Edgar Alan Po

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:09

Слика


PAD KUĆE UŠER
Son coeur est un luth suspendu; Sitot qu'on le touche U resonne.
De Beranger

Njegovo srce je napeta lira,
čim ga taknete ono zatreperi.
De Beranže53

Jednog sumornog, mračnog jesenjeg dana bez glasa i zvuka, kada su oblaci visili nisko, čisto pritiskujući, prolazio sam sam na konju kroz jedan neobično pust kraj; najzad, kada su večernje senke počele da padaju, našao sam se na dogledu kuće Ušer. Ne znam zašto, ali pri prvom pogledu na zgradu, osećanje neizdržljive tuge obuze moj duh. Velim, neizdržljive, jer to osećanje nije bilo olakšano ni jednim od onih donekle prijatnih, jer su pesnička osećanja sa kojima duh prima obično čak najužasnije slike prirodne pustoši i strahote. Gledao sam na prizor pred sobom - na samu kuću i na obične linije tog imanja - na gole zidove - na prozore nalik na prazne oči - na nešto malo divljeg korova i na ono nekoliko belih stabala trulog drveća - gledao sam sa velikom duševnom potištenošću, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim ovozemaljskim osećanjem zgodnije no sa onim stanjem posle sna kod pušača opijuma, sa tim gorkim povratkom u svakodnevni život, tim odvratnim skidanjem vela, osetio sam neku jezu, neko propadanje, neku boljku u srcu - neku beznadežnu pustoš misli kojoj nema spasa i koju nikakva podstrekivanja od strane mašte nisu mogla nikakvom snagom pretvoriti u nešto uzvišeno. Šta je to bilo - stao sam da mislim - šta je to, što me je tako izmirilo pri posmatranju Kuće Ušer? To je bila savršeno nerešiva tajna, i ja nisam mogao da se borim sa tajanstvenim uobraženjima koja su u jatima hrlila dok sam razmišljao. Bio sam prinuđen da se vratim na nezadovoljavajući zaključak da, van svake sumnje, ima uzajamnosti između vrlo prostih prirodnih predmeta koji imaju snagu da ovako na nas deluju, dok objašnjenje te snage leži i dalje u izvesnim razlozima koji su daleko od svakog našeg razumevanja. Bilo je mogućno, razmišljao sam, da bi sam drukčiji raspored pojedinosti na toj sceni, raspored detalja na slici, bio dovoljan da promeni, ili, možda, i da uništi njenu sposobnost za ovako bolan utisak; razmišljajući o tome, ja poterah konja ka vratolomno strmoj ivici jedne crne i mračne bare koja je ležala pored zgrade, sa površinom svetlom i bez ijednog talasića; pogledah dole - ali sa jezom još prodornijom nego pre - dole na unatraške okrenute slike sivih barskih trava, sablasna stabla i prozore nalik na prazne očne duplje.
Pa ipak, u tom zamku tmine ja sam predložio sam sebi da provedem nekoliko nedelja. Njen sopstvenik, Roderik Ušer, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva, ali mnogo godina bilo je prošlo od našeg poslednjeg viđenja; nedavno dobih pismo u jednom odavde udaljenom mestu - pismo od njega - koje po svojoj divlje neobuzdanoj prirodi i navaljivanju nije dozvoljavalo da se odgovori drukčije no lično. Rukopis je odavao nervnu razdraženost. Pisac je govorio o akutnom telesnom oboljenju - o duševnom rastrojstvu koje ga je tištalo - i o iskrenoj želji da me vidi, kao svog najboljeg i zaista svog jedinog ličnog prijatelja, da bi možda uspeo veselošću moga društva da donekle olakša i ublaži svoju boljku. U tom tonu je sve to, i još mnogo više, bilo rečeno - bilo je očigledno da je samo njegovo srce išlo sa jednom molbom - te mi nije ostavljalo nimalo mesta za oklevanje; odmah se odazvah, iako sam ipak smatrao da je to veoma neobičan poziv.
Mada smo kao dečaci bili čak prisni drugovi, ja sam u stvari ipak znao veoma malo o mom prijatelju. Njegova osamljenost bila je uvek preterana i neobična. Ja sam ipak saznao da je njegova veoma stara porodica bila poznata od davnina po preterano osetljivoj naravi, koja se ogledala kroz niz stoleća u mnogim delima uzvišene i neobične umetnosti, a u poslednje vreme pokazala se u ponovljenim delima štedrog ali nenametljivog milosrđa, a isto tako i u strasnoj naklonosti za muziku, i to više za njena zapletena pitanja nego za njene obične i lako shvatljive lepote. Doznao sam, takođe, i veoma značajnu činjenicu da stablo Ušerovog roda, ma koliko starinsko i slavno bilo, nije nikad dalo nijednu dugotrajnu sporednu granu, bolje rečeno, da je cela porodica bila u neposrednoj liniji nasleđa, a takva je sa veoma neznatnim i veoma prolaznim razlikama uvek bila. Taj nedostatak, razmišljao sam, dok sam preturao u mislima kako se savršeno održala nedeljivost poseda kao i naročite karakterne crte kod ljudi, i dok sam mudrovao o mogućem uticaju koji je u dugom toku stoleća jedna od te dve stvari mogla imati na drugu - bio je to nedostatak, to odsustvo, možda, sporednog potomstva i stoga dosledno neskrenuto prenošenje od oca na sina kako imanja tako i imena, i to se polako slilo jedno u drugo i tako izjednačilo, da se prvobitni naziv poseda utopio u čudnom i dvosmislenom nazivu „Kuće Ušer“ - nazivu koji je, izgledalo je, sadržao po mišljenju seljaka koji su ga upotrebljavali, kako porodicu tako i porodičnu kuću.
Rekao sam da je jedino dejstvo moga donekle detinjastog opita - što sam pogledao dole u jezero - bilo to da pojača moj prvi neobični utisak. Nema sumnje da je saznanje o naglom porastu praznoverice u meni - zašto da je tako ne nazovem - poslužilo, uglavnom, samo da ubrza njeno sopstveno snaženje.
Takav je, znao sam to odavno, protivrečni zakon svih osećanja kojima je osnova strah, i možda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao svoje oči prema kući sa njene slike u vodi - u mojoj duši pojavila se jedna čudna misao - misao zaista tako smešna, da je ja spominjem samo zato da pokažem živu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam zagolicao svoju maštu da sam stvarno poverovao da oko cele kuće i poseda vlada neka atmosfera svojstvena samo njima i njihovom neposrednom susedstvu - atmosfera koja nije imala nikakve veze sa nebeskim vazduhom već je isparavala sa opalog drveća, sivih zidina, iz neme bare - jedno kužno i tajanstveno isparenje, sumorno, teško, leno, jedva primetno i olovne boje.
Potisnuvši iz svesti to što je moralo biti san, ja sam ispitivao izbliže i brižljivo stvarni izgled zdanja. Njegova glavna osobina izgledalo je da je preterana starodrevnost, vekovna izbledelost boja bila je velika. Sitne gljivice širile su se po celoj spoljašnjosti, viseći u tananim mrežama i spletovima sa oluka na krovu. Ipak, sve je to bilo daleko od nekog većeg rušenja. Nijedan deo građevine nije bio pao, već se dobijao utisak neke divlje neskladnosti između još uvek savršene očuvanosti zgrade i svih njenih delova i trošnog stanja pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo čega što me podsećalo na potpunu spoljašnju prostornu celinu neke stare drvenarije koja je kroz mnoge godine trunula pod nekim zaboravljenim svodom, nikad uznemirena nijednim dahom spoljašnjeg vazduha. Osim toga nagoveštaja velike oronulosti, zgrada je pokazivala malo znakova sklonosti padu. Možda bi oko veštog posmatrača moglo pronaći neku jedva primetnu pukotinu, koja se prostirala od krova zgrade s prednje strane, pa je išla niza zid u krivudavoj cik-cak liniji, dok se nije izgubila u mutnim vodama jezera.
Primećujući te stvari, ja sam jahao preko jednog kratkog nasipa ka kući. Jedan sluga koji me čekao prihvati mog konja, i ja uđoh u predsoblje sa gotskim svodovima. Drugi sluga nečujnim korakom vodio me je ćuteći kroz mnoge mračne i zavijene hodnike ka sobi za rad svoga gospodara. Mnogo od onog što sam sreo na tom putu uticalo je, ne znam zašto, da uveća neodređena osećanja o kojima sam već govorio. Predmeti oko mene - drvorezi tavanica, tamni tapeti na zidovima, podovi od crnog abonosa, fantastični trofeji oružja koje je zveckalo od mojih koraka - sve su to bile obične stvari, ili slične onima na koje sam ja bio naviknut od detinjstva -i ja nisam oklevao da priznam kako mi je sve to bilo obično i blisko - pa ipak sam se neprestano čudio zašto i kako su mi neobične bile misli koje su te obične slike u meni budile. Na stepenicama se sretoh sa porodičnim lekarom. Njegovo lice, pomislio sam, imalo je izraz niskog lukavstva i bojažljivosti. On me pozdravi zbunjeno i drhteći pa prođe. Sluga tad otvori jedna vrata i uvede me svome gospodaru.
Soba u kojoj sam se našao bila je vrlo velika i vrlo visoka, prozori su bili dugi, uzani i šiljati, i na tako velikom rastojanju od crnog hrastovog poda, da su bili sasvim nedomašivi iznutra. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz okna sa rešetkama, te su dozvoljavali da krupniji predmeti svuda uokolo budu dovoljno vidljivi. Međutim, oko se uzalud naprezalo da dopre do udaljenih uglova sobe, ili do udubljenja zasvođene i ukrašene tavanice. Mračni zastori visili su po zidovima. Nameštaj je uopšte bio glomazan, neudoban, starinski i oveštao. Mnoge knjige i muzički instrumenti ležali su razbacani svuda po sobi, ali nisu mogli i da daju života celom izgledu. Osećao sam da sam disao u jednoj sredini brige. Izraz ozbiljne, duboke i beznadežne sumornosti počivao je na svemu i prožimao sve.
Kad sam ušao, Ušer se digao sa jednog divana na kome je ležao potpuno ispružen, i pozdravio me sa živahnom toplinom koja je imala u sebi - kao što sam najpre pomislio - mnogo od neke preterane srdačnosti, od nekog nameštenog i usiljenog truda „svetskog čoveka koji se dosađuje“. Međutim, jedan pogled na njegovo lice uverio me o njegovoj iskrenosti. Seli smo, i za nekoliko trenutaka, dok on nije govorio, ja sam ga posmatrao sa osećanjem pomešanog sažaljenja i straha. Zaista, nikad se nije jedan čovek tako užasno promenio za toliko kratko vreme kao Roderik Ušer. Jedva sam mogao da priznam sebi identičnost čoveka koji je bio preda mnom sa drugom moga ranog dečaštva. Ali je ipak karakter njegovog lica bio uopšte i uvek značajan. Mrtvačka boja lica, oko veliko, vlažno i iznad svakog upoređenja sjajno oko, usne prilično tanke i veoma blede, ali sa neobično lepim lukom; nos delikatno jevrejski, ali sa širinom nozdrva neobičnom za slične oblike; fino izvajana brada koja je svojim nedostatkom grebena govorila o nedostatku moralne energije; kosa više no paučinaste mekoće i tananosti; te crte sa jednom neobičnom širinom iznad predela slepih očiju, sve je to označavalo jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samom preteranom podvlačenju bitnih crta onog lica i onog izraza koji su te crte obično izražavale, bilo tako mnogo promena da sam ja sumnjao sa kim govorim. Avetinjsko bledilo i tajanstveni blesak očiju više od svega drugog zaprepastili su me i izazvali u meni užas. Svilena kosa bila je puštena da raste nemarno i kako je u svom divljem tkivu, kao letnja svilica, više plovila nego što je padala oko njegovog lica, ja nisam mogao ni sa najvećim naporom da uporedim njen arabljanski izgled sa bilo kojom predstavom obične ljudske kose.
U ponašanju moga prijatelja odmah mi je pala u oči neka nedoslednost - zbunjenost, i ja sam brzo pronašao da je to dolazilo iz čitavog niza slabih i uzaludnih borbi da savlada jednu urođenu plašljivost - jednu preteranu nervoznu razdražljivost. Za neke od tih stvari bio sam zaista pripremljen ne toliko njegovim pismom koliko uspomenama izvesnih osobina dečačkog doba, i ja sam to dovodio u vezu sa njegovom osobitom fizičkom građom i njegovim temperamentom. Pokreti su mu bili naizmenično čas živahni, čas bezvoljni. Glas mu se menjao brzo od drhtave neodlučnosti (kada je njegov duh izgledao sasvim nemoćan) do one vrste energične odlučnosti - s onim naprasnim, naglašenim, spokojnim, punim zvuka izražavanjem -onim olovnim, uravnoteženim i savršeno moduliranim grlenim glasom koji se može sresti kod potpuno izgubljenog pijanca ili nepopravljivog pušača opijuma u časovima njegovog uzbuđenja.
Tako je on govorio o mojoj poseti, o svojoj ozbiljnoj želji da me vidi, i o utehi koju je očekivao da mu ja donesem. Pošto prođe malo vremena, on pređe na ono što je smatrao za prirodu svoje bolesti. To je, reče on, bila nasledna i porodična bolest, tako da je on očajavao da li će joj naći leka - jedno obično nervno oboljenje, dodade on odmah, koje će, bez sumnje, brzo proći, neke od ovih stvari koje je on izlagao zanimale su me i iznenadile, mada su možda njegovi izrazi i opšti način izlaganja imali svoj značaj i važnost. On je patio mnogo od bolesne osetljivosti čula; samo najprostiju hranu mogao je da podnese; mogao je da nosi odelo samo od naročite tkanine; mirisi cveća bili su mu teški i nepodnošljivi; oči su ga bolele i na veoma slaboj svetlosti; i samo neki naročiti zvuci, i to oni na instrumentima sa žicama, nisu ga ispunjavali užasom.
Ja sam video da je on rob jedne abnormalne vrste straha. „Ja sam izgubljen“, govorio je on, „ja moram propasti u tom tužnom ludilu. Tako, i nikako drukčije, čeka me propast. Ja se plašim budućih događaja ne zbog njih samih, već zbog njihovih posledica. Ja se stresem pri pomisli na ma koji, ma i najništavniji događaj koji može uticati na ovo nepodnošljivo duševno uzbuđenje. Ja se, verujte, ne užasavam od opasnosti, već samo od njenog neizbežnog dejstva - od straha. U ovom rastrojenom - u ovom žalosnom stanju - ja osećam da će ranije ili kasnije doći vreme kad ću morati izgubiti odjednom i život i razum u nekoj borbi sa mračnim fantomom: Strahom“.
Dalje sam, u razmacima, iz isprekidanih i dvosmislenih nagoveštaja, doznao za još jednu čudnu osobinu njegovog duševnog stanja. On je bio kao okovan izvesnim praznovernim utiscima u vezi sa kućom u kojoj je živeo, iz koje se više godina nikad nije usudio da izađe -zbog nekog uticaja čiju mi je neodređenu moć objašnjavao izrazima suviše neodređenim i mutnim da bih mogao da ih ovde ponovim - uticaja koji su neke čudnovatosti u samom obliku i građi njegove porodične kuće zadobile nad njegovim duhom, silom duge patnje, reče on, uticajem koje je spoljašnjost tih sivih zidova i kula, i sumornog jezera u kome su se oni dole ogledali, polako zadobili nad njegovim unutrašnjim bićem.
Dodao je, takođe, iako oklevajući, da se veći deo te osobite potištenosti od koje je patio može objasniti mnogo prirodnijim i mnogo opipljivijim uzrokom - a to je, ozbiljnom i dugotrajnom bolešću - upravo, nesumnjivo bliskom smrću njegove nežno ljubljene sestre, njegovog za mnogo godina jedinog druga - njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. „Njena smrt“, reče on sa gorčinom koju nikada neću zaboraviti, „ostaviće me (ovako očajnog i slabašnog) kao poslednjeg potomka starog roda Ušera.“ Dok je on govorio, ledi Madelin, (jer tako se zvala) prođe polako kroz udaljeni deo sobe i, ne primetivši moje prisustvo, izađe. Posmatrao sam je sa osećanjem velikog divljenja pomešanog sa strahom - a ipak bilo mi je nemogućno objasniti ta osećanja. Osećanje neme ukočenosti pritislo me je dok su moje oči pratile njene korake koji su se izgubili. Kada se najzad zatvoriše vrata za njom, moj pogled je tražio nagonski i radoznalo lice brata - ali on je bio pokrio lice rukama, te sam mogao primetiti samo kako se neko još jače no obično bledilo raširilo po mršavim prstima kroz koje su kapale vrele suze.
Bolest ledi Madeline dugo je dovodila u zabunu iskustvo njenih lekara. Stalna apatija, postepeno njeno nestajanje i česti, mada prolazni, nastupi delimično kataleptične prirode - bila je to malo neobična dijagnoza. Dosad se ona čvrsto odupirala pritisku svoje bolesti, i nije još bila pala u postelju, ali na izmaku večeri moga dolaska u njihovu kuću, ona podleže (kako mi njen brat te noći reče s neiskazanom uznemirenošću) strašnoj snazi uništenja i ja sam video da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno poslednji - da tu damu, bar dok je živa, neću više videti.
Nekoliko dana posle toga njeno ime nismo spominjali ni Ušer ni ja. Za to vreme ja sam se ozbiljno trudio da ublažim melanholiju moga prijatelja. Slikali smo i čitali zajedno, ali sam ja slušao kao u nekom snu njegove pomamne improvizacije na gitari. I tako, kako mi je sve prisnija i prisnija intimnost dozvoljavala da sa sve manje ustezanja ulazim u dubine njegove duše, ja sam sa sve većom gorčinom uviđao uzaludnost svih mojih pokušaja da uzvedem jedan duh iz njegove tmine, koja se kao neka urođena, pozitivna osobina presipala preko svega što je predstavljalo unutrašnji i spoljašnji svetu jednom besprekidnom mračnom zračenju.
Ja ću večito sačuvati uspomenu na mnoge svečane časove provedene nasamo sa gospodarom kuće Ušer, ali ne mogu ni da pokušam da dam neki pojam o tačnijoj prirodi proučavanja ili poslova i bavljenja u koje me je on uvodio ili mi ukazivao put. Neki uznemiren i veoma razdražljiv idealizam bacao je neki sumporoviti blesak na sve stvari. Njegove duge improvizovane tužbalice zvoniće večito u mojim ušima. Između ostalih stvari ja se sa bolom sećam izvesne čudne varijacije i parafraze na divlju ariju poslednjeg Veberovog valcera. Od njegovih slika nad kojima je njegova istančana mašta dugo razmišljala i koje su se, potez po potez, pretvarale u nešto neodređeno i rasplinuto, na šta bih se ja stresao tim groznije što nisam znao zašto je to tako; od tih slika (koje su mi sada u sećanju tako žive pred očima) ja bih se uzalud trudio da prikažem više do li samo jedan mali deo koji bi se mogao izraziti pisanim rečima. Krajnjom jednostavnošću, golotinjom svojih crteža on bi prikovao i prenerazio pažnju. Ako je ijedan smrtnik naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik Ušer. Za mene bar - pod okolnostima u kojima sam tada bio - izroni iz čistih apstrakcija koje je taj hipohondrik uspevao da baci na platno jedan intenzivan nepodnošljivi užas, od koga dosad nikada još ni senku nisam osetio ni pri posmatranju svakako platnenih ali ipak konkretnih sanjarija Fuzelijevih,
Jedna od fantastičnih zamisli moga prijatelja, koja nije bila potpuno u duhu apstrakcije, mogla bi se, iako bledo, opisati rečima. Jedna mala slika predstavljala je unutrašnjost jednog veoma dugačkog, pravougaonog svoda ili tunela sa mnogim zidovima, glatkim, belim, bez plana i bez kraja. Neke sporedne pojedinosti crteža služile su dobro da stvore predstavu da je ova iskopina ležala veoma duboko ispod površine zemlje. Nijedan izlaz nije se primećivao nigde u njegovom ogromnom obimu, i nijedna buktinja niti drugi veštački izvor svetlosti nije se video, a ipak čitava reka bleštavih zrakova ispunjavala je ceo prostor i kupala je sve jednim avetinjskim i nepodnošljivim bleskom.
Ja sam maločas govorio o onom morbidnom stanju njegovog slušnog nerva zbog kojeg mu je svaka muzika bila nepodnošljiva, osim izvesnih efekata instrumenata sa žicama. Možda su uske granice u kojima se on tako ograničio na gitaru bile u velikoj meri izvor fantastičnom karakteru njegovih pesama. Ali to još ne bi moglo objasniti vatrenu živost njegovih improvizacija. One mora da su bile, i bile su, i u notama i u rečima njegovih divljih fantazija (jer se on često pratio sam sa improvizovanim stihovima), rezultat one intenzivne duhovne pribranosti samo u naročitim momentima najvišeg izazvanog uzbuđenja. Reči jedne od tih rapsodija lako sam zapamtio. Na mene je ona možda utoliko više i jače uticala kada ju je on pevao, što sam u onom podsvesnom ili mističnom toku njenog značenja mislio da sam primetio, i to prvi put, da je Ušer bio potpuno svestan koliko je njegov uzvišeni i sjajni um na svom prestolu bio posrnuo. Stihovi, koji su nosili naslov Dvorac duhova tekli su, približno, ako ne sasvim tačno, ovako:

I
In the greenest of our valleys,
By good angels tenanted,
Once a fair and stately palace -Radiant palace - reared its head.
In the monarch Thought's dominion -It stood there!
Never seraph spread a pinion Over fabric half so fair.

II
Banners yellow, glorious, golden,
On its roof did float and flow;
(This - all this - was in the olden Time long ago)
And every gentle air that dallied,
In that sweet day,
Along the ramparts plumed and pallid,
A winged odor went away.

III
Wanderers in that happy valley Through two luminous windows saw Spirits moving musically To a lute's well-tuned law,
Round about a throne, where sitting (Porphyrogene!)
In state his glory well befitting,
The ruler of the realm was seen.

I) U najlepšoj od naših dolina, u kojoj stanuju dobri anđeli, jednom se podizao lep i sjajan
dvor. U carstvu vladarevih misli stajao je on! Nikad jedan anđeo nije raširio krila preko nečeg što bi bilo lepše.

II) Žute, slavne, zlatne zastave lepršale su se na krovu dvora; (To - sve to - bilo je u staro dobro vreme). I svaki povetarac koji je ćarlijao tog prekrasnog dana duž surih bedema poneo bi sobom krilati miris.

III) Oni koji bi zalutali u tu srećnu zemlju videli bi kroz sjajne prozore kako se duhovi kreću po zvucima flaute oko trona, na kome je sedeo (Porfirogen!). Bio je dostojan slave vladara takve države.

IV
And ali with pearl and ruby glowing Was the fair palace door,
Through which came flowing, flowing, flowing,
And sparkling evennore,
A troop of Echoes whose sweet duty Was but to sing,
In voices of surpassing beauty,
The wit and wisdom of their king.

V
But evil things, in robes of sorrow,
Assailed the monarch's high estate;
(Ah, let us mourn, for never morrow Shall dawn upon him, desolate!)
And, round about bis home, the glory That blushed and bloomed Is but a dim-remembered story Of the old time entombed.

VI
And travellers now within that valley,
Through the red-litten windows, see Vast forms that move fantastically To a discordant melody;
While, like a rapid ghastly river,
Through the pale door,
A hideous throng rush out forever,
And laugh - but smile no more.

IV) U sjaju bisera i rubina ogledala su se vrata dvora kroz koja je lebdela i bleštala sve jačim sjajem družina Eha (odjeka) čija je divna dužnost bila da opeva glasom nenadmašne mašte duh i mudrost svoga kralja.

V) Ali zle kobi u tamnim odorama napale su kraljevu državu! (O, tužimo, jer za njega, očajnika, nikad više neće svanuti zora) a oko njegovog doma i slave koja je sjala i cvetala u purpuru kruži priča jedva ostala u sećanju o starom sahranjenom vremenu.

VI) I putnici koji sad putuju tim dolom vide kroz plamene prozore sablasne spodobe koje se fantastično kreću po neskladnoj melodiji; dok kao brza sablasna reka odvratna rulja gubi se zauvek kroz tmurne vratnice, i cereka se - da se nikad više ne nasmeši.

Sećaću se da su nas misli, nastale iz balade, odvele na jedan pravac razmišljanja gde se jasno pokazalo jedno Ušerovo shvatanje, koje spominjem ne toliko zbog njegove novine - jer su i drugi ljudi54 tako mislili - koliko zbog upornosti sa kojom ga je on zastupao. To shvatanje, u njegovom opštem obliku, o osetljivosti svega bilja i rastinja. Ali u njegovoj poremećenoj mašti ta ideja poprimila je mnogo smelije značenje i zahvatala, pod izvesnim uslovima i anorgansko carstvo. Nemam reči da opišem celi zamašaj i ozbiljni smisao ovog njegovog uverenja. To verovanje bilo je svakako u vezi (kao što sam ranije nagovestio) sa sivim kamenjem na kući njegovih predaka. Uslovi osetljivosti bili su ovde, kako je on uobražavao, ispunjeni u načinu rasporeda kamenja, u redu njihovog slaganja, kao i u rasporedu onih mnogih figiusa koje su ih pokrivali, oronulog drveća koje je stojalo svud unaokolo - a iznad svega u dugom neprekidnom trajanju tog rasporeda, i u njegovom ogledanju u mirnoj barskoj vodi. Jasan dokaz, dokaz te osetljivosti, mogao se videti, govorio je on (a ja sam se zaprepastio dok je on to govorio), u postepenom ali nesumnjivom zgušnjavanju sopstvene atmosfere oko zidova i oko vode. Uticaj svega toga ogledao se, dodao je on, u onom nemom ali zlosrećnom i teškom uticaju koji je kroz stoleća određivao sudbine njegove porodice, i koji je od njega načinio ovakvog čoveka -ovakvog, kao što je bio. Takvim mislima ne treba komentara, i ja ih neću ni praviti.
Naše knjige - knjige koje su godinama sačinjavale veliki deo duhovne egzistencije toga bolesnika bile su - kao što se može pretpostaviti - u tesnoj vezi sa tom prirodom njegove mašte. Mi smo okapavali zajedno nad delima kao što su: Ververt i Utočište od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo ipakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Robera Fluda, Žana d'Endažiona i De la Šambra, Putovanje u plavu Daljinu od Tika, i Grad Sunca od Kampanele. Jedna omiljena knjiga beše malo izdanje na osmini Directorium Inquisitorium od dominikanca Emerika de Žirona; i bilo je odeljaka u Pomponija Mela o starim afrikanskim satirima i egipanima nad kojima bi Ušer sedeo sanjareći satima. No glavno uživanje nalazio je u čitanju jedne izvanredno retke i neobične knjige u kvarto-izdanju, gotskim slovima. - priručnik neke zaboravljene crkve: Vigiliae Mortuorum secundum Chorum Ecdesiae Maguntinae.
Nisam mogao a da ne pomislim na čudni ritual toga dela i njegov verovatni uticaj na hipohondrika, kada mi on jedne večeri - pošto me je kratko i odsečno izvestio da je ledi Madelin umrla - saopšti svoju nameru da zadrži njen leš za jedno dve nedelje (pre no što je konačno sahrani) u jednom od mnogobrojnih udubljenja u glavnim zidovima zgrade. Međutim, istinski razlog iznet za ovaj neobičan postupak bio je takve prirode da se ja nisam osećao slobodan da o njemu sporim. Brat je bio naveden na takvu odluku (tako mi je rekao) iz razloga neobične prirode pokojničine smrti, zbog izvesnih nametljivih i radoznalih pitanja njenog lekara i zbog dalekog i izloženog mesta porodičnog groblja. Neću odricati, kada sam se prisetio nemilog lika onog čoveka koga sam sreo na stepenicama na dan moga dolaska, nisam zaželeo da se protivim što sam, u najmanju ruku, smatrao to kao nevinu i nimalo neprirodnu predostrožnost.
Na Ušerovu molbu ja sam mu lično pomagao u spremanju za privremenu sahranu. Pošto je leš bio položen u sanduk, mi smo ga sami odneli do mesta pokoja. Svod pod kojim smo ga smestili (i koji je bio tako dugo neotvaran da su se naše buktinje upola ugasile u njegovoj zagušljivoj atmosferi i dale nam malo prilike i mogućnosti za razgledanje) bio je malo, vlažno i sasvim bez otvora za prolaz svetlosti udubljenje, a ležalo je na velikoj dubini, neposredno pod onim delom zgrade u kome je bila moja spavaća soba. Ono je očigledno upotrebljavana u dalekim feudalnim vremenima za najgore ciljeve apsane, a u docnijim vremenima kao mesto za ostavu baruta i drugih jako zapaljivih materija, jer je jedan deo poda, i sva unutrašnjost jednog dugačkog hodnika, kroz koji smo do njega došli, bila obložena bakrom. Vrata od masivnog gvožđa bila su, isto tako, na sličan način zaštićena. Ogromna težina vrata prouzrokovala je neobično oštru škripu kada su se pokretala na svojim šarkama.
Pošto smo spustili naš tužni tovar na rešetke u ovom mestu strave, mi malo podigosmo još nezaključani poklopac sanduka i pogledasmo lice umrle. Neobična sličnost između brata i sestre tek mi sad privuče pažnju, a Ušer, pogađajući možda moje misli, promrmlja nekoliko reči iz kojih sam saznao da su pokojnica i on bili blizanci, i da su naklonosti jedva pojmljive prirode uvek postojale među njima. Naši pogledi nisu se zadugo zadržali na pokojnici - jer nismo mogli da je posmatramo bez straha. Bolest koja ju je u grob oterala u cvetu mladosti ostavila je, kao obično u svim bolestima izrazito kataleptične prirode, na grudima i na licu nešto kao slabu rumen, i onaj podozrivo vrebajući osmejak na usnama koji je toliko užasan na mrtvacu. Spustismo ponovo poklopac i zaključasmo ga. Pošto smo čvrsto zatvorili gvozdena vrata, mi se s mukom vratismo u gotovo isto tako sumorne prostorije u gornjem delu kuće.
Pošto je prošlo nekoliko dana gorke žalosti i tuge, pojavi se vidljiva promena u prirodi duševne poremećenosti moga prijatelja. Nestade njegovog običnog ponašanja. Njegove redovne zabave bile su napuštene ili zaboravljene. On je lutao iz sobe u sobu žustrim, nejednakim, besciljnim korakom. Bledilo njegovog lica dobi, ako je to moguće, još više avetinjsku boju - ali sjajnost njegovih očiju potpuno se bila izgubila. Ranija povremena promuklost njegovog glasa nije se više čula, već je zameni neka drhtavost kao da je užasno uplašen, i sada je ona karakterisala njegov govor. Bilo je zaista časova kada sam mislio da njegov stalno uznemireni duh muči neka teška tajna, a on se trudio da prikupi potrebnu hrabrost da je nekome saopšti. Drugi put bio sam prinuđen da rastumačim sve samo neobjašnjivim ćudima ludosti, jer sam ga zaticao kako časovima zuri u daljinu, u stavu najdublje pažnje, kao da sluša neke zamišljene zvuke. Nije čudo što me je njegovo stanje plašilo - što me ophrvalo. Osećao sam kako mile po meni, sa laganom ali sigurnom postupnošću, mahniti uticaji njegovih fantastičnih ali snažnih praznoverica.
To je bilo naročito sedmog ili osmog dana posle onog kada smo ostavili ledi Madelin u podrumu, povukavši se pozno u noć da legnem, kad sam osetio punu snagu tih osećanja. San nije hteo da se približi mojoj postelji - a časovi su prolazili, prolazili. Borio sam se da razlozima stišam nervnu uzrujanost koja me je bila savladala. Trudio sam se da verujem da je mnogo, ako ne sve, od onog što sam osećao, prouzrokovano uticajem sumornog nameštaja u sobi - crnih i iscepanih draperija koje su, pokrenute dahom bure koja se približavala, lepršale po zidovima i šuštale nelagodno oko ukrasa na postelji. Ali moji su napori bili uzaludni. Nezadrživo drhtanje postepeno prođe kroz celo moje telo, i najzad je sela na moje srce mora potpuno bezuzročne uznemirenosti. Zbacivši je jednim dubokim uzdahom i naporom, ja se podigoh na jastucima, i buljeći ozbiljno u mrkli mrak u sobi, osluškivao sam - ne znam zašto, sem ako me nije neka podsvesna slutnja na to gonila - neke tihe i neodređene zvuke koji su dolazili u dugim razmacima bure, nisam znao odakle. Savladan snažnim osećanjem strave, neobjašnjive ali i nepodnošljive, ja se brzo obukoh (jer sam osećao da neću više spavati te noći) i pokušao sam da se izvučem iz žalosnog stanja u kome sam bio, koračajući brzo tamo-amo po sobi.
Prešao sam tako sobu nekoliko puta, kada mi privuče pažnju tiho koračanje na susednim stepenicama. Poznao sam odmah da je to Ušer. Jedan trenutak docnije, on tiho pokuca na moja vrata i uđe u sobu noseći lampu. Njegovo lice bilo je kao i obično mrtvački bledo, ali, nezavisno od toga, bilo je neke luđačke životne radosti u njegovim očima - neke očigledno uzdržavane histerije u celom njegovom ponašanju. Njegov izraz me je porazio - ali sve je bilo bolje od one samoće koju sam tako dugo podnosio, te mi čak njegovo prisustvo dobro dođe kao neko olakšanje.
- I vi to niste videli? - reče on žustro, pošto se obazirao oko sebe ćutke nekoliko minuta. -Vi to, znači, niste videli? Ali, čekajte, videćete! Govoreći tako, i zaklonivši pažljivo svoju lampu, on priđe brzo jednom prozoru i otvori ga širom oluji.
Strašni bes vihora koji nahrupi unutra skoro nas podiže. Bila je zaista burna, pa ipak svečano lepa noć, divlje neobična u svojoj jezovitosti i svojoj lepoti. Vihor je očigledno bio prikupio svu svoju snagu negde u našem susedstvu, jer su bile česte i mahnite promene u pravcima vetra, a velika gustina oblaka (koji su visili tako nisko da su prosto pritiskivali kule kuće) nije nam sprečavala da gledamo kako oblaci, kao živi, jure iz svih pravaca u susret jedan drugom, ne gubeći se u daljini.
Velim da nas čak ni njihova preterana gustina nije sprečila da vidimo - ali ipak nismo mogli videti ni traga od meseca ili zvezda, niti je bilo ma i jednog bleska munje. Donje površine ogromnih masa, uznemirenih isparenjem, kao i svi zemaljski predmeti tik oko nas, sjali su neprirodnom sjaju nekog bledog ali jasno vidljivog gasovitog isparenja koje je visilo svud naokolo i obavijalo celu kuću.
- Vi ne smete, vi to nećete gledati - rekoh tresući se sav, vodeći ga s nežnom prinudom od prozora ka stolici. - Te pojave koje vas uzbuđuju, to su samo električne pojave, nimalo neobične, a mogućno je da je njihovo avetinjsko poreklo u nezdravom isparenju bare. Ded' da zatvorimo prozor, vazduh je hladan i škodljiv za vaš organizam. Eto jednog od vaših omiljenih romana. Ja ću čitati, a vi ćete slušati; i tako ćemo zajedno provesti ovu užasnu noć.
Starinska knjiga koju sam bio dohvatio beše Mad Tristi55 od ser Lanselota Keninga, ali ja sam je nazvao omiljenom Ušerovom knjigom više u žalosnoj šali nego ozbiljno, jer zbilja, malo je čega u njenoj neveštoj opširnosti, lišenoj fantazija, što bi moglo biti zanimljivo za uzvišeni i spiritualni idealizam moga prijatelja. Ali, to mi je bila jedina knjiga neposredno pri ruci i ja sam se predavao nekoj praznoj nadi da će uzbuđenje koje je sada treslo moga hipohondrika biti stišano (jer je istorija duševnih poremećaja puna sličnih anomalija) baš samim preteranim ludorijama koje ću mu čitati. I zaista, da sam mogao ceniti po izrazu divlje preterane živosti sa kojom je on slušao, ili je izgledalo da sluša reči pripovesti, ja bih sam sebi čestitao na uspehu moga poduhvata.
Došao sam bio do onog dobro poznatog mesta priče, gde Etelred, junak Trista, pošto je uzalud mirnim putem tražio da uđe u pustinjakovo prebivalište, pokušava da uđe silom. Tu, ako se sećate, reči pripovetke teku ovako:
„Etelred koji je od prirode bio hrabrog srca, i koji je sada bio veoma snažan zbog jakog vina koje je bio popio, nije hteo dalje da čeka da vodi pregovore sa pustinjakom, koji je zaista bio tvrdoglav i zavidljiv, već osetivši na svom ramenu kišu, i bojeći se da će se podići bura, podiže svoj buzdovan i udarcima načini brzo mesta u daskama vrata za svoju ruku u gvozdenim rukavicama; i gurajući onda smelom rukom, on je tako kidao, lomio, i cepao sve, da je šum suvog drveta sa tupim zvukom odjekivao kroz šumu plašeći sve.“
Pri završetku ove rečenice ja zaćutah i za trenutak zastadoh, jer mi se učinilo (mada sam odjednom shvatio da me moja uzbuđena mašta prevarila), da je iz jednog veoma udaljenog dela zgrade dopiralo do mojih čula nešto nerazgovetno, nešto što je moglo biti u svojoj približnoj sličnosti odjek (ali svakako prigušen i tup odjek) onog zvuka kršenja i lomljave koji je ser Lanselot tako čudno opisao. Izvan svake sumnje, samo je istovremenost tako privukla moju pažnju, jer između zveketanja prozora i okana i običnih zbrkanih šumova sve jače bure, zvuk sam po sebi nije imao, sasvim sigurno, ništa što bi me moglo zanimati ili uznemiravati. Nastavih priču:
„Ali dobra junačina Etelred, ušavši tada kroz vrata unutra, bio je brzo razdražen i začuđen kada nije primetio nikakvog traga od zlog pustinjaka; umesto njega vide jednog zmaja sa krljuštima, strašnog izgleda, sa vatrenim jezikom, koji je sedeo na straži pred palatom od zlata, sa podom od srebra; a na zidu visio je štit od sjajne bronze sa ovim zapisom:

Ko unutra uđe pobedilac biće,
Ko zmaja ubije i štit osvojiće!

Etelred podiže buzdovan, udari zmaja po glavi i on pade pred njim pustivši svoj kužni dah sa krikom toliko užasnim i oštrim, toliko zaglušnim, da je Etelred morao zapušiti svoje uši rukama od tog užasnog zvuka kakav se nikada ranije nije čuo.“
Sada sam opet zastao naglo, ali sa osećanjem divlje preneraženo sti - jer, nije moglo biti nikakve sumnje da sam u taj mah zaista čuo (mada nisam znao odakle dopire) jedan dubok, i očigledno udaljen, ali oštar, otegnut i veoma neobičan prodoran i hrapav zvuk, savršeno istovetan sa onim što je moja mašta već bila predstavila kao zmajev neprirodan krik opisan od romansijera.
Potišten kao što sam zaista bio tom ponovljenom i sasvim neobičnom podudarnošću pojave, i sa hiljadu suprotnih osećanja, među kojima su čuđenje i užasni strah bili najglavniji, ja sam ipak sačuvao dovoljno prisustvo duha da ne izazovem bilo kakvom primedbom preteranu osetljivost i uzrujanost moga prijatelja. Ni po čemu nisam bio uveren da je čuo zvuke o kojima je reč, iako se sasvim sigurno pojavila čudna promena u njegovom držanju u toku tih nekoliko poslednjih minuta. Sedeći licem prema meni, on je postepeno okrenuo svoju stolicu tako da je sedeo licem okrenut ka vratima sobe, i tako sam samo jednim delom mogao da vidim njegove crte, mada sam video da su mu usne drhtale kao da je nečujno mrmljao. Glava mu je bila pala na grudi, ali sam ipak znao da nije bio zaspao po njegovom široko i ukočeno otvorenom oku, kako sam to za jedan tren opazio u profilu. Kretanje njegovog tela takođe je to dokazivalo - jer on se ljuljao na jednu i drugu stranu laganim ali stalnim i jednoličnim ljuljanjem. Pošto sam u brzini primetio sve to, ja ponovo produžih pripovest ser Lanselota, koja se ovako nastavljala:
„I sada, pošto se junak spasao strašnog zmajevog besa, podseti se na bronzani štit sa koga je trebalo skinuti mađije, ukloni leš sa svog puta, i približi se hrabro po srebrnom podu dvorca mestu gde je štit stajao na zidu; ali štit zaista nije čekao da mu on sasvim priđe, nego pade dole pred njegove noge na srebrni pod sa jednim neobično jakim i strahotno zvonkim zvukom.“
Tek pošto sam izgovorio ove slogove, kad - kao da je zaista neki štit od bronze u tom času pao svom težinom na pod od srebra - čuh jedno jasno, šuplje, metalno i zvonko, ali očigledno prigušeno odjekivanje. Ne vladajući više nervima, skočih na noge, ali ravnomerno klaćenje Ušerovo nije prestajalo. Jurnuh ka stolici na kojoj je sedeo. Njegove su oči bile ukočeno uprte preda se; celim njegovim izgledom vladala je kamena ukočenost. Ali kada sam položio ruku na njegovo rame, jaka drhtavica pretrese celo njegovo telo; bolan osmeh drhtao mu je oko usana, i ja sam video da je on govorio tihim, brzim i nerazumljivim mrmljanjem, kao da nije bio svestan moga prisustva. Nagnuvši se sasvim nad nj im, ja najzad razabrah užasno značenje njegovih reči:
- To da ne čujem? Da, čujem i čuo sam. Dugo... dugo... dugo... mnogo minuta, mnogo časova, mnogo dana, slušao sam ja to! ali nisam smeo - o, teško meni, jadnom bedniku! Ja nisam smeo... nisam smeo da kažem. Mi smo nju živu sahranili. Nisam li vam rekao da su moja čula oštra? A sada vam kažem da sam čuo njene prve slabe pokrete u onom šupljem sanduku. Čuo sam ih pre mnogo, mnogo dana, ali nisam smeo, nisam smeo da govorim. A sada... noćas... Etelred... ha, ha! Razbijanje pustinjakovih vrata, i samrtni strah zmaja, i zveket štita - kažite bolje razbijanje njenog sanduka, i škripanje gvozdenih šarki njene tamnice, i njene borbe u bakrom obloženom hodniku tunela. O, kuda da pobegnem? Neće li ona sad odmah biti ovde? Zar ona ne žuri da me ukori zbog moje žurbe? Zar nisam čuo njen korak na stepenicama? Zar ja ne poznajem to teško i grozno kucanje njenog srca? Luđak sam ja! - tu on skoči besno na noge, više kričući nego izgovarajući reči, kao da je u tom naporu predavao svoju dušu - Luđače! Ja vam kažem da ona sada stoji pred vratima!
Kao da je u nadljudskoj snazi tih reči ležala moć neke mađije - ogromna krila starinskih vrata na koja je upirao pogled otvoriše u tom trenutku polako svoje teške abonosove čeljusti. Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra - ali, gle, ispred tih vrata stojala je visoka, pokrovcem ogrnuta figura ledi Madelin Ušer. Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu njenog izmršavelog tela videli su se jasno znaci neke ogorčene borbe. Jedan časak stojala je drhteći, i kao povodeći se tamo-amo na pragu - a onda s jednim tihim, žalosnim krikom pade unutra, teško, na svoga brata, i u svojoj silnoj, i sada poslednjoj, samrtnoj borbi povuče i njega na pod, mrtvog, kao lešinu, kao žrtvu užasa koji je naslućivao.
Sav prestravljeni, pobegao sam iz te sobe i iz te kuće. Bura je bila još u svom punom besu kada sam prolazio starim nasipom. Odjednom sevnu dužinom puta neka divlja svetlost, i ja se okrenuh da vidim odakle je tako neobično osvetljenje moglo doći, jer iza mene bila je samo ogromna kućerina i njene senke. Odsjaj je ličio na pun, krvavocrven mesec koji zalazi, i sijao je sad živo kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije govorio, i koja se prostirala od krova zgrade u krivudavoj cik-cak liniji do temelja. Dok sam ja to posmatrao, ta pukotina se brzo širila; zatim dođe snažan udar oluje; cela kugla meseca pršte odjedanput pred mojim očima; mozak mi se zavrte dok sam gledao moćne zidove kako pršte i raspadaju se; zatim se čuo otegnut moćan zvuk, kao šum hiljade vodopada, a duboko i crno jezero ispod mene, sumorno i nemo se zatvorilo nad ruševinama Kuće Ušer.
1839.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:09

Слика

VILIJAM VILSON
What say of it? what says ofconscience grim,
That spectre in my path?
Chamberlayne's Pharronida.

Šta kaže o tom? Šta kaže savest grozna,
ta avet na mom putu?
Čemberlen, Pharronida

Dozvolite da se nazovem zasada Vilijam Vilson. Čisti list koji sada leži preda mnom ne treba da bude uprljan mojim pravim imenom. Ono je bilo već isuviše mnogo predmet preziranja, užasa i proklinjanja moga roda. Zar nisu pobesneli vetrovi razneli njegovu sramotu, kojoj nema ravne, do krajnjih granica zemlje? O, izgnanice, od svih izgnanika najnapušteniji, zar nisi za navek umro za zemlju, za njena blaga, za njeno cveće, za njene zlatne težnje? I zar ne visi jedan oblak, gust, koban i bezgraničan večito između tvojih nada i neba?
Ne bih želeo, i ako bih mogao, da ovde danas podnosim izveštaj o mojim poslednjim godinama neizrecive bede i neoprostive pokvarenosti. To doba - te poslednje godine - tako su se naglo izdigle u sramoti, i ja jedino nameravam da opišem ovde početak i izvor toga. Ljudi obično postaju bedni postepeno, a s mene je sva vrlina opala u jednom trenutku kao neki ogrtač. Od srazmerno ništavnog nevaljalstva pošao sam korakom džina u veće gadosti nego Elah Gabalus. Kakav slučaj, kakav događaj učini da se to zlo desi, saslušajte me. Smrt mi se približuje, i senka koja joj prethodi bacila je na moju dušu nešto spokoj stva. Prolazeći kroz mračnu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kažem za samilošću moje sabraće. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. Želeo bih da oni potraže, mene radi, u detaljima koje želim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje zabluda. Hteo bih da priznaju, što oni ne mogu a da ne učine, da ako je ikad postojalo ovako veliko iskušenje čovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskušan, a sigurno nikad nije ovako pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam živeo u nekom snu? I zar sada ne umirem kao žrtva užasa i tajanstva najstrašnijih od svih mesečarskih vizija?
Potičem iz jedne porodice koja se isticala svojom uobraziljom i lako razdražljivim temperamentom; već u mom najranijem detinjstvu pokazalo se da sam u svemu nasledio porodične osobine. Sa godinama one su se još jače razvijale i postale iz mnogih razloga uzrok ozbiljnog uznemiravanja za moje prijatelje i stvarnih nevolja mene samog. Postao sam samovoljan, odan divljim ćudima, žrtva najneobuzdanijih strasti. Slabodušni moji roditelji, obuzeti naslednim slabostima kao i ja sam, malo su šta mogli da učine da spreče zle sklonosti kojim sam se odlikovao. Pojedini slabi i rđavo upućeni napori svršili su se potpunim neuspehom za njih, i naravno, potpunom pobedom za mene. Od tog doba moj glas postao je zakon u kući i u godinama kada neka deca ostavljaju uzicu o kojoj se vode, ja sam bio ostavljen vodstvu svoje sopstvene volje, i postao sam u svemu, osim imena, gospodar svojih postupaka.
Moje najranije uspomene iz školskog života vezane su za jednu veliku prostranu kuću iz doba kraljice Elizabete u jednoj mračnoj varoši u Engleskoj, gde je bio veliki broj ogromnog čvornovatog drveća i gde su sve kuće bile veoma stare. Zaista, ta stara, poštovanja dostojna varoš bila je kao stvorena za sanjarenje i za odmor duše.
U ovom času ja osećam u mašti svezu hladovinu aleja sa debelim senkama, udišem miris hiljadu žbunova, i ponovo drhtim sa neiskazanim uživanjem od dubokog, potmulog zvuka crkvenog zvona koje je svakog sata sa iznenadnom i srditom bukom prekidalo tišinu sumračne atmosfere u kojoj je naprsli gotski toranj ležao kao zaspao.
Osećam sada toliko zadovoljstva koliko mi je uopšte moguće da osetim prisećajući se sitnih uspomena iz škole i njene okoline. Utonuo sav u bedu - avaj, u suviše stvarnu bedu - meni će se oprostiti što tražim utehu. Ma kako malu i prolaznu, u slabosti nekoliko malih i nepovezanih pojedinosti. Te pojedinosti, ništavne pa čak i smešne same po sebi, dobijaju u mojoj mašti jednu slučajnu važnost pošto su vezane za doba i mesto gde i kada sam spoznao prve dvosmislene opomene sudbine, koja me docnije tako potpuno pomračila. Dozvolite mi, dakle, da se sećam.
Kuća, kao što rekoh, beše stara i nepravilna. Dvorište je bilo prostrano, a visok i čvrst zid Od cigala, sa slojem maltera i sitno izlomljenog stakla na vrhu, ograđivao ga je potpuno. Ta ograda nalik na tamničku označavala je granicu našeg carstva. Sve što je s one strane ograde mi smo viđali samo triput nedeljno: jednom svake subote popodne, kad nam je u pratnji dva nastavnika bilo dopušteno da napravimo kratku šetnju svi zajedno kroz susedna polja, i dvaput u toku nedelje, kada smo uparađeni svi na isti način išli na jutrenje i večernje u jednu crkvu u mestu. Starešina naše škole bio je u toj crkvi sveštenik. Sa kakvim sam ga osećanjem dubokog čuđenja i divljenja obično posmatrao iz našeg udaljenog mesta za hor u crkvi, kada bi se on svečanim i laganim korakom peo na propovedaonicu! Ovaj uzvišeni čovek sa licem tako dostojanstvenim i pobožnim, sa odeždom koja se lepršala tako uglačano i tako svečano, sa vlasuljom tako brižljivo napudrovanom i tako velikom i krutom - da li je moguće da je to onaj isti čovek koji je malo pre toga, sa mrzovoljnim licem, u odelu koje je smrdelo na duvan, sa prutom u ruci primenjivao drakonska pravila akademije? O, da ogromnog li paradoksa, suviše groznog za rešenje.
Najednom uglu toga teškog zida mrštila se još teža kapija. Bila je okovana i obložena gvozdenim šipkama, a na vrhu je imala oštre, zupčaste, gvozdene šiljkove. Kakva je osećanja dubokog straha ona ulivala. Ona se nikad nije otvarala, sem za ona tri povremena izlaska i ulaska koja sam maločas spomenuo. Onda bi u svakom škripanju njenih moćnih šarki našli puno tajanstvenosti, čitav jedan svet za svečane primedbe ili još svečanije razmišljanje.
Veliko dvorište bilo je nepravilnog oblika, jer je imalo više prostranih ograđenih mesta. Tri ili četiri najveća od njih činila su igralište. Dobro se sećam da na njemu nije bilo ni drveća, ni klupe, niti ičega sličnog. Naravno, ono je bilo pozadi kuće. Ispred kuće beše mala baštica, zasađena šimširom i drugim žbunjem; ali kroz ovo sveto mesto mi smo prolazili samo u zaista retkim prilikama, kao pri prvom prijemu u školu, ili pri konačnom istupanju iz nje, ili možda kada bi neki rođak ili prijatelj došao da nas poseti, kada smo presrećni putovali kući za božične praznike ili za letnji odmor.
Ali ta kuća! - kako je čudno bilo to staro zdanje. Za mene zaista kao neki čarobni dvori. Tu stvarno nije bilo kraja okukama i bezbrojnim pododeljenjima. Bilo je teško ma u koje doba reći sa sigurnošću na kome se od njegova dva sprata čovek slučajno nalazio. Iz svake sobe u svaku drugu vodila su po tri ili četiri stepenika, bilo naviše ili naniže. Pobočna krila bila su tako bezbrojna i neshvatljiva da se u njima čovek uvek vraćao odakle je pošao, tako da se naši najtačniji pojmovi o celoj kući nisu mnogo razlikovali od onih sa kojima smo razmišljali o beskrajnosti. Za pet godina moga bavljenja tamo ja nikad nisam bio u stanju tačno da odredim u kome udaljenom delu leži malo spavaće odeljenje određeno za mene i osamnaest do dvadeset drugih učenika.
Učionica je bila najveća soba u kući, skoro da verujem na celom svetu. Bila je veoma dugačka, uzana i preterano niska, sa šiljatim gotskim prozorima i tavanicom od hrastovine. U jednom dalekom uglu koji je ulivao strah bio je jedan ograđen kvadrat od osam ili deset stopa, koji je „za vreme časova“ sačinjavao svetinju našeg upravitelja, sveštenika dr Brenzbija. To je bila čvrsta građevina, sa teškim vratima koja nismo smeli da otvaramo u odsututnosti „Domina“ pa makar svi imali dragovoljno da umremo u strašnim mukama. U drugim uglovima bila su druga dva slična ograđena odeljenja, mnogo manje poštovana, ali ipak dovoljno da u velikoj meri uliju strah. Jedno od njih bila je katedra „klasičara“ a druga učitelja engleskog i matematike. Raštrkane po sobi, uzduž i popreko, u beskrajnoj nepravilnosti bile su bezbrojne klupe i crni, stari, dugo upotrebljavani stolovi, užasno natovareni mnogo prelistavanim knjigama i tako išarani početnim pismenima, punim imena, smešnim slikama i drugim mnogostrukim naporima noža tako da su sasvim izgubili ono malo prvobitnog oblika koji su možda imali u danima davno prošlim. Ogromna kofa sa vodom stajala je najednom kraju učionice, a na drugom jedno zvono takvih razmera da se čovek zapanji.
Ograđen teškim zidovima ove poštovane akademije, ja sam proveo godine trećeg lustruma moga života, ali ipak ni u dosadi niti u zadovoljstvu. Plodni mozak detinjstva ne traži nikakav spoljašnji svet događaja da ga zanima i zabavlja. Na izgled tužna monotonija škole bila je ispunjena sa više snažnog uzbuđenja nego što je moja zrelija mladost nalazila u raskoši, ili moje zrele godine u zločinu. Pa ipak, moram da verujem da je moje prvo umno razviće imalo u sebi mnogo neobičnog, pa čak i mnogo preteranog. Na većinu ljudi događaji iz detinjstva retko ostavljaju u zrelom dobu neki određeni utisak. Sve je siva senka, neodređeno sećanje, jedno nerazgovetno opominjanje na slaba uživanja i na uobražene patnje. Sa mnom nije tako. Mora da sam u detinjstvu osećao snagom čoveka ono što sad nalazim zapečaćeno u mojoj pameti tako živo, duboko i trajno kao što su zapisi na medaljama Kartagine.
A ipak, u stvari - iskreno rečeno - kako je malo imalo šta da se zapamti. Jutarnje buđenje, večernji pozivi na spavanje, učenje napamet i preslišavanje, povremeni poludnevni odmori i izleti, igralište sa njegovom vrevom, njegovim zabavama i intrigama, sve to, sa jednim odavno zaboravljenim duhovnim opsenarstvom, bilo je stvoreno da sadrži u sebi jednu jačinu utisaka, jedan svet bogat događajima, jedan svet raznovrsnih osećanja, najstarijih i najuzbudljivijih. Oh, le bon temps, que ce siecle die fer!56
Uistinu, žustrina, oduševljenje i despotizam moje prirode uskoro su me istakli među mojim školskim drugovima i laganom ali prirodnom postupnošću dali su mi prevlast i preimućstvo nad svim vršnjacima, osim jednog jedinog izuzetka. Taj izuzetak bio je jedan učenik, koji je, mada mi nije bio nikakav rod, imao isto ime i prezime kao ja, jedna okolnost u stvari nevažna, jer, uprkos plemićkom poreklu, moje je ime bilo jedno od svakidašnjih imena koja izgleda da su, po starinskom pravu, u prastara vremena bila opšta svojina prostog sveta. U ovoj priči ja sam se zbog toga nazvao Vilijam Vilson, jednim izmišljenim imenom, koje se ne razlikuje mnogo od pravog imena. Moj imenjak, jedini od onih koji su, kako se to u školi kaže, činili „naše odeljenje“, drznuo se da se nadmeće sa mnom u školskim predmetima, u sportovima na igralištu, da odriče potpuno veru u moje reči i da se ne pokorava mojoj volji, štaviše i da se protivi mojim jogunastim željama bilo u kom pogledu. Ima li na zemlji većeg i neograničenijeg despotizma no što je to despotizam jednog vladajućeg duha u dečku nad manje energičnim njegovih drugova.
Vilsonovo protivljenje bilo je za mene izvor najveće zabune, tim više što sam, uprkos razmetljivosti sa kojom sam se hotimice pred svetom nosio s njim i njegovom bezočnošću, osećao potajno da ga se plašim i morao sam da smatram jednakost kojom se on tako lako sa mnom ophodio kao dokaz njegove stvarne nadmoćnosti, jer sam se stalno trudio da me ne nadmaši. A ipak, tu nadmoćnost - pa i samu tu jednakost - uviđao sam i priznavao u stvari samo jedino ja; naši drugovi, usled nekog nerazumljivog slepila, izgledalo je da je i ne slute. Zaista, njegovo suparništvo, njegovo opiranje, a naročito njegovo drsko i tvrdoglavo upletanje u sve moje planove bilo je više tajno nego uočljivo. Činilo se da je bio lišen podjednako i ambicije koja je mene vodila, i one strasne duhovne energije koja je činila da se odlikujem. U njegovom rivalstvu izgledalo je da ga pokreće samo jedna ćudljiva želja da me ometa, začuđava ili naljuti, mada je bilo slučajeva kada sam morao da primetim sa retkim osećanjem čuđenja, poniženja i gneva da je on mešao u svoje uvrede, napade ili svoja protivrečenja neku veoma neskladnu i svakako veoma neumesnu izveštačenu ljubaznost. Ja sam to čudno ponašanje mogao da shvatim samo kao savršenu uobraženost, koja prisvaja sebi prostački izgled zaštite i tutorstva.
Možda je ova poslednja crta u Vilsonovom ponašanju, zajedno sa istovetnošću naših imena
i pukim slučajem što smo stupili u školu u isti dan, učinila da se raširi mišljenje u starijim razredima škole da smo mi braća. Jer, oni se obično ne raspituju mnogo o stvarima njihovih drugova iz mlađih razreda. Ja sam ranije već rekao, ili je trebalo da kažem, da Vilson nije bio ni u najdaljem stepenu u srodstvu s mojom porodicom. Ali, svakako, da smo bili braća mi bismo morali biti blizanci; jer, docnije, pošto sam izašao iz škole dr Brenzbija, ja sam slučajno doznao da se moj imenjak rodio 19. januara 1813, a to je nekako čudno podudaranje, jer taj dan je baš tačno dan moga rođenja.
Može da izgleda čudnovato da i pored stalne uznemirenosti koju mi je prouzrokovalo suparništvo Vilsonovo i njegov nepodnošljiv duh protivrečja, ja ipak nisam mogao da uspem da ga mrzim. Mi smo, doduše, skoro svaki dan imali neku svađu, u kojoj bi on, ustupajući mi javno palmu pobede, uspevao na neki način da izazove u meni osećanje da je u stvari on zaslužio pobedu. Ipak, osećanje ponosa s moje strane i nekog istinskog dostojanstva s njegove, uzdržavalo nas je uvek te nismo, kako se to kaže, „prestajali da govorimo“ jedan s drugim; a bilo je mnogo tačaka jake srodnosti u našim temperamentima koje su mogle da probude u meni jedno osećanje koje je možda samo naš položaj spečio da se ne razvije u prijateljstvo. Teško je, zbilja, odrediti ili makar i samo opisati moja stvarna osećanja prema njemu. Ona su predstavljala jednu šarenu i raznorodnu mešavinu: nešto ćudljivog neprijateljstva koje još nije bilo mržnja, nešto poštovanja, više uvaženja, mnogo straha, sa čitavim svetom nelagodne radoznalosti. Nije potrebno da kažem nekom moralisti još i to da smo Vilson i ja bili najnerazdvojniji drugovi.
Nema sumnje da je to nenormalno stanje stvari koje je postojalo između nas uticalo te su svi moji napadi protiv njega (a bilo ih je mnogo, bilo otvorenih bilo prikrivenih) išli više pod vidom podsmeha ili prosto šale (zadajući mi bola dok sam se pravio kao da je to samo šala), nego pod vidom ozbiljnog i odlučnog neprijateljstva. Ali moje nastojanje u tom smislu nije bilo uvek podjednako uspešno, čak i kad su moje namere bile i najlukavije smišljene, jer je moj imenjak imao u svom karakteru mnogo od onog neuobraženog i mirnog dostojanstva, koje, dok uživa u oštrini svojih desetaka, nema u sebi Ahilove pete i savršeno ne dozvoljava da mu se drugi smeje. Ja sam mogao zaista da nađem samo jedno slabo mesto, a pošto se ono sastojalo od jedne lične osobenosti, prouzrokovane možda nekom naslednom bolešću, poštedeo bi ga svaki protivnik manje lišen pameti nego ja; moj protivnik je imao neki poremećaj u grlenim organima koji mu nije dozvoljavao nikad da podigne svoj glas jače od sasvim tihog šapata. Tu manu ja nisam propustio da bedno koristim koliko god mi je bilo moguće.
Vilsonove osvete radi toga bile su mnogobrojne; ali neka vrsta njegovog praktičnog uma zbunjivala me je preko svake mere. Nikad nisam mogao odgonetnuti kako je njegovo lukavstvo odmah pronašlo da će me jedna sitnica tako mučiti; kad ju je otkrio on nije prestajao da mi time dosađuje. Ja sam uvek osećao odvratnost od mog neplemenitog prezimenjaka i od mog vrlo prostog ako ne i prostačkog imena. Te reči su bile otrov u mojim ušima; i kad je na dan mog dolaska još jedan drugi Vilijam Vilson došao u akademiju, ja sam se ljutio na njega što nosi to ime, i dvaput odvratnije bilo mi je to ime što ga je nosio jedan stranac koji će biti uzrok da se ono dva puta ponavlja, koji će stalno biti u mom prisustvu i čije će stvari, po običnoj navici u školi, morati neizbežno da budu zbog te proklete sličnosti često pomešane sa mojim stvarima.
Osećanje srdžbe začeto na taj način postajalo je sve jače sa svakom prilikom koja je ukazivala na sličnost, moralnu ili fizičku, između moga rivala i mene. Ja onda još nisam bio primetio važnu činjenicu da smo bili istih godina; ali sam zapazio da smo bili iste visine i primetio sam da smo bili neobično slični u opštim oblicima tela i crtama lica i u izrazu. Bio sam ljut zbog glasa o našem srodstvu koji se raširio u višim razredima, ukratko, ništa me nije moglo ozbiljnije uznemiriti (mada sam ja brižljivo sakrivao tu uznemirenost) od neke aluzije na sličnost duha, izgleda ili ponašanja koja je među nama postojala. Ali, u stvari, ja nisam imao razloga da verujem da je (izuzimajući onu stvar o srodstvu i ukoliko se ticalo samog Vilsona) ova sličnost bila predmet tumačenju, ili makar i samo da je uopšte bila primećena od naših drugova u školi.
Da je on to primećivao u potpunosti, i isto tako jako kao i ja, bilo je očigledno; ali da je on mogao pronaći u takvim okolnostima tako plodno polje za dosađivanje može se pripisati, kao što sam već napred rekao, njegovoj neobičnoj oštroumnosti.
Njegova uloga koja se sastojala u tom da se usavrši da me podražava sastojala se u rečima i gestovima; igrao je svoju ulogu na opšte divljenje. Kopirati moje odevanje nije bilo teško; moj hod i moje opšte držanje moglo se bez teškoće podražavati; uprkos njegove urođene mane, čak mu ni moj glas nije izmakao. Moje glasnije tonove, razumljivo, nije imitirao, ali je zato visina glasa bila istovetna, a njegov neobični šapat postao je verni eho moga šapata.
Koliko me ovo savršeno podražavanje veoma uzbuđivalo (jer se zaista ne može nazvati karikiranjem) ja neću sada pokušavati da opišem. Jedino me tešilo u toj činjenici da sam to podražavanje očigledno primećivao jedini ja, i da sam imao da podnesem da to zna i da se tom čudno podrugljivo podsmeva samo moj imenjak. Zadovoljan što je izazvao u mom srcu željeno dejstvo, izgledalo je da se krišom ceri zbog žaoke koju mi je zabo i pravio se upadljivo nevešt i nemaran prema javnom dopadanju koje bi uspeh njegovog lukavog rada mogao izazvati. Da učenici zaista nisu osetili njegovu nameru ni primetili njegov uspeh, niti učestvovali u njegovom ruganju, bila je za mene tokom mnogih strahom ispunjenih meseci zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Može biti da postepenost njegovog podražavanja nije dopuštala da se to tako lako opazi, ali verovatnije je da sam ja imao da zahvalim za svoju sigurnost majstorskom ponašanju podražavaoca, koji je prezirući „slovo“ (koje je na slici sve što slepac može da vidi) otkrivao potpun „duh“ svoga originala - mojim očima a na moju veliku žalost.
Ja sam dosad više puta govorio o odvratnom načinu pokroviteljstva koje je on prema meni prisvajao i o njegovom često uvredljivom mešanju u moju volju. To mešanje često je dobijalo mrski karakter saveta, saveta ne otvoreno datog nego nagoveštenog ili podmetnutog. Ja sam to dočekivao sa gađenjem koje je bilo sve jače što sam bivao stariji. Ali sada, u ovom vremenskom razmaku, hoću da mu učinim tu prostu pravdu da priznam da se ne sećam nijednog slučaja u kome bi predloži i saveti moga rivala bili ona vrsta grešaka ili ludosti koje su tako obične u njegovim nezrelim godinama i očevidnom neiskustvu; zatim, da je njegovo moralno osećanje, u najmanju ruku, iako ne njegova opšta obdarenost i njegovo znanje, bilo mnogo oštrije nego moje, i da sam ja danas mogao biti bolji i na taj način srećniji čovek da sam ređe odbijao savete izražene u onom značajnom šaputanju koje sam onda iz dubine duše zamrzeo i suviše gorko prezreo.
A ovako, ja sam postao neobično uporan pod njegovim neiskusnim nadzorom i iz dana u dan sve sam smatrao kao njegovu bezočnu drskost. Rekao sam da su se u prvim godinama našeg školskog drugovanja moja osećanja prema njemu mogla lako razviti u prijateljstvo, ali u poslednjim mesecima moga boravka u akademiji, mada se nametanje njegovog uobičajenog ponašanja van svake sumnje unekoliko obnovilo, ipak su moja osećanja u skoro istoj srazmeri dobila veoma mnogo prave mržnje. Jednom prilikom on je, čini mi se, to primetio, i posle toga me izbegavao ili se pravio kao da me izbegava.
Bilo je to u isto vreme, ako se dobro sećam, kad se u jednoj žestokoj svađi s njim, u kojoj je on više no obično zaboravio svoju uzdržljivost i govorio i postupao sa otvorenošću u ponašanju koja je bila prilično tuđa njegovom karakteru. Tada sam primetio, ili mislio da sam primetio u njegovom naglasku, njegovom izrazu, njegovoj celoj pojavi, nešto što me najpre prenerazilo a zatim me duboko zainteresovalo, jer mi je probudilo u svesti nejasne vizije mog najranijeg detinjstva, divlje, zbrkane, nagomilane uspomene jednog doba kada ni samo sećanje nije bilo još rođeno. Ja ne mogu bolje da opišem osećanje koje me mučilo, nego ako kažem da sam se teškom mukom mogao osloboditi verovanja da sam poznavao to stvorenje što je stajalo preda mnom u nekom vrlo davnom vremenu, nekoj tački prošlosti, sasvim beskrajno udaljenoj. No ta se samoobmana izgubi brzo kao što je i došla, i ja je spominjem uopšte samo zato da opišem dan poslednjeg razgovora koji sam tu imao sa mojim neobičnim imenjakom.
Ogromna stara kuća sa njenim bezbrojnim pododeljenjima imala je mnogo velikih soba koje su bile u vezi jedna s drugom i u kojima je spavala većina učenika. A imala je (kao što je i moralo biti u zgradi s tako nezgodnim planom) i mnogo malih sobica i budžaka, ludorija i besmislica gradnje koje je štedljivi genije dr Brenzbi takođe udesio bio za spavanje, mada su to bile prave ćelije, pogodne za smeštaj jednog jedinog lica. Jedno od tih malih odeljenja imao je Vilson.
Jedne noći pred kraj moje pete godine u školi, a neposredno posle one svađe koju sam maločas spomenuo, videći da su svi redom bili zaspali digoh se iz postelje i sa lampom u ruci prikradoh se kroz lavirint uskih prolaza od moje spavaće sobe do sobe moga rivala. Ja sam dugo smišljao jedno od onih zločestih dela lukavstva na njegovu štetu, u čemu dotle prosto nisam imao nikakvog uspeha. Sad mi je bila namera da ostvarim svoj plan, pa se reših da mu pružim mogućnost da oseti svu moju pakost kojom sam bio ispunjen. Došavši do njegove ćelije nečujno uđoh unutra, ostavivši lampu sa štitom napolju. Primakoh se jedan korak i stadoh da slušam zvuk njegovog mirnog disanja, i pošto sam se uverio da on spava, vratih se, uzeh svetiljku i s njom se opet približih postelji. Zavese su bile zatvorene, i ja ih, izvršujući svoj plan, polako i tiho otvorih; svetli zraci padoše živo po zaspalom a moj pogled istovremeno na njegovo lice. Gledao sam ga a neka zanemelost, neka hladnoća osećanja odjednom minu kroz celo moje biće. Moje su se grudi nadimale, kolena klecala, cela moja duša ispuni se nekim bespredmetnim i nepodnošljivim užasom. Jedva dišući ja spuštih lampu da bude još bliže njegovom licu. Jesu li to - upravo to - bile crte Vilijama Vilsona? Ja sam zaista video da su bile njegove, ali sam se stresao kao u groznici uobražavajući da nisu. Šta je to bilo u njima, što me na takav način smuti? Posmatrao sam ga, dok se moj mozak grčio pod težinom nevezanih misli. Nije on tako izgledao, sigurno ne, u njegovim živahnim budnim časovima. Isto ime, isti izgled, isti dan dolaska u akademiju, a onda njegovo tvrdoglavo i besmisleno podražavanje moga hoda, moga glasa, mog odevanja, mog ponašanja. Je li zbilja bilo u granicama ljudske mogućnosti da je to što sam sada video bilo samo rezultat njegove stalne vežbe u tom podrugljivom podražavanju? Preneražen i prožet žmarcima koji su me podilazili, ugasih lampu, izađoh tiho iz sobe i prođoh tiho kroz odaje da se nikad više u njih ne vratim.
Posle nekoliko meseci provedenih kod kuće u praznoj dokolici, postao sam student u Itnu. Taj kratki vremenski razmak bio je dovoljan da mi oslabi sećanje na događaje u školi dr Brenzbija, ili bar da izazove jednu stvarnu pramenu u suštini osećanja sa kojima sam ih se sećao. Suštine, tragedije, drame više nije bilo. Mogao sam sada da sumnjam u jasnost mojih čula, i retko se uopšte vraćao u svesti na taj predmet, čudeći se veličini ljudske slabosti da veruje, smejući se živoj snazi uobraženja koju sam bio nasledio. I ta vrsta neverice nije izgledala da će biti oslabljena načinom života koji sam vodio u Itnu. Vrtlog besmislenih ludorija u koji sam se tamo tako odmah i tako drsko bacio, sprao je sve sem pene mojih negdašnjih časova, progutao je odjednom svaki ozbiljniji i jači utisak, a ostavio kao spomen samo najbeznačajnije pojedinosti negdašnjeg života.
Ne želim, međutim, da idem tragom moje jadne raspuštenosti - raspuštenosti koja je prkosila zakonima i izmicala budnoj pažnji zavoda. Tri godine ludorija prošle su uzaludno i samo su mi donele ukorenjene navike greha, a u prilično neobičnoj meri koristile mom telesnom razvitku, kada, posle nedelju dana bezdušne raspuštenosti, pozvah jednu grupu najraspuštenijih đaka na tajnu pijanku u mojim prostorijama. Sastali smo se pozno u noć, jer su naše lakomislenosti imale da se nastave do zore. Vino je točeno nemilice, a nije nedostajao ni drugi, možda još opasniji razvrat, tako da se sivo svitanje bilo već pomalo pojavilo na istoku kada je naša pijana razuzdanost bila na svom vrhuncu. Ludo zagrejan pijanstvom i kartama, baš sam navaljivao da održim zdravicu iz obične bestidnosti, kada mi pažnju odjedanput privuče snažno i mada nepotpuno otvaranje sobnih vrata, i prodorni glas jednog sluge spolja. On reče da neka ličnost, očito u velikoj žurbi, hoće da govori sa mnom u predsoblju.
Divljački razdražen vinom, bio sam više obradovan nego iznenađen tim neočekivanim prekidanjem. Posrćući pođoh odmah napred, i nekoliko koraka odvedoše me u predsoblje zgrade. U toj niskoj i maloj prostoriji nije visila nijedna lampa i u ovaj mah nikakva svetlost nije prodirala, sem od veoma slabog praskozorja, koje je dopiralo kroz polukružni prozor. Kada sam kročio preko praga, spazio sam priliku mladog čoveka otprilike moje visine, obučenog u beli jutarnji kaput od kašmira sašiven po najnovijoj modi, isti onakav kakav sam u taj čas i ja imao na sebi. To sam mogao da spazim na slaboj svetlosti, ali crte njegovog lica nisam mogao da raspoznam. Kada sam ušao, on mi hitro priđe i, uhvativši me pokretom ljutitog nestrpljenja za ruku, šapnu mi na uvo reči „Vilijam Vilson“.
Ja se za trenutak potpuno istreznih.
Bilo je nečega u ponašanju toga stranca i u drhtanju njegovog podignutog prsta kako ga je držao između mojih očiju i svetlosti, nečega što me ispunilo neiskazanim čuđenjem. Ali nije to bilo ono što me tako neizmerno uzbudilo. Bila je to težina svečane opomene u onom naročitom, tihom, šištećem glasu, a iznad svega način, ton, ključ onih nekoliko prostih, poznatih, i sad prošaputanih slogova, koji se javiše sa hiljadu mutnih uspomena iz minulih dana, udarilo me u dušu udarom galvanske struje. Pre nego što sam mogao ponovo da ovladam svojim čulima on je bio otišao.
Mada je ovaj događaj ostavio živ utisak na moju raspuštenu maštu, on je ipak bio prolazan koliko i živ. Nekoliko nedelja, istina, mučio sam se ozbiljnim pitanjima i bio sam kao obavijen oblakom nezdravog razmišljanja. Nisam pokušao da u svojoj svesti prikrijem identičnost te neobične ličnosti koja se tako uporno mešala u moje stvari i mučila me svojim nametljivim savetom. Ali ko je bio i šta je bio taj Vilson? I odakle je došao? Kakve su bile njegove namere? Ni na jedno od ovih pitanja nisam mogao naći zadovoljavajući odgovor, sem što sam u vezi s tim utvrdio da je neki iznenadan slučaj u njegovoj porodici prouzrokovao njegov odlazak iz akademije dr Brenzbija popodne istog dana kada sam ja pobegao. Ali sam ubrzo prestao da mislim na to, pošto mi je sva pažnja bila zauzeta nameravanim odlaskom za Oksford. Tamo sam uskoro i otišao, pošto me je nepromišljena sujeta mojih roditelja snabdela sredstvima i godišnjom spremom, tako da sam se mogao do mile volje odati raskošnom životu koji je već bio toliko prirastao za moje srce - pa sam se u troškarenju mogao takmičiti sa prvim naslednicima najbogatijih grofovija u Velikoj Britaniji.
Navođena takvim bogatim sredstvima na greh, moja urođena priroda pokaza se sad u dvostrukoj žestini, i ja počeh da prezirem i najobičnije obzire pristojnosti u ludoj zaslepljenosti svojih pirova. Ali bilo bi besmisleno zadržavati se na pojedinostima mojih nastranosti. Neka je dovoljno to da sam među raspikućama ja nadmašio Heroda, i da sam davši ime mnogim novim budalaštinama dodao povelik dodatak dugom katalogu grehova koji su onda bili uobičajeni na tona najraspuštenijem univerzitetu u Evropi.
Teško bi se moglo verovati, međutim, da sam baš tu tako nepovratno izašao iz otmenog reda da sam tražio da se upoznam sa najnižim podvalama kockara od zanata, i pošto sam postao veštak u toj prezrenoj nauci, ja sam je upotrebljavao kao sredstvo da uvećam svoje ionako ogromne prihode na račun mojih slabašnih školskih drugova. Pa ipak, to je bila istina, sama nakaznost tog prkošenja u svemu i svakog poštenog čoveka dostojnom osećanju bila je, nema sumnje, glavni ako ne i jedini razlog što sam to mogao nekažnjeno vršiti. Jer, zbilja, koji od mojih najraspuštenijih drugova ne bi porekao najbistrije opažanje svojih čula, pre no što bi posumnjao i obedio takvom podvalom veselog, otvorenog, štedrog Vilijama Vilsona, najplemenitijeg i najvaspitanijeg studenta Oksforda; onoga čije su ludosti (govorili su njegovi paraziti) bile samo ludosti mladosti i čije su pogreške bile samo neobuzdana ćud - čiji su najmračniji grijesi bili samo bezbrižna i bujna raskalašnost?
Živeo sam takvim životom već dve godine, kada dođe na univerzitet jedan mlad parvenu57 plemić, Glendining - bogat, glasio je izveštaj, kao Herod Atinjanin, sa bogatstvom isto tako lako stečenim kao što je bilo Herodovo. Ja sam brzo prozreo da je slabouman, i, naravno, označio sam ga kao zgodan predmet za moje znanje. Često sam ga navodio na igru karata i udešavao sam prostim lukavstvom kockara da on dobije veće sume, da bih ga tim uspešnije uhvatio u svoje mreže. Najzad, kad je moj plan sazreo, sastanem se ja sa njim (sa čvrstom namerom da ovaj sastanak bude poslednji i odlučan) u sobama jednog drugog studenta (g. Prestona) koji je bio podjednako dobar prijatelj obojici, ali, ruku na srce, nije ni izdaleka sumnjao u moje namere. Da bih svemu dao lepši izgled, udesio sam bio da se sastane društvo nekih osam ili deset lica i brižljivo sam pazio da donošenje karata bude slučajno i da potekne po predlogu samog šašavka. Da bih skratio ovo nitkovsko delo, nije bilo propušteno nijedno od niskih lukavstava tako uobičajenih u sličnim prilikama da je zaista čudno kako se još nađe budala tako glupa da im padne kao žrtva.
Mi smo produžili našu sedeljku duboko u noć, i ja sam najzad uspeo sa smicalicom da mi Glendining ostane kao jedini protivnik. Igra je takođe bila moj omiljeni ecarte58. Ostatak društva zainteresovan veličinom naših uloga ostavi svoje karte i stade oko nas da posmatra. Parvenu, koga sam u početku večere bio naveo mojim veštinama da dobro popije, mešao je sada karte, delio i igrao sa vatrenom žustrinom za koju sam mislio da se može samo delimično, ali ne sasvim, pripisati njegovom pijanstvu. Za veoma kratko vreme on postade moj dužnik za jednu veliku sumu, kada, postoje popio dobru količinu portoa, on učini u dlaku tačno ono što sam ja hladno bio predvideo - predloži da udvostručimo naše već ionako preterane uloge. Sa dobro odglumljenim ustezanjem, i tek pošto ga je moje ponovljeno odbijanje izazvalo da kaže nekoliko oštrih reči koje su značile neku vrstu izazivanja, ja najzad pristadoh. Ishod je, prirodno, potvrdio da je žrtva bila sasvim u mojoj mreži; za manje od jednog sata on je učetverostručio svoj dug. Posle izvesnog vremena njegovo lice beše izgubilo zažarenu boju koju mu je davalo vino, ali sada, na moje čuđenje, primetih da je postalo zaista strahovito bledo. Kažem na moje čuđenje. Za Glendininga mi je bilo rečeno na moja radoznala pitanja da je neizmerno bogat, a sume koje je dotle bio izgubio, mada istina velike, nisu ga mogle, pretpostavljao sam, ozbiljno uznemiriti, a još manje tako strašno potresti. Da ga je savladalo vino koje je bio maločas popio bila je misao koja se sama nametala, i više da bih sačuvao svoj ugled u očima svojih drugova nego iz bilo kog drugog obzira, ja sam počeo odlučno da navaljujem da se igra prekine, kada mi izrazi nekolicine iz društva oko i blizu mene i jedan uzvik koji je odavao krajnje očajanje Glendininga pokazaše da sam ga ja potpuno upropastio, i to na način da je bio dostojan svačijeg sažaljenja i da bi ga svako uzeo u zaštitu od zlih namera i samog sotone.
Kakvo bi bilo dalje moje ponašanje, teško je reći. Žalosno stanje moje žrtve bacilo je senku zabune na sve; za nekoliko trenutaka vladala je duboka tišina, a za to vreme nisam mogao da ne osetim kako mi obraze prije mnogi užareni pogledi prekora ili prezira koje su bacali na mene manje raskalašni članovi društva. Moram čak da priznam i to da mi je neka neizdrživa težina straha za jedan samo trenutak bila pritisla grudi nenadnim i neobičnim prekidom koji je nastupio. Široka teška dvokrilna vrata najednom se širom otvoriše sa silnom i naglom žestinom, tako da se kao nekom čarolijom pogasiše sve sveće u sobi. Njihova svetlost, gaseći se, dala nam je toliko mogućnosti još samo da primetimo kako je neki stranac ušao u sobu, otprilike moje visine i sam tesno uvijen u ogratač. Mrak je, međutim, postao potpun i mi smo samo mogli da osećamo da je on stojao u našoj sredini. Pre nego što se iko od nas mogao povratiti od iznenađenja u koje nas je ova grubost sve bacila, čuli smo glas toga nasrtljivca.
- Gospodo - reče on tihim, jasnim šapatom koji nikada neću zaboraviti i koji je prodirao do same srži mojih kostiju - gospodo, ja se ne izvinjavam za ovo ponašanje, jer ponašajući se ovako ja samo vršim svoju dužnost. Vi ste, bez sumnje, neobavešteni o pravom karakteru ličnosti koja je noćas dobila na kartama veliku sumu novca od lorda Glendininga. Ja ću vam zato predložiti jedan brz i odlučan plan da dobijete to neophodno obaveštenje. Molim vas da pregledate polako i pažljivo unutrašnju postavu njegovog levog rukava i razne male paketiće koji se mogu naći u prilično dubokim džepovima njegovog povezanog jutarnjeg ogrtača.
Dok je on to govorio, tišina je bila tako duboka da bi se moglo čuti da je igla pala na pod. Kad je završio, on odjednom nestade isto onako naglo kao što je bio ušao. Mogu li - treba li da opišem moja osećanja? Treba li da kažem da sam osetio sve užase osuđenika? Bilo je jasno da mi je ostalo malo vremena za razmišljanje. Mnoge ruke ščepaše me grubo tu na mestu, i sveće se ponovo zapališe. Poče pretresanje. U postavi moga rukava nađoše sve jake karte koje su najvažnije u ecarteu, a u džepovima moga ogrtača mnogo špilova karata, kopije onih koje smo upotrebljavali pri nekim sedeljkama, s tom razlikom što su moje bile od one vrste što se tehnički zovu arrondees,59 jake karte bile su pri vrhu i dole malo konveksne a slabe karte bile su malo konveksne na stranama. Na taj način glupak mora neizostavno kad seče svome protivniku da preseče veliku kartu, dok kockar sekući na užoj strani mora isto tako sigurno svojoj žrtvi da preseče slabu kartu. Bura negodovanja koja bi propratila to otkriće manje bi me pogodila od ćutljivog prezrenja i podsmešljivog smeškanja sa kojim je bilo primljeno.
- G. Vilsone - reče naš domaćin sagnuvši se da ukloni ispod svojih nogu jedan veoma bogat zimski ogrtač od retkih koža - g. Vilsone, ovaj ogrtač je vaša svojina. (Vreme je bilo hladno, i kada sam izlazio iz svoje sobe, ja sam ogrnuo veliki ogrtač preko mog sobnog odela, a skinuo sam ga kada sam došao na mesto igre.) Pretpostavljam da je izlišno da tražimo i ovde (gledajući nabore ogrtača sa gorkim smehom) i dalje dokaze vašeg znanja i vaše veštine. Zaista, imali smo ih dovoljno. Vi ćete, nadam se, uvideti potrebu da ostavite Oksford - u svakom slučaju da napustite smesta moje sobe.
Prezren i smrvljen u prašinu kao što sam u taj čas bio, verovatno da bih na ove mučne reči odgovorio neposredno ličnim napadom, da mi pažnju u taj čas ne privuče jedna pojedinost najčudnije prirode. Kaput koji sam nosio bio je od veoma retkog krzna, koliko retkog i koliko neobično skupocenog ne usuđujem se ni da kažem, a njegov kroj, takođe, bio je po mojoj sopstvenoj fantastičnoj zamisli, jer sam bio do besmislenosti u pogledu kinđurenja skupljač stvari tako ništavne prirode. Kada mi je g. Preston pružio onu stvar koju je podigao s poda blizu dvokrilnih sobnih vrata, ja sam sa čuđenjem koje se skoro graničilo sa užasom primetio da je moj sopstveni ogrtač već bio prebačen preko moje ruke (gde sam ga bez sumnje nesvesno bio stavio) a onaj koji mi je pružen bio je u svemu, čak do najmanje moguće pojedinosti, njegova kopija. Čudni stvor koji me je tako kobno otkrio i izložio poruzi bio je, setih se, potpuno umotan u ogrtač, a niko od članova našeg društva uopšte nije imao ogrtača, osim mene. Povrativši malo prisustvo duha, ja uzeh onaj što mi ga je pružio g. Preston, prebacih ga neopaženo preko svog sopstvenog, ostavih sobu sa odlučnim namrštenim izrazom prkosa, i idućeg jutra, pre svanuća, pođoh na hitno putovanje iz Oksforda na kontinent u potpunoj agoniji užasa i srama.
Uzalud sam bežao. Moja zla kob gonila me s uživanjem, a pokazala je zaista da je jedva tek otpočela svoju tajanstvenu vlast nada mnom. Tek što sam stao nogom u Pariz, već sam imao novi dokaz o prokletom interesovanju koje je taj Vilson imao u pogledu mojih poslova. Godine su prolazile a ja nisam nalazio spasa. Lupež. Kako je u nevreme, i s kakvom avetinjskom važnošću stupio u Rimu između mene i mojih ambicija. U Beču takođe, zatim u Berlinu, pa u Moskvi. Zaista, gde nisam imao gorkog uzroka da ga proklinjem u svom srcu? Od te bezočne tiranije bežao sam najzad, u paničnom strahu, kao od kuge, i do nakraj zemlje bežao sam uzaman.
Opet, i opet, u tajnom razgovoru sa svojim sopstvenim duhom, pitao bih se: „Koje on? Odakle dolazi? Šta hoće?“ - Ali odgovor nisam mogao naći. Ispitivao sam s najvećom pažnjom načine, metode i glavne poteze njegovog drskog nadzora. Ali čak i tu bilo je vrlo malo čega što bi poslužilo za osnov kakvoj pretpostavci. Bilo je značajno da ni u jednom od mnogobrojnih slučajeva u kojima je on u poslednje vreme stao da mi prepreči put, on to nije činio zbog drugog čega nego samo da mi osujeti one planove, ili da pokvari poslove koji bi se, kada bi bili do kraja izvedeni, završavali nekom gorkom nesrećom. Kako je to bedno opravdanje za vlast koju je on sebi tako zapovednički prisvojio. Kakva bedna zaštita prirodnom pravu da upravljaš samim sobom, što mi je on tako tvrdoglavo i tako uvredljivo odricao.
Mogao sam dalje zapaziti i to da je dugo vremena moj mučitelj (dok je savesno i sa tajanstvenom veštinom sprovodio svoju ćud da bude spolja savršeno istovetan sa mnom) pri izvršenju njegovih raznovrsnih uplitanja u moju volju, udešavao to tako da ja ni u jednom času nisam video crte njegovog lica. Bio Vilson ko mu drago, to je najzad bio vrhunac afektacije i ludosti. Zar je on mogao, makar za trenutak, pretpostaviti da je u mom opominjaču u Itnu, u razoritelju moje časti u Oksfordu, u onome koji je osujetio moje ambicije u Rimu, moju osvetu u Parizu, moju strasnu ljubav u Napulju, ili ono što je on lažno nazivao moje srebroljublje u Egiptu - u tom mom arhi-neprijatelju i satani, ne bih mogao a da ne poznam Vilijama Vilsona iz mojih školskih dana - imenjaka, druga, rivala, mrskog rivala koji me dovodio do užasa u školi dr Brenzbija? Nemoguće! No, da požurim ka poslednjoj sudbonosnoj sceni drame.
Dotle sam ja bio nemoćno podlegao njegovoj zapovedničkoj vlasti. Osećanje dubokog straha sa kojim se obično posmatrao nadmoćni karakter, veličanstveno znanje, prividna prisutnost i svemoć Vilsonova, zajedno sa osećanjem užasa koje su mi neke druge crte njegove prirode i njegovog nasrtaja ulivale, sve je to pripomogle da me ispuni mišlju o mojoj sopstvenoj velikoj nemoći i bespomoćnosti i da me dovede do bezuslovnog potčinjavanja njegovoj okrutnoj volji iako sam se tome gorko opirao. Ali u poslednje vreme sasvim sam se propio, i njegov zaluđujući uticaj na moj urođeni temperament učinio je da sam postajao sve više i više nepokoran njegovoj vlasti. Počeo sam da gunđam i - da se ustežem, da se opirem. A da li je to bilo samo uobraženje što me navelo da poverujem da, ukoliko je moja sopstvena čvrstina rasla, utoliko se ona srazmerno smanjivala kod moga mučitelja? Bilo kako bilo, ja sam počeo osećati kako me ispunjava topla nada, i polako počeh u svojim skrivenim mislima da gajim ozbiljnu i očajnu odlučnost da se više neću potčinjavati mome porobitelju.
Bilo je to u Rimu, za vreme karnevala 18.., kada sam prisustvovao maskaradi u palati napuljskog kneza Di Brolja. Bio sam više i slobodnije no obično preterao u piću, a zagušljiva atmosfera odaja punih sveta dražila me više no što sam mogao podneti; zatim teškoća da se probijem kroz gomilu doprinela je prilično razdražljivosti mog temperamenta, jer ja sam požudno tražio (da ne kažem s kakvom nedostojnom pobudom) mladu, veselu, lepu ženu ostarelog i podetinjalog kneza Di Brolja. Sa suviše bezobzirnom poverljivošću ona mi je ranije saopštila tajnu kostima u koji će biti obučena, i sada, opazivši je, hitao sam da se proguram do nje. U tom času osetih lak dodir ruke na mom ramenu, čuh onaj nezaboravni, tihi, prokleti šapat.
Sasvim pobesneo od gneva ja se odjednom okretoh onome što me prekinuo i ščepah ga ljutilo za vrat. On je, kao što sam i očekivao, bio obučen u kostim sasvim sličan mome, - nosio je španski ogrtač od plave kadife, opasan crvenim pojasom o kome je visio mač. Maska od crne svile potpuno je skrivala njegovo lice.
- Podlače - viknuh glasom promuklim od besa, dok je svaki slog koji sam izgovorio ličio na dodavanje ulja na vatru moga besnila. - Propalico, varalico! Prokleti nitkove. Vi me nećete -nećete me proganjati kao pas do smrti. Pođite za mnom ili ću vas proburaziti tu na mestu. - I ja prokrčih sebi put od balske dvorane do jednog malog predsoblja pored nje, vukući ga bez otpora za sobom, idući napred. Pošto uđosmo, ja ga besno odgurnuh od sebe. On posrnu ka zidu, dok sam ja uz psovku zatvorio vrata i naredio mu da izvuče mač. On se ustezao jedan časak, a onda sa tihim uzdahom izvuče ćutke mač iz korica i zauze stav odbrane.
Borba je bila zaista kratka. Bio sam kao mahnit od svih mogućih pomamnih razdraženja, i osećao sam u jednoj svojoj ruci snagu i moć stotine ruku. Za nekoliko sekundi ja ga užasnom snagom priterah uza zid imajući ga potpuno u svojoj vlasti, zarih svoj mač s brutalnim divljaštvom nekoliko puta kroz njegove grudi.
U tom trenutku neko je spolja pokušao da otvori vrata. Ja požurih da sprečim ulazak, a zatim se odmah vratih mome umirućem protivniku. Ali koji bi ljudski jezik mogao tačno opisati iznenađenje, onaj užas koji me je obuzeo pri prizoru koji mi se ukazao? Trenutak dok sam se bio okrenuo na drugu stranu bio je dovoljan da izazove vidnu i stvarnu promenu u rasporedu nameštaja u gornjem ili udaljenijem delu sobe. Jedno veliko ogledalo - tako mi se u prvi mah u mojoj zbunjenosti učinilo - stajalo je sada tamo gde nije bilo nikakvog ogledala malopre; a kada sam mu u krajnjem užasu prišao, moj sopstveni lik ali sa crtama sasvim bledim i poprskanim krvlju išao mi je u susret, slabim i posrćućim koracima.
Tako je, velim, izgledalo, ali nije tako bilo. To je bio moj protivnik - to je bio Vilson, koji je stajao tu preda mnom u predsmrtnoj agoniji. Maska i ogrtač ležali su gde ih je on bio bacio na pod. Nije bilo nijednog konca na njegovom odelu, nijednog poteza u svim izrazitim i neobičnim crtama njegovog lica, a da nije bilo čak do naj savršenije istovetnosti isti ja.
To je bio Vilson, ali on više nije govorio šapatom, i ja sam mogao da uobrazim da to ja sam govorim kad on prozbori:
- Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsad i ti si sam mrtav - mrtav za svet, za nebo, za nadu. U meni si postojao i u mojoj smrti, pogledaj ovu sliku koja je tvoja sopstvena, pogledaj kako si sasvim ubio samog sebe.
1839.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:11

Слика

ČOVEK GOMILE
Ce grand malheur, de ne pouvoir etre seul.
La Bruyere

Velika je nesreća ne moći biti sam.
La Brijer60

Dobro je rečeno za jednu nemačku knjigu: ”es lasst sich nicht lesen” - ne da se čitati. Ima izvesnih tajni koje se ne daju ispričati. Ljudi umiru noću u svojim posteljama grčevito stežući ruke sablasnih ispovednika i gledajući ih tužno u oči. Umiru sa očajanjem u srcu i grčem u grlu zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog čoveka ponese teret koji je tako težak po svojoj strahoti da se može spustiti samo u grob. I tako suština
zločina ostaje neotkrivena.
Ne tako davno, pod jesenju noć, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se već oporavljao, i, kako mi se vraćala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaženih raspoloženja koja su tako izrazita suprotnost dosadi - u raspoloženju izoštrenih čežnji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka sa duhovnog čula vida - ona, 'amluz h prw ephe 61 - a razum, naelektrisan, isto toliko silno prevazilazi svoju svakidašnju moć koliko i živi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uživanje; i ja sam crpao stvarno zadovoljstvo čak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to poslepodne čas udubljujući se u oglase, čas posmatrajući šareno društvo u kafani, a čas gledajući kroz zadimljeno staklo na ulicu.
Ta ulica je jedna od glavnih saobraćajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se spuštao sumrak, gomila je svakog trenutka sve više rasla; a kada se upalila svetlost, dve guste i neprekidne struje stanovništva žurno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naročito doba večeri ja se još nikad nisam nalazio u sličnom položaju, pa me je uzburkano more ljudskih glava ispunjavalo slatkom novinom uzbuđenja. Najzad više uopšte nisam obraćao pažnju na stvari koje su se događale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju.
Moja zapažanja bila su u početku neodređena i uopštena. Gledao sam prolaznike u gomilama i razmišljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, međutim, prešao sam na pojedinosti s velikom pažnjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda, lica i izraza.
Prolaznici u pretežnoj većini imaju zadovoljno poslovno držanje i kao da misle samo na to kako da prokrče sebi put kroz tišmu. Obrve su nabrali a očima živo kolutaju; kad ih neko gurne u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa žurno nastave put. Drugi, još mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri tom mlataraju rukama kao da se osećaju usamljeni baš zbog guste gomile koja ih okružuje, zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali još jače zamlataraju rukama i sa rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama čekaju da prođu lica koja su im se isprečila na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od stida. Sem ovoga što sam pomenuo nema ničeg naročito karakterističnog u ovim dvema velikim grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez sumnje plemići, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski špekulanti - eupatride62 i obični smrtnici društva - dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim ličnim poslovima koje vode na sopstvenu odgovornost. Oni nisu naročito privlačili moju pažnju.
Pleme trgovačkih pomoćnika jasno se ističe; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste. Tu su mlađi pomoćnici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bučne reklame - mlada gospoda u zategnutim kaputima, sjajnim čizmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po strani izvesno kočoperno držanje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati tezgarskim, ponašanje tih osoba izgleda mi tačna kopija onog što je otprilike pre dvanaest ili osamnaest meseci predstavljalo savršenstvo „bontona“. Nose se po „iznošenom“ ukusu otmenog sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeležje te podvrste.
Podvrstu viših pomoćnika solidnih firmi, ili „ozbiljne, pouzdane momke“, ne možete da ne uočite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje, udobna kroja, s belim mašnama i prsnicima, širokim cipelama, naizgled jakim, i debelim čarapama ili kamašnama. Svi su pomalo ćelavi, a desno uho, usled duge navike da drži pero, ima čudan običaj da odstoji. Zapazio sam da šešire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama, i da nose časovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izveštačenost je izraz težnje za ugledom, ako uopšte postoji tako časna izveštačenost.
Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj „otmeni svet“ s velikom radoznalošću i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Već i sama preterana širina njihovih manžetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju.
Kockari, koje sam pronalazio u priličnom broju, još se lakše mogu raspoznati. Nose sve moguće vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom, pomodnom maramom oko vrata, pozlaćenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdržljivo jednostavnog svešteničkog odela, koje ponajmanje može da izazove podozrenje. Svi se, međutim, ističu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamućenim i kao opnom prevučenim očima, i bledim stisnutim usnama. Ima uz to još dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti -govore oprezno uzdržanim, tihim glasom, a palac im se više nego obično odvaja od šake, tako da obrazuje prav ugao s prstima. Veoma često u društvu ovih lupeža zapažao sam ljude nešto drukčijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Možemo ih obeležiti kao gospodu koja žive od svoje dovitljivosti. U svojim pljačkaškim pohodima dele se, izgleda, na dve čete - na četu kicoške i četu vojničke sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge -kaputi sa širitima i mrki pogledi.
Spuštajući se po lestvicama onog što se zove otmeni svet, nailazio sam na mračnije i dublje predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim očima koje sevaju s lica na kome sve druge crte izražavaju samo podlu poniznost; odvažne ulične prosjake od zanata što se mršte na siromahe boljeg kova koje je jedino očajanje oteralo u noć da traže milosrđe; malaksale i avetima slične invalide na koje je smrt položila sigurnu ruku i koji se porebarke provlače i teturaju kroz gomilu, gledajući svakog molećivo u lice, kao da traže neku slučajnu utehu, neku izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraćaju u svoj sumorni dom i više sa suzama nego sa ogorčenjem uzmiču od drskih pogleda prosjaka, a čak ni njihov neposredni dodir ne mogu da izbegnu; ulične žene svih vrsta i svih uzrasta - neospornu lepoticu u prvoj snazi svoje ženstvenosti, koja podseća na Lucijanov kip, što je spolja od paroskog mermera a iznutra ispunjen nečišću; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima; smežuranu, nakinđurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja čini poslednji očajni pokušaj da se uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druženja već vično užasnom kaćiperstvu svog zanata i već zapaljeno od pomamne žudnje da bude svrstano u isti red sa starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane - poneki odrpani i pocepani teturaju razdešenih udova, smrvljenog lica i očiju bez sjaja; poneki u čitavim, ali prljavim odelima, pomalo nesigurna koraka, debelih čulnih usana i dobroćudna rumena lica; drugi odeveni u tkanine koje su nekad bile dobre i čak su i danas još brižljivo iščetkane; ljudi koji koračaju gotovo neprirodno čvrstim i elastičnim korakom, ali čije je lice jezivo bledo, oči odvratno izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazeći kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolača, nosači, istovarivači uglja, dimničari; verglaši, prikazivači majmuna i ulični pevači - i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme; pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bučne i neumerene živosti koja neskladom para uši i izaziva bol u oku.
Kako smo dublje odmicali u noć, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne samo da se opšti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim povlačenjem urednijeg dela stanovništva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni čas izvlačio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim ćudljivim i bleštavim sjajem. Sve je bilo crno a sjajno - kao ona abonosovina s kojom su upoređivali Tertulijanov stil.
Čudna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora sprečavala da bacim više nego letimičan pogled na svako lice, ipak mi se činilo da, u naročitom duševnom stanju u kojem sam se nalazio, mogu ponekad čak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da pročitam istoriju dugih godina.
Prislonivši čelo na staklo, bio sam tako zabavljen pažljivim posmatranjem gomile, kada se odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko šezdeset i pet ili sedamdeset godina) - lice koje smesta privuče i obuze svu moju pažnju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad ranije nisam video nešto čak ni izdaleka slično tom izrazu. Dobro se sećam da je moja prva pomisao, čim sam ga spazio, bila da bi reč, da ga je ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim sopstvenim slikarskim ovaploćenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog pogleda načinim neku analizu utiska što sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno rađale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, škrtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvožednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom očajanju. Bio sam čudno uzbuđen, zaprepašćen, opčinjen. „Kakvi li su čudni doživljaji zapisani u tom srcu!“ rekoh samom sebi. Zatim me obuze žarka želja da tog čoveka ne izgubim iz vida - da saznam o njemu nešto više. Žurno navučem kaput, zgrabim šešir i štap, iziđem na ulicu i pojurim kroz gomilu u pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je već bio nestao. Ne bez teškoća najzad ga ugledam, primaknem mu se i pođem za njim u stopu, ali oprezno da ne privučena njegovu pažnju.
Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mršav i na izgled vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izrađeno od lepe tkanine; i, ako me oči nisu prevarile, kroz poderotinu na brižljivo zakopčanom i očigledno polovnom ogrtaču, u koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapažanja još su više pojačala moju radoznalost i ja se rešim da pratim stranca kuda god bude išao.
Sada je već bila mrkla noć, gusta vlažna magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u neprekidnu i tešku kišu. Ova promena vremena imala je čudno dejstvo na gomilu, koju je zahvatio nov pokret i prekrile mnoštvo kišobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoše desetostruko. Što se mene lično tiče, nisam se mnogo obazirao na kišu - za pritajenu staru groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suviše opasno uživanje. Zavezavši usta maramicom, nastavih put. Otprilike pola sata starac je s mukom krčio sebi put kroz gomilu duž prometne ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plašeći se da ga ne izgubim iz vida. Pošto se nijedanput nije osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprečnu ulicu koja, mada puna sveta, nije bila tolika zakrčena kao ona glavna, što ju je napustio. Ovde se njegovo držanje vidno izmeni. Išao je sporije i manje odlučno nego ranije - više oklevajući. Često bi prešao sjedne strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tišma je bila još uvek toliko gusta da sam svaki put morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugačka, a on je njome išao gotovo čitav sat; za to vreme se mnoštvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obično u podne viđa na Brodveju u blizini parka - tolika je razlika između svetine na londonskim ulicama i svetine na ulicama najnaseljenijeg američkog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno osvetljen trg prepun života. Stranac opet zauze svoje staro držanje. Brada mu pade na grudi, dok su mu oči pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga okruživali. On ubrza korak i nastavi put odlučno i istrajno. Začudio sam se, međutim, kada sam video kako se, obišavši trg sve u krug, okreće i ide natrag u pravcu iz kojeg je došao. Još sam se više začudio kada je tu istu šetnju ponovio nekoliko puta - jednom, okrenuvši se naglim pokretom, umalo me nije otkrio.
Na tu šetnju utrošio je još jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje preprečivali put nego u početku. Kiša je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraćao kućama. S pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobočnu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Duž te ulice, četvrt milje otprilike, jurio je s takvom žestinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praćenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta stigosmo do jedne velike i žive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet zauze svoje prvobitno držanje, besciljno krčeći sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i prodavača.
Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s moje strane da bih se držao u njegovoj blizini ne privlačeći pri tom njegovu pažnju. Srećom, nosio sam na nogama gumene kaljače, pa sam mogao da se krećem bez i najmanjeg šuma. On ni u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, ništa nije kupovao, ni reči nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim pogledom. Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponašanjem i čvrsto rešen da se nas dvojica ne rastanemo pre no što bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega.
Časovnik snažna zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poče sad brzo da napušta pijacu. Neki dućandžija, nameštajući kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a zatim neverovatnom brzinom potrča kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne izbismo na glavnu ulicu odakle smo i pošli - na ulicu kafane D. Ali ona više nije imala isti izgled. Bila je još sjajno osvetljena; no kiša je žestoko pljuštala i videli su se samo retki prolaznici. Stranac preblede. On turobno pođe nekoliko koračaji uz ulicu, ranije prepunu sveta, zatim s teškim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivši se kroz mnoštvo različitih zamršenih uličica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorišta. Predstava je baš bila završena i gledaoci su navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred gomile; ali učinilo mi se kao da je mučni strah na njegovom licu donekle ublažen. Glava mu je opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada uputio pravcem kojim je krenuo veći broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim njegovu ćudljivu upornost.
Dok je on nastavljao put, svet se sve više rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlučnost ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu društvo od desetak ili dvanaestak larmadžija; ali od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mračnoj, prilično pustoj uličici. Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa svim znacima uzbuđenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim različite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je svaka stvar nosila pečat najžalosnije bede i najočajnijeg zločina. Pri mutnoj svetlosti nekog slučajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotočne drvene kuće sklone padu, i okrenute u tako različitim i ćudljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati nešto slično prolazu između njih. Kamenje kaldrme ležalo je nasumice, pomereno iz ležišta snagom izđikalog korova. Strašna prljavština trulila je u zapuštenim uličnim kanalima. Vazduh je bio sav prožet teškom tugom. Međutim, kako smo išli dalje, zvuči ljudskog života oživljavali su postepeno i najzad smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav ustreperi, kao plamen lampe pre no što će se ugasiti. Još jednom pođe elastičnim korakom. Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bleštava svetlost zasja pred našim očima; stajali smo pred jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti - jednim od dvoraca demona, Rakije.
Bilo je već pred samo svitanje; ali poveći broj bednih pijanaca još se tiskao oko velelepnog ulaza, ulazeći i izlazeći. Gotovo kliknuvši od radosti, starac prokrči sebi put, smesta opet zauze svoj prvobitni stav i poče da se, bez vidnog cilja, provlači napred i nazad kroz gomilu. Međutim, nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono što sam tada ugledao na licu čudnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je nešto čak i silnije od očajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, već se s luđačkom snagom smesta okrenuo natrag, ka srcu moćnog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, rešen da ne napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi nastavljali put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecišta gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je kafana D., ona je pružala prizor ljudske buke i meteža gotovo jednak onom koji sam posmatrao prošlog večera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve veća, ustrajao u praćenju neznanog čoveka. Ali, po svom običaju, on je išao tamo-amo i celog dana nije izlazio iz vrtloga ove ulica. A kada su se počele približavati senke drugog večera, bio sam već mrtav umoran, pa, zastavši pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio, već je nastavio svoju svečanu ophodnju, dok sam ja, odustavši od daljeg praćenja, ostao sav udubljen u razmišljanje. „Ovaj starac“, rekoh najzad sebi, oličenje je i duh duboko skrivenog zločina. On neće da bude sam. On je čovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih ništa više saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od Hortulus Animae,63 i možda je to jedna od velikih božjih milosti što es lasst sich nicht lesen.
1840.
Prevela Vera Stojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:12

Слика

UBISTVA U ULICI MORG
What song the Syrens sang, or what name Achilles assumed when he hid himself among women, although puzzling guestions, are not beyond all conjecture.
Urn Burial
Sir Thomas Browne

Pitanja kao što su: kakvu su pesmu pevale sirene, ili kakvo je ime uzeo Ahil kada se sakrio među žene, mada vrlo zamršena, ipak nisu takva da o njima ne možemo bar malo da naslućujuemo.
Sahranjivanje u urne Ser Tomas Braun64

Intelektualne osobine koje se smatraju kao analizatorske same su po sebi vrlo malo pogodne za analizu. Mi ih procenjujemo jedino po njihovim efektima. Mi znamo o njima, između ostalog, i to da su uvek za svog sopstvenika - kada ih ovaj poseduje u preterano velikoj meri izvor najsnažnijeg zadovoljstva. Kao što se jak čovek zanosi svojim telesnim sposobnostima, uživajući u onim vežbama koje izazivaju rad mišića, tako analitičar uživa u duhovnoj aktivnosti koja sve rešava. On izvlači zadovoljstvo čak i iz najbeznačajnijih zanimanja koja dovode do izražaja njegov talent. On voli zagonetke, rebuse, hijeroglife, pokazujući pri rešavanju svake od tih stvari takav stupanj oštroumnosti koji izgleda natprirodan običnom shvatanju. Njegovi rezultati, do kojih je došao pomoću onog što je najhitnije u metodu, izgledaju, u stvari, kao postignuti intuicijom.
Sposobnost rešavanja može mnogo da se pojača matematičkim studijama, a naročito onom njihovom najvišom granom koja se - nepravedno, i uglavnom s obzirom na svoje retrogradne postupke - naziva, par excellence, analitikom. Ipak, proračunavati ne znači samo po sebi i analizirati. I šahista, na primer, čini ono prvo, ne poklanjajući truda drugome. Iz toga sledi da je šah po svom dejstvu na umne osobine veoma pogrešno shvaćen. Ja ne pišem sada raspravu, nego prosto pravim uvod u jednu donekle neobičnu priču pomoću sasvim nadohvat uzetih opažanja; zbog toga koristim priliku i tvrdim da je intenzivnije razmišljanje mnogo više i korisnije upotrebljeno prilikom nerazmetljive igre „dama“ nego pri svim istančanim frivolnostima šaha. U njemu, gde figure mogu da se pokreću na razne i čudne načine i imaju razne i promenljive vrednosti, ono što je samo komplikovano pogrešno je shvaćeno (ne tako retka pogreška) kao duboko. Pritom se zahteva vrlo mnogo pažnje. Ako ona popusti za trenutak, učini se omaška usled koje dolazi ili do teškoća ili do poraza. Pošto su mogućni potezi ne samo raznovrsni nego i vrlo složeni, povećana je mogućnost da se učine takve omaške. I u devet slučajeva od deset pobeđuje ne oštroumniji, nego usredsređeniji igrač. U „damama“, naprotiv, gde su potezi jednovrsni i imaju samo malo varijanata, mogućnosti da se učini omaška su manje, i pošto je sama pažnja srazmerno nezauzeta, sve prednosti koje jedan od igrača stekne, stečene su većom oštroumnošću. Da budem manje apstraktan - zamislimo igru „dama“ u kojoj bi figure bile svedene na četiri kralja i u kojoj, naravno, ne bismo mogli da očekujemo nikakve omaške. Jasno je da u ovom slučaju pobedu može da odluči (pošto su igrači u svemu izjednačeni) samo neki recherche65 potez, rezultat vrlo jakog umnog naprezanja. Pošto je lišen uobičajenih preimućstava, analitičar se udubljuje u duh svoga protivnika, stavlja se na taj način u njegov položaj i, ne tako retko, primeti odjednom jedini način (ponekad zaista neverovatno prost) pomoću koga može da navede protivnika da pogreši ili da rđavo izračuna.
Vist je odavno bio zapažen po svom uticaju na ono što se naziva sposobnošću preračunavanja; poznato je da su ljudi vrlo visokih intelektualnih sposobnosti na izgled neobjašnjivo uživali u njemu, dok su šah izbegavali kao površan. Bez sumnje nema nijedne igre slične vrste koja tako mnogo iziskuje sposobnost analize. Najbolji šahista na svetu možda je samo nešto malo više nego najbolji igrač šaha. Ali veština u vistu nagoveštava u čoveku sposobnost da uspe u svim onim važnim poduhvatima u kojima se um bori protiv uma. Kada kažem veština, mislim na ono savršenstvo u igri koje uključuje uočavanje svih izvora iz kojih može da proizađe ispravna nadmoćnost. Ovi izvori nisu samo mnogostruki nego i raznoliki, i često leže u takvim dubinama misli da su potpuno nedostupni običnom razumevanju. Pažljivo posmatrati znači tačno zapamtiti; i, dotle, usredsređeni šahista biće dobar za vist, a Hojlova66 pravila (koja se zasnivaju jedino na mehanizmu same igre) dovoljno i opšte shvatljiva. I tako, imati dobro pamćenje i „držati se knjige“ su stvari koje se smatraju obično kao skup svega što je potrebno za dobro igranje. Ali se veština analitičara pokazuje baš u stvarima koje su izvan granica običnog pravila. On, ćuteći, vrši mnoštvo posmatranja i zaključaka. To možda čine i njegovi saigrači; razlika u obimu dobijenog saznanja ne leži toliko u tačnosti zaključka koliko u kakvoći posmatranja. Neophodno je znati šta da se posmatra. Naš se igrač uopšte ne ograničava, niti odbacuje, zbog toga što je predmet posmatranja sama igra, izvođenje zaključaka iz stvari koje nemaju neposredne veze sa njom. On posmatra izraz lica svog partnera i upoređuje ga pažljivo sa izrazom svakog od protivnika. On posmatra način ređanja karata kod svakog igrača i često računa adut po adut, i sliku po sliku, iz pogleda koje na njih baca njihov sopstvenik. On zapaža svaku promenu na licu u toku igre i pronalazi osnovnu misao iz razlika u izrazima sigurnosti, iznenađenja, likovanja ili žalosti. Po načinu uzimanja štiha on sudi da li će osoba koja ga uzima uzeti i sledeći. On poznaje potez „blefa“ po načinu na koji je karta bačena na sto. Jedna slučajna ili neoprezna reč, nehotično ispuštanje ili okretanje karte, sa bojazni ili bezbrižnošću koje prate pokušaj da se ona sakrije; brojanje štihova i način na koji se oni redaju; zbunjenost, oklevanje, žustrina ili strepnja - sve to pruža njegovom na izgled intuitivnom zapažanju podatke o pravom stanju stvari. Pošto su odigrana dva-tri kruga, on već potpuno poznaje šta ko ima u ruci, i otada pa nadalje baca svoje karte sa tako određenim ciljem kao da ostatak društva igra sa otvorenim kartama.
Moć analiziranja ne sme da se pobrka sa običnim oštroumljem; jer dok analitičar mora neminovno da bude oštrouman, oštrouman čovek je često upadljivo nesposoban za analiziranje. Stvaralačka sposobnost, odnosno sposobnost za kombinovanje, kojom se često ispoljava oštroumlje i kojoj su frenolozi (ja verujem, pogrešno) pripisali poseban organ, smatrajući je urođenom, nalazila se tako često kod ljudi čija se umna sposobnost inače graničila sa idiotizmom, da je to privuklo opštu pažnju onih koji su pisali o duhu. Između oštroumnosti i sposobnosti za analizu postoji, u stvari, mnogo veća razlika nego između sanjarenja i mašte, koji su čak vrlo sličnog karaktera. Doći ćemo, u stvari, do toga da je oštrouman čovek uvek sanjar, a onaj koji je zaista sposoban da zamišlja uvek je analitičar.
Sledeća priča će se u neku ruku pokazati čitaocu u svetlosti razlaganja o baš iznetim tvrđenjima.
Boraveći u Parizu u proleće i jedan deo jeseni 18.., upoznao sam se tamo sa izvesnim gospodinom T.S. Ogistom Dipenom. Ovaj mladi čovek bio je rodom iz jedne odlične - zaista poznate porodice, ali je raznim neprijatnim događajima bio doveden do takvog siromaštva da je popustila i snaga njegovog karaktera, i on je prestao da se kreće u društvu i da se brine o tome da povrati svoje imanje. Blagodareći ljubaznosti svojih poverilaca, ostao mu je još jedan mali deo očevine; pomoću prihoda koje je imao od toga uspevao je, uz najveću štednju, da pribavi sebi ono što je neophodno za život, ne uznemiravajući se zbog onog što bi bilo suvišno. Knjige su, u stvari, bile jedini njegov luksuz, a u Parizu se one lako dobijaju.
Naš prvi susret bio je u jednoj mračnoj knjižari u ulici Monmartr, gde nas je ta slučajnost što smo tražili istu, vrlo retku i vrednu pažnje knjigu, dovela u bliži dodir. Mi smo se redovno viđali. Mene je veoma zainteresovala mala porodična istorija koju mi je on podrobno ispričao sa svom onom otvorenošću u koju se Francuz upušta kad god je on lično tema razgovora. Iznenadio me je takođe i ogroman opseg onoga što je on čitao; najviše od svega mi je uzbudila dušu divlja žestina i živahna svežina njegove mašte. Tražeći u Parizu baš te predmete koje sam tada tražio, osetio sam da će mi društvo takvog čoveka biti od neocenjive vrednosti; to osećanje sam mu iskreno poverio. Najzad je bilo uređeno da stanujemo zajedno za vreme mog boravka u tom gradu. Pošto su moje materijalne prilike bile nešto bolje nego njegove, bilo mi je dopušteno da o svom trošku zakupim i snabdem nameštajem, u stilu koji je odgovarao prilično čudnoj sumornosti naše zajedničke naravi, jednu trošnu i čudnu zgradu, odavno napuštenu zbog nekih praznoverica u koje nismo hteli da ulazimo, zgradu koja je sklona padu stajala u jednom povučenom i turobnom delu predgrađa Sen-Žermen.
Da je svetu bio poznat naš način života na ovom mestu, smatrali bi nas za luđake - istina, možda za bezopasne ludake. Naša usamljenost je bila potpuna. Nismo primali posetioce. U stvari, mesto u koje smo se bili povukli čuvali smo kao tajnu od mog ranijeg društva; Dipen je još pre mnogo godina prestao da poznaje ikog ili da ga iko poznaje u Parizu. Mi smo postojali samo za sebe.
Jedna ćudljivost moga prijatelja (jer kako bih inače to nazvao?) bila je što se zaljubio u Noć zbog nje same; i ja sam mirno primio tu bizarrerie67 kao i sve ostale, prepuštajući se njegovim divljim ćudima sa potpunim abandon68. Crno božanstvo nije moglo neprekidno da boravi sa nama; ali mi smo mogli da veštački stvaramo njeno prisustvo. U ranu zoru zatvarali smo sve masivne kapke na našoj staroj zgradi i palili smo dve sveće koje su, jako namirisane, bacale samo najavetinj skije i najslabije zrake svetlosti. Pomoću toga smo onda predavali svoje duše snovima - čitajući, pišući, ili razgovarajući, dok nas sat ne bi opomenuo da dolazi prava Tama. Tada smo izlazili na ulicu, ruku pod ruku, nastavljajući dnevne razgovore ili lutajući nadaleko i naširoko do u pozne časove, tražeći među fantastičnim svetlostima i senkama gusto naseljenog grada ono beskrajno duhovno uzbuđenje koje može da pruži mimo posmatranje.
Tada nisam mogao a da ne primetim i da se ne divim neobičnoj analizatorskoj sposobnosti Dipena (mada sam mogao to da očekujem s obzirom na njegovu bogatu maštu). Izgledalo je da i on neverovatno uživa da se u tome vežba - iako ne baš da se time i razmeće - i nije se ustručavao da prizna koliko mu zadovoljstva to pričinjava. On mi se hvalio uz dubok, prigušen smeh da većina ljudi u odnosu na njega ima prozore na grudima; takva tvrđenja rado bi propratio neposrednim i zadivljujućim dokazima svog prisnog poznavanja moje ličnosti. Njegovo ponašanje u takvim trenucima bilo je hladno i odsutno; oči su mu bile bezizrazne, dok bi mu se glas, obično pun tenor, povišavao i zvučao obesno da nije bilo promišljenosti i potpune jasnoće u izražavanju. Posmatrajući ga u takvom raspoloženju, ja sam se često u mislima bavio starom filozofijom o dvojnosti duše, i zabavljao sam se zamišljajući dvostrukog Dipena - jednog koji stvara i drugog koji razlaže.
Nemojte da pretpostavite na osnovu ovoga što sam baš rekao da pričam neku misteriju ili da pišem neku bajku. Ovo što sam opisao bilo je u tom Francuzu prosto proizvod razdražene ili možda bolesne inteligencije. Ali jedan primer će najbolje da predstavi prirodu njegovih primedaba u to vreme.
Lutali smo jedne noći niz jednu dugu prljavu ulicu u blizini Pale-Roajala. Pošto smo obojica očevidno bili zadubljeni u misli, nijedan od nas nije progovorio ni reči najmanje petnaest minuta. Odjednom Dipen prekide ćutanje ovim rečima:
- On je vrlo mali čovek, to je istina, i bolje bi pristajao u Theatre des Varietes.69
- O tome nema sumnje - odgovorih nesvesno, i ne primećujući odmah (toliko sam bio zanet u razmišljanje) čudnovat način na koji je govornik uskladio svoje misli sa mojima. Jedan trenutak docnije ja sam se pribrao i moje čuđenje je bilo ogromno.
- Dipene - rekoh ozbiljno - ovo je izvan granica moga shvatanja. Bez oklevanja mogu da ti kažem da sam zaprepašćen i da jedva mogu da verujem svojim čulima. Kako je moguće da ti znaš da sam mislio o...? Ovde zastadoh da bih otklonio svaku sumnju o tome da li on zaista zna
o kome sam mislio.
- O Šantijiu - reče on - zašto zastaješ? Ti si u sebi primetio da je on zbog svog malog rasta nepogodan za tragediju.
To je bilo tačno ono što je sačinjavalo predmet mojih razmišljanja. Šantiji je bio quandam70 krpa iz ulice Sen-Deni koji je, poludevši za pozornicom, pokušao da igra ulogu Kserksa u Krebijonovoj istoimenoj tragediji, i bio je ismejan za svoj trud.
- Reci mi, za ime boga - uzviknuh - metod, ako ga uopšte ima, pomoću koga si bio u stanju da u vezi sa ovom stvari prodreš u moju dušu. U stvari, ja sam bio još zaprepašćeniji nego što sam hteo da pokažem.
- To te je onaj prodavač voća - odgovori moj prijatelj - doveo do zaključka da taj krpač donova nije bio dovoljno visok za Kserksa et idgenus omne71.
- Prodavač voća! Ti me iznenađuješ - ja ne znam nikakvog prodavca voća.
- Čovek koji se sudario sa tobom kada smo ulazili u ovu ulicu - otprilike pre petnaest minuta.
Tada sam se prisetio zaista da me je jedan prodavač voća koji je nosio na glavi veliku korpu jabuka slučajno skoro oborio dok smo prelazili iz ulice S... u ovu gde smo sada stajali; ali kakve je to imalo veze sa Šantijiem nisam mogao da razumem.
U Dipenu ne beše ni truni šarlatanstva.
- Ja ću ti objasniti - reče on - i da bi mogao sve jasno da razumeš, prvo ćemo pratiti unazad tok tvojih misli od trenutka kada sam ti se ja obratio do onoga kada smo se sreli sa pomenutim prodavcem voća. Glavnije karike u lancu su ove - Šantiji, Orion, dr Nikol, Epikur, stereotomija, ulično kamenje, prodavač voća.
Malo je onih ljudi koji se nisu u neko doba svoga života zabavljali time da prate unazad korake kojima su došli do nekih naročitih zaključaka. Ta vrsta zanimanja je često vrlo interesantna; i onaj koji to pokuša prvi put je začuđen prividno ogromnom razdaljinom i nepovezanošću između početne tačke i cilja. Kakvo je onda moralo da bude moje zaprepašćenje kada sam čuo Francuza da je onako progovorio, i kada nisam mogao a da ne priznam da je kazao istinu. On je nastavio:
- Mi smo govorili o konjima, ako se dobro sećam, baš pre nego što smo izašli iz ulice S... To je bila poslednja stvar o kojoj smo govorili. Kada smo prelazili ovu ulicu, jedan prodavač voća, sa velikom korpom na glavi, prošavši žurno pored nas, gurnuo te je na gomilu kamenja za popločavanje, koje je bilo nagomilano na mestu gde se opravljao put. Ti si stao na jedan od rasturenih komada, okliznuo si se, lako uvinuo članak, izgledao si ljut ili natmuren, promrmljao nekoliko reči, okrenuo se i pogledao gomilu, a zatim nastavio put ćuteći. Ja nisam naročito obraćao pažnju na to šta ti radiš, ali posmatranje je postalo za mene u poslednje vreme nešto neophodno.
- Ti si gledao stalno u zemlju - bacajući poglede, sa zlovoljnim izrazom, na rupe i pukotine u kaldrmi (tako da sam video da još uvek misliš na kamenje), dok nismo stigli do male aleje zvane Lamartin, koja je bila popločana, za probu, naslaganim i jedna za drugu pričvršćenim drvenim kockama. Tada se tvoje lice razvedrilo, i primećujući da ti se usne pokreću jasno mi je bilo da si promrmljao reč „stereotomija“, izraz koji se afektivno upotrebljava za takvu vrstu pločnika. Znao sam da ne možeš da kažeš u sebi „stereotomija“, a da ne pomisliš na atome, i time i na Epikurovu teoriju; a pošto sam ti ja spomenuo, kada smo nedavno razgovarali o tom predmetu, kako su čudno, i sa kako malo činjenica, neodređena nagađanja ovog plemenitog Grka odgovarala zaključcima poznije maglovite kosmogonije, osećao sam da nećeš moći da ne baciš pogled gore na veliku maglinu u Orionu, i očekivao sam svakako da to uradiš. Ti si pogledao gore, i ja sam bio siguran da sam tačno pratio tvoje korake. A u onoj zajedljivoj tiradi o Šantijiu koja je izašla u jučerašnjem Musee satiričar, praveći neke nepristojne aluzije na krupnu promenu imena time što j e obukao cipele na visoku štiklu, citirao je jedan latinski stih o kome smo često razgovarali. Mislim na stih: Perdidit antiguum literaprima sonum.72
Ja sam ti bio rekao da se to odnosi na Orion, što se ranije pisalo Urion, a zbog izvesnih zajedničkih primedbi u vezi sa ovim objašnjenjem bio sam svestan da nećeš da ga zaboraviš. Prema tome, bilo je jasno da nećeš propustiti da dovedeš u vezu ove dve misli - o Ori onu i Šantijiu. Da si ih doveo u vezu, video sam po načinu na koji si se osmehnuo. Mislio si na žrtvovanje jadnog krpe. Dotle si se držao pogureno, a tada sam video da si se uspravio u svoj svojoj visini. Tada sam bio siguran da misliš na mali Šantijiev stas. Na tom mestu sam prekinuo tvoja razmišljanja primedbom da bi, pošto je zaista bio vrlo mali čovek, taj Šantiji pristajao u Theđtre des Varietes.
Posle kratkog vremena prelistavali smo jednom večernje izdanje Gazette des Tribunaux, kada sledeći članak privuče našu pažnju:
”Neobična ubistva: - Jutros oko tri časa stanovnike četvrti Sen Roš trgao je iz sna niz užasnih krikova koji su očevidno dolazili sa četvrtog sprata jedne kuće u ulici Morg, u kojoj su, kao što je bilo poznato, stanovale jedino izvesna gospođa L'Epanej i njena kći, gospođica Kamij L'Epanej. Posle izvesnog zadržavanja, prouzrokovanog neuspešnim pokušajem da se uđe u zgradu na uobičajen način, ulazna vrata su provaljena jednom polugom, i osam do deset suseda ušlo je u kuću u pratnji dva žandarma. U to vreme krici su bili prestali, ali, dok je grupa jurila uz prvi deo stepenica, začula su se dva ili više grubih glasova u ljutitoj svađi, koji su, kako je izgledalo, dopirali iz gornjeg dela kuće. Kad su ljudi stigli do drugog odmorišta, i ovi zvuči su prestali: zavladala je potpuna tišina. Grupa se rasturila i ljudi su žurno pošli iz sobe u sobu. Kada su stigli u prostranu zadnju sobu na četvrtom spratu (čija su vrata, pošto su nađena zaključana, sa ključem iznutra, nasilno otvorena), ukazao se jedan prizor koji je ispunio sve prisutne koliko užasom toliko i zaprepašćenjem.
Stanje bio u divljem neredu; nameštaj je bio polomljen i razbacan na sve strane. Tu su se nalazili samo krevetski nogari sa kojih je dušek bio skinut i bačen nasred poda. Na jednoj stolici ležao je brijač umrljah krvlju. Na ognjištu kamina behu dva-tri duga i debela pramena sede kose takođe umazana krvlju, i - kako je izgledalo - iščupana iz korena. Na podu su nađena četiri napoleona, naušnica od topaza, tri velike srebrne kašike, tri manje od metal d'Alger,73 i dve vrećice u kojima je bilo oko četiri hiljade zlatnih franaka. Fioke pisaćeg stola koji je stajao u uglu bile su otvorene i očigledno opljačkane, mada je mnogo predmeta još uvek ostalo u njima. Mali gvozdeni sef nađen je pod dušekom (ne pod nogarima). Bio je otvoren, sa ključem još uvek u poklopcu. U njemu nije bilo ničega osim nekoliko starih pisama i drugih hartija od male vrednosti.
Od gospođe L'Epanej ne beše ni traga, ali pošto je primećena neobična količina čađi u kaminu, potražili su u dimnjaku i (užasno je i reći!) odatle su izvukli, glavom nadole, leš kćeri, koji je bio u tom položaju uguran prilično duboko u uzan otvor. Telo je bilo potpuno toplo. Prilikom pregleda primećena su mnoga odrana mesta, bez sumnje prouzrokovana nasilnim guranjem tela u dimnjak i njegovim izvlačenjem otuda. Na licu je bilo mnogo oštrih ogrebotina, a na vratu tamnih modrica i dubokih tragova noktiju, kao da je pokojnica bila zadavljena.
Postoje temeljno pretražila svaki deo kuće, ne našavši ništa više, grupa je krenula u malo popločano dvorište u zadnjem delu kuće gde je ležao leš stare gospođe, sa vratom tako potpuno presečenim da je, pri pokušaju da je podignu, glava potpuno otpala. I glava i telo su bili strahovito unakaženi, a naročito telo, tako da je jedva imalo neke sličnosti sa ljudskim bićem.
Verujemo da zasada još nije pronađen ni najmanji trag koji bi vodio rešenju ove strahovite misterije.“
Sutradan su novine donele ovaj specijalni dodatak:
„Tragedija u ulici Morg. - Mnoge ličnosti bile su saslušane u vezi sa ovom najneobičnijom i strahovitom aferom (reč 'affaire' nema još u Francuskoj ono neozbiljno značenje koje je stekla kod nas), ali ipak ništa nije izašlo na videlo što bi bacilo na nju neku svetlost. Ovde dajemo sav materijal sa saslušavanja svedoka:
Polin Dibur, pralja, izjavljuje da je poznavala obe pokojnice tri godine, jer je celo to vreme prala kod njih rublje. Izgledalo je da se stara gospođa i njena kći dobro slažu - bile su nežne jedna prema drugoj. Dobro su je plaćale. Ne može da kaže ništa o njihovom načinu života i sredstvima za život. Veruje da je gospođa L'Epanej proricala sudbinu da bi se izdržavala. Kružili su glasovi da ima sakrivenog novca. Nikad nije srela strane osobe u kući kad je svraćala po rublje ili ga nosila kući. Sigurna je da kod njih nije bio zaposlen niko od posluge. Izgleda da nije bilo nameštaja ni u jednom delu kuće osim na četvrtom spratu.
Pjer Moro, prodavač duvana, izjavljuje da je redovno prodavao male količine duvana i burmuta gospođi L'Epanej skoro četiri godine. Rođen je u susedstvu i tu je stalno živeo. Pokojnica i njena kći stanovale su više od šest godina u kući u kojoj su nađeni leševi. Ranije je u njoj stanovao jedan zlatar koji je izdavao gornje sobe raznim ljudima. Kuća je sopstvenost gospođe L'Epanej. Ona nije bila zadovoljna zbog toga što je njen zakupac upropašćavao sobe, i uselila se u njih sama, odbijajući da izda ijedan deo. Stara gospođa bila je detinjasta. Svedok je video ćerku nekih pet-šest puta za vreme tih šest godina. Njih dve su živele preterano povučenim životom; govorilo se da imaju novca. Čuo je kako se priča među susedima da gospođa L'Epanej proriče sudbinu - on u to ne veruje. Nije nikad video nikog da ulazi na vrata osim stare gospođe i njene kćeri, nosača - jednom ili dvaput, i lekara - nekih osam ili deset puta.
Mnoge druge ličnosti, susedi, svedočili su u istom smislu. Nisu spominjali da iko posećuje tu kuću. Nije bilo poznato da li postoje živi srodnici gospođe L'Epanej i njene kćeri. Kapci na prozorima s lica retko su otvarani. Oni na zadnjem delu kuće bili su uvek zatvoreni, osim onih na velikoj zadnjoj sobi na četvrtom spratu. Kuća je bila dobra, ne mnogo stara.
IsidorMise, žandarm, izjavljuje da je bio pozvanu kuću oko tri sata ujutru i da je našao pred vratima dvadeset do trideset osoba koje su pokušavale da uđu. Nasilno je najzad otvorio vrata bajonetom - a ne polugom. Nije imao mnogo teškoća prilikom otvaranja s obzirom da su vrata bila dvokrilna, odnosno na sklapanje, i nisu bila zašipljena ni gore ni dole. Krici su trajali sve dok vrata nisu bila provaljena, a zatim su odjednom prestali. Izgledalo je kao da su to krici neke osobe (ili osoba) u užasnoj agoniji, bili su glasni i dugi, a ne kratki i brzi. Svedok je prvi krenuo uz stepenice. Kad je stigao na prvo odmorište, čuo je dva glasa koji su se glasno i ljutito svađala - jedan je bio potmuo, a drugi mnogo piskaviji, vrlo čudan glas. Mogao je da razazna nekoliko reči izgovorenih prvim glasom, koji je pripadao nekom Francuzu. Siguran je da to nije bio ženski glas. Razaznao je reč sacre i diable.74 Piskav glas je pripadao nekom strancu. Nije siguran da lije bio muški ili ženski. Nije mogao da razume šta je rečeno, ali misli da je jezik bio španski. Stanje u kome su zatekli sobu i tela opisao je ovaj svedok isto kao što smo ga mi opisali juče.
Anri Dival, sused, po zanimanju kujundžija, izjavljuje da je bio u grupi koja je prva ušla u kuću. U svemu se slaže sa svedočenjem Nisea. Čim su probili ulaz, oni su ponovo zatvorili vrata da bi zadržali gomilu ljudi koja se vrlo brzo sakupljala uprkos poznom času. Piskavi glas, po mišljenju ovog svedoka, pripadao je nekom Italijanu. Siguran je da nije bio francuski. Nije sasvim uveren da je bio muški glas. Mogao je da bude i ženski. Ne zna italijanski. Nije mogao da razume reči, ali je ubeđen po intonaciji da je govornik bio Italijan. Poznavao je gospođu L'Epanej i njenu ćerku. Razgovarao je sa obema često. Siguran je da piskav glas nije bio glas nijedne od pokojnica.
B... Odenhajmer, gostioničar. Ovaj svedok dao je dobrovoljno iskaz. Pošto ne govori francuski, ispitivanje preko tumača. Rodom je iz Amsterdama. Prolazio je pored kuće kada su se čuli krici. Oni su trajali nekoliko minuta - verovatno deset. Bili su dugi i glasni - vrlo jezivi i bolni. Bio je među onima koji su ušli u zgradu. Slaže se sa prethodnim iskazom u svakom pogledu osim u jednom. Siguran je da je piskav glas pripadao čoveku - Francuzu. Nije mogao da razume izgovorene reči. One su bile glasne i brze - neujednačene, izgovorene očigledno u strahu i u ljutini. Glas je bio grub - ne toliko piskav, koliko grub. Ne bi mogao da ga nazove piskavim. Potmuli glas je neprestano ponavljao sacre, diable i jedanput mon Dieu.75
Žil Minjo, iz firme „Minjo i Sinovi“, ulica Deloren. On je stariji Minjo. Gospođa L'Epanej je imala izvesnu imovinu. Imala je svoj tekući račun u toj banci od proleća godine... (osam godina ranije). Često je ulagala manje sume. Nije izdala nijedan ček, izuzev tri dana pred smrt, kada je lično izuzela sumu od četiri hiljade franaka. Ova suma bila je isplaćena u zlatu, i jedan činovnik je poslan njenoj kući sa novcem.
Adolf Le Bon, činovnik kod firme „Mmjo i Sinovi“, izjavljuje da je pomenutog dana oko podne dopratio gospođu L'Epanej do njenog stana, noseći četiri hiljade franaka u dve vrećice. Kada su se vrata otvorila, pojavila se gospođica L'Epanej i uzela iz njegovih ruku jednu vrećicu, dok ga je stara gospođa oslobodila druge. Onda se on poklonio i otišao odatle. Nije video nikoga na ulici u to vreme. Ulica je sporedna - vrlo pusta.
Vilijam Berd, krojač, izjavljuje da je bio jedan iz grupe koja je ušla u kuću. On je Englez. Živi u Parizu dve godine. Bio je jedan od prvih koji su se popeli uz stepenice. Čuo je glasove koji su se svađali. Potmuli glas je bio glas Francuza. Mogao je da razabere nekoliko reči, ali ne može sada da se seti svih. Čuo je jasno sacre i mon Dieu. U jednom trenutku se čuo zvuk kao da se nekoliko osoba gušaju - zvuk nekog grebanja i rvanja. Piskavi glas je bio vrlo glasan, glasniji od potmulog. Siguran je da to nije bio glas Engleza. Izgleda da je bio glas Nemca. Možda je bio ženski. Svedok ne razume nemački.
Četiri od gorepomenuta svedoka, kada su bili ponovo pozvani, izjavili su da su vrata sobe u kojoj je nađeno telo gospođice L'Epanej bila zaključana iznutra kada je grupa stigla do njih. Sve je bilo potpuno mimo - nije bilo jecanja niti ikakvih šumova. Kada su provalili vrata, nisu videli nikoga. Prozori, i na zadnjoj i na prednjoj sobi, bili su spušteni i čvrsto zatvoreni iznutra. Vrata između soba bila su zatvorena, ali ne zaključana. Vrata koja su vodila iz prednje sobe u hodnik bila su zaključana, sa ključem iznutra. Vrata od jedne male sobe u prednjem delu kuće, na četvrtom spratu, na početku hodnika, bila su odškrinuta. Ova soba bila je pretrpana starim posteljama, sanducima i sličnim. Sve je pažljivo rasklopljeno i pretraženo. Nije ostao ni santimetar nekog dela kuće koji nije pažljivo pretresen. Provukli su i četke kroz dimnjake, i nagore i nadole. Kuća ima četiri sprata, sa mansardama. Badža na krovu bila je čvrsto zakovana - izgleda da nije bila otvarana godinama. Vreme koje je proteklo od trenutka kada su se čuli glasovi koji su se svađali pa do onog kada su provaljena vrata na sobi, različito je ocenjeno od strane svedoka. Neki su smatrali da je bilo kratko, oko tri minuta, - a neki da je bilo dugo, oko pet minuta. Vrata su otvorena sa teškoćom.
Alfonzo Gardo, preduzimač, izjavljuje da stanije u ulici Morg. Rodom je Španac. Bio je u grupi koja je ušla u kuću. Nije nastavio uz stepenice. Nervozan je i bojao se posledica uzbune. Čuo je glasove koji se svađaju. Potmuli glas pripadao je nekom Francuzu. Nije mogao da razume šta je rečeno. Piskavi glas bio je glas Engleza - u to je siguran. Ne razume engleski, ali je sudio po intonaciji.
Alberto Montani, poslastičar, izjavljuje da je bio među prvima koji su se popeli uz stepenice. Čuo je pomenute glasove. Potmuli glas pripadao je Francuzu. Razumeo je nekoliko reči. Izgleda da je govornik nekog grdio. Nije mogao da razabere reči izgovorene piskavim glasom. Ovaj je govorio brzo i neujednačeno. Svedok misli da je to glas nekog Rusa. Potvrđuje opšti iskaz. Italijan je. Nikad nije razgovarao sa nekim Rusom.
Nekoliko svedoka, ponovo pozvanih, posvedočili su da su dimnjaci svih soba na četvrtom spratu bili suviše uzani da bi kroz njih moglo da prođe ljudsko biće. Po „četkama“ podrazumevale su se valjkaste četke, kao one koje upotrebljavaju dimničari. Ove četke provučene su kroz svaki dimnjak u kući. Nema nekog zadnjeg prolaza kojim je neko mogao da siđe dok se grupa pela uz stepenice. Telo gospođice L'Epanej bilo je ugurano u dimnjak tako snažno da nisu mogli da ga izvuku dok četvorica ili petorica ljudi iz grupe nisu ujedinili svoje snage.
Pol Dima, lekar, izjavljuje da je pred zoru bio pozvan da pregleda tela. Oba tela su tada ležala na sargiji krevetskih nogara u sobi gde je nađena gospođica L'Epanej. Leš mlade devojke bio je pun modrica i ogrebotina. Činjenica da je bio uguran u dimnjak dovoljno objašnjava ovu pojavu. Vrat je bio jako izgreban. Odmah ispod brade bilo je nekoliko dubokih ogrebotina, zajedno sa mnogo modrih mesta koja su očigledno bila otisci prstiju. Lice je bilo užasno potamnelo, a oči iskolačene. Jezik je bio delimično progrižen. Na trbuhu je otkrivena velika modrica, izazvana po svoj prilici pritiskom kolena. Po mišljenju g. Dime, gospođicu L'Epanej zadavila je izvesna nepoznata osoba ili osobe. Leš majke bio je strahovito unakažen. Sve kosti desne noge i ruke bile su više-manje zdrobljene. Leva cevanica bila je slomljena, a takođe i sva rebra na levoj strani. Celo telo bilo je puno strašnih modrica i potamnelo. Nije moguće reći kako su povrede nanesene. Teška drvena batina ili debela gvozdena šipka ili stolica - svaki veliki, težak i tup predmet izazvao bi takve posledice ako bi njim rukovao neki vrlo snažan čovek. Nijedna žena nije mogla da nanese takve udarce nikakvim oružjem. Pokojni čina glava, kada su je videli svedoci, bila je potpuno odvojena od tela i takođe većim delom smrvljena. Grlo je očigledno presečeno nekim vrlo oštrim oruđem - verovatno brijačem.
Aleksander Etjen, hirurg, bio je pozvan sa g. Dimom da pregleda tela. Potvrđuje iskaz i mišljenje g. Dime.
Mada je još nekoliko drugih ličnosti ispitano, nije izvučen nikakav podatak koji bi bio od važnosti. Ubistvo tako tajanstveno i tako zamršeno u svojim pojedinostima nije nikad ranije izvršeno u Parizu - ako je uopšte ubistvo i izvršeno. Policija je potpuno u neprilici - okolnosti su sasvim neuobičajene za ovakvu vrstu stvari. Pri svem tom nema ni traga nekoj polaznoj tački za rešenje ovog slučaja“.
Večernje izdanje novina konstatovalo je da najživlje uzbuđenje vlada još uvek u četvrti Sen Roš - da su pomenute sobe ponovo pažljivo pregledane, da su izvršena nova saslušanja svedoka, ali sve bez uspeha. Jedna naknadna vest je, međutim, javljala da je Adolf Le Bon uhapšen i zatvoren - mada ga, izgleda, nije teretilo ništa osim već izloženih činjenica.
Izgledalo je da Dipena neobično zanima razvoj ove afere - bar sam tako mogao da zaključim po njegovom držanju, s obzirom da on sam nije davao nikakve izjave. Tek posle objavljivanja vesti da je Le Bon uhapšen, upitao me je za mišljenje o tim ubistvima. Ja sam jedino mogao da se sa celim Parizom složim u zaključku da je to nerešiva misterija. Nisam video načina na koji bi bilo moguće da se traga za ubicom.
- Mi ne smemo da sudimo o tome da li ima načina - reče Dipen - samo prema glavnim crtama dobijenim prilikom saslušavanja. Pariška policija, toliko hvaljena zbog svoje pronicljivosti, u stvari je samo vešta i ništa više. U njihovim postupcima nema drugog metoda osim metoda trenutka. Oni se razmeću svojim preciznim merenjem podataka, ali ono, ne tako retko, toliko rđavo odgovara predmetima na koje se odnosi da nas podseća na gospodina Žurdena,76 koji traži svoju robe de chambre - pour mieux entendre la musigue.77 Rezultati postignuti takvim merenjem često su iznenađujući, ali su u većini slučajeva postignuti samo običnom marljivošću. Kada ne mogu da se koriste ove osobine, računica ispada pogrešna. Vidok,78 na primer, bio je dobar pogađač i uporan čovek. Ali, bez vaspitane misli, on je neprekidno lutao baš zbog same žestine svojih istraživanja. On je narušavao viziju time što je držao predmet suviše blizu. Mogao je, možda, da vidi jedno ili dva mesta neobično jasno, ali je postupajući tako neminovno gubio iz vida stvar kao celinu. Prema tome, postoji i takav slučaj kada je čovek preterano dubok. Istina se ne nalazi uvek u samom izvoru. U stvari, ja verujem da je ona, ukoliko se radi o nekom važnijem saznanju, uvek na površini. Istina ne leži u dolinama gde je tražimo, već na vrhovima planina gde se nalazimo. Načini na koje grešimo i poreklo te vrste pogrešaka tipični su prilikom posmatranja nebeskih tela. Kad pogledamo zvezdu letimično, kad je posmatramo iskosa, okrenuvši prema njoj spoljašnji deo mrežnjače (koji je za slabe svetlosne utiske osetljiviji nego unutrašnji), onda je vidimo jasno - bolje možemo da ocenima njen sjaj - sjaj koji postaje sve nejasniji ukoliko se više okrećemo licem potpuno prema njoj. Veći broj zrakova u stvari pada na oko u drugom slučaju, ali u prvom postoji profinjenija sposobnost primanja. Preteranim produbljivanjem mi zamrsimo i slabimo misao; i moguće je učiniti da čak i sama Venera iščezne sa nebeskog svoda ako je posmatramo suviše uporno, suviše usredsređeno, ili suviše neposredno.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:13

Što se tiče ovih ubistava, hajdemo da tamo prvo lično izvršimo neka istraživanja pre nego što stvorimo mišljenje o njima. Istraživanje će da nam pruži zabavu (pomislih da je taj izraz čudan tako primenjen, ali ne rekoh ništa), a pored toga le Bon mi je jednom učinio uslugu za koju sam mu zahvalan. Otići ćemo da vidimo sobe svojim očima. Ja poznajem G..., prefekta policije, tako da neću imati teškoća pri dobijanju potrebne dozvole.
Dobili smo dozvolu i odmah otišli u ulicu Morg. To je jedan od onih bednih prolaza koji povezuju ulicu Rišelje i ulicu Sen-Roš. Bilo je kasno popodne kada smo stigli do nje, pošto je ova četvrt vrlo udaljena od one u kojoj smo mi stanovali. Kuću smo lako pronašli, jer je bilo još uvek mnogo ljudi koji su sa suprotne strane ulice piljili u zatvorene kapke sa bespredmetnom radoznalošću. Bila je to obična pariška kuća, sa kapijom pored koje se sa jedne strane nalazila kao neka staklena stražara sa jednim pokretnim oknom, a koja je služila kao portirska loža. Pre no što smo ušli prvo smo otišli uz ulicu, zaokrenuti u jednu aleju, a zatim ponovo zaokrenuvši prošli pored zadnje strane kuće - dok je Dipen za to vreme posmatrao celo susedstvo, a isto tako i samu kuću, sa najpodrobnijom pažnjom za koju ja nisam mogao da nađem naročitog razloga. Pošto smo se vratili istim putem, stigli smo ponovo pred zgradu, zazvonili i, pošto smo pokazali svoje potvrde, agenti koji su bili na dužnosti pustili su nas da uđemo. Popeli smo se gore - u sobu gde je bilo nađeno telo gospođice L'Epanej i gde su obe pokojnice još uvek ležale. Nered u sobi bio je, kao i obično, ostavljen netaknut. Ja nisam video ništa osim onog što je već bilo objavljeno u Gazette des Tribunaux. Dipen je pažljivo posmatrao sve - ne izuzimajući ni tela žrtava. Zatim smo otišli u druge sobe, pa onda u dvorište; jedan žandarm nas je svuda pratio. Istraživanje nas je zadržalo do mraka, kada smo krenuli kući. Usput je moj prijatelj ušao za trenutak u prostorije jednog od dnevnih listova.
Ja sam već rekao da su ćudi moga prijatelja bile raznovrsne i que je les menageais79 jer ovo ne može da se izrazi na engleskom. Tako je i sad ćudljivo izbegavao svaki razgovor o tom predmetu, ubistvu, sve do sutradan u podne. Tada me je iznenada upitao da li sam primetio išta neobično u prizoru zločina.
Bilo je nečega u načinu na koji je on naglasio reč „neobično“, što je učinilo da zadrhtim i na znajući zašto.
- Ne, ništa neobično - rekao sam - ništa više, bar, od onoga što smo obojica videli objavljeno u novinama.
- Gazette - odgovori on - nije se udubila, bojim se, u neuobičajenu strahotu cele stvari. Ali ostavimo na stranu nekorisna mišljenja tog članka. Izgleda mi da ovu misteriju smatraju nerešivom baš iz onog razloga zbog koga bi trebalo da se smatra da će se lako resiti - time mislim na preteranost celog slučaja. Policija je zbunjena prividnim nepostojanjem motiva - ne za samo ubistvo, nego za strahotu ubistva. Oni su dovedeni u zabunu takođe i prividnom nemogućnošću da se pomiri činjenica da su se čuli glasovi koji su se svađali sa činjenicom da niko nije otkriven na spratu osim ubijene gospođice L'Epanej, i da nije bilo načina da se izađe a da to ne primeti grupa ljudi koja se pela. Divlji nered u sobi, leš uguran glavom nadole u dimnjak, užasno unakaženo telo stare gospođe, sva ova razmatranja zajedno sa onim koja su već pomenuta i sa drugima koje nije potrebno da pominjem, bila su dovoljna da paralizuju snage, dovodeći potpuno u nepriliku hvaljenu pronicljivost vladinih agenata. Oni su pali u grubu, ali uobičajenu grešku time što su pobrkali neobično sa zagonetnim. Ali baš tim skretanjem iz oblasti običnog razum napipa svoj put u traženju istine, ako ga uopšte napipa. U istraživanjima kao što su ova koja sad vršimo ne treba toliko pitati „šta se desilo“ koliko „šta se desilo što se nikad ranije nije desilo“. U stvari, lakoća sa kojom ću ja doći, ili sam došao, do rešenja ove misterije je u pravoj srazmeri sa njenom prividnom nerešivošću u očima policije.
Ja sam u nemom čuđenju buljio u govornika.
- Očekujem - nastavi on gledajući prema vratima našeg stana - ja sada očekujem jednu ličnost koja, iako možda sama nije izvršilac ovog zločina, mora da bude donekle umešana u njegovo izvršenje, verovatno je da je nevina u pogledu najgoreg dela izvršenog zločina. Nadam se da je moja pretpostavka tačna jer se na njoj zasniva moje očekivanje da ću da rešim celu zagonetku. Očekujem tog čoveka ovde - u ovoj sobi - svakog trenutka. Istina, on može i da ne dođe, ali je verovatno da će doći. Ako dođe, biće potrebno da ga zadržimo. Evo pištolja; a mi obojica znamo kako ćemo da ih upotrebimo ako okolnosti budu zahtevale njihovu upotrebu.
Uzeh pištolje jedva svestan toga šta činim i jedva verujući u ono što sam čuo, dok je Dipen nastavio potpuno kao da govori samom sebi. Ja sam već pominjao njegovo odsutno ponašanje u takvim trenucima. Njegov govor je bio upućen meni, ali njegov glas, mada ni u kom slučaju glasan, imao je onakvu intonaciju kakvu ima glas čoveka koji govori nekome ko je vrlo udaljen. Njegove oči, praznog izraza, gledale su samo u zid.
- Da glasovi koje je grupa na stepenicama čula kako se svađaju - reče on - nisu bili glasovi onih žena, potpuno je dokazano svedočenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospođa mogla prvo da ubije ćerku, a zatim da izvrši samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospođe L'Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura leš svoje kćeri u dimnjak onako kao što je pronađen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno isključuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvršio neko treći; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi čuli kako se svađaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem pažnju ne na celo svedočenje u vezi s tim glasovima, nego na ono što je neobično u tom svedočenju. Da li si primetio išta neobično u njemu?
Ja primetih da, dok su se svi svedoci slagali u pretpostavci da je potmuli glas bio glas Francuza, dotle je bilo mnogo razilaženja u pogledu piskavog, ili - kako ga je jedan svedok nazvao - grubog glasa.
- To je samo svedočenje - rekao je Dipen - ali to nije ono što je neobično u njemu. Ti nisi primetio ništa karakteristično. A ipak, bilo je nečeg što je trebalo zapaziti. Svedoci, kao što si ti primetio, slagali su se u pitanju potmulog glasa. Tu su bili jednodušni. Ali u pogledu piskavog glasa neobično nije to što se nisu složili, već to što su ga Italijan, Englez, Španac, Holanđanin i Francuz, pokušavajući da ga opišu, predstavili, svaki od njih, kao glas nekog stranca. Svako je siguran da to nije bio glas nekog njegovog zemljaka. Svako ga sravnjuje ne sa glasom nekog pripadnika narodnosti čiji jezik on govori, nego baš obrnuto. Francuz pretpostavlja da je to glas Španca, i „mogao je da razume neke reči da je znao - španski“. Holanđanin zastupa mišljenje da je to bio glas Francuza; ali mi nalazimo objavljeno da je „pošto ne razume francuski, ovaj svedok ispitivan preko tumača“. Enlez misli da je to glas Nemca, a „ne razume nemački“. Španac je „siguran“ da je to glas Engleza, ali „sudi samo po intonaciji“, jer ne zna engleski. Italijan veruje da je to glas Rusa, ali „nikad nije razgovarao sa nekim Rusom“. Čak se ni Francuz ne slaže sa prvim i siguran je da glas pripada nekom Italijanu, ali „pošto ne poznaje taj jezik“ on je, kao i Španac, „ubeđen u to sudeći po intonaciji“. E pa, kako je čudnovato neuobičajen morao da bude taj o kome su mogla da budu dobijena takva svedočenja! - i u čijim tonovima stanovnici pet velikih evropskih zemalja nisu mogli da otkriju ničeg poznatog! Ti ćeš reći da je to mogao da bude glas nekog Azijata - ili Afrikanca. U Parizu nema mnogo ni Azijata ni Afrikanaca; ali, ne poričući taj zaključak, ja ću ti samo skrenuti pažnju na tri tačke. Jedan svedok je opisao glas kao „grub pre nego piskav“. Dva druga svedoka predstavila su ga kao „brz i neujednačen“. Nijedan svedok nije spomenuo da je razumeo ma kakve reči - ma kakve zvuke koji bi ličili na reči.
- Ja ne znam - nastavio je Dipen - koliko sam uticao dosad na to da ti sve ovo shvatiš, ali mogu mirno da kažem da je pravilno izvođenje zaključaka već samo iz ovog dela svedočenja -dela koji se odnosi na potmuo i piskav glas - dovoljno samo po sebi da rodi sumnju koja će dati pravac celom daljem razvoju istraživanja ove misterije. Rekao sam „pravilno izvođenje zaključaka“, ali time nije potpuno izraženo ono što mislim. Imao sam nam eru da stavim do znanja da je takvo izvođenje zaključaka jedino pravimo, i da sumnja neminovno proizlazi iz njega kao jedini rezultat. Šta je, pak, ta sumnja, to neću još da kažem. Ja jedino želim da imaš na umu da je meni lično ona bila dovoljna da da konačan oblik - izvestan smer - mojim istraživanjima u sobi.
- Prenesimo se sad, u mislima, u tu sobu. Šta ćemo tamo prvo da potražimo? Način na koji su izašle ubice. Neću preterati ako kažem da nijedan od nas ne veruje u natprirodne pojave. Gospođu i gospođicu L'Epanej nisu ubili duhovi. Izvršioci ovog dela bili su opipljivi i pobegli su na opipljiv način. Ali kako? Srećom, postoji samo jedan način da se razmišlja o ovom pitanju, i taj način mora da nas dovede do krajnjeg zaključka. Ispitajmo, jedan po jedan, sve moguće načine na koje je moglo da se izađe. Jasno je da su ubice bile u sobi u kojoj je nađena gospođica L'Epanej, ili bar u sobi do nje, kada se grupa pela uz stepenice. Znači da treba da tražimo izlaze samo iz te dve prostorije. Policija je ispitala podove, tavanice i zidove u svim pravcima. Nikakav tajni izlaz nije mogao da promakne njihovoj pažnji. Ali nemajući poverenja u njihove oči, ja sam ispitivao svojim sopstvenim. Zaista, nije bilo tajnih izlaza. Vrata koja vode iz soba u hodnik bila su čvrsto zaključana, sa ključevima iznutra. Pređimo na dimnjake. Kroz njihov otvor, mada su oni - kao obično - široki osam do deset stopa, ne bi moglo da prođe ni telo veće mačke. Postoje, dakle, potpuno nemoguće da se izađe na pomenuti način, ostali su nam još prozori. Kroz one na prednjoj sobi niko ne bi mogao da pobegne a da ga ne primeti gomila ljudi na ulici. Ubice su, dakle, morale da izađu kroz prozore na zadnjoj sobi. Sada, kada smo došli do tog zaključka na ovako nesumnjiv način, onda ga mi, kao mislioci, ne treba da odbacimo zbog prividne nemogućnosti. Nama je samo ostalo da dokažemo da ta prividna nemogućnost u stvarnosti nije takva.
- Ima dva prozora na toj sobi. Jedan nije zaklonjen nameštajem i ceo se vidi. Donji deo drugoga zaklonjen je jednim glomaznim krevetom koji je gurnut sasvim uz njega. Prvi je bio čvrsto zatvoren iznutra. On se odupro najvećem naporu onih koji su pokušali da ga otvore. U njegovom okviru, levo, bila je burgijom probušena velika rupa i jedan vrlo jak klin bio je ukucan u nju skoro do kraja. Prilikom ispitivanja drugog prozora nađeno je da je i u njega na sličan način bio ukucan sličan klin; a snažan pokušaj da se taj prozor podigne takođe nije uspeo. Policija se tada potpuno osvedočila da nije bilo moguće izaći tim pravcem. I zbog toga su smatrali za suvišno da vade klinove i da otvaraju prozore.
- Moje ispitivanje bilo je nešto podrobnije, i to iz razloga koji sam baš izneo - zato što sam znao da se baš na tom mestu mora dokazati da sve prividne nemogućnosti nisu takve u stvari.
- Nastavio sam tako da razmišljam - a posteriori80. Ubice jesu pobegle kroz jedan od ovih prozora. A postoje tako, oni nisu mogli da ponovo pričvrste prozor iznutra onako kao što su ovi zatečeni - taj zaključak zaustavio je svojom očevidnošću ispitivanja policije u ovom delu kuće. A ipak, prozori su bili pričvršćeni. Oni su, dakle, morali da imaju sposobnost da se sami učvrste. Ovaj se zaključak nije mogao izbeći. Ja sam prišao nezaklonjenom prozoru, sa izvesnom teškoćom izvukao klin, i pokušao da podignem prozor. On se odupro svim mojim naporima, kao što sam i očekivao. Sada sam znao da mora da postoji neka skrivena opruga; i ovo podudaranje sa mojom zamisli uverilo me je da su bar moje pretpostavke bile tačne, ma kako da su okolnosti u vezi sa klinovima još uvek izgledale tajanstvene! Pažljivo tražeći, otkrio sam ubrzo skrivenu oprugu. Pritisnuo sam je i, zadovoljan ovim otkrićem, prestao da dižem prozor.
- Vratio sam tada klin na njegovo mesto i pažljivo ga posmatrao. Osoba koja bi izašla kroz prozor mogla bi da ga zatvori i opruga bi se zakačila; ali klin ne bi mogao da se vrati na svoje mesto! Zaključak je bio jednostavan i ponovo je suzio polje mog istraživanja. Ubice su morale da pobegnu kroz drugi prozor. Pretpostavljajući, dakle, da su opruge na oba prozora jednake, što je bilo verovatno, morala je da se pronađe neka razlika u klinovima, ili bar u načinu na koji su oni učvršćeni. Popeo sam se na sargiju na krevetskim nogarima i pogledao sam preko ivice kreveta pažljivo drugi prozor. Zavukavši ruku iza krevetske daske, odmah sam otkrio i pritisnuo oprugu, koja je bila, kao što sam pretpostavljao, istovetna sa susednom. Tada sam pogledao klin. On je bio isto tako jak kao i onaj drugi i pričvršćen prividno na isti način, zakucan skoro do kraja.
- Ti ćeš možda reći da sam bio doveden u zabunu; ali ako to misliš, onda mora da si pogrešno shvatio prirodu indukcije. Da upotrebim sportski izraz, nijednom nisam bio „u neprilici“. Ni za trenutak nisam izgubio trag. Ni na jednoj kariki lanca nije bilo mane. Ja sam pratio tajnu do njenog krajnjeg ishoda, a taj ishod bio je klin. On je, rekao sam, u svakom pogledu izgledao isto kao i njegov drug u susednom prozoru; ali ova činjenica je bila potpuno beznačajna (ma kako izgledala definitivna) ako se uzme u obzir da se baš u toj tački nalazilo rešenje. „Mora da nešto nije u redu“, rekoh, „sa tim klinom“. Dodirnuo sam ga, i glava, sa jednim delom samog klina, ostala mi je u ruci. Vrh klina ostao je u ruci u kojoj se bio slomio. Prelom je bio već star (jer su mu ivice bile prevučene rđom) i verovatno je bio prouzrokovan udarcem čekića koji je delimično zario glavu u gornji deo osnove rama. Ja sam tada pažljivo namestio ponovo glavu klina na zupčasti prelom sa koga sam ga uzeo, i njegova sličnost sa neslomljenim klinom bila je potpuna - pukotina se nije videla. Pritisnuvši oprugu, pažljivo sam podigao prozor nekoliko santimetara; glava klina popela se takođe, ostajući u svome ležištu. Zatvorio sam prozor i klin je opet potpuno ličio na neslomljen.
- Zagonetka je, dotle, bila sada rešena. Ubica je pobegao kroz prozor koji se nalazio iznad kreveta. Kako se ovaj prozor spustio sam od sebe posle izlaska ubice (ili je možda namerno zatvoren), poluga ga je pričvrstila; policija je to što je prozor bio pričvršćen pomoću poluge rđavo shvatila kao da je bio pričvršćen pomoću klina - na taj način su dalja ispitivanja smatrana nepotrebnim.
- Sledeće pitanje je način silaska. O njemu sam dovoljno saznao kada sam s tobom obilazio oko zgrade. Otprilike pet i po stopa daleko od pomenutog prozora prolazi jedan gromobran. Sa tog gromobrana nikom ne bi bilo moguće ni da stigne do prozora, a i da ne govorimo o tome da uđe kroz njega. Ali ja sam primetio da su kapci na četvrtom spratu pripadali naročitoj vrsti koju pariški stolari nazivaju jerrades - vrsti koja se danas retko upotrebljava, ali može često da se vidi na vrlo starim kućama u Lionu i Bordou. Ti kapci imaju oblik običnih vrata (jednokrilnih, a ne dvokrilnih), sem što im je donji deo rešetkast ili isprepletan te tako čovek može vrlo zgodno da se uhvati za njega rukama. U našem slučaju ovi kapci su široki dobre tri i po stope. Kada smo ih posmatrali sa zadnje strane kuće, oba su bila poluotvorena - odnosno, stajali su prema zidu pod pravim uglom.
- Verovatno je da je policija, isto kao i ja, ispitivala zadnji deo kuće; ali ako ga je ispitivala, ona nije primetila - gledajući te ferrades tako pod pravim uglom - koliko su one široke ili, u svakom slučaju, propustila je da tome pokloni dužnu pažnju. U stvari, pošto se jednom zadovoljila zaključkom da tim putem nije moglo da se izađe, ona je, naravno, tu izvršila vrlo površno ispitivanje. Meni je, pak, bilo jasno da će kapci na prozoru koji je iznad kreveta, ako se otvore širom do zida, dopirati dve stope daleko od gromobrana. Bilo je takođe jasno da bi se uz vrlo neobično naprezanje i hrabrost moglo da uđe kroz prozor sa gromobrana. Dohvativši rukom na razdaljinu od dve i po stope (mi sada pretpostavljamo da je kapak širom otvoren), zločinac je mogao čvrsto da se uhvati za njegov rešetkasti deo. Pošto se odvojio od gromobrana, postavio noge sigurno na zid i skočio hrabro sa njega, on je mogao da zaljulja kapak tako da se ovaj zatvori i, ako zamislimo da je prozor u to vreme bio otvoren, mogao je čak i sam da se ubaci u sobu.
- Zahtevam od tebe da naročito imaš na umu da sam govorio o vrlo neobičnom stupnju naprezanja koji je bio potreban da bi se uspelo u tako smelom i teškom poduhvatu. Moja je namera da ti pokažem, prvo, da je bilo moguće da se stvar izvede; ali, drugo i najvažnije, želim da utisnem u tvoju svest sasvim izvanredan, skoro natprirodan karakter one okretnosti koja je tako nešto mogla da izvede.
- Ti ćeš bez sumnje reći, upotrebljavajući pravnički jezik, - da ja treba „da bih razjasnio slučaj“ pre da potcenjujem nego da ističem potpunu ocenu te aktivnosti koja je bila potrebna u ovom slučaju. To je možda običaj kod pravnika, ali nije praksa zdravog razuma. Moj krajnji cilj je jedino istina. Moja neposredna namera je da te navedem na to da povežeš tu vrlo neobičnu okretnost o kojoj sam upravo govorio sa onim vrlo vrlo čudnovato piskavim (ili grubim) i neujednačenim glasom, u pitanju čije narodnosti se ni dve ličnosti međusobno nisu složile i u čijem izražavanju nisu mogle da otkriju nikakve razumljive slogove.
Kod tih reči proletela mi je kroz glavu neodređena i upola stvorena slika onoga što je zamislio Dipen. Izgledalo mi je da sam na pragu shvatanja, ali bez snage da shvatim, kao što se ljudi nekad nađu na samoj ivici sećanja, ali nisu sposobni da se prisete. Moj prijatelj nastavi da govori.
- Ti ćeš videti - reče on - da sam ja pitanje izlaska zamenio pitanjem ulaska. Namera mi je bila da prikažem da je i jedno i drugo izvršeno na isti način i na istom mestu. Vratimo se sada unutrašnjosti sobe. Pogledajmo kako izgleda. Fioke pisaćeg stola, rečeno je, bile su opljačkane, mada su mnogi komadi odeće ostali u njima. Ovakav zaključak je apsurdan. To je, u stvari, samo nagađanje - vrlo glupo nagađanje - i ništa više. Kako možemo da znamo da stvari nađene u fiokama nisu sve koje su se u njima nalazile? Gospođa L'Epanej i njena ćerka živele su krajnje povučeno - nisu imale društva i retko su izlazile - nije im bilo potrebno da često menjaju odeću. Ono što je nađeno bilo je u najmanju ruku isto tako dobrog kvaliteta kao i svako drugo koje bi mogle da imaju ove dame. Ako je lopov odneo nešto, zašto nije odneo ono što je najbolje - zašto nije odneo sve? Jednom reči, zašto je ostavio četiri hiljade zlatnih franaka da bi se natovario zamotuljkom rublja? Zlato je bilo ostavljeno. Skoro cela suma koju je pomenuo gospodin Minjo, bankar, nađena je u vrećicama na podu. Zbog toga želim da odstraniš iz misli pogrešnu ideju o motivu koju je stvorio u mozgu policije onaj deo svedočenja u kome se govori o novcu predatom pred kućnim vratima. Koincidencije deset puta upadljivije od ove (predavanje novca i ubistvo koje je izvršeno tri dana docnije nad osobama koje su taj novac primile) dešavaju se svima nama svaki čas u životu a ne privlače čak ni trenutnu pažnju. Koincidencije su, uopšte, veliki kamen spoticanja na putu one vrste mislilaca koji su odgojeni ne znajući ništa o teoriji verovatnoće -onoj teoriji kojoj najveličanstveniji predmeti ljudskog istraživanja imaju da zahvale za svoje otkriće. U ovom slučaju, da je zlato nestalo, činjenica da je predato tri dana ranije bila bi nešto više od koincidencija. Ona bi išla u prilog toj ideji o motivu. Ali s obzirom na stvarne okolnosti u ovom slučaju, ako pretpostavimo da je zlato motiv za izvršenje ovog zločina, moramo takođe da zamislimo i da je izvršilac tako neodlučan glupak da je mogao da napusti i svoje zlato i svoj motiv.
- Imajući sad stalno na umu ove tačke na koje sam ti obratio pažnju - neobičan glas, neuobičajena okretnost i zbunjujuće odsustvo motiva u tako izuzetno užasnom ubistvu kao što je ovo - bacimo pogled na samo ubijanje. Jedna žena zadavljena je golim rukama i ugurana u dimnjak glavom nadole. Obične ubice se ne služe takvim načinom ubijanja, a najmanje od svega tako postupaju sa žrtvom. Priznaćeš da je u tom postupku - što je leš uguran u dimnjak - bilo nečeg krajnje preteranog - nečeg što nikako ne može da se pomiri sa našim opštim pojmovima o ljudskim postupcima, čak i ako pretpostaviš da su izvršioci bili najizopačeniji ljudi. Pomisli, takođe, kako je ogromna morala da bude ta snaga koja je mogla da gurne telo nagore u takav otvor, i to tako jako da je ujedinjena snaga nekoliko osoba jedva bila dovoljna da ga izvuče nadole!
- Osvrnimo se sada na druge znake koji pokazuju da je upotrebljena jedna tako čudnovata snaga. U kaminu su nađeni debeli pramenovi, vrlo debeli pramenovi - sede kose. Oni su bili iščupani iz korena. Ti si svestan kolika je snaga potrebna da se iščupa iz glave čak i dvadeset ili trideset dlaka zajedno. Video si te pramenove isto tako dobro kao i ja. Na njihovim korenima (grozan prizor) nalazili su se komadi mesa sa lobanje - siguran dokaz ogromne snage koja je bila upotrebljena da se iščupa možda pola miliona dlaka odjednom. Vrat stare gospođe nije bio obično presečen, već je glava bila potpuno odvojena od tela - a oruđe je bilo običan brijač. Ja želim da obratiš pažnju i na surovo divljaštvo ovih postupaka. Ovde ne govorim o modricama na telu gospođe L'Epanej. Gospodin Dima i njegov časni pomagač gospodin Etjen izjavili su da su one bile nanete nekim tupim oruđem; dotle su ova gospoda bila u pravu. Tupo oruđe bilo je očevidno kameni pločnik dvorišta na koji je žrtva pala sa onog prozora pored koga je bio krevet. Ova misao, ma kako sada izgledala jednostavna, nije pala na um policiji iz istog razloga zbog koga nisu primetili ni širinu kapaka - a to je zato što se, zbog slučaja sa klinovima, njihova pažnja hermetički zatvorila za mogućnost da su prozori uopšte bili otvarani. Ako sada, na sve to, još dobro razmisliš o čudnom neredu u sobi, došli smo dotle da možemo da povežemo zamisli o zapanjujućoj spretnosti, nadljudskoj snazi, surovom divljaštvu, kasapljenju bez motiva, grotesknom užasu koji je potpuno stran ljudskim bićima, i o glasu koji je zvučao strano u ušima ljudi mnogih narodnosti i u kome nije bilo uopšte jasnog i razumljivog izgovaranja slogova. Šta je, dakle, zaključak iz svega toga? Kakav sam utisak učinio na tvoju maštu?
Osetio sam kako sam se naježio kada mi je Dipen postavio pitanje.
- Neki luđak - rekao sam - izvršio je to delo, neki pobesneo manijak koji je pobegao iz
obližnje ludnice.
- U izvesnom smislu - odgovori on - tvoja misao nije neprimenljiva, ali glasovi luđaka, čak i u njihovim najdivljijim nastupima, nikad ne bi ličili na onaj neobični glas koji su ljudi čuli na stepeništu. Luđaci pripadaju nekoj narodnosti, i njihov govor, ma kako da su reči u njemu neskladne, uvek ima skladnosti u izgovaranju slogova. Pored toga, kosa luđaka ne izgleda kao ova koju držim u ruci. Izvukao sam ovaj čuperak iz zgrčenih prstiju gospođe L'Epanej. Kaži mi šta možeš da zaključiš o njemu?
- Dipen - rekoh ja, sad već sasvim ljut - ova kosa je sasvim neobična - to nije ljudska kosa.
- Ja nisam ni tvrdio da jeste - reče on - ali pre nego što odlučimo o tome, ja bih želeo da baciš pogled na malu skicu koju sam nacrtao ovde na hartiji. To je verna slika onoga što je u jednom delu svedočenja bilo opisano kao „tamne modrice“ i „duboki zarezi noktiju“ na vratu gospođice L'Epanej, a u drugom delu (u svedočenju g. Dime i Etjena) kao „niz modrih mesta koji su očevidno otisci prstiju“.
- Primetićeš - nastavio je moj prijatelj, raširivši hartiju ispred nas na stolu - da ovaj crtež u nama stvara predstavu jednog čvrstog i sigurnog stiska. Ne primećuje se nikakvo pomicanje prstiju. Svaki prst je zadržao - verovatno do smrti žrtve - užasan stisak kojim se u početku zario. Pokušaj sada da staviš sve prste u isto vreme u odgovarajuće otiske.
Uzalud sam pokušao.
- Mi možda ne sudimo sasvim ispravno o toj stvari - reče on - hartija je raširena po ravnoj površini, a ljudski vrat je valjkast. Evo jedne drvene oblice čiji je obim otprilike isti kao i obim vrata. Obavij crtež oko njega i pokušaj ponovo.
Tako sam i uradio; ali teškoća je bila još očiglednija nego ranije. - Ovo - rekoh ja - nije otisak ljudske ruke.
- Pročitaj sada - odgovori Dipen - ovaj odlomak od Kivijea81. To je bio podroban anatomski i potpun opisni izveštaj o velikom riđem orangutanu sa Istočnoindijskih Ostrva. Džinovski rast, neobična snaga i aktivnost, divlja okrutnost i naklonost ka podražavanju koje srećemo kod ovih sisara, dovoljno su svima poznate. Ja sam odjednom shvatio sam užas ovog ubistva.
- Opis prstiju - rekoh, kada sam završio čitanje - potpuno se podudara sa ovim crtežom. Vidim da nijedna životinja, sem orangutana, vrste koja je ovde pomenuta, ne bi mogla da ostavi otiske kao ove što si ih ti nacrtao, Ovaj čuperak riđe dlake, takođe, istovetan je sa osobinama sa dlakom Kivijeove životinje. Ali ja ne mogu da razumem pojedinosti ove užasne misterije. A uz to, čula su se dva glasa koja su se svađala, a jedan od njih bio je neosporno glas nekog Francuza.
- To je istina, i ti se svakako sećaš onog izraza koji su, skoro jednodušno, svi svedoci pripisali tom glasu - izraza mon Dieu! Ovaj izraz je, s obzirom na okolnosti, bio tačno okarakterisan od strane jednog od svedoka (Montanija, poslastičara) kao izraz prekorevanja ili optužbe. Zbog toga sam, uglavnom, na tim dvema rečima i zasnovao sve svoje nade da ću potpuno da rešim zagonetku. Jedan Francuz je znao za ubistvo. Moguće je - ustvari, čak je i više nego verovatno - da je on potpuno nevin u pogledu učešća u krvavim delima koja su se desila. Orangutan je mogao da mu pomogne. Čovek je mogao da ga prati do sobe, ali usled uzbune koja je nastala nije više mogao da ga uhvati. Životinja je još uvek na slobodi. Neću da nastavim ova nagađanja - jer nemam pravo da ih nazovem nekako drukčije - zbog toga što su maglovita razmišljanja na kojima su ova nagađanja zasnovana jedva dovoljno duboka da ih prihvati i moj sopstveni razum, te zbog toga ne mogu da očekujem da ću ih učiniti razumljivim za druge. Mi ćemo ih, dakle, nazvati nagađanjima i govorićemo o njima kao takvima. Ako je pomenuti Francuz zaista, kao što ja pretpostavljam, nevin u tim užasima, ovaj oglas koji sam predao prošle noći kada smo se vraćali kući u redakciju Le Monde (lista koji je posvećen interesima brodarstva i koji je mnogo tražen među brodarima) dovešće ga u naš stan.
On mi pruži jednu hartiju i ja pročitah sledeće:
„Uhvaćen - u Bulonjskoj šumi rano ujutru... ov.m. (jutra kada se desilo ubistvo) vrlo veliki, riđ orangutan, vrste sa ostrva Bornea. Sopstvenik (za koga je ustanovljeno da je mornar i da pripada malteškoj lađi) može ponovo da dobije životinju čim je bude dovoljno identifikovao i platio sitnije troškove prouzrokovane njenim hvatanjem i čuvanjem. Javiti se u ulicu... br..., predgrađe Sen-Žermen, treći sprat“.
- Kako je moguće - upitao sam, - da znaš da je taj čovek mornar i da pripada malteškoj lađi?
- Ja to ne znam, - reče Dipen, - ja li to nisam siguran. Međutim, evo jednog malog komada trake koja je, sudeći po obliku i umašćenosti, očevidno bila upotrebljavana za vezivanje jednog od onih dugačkih perčina koje mornari toliko vole. Štaviše, ovakav čvor malo ko osim mornara i ume da veže, a naročito je svojstven Maltežanima. Ja sam našao traku u podnožju gromobrana. Ona nije mogla da pripada ni jednoj od pokojnica. Dakle, ako sam na kraju i pogrešio, zaključivši prema ovoj traci da je Francuz bio mornar sa malteške lađe, ipak nisam ničemu naškodio kada sam objavio onakav oglas. Ako sam u zabludi, on će samo pretpostavljati da sam bio zaveden nekim okolnostima koje se neće truditi da istražuje. Ali ako sam u pravu, postignut je najvažniji cilj. Pošto zna za ubistvo, mada je nevin, Francuz će naravno oklevati da odgovori na oglas - da zatraži orangutana. On će ovako da razmišlja: „Ja sam nevin; ja sam siromašan; moj orangutan je skupocen - predstavlja sam za sebe imetak za čoveka moga položaja - zašto bih ga ja izgubio uobražavajući da postoji neka opasnost? On je tu na dohvatu moje ruke. Nađen je u Bulonjskoj šumi - na velikoj razdaljini od mesta ubistva. Kako može uopšte da se posumnja da je nesvesna životinja izvršila to delo? Policija se nalazi u neprilici - nije uspela da pronađe ni najmanji trag. Čak i da su pratili životinju, nemoguće bi bilo da dokažu da ja znam za ubistvo, ili da me umešaju u zločin zbog toga što znam za njega. A povrh svega, znaju za mene. Onaj ko je dao oglas označio me je kao vlasnika životinje. Ja nisam siguran do kojih granica ide njegovo znanje. Ako propustim da zatražim tako skupocenu imovinu, za koju se zna da je imam, ja ću u najmanju ruku izložiti sumnji životinju. Odgovoriću na oglas, uzeću orangutana i čuvaću ga zatvorenog dok stvar ne legne. U tom trenutku začusmo korake na stepenicama.
- Drži pištolje spremne - reče Dipen - ali ih ne upotrebljavaj niti pokazuj ako ti ja ne dam znak.
Spoljna vrata na kući ostavili smo otvorena, tako da je posetilac ušao ne zvoneći i popeo se nekoliko stepenica. Ali tada je izgledalo kao da okleva. Onda smo ga čuli kako silazi. Dipen je upravo bio brzo krenuo prema vratima, kada smo ga ponovo čuli da se penje. Ovaj put se nije vratio, već se odlučno popeo i lupnuo na vrata od naše sobe.
- Slobodno - rekao je Dipen veselim i srdačnim glasom.
Čovek je ušao. Bio je očigledno mornar - visoka, snažna i mišićava osoba sa izvesnim prkosnim izrazom lica, ne sasvim neprivlačnim. Njegovo lice, jako preplanulo, bilo je više od pola zaklonjeno zaliscima i brkovima. Imao je pri sebi ogromnu hrastovu batinu, ali je inače izgledao nenaoružan. Poklonio se nezgrapno i poželeo „dobro veče“ sa francuskim naglaskom koji je, malo neufchatelski, ipak dovoljno pokazivao njegovo pariško poreklo.
- Sedi, prijatelju - reče Dipen. - Pretpostavljam da si došao zbog orangutana. Časti mi, skoro ti zavidim što ga imaš; upadljivo lepa i besumnje vrlo skupocena životinja. Koliko pretpostavljaš da ima godina?
Mornar uzdahnu duboko, sa izrazom čoveka koji je oslobođen nepodnošljivog tereta, a zatim odgovori pouzdanim glasom:
- Ne bih mogao da kažem - ali ne može da bude stariji od četiri ili pet godina. Je li tu kod
vas?
- Ne, nije nam bilo zgodno da ga čuvamo ovde. On je u konjušnici u ulici Dibur, tu u blizini. Možeš da ga uzmeš sutra ujutru. Ti si naravno spreman da dokažeš svoje vlasništvo?
- Naravno da jesam, gospodine.
- Biće mi žao da se rastanem od njega - reče Dipen.
- Ja ne mislim da je trebalo da se mučite ni za što - reče čovek - ja to ne očekujem. Rado ću da platim nagradu za nalaženje životinje - to jest, u razumnim granicama.
- E pa - odgovori moj prijatelj - to je sve vrlo lepo, zaista. Pusti me da razmislim - šta da zatražim? Oh, reći ću ti. Neka moja nagrada bude ovo: daćeš mi sva obaveštenja koja možeš o ubistvima u ulici Morg.
Dipen je izgovorio poslednje reči vrlo dubokim glasom i vrlo mirno. Isto tako mirno otišao je do vrata, zaključao ih i stavio ključ u džep. Zatim je izvukao pištolj iz nedara i stavio ga, bez i najmanje uznemirenosti, na sto.
Mornarevo lice je pocrvenelo kao da se bori da se ne uguši. On skoči na noge i zgrabi batinu; ali već sledećeg trenutka pada ne stolicu užasno drhteći, sa licem bledim kao smrt. Nije progovorio ni reči. Ja sam ga sažaljevao iz dubine duše.
- Prijatelju - reče Dipen ljubaznim glasom - ti se nepotrebno uzbuđuješ, zaista nepotrebno. Mi ti ne želimo nikakvo zlo. Zaklinjem ti se čašću džentlmena i Francuza da ne želimo da ti naškodimo. Ja savršeno dobro znam da si ti nevin u zločinima u ulici Morg. Ali ipak neću da poričem da si u izvesnoj meri umešan u njih. Iz onoga što sam već rekao ti si morao da saznaš da sam našao način da se obavestim o toj stvari - način o kome ti ne možeš ni da sanjaš. Stvar sada stoji ovako. Ti nisi učinio ništa, svakako, što bi bacilo na tebe krivicu. Ti nisi kriv čak ni za krađu, a mogao si nekažnjeno da pokradeš. Ti nemaš šta da kriješ, nemaš ni razloga da ma šta kriješ. S druge strane, ti si dužan po svim načelima časti da priznaš sve što ti je poznato. Jedan nevin čovek nalazi se u zatvoru, optužen za onaj zločin čijeg izvršioca ti možeš da prokažeš.
Mornar je u priličnoj meri povratio prisustvo duha dok je Dipen ovo govorio; ali njegova prvobitna smelost u držanju beše potpuno iščezla.
- Onda neka mi je bog u pomoći - reče on posle kratke počivke - reći ću vam sve što znam o toj stvari; ali ja ne očekujem od vas da poverujete ni u polovinu onoga što ću reći - bio bih zaista lud kada bih to očekivao. Ali i pored svega, ja jesam nevin, i savest će mi biti mirna ako budem umro zbog ovoga.
Ono što je izložio u osnovnim crtama je sledeće: On je nedavno putovao na Indijski arhipelag. Jedna grupa, kojoj je i on pripadao, iskrcala se na Borneo i iz zadovoljstva napravila jedan izlet u unutrašnjost ostrva. On i još jedan njegov drug uhvatili su orangutana. Pošto mu je taj drug umro, životinja je pripadala isključivo njemu. Posle velikih muka prouzrokovanih neukrotivom divljačnošću njegovog zarobljenika na putu kući, on je najzad uspeo da ga sigurno smesti u svom sopstvenom stanu u Parizu, gde ga je - da ne bi privukao na sebe neprijatnu radoznalost suseda - čuvao brižljivo izdvojenog sve dok ne ozdravi od rane na nozi koju je zadobio na palubi broda. Krajnja mu je namera bila da ga proda.
Vraćajući se kući sa nekog mornarskog veselja one noći, ili bolje rečeno onog jutra kada se desilo ubistvo, on je zatekao životinju u svojoj spavaćoj sobi, u koju je bila provalila iz susedne sobice, gde je bila, po njegovom mišljenju, sigurno zatvorena. Sa brijačem u ruci i sav nasapunjan sedeo je orangutan pred ogledalom pokušavajući da se obrije, pošto je, besumnje, pre toga kroz ključaonicu na sobici posmatrao svog gospodara kako to isto radi. Užasnut što vidi jedno tako opasno oružje u rukama jedne životinje tako divlje i tako sposobne da ga upotrebi, čovek nekoliko trenutaka nije znao šta da preduzme. Međutim, on je bio navikao da umiri životinju, čak i u njenom nejbešnjem raspoloženju, upotrebljavajući jedan bič, i tome je i sad pribegao; kada je video, orangutan je odjednom iskočio kroz vrata niz stepenice, a odatle kroz jedan prozor, na nesreću otvoren, na ulicu.
Francuz je jurio za njim u očajanju; majmun, još uvek sa brijačem u ruci, s vremena na vreme bi se zaustavljao da pogleda unazad i gestikulirao je u pravcu svog gonioca, sve dok ga ovaj ne bi skoro stigao. Tada bi ponovo odjurio. Na taj način se gonjenje nastavilo duže vremena. Ulice su bile potpuno mirne postoje bilo skoro tri sata ujutru. Prolazeći jednom alejom iza ulice Morg, begunčevu pažnju privukla je svetlost koja je sijala kroz otvoren prozor na sobi gospođe L'Epanej, na četvrtom spratu njene kuće. Jurnuvši ka zgradi, on je primetio gromobran, uspuzao se uz njega sa neverovatnom spretnošću, zgrabio kapak koji je bio širom otvoren do zida, i na taj način se ubacio pravo na gornju ivicu kreveta. Ceo podvig nije trajao ni minut. Kada je ulazio u sobu, orangutan je opet udarcem otvorio kapak.
Mornar se u isto vreme i obradovao i zbunio. Sada je mogao sigurno da se nada da će uhvatiti životinju, pošto je ova teško mogla da pobegne iz klopke u koju se usudila da uđe, osim niz gromobran gde bi joj pri silaženju bio preprečen put. S druge strane, imao je mnogo uzroka da se plaši onoga što bi majmun mogao da uradi u kući. Ova poslednja pomisao naterala je čoveka da nastavi da goni begunca. Uz gromobran se može popeti bez teškoća, naročito kad je čovek mornar; ali kada je ovaj stigao do visine prozora, koji se nalazio daleko ulevo od njega, trka se zaustavila; najviše što je mogao da učini bilo je da se ispruži toliko da može da baci pogled u unutrašnjost sobe. A kada je bacio pogled, umalo što se nije srušio od ogromnog užasa. Tada su se u noći začuli oni grozni krici koji su trgli iz sna stanovnike ulice Morg. Gospođa L'Epanej i njena kći, obučene u noćnu odeću, bile su očevidno zauzete slaganjem nekih hartija u već pomenuti gvozdeni kovčežić, koji se bio otkotrljao u sredinu sobe. On je bio otvoren, a njegova sadržina ležala je pored njega na podu. Žrtve mora da su sedele leđima okrenute prozoru; a sudeći po vremenu koje je proteklo od ulaska životinje do krikova, izgleda verovatno da ova nije bila odmah primećena. Lupkanje prozora je, naravno, bilo pripisano vetru.
Kada je mornar pogledao unutra, džinovska životinja bila je uhvatila gospođu L'Epanej za kosu (koja je bila raspletena pošto se gospođa baš češljala), i mahao je brijačem oko njenog lica podražavajući pokrete berberina. Ćerka je ležala ničice, nepokretna; bila je onesvešćena. Krici i opiranje stare gospođe (kada joj je životinja iščupala kosu s glave) imali su za posledicu da pretvore u jarost po svoj prilici prvobitno miroljubive nam ere orangutana. Jednim odlučnim potezom svoje mišićave ruke on joj je skoro odvojio glavu od tela. Prizor krvi rasplamteo je njegovu ljutinu u besnilo. Škripeći zubima i sevajući očima bacio se on na telo devojke i zario svoje strahovite kandže u njen vrat, stežući ga sve dotle dok ona nije izdahnula. Njegov lutajući, divlji pogled pao je tog trenutka na gornju ivicu kreveta, iznad koje se samo naziralo lice njegovog gospodara, ukočeno od užasa. Bes životinje, koja je besumnje još uvek imala na umu bič koga se plašila, u trenutku se pretvorio u strah. Svesna da je zaslužila kaznu, izgleda da je želela da sakrije svoja krvava dela, i skakutala je po sobi u agoniji nervoznog uzbuđenja, usput rušeći i lomeći nameštaj i oborivši krevet sa nogara. Na kraju ščepala je prvo leš ćerke i gurnula ga u dimnjak, onako kao što je i nađen, a zatim leš stare gospođe, koji je odmah bacila glavačke kroz prozor.
Dok se majmun približavao prozoru sa svojim izmrcvarenim teretom, mornar se užasnuto pribio uz gromobran i, pošto je više skliznuo nego sišao niz njega, odjurio je odmah kući -plašeći se posledica zločina i napuštajući u strahu svu brigu o sudbini orangutana. Reči koje je čula grupa ljudi na stepenicama bile su Francuzovi uzvici užasa i straha, pomešani sa đavolskim blebetanjem životinje.
Ja nemam skoro ništa više da dodam. Orangutan je verovatno pobegao iz sobe niz gromobran baš pre nego što su vrata razbijena. Verovatno je zatvorio prozor prolazeći kroz njega. Uhvatio ga je kasnije sam sopstvenik, koji je dobio za njega veliku sumu u zoološkom vrtu. Le Bon je bio smesta oslobođen, pošto smo mi izložili sve okolnosti (uz neke Dipenove primedbe) u kancelariji prefekta policije. Ovaj zvaničnik, iako je bio dobro raspoložen prema mom prijatelju, nije mogao sasvim da sakrije svoje neraspoloženje usled ovakvog obrta stvari, i bio je voljan da dozvoli sebi jednu ili dve sarkastične primedbe o tome da su pristojne one osobe koje gledaju svoja posla.
- Pusti ga neka priča - reče Dipen koji nije smatrao za potrebno da odgovori. - Neka raspravlja. To će mu umiriti savest. Ja sam zadovoljan što sam ga pobedio na njegovom terenu. Pa ipak, to što nije uspeo da reši ovu misteriju nije ni u kom slučaju toliko čudnovato koliko on pretpostavlja; jer, u stvari, naš prijatelj prefekt je donekle suviše dovitljiv da bi bio dubokouman. U njegovoj mudrosti nema plodnosti. Ona je cela glava, a nimalo telo, kao slike boginje Laverne82 - ili, u najboljem slučaju, samo glava i ramena, kao u bakalara. Ali, on je, na kraju krajeva, ipak dobro stvorenje. On mi se naročito dopada zbog jednog majstorskog poteza licemerstva kojim je stekao glas da je oštrouman. Time mislim na način kojim on de nier ce qui est, et d'expliguerce qui n'estpas83.
1841.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:13

Слика

U MALSTREMSKOM VRTLOGU
The ways of God in Nature, as in Providence, are not as our ways; nor are the models that we frame any way commensurate to the vastness, profundity, and unsearchableness of His works, which have a depth in them greater than the well of Democritus.
Joseph Glanvill

Putevi božji u prirodi i promisli nisu kao naši putevi; niti se uzori koje mi stvaramo mogu ma u koliko uporediti sa veličinom, dubinom i neproniknošću njegovih dela, koja su dublja u svojoj veličini od bunara Demokritova.
Džozef Glenvil84

Tek što smo se bili popeli na vrh našeg grebena. Za nekoliko trenutaka izgledalo je da je starac suviše iscrpljen da bi mogao da govori.
- Nije to bilo davno - prozbori on najzad - kad sam mogao da vas vodim ovim putem ništa gore od mog najmlađeg sina. Ali, pre jedno tri godine desilo mi se nešto što se dosad nije dogodilo nijednom smrtniku... ili, u svakom slučaju, što niko nije preživeo da bi mogao drugom da ispriča... šest časova samrtne strave, što sam ih onda podneo, smrvili su mi i telo i dušu. Vi mislite da sam ja veoma star - ali se varate. Manje od jednog ciglog dana bilo je dovoljno da mi kosa, vrana kao gavranovo krilo, postane seda, da mi klone sva snaga, da mi rastroji nerve tako da drhtim i od najmanjeg napora, da zazirem i od senke. Znate li vi da jedva mogu da pogledam sa ove litice a da mi se ne mrkne svest?
„Mala litica“ na čiju se ivicu on tako bezbrižno spustio da se odmori, a težim delom svoga tela nadneo se preko nje čuvajući se da ne padne jedino nalaktivši se na njenu krajnju i klizavu ivicu - ta „mala litica“, okomita masa od crnog sjajnog kamena, dizala se nekih petnaest-šesnaest stotina stopa iznad mora od stenja ispod nas. Ništa me ne bi moglo iskušati da se primaknem ka njenoj ivici samo nekoliko koraka. Bio sam se, priznajem, tako uplašio zbog vratolomnog položaja moga saputnika, da sam se prućio koliko sam dug po zemlji, priljubio se uz žbunje oko mene, ne usuđujući se da pogledam ni ka nebu, već sam se uzalud mučio da se otresena utiska da se temelji brega tresu od besa vetrova. Dugo je vremena prošlo dok nisam prikupio snage i osmelio se da sednem i da upravim pogled u daljinu.
- Morate se otresti takvih maštanja - reče mi moj vodič - jer sam vas zato i doveo ovamo da sami što bolje razgledate poprište događaja koji sam vam spomenuo... i da vam ispričam celu priču koja se odigrala na mestu koje sada gledate.
- Mi smo sada - nastavi on potanko, kako je već imao običaj - mi smo sada na norveškoj obali - na šezdeset osmom stepenu širine, u velikoj pokrajini Nordlandu - a u pustoj lofodenskoj oblasti. Planina na čijem smo vrbuje Helzegen ili Oblačna. Izdignite se malo... Držite se za travu ako vam se vrti u glavi... tako... pogledajte sad na more, onamo iza pojasa pare što je pod nama.
Pogledah kao u nesvestici. Pružao se beskrajni prostor okeana sa vodom crnom kao mastilo, pa mi odmah pade na pamet izveštaj nubijskog zemljopisca o Mare tenebrarum85. Čovekova mašta ne može da zamisli sliku žalosnije pustoši. Desno i levo, dokle god pogled može da dopre, štrče, kao da bi da ograde svet, nizovi strahovito crnog strmog stenja, čija se zagasitost još jače isticala od zapenušenog mora koje je prema stenju visoko dizalo svoju belu, avetinjsku grivu, urlajući i hučeći bez prestanka. Baš prema vrhu grebena na kome smo se bili smestili, oko pet-šest milja daleko na moru videlo se malo pusto ostrvo; ili, tačnije, razaznavalo se u pomamnoj pustoši talasa koji su ga opkoljavali. Na dve milje bliže kopnu izdizalo se drugo, manje ostrvo sa strašnim i golim liticama i u različitim razmacima okruženo grozdovima mrkih stena.
U tom prostoru između daljeg ostrva i obale izgled okeana bio je nekako neobičan. Mada je u taj čas duvao jak, oštar vetar prema kopnu, tako je jedan jedrenjak sa dve katarke koji je u daljini stojao morao da utvrdi jedra dvostrukim užadima i neprestano se gnjurao sve do krova i gubio nam se iz vida, ipak, to nije bila nikakva bura, već redovno propinjanje talasa koji su skakali na mahove, brzo, ljutito, besno, u svim pravcima... po ćudi vetra i po svojoj ćudi. Od pene gotovo ni traga, sem u neposrednoj blizini stenja.
- Ono dalje ostrvo - nastavi starac - Norvežani zovu Ver. Ono u sredini je Mosko. Ono, jednu milju severnije to je Ambaren. A ona tamo su Iflezen, Hojholm, Kildholm, Svarven i Bekholm. Još dalje - između Moskoa i Vera je Oterholm, Flimen, Sandflezen i Skarholm. To su im prava imena, a zašto se uopšte mislilo da ih treba krstiti pojedinačno to ne razumemo ni vi ni ja. Čujete li štogod? Vidite li kakvu promenu na vodi?
Prošlo je oko deset minuta otkako smo na vrhu Helzegena. A peli smo se od Lofodena, tako da nismo videli ni krajičak mora sve dok nije puklo pod nama kad se dohvatismo vrha. Dok je starac govorio, čuo sam razgovetan, jasan šum, koji je postepeno rastao i bio nalik na mukanje grdnog krda bivola na nekoj američkoj preriji; u isti čas video sam ispod nas ono što mornari zovu prevrtljivo more, koje se začas promenilo u bujnu struju koja se kretala ka istoku. Dok sam tako gledao, struja je rasla strahovitom brzinom. Svakog trenutka rasla je njena brzina, njena mahnita neobuzdanost. Samo za pet minuta čitavo more, čak do ostrva Ver, bilo je rastrzano neobuzdanim besom; ali najveća snaga komešanja bila je između ostrva Mosko i obale. Tu se široka vodena postelja, izbrazdana sa hiljadu protivničkih struja, u grčevitoj pomami rastvorila ujedan mah, prepukla, uzavrla, propela se i kovitlala u džinovskim i nebrojenim maticama, vrteći se i ponirući jurila na istok brzinom koju voda ima samo u strmenim vodopadima.
Posle nekoliko trenutaka ceo se prizor sasvim promenio. Cela površina postade glatka, vrtlozi se izgubiše jedan po jedan, a ogromne brazde pene pojaviše se tamo gde ih malopre uopšte nije bilo. Te brazde prekriliše najzad veliki prostor, izukrštaše se i stopiše među sobom i stadoše se kovitlati uokolo na mestu iznemoglih matica, pa se činilo kao da stvaraju nov, mnogo veći vrtlog. Odjednom, sasvim iznenada, taj novi vrtlog poče jasno da se raspoznaje u krugu kome je prečnik bio veći od jedne milje. Granicu toga vrtloga činio je jedan širok pojas svetle pene; ali nijedan delić toga pojasa ne upadne u ždrelo užasnog levka, čija je unutrašnjost, dokle se okom moglo sagledati, ličila na gladak, sjajan, crn vodeni zid, nagnut prema horizontu pod uglom od nekih četrdeset pet stepeni. Jurio je vrtoglavom brzinom sve u krug, a vazduh se prolamao od strahovitog glasa nalik na pisku i zapomaganje, kakav ni moćni vodopad Nijagare ne šalje ka nebu u svom samrtnom ropcu.
Planina se tresla iz temelja, stena se ljuljala. Pao sam ničice na zemlju i priljubio se uz ono malo šiblja u krajnjoj živčanoj uzbuđenosti.
- Ovo - rekoh u neko doba starcu - ovo ne može biti ništa drugo sem malstremski vrtlog.
- Tako ga ponekad zovu - odazva se on. - Mi ga Norvežani zovemo vrtlog Mosko, po ostrvu Mosko, onom što se nalazi u sredini.
Poznati opisi tog vrtloga nisu me niukom pogledu pripremili za ovo što sam video. Izveštaj Jonasa Ramusa, koji je, možda, od svih najopširniji, ne može da mi pruži ni približnu sliku bilo veličanstvenosti, bilo stravičnosti tog prizora; ili o divljem nedokučivom značenju neobičnog pred kojim čovek ostaje nem. Ne znam posigurno odakle je i u koje vreme pomenuti pisac gledao vrtlog; ali svakako to nije bilo s vrha Helzegena, i ne za vreme bure. Evo nekoliko izvoda iz njegovog opisa, navedenih ovde zbog njihovih pojedinosti, mada je dejstvo tih opisa veoma slabo da bi moglo da proizvede utisak nečega stvarnog.
„Između ostrva Lofoden i Mosko“ - pisao je on - „morska dubina iznosi oko trideset i pet do četrdeset hvati; ali s druge strane, prema Veru, ta dubina opada tako da lađe ne mogu da plove tuda bez opasnosti da se razbiju o stene, što se dešava i kad je najmirnije vreme. Za vreme plime struja juri zaglušnom brzinom predelom između Lofodena i Mosko ostrva, ali njenu grmljavinu kad se sa osekom vraća u morsko korito teško da može nadmašiti i najhučniji, najstrašniji vodopad; rika se čuje sa daljine od nekoliko morskih milja, a vrtlozi grotla tako su široki i duboki da lađa, ako im dođe nadohvat, biva neizbežno progutana i odvučena dole na morsko dno pa tu razbijena na komade o stenje, a kad bujica malakše raskidani ostaci isplivaju gore na površinu. Ali ti razmaci malaksalosti i primirenja nastupaju samo kad oseka prelazi u plimu, kad je vreme tiho, a traju samo četvrt časa, dok ponovo ne pobesne. Kad je struja u punom jeku, pa još i burom pojačana, opasno je primaći joj se iz Norveške i na čitavu milju. Čamci, jahte i lađe propadale su nepovratno ako se nisu čuvale tog mesta pre no što su mu došle nadomak. Dešava se isto tako često da kitovi dođu suviše blizu struji pa ih ona savlada svojom snagom; prosto se ne može opisati kako pište i riču u uzaludnoj borbi da se oslobode. Jedan medved hteo je jednom da prepliva sa ostrva Lofoden na Mosko, pa ga vrtlog uhvatio i povukao naniže, dok je on mumlao tako strašno da se čulo čak na obali. Velika stabla borova i jela kad upadnu u vrtlog izrone zatim iz njega izlomljena i iscepkana u sitno iverje. Sve to jasno pokazuje da je morsko dno od samih kamenih zubaca o koje se u vrtlogu sve razbija. To kovitlanje upravlja se prema oseki i plimi, a to je stalno, redovno rašćenje i opadanje mora svakih šest časova. Godine 1645. u ranu zoru nedelje sexagesimae besnelo je more s tolikom hukom i žestinom da su se temelji primorskih kuća na obali rušili“.
Što se tiče morske dubine, ja nikako ne mogu da shvatim kako se uopšte ona mogla izmeriti u neposrednoj blizini vrtloga. Onih „četrdeset hvati“ svakako se odnose na onaj deo struje koji teče uz obalu Mosko ostrva ili Lofodena. Dubina u sredini Mosko vrtloga mora da je neizmerno veća, a za to ne treba bolji dokaz nego samo pogledati dole u ponor vrtloga sa najvišeg grebena Helzegena. Gledajući sa ove litice dole na hučni Flegeton86, nisam mogao a da se ne nasmejem bezazlenosti sa kojom čestiti Jonas Ramus spominje, kao nešto što se teško može verovati, anegdote o kitovima i medvedima; meni je izgledala sasvim očigledna stvar da bi i najveća lađa oklopnjača, ako bi upala u ovaj smrtonosno privlačni vrtlog, mogla da se opire isto toliko koliko i jedna slamka u uraganu, i da bi morala potpuno potonuti za jedan časak.
Pokušaji da se ova pojava rastumači - neki od njih su mi izgledali, sećam se, dosta verovatni - činili su mi se sada sasvim drukčiji i nisu me zadovoljavali. Opšte usvojeno mišljenje bilo je da i ovaj vrtlog kao i tri manja vrtloga između ostrva Fero „postaju samo na taj način što se talasi, koji se, rastući i opadajući za vreme plime i oseke, razbijaju o grebene stena i litica koje ograđuju more, tako da se talasi stešnjavaju kao u vodopadu; što je plima veća mora i pad biti dublji, a prirodna posledica svega toga je matica ili vrtlog, sa strahovitom snagom usisavanja, dovoljno poznatom po nekim manjim ogledima“. To su reči iz Enciklopedije Britanike. Kirher i ostali misle da je u sredini malstremske struje ponor koji prodire u zemlju i završava se negde daleko (Botnijski zaliv je naveden jednom kao odličan primer za to). Takvo mišljenje - samo po sebi zaludno - bilo je jedino koje je moja mašta rado prihvatila dok sam gledao vrtog ispod sebe; spomenuvši to mom vodiču, bio sam iznenađen kada mi on reče da, iako je to shvatanje prihvaćeno skoro od strane svih Norvežana, on ipak u to ne veruje. Što se tiče onog prvog, priznao je da ne može da razume, i u tome se slažem s njim - jer, koliko je god tačno u zaključku na papiru, toliko je sasvim nedokučivo, pa čak i besmisleno, sred grmljavine bezdani.
- Videli ste sad lepo celi vrtlog - reče starac - pa ako hoćete da dopuzite na ovu stenu, ovamo u zavetrinu, gde se huka morska slabije čuje, ispričaću vam jedan doživljaj koji će vas uveriti da i ja znam ponešto o Mosko-vrtlogu.
Namestih se kako mi reče, a on nastavi:
- Moja dva brata i ja imali smo nekad barku sa dve katarke od oko sedamdeset tona, pa smo plovili na njoj da lovimo ribu između ostrva s one strane Moskoa, blizu Vera. U svim mestima jakih morskih bura ribolov je veoma bogatu zgodno vreme, samo ako je ribar dovoljno hrabar. Ali od svih lofodenskih pomoraca nas trojica smo bili jedini kojima je redovan posao bio da isplovimo na pusto more, do ostrva, kao što sam vam rekao. Obična lovišta su znatno niže, prema jugu. Tu se može nahvatati ribe u svako doba bez velikog rizika, pa zato ribari više vole ta mesta. U ovim pak izabranim mestima među stenama ne samo da ima najraznovrsnijih i najskupljih riba, nego ih ima u tolikom izobilju da smo često za jedan cigli dan zgrnuli više ribe no što bi koji plašljivi drug po zanatu doneo kući za nedelju dana. U stvari, mi smo od ribolova napravili neizvesno, očajno kockanje - umesto rada stavili smo na kocku život, a drskost je zamenjivala uloženi kapital.
Pođosmo barkom u zaton, koji leži nekih pet milja uz obalu iznad ovog mesta. Obično bi, za lepog vremena, koristili petnaest minuta zatišja da se proguramo glavnom moskostrmskom strujom podaleko od vrtloga, da bi se onda ukotvili negde blizu Oterholma ili Sandflezena, gde matice nisu tako jake kao na drugim mestima. Tu bismo obično ostali do oseke, pa bismo digli kotvu i krenuli kući. Nikad nismo isplovili ako nismo uhvatili stalan vetar da nas otprati i doprati natrag, ako se na polasku nismo pouzdali u njega da nas neće izneveriti do povratka, i retko smo se kad prevarili u računu. Samo dva puta za šest godina morali smo ostati ukotvljeni celu noć zbog mrtve tišine, koja je veoma retka, naročito ovde. A jednom morali smo da odustanemo od lova i da ostanemo skoro nedelju dana prikovani sidrom skapavajući od gladi, iznenađeni oštrim vetrom koji se digao odmah posle našeg polaska i uskomešao struju tako da se ni zamisliti ne može. Što nas onda, uprkos svemu, nije odvuklo more (jer su nas vrtlozi okretali i trzali tako snažno da smo najzad morali podići sidro), treba zahvaliti samo tome što smo slučajno upali u jednu od nebrojenih unakrsnih struja koje su sad tu a posle ih nema, i koja nas je odnela u zaliv Flimen, gde smo se srećno iskrcali.
Ne mogu vam ispričati ni dvadeseti deo muka koje smo podnosili na vodi - opaka su to mesta, čak i kad je lepo vreme - ali mi bismo uvek imali sreću da presečemo vrtlog Mosko zdravo i veselo, mada mi je nekoliko puta duša otišla u pete kada bi se našli oko vrtloga minut pre ili posle kad bi more smalaksalo. Vetar ponekad nije bio tako jak kao što smo želeli, jer nam struja nije dopuštala da upravljamo barkom. Moj stariji brat imao je sina od osamnaest godina, a i ja sam imao dva snažna momčića. Oni bi nam mogli mnogo pomoći u takvim trenucima veslajući, a takođe i u hvatanju riba, ali, mada se mi nismo bojali vratoloma, nekako nismo imali srca da dovodimo svoju decu u opasnost - jer, bilo kako mu drago, to je bila strašna opasnost, i to je istina.
Za koji dan navršiće se tri godine otkako se dogodilo ono o čemu vam pričam. Bilo je to desetog jula 18.., dan koji narod u ovom kraju neće nikad zaboraviti - jer je toga dana besneo najstrašniji uragan, kakav dotle nikad nije došao s neba. Čitavo jutro pa sve do duboko popodne ćarlijao je svež, blag jugozapadni vetar bez prestanka, a sunce je grejalo tako jasno da ni najstariji pomorac među nama nije mogao predvideti šta će doći.
Nas trojica - moja dva brata i ja - prokrstarismo more do ostrva oko dva časa posle ručka i brzo napunismo barku izvrsnom ribom; svi se složismo da nam je toga dana bila bogatija lovina nego ikad ranije. Bilo je tačno sedam časova na mome satu kad digosmo kotvu i krenusmo kući da pređemo za vremena najopasnije mesto Strema o bonaci, a to će, znali smo, biti u osam časova.
Otplovismo sa svežim vetrom koji je duvao u desni bok naše barke i terao je neko vreme u snažnim zamasima, i ne sanjajući o opasnosti, jer zaista nismo imali ni najmanjeg razloga da se plašimo. Odjednom grunu nam u leđa vetar od Helzegena. To nas je veoma iznenadilo - nikad nam se ranije tako nešto nije dogodilo - i ja počeh da osećam neku nelagodnost, ni sam ne znajući zašto. Upravismo barku prema vetru, ali zbog vrtloga uopšte nismo napredovali. Upravo kad sam hteo da predložim da se vratimo u zaton, kad, pogledavši uvis, spazismo kako je ceo vidik prekrilio oblak neobične bakarne boje koji se dizao užasnom brzinom.
U taj čas klonu vetar što nas je terao napred i mi se nađosmo u mrtvom zatišju ploveći u svim pravcima. To ne potraja ni toliko da bismo mogli makar samo za jedan časak da se priberemo i razmislimo, još jedan trenutak i bura je bila pred nama... još dva trenutka a celo se nebo pomračilo i na uzburkano more spusti se odjednom tako gusta tama da jedan drugog nismo videli u čamcu.
Ludost je i pokušavati da se opiše uragan kakav je onda besneo. Ni najstariji pomorci u Norveškoj nisu zapamtili tako nešto. Uvukli smo bili jedra pre no što nas je vihor zahvatio; prvim naletom obe katarke nam poleteše iz čamca kao da su bile presečene, a glavna katarka ponese sobom i moga mlađeg brata koji se bio vezao za nju radi sigurnosti.
Naša barka bila je najlakše perce koje je ikad plovilo vodom. Paluba je bila potpuno zatvorena, a samo na kljunu bio je uzan otvor sa zaklopcem. Taj smo otvor obično zatvarali kada bismo prelazili Strem, zbog opreznosti da nas more ne prevari. To nas je spasio i sad da ne propadnemo odjednom - jer smo nekoliko trenutaka bili potpuno sahranjeni. Kako je moj stariji brat izbegao smrt ne znam vam reći, jer mi se nikad nije dala prilika da doznam. Ja sam se, čim je prvo jedro poletelo, prućio koliko sam dug po krovu barke, odupro se nogama o gvozdenu gužvu na kljunu, a rukama se grčevito uhvatio za gvozdenu alku donjeg kraja prednje katarke. Bio je to više nesvestan nagon koji me uputio šta da radim - a to je, svakako, bilo najbolje od svega što sam mogao da uradim... jer sam bio suviše uzbuđen da bih mogao da mislim.
Nekoliko trenutaka bili smo, kao što rekoh, potpuno izgubljeni; za sve to vreme bio sam zaustavio disanje i čvrsto stezao alku. Kad tako više nisam mogao da izdržim, digoh se na kolena ne ispuštajući dršku iz ruku, tako da mi glava izađe iznad vode. Sad se naša mala barka zatrese, kao što se pas stresa kad izađe iz vode, pa ispliva jednim delom na površinu. Hteo sam da se priberem od preneraženosti koja me je bila obuzela, da se osvestim i pogledam šta bi trebalo preduzeti, kad osetih kako me neko uhvati za ruku. Bio je to moj stariji brat, i srce mi zaigra od radosti jer sam mislio da je sigurno poginuo... ali u idućem trenutku ova moja radost pretvori se u užas... jer on mi stavi usne na uvo i progrca reč: „Mosko-strem!“
Nikad niko neće znati šta sam osetio u tom trenutku. Drhtao sam sav od glave do pete kao da me spopao najžešći nastup groznice. Znao sam vrlo dobro šta je mislio tom jedinom rečju... znao sam kako je hteo da ga razumem. Sad nas je vetar terao u stremski vrtlog, i ništa nas nije moglo spasti.
Vi ste primetili da smo prelazeći Strem udarali uvek pravcem daleko od vrtloga i kad je najmirnije vreme, pa smo i onda morali brižljivo paziti i čekati dok se more smiri... a sada smo bili nošeni pravo na sam vrtlog, pa još usred takvog uragana. Sigurno ćemo - pomislio sam -stići do njega baš kad nastupi tišina - a to je davalo još malo nade... ali sam odmah zatim proklinjao samog sebe što sam bio toliko lud da uopšte sanjam o nadi. Znao sam vrlo dobro da nam je smrtna presuda izrečena, pa da smo i deset puta lađa oklopnjača sa devedeset topova.
U to vreme se prvi bes orkana stišao, ili ga, možda, mi nismo osećali tako jasno jer nam je duvao u leđa, ali sad se talasi što su pre ležali pritisnuti vetrom zapenušiše i izdigoše se naviše kao čitave planine. Čudnovata promena desi se na nebu. Svud unaokolo i dalje mukla tama, samo iznad nas puklo i pomolilo se kroz tu pukotinu, sasvim naglo, u okruglom prodoru, vedro, vedro nebo kakvo nikad ranije nisam video; vedro, vedro i modro, a pun mesec proviruje bleštavim sjajem - ja nikad nisam znao da mesec može da bude tako sjajan. Mesečina je tako obasjala oko nas da se sve moglo raspoznati... ali, o bože, - kakav je to bio prizor što ga je mesec osvetljavao.
Pokušao sam da kažem nešto bratu ali, nisam razumeo na koji način, zaglušni šum mora tako se pojačao da on nije mogao da čuje nijednu reč, mada sam svom snagom, iz sveg glasa, vikao pravo na njegovo uvo. Tresao je glavom, bled kao smrt, i podigao uvis jedan prst kao da kaže - „slušaj!“
Isprva nisam shvatio šta hoće da kaže, ali začas me prestravi jedna užasna misao. Izvukoh sat iz džepa, beše stao. Pogledah ga prema mesečinim pa gorko zaplakah bacajući ga daleko u okean. Bio je stao u sedam časova! Cas mirnog mora je prošao, a stremski vrtlog besneo u punoj snazi.
Kad je čamac dobro građen, pažljivo svuda zapušen, a nije pretovaren, talasi pri običnom, nešto jačem vetru izgledaju kao da klize, izmiču ispod njega - to izgleda čoveku sa suva veoma čudnovato, a u mornarskom jeziku to je ono što se zove „jahati more”.
I tako, dosad smo jahali talase vrlo vešto, ali sad se dogodi da nas jedan ogroman talas poduhvati pravo s kljuna i ponese nas, dižući se, naviše... naviše... kao da će u nebo. Ne bih nikad verovao da se talas može podići toliko visoko. Pa onda se survasmo dole, klizajući se kao da se tociljamo, pa se zagnjurismo da me uhvati muka i nesvestica kao da sam u snu pao sa neke visoke planine. Ali čim smo isplivali bacih brz pogled oko sebe... i taj jedan pogled bio mi je dovoljan. Video sam u trenutku gde se nalazimo. Moskostremski vrtlog bio je na četvrt milje pred nama ali ni nalik na svakidašnji Moskostrem, sasvim drukčiji od vrtloga što ga sada gledate i što liči na vodenični buk. Da nisam znao gde smo i šta nas čeka, ne bih to mesto prosto mogao da poznam. Ali ja sam to znao, pa sam nehotice obuzet užasom zatvorio oči. Kapci mi se sklopiše kao u grču.
Nije moglo proći više od dva minuta, a mi iznenada osetismo kako se talasanje stišalo i kako nas pena pokriva. Čamac se naglo nakrenuo na levi bok, kao da će da se prevrne, pa jurnu kao munja u tom novom pravcu. U isti čas potmulo bučanje vode pretvori se sasvim u nešto kao oštar pisak... glas koji možete da uporedite sa pištanjem nekoliko hiljada parnih brodova kad bi zajedno pustili paru. Bili smo sad u pojasu pene koji uvek ograđuje vrtlog; ja sam, razume se, mislio da će nas u idućem trenutku progutati ponor čije sam dno mogao sasvim da nazrem. Zbog strahovite brzine kojom smo jurili izgledalo je kao da čamac uopšte ne tone, već se leluja kao vazdušni mehurić na leđima talasa. Desnim bokom bio je okrenut vrtlogu, a s leve strane, odakle smo došli, prostiralo se nepregledno more. More je stajalo kao ogroman talasast zid između nas i horizonta.
Možda izgleda čudnovato, ali otkako smo upali u same čeljusti vrtloga osećao sam se prisebniji nego dok smo mu se samo primicali. Izgubivši svaku nadu, oslobodio sam se bio većeg dela straha koji me je u početku skamenio, pretpostavljam da mi je očajanje očeličilo nerve.
Može da izgleda kao da se hvališem - ali sve što vam govorim sušta je istina. Počeo sam da razmišljam kako je veličanstveno umreti na ovaj način, i kako sam budalasto mislio o jadnim stvarima kao što je moj život pred ovim prekrasnim svedočanstvom božje sile. Verujem da sam pocrveneo od stida kad mi je ta misao minula kroz glavu. Obuze me neodoljiva radoznalost da vidim sam vrtlog. Osećao sam pravu želju da mu ispitam dubine u času kad prinosim ovakvu žrtvu; samo mi je bilo žao što neću nikad moći da pričam svojim starim drugovima na obali o tajnama koje ću videti. Bile su to, bez sumnje, neobične sanjarije da bi se njima zabavljao čovek u takvoj opasnosti, i ja sam posle toga često mislio da mi je prevrtanje naše barke po vrtlogu malo poremetilo mozak.
Još jedna okolnost mi je pomogla da se priberem - prestanak vetra, koji nije više dopirao do nas u sadašnjem našem položaju - jer, kao što ste videli sami, pojas vrtloga znatno je niži od morske površine, tako da se okean dizao iznad nas kao visok, crn, planinski greben. Ako nikad niste bili na moru kad duva jak vetar, ne možete da shvatite kako vetar i voda zajedno mogu da zbune čoveka. Oslepe vas, zaneme, zaguše i oduzmu vam svu snagu i za rad i za misao. Mi smo u to vreme u velikoj meri bili prebrodili tu zbunjenost - kao što se na smrt osuđenom u tamnici dozvoljavaju sitna zadovoljstva, koja su mu se uskraćivala dok je presuda još bila neizvesna.
Koliko smo puta tim pojasom obišli, nemoguće je reći. Kovitlali smo se u krug možda čitav sat, više leteći nego ploveći, dolazeći postupno sve bliže i bliže sredini vrtloga, pa onda sve bliže njegovoj strahovitoj unutrašnjoj ivici. Za sve to vreme ja sam se grčevito držao za alku. Moj brat bio je na zadnjem delu barke, uhvativši se za prazno bure koje je bilo osigurano ispod pregradice na kljunu, privezano tako da ono jedino nije odletelo s krova kad nas je prvi vihor dohvatio. Kad smo se primakli ivici ponora, moj brat pusti bure i uhvati se za moju alku. U samrtnoj stravičnoj borbi on je hteo silom da mi ukloni ruke s alke koja nije bila dovoljno široka da bismo se obojica mogli sigurno držati. Nikad nisam osetio dublji bol nego kad sam video šta namerava... mada sam znao da je bio lud dok je to radio... bezumnik mahnitao od užasa. Međutim, ja nisam hteo da se otimam s njim oko alke. Znao sam da je sasvim svejedno za šta će se ko od nas uhvatiti, pa sam mu ustupio alku i otišao natrag ka buretu. To mi nije bilo teško jer je barka letela postojanom brzinom, bez prekida, kljunom napred, i samo je ponekad gubila pravac u velikim zamasima vrtloga. Tek što sam se bio učvrstio na novom mestu, kada se desni bok barke jako iskrivi i strmoglave pojuri u ponor. Prošaputah na brzinu molitvu i pomislih da je svemu već kraj. ^
Čim sam osetio kako mi se mozak vrti od tog pada, nesvesno sam jače stegao burence i zatvorio oči. Nekoliko trenutaka nisam smeo da ih otvorim, očekujući svakog časa smrt; čudio sam se kako to još nisam u samrtnoj borbi sa vodom. Trenuci su prolazili. Ja sam još bio živ. Osećanje padanja prestade, kretanje barke bilo je kao i pre, u pojasu pene, samo je ona sad ležala više uzduž. Usudih se da opet otvorim oči.
Nikad neću zaboraviti ono osećanje strahopoštovanja, straha i divljenja, sa kojim sam gledao oko sebe. Barka kao da je nekom mađijom visila upola nagnuta dole, klizeći unutrašnjom površinom ogromnog levka neizmerne dubine, čiji su savršeno glatki zidovi izgledali kao od slonove kosti zbog užasne brzine kojom su se vrteli i od sjajnog avetinjskog bleska koji se odbijao od njih, dok su zraci punog meseca kroz onu okruglu pukotinu među oblacima, koju sam već opisao, tekli kao reka rastopljenog zlata duž crnih zidova duboko dole, u najniže prostore ponora.
U prvi mah bio sam toliko zbunjen da ništa jasno nisam raspoznavao. Sve što sam video bilo je stravično i veličanstveno. A kad sam se malo pribrao, pogled mi nesvesno pade dole. U tom pravcu ništa mi nije zaklanjalo vidik jer nam je barka visila nad vrtlogom klizeći nagnutom površinom levkastog kratera. Bila je skoro u prirodnom pravcu celom dužinom - to će reći da joj je krov ležao paralelno sa vodenom površinom, ali je sama voda stajala strmo, pod uglom od preko četrdeset i pet stepeni, tako da je izgledalo kao da barka dubi. I pored svega, nisam mogao a da ne primetim da mi nije bilo nimalo teže da se držim rukama i oduprem nogama u ovom položaju no što bi mi bilo u vodoravnom položaju - a to je bilo, misim, zbog brzine kojom smo se okretali. Mesečevi zraci kao da su tražili najdublje dno bezdanog vrtloga; ja još nisam nikako mogao da razaznam zbog guste, teške magle koja je sve obavijala, i iznad koje se razlila veličanstvena duga nalik na onaj uzani, slabašni most, za koga muslimani kažu da je jedina staza između Vremena i Večnosti. Ta magla i para stvarala se, bez sumnje, kad se veliki zidovi lepka zaklope ili se susretnu dole na dnu, ali riku koja se iz te pare dizala ka nebu ne usuđujem se ni da pokušam da opišem.
Kada smo najpre skliznuli u ponor iz pojasa gore na površini, spustili smo se strmoglavo duboko dole, ali naše dalje padanje nije nikako bilo srazmerno. Kovitlali smo se nejednakim zamasima, čas bacani u vrtoglavom kovitlanju samo na nekoliko stotina jardi, čas prelazeći skoro ceo put krugom oko vrtloga. Sa svakim okretom spuštali smo se niže, lagano ali veoma primetno.
Gledajući oko sebe ogromnu pustoš rastopljenog abonosa u koji smo upali, primetio sam da naša barka nije bila jedini predmet koji je pao u zagrljaj vrtloga. Iznad nas i ispod nas pojavljivali su se razlupani ostaci brodova, ogromne gomile gredica i građe, stabla od drveta sa mnogim sitnim stvarima, komadima kućnog nameštaja, izlomljenim sanducima, buradima i dugama. Opisao sam vam već neprirodnu radoznalost koja je zamenila prvobitni strah. Ta radoznalost izgleda da je rasla što sam se više primicao svojoj užasnoj smrti. Posmatrao sam s neobičnom pažnjom bezbrojne predmete koji su plivali zajedno sa nama. Mora da sam bio van sebe, jer sam se zaista zabavljao proučavanjem brzine kojom su se razni predmeti valjali dole i gubili u peni. „Ovaj bor“ - rekoh sam sebi - „moraće sigurno prvi da potone u strašnu dubinu“ - i bilo mi je krivo što se komad jedne razlupane holandske trgovačke lađe više požurio i potonuo pre njega. Najzad, posle više nagađanja, u kojima sam se uvek prevario, ta činjenica - taj dokaz mog stalnog pogrešnog predviđanja - navede me na razmišljanje od koga su mi udovi opet zadrhtali a srce mi još jednom živo zakucalo.
Nije to bilo novi strah što me tako uzbudilo, već rađanje jedne mnogo uzbudljivije nade. Ta mi je nada nikla delom iz moga sećanja, a delom iz ovog promatranja. Setih se velike raznovrsnosti lakih predmeta što leže rasuti duž obale Lofodena; bili su najpre u ponoru, pa ih posle Moskostrem izbacio gore. Većim delom te stvari su bile razlupane vrlo čudnovato -probušene, oguljene, poderane, pa je izgledalo da su pune iverja - ali sasvim sam se dobro sećao da je među njima bilo i takvih koje uopšte nisu izgubile svoj prvobitni oblik. Tu razliku nisam umeo sada drugačije da rastumačim nego da poverujem da su oni iscepani ostaci bili jedini koji su bili na samom dnu vrtloga - a da su drugi upali u vrtlog ili kasnije, pred završetak bure, ili su se ko zna kako spuštali dole lagano, te nisu mogli da dopru do dna pre no što je nastupilo vreme plime ili oseke, kako je već kad bio slučaj. Smatrao sam da je mogućno da ih je vrtlog lako mogao izbaciti na morsku površinu, a da ih ne snađe zli udes onih koje je vrtlog uvukao ranije ili progutao brže. Napravio sam tri značajna zaključka. Prvo, da po pravilu, što su tela većeg oblika, brže im je spuštanje u vrtlog; drugo, da od dva tela jednog oblika, ako je jedno okruglo, a drugo bilo kakvog drugog oblika, okruglo ima prvenstvo u brzini padanja; treće, da od dva tela jednake veličine ako je jedno valjkasto, a drugo ma kakvog drugog oblika, valjak će utonuti mnogo sporije. Kada sam već bio izbegao smrt, razgovarao sam se o tome sa starim učiteljem iz našeg mesta, i od njega sam naučio nazive „valjak“ i „sfera“. On mi je razložio - mada sam zaboravio njegovo tumačenje - kako je ono što sam ja primetio zaista prirodna posledica oblika onih komada u plivanju, i pokazao kako to da se valjak plivajući u vrtlogu više i jače opire usisavanju, i zašto ga je mnogo teže odvući na dno nego isto toliko teško telo ma kog drugog oblika.87
Još me jedna iznenadna okolnost navela na ta posmatranja i naterala me da ih pretvorim u odluku, a to je svaki put u svom obilaženju prolazili smo pored kakvog bureta ili pored nekog jarbola ili katarke s broda, a mnoge od tih stvari koje su bile u istom redu s nama, kada sam prvi put otvorio oči i pogledao na užas od vrtloga, bile su sada visoko iznad nas, izgledalo je kao da su se samo malo pomakle sa svog prvobitnog mesta.
Nisam više oklevao šta da radim. Odlučih da se čvrsto vežem za bure, za koje sam se dotle držao, da presečem konopce što su ga držali i da skočim s njim u vodu. Obratih znacima pažnju bratu na burad što su plivala blizu nas, i uradih sve što sam mogao da mu rastumačim šta sam smislio. Naposletku, mislio sam da je razumeo moju nameru, jer - da li je hteo da mi odgovori ili ne, ne znam - on očajno zavrte glavom, i ne pomače se sa svoga mesta kod alke. Nisam mu se mogao primaći, a nisam smeo ni da oklevam ni časa, nego ga tužna srca i sa gorkom odlukom prepustih njegovoj sudbini, a ja se učvrstih za bure konopcima kojima je bilo vezano, pa se strmoglavih sa njim u more, ne oklevajući više ni trenutak.
Desi se ono što sam se nadao da će se desiti. Kao što sad evo stojim pred vama i pričam vam, pošto vidite da sam se spasao, i kao što znate već i kako sam se mogao spasti, morali biste unapred verovati i svemu ostalom što bih vam još mogao ispričati. Zato hoću da što pre završim moju priču. Morao je proći jedan sat ili nešto više kako sam ostavio barku, a ona se beše već daleko spustila ispod mene, pa napravivši tri ili četiri divlja kružna okreta, brzo, jedan za drugim, noseći moga drugog brata, ujedan mah se surva strmoglave u onaj haos od pene, da nikad više ne izroni. Bure za koje sam se ja držao spustilo se sasvim malo ispod polovine rastojanja od donjeg kraja levka vrtloga i mesta na kome sam skočio iz barke, kada se najzad desi velika promena u samom vrtlogu. Nagib vodenih zidova ogromnog levka za tren postade manje strm a kovitlanje sve slabije. Pena i duga se polako izgubiše, a donja granica levka dizala se lagano naviše. Nebo se razvedrilo, vetar stao, a pun mesec je zalazio u punom sjaju kada se nađoh na površini mora, na dogledu lofodenskih obala, a nad mestom na kome je bio moskostremski vrtlog. Bio je čas mrtvog mora, ali su se još dizale planine od talasa. Bio sam zahvaćen stremskom strujom, koja me za nekoliko trenutaka odvuče niz obalu na mesto gde naši ribari najčešće love ribu.
Jedan čamac me izvukao iscrpljenog od umora i (postoje opasnost prošla) nemog od sećanja na sve užase. Ti što su me izvukli na čamac, bili su moji stari drugovi i svakodnevni prijatelji, ali me nisu mogli poznati, kao što ne bi poznali nekog putnika iz carstva duhova. Dan pre toga kosa mi je bila crna kao gar, a onda bela kao što je sad vidite. Kažu, takođe, da se i ceo izraz moga lica promenio. Pričao sam im šta sam preživeo - a oni mi nisu verovali. Sad sam to isto i vama ispričao, a teško mogu da se nadam da ćete mi vi pokloniti više vere nego veseli ribari iz Lofodena.
1841.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:14

Слика

RAZGOVOR MONOSA I UNE
Ove stvari su buduće.
Una. „Rođen ponovo?“
Monos. Da, najlepša i najvoljenija Uno, „ponovo rođen“. Nad mističnim značenjem tih reči dugo sam razmišljao, odbacujući objašnjenja sveštenstva, sve dok mi sama Smrt nije otkrila tajnu.
Una. Smrt!
Monos. Kako čudno, slatka Uno, ponavljaš moje reči! Primećujem i nesigurnost u tvom koraku - radostan nemir u tvojim očima. Veličanstvena novost Večnog Života te zbunjuje i tišti. A kako ovde jedinstveno zvuči ta reč, koja je oduvek donosila užas svim srcima - stvarajući buđ nad svim zadovoljstvima.
Una. Ah, Smrt, ta utvara koja se zasićuje na svim gozbama. Kako smo se često, Monose, gubili u spekulacijama o njenoj prirodi. Kako se tajanstveno ponašala kao provera ljudskog blaženstva - govoreći mu „dotle, i ne dalje!“ Kako smo uzaludno laskali sebi, moj Monose, osećajući sreću u samom nastanku iskrene zajedničke ljubavi, koja nam je gorela u grudima, misleći da će naša sreća narasti sa snagom te ljubavi. Avaj! kako je rasla, tako je u našim srcima rastao i strah od demonskog časa koji je žurio da nas zauvek rastavi. Tako je, s vremenom, postala bolna za ljubav. Tada bi mržnja bila milosrđe.
Monos. Ne govori ovde o tim patnjama, draga Uno moja, sada zauvek moja!
Una. Ali nije li uspomena na prošlu tugu - nije li to sadašnja radost? Imam još mnogo da kažem o stvarima koje behu. Ali iznad svega gorim od želje da saznani dogodovštine sa tvog putovanja kroz mračnu Dolinu i Senku.
Monos. A kada je blistava Una uzalud nešto pitala o svom Monosu? Biću detaljan u opisivanju svega, - ali na kom mestu da započnem fantastično pričanje?
Una. Na kom mestu?
Monos. Ti kaži.
Una. Razum em te, Monose. Oboje smo u Smrti naučili sklonost čoveka da određuje neodređeno. Neću, onda, reći: započni sa trenutkom prestanka života - već započni sa tim tužnim, tužnim momentom kada si, pošto te je groznica napustila, potonuo u ukočenost bez daha i nepokretnu, i kada sam strasnim prstima ljubavi sklopila tvoje blede očne kapke.
Monos. Jednu reč, pre svega, moja Uno, o opštem položaju čoveka u ovoj epohi. Setićeš se da se jedan ili dvojica mudrih od naših predaka - mada ne na glasu u svetu - bio usudio da posumnja u ispravnost upotrebe termina „napredak“ pri određivanju toka naše civilizacije. Bilo je perioda, u svakom od pet ili šest vekova koji su prethodili našoj propasti, kada je ustajao neki snažan intelekt, odvažno braneći principe čija se istina sada tako jasno pojavljuje našem razumu - principe koji je trebalo da nauče našu rasu da se radije pokori vodstvu prirodnih zakona nego pokušaju njihove kontrole. Pojavljivali su se u dugim intervalima vodeći umovi koji su smatrali da je svaki napredak praktične nauke uzmak istinske korisnosti. S vremena na vreme, poetski intelekt - intelekt za koji sada osećamo da je od svih bio najuzvišeniji, jer se do istina koje su nam bile od najtrajnije važnosti moglo jedino doći pomoću one analogije koja daje dokaze jedino mašti, dok bespomoćnom razumu nije pružala nikakvu težinu - ovaj poetski intelekt bi s vremena na vreme pošao korak dalje u razvijanju kakve nejasne ideje filozofije i našao u zagonetnoj paraboli o drvetu znanja i njegovom zabranjenom voću, koje stvara smrt, jasan nagoveštaj da znanje nije bilo dato čoveku u dečjem stanju njegove duše. A ti ljudi - poete -živeći i propadajući usred prezira „utilitarista“, grubih cepidlaka, koji su sebi prisvojili titulu koja je mogla podesno odgovarati jedino prezrenima - ti ljudi, poete su, sveobuhvatno, ali ipak mudro, razmislili o prastarim danima kada naše želje nisu bile manje jednostavne nego što su zadovoljstva bila željena, o danima kada je veselje bila nepoznata reč - toliko je svečano duboko bila usađena sreća - o svetim, dostojanstvenim, blaženim danima kada su plave reke tekle nepregrađene, između neprokrčenih brda, prema usamljenim, prastarim, mirišljavim i neistraženim dalekim šumama.
Ipak su ovi plemeniti izuzeci od opšteg nereda služili da ga svojim otporom ojačaju. Avaj! našli smo se u najđavolskijem od svih đavoljih dana. „Veliki pokret“ - bio je to licemeran termin - se nastavljao: bolesna pometnja, moralna i fizička. Umetnost - umetnosti su se uzdigle nadmoćno, i jednom ustoličene, bacile su okove na intelekt koji ih je podigao do moći. Čovek je (jer nije mogao drugačije osim da prizna dostojanstvo Prirode) pao u detinjasti zanos zbog svoje stečene i još uvek rastuće nadmoći nad njenim elementima. Čak i dok je u svojoj mašti lovio Boga, spopadala ga je dečja maloumnost. Kao što se može pretpostaviti iz porekla njegovog nemira, zarazio se sistemom i apstrakcijom. Obavio je sebe uopštavanjima. Među ostalim čudnim idejama, ona o opštoj jednakosti zauzela je mesto; i na licu analogije i Boga je stvorena - uprkos upadljivo upozoravajućeg glasa zakona postupnosti koji tako jasno prožima sve stvari na Zemlji i na Nebu - svuda preovlađujuća Demokratija. A ovo zlo je nužno izniklo iz vodećeg zla, Znanja. Čovek ne može istovremeno i da zna i da ne podlegne iskušenju. U međuvremenu su narasli bezbrojni, ogromni, zadimljeni gradovi. Zeleni listovi su se osušili pre vrelog daha vatre. Kao da je lepo lice Prirode bilo izobličeno pustošenjem neke gnusne bolesti. Čini mi se, slatka Uno, čak da bi i naš sanjiv osećaj prinude i neprirodnosti mogao da nas ovde prikuje. Ali sada je jasno da smo na izopačenosti svog ukusa izgradili sopstveno uništenje, ili još više, u šlepom omalovažavanju njegovog izgrađivanja u školama. Istina, baš je u ovoj krizi sam ukus mogao - sposobnost koja ne bi nikad mogla biti izostavljena, pošto se nalazila između čistog intelekta i moralnog osećanja - da nas nežno odvede do Lepote, do Prirode, i do Života. Ali teško misaonom duhu i veličanstvenoj intuiciji Platonovoj! Teško /jovgikt] koju je on opravdano smatrao sasvim dovoljnim obrazovanjem za dušu. Jaoj, njemu i njoj! - pošto su oboje bili najbeznadežnije potrebni kada su najpotpunije bili zaboravljeni ili prezreni.88
Filozof koga oboje volimo, Paskal, rekao je, kako istinito! - ”que tout notre raisonnement se reduit a ceder au sentiment89; i nije bilo nemoguće da osećaj prirodnog (da je vreme dopustilo) ponovo povrati svoju staru nadmoć nad grubim matematičkim razumom škola. Ali suđeno je da ne bude tako. Prerano prouzrokovan neumerenošću znanja, stari vek se nastavljao. To masa čovečanstva nije videla ili se, živeći zdravo, mada nesrećno, pravila da ne vidi. Ali mene su Zemljini izveštaji naučili da, kao cenu najviše civilizacije, tragam za najširim propastima. Metanauku naše sudbine sam upijao iz poređenja Kine, jednostavne i paćenice, sa Asirijom, arhitektonkom, sa Egiptom, astrologom, sa Nubijom, veštijom nego obe, nemirnom majkom svih Umetnosti. U istoriji90 ovih oblasti sreo sam znak iz Budućnosti. Zasebne umetnosti ovih poslednjih su bila lokalna oboljenja Zemlje i u njihovim zasebnim padovima smo videli primenjeno lokalno isceljenje; ali za oboleli svet, osim smrti, nisam mogao predvideti nikakav drugi spas. Shvatio sam da čoveku, kao rasi, nije suđeno da izumre i da mora biti „ponovo rođen”.
„Iz ovoga razloga je muzičko obrazovanje najhitnije; jer ono uzrokuje da ritam i harmonija proniknu u samu unutrašnjost duše, ščepavši je pod svoju vlast, ispunjavajući je lepotom i čineći čovekove misli uzvišenim... On će hvaliti i uživati u lepom; primaće je sa radošću u svoju dušu, braneći se njome i poistovećivaće svoje sopstveno stanje sa njom.” - je međutim, među Atinjanima imala mogo razumnije značenje nego kod nas. Uključivala je u sebe ne samo harmoniju vremena i melodije već i poetsku dikciju, osećanje i stvaranje, sve njih u najširem smislu. U stvari, proučavanje muzike je kod njih bilo opšta kultivizacija ukusa - ili onoga što prepoznaje lepo - koje je bilo nasuprot razumu koji operiše samo sa istinom.
A tada smo, najdraža i najdivnija, svakodnevno uvijali naše duše u snove. I tada smo, u sumraku, govorili o danima koji dolaze, kada će se umetnošću nagrđena površina Zemlje, (pošto prođe kroz čišćenje,91 koje jedino može da izbriše njene pravougaone nepristojnosti) iznova obući u zelenilo i u planinske padine i nasmešene vode Raja, i na kraju postati pogodnim mestom za život čoveka: - za smrću prečišćenog čoveka - za čoveka u čijem sada uzdignutom intelektu više neće biti ni trunčice otrova u znanju, za iskupljenog, ponovo stvorenog, za blaženog i sada besmrtnog, ali još uvek materijalnog čoveka.
Una. Dobro se sećam ovih razgovora, dragi Monose; ali epoha vatrenih prevrata nije bila na dohvatu ruke kao što smo verovali, a pokvarenost na koju ukazuješ nesumnjivo nas je opravdavala u verovanju. Ljudi su živeli i umirali sami. Ti si sam oboleo i otišao u grob; a tamo te je ubrzo sledila tvoja verna Una. Pa ipak, vek koji je od tada proleteo i čiji nas je kraj još jednom doveo tako blizu jedno drugome, koji je naše uspavane osećaje izložio mukama bez ikakvog nestrpljenja trajanja, moj Monose, još uvek je bio miran vek.
Monos. Bolje reći, tačka u nejasnoj beskonačnosti. Nema sumnje, umro sam za vreme Zemljine iscrpenosti. Umorivši srce napetostima koje su imale opšte poreklo u haosu i raspadanju, podlegao sam jakoj, groznici. Posle nekoliko bolnih dana, i mnogo više u snovitim delirijumima prepunjenim ushićenjem - manifestacije koje si pobrkala sa bolom, mada sam čeznuo, iako sam bio nesposoban da te izvedem iz zablude - posle nekoliko dana došla je po mene, kako bi rekla, ukočenost bez daha i nepokretna; i oni koji su stajali oko mene nazvali su je Smrt.
Reči su nejasne stvari. Moje me stanje nije lišilo osetljivosti. Izgledala mi je ne mnogo različita od krajnjeg mirovanja onoga koji, postoje dugo i duboko dremao, leži nepokretan i potpuno ispružen u letnjem podnevu i koji, pošto se dovoljno naspavao i pošto ga spoljna uznemiravanja nisu probudila, polako počinje da se vraća u svesno stanje.
Nisam više disao. Puls je bio miran. Srce je prestalo da kuca. Volja nije bila otišla, ali je bila nemoćna. Čula su bila neobično aktivna, mada tako nastrana - često nasumice poprimajući funkcije jedna od drugih. Ukus i miris su bili neizdvojivo izmešani i postali su jedan osećaj, nenormalan i jak. Ružina vodica sa kojom je tvoja nežnost ovlažila moje usne do kraja me je uzbudila slatkom fantazijom o cveću - fantastičnom cveću, mnogo lepšem od bilo kog sa stare Zemlje, a čiji uzori cvetaju ovde oko nas. Očni kapci, prozirni i beskrvni, nisu bili potpuna prepreka vidu. Pošto je volja bila privremeno neaktivna, jabučice se nisu mogle pokretati u šupljinama, ali svi objekti u okviru vizuelne hemisfere su se mogli videti manje-više jasno; zraci koji su padali na spoljnju mrežnjaču ili u ugao oka stvarali su jači efekat od onih koji su padali ispred površine ili u okviru nje. Ipak, u prvom trenutku ovaj efekat je bio toliko nepravilan da sam ga mogao oceniti jedino kao zvuk - zvuk sladak ili neprijatan u zavisnosti od toga da li su se stvari oko mene pokazivale kao svetle ili mračne u nijansi - zaobljene ili ćoškaste u konturi. Sluh nije, u isto vreme, mada prenadražen, funkcionisao nepravilno - procenjivao je prave zvuke sa preteranom preciznošću i sa ne manjom osetljivošću. Dodir je pretrpeo čudnije promene. Njegovi utisci su se sporo primali, ali su se upornije zadržavali i uvek su stvarali najviše fizičko zadovoljstvo. Tako sam pritisak tvojih slatkih prstiju preko mojih kapaka, u početku prepoznavao jedino preko vida, da bi na kraju, dugo pošto si ih sklonila, celo moje biće bilo ispunjeno strasnim, neizmernim ushićenjem. Kažem, strasnim ushićenjem. Sve moje percepcije su bile čisto strasne. Pasivan mozak je preko čula bio snabdeven materijalima koje bolesno razumevanje nije ni u najmanjoj meri uobličavalo. Bilo je tu pomalo i bola; zadovoljstva je bilo mnogo više; ali moralnog bola ili zadovoljstva uopšte nije bilo. Tako je tvoje divlje jecanje uplovilo u moje uvo sa svim svojini žalosnim kadencama i bilo je prihvaćeno u svim varijacijama tužnog tona; ali to su bili samo neki muzički zvuci i ništa više; ono nije ugašenom razumu saopštavalo nagoveštaj tuga koje su ga rađale: dok su ogromne i stalne suze koje su padale na moj obraz govorile prisutnima o slomljenom srcu, jedino su, samim ushićenjem, uzbuđivale svaku žilu mog tela. I to je, zaista, bila Smrt o kojoj su svi prisutni tihim šapatom govorili sa poštovanjem, a ti, slatka Uno, gušeći se, glasnim plačem.
Oblačili su me za kovčeg - tri ili četiri tamne figure koje su užurbano jurile tamo-ovamo. Dok su prolazile ispred vidokruga izgledale su mi kao forme; ali kad bi izašle iz njega, prolazeći pored mene, stvarale su mi ideju krikova, stenjanja i ostalih čemernih izraza straha, užasa ili nesreće. Jedino si ti, obučena u belu odoru, prolazila u svim pravcima, melodično.
Dan je slabio i, dok je njegova svetlost nestajala, obuhvatila me je neodređena teskoba -napetost kakvu oseća spavač kada tužni stvarni zvuči neprekidno padaju u njegovo uvo - zvuči udaljenih zvona, svečani, u dugim i jednakim intervalima, i mešaju se sa melanholičnim snovima. Noć je stigla; a sa njenim senkama teška uznemirenost. Tupom težinom je pritiskala moje udove. Bila je opipljiva. Počevši sa prvim sumrakom, zvuk stenjanja (sličan udaljenom odbijanju talasa od obale, ali neprekidniji) je, sa mrakom, rastao u jačini. Iznenada su u sobu donete svetiljke i ovo odbijanje je bilo prekinuto čestim nejednakim eksplozijama istog zvuka, mada manje turobnog i manje jasnog. Težak pritisak je u velikoj meri bio olakšan; iz plamena svake lampe (bilo ih je mnogo) izlazio je ton melodične monotonije, koji je neprekinut uplovio u moje uši. A kad si tada, draga Uno, približavajući se krevetu na kome sam ležao, sela pored mene, udišući miomirise sa tvojih slatkih usana i osećajući njihov pritisak na čelu, u grudima mi se pojavilo treperavo i izmešano sa jedva fizičkim osećajem koji su okolnosti izazvale - nešto srodno samoj nežnosti - osećaj koji je upola prihvatao, a upola odgovarao na tvoju iskrenu ljubav i tugu; ali taj osećaj nije imao koren u srcu koje je kucalo i, zaista, više je ličio na senku nego na stvarnost, i ubrzo je izbledeo, u početku u krajnje mirovanje, a zatim u čisto strasno zadovoljstvo kao i pre.
I tada, izgleda da se u meni, iz propasti i haosa običnih osećaj a, pojavilo šesto čulo, savršeno. U njegovom korišćenju sam otkrio divlji zanos - zanos, iako još uvek fizički, pošto razumevanje u njemu nije imalo udela. Kretanje u životinjskom okviru je bilo potpuno prestalo. Nijedan mišić nije zadrhtao; nijedan nerv se nije uzbudio; nijedna arterija nije kucala. Ali činilo se da je to, za šta ne postoje reči koje bi uspele da čak i neku mutnu koncepciju prenesu običnoj ljudskoj pameti, činilo se da je to niklo u mozgu. Pusti me da ga nazovem lebdeća mentalna pulsacija. Bilo je to moralno oličenje apstraktne ljudske ideje Vremena. Orbite samih planeta nebeskog svoda dovedene su u sklad pomoću potpunog izjednačavanja tog pokreta - ili sličnog. Uz njegovu pomoć sam izmerio nepravilnosti sata iznad kamina i časovnika prisutnih. Njihova otkucavanja su zvučno dolazila do mojih ušiju. Najsitnija odstupanja od prave proporcije - a ova odstupanja su preovladavala - uzbudila su me na isti način kao skrnavljenje apstraktne istine, što je obično na zemlji izazivalo osećaj morala. Iako u sobi nije bilo dva časovnika koji su tačno istovremeno otkucavali sekunde, ipak nisam imao problema da u sećanju čvrsto zadržim zvuke i odgovarajuće trenutne greške svakog od njih. A taj - taj izoštren, savršen, samopobuđujući osećaj trajanja - taj osećaj postoji (što čovek, verovatno, ne bi mogao da shvati) nezavisno od bilo kakvog neprekidnog niza događaja - ta ideja - to šesto čulo, koje je nastalo iz pepela ostalih, bilo je prvi jasan i nesumnjiv korak besmrtne duše preko praga temporalne Večnosti.
Bila je ponoć; a ti si još uvek sedela pored mene. Svi ostali su bili otišli iz odaje Smrti. Položili su me u kovčeg. Lampe su gorele podrhtavajući; to sam znao na osnovu treptanja jednoličnih melodija. Ali iznenada su ove melodije oslabile u jasnoći i u intenzitetu. Najzad su nestale. Miris je u mojim nozdrvama zamro. Oblici više nisu uticali na moj vid. Pritisak tame je sam napustio moje grudi. Tup šok, kao od elektriciteta, proširio se mojim telom, a sledio ga je potpuni gubitak ideje dodira. Sve ono što čovek naziva čulima utopilo se u jednu jedinu svest o biću i ujedan stalan osećaj trajanja. Ruka smrtnog Raspadanja je na kraju udarila smrtno telo.
Ali nisu svi osećaji iščezli; ravnodušna intuicija je zadovoljavala neke od funkcija svesti i osećaja trajanja. Bio sam svestan groznih promena koje su se tada događale na telu i, kao što je usnuli ponekad svestan telesne prisutnosti onog koji je nagnut nad njim, tako sam i ja, slatka Uno, još uvek nejasno osećao da sediš pored mene. Isto tako, nisam bio nesvestan, u podnevu sledećeg dana, pokreta koji su te sklonili od mene, koji su me zatvorili u kovčeg, koji su me stavili u mrtvačka kola, koji su me nosili prema grobu, koji su me spustili u njega, koji su snažno bacili rastresitu zemlju preko mene i koji su me tako ostavili, u tami i raspadanju, u tužnom i uzvišenom snu, sa crvima.
I u ovoj kući - zatvoru, ima nekoliko tajni koje treba razotkriti, otkotrljali su se dani, nedelje, meseci: i duša je iz blizine posmatrala svaki sekund koji je proletao, i bez napora beležila njegov beg - bez napora i bez namere.
Prošla je godina dana. Svest o biću je svakog časa bila sve nejasnija, a svest o mestu je, u velikoj meri, prigrabila njegovu poziciju. Ideja bića je postajala sjedinjena sa onom o mestu. Uzani prostor koji je neposredno okruživao ono što je nekad bilo telo počinjao je da bude samo telo. Na kraju, kao što se često događa usnulom (san i njegov svet jedino mogu zamisliti Smrt) -na kraju, kao što se ponekad, duboko usnulima događa na Zemlji, kada ih neka bledunjava svetlost upola probudi, ali ih upola ostavlja utonule u san, tako je i meni u strogom zagrljaju Senke došla ta svetlost, koja je sama mogla imati snagu da probudi - svetlost trajne Ljubavi. Ljudi su naporno radili na grobu u kome sam sakriven ležao. Izbacivali su vlažnu zemlju. Nad mojim rastresitim kostima su položili Unin kovčeg.
A onda je sve postalo ponovo prazno. Ta nejasna svetlost se ugasila. To nejasno, nemoćno uzbuđenje je samo sebe izvibriralo do nepokretnosti. Proisteklo je mnogo odblesaka. Prašina se vratila prašini. Crvi više nisu imali hrane. Osećaj bića je na kraju sasvim nestao, i na njegovom mestu zavladali su - umesto svih stvari - nadmoćni i večiti - moćnici Prostor i Vreme. Za ono što nije - za ono što nema forme - za ono što nema misli - za ono što nema osećaje - za ono što je bezdušno, od čega materija još nije oblikovala ni delić - za sve to ništavilo, i za svu tu besmrtnost, grob je još uvek kuća, a nagrizajući časovi, drugovi.
1841.
Preveo Sveta Bulatović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:14

Слика

ELEONORA
Sub conservatione formae speificae salva anima.
Raymond Lully

Gdeje očuvana lepota, zdrav je duh.
Rejmond Lul92

Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakidašnji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla. Bez kompasa i krme usuđuju se da zaplove prostranim okeanom neizmerne svetlosti kao i pustolovi nubijanskoga geografa, agressi sunt mare tenebrarum, quid in eo esset exploraturi93.
Pa, recimo, neka sam i lud. Ja, najzad, priznajem da su u meni dva sasvim zasebna duhovna života. Jednim upravlja neosporno jasan um, koji se seća svih događaja iz ranog doba moga života; u drugom vladaju sumnje i senke; on obuhvata sadašnjost i drugi deo mog života. Sve što ću vam ispričati o prvom delu možete pouzdano da verujete; no što ću vam pričati iz kasnijeg vremena možete da verujete, ukoliko vam se čini istinitim, a možda i da pokušate i da rešite ovu Edipovu zagonetku; ali, nije mi mnogo stalo ako sasvim posumnjate u moje reči.
Ona koju sam voleo u svojoj mladosti, i o kojoj sada tako spokojno pričam svoje uspomene, bila je kći jedinica sestre moje davno preminule majke. Zvala se Eleonora. Živeli smo uvek zajedno pod tropskim suncem, u dolini koja se zvala Šareni Travnjak. Nikada tuđa noga nije kročila u ovu dolinu, jer je ležala visoko, u klancu strmih, okomitih planina koje su najlepše zavojice zaklanjale od jare sunca. Nikakav put nije vijugao u dolini; a da se dopre do našeg divnog prebivališta, moralo se razmicati granje hiljada i hiljada stabala, moralo se gaziti po milionima i milionima divnih mirisnih cvetova. Tako smo živeli sasvim sami - ja, moja bratučeda i njena majka, ne znajući ništa o drugom svetu van ove doline.
Iz mračnih planinskih predela tekla je uzana, duboka reka, zaokružujući naše carstvo svojim bistrim valima, od kojih su se jače sjale samo Eleonorine oči; u mnogim zavojima proricala je ona dalje, dok se najzad kroz mračni klanac ne bi izgubila u planinama još maglovitijim od onih iz kojih je izvirala. Zvali smo je „reka spokojstva“, jer smo osećali da iz nje veje neki duh koji sve stišava i uspokojava. Nikakav žubor nije dopirao iz njenog korita, i tako je blago proticala da se šljunak nalik na zrna bisera, što smo ga tako rado gledali u rečnoj dubini, nikad nije pomicao, nego se uvek belasao na istom mestu.
Obala reke i mnogih blistavih potočića koji su u nju uvirali, čitava dolina, od blistavih ogranaka do rečne površine, sve je to bilo obraslo nežnom, gustom, zelenom, kratkom i svuda izjednačenom mirisnom travom. Žuti maslačci, beli krasuljci, plave ljubičice i kao rubin rumene asfodele, sve je to govorilo našim srcima svojom veličanstvenom lepotom o ljubavi i slavi božjoj.
Tu i tamo raslo je neobično drveće, kao čudnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i njihova vita stabla nisu rasla pravo, već koso, prema sunčanim zracima, koji su u podne zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenično išarana jasnim sjajem slonove kosti i srebra, i od nje su mekši bili samo obrazi Eleonorini; kad široko blistavo zeleno lišće ne bi uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi čovek za ta stabla da su džinovske zmije iz Sirije, koje odaju čast suncu, svom gospodaru.
Ruka u ruci, šetali smo nas dvoje, Eleonora i ja, dolinom, dok se ljubav nije pojavila u našim srcima. I jedne večeri, kada se meni navršilo dvadeset a njoj petnaest godina, sedeli smo ispod zmijolikog drveća zagrljeni i posmatrali svoju sliku u talasima reke spokoj stva. Nismo izustili ni reči te prekrasne večeri, ali sledećeg jutra govorili smo veoma malo i veoma drhtavim glasom. Osećali smo da je Eros, bog ljubavi, izronio iz ovih rečnih talasa i probudio u nama vatrene duše naših predaka. Ona strasna i fantastična osobina koja je vekovima odlikovala našu porodicu ponese i nas u svom vrtlogu, i blaženi zanos zavlada u dolini Šarenoga Travnjaka. Sve se izmeni. Neobično, prekrasno, zvezdoliko cveće cvetalo je na drveću na kome pre nikad nije bilo nikakvog ukrasa. Zelenilo travnjaka postade još bujnije i jače; postepeno nestade belih krasuljaka i zameniše ih obilno kao rubin crvene asfodele. Svuda se život budio kud bismo prošli; kao grimiz crveni i visoki flamingo i druge prekrasne ptice hvalisali su se pred nama svojim plamenocrvenim perjem. Zlatne i srebrne ribice jurile su kroz rečne vale; a iz rečnog korita dopirao je lagani žubor vode, koji se pretvarao u božansku melodiju koja je zvučala slađe od harfe Bolove, a samo je glas Eleonorin bio od nje umilniji. Jedan veliki oblak, koji smo dugo posmatrali u oblasti Večernjače, zalazio je polako kupajući se u zlatu i rumenilu za vrhovima planina, pretvarajući njihove mračne magle u veličanstvenu lepotu, i kao da nas je zatvarao sa svih strana u neku čarobnu tamnicu uzvišenosti i slave.
Lepota Eleonorina bila je anđeoska; bezazlen i prirodan bio je njen mladi život što ga je provodila među cvećem. Nikakvog lukavstva nije bilo u ljubavi koja joj je ispunila srce; dok smo tumarali dolinom Šarenog Travnjaka, razgovarajući o promenama koje su se unaokolo dešavale, ona mi je otkrivala sve što je osećala u najvećoj dubini svog srca.
Kada smo jednog dana razgovarali sa suzama u očima o poslednjoj tužnoj promeni koja mora snaći čovečanstvo, razmišljala je dugo o toj turobnoj misli, unoseći se otada u sve naše razgovore, kao što širaski bard94 u svojim pesmama zaodeva iste slike uvek novim i novim rečima.
Osećala je da smrt lebdi nad njenim životom - i da se razvila u savršenu lepoticu samo zato da bi, kao leptir, posle kratkog vremena umrla. Bojala se smrti samo iz jednog razloga, koji mi je otkrila u smiraj jedne večeri na obali reke spokojstva. Mučila ju je misao da ću, postoje sahranim u dolini Šarenoga Travnjaka, zauvek napustiti to divno mesto i da ću svoju strasnu ljubav, koja ju je sada usrećivala, pokloniti devojci iz običnog, prostog sveta. Tada padoh pred Eleonorine noge i zakleh se njoj i Bogu da se nikada neću oženiti nijednom drugom devojkom, da nikada neću zaboraviti požrtvovanu ljubav Eleonorinu, koja me je tako usrećila. Pozvah se na Svemogućeg Gospoda Tvorca kao svedoka tog svečanog zaveta; a kletva, kojom sam molio njega i nju da me kazne ako bih prekršio svoj zavet, bila je tako užasna da ovde ne smem ni da je ponovim. Blistave oči Eleonorine postadoše još sjajnije na moje reči, iz grudi joj se ote uzdah kao da joj je smrtni teret pao sa grudi, drhtala je i stade gorko da plače; ali, ona primi moj zavet (bila je još dete) i to joj olakša smrt. Kada je, posle kratkog vremena, umirala tiho bez bolova, govorila mi je da će njen duh posle smrti lebdeti oko mene da mi se oduži za svoje spokojstvo, da će mi se noću javljati ako joj bude dopušteno, a ako se takve povlastice ne budu davale dušama u raju, da će mi bar često davati znake svoga prisustva, pozdravljajući me milovanjem večernjeg povetarca i kadeći vazduh oko mene divnim mirisima iz anđeoskih kadionica. S tim rečima na usnama ugasi se njen nevini život i time se završi prvi period moga života.
Dovde sam sve verno ispričao. Ali, dok sada prelazim preko pregrade koju je smrt moje drage podigla na putu vremena, kad sada počinjem da pričam o novom periodu svoga života, osećam kako me neki oblak zamračuje i ja sumnjam u razboriti smisao svojih reči. Ali, da nastavim.
Godine su sporo odmicale, a ja sam i dalje živeo u dolini Šarenoga Travnjaka. Ovde se po drugi put sve izmenilo. Nestalo je zvezdolikog cveća sa stabala, više se nije pojavljivalo; živahne boje zelene livade izbledele su, a kao rubin rumene asfodele venule su jedna za drugom, rasle su umesto njih modrooke ljubičice koje su nemirno klimale svojim glavicama u sjajnom vencu. I život je bežao sa naših staza. Visoki flamingo nije se više kočoperio svojim kao plamen crvenim perjem: Odleteo je iz doline opet u planine sa svim ostalim šarenim pticama koje su bile došle zajedno s njim. Otplovile su kroz uzani klanac zlatne i srebrne ribice, ne vrativši se više nikad u naše boravište. Blaga melodija reke, koja je bila umilnija od harfe Bolove i od svega, osim Eleonorinog glasa, zamirala je sve više, žubor je bivao sve tiši, i najzad je zavladala potpuna svečana lakonska tišina; a onda se, najzad, opet podiže strašan oblak i, ostavljajući vrhove planina u pređašnjoj tmini, proširi se do Večernjače po čitavom nebu, odnoseći sobom iz doline Šarenoga Travnjaka onaj veličanstveni prizor koji se kupao u zlatu i rumenilu.
Eleonora ipak nije zaboravila svoje obećanje, jer sam čuo kako se oko mene njišu nebeske kadionice, kao struje svetog mirisa plove neprestano dolinom; kad bi mi se srce stezalo, u časovima čame, podigao bi se nežni lahor, milujući mi čelo; a po noći se često čuo neki nejasan žamor; i jedanput - ah, samo jedanput - probudio sam se iz dubokog, kao smrt teškog sna, jer su se nevidljive usne dotakle mojih usana.
No, srce moje ostaće prazno. Ja sam opet čeznuo za ljubavlju, koja ga je već jednom ispunjavala do vrha. Najzad, žalostila me je i jadila i sama dolina, prepunjena uspomenama na Eleonoru - i ja je ostavih zanavek, da je zamenim sujetnim, bučnim i površnim životom svetskim.
*
Našao sam se u stranom gradu, gde je sve bilo kao stvoreno da izbriše iz moje uspomene slatke snove o kojima sam tako dugo sanjario u dolini Šarenoga Travnjaka. Sjaj i velelepnost raskošnog dvora, pomamno zveckanje oružja i blistava lepota žena zasenjivali su i trovali mi razum; ali, moja duša ostade još uvek verna svome zaveru, i još uvek sam u tihim noćnim časovima osećao Eleonorinu prisutnost. Iznenada osećanja nestade; pred mojim očima rastao je tamni svet; raspinjale su me pohotne želje i strahovito iskušenje. Iz daleke, daleke nepoznate zemlje stigla je na veseli kraljevski dvor, gde sam služio, jedna devojka koja je svojom lepotom odmah osvojila moje neverno srce, i pred čije sam noge pao bez kajanja, u najbujnijem i najbednijem ljubavnom obožavanju. Šta je bila moja ljubav prema devojci iz doline, kad se uporedi sa žarom, grozničavim ludilom i uzvišenim ushićenjem obožavanja, kojim je sva moja duša u suzama padala ničice pred nadzemaljskom lepotom Ermengardinom? Dok sam ponirao u dubine njenih očiju koje bude uspomene, mislio sam samo o njima - i o njoj.
Oženio sam se tom devojkom, ne bojeći se zakletve koju sam dao; i kletva se ne ispuni. Jedanput, samo još jedanput, u noćnoj tišini zastrujaše kroz rešetke blagi uzdasi i sliše se u slatki glas koji sam dobro poznavao, i koji je govorio:
„Spavaj mirno, jer duh ljubavi vlada nada svim. Kad si zavoleo Ermengardu strasnim srcem svojim, oslobođen si zaveta prema Eleonori, iz razloga koji će ti se objasniti na nebu.“
1841.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:15

Слика

OVALNI PORTRET
Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu uđe, radije nego da mi dozvoli da, u očajno lošem stanju, provedem noć pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih građevina, istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju među Apeninima, ništa manje u stvarnosti nego u mašti gospođe Redklif.95 Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskošno nameštenih odaja. Ležala je u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali već pohabani i starinski. Zidovi behu prekriveni goblenima i ukrašeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim oružjem zajedno sa neobično velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj površini zida, već i u mnogim kutovima koje je bizarna arhitektura zamka nužno načinila - za ove slike sam se, valjda zato što sam padao u bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teške kapke sobe - pošto je već bila noć - da zapali fitilje velikog svećnjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da širom razgrne crne somotske zavese oko kreveta. Želeo sam da sve ovo učini, kako bih mogao da se predam, ako ne snu, onda naizmenično posmatranju slika i pregledanju knjižice koju sam našao na uzglavlju, a koja je sadržavala njihovu kritiku i opis.
Dugo, dugo sam čitao - i pobožno, pobožno posmatrao. Hitro i veličanstveno prohujaše sati i gluva ponoć dođe. Položaj svećnjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruživši ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu.
Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki (jer bilo ih je mnogo) padoše u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopšte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u ženu. Žurno bacih pogled na sliku, i potom sklopih oči. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zašto sam to učinio. Ali dok su mi kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmišljanje - da se uverim da me vid nije prevario - da smirim i savladam maštu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka ponovo se nepomično zagledah u sliku.
U ono što sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi blesak sveća koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja čula, i odjednom me prenuo.
Bio je to, kao što sam već rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta. Ruke, nedra, čak i krajevi svetle kose, iščezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sačinjavala pozadinu. Okvir je bio ovalan, bogato pozlaćen i ukrašen filigranom u mavarskom stilu. U umetničkom pogledu, ništa nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono što me je tako iznenada i silno potreslo, nije bio ni način izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo desiti da moja mašta, trgnuta iz poludremeža, zameni lik sa živom osobom. Opazio sam najednom da je neobičnost platna, ukrašavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju - da je čak morala sprečiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmišljajući ozbiljno o ovim pitanjima, ostao sam, možda čitav sat, tako, upola sedeći, a upola ležeći, sa pogledom prikovanim za portret. Najzad, zadovoljan mišlju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispružio sam se nazad u postelju. Zaključio sam da je čar slike u potpunoj životnosti izraza, koja me je najpre uplašila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopoštovanjem vratio sam svećnjak u prethodni položaj. Pošto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika, posegnuh žudno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvši broj koji je označavao ovalni portret, pročitah tamo sledeće nejasne i čudne reči:
„Beše to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna životne radosti. Proklet je bio čas kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, već je imao nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna živome radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i četkica i ostalog omraženog pribora koji joj je uskraćivao njenog ljubljenog. Zato je toj ženi bilo strašno da čuje kako slikar govori o svojoj želji da portretiše čak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se još uvek smešila, i smešila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi žarko i žestoko zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i noć da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja je svakog dana sve više kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli portret, govorili su tiho o njegovoj uverljivosti, kao o velikom čudu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, pošto se rad približavao kraju, nikome nije dopuštano da uđe u kulu, jer je slikar bio van sebe od žestokog rada; i retko je skretao pogled sa platna, čak i da bi pogledao lice svoje žene. Nije hteo da vidi da boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja Život sam!' Okrete se iznenada da pogleda voljenu: - BILA JE MRTVA!“
1842.
Prevela Lidija Nikolić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:15

Слика

MASKA CRVENE SMRTI
„Crvena smrt“ beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala „Crvena smrt“.
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam - pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije. Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli rukom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osmehuju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije - mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju.96 Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka. I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika - oni su trajali samo jedan trenutak - lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti. I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti. To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje „Crvene smrti“. Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
- Ko se usudio? - pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega - ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo „Crvene smrti“. Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i „Crvena smrt“ zavladaše nad svima.
1842.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:16

Слика

BUNAR I KLATNO
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit.
Sospite nunc patriđ, fracto nunc funeris antro,
Mors ubi dira fuit vita salusque patent.

Bezbožnička gomila mučilaca, nezasićena nevinom krvlju, ovde je pothranjivala dugotrajni bes.
Dok je sada otadžbina spašena i pošto je razvaljena pećina smrti; gde je vladala neumitna smrt, širi se život i spas.
(Četvorostih koji stoji iznad vratnica Doma Jakobinskog kluba u Parizu.)

Bolestan sam bio, smrtno bolestan od toga dugog mučenja; a kad su me najzad odvezali i dozvolili mi da sednem, osetih kako me svest izdaje. Presuda, užasna smrtna presuda - beše poslednja razumljiva reč koja mi dopre do ušiju, a posle toga, kao kroz san, čuh kako se zvuci inkvizitorskih glasova gube u bunovnom neodređenom žagoru. Pade mi na pamet misao o buni -možda i zato, što me onaj žagor podseti na klepetanje vodeničkog točka. Ali i to samo za kratko vreme, jer u jedan mah osetih da ne čujem više ništa. Ipak sam, još za malo, video, ali sa kako strašnim preuveličavanjem. Video sam usne u sudija u crnim rizama. One mi izgledahu blede -bleđe no hartija na kojoj ovo pišem - i tanke, veoma tanke, sa silnim izrazom stalnosti, nepokolebljive odlučnosti i preziranja prema ljudskim mukama. Video sam kako sa tih usana još neprestano dolaze zapovesti koje odlučiše moju sudbinu. Video sam ih kako se miču sa samrtnim izrazom. Video sam ih kako su nameštene da izgovore moje ime i zadrhtao sam kad ne čuh glas. Još videh za nekoliko trenutaka grozničavog straha lagano, skoro neprimetno njihanje crnih zastora kojima behu pokriveni sobni zidovi. A zatim mi pogled pade na sedam velikih svećnjaka na stolu. Oni su mi se isprva činili kao nosioci ljubavi, kao beli vitki anđeli koji su došli da me spasu; ali posle, najednom, dušu mi obuze smrtna strava u najvećoj meri, i osetih da svaki damar u mome telu treperi kao da sam dodirnuo žicu galvanske baterije; a anđelski se oblici pretvoriše u neke bezizrazne spodobe sa plamenim glavama, i ja videh da mi od njih neće doći pomoć. I tada mi, kao kakva divna melodija, tajno uđe u glavu misao o tome, kako li sladak mora biti počinak u grobu. Misao mi ta dođe lagano i neosemo, i izgleda da je već odavno u meni postojala, ali sad baš kad mi je svest bila najzad u stanju da je jasno shvati i usvoji, likovi sudija, kao mađijom, iščezoše ispred mojih očiju; velike sveće iščezoše, njihovi se plamenovi ugasiše sasvim, zavlada mrkli mrak. Sva moja osećanja kao da proguta neka pomamna struja, koja kao da mi odvuče dušu u pakao. Tada mir i tišina i noć bejahu za mene kao svet.
Onesvestio sam se; ali to još ne znači da mi je svest bila potpuno izgubljena. Koliko mi je još svesti ostalo, neću ni pokušati da tačno odredim pa čak ni da opišem; ali je nisam izgubio sasvim. Ni u najdubljem snu, ni u stanju delirijuma, ni u nesvestici, ni u smrti, da, čak ni u grobu ne gubi se svest sasvim. Inače, ne bi bilo ljudske besmrtnosti. Budeći se iz najdubljeg sna, mi prekidamo svilenu nit nekog sanjanja. A posle nekoliko trenutaka (tako je tanana mogla biti ta nit) ne sećamo se ni da smo sanjali. Pri povratku iz nesvestice razlikuju se dva stupnja; prvo, osećanje duhovnog ili spiritualnog; drugo, osećanje telesnog bića. Izgleda verovatno da, kad bismo se mogli pri dospevanju u drugo stanje, prisetiti utisaka iz prvog stanja, mi bismo našli da nam ti utisci govore o svetu s one strane provalije. A šta je to provalija? Kako da razlikujemo njene senke od grobnih? Ali, iako se utisaka onoga što sam nazvao prvim stupnjem ne možemo setiti uvek kad hoćemo, zar nam se oni, posle podužeg vremena, ne pojave i sami, nezvani, pa se čudimo otkud nam dođoše? Ko nikada nije padao u nesvest, taj nije u usijanom ugljevlju video čudne palate i divlja demonska stvorenja; nije sagledao kako nebom lebde tužna priviđenja koja mnogi drugi ne vide; nije se mučio da otkrije miris novog cveća, niti je svoj mozak morio dajući neki naročiti značaj kakvoj muzičkoj kadenci koja nikad dotle nije privukla njegovu pažnju.
Usred čestih i smišljenih pokušaja da se nečega setim, usred ozbiljnog truda da obnovim bar neke uspomene o prividnom ništavim u koje mi duša zapadaše, bilo je trenutaka kada sam sanjao o uspehu; bilo je kratkih, veoma kratkih razmaka, kada sam u svesti izazvao uspomene koje su se, kao što sam se docnije uverio, po izvesnim jasnim znacima, mogle odnositi samo na ono stanje prividne nesvesnosti. Te senke sećanja govore nejasno o dugačkim prilikama koje me digoše i u tišini odnese dole... dole... sve niže i niže, dok mi od užasne vrtoglavice ne osta jedna jedina misao o beskrajnosti ovog spuštanja. One govore takođe o neodređenoj prestravljenosti moga srca, jer beše neprirodno mirno. Tada nastupi osećanje iznenadne nepokretljivosti svih stvari; kao da oni koji su me nosili (pogrebna povorka) u svom silaženju pređoše granicu bezgraničnoga i sada stadoše da se odmore od napornog posla. Zatim osetih nešto što bih nazvao plitkoća i maglovitost svesti; a zatim ludilo, ludilo svesti koja se zabavlja zabranjenim stvarima.
Sasvim iznenada opet se pojaviše u mome telu pokreti i šumovi - burno kretanje moga srca, čije mi kuvanje dopiraše do ušiju. Zatim nastupi prekid u kome sve beše prazno. Pa opet šum, kretanje i osećanje - jeza mi je prožimala telo. Zatim sam bio svestan samo da postojim, ali bez misli, to stanje je dugo trajalo. Pa opet, sasvim iznenada, mišljenje, drhtanje od užasa, i naporno upinjanje da shvatim svoje pravo stanje. Pa žarka želja da postanem potpuno neosetljiv. Zatim živo buđenje duha i uspešni napori da se pokrenem. Sad sam se potpuno sećao suđenja, sudija, crnih zastora, presude, bolesti, nesvestice. Tada nastupi potpun zaborav svega što je posle toga došlo; svega čega sam se posle jednog dana sa velikim naporom mogao setiti.
Dotle ne otvarah oči. Osećao sam da ležim na leđima, nevezan. Pružih ruku, i ona dodirnu nešto važno i tvrdo. Ostavih je nekoliko minuta da tako stoji, dok sam se naprezao da shvatim gde li sam ja to i šta li je to sa mnom. Htedoh da pogledam, ali nisam smeo da otvorim oči. Plašio me prvi pogled na predmete oko sebe; ne beše me strah da ću videti strašne stvari, već sam se bojao da tu neće biti ničega za gledanje. Naposletku u divljem očajanju otvorih brzo oči. Moja najgora predosećanja se potvrdiše. Oko mene beše tama večite noći. Jedva sam mogao da dišem. Činilo mi se da me gusti mrak pritiskuje i da će me ugušiti. Atmosfera je bila nepodnošljivo zagušljiva. Još sam ležao i trudio se da ne prestanem da mislim. Prisetih se kako inkvizitori postupaju i pokušah da sa toga gledišta objasnim svoje pravo stanje. Presuda je izrečena i činilo mi se da je od toga dosta vremena proteklo. Ali nijednog trenutka nisam smatrao da sam mrtav. Takva pretpostavka, uprkos onome što čitamo u pričama, ne može se slagati sa pravim stanjem stvari. Ali gde sam ja i šta je sa mnom? Znam da oni koji su osuđeni na smrt obično svršavaju u auto-da-fe97 i tako je sa jednim bilo baš u noći uoči onoga dana kad sam ja osuđen. Da li su me vratili u tamnicu da čekam dok se ne nađe koja nova žrtva koja bi zauzela moje mesto tek kroz nekoliko meseci? To, odmah zaključih, ne može biti. Žrtava se moglo svakog časa naći. Osim toga, u mojoj je tamnici kao i u svim osuđeni čkim ćelijama u Toledu, pod bio od kamena a svetlost je ipak dopirala.
Jedna strahovita misao iznenada mi sledi krv u žilama, te opet za kratko vreme izgubih svest. Kad sam se povratio, skočih ujedan mah na noge, grčevito drhteći svakim delićem tela. Dizao sam ruku, pomamno, iznad sebe i pružao je unaokolo u svim pravcima. Ne osetih ništa; ali nogom nisam smeo ni da kročim, da ne bih nagazio na zidove nekog groba. Svega me znoj obli, a hladne kapljice izbiše mi na čelo. Smrtne muke neizvesnosti postadoše najzad neizdržive, i ja se pažljivo krenuh napred ispruženim rukama, očiju izbuljenih da iskoče, u nadi da ću pronaći neki zračak svetlosti. Išao sam tako nekoliko koraka, ali, sve je i dalje bilo mračno i prazno. Disao sam slobodnije. Izgledaše očigledno da moja sudbina, najzad, neće biti najužasnija.
I sad, kad pažljivo nastavih da se krećem napred, povrveše mi u susret hiljade nejasnih šaputanja o užasima u Toledu. Čudnovate su stvari pričane o tamnicama u Toledu - a ja sam uvek smatrao da su to izmišljotine - isuviše čudnovate i strašne da bi se mogle drukčije ponoviti osim šapatom. Da li sam osuđen da od gladi umrem u ovom podzemnom carstvu mraka; ili kakva me, možda još užasnija, sudbina očekuje? Da me očekuje smrt, i to smrt sa više gorčine no obično, ja u to, poznajući vrlo dobro karakter svojih sudija, nisam sumnjao. Mene je samo zanimalo i brinulo da znam kako će se to izvršiti i u koji čas.
Moje ispružene ruke naiđoše, najzad, na neku čvrstu prepreku. To je bio zid, kako je izgledalo, od kamena, veoma gladak, memljiv i hladan. Uputih se pored njega koračajući bojažljivo i s nepoverenjem koje su mi ulile neke starinske pripovetke. Ali na taj način nisam mogao doznati kakvih je razmera moja tamnica; mogao sam ići svud unaokolo i vratiti se na mesto sa kojega sam pošao, a to da i ne opazim jer je zid, izgledalo mi je, bio savršeno jednolik. Potražih tada nož koji mi je bio u džepu kada su me odveli u inkvizitorsku sobu, ali ga ne nađoh, haljine su mi bile zamenjene grubim vunenim suknom. Hteo sam da zabodem nož u neku malu pukotinu u zidu, pa da po tome poznam odakle sam pošao. Teškoća je, uostalom, bila ništavna, iako mi se u prvi mah, usled duševne poremećenosti, činilo da je nepremostiva. Otcepih jedan deo skuta svoje odeće i stavih ga celom dužinom, a u pravom uglu prema zidu. Kad pipanjem prođem pored zida tamnicu unaokolo, moraću naići i na ovu krpu. Tako sam, najzad, smislio, ali ne uzeh u obzir veličinu tamnice ili svoju iscrpljenost. Pod je bio vlažan i klizav. Išao sam napred neko vreme, pa se spotakoh i padoh. Preterani umor primorao me da ostanem da ležim, i kako sam ležao, san me brzo savlada.
Kad se probudih i ispružih ruku, nađoh pored sebe komad hleba i sud sa vodom. Isuviše sam bio malaksao da bih razmišljao odakle je to došlo, nego sam jeo i pio sa lakomošću. Malo zatim nastavih svoj put oko tamnice i s velikom mukom dođoh najzad do komada vunenog sukna. Dok nisam bio pao izbrojao sam pedeset i dva koraka, a pošto sam nastavio put, nabrojao sam još četrdeset i osam, dakle, dok stigoh do onog dronjka. Svega, znači, sto koraka; ako računamo dva koraka u jedan jard, zaključih da je tamnica imala pedeset jardi u obimu. Pipajući naišao sam, međutim, i na neke uglove u zidu, te ne mogoh da zamislim kakvog je oblika taj lagum, a morao sam pretpostaviti da je lagum.
Ova su ispitivanja imala malo smisla - i svakako malo nade - ali me nejasna radoznalost nagonila da ih nastavim. Ostavljajući zid odlučih se da pređeni preko površine koju on opkoljava. U početku išao sam veoma oprezno, jer me pod, iako je izgledalo da je čvrste građe, mogao i prevariti, pošto beše klizav. Ali se posle odvažih da bez oklevanja čvrsto stupim nogom i da se postaram da, koliko je to mogućno, u pravoj liniji pređem s jednog kraja na drugi. Tako napredujući nisam odmakao ni deset do dvanaest koraka, kad mi se uplete među noge onaj komad skuta od moje odeće; nagazih ga i tresnuh licem o zemlju.
U zabuni zbog pada nisam odmah ni mogao biti svestan jedne strašne okolnosti, koja je malo posle, dok sam ležao na zemlji, privukla moju pažnju. Stvar je u ovome: brada mi ostade na podu tamničkom, ali usne i gornji deo glave iako izgledaše da su niže nagnuti no brada, ne osećahu ništa. U isto vreme moje čelo kao da se kupalo u nekom lepljivom isparenju, i neki osobiti smrad trulih pečurki ulazio mi je u nozdrve. Ispružih ruku napred, i strsoh se kad opazih da sam pao baš na samu ivicu nekog okruglog bunara, čiju veličinu, razumljivo, nisam mogao oceniti u tom trenutku. Pipajući unaokolo odlomih jedan komadić, i ja ga spustih da padne u provaliju. Više sekundi osluškivao sam kako odjekuje udarajući u svom padu o zidove; najzad se ču potmuli pad u vodu i njegovi glasni odjeci. U isto vreme čuh kao da neko gore brzo otvori i isto tako brzo zatvori vrata, a jedan zračak svetlosti u trenutku naglo blesnu kroz mrak i isto tako naglo oped nestade.
Bi mi jasno kakva mi se sudbina sprema, i čestitah sam sebi što mi se na vreme desio slučaj koji me spasao. Da nisam pao, trebalo bi mi još samo jedan korak i više ne bih video bela dana; smrt koju sam izbegao bila bi onakva kakvu sam ja dosad smatrao za preteranu i besmislenu izmišljotinu u pričama o inkviziciji. Žrtve inkvizitorske tiranije imale su dva izbora: ili smrt, od strahovitih fizičkih bolova, ili smrt od najužasnijih duševnih muka. Meni su bili namenili ovu poslednju. Od silne patnje nervi su mi bili tako oslabili da sam se plašio i drhtao od svog sopstvenog glasa, te sam postao u svakom pogledu podesan subjekat za mučenja koja su me očekivala.
Drhteći celim telom, vratih se, pipajući, do zida, rešen pre da tu poginem, no da budem izložen mukama u bunarima, kakve sam ja u svojoj mašti zamišljao u različitim položajima svud po zatvoru. Pri drukčijem duševnom raspoloženju, imao bih smelosti da odjednom učinim kraj svojoj bedi, skokom u jednu od tih provalija; ali ja sam tad bio najveća kukavica. A nisam mogao ni da zaboravim ono što sam o ovim bunarima čitao - da naprasno prestajanje života nije bilo glavno u njihovoj užasnoj nameni.
Duševno uzbuđenje ne dade mi da zaspim za nekoliko dugih časova, ali naposletku opet zaspah. Kad se probudih, nađoh pored sebe, kao i pre, komad hleba i sud s vodom. Morila me strašna žeđ, pa popih svu vodu na iskap.
Mora da je u njoj bilo opojnih sredstava, jer tek što sam je popio, spopade me nesavladiv dremež. Dubok me san savlada, dubok kao mrtvilo. Koliko je to trajalo, naravno, ne znam; ali kad sam opet otvorio oči, predmeti oko mene mogli su se raspoznati. Pri divljoj sumporastoj svetlosti, čiji izvor ne mogoh isprva odrediti, mogao sam videti veličinu i oblik tamnice.
Bio sam u velikoj zabludi što se tiče njene veličine. Ceo obim zidova nije iznosio više od dvadeset i pet jarda. Ta mi je okolnost za nekoliko minuta zadala čitav roj uzaludnih briga; uzaludnih, zaista, jer u strahovitim okolnostima u kojima sam se nalazio, šta bi moglo biti od manjeg značaja nego taj prostor moje tamnice? Ali moja se duša pomamno zainteresova za sitnice, te se mučih da dokučim u čemu sam se prevario pri merenju. Naposletku blesnu istina. U svom prvom pokušaju da saznani koliki je obim ove tamnice, brojao sam dvadeset i pet koraka dok nisam pao; morao sam biti na dva-tri koraka daleko od onog komada vunenog sukna; u stvari, bio sam skoro prešao ceo krug valjka. Tada sam zaspao, i kada sam se probudio mora biti da sam se vraćao natrag, te je tako obim ispao skoro dvaput onoliki kolika je bila tamnica. U svojoj zabuni nisam opazio da mi je, kad sam počeo svoj put, zid bio s leve, kada sam ga završio da mi je bio s desne strane.
Varao sam se i u mišljenju o obliku moje tamnice. Pipajući zid naišao sam bio i na neke uglove, pa sam otud izvodio zaključke o velikoj nepravilnosti; tako je moćan uticaj totalne pomrčine na čoveka koji se budi iz letargije ili iz sna. A uglovi su, međutim, bili samo neznatna udubljenja ili pukotine u malim razmacima. Tamnica je, uopšte, imala oblik pravougaonika. Ono što sam mislio da je zid, izgledalo je sad da je gvožđe ili kakav drugi metal u velikim pločama, čiji su sastavci činili udubljenja. Sva površina ove gvozdene ograde bila je grubo iškrabana gnusnim i odvratnim crtežima koji za svoj postanak imaju da zahvale kaluđerskoj praznoverici. Đavolski likovi sa izrazom patnje, u obliku skeleta, i druge još strahovitije slike, behu nabacane po zidovima i unakažavahu ih. Opazio sam da se obrisi ovih čudovišta dosta jasno razlikuju, ali da je boja prilično izbledela i izbrisana, kao da je na nju uticala vlaga. Sad obratih pažnju i na pod, koji beše od kamena. U sredini je zjapio okrugli bunar čijih sam se čeljusti spasao; ali u celoj tamnici bio je samo taj jedan bunar. Sve sam to video nejasno i sa velikim naporom, jer se moj položaj za vreme spavanja bio mnogo izmenio. Ležao sam na leđima potpuno ispružen na nekom niskom odru od letava. Za letve sam bio čvrsto privezan nekim dugačkim kaišem, koji je ličio na kaiš za sedlo. Njime mi beše obmotano telo i udovi, i jedino mi glava i leva ruka ostadoše slobodni, i to samo toliko da sam s velikim naprezanjem mogao uzimati hranu iz drvene zdelice koja beše kraj mene na podu. Zaprepastih se kad videh da je sud s vodom uklonjen. Kažem da sam se zaprepastio, jer me morila strašna žeđ. Izgleda da je baš namera mojih gonilaca bila da ožednim, jer je hrana u činiji bilo suvo i slano meso.
Gledajući iznad sebe, posmatrao sam tavanicu svoje tamnice. Ona je bila trideset do četrdeset stopa visoka i od iste grade kao i zidovi. Neka veoma čudnovata figura na jednoj ploči privuče svu moju pažnju. To beše naslikano Vreme, kao što se obično predstavlja, samo što je mesto srpa držalo nešto što sam na prvi pogled zamislio da je slika nekog ogromnog klatna, kakvo se viđa na starinskim časovnicima. Međutim, u izgledu te sprave bilo je nečega što me navodilo da je pažljivije posmatram. Dok sam gledao pravo u njega (pošto se nalazilo tačno iznad mene) uobrazih da se kreće. Kroz jedan trenutak to uobraženje se potvrdi. Njegovo je kretanje bilo kratko, i, razume se, lagano. Nekoliko minuta posmatrao sam ga sa strahom, ali još više sa čuđenjem. Zamoren posmatranjem njegovog laganog kretanja upravih, najzad, svoje oči na druge predmete u sobi.
Tih šum privuče moju pažnju, i bacivši pogled na pod videh kako nekoliko ogromnih pacova trče po sobi. Oni dođoše iz bunara koji je ležao na desnoj strani od mene. Baš dok sam ja gledao, pojuriše oni, primamljeni mirisom jela, u gomilama, pohlepno gledajući. Uložio sam mnogo napora i pažnje da ih od jela oteram. Prošlo je tako pola časa, a možda i čitav čas (jer o vremenu nisam mogao imati tačnu predstavu) dok opet ne pogledah gore. Ono što tamo ugledah, zbuni me i zaprepasti. Kretanje klatna poraste u obimu za jedan jard. Kao prirodna posledica i brzina mu postade mnogo veća. Ali me neobično uzbudi predstava o njegovom primetnom spuštanju. Sad primetih, s kakvim užasom nije potrebno ni da kažem, da mu je donji kraj u obliku srpa od sjajnog čelika, dugačkog, s kraja na kraj, otprilike jednu stopu. Krajevi su bili okrenuti naviše a donja ivica očigledno je bila oštra kao brijač. Nalik na brijač, srp je bio masivan i težak, jer je od oštrice naviše bio sve deblji i deblji i završavao se čvrstim i širokim hrbatom. Visio je o jednom teškom metalnom štapu, a celo je klatno šištalo pri svome kretanju kroz vazduh.
Više nisam mogao sumnjati kakvu mi sudbinu spremaju, u izmišljanju muka oštroumni kaluđeri. Da sam pronašao bunar moralo je biti poznato inkvizitorskim izvršiocima - bunar, čiji su užasi bili namenjeni tako upornom jeretiku kao što sam bio ja, bunar, slika samog pakla, koji je, kao što vesti kruže, bio poslednje sredstvo u kažnjavanju. Samo sam pukim slučajem izbegao da se ne udavim u ovom bunaru, a znao sam da je iznenađenje ili hvatanje u zamku za mučenje važan deo ovih tamničkih umorstava. Kad nisam pao (tu više nije bilo izbora) nije bilo u demonskom planu da me bace u provaliju, i tako me je očekivala drukčija i blaža smrt. Blaža. Gotovo se zasmejah pri pomisli da se i takav izraz može ovde primeniti.
Ali šta vredi govoriti o dugim časovima, dužim od samrtne groze, u kojima brojah hučno klaćenje čelične šetalice. Palac po palac - liniju po liniju - spuštaše se ona sve niže i niže, a to se moglo opaziti samo po isteku većih razmaka vremena, koji su izgledali dugi kao stoleće. Dani su prolazili - možda su mnogi prošli - dok se ona ne zaklati tako blizu mene, da me ošinu svojim ljutim vetrom. Miris oštrog čelika prodiraše mi u nozdrve. Molio sam se bogu... Preklinjao nebo molitvama da se klatno što brže spusti. Postadoh savršeno lud i upinjah se iz sve snage da se podignem ka oštrici strahovitog jatagana. Zatim se odjednom smirih; ležeći, osmehivao sam se sjajnoj smrti kao dete kakvoj retkoj igrački.
Obuze me još jednom potpuna nesvest a to je malo trajalo, jer, kad se povratih, ne izgledaše da se klatno spustilo. Ali, nesvestica je mogla biti i duga... jer sam znao da su svi demoni opazili kad sam pao u nesvest, pa su mogli zaustaviti klatno koliko hoće. Sem toga, kad se osvestih osetih da sam mnogo... ah, neiskazano mnogo... iznuren i slab, kao da sam dugo gladovao. Čak i u samrtnim mukama ljudska priroda traži hrane. Sa najvećim naprezanjem ispružih ruku toliko koliko su mi veze dopuštale, i uzeh ono malo ostataka jela što mi ostade pošteđeno od pacova. Kad stavih jedan zalogaj u usta, sinu mi u svesti polujasna predstava o radosti... o nadi. Ali, kakve veze mogu ja da imam sa nadom? To je bila, kao što rekoh, polustvorena predstava... ima ih mnogo koje se nikad ne dovrše. Osetih da je to bila predstava o radosti, o nadi; ali osetih i to da je nestade iz svesti čim se pojavila. Uzalud se upinjah da je dovršim, da je obnovim. Dugotrajne su mi patnje gotovo uništile svu moju duševnu moć. Postao sam blesav... idiot.
Klatno se kretaše pod pravim uglom prema mojoj dužini. Videh da je srp udešen da me preseče na onom delu tela gde mi je srce. On će okrznuti vuneno sukno moje odeće pa će vratiti i ponoviti... opet... opet. Iako je dužina klatnovog klaćenja bila užasno velika (oko trideset stopa, pa i više), a šumna snaga spuštanja beše dovoljna da razdvoji i same gvozdene zidove, ipak za nekoliko minuta klatno može okrznuti samo moju odeću, i ništa više. Na toj pomisli zastadoh i ne smedoh u razmišljanju poći dalje. Zadržah se na njoj s upornom pažnjom, kao da ću, ostajući pri njoj, moći zaustaviti spuštanje klatna. Upinjah se da razmišljam o tome kakav će šum proizvesti srp kad mi dohvati odeću, kako će u meni neprijatno osećanje neke čudne groze izazvati trenje čelika o moje odelo. Razmišljah o svim tim sitnicama dok mi zubi ne utrnuše.
Niže, sve niže se spuštalo klatno. Meni se pričini neko ludo zadovoljstvo da upoređujem brzinu spuštanja klatna sa brzinom njegovog kretanja ustranu. Desno... levo... daleko ustranu... krikom uklete duše. Ka mom srcu sa korakom tigra koji vreba. Naizmenično sam se smejao i plakao, kako je moja predstava preovlađivala.
Niže - pouzdano, bez ikakve milosti niže. Samo tri palca dele moje grudi od nje. Naprezah se snažno, pomamno, da oslobodim levu ruku. Ona je bila slobodna samo od lakta do šake. Mogao sam je produžiti, i to sa velikom mukom, samo od tanjira pokraj mene do usta, ali dalje ne. Kad bih mogao prekinuti veze na laktu, uhvatio bih klatno i pokušao bih da ga zaustavim. Tako bih isto mogao pokušali da zaustavim survavanje neke lavine.
Niže - još uvek neprestano niže... još uvek neizbežno niže. Posle svakog klaćenja ja teško odahnem. Skupljam se grčevito posle svakog zamaha. U najluđem osećanju moje oči prate njegovo penjanje i spuštanje. One se grčevito sklapaju kad se klatno spušta, iako bi mi smrt bila samo oslobođenje, ah, kakvo neiskazano oslobođenje. Ipak, sav sam drhtao na pomisao kako je malo još potrebno da se ona sprava spusti, pa da mi oštra, sjajna sekira padne na grudi. Nada je učinila da samo zadrhtim i da se zgrozim. Nada je likovala i na mučilištu, nada je šapatom tešila čak i one koji su osuđeni na smrt u tamnicama inkvizicije.
Ocenih da je potrebno da se klatno deset do dvanaest puta zaklati, pa da mi njegov čelik dotakne odeću, i sa tim opažanjem odjednom me obuze oštra, pribrana mirnoća očajanja. Prvi put tokom mnogo časova - a možda i dana - ja sam mislio. Tad opazih i to da mi je celo telo vezano samo jednom vezom ili kaišem; nisam bio vezan zasebnim konopcem. Čim bi oštri srp nalik na brijač popreko dohvatio ma koji deo veze, tako bi je razdvojio da bih se pomoću moje leve ruke mogao odrešiti. Ali, kako je u tom slučaju opasna blizina oštrog čelika! I najmanji pokret može da bude smrtonosan. Štaviše, zar se može smatrati da su ljubimci mojih mučitelja propustili da predvide tu mogućnost i da se nisu pobrinuli da je otklone? Zar je verovatno da je veza preko mojih grudi ukrštena baš na onom mestu gde klatno treba da prođe? Plašeći se da ne padnem opet u nesvest i da, kao što je izgledalo, izgubim i poslednju nadu, izdigoh glavu toliko da mogu lepo videti svoje grudi. Kaišem su mi bili obavijeni čvrsto svi udovi i celo telo u svim pravcima osim na onom mestu kuda će proći smrtonosni srp.
Tek što sam opet spustio glavu, kad mi u svesti sinu misao koju ne mogu bolje opisati nego kao neizrađenu polovinu predstave o oslobođenju, koju sam ranije spomenuo, i od koje mi je polovina samo neodređeno lebdele pred očima dok sam prinosio hranu vrelim usnama. Sad je cela misao bila tu... slaba, nedovoljno razložna, neodređena, ali ipak cela. Od očajanja nervozno energičan, potrudio sam se odmah da je ostvarim.
Tokom mnogih časova neposredna blizina niskog ležaja na kome sam ležao bila je bukvalno prekrivena pacovima. Bili su divlji, drski, proždrljivi, gledali su me oštro svojim crvenim očima, kao da čekaju da postanem nepomičan pa da im budem plen. „Na takvu li su hranu“ - mislio sam - „navikli u bunaru?“
Oni mi proždraše, iako sam se svim silama trudio da to sprečim, sve što je bilo u zdelici, sem nešto malo ostataka. Ja sam se, kao obično, mrdao, ili sam ih rukom terao od činijice, naposletku neopredeljena jednoličnost pokreta ostade bez efekta. U svojoj proždrljivosti žgadija mi je često zabadala svoje oštre zube i u prste. Ostacima masnog i začinjenog jela što preostade natrljah dobro vezu dokle god sam mogao dohvatiti, zatim digoh ruku s poda i ležao sam mirno kao da ne dišem.
U početku se proždrljive životinje iznenadiše i uplašiše od te promene - od prestanka svakog pokreta. Razbežaše se kud koji; mnogi potražiše i bunar. Ali to je trajalo samo jedan trenutak. Nisam uzalud računao na njihovu proždrljivost. Kad su videli da sam ostao nepomičan, jedan ili dvojica od najsmelijih skočiše na ležaj i onjušiše kaiš. Kao da je to bio znak za opšti juriš. Povrveše iz bunara u novim talasima. Uspuzaše se uz drvenu ogradu mog ležaja, i na stotine njih počeše skakati preko moga tela. Ni najmanje ih nije uznemiravalo odmereno kretanje klatna. Izbegavajući njegove udarce, zanimali su se namazanom vezom. Navaljivahu na mene i gmizahu po mom telu u sve većim gomilama. Trčali su preko moga grla; njihove hladne njuške dodirivahu mi usne; umalo se ne uguših od njihovog teškog pritiska; odvratnost, kojoj u svetu nema imena, nadimaše mi grudi i grozom mi zaledi srce. Samo još jedan minut pa će ovoj nevolji biti kraj. Jasno osetih kako je veza olabavila. Znao sam da je na više mesta morala biti već prekinuta. S osećanjem jačim od ljudske odlučnosti ležao sam mirno.
Nisam se prevario u svom računu, niti sam uzalud bio istrajan. Osetih najzad da sam slobodan. Kaiš je u komadima visio niz moje telo. Ali mi klaćenje klatna dodirnu već grudi. Beše rasporilo suknenu tkaninu moje odeće. I košulja je bila prosečena. Još se dvaput zaklati, a oštro osećanje bola prođe mi kroz svaki nerv. Ali dođe trenutak da se oslobodim. Na jedan zamah rukom razbežaše se moji oslobodioci u neredu. Postepenim pokretom, oprezno, ustranu, tresući se i lagano, ja se iskobeljah iz zagrljaja one veze i iz domašaja oštre sablje. Još jedan trenutak i, najzad, bio sam slobodan.
Slobodan. U vlasti inkvizicije. Tek sam sa užasom stupio sa mog drvenog ležaja na tamnički kameni pod, a kretanje podmukle mašine stade, i ja videh kako je neka nevidljiva sila kroz tavanicu odvuče gore. To mi bi pouka koju s teškim bolom primih k srcu. Motrilo se, van svake sumnje, na svaki moj pokret. Slobodan. Izbegao sam smrt u jednom obliku smrtnih muka da budem predan drugima koje su gore od same smrti. U tim mislima uzrujano pogledah unaokolo na gvozdene ograde koje bejahu oko mene. Nešto neobično... neka promena koju ja isprva nisam mogao jasno oceniti - to se očigledno moralo dogoditi u ovoj sobi. Nekoliko minuta mislio sam o tome, bio kao u snu i drhtao sam, pa se predadoh jalovim pretpostavkama bez ikakve veze. Za to vreme prvi put opazih odakle dopire ona sumporasta svetlost što obasjava ćeliju. Ona je dolazila iz jedne pukotine, oko pola palca široke, koja se prostirala svuda oko tamnice pri dnu zidova, koji su, kao što je izgledalo, bili potpuno odvojeni od poda. Mučio sam se, ali uzaman, da kroz taj otvor pogledam.
Kad se posle ovog pokušaja digoh, razjasni mi se odjednom tajna o promeni u sobi. Primetio sam bio, iako su glavne crte onih slika na zidovima bile dosta jasne, ipak su boje bile izbledele i neodređene. Sad ove boje oživeše i behu svakim trenutkom sve življe i sa jačim sjajem, koji avetinjskim i demonskim likovima davaše takav izgled da bi od toga zadrhtali i malo jači živci od mojih. Demonske oči sa pomamnom odvratnom živošću gledahu na mene u hiljadu pravaca i odande gde se pre ništa nije moglo videti, a sijahu se kao žeravice od žućkaste vatrene svetlosti, koju nisam nikako mogao da primim kao opsenu.
Opsena. Dok sam još disao dopre mi do nosa miris od pare usijanog gvožđa. Zagušljiv miris ispuni tamnicu. Oči koje me gledahu na samrtnim mukama svakog trenutka su bile sve zažarenije. Bogatije se razlivaše tamnocrvena boja po slikama krvavih užasa. Drhtao sam. Nedostajalo mi je daha. Više nije moglo biti sumnje o namerama mojih mučitelja... O, najneumoljivijih, o, najvećih demona među ljudima. Od usijanog metala pobegoh u sredinu ćelije. Pri pomisli na svirepo umorstvo koje me očekivaše, predstava o hladnoći bunara pade mi kao balzam na dušu. Pohitah ka njegovoj smrtonosnoj ivici. S napregnutom pažnjom pogledah dole. Sjaj upaljenog krova osvetljavaše njegovu najudaljeniju unutrašnjost. Ali za jedan trenutak razum mi se opirao da shvatim značaj onog što sam video. Naposletku ta misao prokrči sebi put do moje duše... razgore se u mojoj uzdrhtaloj svesti. O, kad bi se čuo makar jedan glas da progovori!... O, užasno!... O, užas nad užasima! Jauknuvši pobegoh od ivice bunara, pokrih lice rukama... i gorko zaridah.
Vrelina je naglo rasla, još jednom pogledah gore, drhteći kao da me groznica tresla. Druga se promena sad izvršila u ćeliji... i to očigledno promena u obliku. Kao i pre, užasno sam se mučio da doznam šta se desilo. Ali, nisam dugo bio u nedoumici. Inkvizitorska osveta, pošto se već dvaput izvukoh, sad se žurila, jer se nije mogao više odlagati vrhunac mučenja. Prostor je bio pravougaonik. Sad primetih da su dva gvozdena ugla oštri, a dva suprotna tupi. Strahovita promena brzo je rasla, praćena tihim zvucima pucketanja. Za jedan trenutak soba dobi oblik kosog četvorougla. Ali se pretvaranje ne završi time - nisam ni očekivao, niti želeo da se završi. Htedoh da privučem na grudi crvene zidove kao odeću večitog mira. „Smrt“ - rekoh - „svejedno kakva smrt, samo ne u bunaru.“ Ludosti. Zar nije trebalo da znam da je bunar baš i bio mesto kuda me je vrelo gvožđe gonilo? Da li bih mogao izdržati njegovu vrelinu? Pa i kad bih mogao, da li bih se mogao odupreti njegovom pritisku? I sad se kosi četvrougao sve više sužavao, i to tako brzo da mi ne osta vremena za posmatranje. Njegova sredina, naravno, i njegova najveća širina bejahu sad tamo gde je zjapila rupa od bunara. Ustuknuh, ali me zidovi koji se sve više sužavahu prisiliše da se vratim natrag. Naposletku ne osta za moje slomljeno i izmoždeno telo više no jedan palac prostora na čvrstom zemljištu u tamnici. Ne opirah se više, ali mi samrtne duševne muke nađoše oduška u glasnom i očajnom jauku. Osetih kako se ljuljam na ivici... Okrenuh oči gore...
Čuše se neki nejasni glasovi. Začu se jasni zvuk truba. Ču se neko pucanje kao da grme hiljade gromova. Užasni se zidovi povukoše nazad. Jedna ispružena ruka uhvati se za moju ruku kad onesvešćen htedoh pasti u provaliju. To je bila ruka generala Lasala. Francuska vojska ulazila je u Toledo. Inkvizicija pade u ruke svojim neprijateljima.
1843.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:16

Слика

IZDAJNIČKO SRCE
Tačno! - razdražljiv - bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula - nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! i obratite pažnju kako zdravo - kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču.
Nemoguće je reći kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom začela, proganjala me je i danju i noću. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. Voleo sam tog starca. Nikada mi nije učinio nažao. Nikada me ničim nije uvredio. Nikada nisam poželeo njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao lešinar - bledo plavo oko, prevučeno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako -vrlo postepeno - odlučio sam da starcu oduzmem život, i tako se otresem tog oka zauvek.
Ovo sada je važno. Vi mislite da sam lud. Luđaci nemaju pojma ni o čemu. Ali, da ste videli mene. Da ste videli kako sam mudro postupao - sa kakvom obazrivošću - sa kakvom predostrožnošću - sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cele te nedelje pre no što ću ga ubiti. I svake noći, oko ponoći, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih - ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protisnem glavu, uneo bih zamračenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmejali da ste videli kako je vešto proturam unutra! Pokretao sam je polako - vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starčev san. Bio mi je potreban čitav sat da smestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako leži na krevetu. Ha! - da li bi luđak bio tako razuman? I tada, kada bi mi čitava glava bila u sobi, pažljivo bih razotkrio lampu - o tako pažljivo (zbog škripanja šarki) -razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na lešinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noći - svake noći tačno u ponoć - ali bih uvek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemoguće obaviti posao; jer nije mene starac mučio, već njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvažno u sobu, i smelo razgovarao sa njim, obraćajući mu se prisno po imenu i interesujući se kako je proveo noć. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da posumnja kako svake noći, tačno u ponoć, ja stojim iznad njega i posmatram ga kako spava.
Osme noći sam otvarao vrata opreznije nego obično. Kazaljka koja pokazuje minute kreće se brže nego što se kretala moja ruka. Nikada pre te noći nisam osetio meru svoje sopstvene moći - svoje oštroumnosti. S teškom mukom sam obuzdao osećanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije čak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoćem na tu pomisao; može biti da me je čuo, jer se iznenada pomerio u krevetu, kao trgnut. Možda ste pomislili da sam ustuknuo - ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim pričvršćeni), pa sam, znajući da on ne može da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.
Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni držač, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: - Ko je to? Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. Čitav sat nisam pomerio nijedan mišić, a u međuvremenu nisam čuo da je legao. Još uvek je sedeo u krevetu, osluškujući, baš kao što sam i ja činio, iz noći u noć osluškujući strižibube u zidu.
Konačno sam čuo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje - o, ne! - bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kad je ceo svet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kažem vam da sam ga dobro znao. Znao sam šta starac oseća, i žalio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da leži budan, još od onog prvog slabog šuma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve više rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazložne, ali nije uspevao. Stalno je sam sebi govorio: „Nije to ništa, samo vetar u dimnjaku, samo miš što pretrčava pod“, ili: „to je obično cvrčanje cvrčka“. Da, pokušavao je da sebi olakša ovim nagađanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato što mu se bliska Smrt prišunjala sa svojom crnom senkom, opkolivši žrtvu. I sumorni uticaj te nevidljive senke naveo ga je da oseti - iako je nije ni video ni čuo - da oseti prisustvo moje glave u sobi.
Čekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa pošto ga nisam čuo kako leže, odlučio sam da napravim jedan mali - sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je - ne možete ni zamisliti kako neopaženo, neopaženo - sve dok, na kraju, jedan jedini škiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na lešinarsko oko.
Bilo je otvoreno - širom, širom otvoreno - i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bes. Video sam ga savršeno jasno - nekako neodređeno plavo, prevučeno groznom koprenom od koje mi se sledila srž u kostima; ali nisam mogao da vidim ništa drugo na starčevom licu ili spoljašnjosti; zato što sam, kao vođen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mesto.
Zar vam nisam rekao da grešite što preteranu istančanost čula proglašavate za ludilo? - sada mi je, kažem vam, dopro do ušiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suviše dobro znao. Bilo je to lupanje starčevog srca. Ono je pojačalo moju ljutnju, kao što lupanje doboša podstiče hrabrost vojnika.
Ali i tada sam se suzdržao i ostao miran. Teško sam disao. Nepomično sam držao svetiljku. Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da nepomično držim zrak upravljen na oko. U međuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojačavalo. Svakog časa je postajalo sve brže i brže, sve glasnije i glasnije. Starčev strah nije mogao biti veći! Postajalo je sve glasnije, kažem, sve glasnije, svakog časa! - obratite pažnju! Već sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u gluvo doba noći, usred užasne tišine te stare kuće, tako neobična buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, još nekoliko minuta sam se suzdržavao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepući. A onda me je obuzela nova zebnja - neki sused može čuti taj zvuk! Starcu je došao sudnji čas! Glasno kriknuvši, otvorih naglo lampu i uleteh u sobu. On vrisnu jednom - samo jednom, za tren ga bacih na pod, i sručih teški krevet na njega. Tada sam se veselo nasmejao, utvrdivši da je posao dovde dobro urađen. Ali, još nekoliko minuta srce je nastavilo da bije potmulim zvukom. Ovo me, međutim, nije uznemiravalo; nije se moglo čuti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio mrtav. Vratio sam krevet i pregledao leš. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i držao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me više neće mučiti.
Ako još uvek mislite da sam lud, nećete više tako misliti kada vam opišem mudre mere predostrožnosti koje sam preduzeo da sakrijem telo. Noć je bledela, a ja sam radio hitro, ali u tišini, pre svega, raskomadao sam leš, odsekao sam glavu, ruke i noge.
Onda sam odigao tri daske sa poda i sve položio između greda. Zatim sam vratio daske na mesto, tako vešto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko - pa čak ni njegovo - ne bi moglo da otkrije kako nešto nije u redu. Ništa nije trebalo ispirati - nije bilo nikakvih mrlja - nijednog traga krvi. Bio sam suviše oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo ujedno bure - ha! ha!
Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je četiri sata - još uvek mračno kao u ponoć. Baš kad je zvono odzvonilo sate, začulo se kucanje na ulaznim vratima. Sišao sam da otvorim laka srca - jer čega sam sada imao da se plašim?
Ušla su tri čoveka koja su se savršeno učtivo predstavili kao policajci. Tokom noći sused je čuo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istraže gorepomenuto.
Nasmešio sam se - jer čega sam imao da se plašim? Poželeo sam gospodi dobrodošlicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sam u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, već na selu. Proveo sam posetioce kroz celu kuću. Pozvao sam ih da pretražuju - da pretražuju dobro. Odveo sam ih, konačno, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouverenošću, doneo sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovde odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namestio svoje sedište tačno na ono mesto ispod kojeg je ležalo telo žrtve.
Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubedilo. Bio sam neobično ležeran. Oni su sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam da bledim i poželeh da odu. Glava me je bolela i činilo mi se da mi zvoni u ušima; ali oni su i dalje sedeli, i dalje ćaskali, zvonjava je postajala jasnija: - nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog osećaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije - dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.
Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tečnije i povišenim glasom. Ipak se zvuk pojačavao - i šta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk - nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem - a policajci još uvek nisu ništa čuli. Govorio sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu? Hodao sam po sobi gore-dole teškim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes -ali zvuk se jednako pojačavao. O Bože! šta sam mogao da uradim? Zapenio sam - besneo sam -psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i zaškripao njome po daskama - ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano se pojačavao. Postajao je sve glasniji - glasniji - glasniji! A ljudi su još uvek ljubazno ćaskali i smešili se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući Bože! -ne, ne! Čuli su! - sumnjali su! - oni znaju! - Rugali su se mom užasu! - tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije. Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao da podnesem one licemerne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem ili da umrem! - i sada - ponovo - čujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!
„Nitkovi!“ - kriknuo sam, „dosta je bilo pretvaranja! Priznajem delo! - iščupajte daske! -ovde, ovde! - to lupa njegovo grozno srce!“
1843.
Prevela Vuka Adamović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:17

Слика

ZLATNI JELENAK
What ho! what ho! this fellovo is dancing mad!
He hath been bitten by the Tarantula.
All in the Wrong

Hej, hej, ovaj mladić je stvoren za igru!
Bio je ujeden od tarantule.
Sve naopako

Pre mnogo godina sklopio sam prisno prijateljstvo sa Vilijamom Legrandom. On je bio potomak jedne stare hugenotske porodice, koja mu je ostavila veliko nasledstvo. Ali, izgubivši u raznim nesrećnim slučajevima svoje imanje, on napusti Nju Orleans, svoj rodni grad, da se spase od poniženja koja ga ne bi poštedela u njegovoj nesreći. Na ostrvu Saliven, u blizini Čarlstona u Južnoj Kaliforniji, potraži i nađe mesto da se nastani.
Ostrvo je zaista čudnovato. Dugo je otprilike tri, široko najviše četvrtinu milje, a stvoreno je uglavnom od morskog peska. Odvaja ga od kopna jedva vidljiv, muljevit vodeni rukav, obrastao trskom i rogozom, gde se kupe čitava jata vodenih ptica. Biljni svet je tu oskudan i zakržljao; nigde, na čitavom ostrvu, ne možete da vidite pravo krupno drveće. Na zapadnom kraju, istina, rastu dve-tri bodljikave palme ispred nekoliko siromašnih koliba. Tu bi se leti nastanio poneki čarlstonski građanin, koji bi hteo da se skloni od prašine i nezdrave gradske zapare. Čitavo ostrvo bilo je obraslo grmljem mirisne mirte, koja ovde može da izraste visoko do petnaest i dvadeset stopa, stvarajući tako gotovo neprohodnu šumu.
U najusamljenijem kutu ove šikare, nedaleko od istočnog kraja ostrva, sagradio je Legrand kolibicu, u kojoj je boravio kada sam se slučajno s njim upoznao.
Brzo smo se sprijateljili, jer su me mnoge stvari u vezi sa pustinjakom zanimale i budile moju pažnju. Bio je veoma dobro vaspitan i neobično pametan; samo, bolesno je zazirao od ljudi; zatim, čudnovato je menjao svoja raspoloženja, bivajući čas burno uzbuđen i oduševljen, čas opet turoban i neosetljiv.
Imao je mnogo knjiga, ali je čitao veoma malo. Glavno mu je zadovoljstvo bilo lov i pecanje; voleo je takođe da tumara pored obale, kroz mirtino grmlje, da traži školjke i bube, od kojih je bio sastavio prekrasnu zbirku. Pri ovom lutanju pratio ga je gotovo uvek jedan stari crnac, po imenu Jupiter, kome je porodica Legrandova bila dala slobodu; ali on se ni ljubaznim nagovaranjem ni pretnjama nije mogao privoleti da ostavi svoga gospodara i da napusti službu kod mladoga masa98 Vila, jer je to smatrao kao svoje neosporno pravo. Možda su i Legrandovi rođaci, koji su smatrali da je nemiran duh, podsticali Jupiterovu tvrdoglavost, da bi ćudljivi „Vil“ na svom tumaranju bio pod sigurnim nadzorom.
Zima je retko oštra na ostrvu Saliven, a jesen je redovno blaga kao leto. No, sredinom meseca oktobra 18.. vladala je čitav dan neobična studen, koja mi je bila baš neprijatna. Došao sam na ostrvo, sa teškom mukom se provukao kroz večno zeleni mirtin čestar i dospeo pred kolibu svoga prijatelja, koga već više nedelja nisam mogao da posetim.
Zakucah po svom običaju, i kad ne čuh nikakav odgovor, potražih ključ u poznatom skrovištu, otključah vrata i uđoh unutra. Prekrasna vatra - nešto neobično u ovo godišnje doba -plamsala je u ognjištu. Skidoh svoj ogrtač, primaknuh stolicu bliže vatri koja je pucketala i strpljivo stadoh da očekujem dolazak prijatelja.
Kada je počelo da se smrkava, vrati se Vilijam sa svojim crncem. Pozdravismo se srdačno. Jupiter radosno iskezi čitavo lice, pa se marljivo ustumara da nam za večeru priredi nekoliko vodenih ptica. Legranda obuze neuobičajeni nastup zanosa. Zaista ne znam kako drukčije da nazovem to raspoloženje. Bio je našao retku, dvoljušturastu školjku, „jednu sasvim nepoznato vrstu“, a sem toga uz Jupiterovu pomoć isterao jednog jelenka i srećno ga uhvatio; sutra ujutru trebalo je da kažem svoje mišljenje o bubi, za koju je mislio da je sasvim nepoznata.
- Zašto tek ujutru, a ne večeras? - zapitah, dok sam grejao ruke uz vatru i sa zadovoljstvom ih trljao, a u sebi slao dođavola sve jelenke na svetu.
- Eh, da sam znao da ću vas ovde zateći! - odvrati Legrand. - Pošto se tako dugo nismo videli, kako sam mogao da slutim da ćete me posetiti baš večeras, a ne neke druge večeri? -Vraćajući se kući, sreo sam potporučnika G. iz tvrđave i uzajmio sam mu, na žalost, bubu; stoga ćete moći da je vidite tek sutra. Prenoćićete večeras kod mene, a Jupiter će je doneti sutra čim sunce izgreje. To je nešto najlepše što je priroda stvorila.
- Šta? Izlazak sunca?
- Glupost! Moj jelenak! Nikad nisam video tako divnu zlatnu bubu; velika je kao beli orah mekušac. Na gornjoj strani leđa ima dve kao ugljen crne pege, a pri dnu leđa takođe kao ugljen crnu i malo dužu pegu. Pipci su mu...
- Ne, masa Vil, zaista ništa drugo jelenak ne biti osim zlato - prekide ga Jupiter - buba biti od pravo zlato, iznutra i spolja čisto zlato, samo krila ne. Teško buba, teško!
- Pa, neka je zaista i tako, Jupe - odgovori Legrand - ipak to još nije nikakav razlog da ti pečenje zagori. Buba je - tim se rečima opet obrati meni - zaista tako obojena da se Jupiteru može verovati: onako zlatan, blistav metalni sjaj kao kod te bube, još nikad nisam video.
On zatim sede za jedan mali sto, uze mastilo i pero, potraži hartiju, ali je, na svoje čuđenje, ne nađe.
- Ništa ne mari - reče najzad - dešava se to; ali, moram vam dati bar neki pojam o obliku moje bube.
Izvukavši iz prsluka nekakvu prljavu debelu hartiju, stade perom da crta neveštu skicu, dok sam ja sedeo spokojno uz vatru, jer se još nisam sasvim zagrejao. Kada je dovršio, pruži mi crtež i ne pogledavši ga. Baš htedoh da razgledam, kada me od toga odvrati glasno režanje spolja, a zatim se začu žestoko grebanje i struganje na vratima. Jupiter nije imao kud te otvori vrata, i unutra utrča Legrandov veliki njufaundlendski pas, prope se uz mene i obasu me umiljavanjem, jer smo bili odavno dobri prijatelji. Kada se toga zasitio do mile volje, mogao sam da razgledam crtež. Zaista, mora se priznati da me je skica koju je izradio moj prijatelj veoma iznenadila.
- Pravo da kažem - primetih, pošto sam je nekoliko trenutaka gledao - to je čudnovat jelenak! Meni je zaista sasvim nepoznat; ovako nešto, zbilja, još nisam video; po mome mišljenju, vaša buba više liči na kakvu lobanju ili mrtvačku glavu nego na bilo koje stvorenje koje sam dosad svojim očima video!
- Šta? Na mrtvačku glavu? - uzviknu Legrand. - Ta, na hartiji možda zaista podseća malo na mrtvačku glavu. Obe gornje crne pege liče na oči, kako vama verovatno izgleda, a duguljasta pega pri dnu leđa može da liči na usnu šupljinu. A i oblik takođe ima izgled jajeta.
- Možda - rekoh - ali, Legrand, umetnik baš niste u crtanju. Moram da sačekam dok sam ne vidim bubu, da bih o njoj mogao da sudim.
- Ja to ne razumem - progunđa on, očito ozlojeđen - mislim da prilično crtam, te mogu bar donekle slično da izrazim šta hoću, jer sam imao dobre učitelje, a sebi laskam da nisam baš pao na teme.
- Ali, dragi moj mladiću, onda se šalite sa mnom; ovo što ste mi ovde nacrtali predstavlja po svim pravilima fiziologije i anatomije - lobanju. Vaš jelenak mora da je najčudnovatiji jelenak na svetu, ako je zaista nalik vašem crtežu. Predlažem vam da svoju bubu nazovete Scarabeus caput hominis jer ima i takvih imena u zoologiji!... Ali, gde su pipci, o kojima ste govorili?
- Pipci! - povika Legrand uzrujano - zar ne vidite pipke? Ni na samoj bubi nisu jasniji nego što sam ih ja nacrtao!
- Dobro, dobro - stišavao sam ga - biće valjda tako; ali, ja zbilja ne vidim pipke.
I vratih mu list hartije ne dodajući više ni reči, jer nisam hteo da ga ljutim; ali, sve me to veoma začudilo. Zagonetno mi je bilo neraspoloženje moga prijatelja jer je crtež zaista više ličio na mrtvačku glavu nego na bubu. Legrand primi list veoma zlovoljno, stade da ga gužva, verovatno nameravajući da ga baci u vatru; ali, odjednom, zastade i, kao ukopan, zagleda se u crtež. Na licu mu se svakog trenutka smenjivalo tamno rumenilo sa mrtvačkim bledilom, dok je tako, uzrujano i zbunjeno, ali sa najvećom pažnjom, ispitivao neobični crtež. Zatim ustade, uze sveću sa stola i sede na jedan mornarski sanduk u najudaljenijem uglu sobe. Tu još jednom pogleda hartiju, ne odajući ni jednom rečju šta ga je na to nagnalo. Onda izvuče iz kaputa beležnicu, pažljivo umetnu list unutra i zaključa je brižljivo u svoj pisaći sto. Sada je njegovo ponašanje, dok sam ga ja sa najvećim čuđenjem posmatrao, postalo mirnije, mada je iščezlo ono naglo i radosno raspoloženje sa kojim se vratio sa svog lutanja. Ipak, nisam više video zlovoljni izraz na njegovom licu: kao da je bio više rasejan nego neraspoložen; gledao je zamišljeno ispred sebe i nijedna moja dosetka nije mogla da ga otrgne od razmišljanja. Hteo sam da prenoćim u Legrandovoj kolibi, kao i uvek kada sam mu dolazio; ali, sada sam smatrao da je bolje da ne uznemiravam prijatelja u njegovom raspoloženju. Nije me ni molio da ostanem, a kada sam se opraštao, prodrma mi ruku tako snažno i srdačno da sam se ponovo začudio.
Više nedelja nisam ništa čuo o Legrandu, kada mi jednog dana sasvim neočekivano dođe njegov crni sluga Jupiter. Još nikada nisam video tako skrušenog dobrog starog crnca, i u glavi mi kao munja sevnu misao o teškoj nesreći koja je mogla da zadesi moga prijatelja.
- Jupe - zapitah ga - šta je novo, kako ti je gospodar?
- O, masa, treba ja istina kazati? On dobro ne biti.
- Nije dobro? To mi je zaista žao. A šta mu je?
- To mu je! Nikada se on ne tužiti, a ipak bolestan biti. Mnogo bolestan biti, siroma' masa Vil.
- Bolestan, Jupe? Zašto mi to nisi odmah rekao! Je li u postelji?
- Nije, gospodar. On nikada ležati. Tu upravo žuljati cipela. O, srce moje jako teško boleti, zbog siroma' masa Vil.
- Dragi, dobri Jupe, kada bih ja mogao da razumem to što govoriš! Veliš da ti je gospodar bolestan! Zar ne razgovara sa tobom? Zar ti nije rekao šta mu je?
- Ne ljutiti se, gospodar! Masa Vil govoriti ništa ne biti njega, sasvim zdrav biti, i uvek trčkarati, na ova strana, na ona strana, glava zemlji oboriti, i izgledati mnogo bled kao avet, i uvek računati, računati...
- Šta on radi, Jupitere?
- On uvek računati, brojeva, tabla... Stari Jupiter još nikada ne videti tako smešno račun. O, mnogo brige imati i dobro paziti morati na siroma' masa Vil. Jedan dan bio pobeći, sasvim rano, i tamo ostati čitav dan. Jupiter bio uzeti debeli štap i hteti masa Vil dobro istući kad se kući vratiti; ali, onda srce za to ne imati, tako on strašno bolestan izgledati.
- Ama, šta ti tu trabunjaš! Samo, dragi Jupe, biće svakako bolje da ne postupaš tako strogo sa ubogim mladićem; nemoj ga tući, molim te, dobri Jupitere; on to ne bi podneo. A sada napregni svoju pamet, pa mi reči: kako ga je snašla ta bolest? Je li se šta naročito dogodilo otkako sam bio kod vas?
- Nije, gospodar, ništa se od tada ne dogoditi; ali ja se bojati isti dan, kad vi biti tamo kod
nas.
- Kako to, šta se onda dogodilo? Šta hoćeš da kažeš?
- Da, gospodar, ja misliti buba!
- To,veliš?
- Buba! Ja sasvim sigurno znati, masu Vil ujela zlatna buba u glavu!
- A kako ti je to palo na um, Jupitere? Moraš, ipak, imati neki razlog?
- Mnogi razlog, gospodar! Bube imati usta sa klešta, zar to ne biti dosta razlog? Još nikada ne videti takav đavolski buba, divlje biti i gristi da hteo uhvatiti. Masa Vil ga najpre hvatati; ali, brzo opet pustiti, jer ujeden biti. Ja imati strah i buba ne dotaknuti rukom; ne, ja najpre hartija naći i buba tada sa hartije zgrabiti i umotati, i list hartija gurnuti u usta na buba.
- Dakle, ti zaista misliš da je buba ugrizla tvoga gospodara, i da se zbog toga razboleo?
- Ja ne misliti, ja tačno dobro znati. Zašto masa Vil tako mnogo sanjati o zlatu i stalno o zlatu, ako ne zbog zlatni buba?
- Ali, odakle znaš da on sanja o zlatu?
- Kako da ja ne znati? On uvek na san o tome govoriti, ja čuti i znati!
- Pa, Jupe, možda imaš pravo. Ali, kojoj srećnoj ili osobitoj okolnosti treba da zahvalim što si me počastio svojom posetom?
- Ovo biti, masa. Ja doneti ovo pismo. - I sa tim rečima predade mi Jupiter sledeće pismo:
Dragi prijatelju!
Zašto se ne viđate? Valjda niste bili tako ludi da se uvredite zbog one male neuljudnosti.
Od našegposlednjeg sastanka preturio sam preko glave svakojake brige. Hteo bih nešto da vam saopštim, samo ne znam kako ću i da li ću to uopšte moći da kažem.
Već nekoliko dana ne osećam se sasvim dobro, a moj dobri stari Jup me muči i dosađuje svojom dobronamernom zabrinutošću. Nećete mi verovati?
Nedavno je nabavio jednu batinu da me izdeveta što sam mu umakao i ceo dan tumarao po brežuljcima na obali. Mislim da me samo moj rđav izgled spasao od dobrih batina. Svojoj zbirci nisam, na žalost, ništa mogao da dodam od poslednje vaše posete.
Ako možete, na bilo koji način dođite k meni, molim vas, sa Jupiterom. Molim vas, dođite! Radovao bih se da vas večeras vidim zbog izvesne stvari. Tiče se stvari od najveće važnosti.
Najsrdačnije vas pozdravlja vaš Vilijam Legrand
Pismo me je veoma uznemirilo. Nisam dotle nikad primetio ovakav način izražavanja kod svog prijatelja. Kakve su misli zamutile njegov zdravi razum? Kakvu je novu mušicu uvrteo sebi u glavu? Kakva li je to stvar od najveće važnosti što ga je mogla tako uzbuditi?
Jupiterova priča o bolesniku poče ozbiljno da me plaši. Zaokupi me strah da mi prijatelj nije malaksao pod uticajem svojih neveselih doživljaja, pa mu se duh pomutio. Ne oklevajući ni trenutka, spremih se da pođem sa crncem.
Kada smo stigli na obalu, ugledah u čamcu kojim je trebalo da se prevezemo kosu i tri motike, blistavo svetle i potpuno nove.
- Šta je ovo, Jup? - zapitah ga.
- To biti jedan kosa, gospodar; a to biti tri motike.
- To ti potpuno verujem; ali, šta će ti motike i kosa?
- Masa Vil hteti da ja kupiti njemu jedan kosa i motike u grad, i Jupiter zato bio platiti mnogo, mnogo novac!
- Ali, za kakvu su đavolsku pustolovinu potrebne masi Vilu sad najednom kosa i motike?
- To ni ja ne znati! Đavo mene nositi; ali, ja misliti, masa Vil ni sam ne znati. Da, svemu buba kriv biti!
Videći da ne mogu ništa pametno saznati od Jupitera, uđoh sa njim u čamac i mi se otisnusmo. Uz snažnu podršku vetra doplovismo brzo u mali zaliv, severno od Multrijske tvrđave, i posle valjanog pešačenja stigosmo oko tri sata popodne do Legrandove kolibe. Kao da nas je očekivao sa velikim nemirom, zgrabi mi pomamno ruku, što me prestraši i još više pojača moju sumnju. Lice mu je bilo mrtvački bledo, a oči duboko upale i neobično sjajne. Pošto sam ga upitao kako je sa zdravljem, zapitah ga da li mu je potporučnik G. vratio jelenka.
- O, dabome - odgovori on, a lice mu obli krvavo rumenilo - i ništa ne bi moglo da me rastavi od bube. Znate li da je Jupiter bio u pravu?
- Kako to? - zapitah, posmatrajući zabrinuto svoga prijatelja.
- Pa, on je rekao da je buba od čistog zlata, pravog zlata!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:17

Legrand je naglašavao svaku reč tako ozbiljno i važno, da sam teškom mukom mogao da sakrijem svoj užas gledajući ga takvog.
- Ova će mi buba doneti sreću - nastavi on, dok mu je pobednički osmeh titrao oko usana -ona će mi opet vratiti bogatstvo moje porodice. Čudite se, valjda, što volim bubu? Mila Fortuna podarila mi je po svojoj uviđavnosti, i ja treba samo pametno da je upotrebim. O, pokazaće mi ona put, i ja ću zlato naći! Jupitere, donesi jelenka!
- Šta! Buba, masa? Ne moći. Masa buba sam doneti! - Na to Legrand ustade ozbiljno i važno i donese mi bubu iz staklenog ormana, u kome ju je držao. Bio je divan jelenak, kakve u ono doba prirodnjaci sigurno još nisu poznavali. Na gornjem kraju leđa imao je dve okrugle crne pege i jednu dužu na donjem kraju. Gornja krila bila su mu neobično tvrda i blistala se kao suvo zlato. Buba je bila teška, kao da je od zlata, i najzad sam razumeo zašto je Jupiter verovao da je od pravog zlata.
- Poslao sam po vas - poče Legrand čudno otegnutim glasom - poslao sam po vas da vas zamolim za savet i pomoć i da nameru sudbine i jelenka...
- Dragi moj Legrande - prekidoh ga - vama sigurno nije dobro i trebalo bi da se čuvate. Morate bezuslovno da legnete u krevet, a ja ću ostati uz vas nekoliko dana, dok sve ne uredimo. Trese vas groznica i...
- Groznica? Pa opipajte mi puls! - odvrati on.
Uhvatih ga više ručnog zglavka i osetih odista da mu krv sasvim mirno struji.
- Ali, dragi Legrand, može čovek da bude bolestan i bez groznice! Dozvolite, molim vas, da se malo pobrinem za vas. Prvo, legnite u krevet, drugo...
- Varate se - uzvrati on - ja sam zdrav i osećam se dobro, koliko je to moguće pri ovoj mojoj lako shvatljivoj živčanoj uzrujanosti. Ako zaista želite, možete mi pomoći da se oslobodim ovog uzbuđenja.
- A kako se to može udesiti?
- Vrlo lako. Odlazim sa Jupiterom na malo istraživačko putovanje po bregovima. Tamo treba da mi pomaže jedan čovek u koga bih mogao da se pouzdam. Postigli svrhu ili ne, u svakom slučaju stišaće se moja uzrujanost od koje sada bolujem.
- Rado ću vam učiniti po volji - odgovorih - ali, ipak bih želeo da najpre znam: ima li to istraživačko putovanje po bregovima zaista neku vezu sa ovim đavolskim jelenkom?
- Svakako.
- Onda ne mogu da sudelujem u tom ludom preduzeću, dragi Legrand.
- To mi je žao, veoma žao, jer onda moram da pođem sam sa Jupiterom.
- Da pođete sami! Niste valjda pamet izgubili! Pa koliko ćete vremena ostati tamo?
- Verovatno čitavu noć. Krenućemo odmah, i kad ogreje sunce vratićemo se sigurno kući.
- A hoćete li mi dati časnu reč, ako izdržite ovaj bolesni nastup i ako se povoljno za vas svrši ova prokleta stvar sa bubom, da ćete se sa mnom vratiti kući i slušati moj savet kao da sam lekar?
- Obećavam. Ali da krenemo, jer više ne smemo da dangubimo.
Teška srca pođoh sa svojim prijateljem. Krenuli smo oko četiri sata - Legrand, Jupiter, pas i ja. Jupiter je tvrdoglavo zahtevao da sam nosi kosu i motike - a sve to, kako mi se činilo, više iz straha da oruđe ne dopadne u ruke njegovog ludog gospodara nego iz preterane uslužne marljivosti. Ja sam nosio dva fenjera, dok je Legrand pokretima čarobnjaka vitlao po vazduhu jelenka, koga je bio privezao čvrstim koncem. Teškom mukom uspevao sam da zadržim suze, jer sam se iz ponašanja svoga prijatelja potpuno uverio da mu se razum pomutio. Ipak, smatrao sam da je pametnije da se prilagodim položaju i da se ne protivim bezumnim planovima svoga prijatelja, već da sačekam dok mi se pruži zgodna prilika da preduzmem razumne mere.
Pregazismo vodeni rukavac koji odvaja ostrvo od kopna, i pošto smo se uspeli na pristranak, pođosmo dalje u severozapadnom pravcu, kroz nekakav divlji, razriven, pust predeo, ne susrevši putem ni jednog jedinog čoveka. Legrand nas je vodio sa velikom sigurnošću, oklevajući s vremena na vreme nekoliko trenutaka dok ne bi odredio pravac po nekim znacima koje je sam zabeležio. Pošto smo išli tako već puna dva sata, stigosmo najzad u nekakvu strašnu divlju pustoš. Bila je to nekakva visoravan blizu vrha jednog skoro nepristupačnog brežuljka, koji je od podnožja do vrha obrastao gustom šumom. Svuda po njemu štrčale su ogromne stene na kojima se slabo držala zemlja, pa bi se verovatno srušile da ih nije održavalo drveće.
Zaravan na koju smo se uspeli bila je obrasla gustim šibljem; pošto tuda nismo mogli da se provučemo, morao je Jupiter, na zapovest svoga gospodara, da nam krči kosom put do jednog džinovskog, divno izraslog lerovca, koji se nalazio između osam do deset hrastova, ali ih je mnogo nadvisio svojim silnim, prekrasno razvijenim granama, i svojom bujnom lisnatom krošnjom predstavljao najveće i najlepše stablo koje sam ikada video.
Kada smo stigli do ovog šumskog diva, obrati se Legrand Jupiteru pitajući ga da li sme da se popne na drvo. Starac je izgledao zamišljen; razmišljao je nekoliko trenutaka i najpre ništa ne odgovori. Onda se primače ogromnom stablu i stade da ga obilazi i posmatra sa najvećom pažnjom. Kada je dovršio svoje ispitivanje, reče:
- Da, masa, Jup se može peti. Jup se može peti na svako drvo.
- Onda se penji što brže možeš, jer će se ubrzo odviše smračiti za taj posao.
- Kako visoko trebati se ja peti, masa? - zapita Jupiter.
- Najpre ćeš se uspeti visoko uz glavno stablo; posle ću ti reći šta ćeš dalje da radiš. Tako, a sada ponesi jelenka!
- Šta, buba, masa Vil? Zlatna buba? - viknu crnac, odskdčivši s užasom. - Zašto trebati ja buba uzeti? Proklet ja biti, ako to učiniti!
- Ako se ti tako veliki i snažan bojiš da uzmeš u ruku malog, nevinog jelenka, onda možeš bar za konac da ga držiš; ali, ako nećeš da ga poneseš sa sobom, smesta ću ti glavu smrskati ovom motikom!
- Šta to, masa! - promuca prestrašeno Jup. - Zašto uvek tako mnogo ljut biti prema stari crnac! Ja se samo šaliti! Zar se ja bojati od buba? Pih!
On uze u ruku konac sa drugog kraja i stade da se penje uz drvo, odmičući bubu od sebe što je dalje mogao.
Lerovac ili Liriodendron tulipiferum, najdivnije američko stablo, ima u mladosti sasvim glatku koru i naraste do velike visine ne razgranavajući se. Postepeno, kora mu postane rapava i ispuca, a iz stabla izniknu kratke grane. Jupiter je mogao, dakle, bez prevelike teškoće da se uspuže uz drvo. Rukama i kolenima obuhvatao je diva što je čvršće mogao: hvatao se ispupčenih pukotina u kori, rukama se uzdizao i bosim nogama odupirao; u dva maha se gotovo srušio, a zatim mu pođe za rukom da se dohvati prve grane. Ver ovamo je mislio da je sad penjanje dovršeno, pa viknu sa visine od nekih pedeset do šezdeset stopa:
- Gde ja sada trebati, masa Vil?
- Penji se uz najdeblju granu... Tako... Ovde, sa ove strane - viknu Legrand. Crnac odmah posluša i peo se sve više, dok nam nije sasvim nestao iz vida njegov plećati stas. Najzad se začu njegova vika:
- Trebati ja još dalje ići?
- Pogledaj dole - odvrati Legrand - i prebroj grane ispod sebe, na ovoj strani. Pored koliko si se grana popeo?
- Jedan... dva... tri... četiri,.. Ja pored pet velikih biti, masa!
- Onda se popni još za jednu!
Posle nekoliko trenutaka začu se opet Jupiter. Bio se popeo na sedmu granu.
- A sada, Jupe - viknu Legrand, očito veoma uzrujan - moraš da se penješ po grani što god dalje možeš. Ako što naročito spaziš, javi nam!
Sve dotle nisam mogao sasvim da poverujem da mi je prijatelj zaista poludeo, a sada sam se u to uverio. Dok sam razmišljao kako bih ga najlakše odmamio kući, začuh Jupiterovu viku:
- O mnogo se bojati, dalje ne moći puzati, grana bila trula.
- Veliš li da je grana trula, Jupitere? - zapita Legrand drhtavim glasom.
- Da, masa, grana sasvim trula biti!
- Za ime božje, šta da sad radim? - očajno kriknu Legrand.
- Šta sad da radite - viknuh ja, sav srećan što mi se pružila prilika da se umešam - odmah ću vam dati savet, otiđite kući i ležite u krevet! Hajdete, Legrand. Vi ste ipak mio i razborit momak, hajdete sa mnom. Sve se više smrkava.
- Jupitere! - viknu on, i ne obazirajući se na mene - čuješ li me?
- Da, masa Vil, sasvim jasno.
- Izvuci moj nož, zaseci njime granu, pa mi reci brzo je li drvo zaista trulo!
- Grana biti trula, masa, ali ne mnogo, ja moći još penjati; ali, samo malo, i moram sam biti.
- Sam biti? Šta to sad znači?
- Ja mislim bez buba. Buba mnogo težak biti, ja ga ispustiti, a onda grana se slomiti kad je crnac sam!
- Lopužo! Nitkove! - stade da viče Legrand, očito veoma obradovan uprkos ovim kratkim izrazima. - Šta ti pada na um! Razbiću ti glavu ako mi bubu ispustiš! Razumeš li me?
- Da; ali, masa ne trebati tako vikati na jadni crnac!
- Aha! Slušaj sad! Ako se usudiš da dopreš do kraja grane, a da bubu ne ispustiš, poklonicu ti srebrni dolar čim se spustiš dole!
- O, ja ići, masa - odgovori crnac - odmah ja moći do kraj grane.
- Do kraja! Reci: jesi li već na kraju? - vikao je Legrand.
- Odmah biti na kraj, masa... O-o-o-o!... Milostivi nebeski tvorac!... Šta to biti na drvo?
- Dakle - zapita Legrand srećnim glasom - šta vidiš na grani?
- O, videti jedan mrtvačka glava... Svoj glava neko ostaviti na drvo! A sve meso glodano biti od ptice!
- A kako je lobanja pričvršćena uz granu? - zapita Legrand.
- Čekati, masa, morati najpre videti. O-o-o!... To biti smešno. Lobanja biti prikovana uz drvo sa jedan veliki klinac!
- Dobro, vrlo dobro, a sad čini što ti kažem, čuješ li, Jupitere.
- Da, masa!
- Nađi levo oko u lobanji!
- Hm - oho - ne biti ovde nikakav levi oko.
- Tikvane! Znaš li gde ti je leva ruka?
- O, da, znati to vrlo dobro, sa leva ruka ja uvek drva cepati.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:18

- Sasvim tako, ti si levak. A levo ti je oko na istoj strani na kojoj i leva ruka. Sad ćeš valjda naći levo oko u lobanji, ili duplju, u kojoj je pre bilo. - Jesi li našao? Nastupi prilično duga počivka. Onda se ču Jupiterov oklevajući glas:
- Levo oko od lobanje biti na isti strana kao njezin leva ruka? Ali, lobanja više nemati nimalo ruka! Ništa ne mari. Gde ja imati levo oko isto biti levo oko od mrtvački glava. Ovde! Šta sad raditi sa levi oko od lobanja?
- Stavi bubu unutra i pusti je kroz rupu dokle ti konac dopire; samo, dobro pazi da ne ispustiš konac!
- Već biti udešeno, masa Vil; mnogo lako biti buba kroz rupa provući.
Za vreme ovog neobičnog dijaloga Jupiter se nije mogao nimalo videti. Ali, sada se pojavi buba koju je on pustio o konac, i zablista se kao grumen čistog zlata, obasjana poslednjim zracima sunca na zalasku. Na to Legrand uze kosu u ruke i obeleži njome jedan prostor u obliku kruga, sa prečnikom od tri do četiri jarda99, na mestu više koga je visio jelenak. Tada naredi Jupiteru da pusti vrpcu sa bubom, pa da onda siđe sa drveta.
Sada moj prijatelj zabi jedan kolac tačno na ono mesto gde je pala buba. Zatim izvuče iz džepa smotani kanap i pričvrsti ga jednim krajem za lerovac, odmota ga polagano i zategnu najpre do koca, a zatim dalje nekih pedeset stopa u pravoj liniji u pravcu koji su određivali kolac i stablo. Najzad se zaustavi i opet pobode jedan kolac u zemlju, dok je Jupiter raščistio kosom čitav prostor. Oko drugog koca Legrand zabeleži jedan krug, zatim nam dade motike i zamoli nas da kopamo što je moguće brže.
Pravo da kažem, nisam nikako osećao veliku ljubav prema takvom poslu i rado bih ga se otresao u ovoj neobičnoj prilici jer se noć spustila, a bio sam uz to izmoren naporima koje sam preturio preko glave. Ali, nikako nisam mogao da izbegnem ovo kopanje, a i bojao sam se da svojim opiranjem ne uznemirim svoga sirotog prijatelja. Da sam se mogao pouzdati u Jupitera, pokušao bih da grubim nasiljem zagospodarim položajem; ali poznavao sam starog crnca i morao sam pretpostaviti da on u ovakvoj prilici neće ni najmanje zazirati da svome gospodara priskoči u pomoć. Nisam više sumnjao da ga je zaludila bajka o nekom zakopanom blagu; njegovu je ludost verovatno pojačao nalazak jelenka, a možda i Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Tako sam bar ja tumačio luđakove reči: „Buba će mi pokazati put do zlata“. Bio sam veoma ožalošćen zbog sudbine svoga prijatelja, ali sam se silom savladao i kopao sam veoma usrdno. Nadao sam se da će očiglednost i prevarena nada možda opametiti jadnika.
Kada smo zapalili fenjere i njihova svetlost obasjala naš rad, morao sam da se nasmešim šarenom društvu kakvo smo mi bili i neobičnom utisku koji bi naš tajanstveni i sumnjivi posao mogao proizvesti na slučajne prolaznike.
Kopali smo sa velikom neumornošću otprilike dva sata. Dok smo mi ćuteći radili i retko koju reč progovorili, njufaundlendski pas, koga je naš posao izgleda veoma zanimao, nije prestajao da laje. Lavež mu je bivao sve glasniji, i Legrand poče da strahuje da ne domami kakve prolaznike. Jupiter je hteo da psa umiri nekim uspešnim sredstvom jer se izvuče iz jame cereći se podmuklo. Primače se psu, sveza mu gubicu svojim pojasom i, zadovoljno se smejući, maši se opet svoje motike.
Već smo bili iskopali u dubinu otprilike pet stopa100, a skriveno blago, o kome je moj bolesni prijatelj očigledno sanjao, nije se pokazivalo. Kad smo prestali zbog umora, ponadah se da će se time svršiti ova neobična komedija. Ali Legrand, mada očito uznemiren, poče opet da kopa obrisavši zamišljeno znoj sa čela. Iskopali smo već bili čitav levak u prečniku od četiri stope, a sad smo mu još proširili obim i izrili dve stope dublje - i opet ništa nismo našli.
Jadni kopač blaga, koga sam neizmerno žalio, izađe iz jame; na licu mu se čitalo najdublje razočarenje dok je ponovo oblačio svoj dugački kaput. Ja sam ćutao. Na mig svoga gospodara Jupiter stade da prikuplja oruđe. Oslobodismo psu gubicu i u grobnoj tišini krenusmo natrag kući.
Bili smo već prevalili dobar deo puta, kad Legrand najedanput izusti glasnu psovku, nasrnu na Jupitera i ščepa ga za vrat. Razjapljenih usta i iskolačenih očiju, preneraženi crnac ispusti motiku i pade ničice ispred svoga gospodara.
- Ti, lopužo - zasikta Legrand kroz stisnute zube - crno pseto prokleto, govori, odgovaraj! Govori kad ti kažem, i nemoj da mi vrdaš! Gde ti je levo oko?
- Nebeski otac! O, masa Vil, zar to ne biti moje levo oko? - rekao je sa užasom crnac, pokazujući rukom svoje desno oko.
- Naravno, tako sam i mislio! Ura! Znao sam to - kriknu Legrand, pusti crnca i zavrte ga kao vihor oko sebe, na čuđenje sluge koji nas je ćutke i naizmenice posmatrao.
- Hajdemo, moramo natrag - viknu Legrand - igra još nije izgubljena! Nismo ništa drugo mogli da učinimo sem da sa njim natrag odjurimo do lerovca.
- Jupitere - poče on kad stigosmo - dođi ovamo pod drvo. Je li lobanja licem bila okrenuta od stabla ili prema stablu?
- Lice od stabla okrenuti, masa!
- Dobro, jesi li ispustio jelenka kroz ovo oko ili kroz ovo ovde? - Pri tim rečima Legrand dodirnu najpre levo, a zatim desno oko Jupiterovo.
- Ovo oko biti, masa, levo oko, upravo kako mi vi kažete. Pritom crnac pokaza svoje desno oko.
- Onda još jednom moramo da pokušamo - odahnu Legrand.
Na to moj prijatelj, kod koga sam već u njegovoj ludosti opažao neki metod, izvadi iz zemlje kolac koji je obeležavao mesto gde je buba pala na zemlju, i ponovo ga zabode na tri palca levo. Namota opet kanap, zategnu ga od stabla do koca, a odavde, kao i pre, za pedeset stopa dalje u ravnoj liniji. Na taj način dospesmo do jednog mesta koje je bilo udaljeno nekoliko jardi od mesta gde smo ranije kopali. Opet Legrand obeleži krug oko drugog koca, i mi se ponovo latismo motika. Bio sam užasno umoran, a ipak sam vredno kopao, pa moram priznati da me naš rad počeo zanimati. Obuze me neka razdraženost i očekivanje, što nisam umeo sebi da objasnim; izmišljeno blago, koje je pomutilo pamet mome prijatelju, kao da je i meni zavrtelo mozak. Dok sam radoznalo razgledao jamu, pas opet stade da laje. Pre mu je lavež bio srdit i razdražen, a sada je lajao potmulo i bojažljivo. Kada je Jupiter opet hteo da mu veže njušku, branio se besno, skočio zatim u jamu i stao da rije šapama po dnu. Posle nekoliko trenutaka ukaza se mnoštvo ljudskih kostiju; videli smo da su to delovi dva cela kostura, na kojima je još visilo nekoliko metalnih dugmadi i trulih vunenih krpa. Sa nekoliko udaraca motikom otkrismo veliki španjolski nož. Kopali smo dalje kao bez duše ali ne nađosmo ništa, osim tri ili četiri komada zlatnog i srebrnog novca.
Kada je Jupiter spazio pare izbezumi se od radosti, dok se na licu njegovog gospodara ogledalo najdublje razočarenje. Ipak nas je bodrio da dalje kopamo, i baš kad smo se bili ponovo prihvatili posla ja posrnuh i sruših se ničice, jer sam bio zapeo čizmom o veliku alku koja je ležala upola zatrpana u raskopanoj zemlji.
Nikad u svom životu nisam bio tako uzbuđen i uzrujan. Radili smo brzo dalje. Najzad, otkopasmo jedan kovčeg, koji je bio dug otprilike tri i po, širok tri, a visok dve i po stope: Okovan je bio čvrsto rešetkom od isprepletanih gvozdenih obruča. Šest alki bilo je prikovano duž ivice kovčega, bez sumnje za šest osoba, jer ih je toliko trebalo da podignu kovčeg. Nas trojica zapesmo iz sve snage da kovčeg izdignemo: ali, morali smo se pomiriti sa tim da ga nikako ne možemo maknuti s mesta. Srećom, bio je zatvoren samo dvema pomičnim rezama, koje pomakosmo natrag, dršćući i teško dišući od očekivanja.
Kako da to opišem? - Kada smo jamu osvetlili fenjerima, zaslepi nas blistavi sjaj: tako je plamtelo i iskrilo se pred našim očima da nas je to zaslepilo, i samo nejasno smo mogli da raspoznamo zbrkanu gomilu zlata i dragog kamenja.
Ne umem da izrazim šta sam sve osetio u tome trenutku. Legrand je izgledao iznuren od napora i izustio bi samo po koju reč. Jupiterovo liceje bilo nekoliko trenutaka žuto i tako bledo, koliko crnačko lice uopšte može da pobledi. Stojao je očaran i ukočen. Onda kleknu u jamu, i zarivši svoje gole ruke u blago sve do lakata, podrža ih tako neko vreme, protežući se kao da je u prijatnom kupatilu. Najzad duboko uzdahnu kao da sam sa sobom razgovara: ,,I to sve doći od zlatna buba, od lepi, mili, dobri zlatno buba, koji ja uvek tako pakosno grditi. Zar tebe ne biti sramota, Jup? Odgovoriti!“
Najzad sam morao podsetiti i svoga prijatelja i njegovog slugu da moramo odneti blago na sigurno mesto. Ali, kako da to izvršimo? Razmišljali smo na sve moguće načine, ali bili smo suviše zbunjeni da bismo nešto pametno smislili. Naposletku odlučismo da uzmemo iz kovčega koliko je bilo potrebno da bismo ga mogli izvući iz jame. Ispraznismo tako iz kovčega oko dve trećine, sakrismo to u grmlju, a psa ostavismo da stražari. Zatim odvukosmo kovčeg kući. Stigosmo u kolibu posle velikih napora oko jedan sat po ponoći. Otpočinuli smo čitav sat, malo se prihvatili, pa opet krenusmo sa tri velike vreće prema brežuljcima. Nešto pre četiri sata dospesmo do jame. Ostatak našeg plena razdelismo između sebe što smo mogli pravednije, ostavismo jamu raskopanu i vratismo se natrag kolibi. Baš je svitalo na istočnom horizontu iznad kruna drveća kad smo sa sebe stovarili svoje skupoceno breme.
Klonusmo potpuno iznureni; ali, nismo mogli da se smirimo zbog strahovite uzbuđenosti. Pošto smo prodremali nemirno tri do četiri sata, poustajasmo u isti mah, kao da smo se dogovorili, da razgledamo svoje blago.
Kovčeg je bio pun do vrha i mi provedosmo čitav dan i veći deo noći pregledajući blago i pažljivo ga sređujući. Bogatstvo što je ležalo pred nama bilo je veće nego što smo u početku mislili. Izbrojali smo u samim zlatnicima četiri stotine i pedeset hiljada dolara. Nije bilo tu ni jednog jedinog srebrnjaka. Našli smo samo starinske zlatnike sa raznovrsnim likovima, španjolskog i nemačkog novca, nekoliko engleskih gvineja i različitog novca kakvog još nikada nismo videli. Američkog novca nije bilo.
Teško je bilo proceniti drago kamenje. Bilo je tu alemova neobične veličine i lepote, u svemu sto i deset komada, osamnaest divnih rubina, tri stotine i deset smaragda, jedan lepši od drugoga, dvadeset i jedan safir i jedan opal. Sve to kamenje bilo je izvučeno iz okvira i prosto pobacano u kovčeg; okviri koje smo pronašli među ostalim zlatom kao da su bili slupani čekićem da se ne bi mogli raspoznati. Našli smo mnoštvo masivnog zlatnog nakita; otprilike dve stotine prstenova i naušnica; teških lanaca bilo je, ako se ne varam, trideset i jedan komad, osamdeset i tri veoma velika i teška raspeća, pet zlatnih, vanredno skupocenih kadionica i krasan zlatan pehar koji je bio ukrašen divno izrezanim lozovim lišćem i likovima iz bahanalskih prizora. Sem toga, bilo je mnogo manjih predmeta kojih se više ne sećam. Težina našeg blaga premašila je tri stotine i pedeset funti. Tu nije uračunato sto dvadeset i sedam prekrasnih zlatnih satova, od kojih su tri, brat bratu, vredela pet stotina dolara. Celokupnu vrednost našeg blaga proračunali smo na milion i po dolara; a kasnije, kada smo prodavali dragocenosti, pokazalo se da smo ih isuviše nisko procenili.
Malo posle, pošto smo se umirili, Legrand videći da sa najvećim nestrpljenjem očekujem od njega rešenje zagonetke, ispriča mi sve što je bilo u vezi sa otkrićem blaga.
- Sećate se - poče on - da sam vam one večeri, kada ste me iznenada posetili i grejali se uz ognjište pružio jednu skicu, koja je trebalo da predstavlja moga jelenka. Verovatno se sećate i toga da sam se naljutio kada ste utvrdili da moj crtež umesto bube prikazuje pravu mrtvačku glavu. Najpre sam mislio da se šalite; tada mi je pala na um čudnovata pega na bubinim leđima i u sebi sam priznao da u vašim rečima ima nešto istine. Ipak, ljutila me vaša primedba o mom crtačkom daru i umalo nisam bacio u vatru komad pergamenta kada ste mi ga vratili.
- Komad papira, hteli ste reći?
- Ne. I izgledalo je kao papir, i isprva sam i ja tako mislio; ali, kada sam crtao po tom komadiću opazio sam da je to tanki pergament. Bio je, kao što znate, sasvim prljav. Kada sam ga zgužvao u srdžbi pade mi pogled na skicu, i možete već da zamislite kako sam se prenerazio kada sam zaista spazio mrtvačku glavu na istom mestu na kome sam, kako mi se činilo, nacrtao bubu. Jedan trenutak bio sam suviše začuđen da bih mogao logično da mislim. Znao sam da mi se crtež u pojedinostima mnogo razlikovao od ove skice, premda se nije mogla poricati neka sličnost.
Najzad sam uzeo sveću, seo u najudaljeniji ugao sobe i počeo pažljivije da ispitujem pergament. Kada sam ga okrenuo, našao sam svoj sopstveni crtež na drugoj strani, tačno onakav kakav sam izradio. Najpre me začudila sličnost između moje i skice mrtvačke glave; zatim mi se učinilo nerazumljivo što je ova mrtvačka glava ne samo svojim oblikom nego tako isto i veličinom bila neobično nalik na moj crtež. Te čudnovate činjenice zbunile su me sasvim u prvi mah. Sticaj neobičnih okolnosti pomete najpre uvek razum koji se trudi da nađe neku vezu, neki lanac uzroka i posledice, a kad mu to ne uspe - izgleda trenutno kao malaksao. Kada mi se svest malo više razbistrila, prenerazi me nova misao. Setio sam se potpuno jasno da na pergamentu, pre nego što sam počeo da crtam, nije mogla da se vidi nikakva mrtvačka glava, jer sam ga obrtao na sve strane ne bih li našao čisto mestance za svoju skicu. Morao bih, znači, bezuslovno da opazim mrtvačku glavu. Preda mnom je ležala neka tajna koja je prividno bila nedokučiva svakom razumnom shvatanju; pa ipak, osećao sam da u dubini moje najskrovitije svesti sviće neka slutnja, odsev neke istine, koja se potvrdila u avanturi prošle noći. Odmah sam ustao i zaključao pergament, ne želeći da o tome više mislim dok ne ostanem sam.
Pošto ste se vi oprostili, a Jupiter zaspao, počeo sam da ispitujem stvar redom. Najpre sam se prisetio na kakav je neobičan način pergament dospeo u moje ruke. Sećao sam se tačno mesta gde smo uhvatili jelenka; nalazilo se s one strane na obali, otprilike jednu milju istočno od ostrva. Kada sam dohvatio jelenka, jako me ujeo pa sam morao da ga pustim. Uvek bojažljivi Jupiter osvrtao se ne bi li našao kakav list ili što slično čime bi bubu dohvatio. U tom trenutku istovremeno ugledasmo komadić pergamenta, koji mi se učini kao običan komad papira, upola zatrpan u pesku. Nedaleko od toga mesta opazili smo trule ostatke neke lađe. Olupine su, po svoj prilici, ležale ovde dugo vremena, jer su truli komadići drveta jedva mogli da se raspoznaju kao daske od lađe.
Dakle, Jupiter je podigao pergament, uvio u njega jelenka i dao mi ga. Vraćajući se kući susrete nas potporučnik G., i ja mu pokazah bubu. Sigurno znate kako se on oduševljava za sve novo što je u vezi sa prirodnom naukom. Stoga je odmah hteo da odnese jelenka u tvrđavu. Pre no što sam pristao stavio je jelenka u džep od prsluka, dok sam ja pergament kojim je buba bila uvijena strpao u svoj džep i ne obraćajući na njega naročitu pažnju.
Sećate se kako sam ustao i seo za sto da nacrtam jelenka, tražio sam list hartije i na svoje čuđenje nisam ga našao na mestu gde sam ga obično stavljao. Ispreturao sam takođe i fioku, ali ni u njoj ništa nije bilo; onda sam ispremetao svoje džepove ne bi li možda našao kakvo staro pismo, i tada sam napipao pergament. Čudnovate okolnosti pod kojim sam došao do pergamenta uticale su na mene.
Smatraćete me za fantastu kad vam kažem da sam odmah video vezu između ovih slučajnosti koje sam vam maločas opisao. Bez velikog truda mogao sam da spojim dve karike toga lanca; delovi jedne lađe ležali su na obali, a nedaleko od njih komad pergamenta. Izričito naglašavam komad pergamenta, a nikako hartije, pergamenta sa crtežom mrtvačke glave. Pitate se - „gde je tu veza?“. Pa, poznato je da je mrtvačka glava gusarski znak, i u svim bitkama ističe se zastava sa mrtvačkom glavom.
Naglasio sam da smo našli pergament, a ne list hartije. Pergament je trajan, gotovo neistruljiv. Stvari bez velike važnosti retko se pišu na pergamentu, jer je on isuviše nezgodan za svakodnevne beleške i crteže. Ta je misao bila veoma važna za mene, a postala je još važnija kada sam pomislio na mrtvačku glavu. Zatim, i sam oblik pergamenta bio je važan za mene. Premda je jedan kraj bio otkinut, moglo se ipak videti da je pergament nekad bio duguljast kao neka povelja.
- Ali - prekidoh ga - vi kažete da lobanje nije bilo na pergamentu kada ste crtali jelenka. Kakvu vezu onda pronalazite između lađe i lobanje, ako je nju, kao što sami priznajete, đavo će ga znati ko i kako nacrtao posle vašeg crteža?
- Vidite, oko toga se vrti cela ta tajna, mada sam ja to mogao da objasnim bez velikog truda. Pravio sam sledeće zaključke: kad sam crtao jelenka, nije se videla nikakva lobanja na pergamentu. Dovršivši crtež, dao sam ga vama i pažljivo vas posmatrao dok mi ga niste vratili. Vi, dakle, niste mogli da nacrtate lobanju niti iko drugi u mojoj kolibi. Pa ipak, mrtavčka glava je bila tu!
Stigavši dotle u svojini mislima, napregao sam sve sile da se setim svake i najmanje pojedinosti koja bi mi tu stvar dalje objasnila. Vreme je bilo hladno, što je redak i, kao što ćete odmah videti, za nas veoma srećan izuzetak u ovo godišnje doba. U ognjištu je plamsala vatra. Bio sam se zagrejao pešačeći i zato sam seo dalje od ognjišta. Vi ste, naprotiv, bili primakli svoju stolicu uz samu vatru. Baš kada ste hteli da razgledate moj crtež, upade u sobu njufaundlendski pas i prope se uz vas. Levom rukom milovali ste njega, dok vam je desnica, u kojoj ste držali pergament, visila mlitavo među kolenima, u najvećoj blizini vatre. Pobojah se da plamen ne zahvati pergament, i taman da vas na to upozorim, kada vi povukoste ruku i počeste pažljivo da razgledate crtež. Pošto sam sve te pojedinosti sredio u svojoj glavi, nisam više ni časa sumnjao da se lobanja pojavila na pergamentu pod uticajem toplote. Sigurno vam je poznato da ima hemijskih preparata koji se od pamtiveka upotrebljavaju kao mastilo za tajne spise. Ako takvim mastilom pišete po hartiji ili pergamentu, onda ono što ste napisali ili nacrtali posle kraćeg ili dužeg vremena iščezne i pojavi se kada se izloži dejstvu toplote na izvesnom stepenu. Ako se rastopi šafran u kiselini i razredi u četverostrukoj količini vode, dobije se zeleno mastilo, koje se često upotrebljava; crveno se dobija ako se kobalt rastopi u azotnoj kiselini. Posle kraćeg ili dužeg vremena iščeznu ta mastila sa hartije, a pojavljuju se opet pod uticajem toplote.
Ponovo sam sa pažnjom razgledao mrtvačku glavu. Ivice crteža nisu bile najjasnije izražene. Očigledno, dejstvo bojenja bilo je nepotpuno ili neujednačeno. Odmah sam naložio vatru i primakao pergament plamenu. Najpre su se time samo još jasnije istakle nežnije crte mrtvačke glave. Kada sam nastavio ogled, na kraju, prema mrtvačkoj glavi, pokaza se jedan lik, za koji mi se najpre učini da predstavlja kozu. Posle podrobnog ispitivanja došao sam do zaključka da je predstavljao jare.
- Ha, ha! Verovatno nemam prava da vas ismevam - rekoh mu - jer se zaista ne sme ismevati blago od jednog i po miliona; ali, nije moguće da ćete pomoću jareta dodati i treću kariku svome lancu. Koliko mi je poznato, gusari nemaju nikakva posla sa kozama!
- Ali, rekao sam vam ipak da to nije koza!
- Svejedno, nije koza ali je jare; a to je opet jedno te isto!
- Skoro isto; ali, ne sasvim - reče Legrand. - Sigurno ste čuli za kapetana Kida.101 U ovom crtežu poznao sam odmah vrstu hijeroglifskog potpisa, koji se, uostalom, na pergamentu nalazio tačno na onom mestu gde se dokumenti redovno potpisuju. Mrtvačka glava u poprečnom suprotnom uglu trebalo je, naprotiv, da zameni inače uobičajeni pečat ili kakav žig. Ali, sada me strašno zbunjivalo ono što je glavno: sadržaj dokumenta, tekst između žiga i potpisa. To me je prilično zbunilo: pa ipak, osećao sam se kao da me očekuje neizmerna sreća. Kako me obuzelo ovo osećanje - ne znam ni sam, a možda ga je u meni probudila i nesvesna želja. U svakom slučaju na mene je snažno uticalo Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Sem toga, sve se zbilo pod uticajem ipak čudnovatog sticaja slučajnih okolnosti toga dana. Pomislite samo: da se sve to nije desilo baš onog dana, kada je izuzetno bilo tako hladno pa smo morali da naložimo vatru! Da nije bilo one vatre i da nije utrčao moj pas, ne bi se pojavila mrtvačka glava i vi biste videli samo moj crtež... I mi ne bismo pronašli blago!
- Ali, pričajte dalje; gorim od radoznalosti!
- Vama je sigurno poznato kako se uporno održalo verovanje i kako se još i sada prepričava u nepromenjenom obliku: kako je zloglasni gusarski kapetan Kid zakopao svoj plen na obali našega mora. Što se ovo verovanje tako uporno održalo, tumačio sam time što je blago ostalo još uvek zakopano. Da je Kid kasnije odneo svoje zakopano blago, ovo bi verovanje izgubilo svoj smisao i sigurno bi nestalo. Činilo mi se da je kapetana sprečio neki slučaj: recimo, na primer, gubitak kakvog spisa u kome bi se jedino nalazio tačan opis mesta gde je blago bilo skriveno, a njegovi drugovi saznali za tu okolnost pa sa svoje strane pokušali da nađu blago. Tako su možda dali povoda onom pričanju koje se održalo sve do današnjega dana. Jeste li ikad čuli da je na našoj obali iskopano kakvo blago?
- Nikada.
- Ali, poznato vam je da je Kid bio nagomilao neizmerno blago. Ja sam bio uveren da je jedan deo ovog blaga svakako sakriven, a vi ćete se sada jedva začuditi kad vam kažem kako sam se nadao i, štaviše, bio uveren da ću pomoću ovog pergamenta, nađenog na tako čudan način, doći do ključa kako da nađem mesto gde je blago sakriveno.
- Ali, šta ste učinili da saznate istinu?
- Pojačao sam toplotu i pergament opet izložio njenom uticaju. Ali ne pojaviše se nikakva slova. Pomislio sam da je prljavština kriva što mi pokušaj nije uspeo. Stoga oprah pergament pažljivo, polivši ga vrelom vodom. Zatim ga stavih u tiganj, okrenuvši mrtvačku glavu dole, a tiganj položih na gomilu žara. Posle nekoliko minuta, kada se tiganj jako zagrejao, izvadih pergament i, na svoju najveću radost, videh da su se na njemu pojavile mrlje, kao da je ispisan poredanim brojevima. Opet stavih pergament u tiganj, i nastavih da ga zagrevam. Kada sam ga ponovo pogledao, izgledao je sasvim ovako kao što ćete ga sada videti.
Legrand zagreja pergament i pruži mi ga. Ugledah u krupnim potezima sledeće brojeve, pisane crvenkastim mastilom između mrtvačke glave i jareta:

53++ ++ + 305))6*;4826)4 ++ .)4 ++ );806*;48+8II60))85;1 ++ (;: ++ *8 ++ 83(88)

5*+;46(;88*96*?;8)* ++ (;485);5*+2:* ++ (;4956*2(5*-4)8118*;

4069285);)6+8)4 ++ ++ ;l( ++ 9;48081;8:8 ++ l;48f85;4)485f

528806*81( ++ 9;48;(88;4( ++ ?34;48)4 ++ ;161;:188; ++ ?;

- Ali - rekoh, pružajući mu natrag pergament - sad isto toliko znam kao i pre; makar mi obećali sve drago kamenje Golkondino ako odgonetnem ovu zagonetku - to ne bih uspeo!
- A, ipak - odvrati Legrand - razjašnjenje nije u stvari tako teško, kako bi moglo da izgleda na prvi pogled. Ovi brojevi sastavljaju, kao što i sami odmah uviđate, tajno pismo, tj. prevode i kriju neki smisao. Po svemu onome što sam znao o Kidu, nisam ga baš smatrao za sposobna da pronađe neko tajno pismo koje bi bilo teško protumačiti; rekoh samom sebi da je to jednostavno pismo sa brojevima, koje se neukom mornarskom mozgu moralo činiti sasvim nerazrešivo i bez ključa.
- A vi ste zaista rešili zagonetku?
- Bez velikog truda. Dešifrovao sam tajna pisma teža i deset hiljada puta. Morao sam najpre da odredim kojim je jezikom pismo bilo pisano. Da se nisam odmah dosetio šta znači jare, koje treba da predstavi ime Kid i samo u engleskom jeziku može to da znači, i da odatle nisam zaključio da je tekst engleski, onda bih pokušao najpre sa francuskim ili španjolskim jezikom, kojima su gusari govorili u ovim vodama. Ovako, za mene nije bilo nikakve sumnje da se Kid poslužio engleskim jezikom.
Kao što vidite, brojevi nisu rastavljeni na reči. Da je bilo tako, odmah bi mi bilo moguće da rešim zagonetku! Jednostavno bih odabrao i izdvojio kratke reči; i pri nailaženju na reč koju sačinjava samo jedno slovo, na primer a ili 1 (jedan, ja), rešenje mi ne bi bilo nimalo teško. Ali, pošto znaci nisu bili rastavljeni na reči, počeo sam da izdvajam i one znake koji najčešće dolaze, kao i one kojih je bilo samo neznatan broj. Tako sam složio sledeću tablicu:

Znak 8 javlja se 33 puta

; javlja se 26 puta

4 javlja se 19 puta

++ javlja se 16 puta

* javlja se 13 puta

5 javlja se 12puta

6 javlja se 11 puta

+ i l javljaju se 8 puta

O javlja se 6 puta

9 i 2 javljaju se 5 puta

: i 3 javljaju se 4 puta

? javlja se 3 puta

II javlja se 2 puta

- i . javljaju se jednom

U engleskom jeziku slovo e dolazi najčešće. Za njim dolaze: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, l, g, m, w, b, k, p, q, x, z. £ je tako često slovo da nema nijedne rečenice, pa ma kako kratka bila, a da se ono u njoj ne javlja češće od svih ostalih slova.
Tako imamo osnovu za dalje zaključke. Pošto u našoj tablici najčešće dolazi broj 8, uzećemo ga kao tajni znak za slovo e. Da bismo ispitali je li naše gledište opravdano, pogledajmo nalazi li se broj 8 često puta udvoje jer se e često udvaja u engleskom jeziku, kao na primer u rečima meet, fleet, speed, seen, been, agree itd. Na našem pergamentu broj 8 javlja se udvoje tačno pet puta, premda je tajno pismo kratko. U engleskom jeziku od svih reči najčešće dolaze the102: da vidimo, onda, nećemo li naći tri znaka, uvek jednako poredana, od kojih bi poslednji bio 8; ovi znaci bi verovatno zamenjivali reč the. Kao što vidite, na pergamentu se nalazi tačno sedam takvih slogova, i to na ovaj način: ; 4 8. Stoga možemo pretpostaviti da znak tačka i zapeta predstavlja slovo t, a broj 4 da znači slovo h. Time smo učinili veliki napredak. Pošto smo sada odredili jednu reč, možemo da određujemo početke i svršetke drugih reči. Uzmimo pretposlednji slučaj, na samom kraju pisma, gde dolazi slog ; 4 8.
Znak tačka i zapeta, koji se neposredno nalazi iza sloga ; 4 8 početno je slovo jedne reči, i od šest sledećih znakova poznajemo ih ukupno pet. Ako ove znake zamenimo slovima koja im odgovaraju, a ostavimo jedno mesto prazno za nepoznati glas, onda dobijamo: teeth
Ako sad pogledamo celu azbuku, nećemo naći nijednog slova koje bi umetnuto između t i eeth davalo zajedno sa ovim glasovima jednu reč. Znak ih na kraju mora, prema tome, da pripada nekoj drugoj reči; ostaju nam još slova t ee.
U rečniku nalazimo kao jedinu ovde moguću reč tree (drvo). Prema tome, sa znakom koji se nalazi pred tree imamo reč the tree (drvo). Ujedno smo našli jedno novo slovo r, koje je ovim znakom predstavljeno.
Posle nekoliko znakova nailazimo ponovo na slog ; 48. Tako dolazimo do jednog većeg niza:

the tree;

4 (++34 the ili, ako umetnemo poznata slova:
the tree thr ++?3h the.

Ako umesto preostalih znakova stavimo tačkice, dobićemo: the tree thr... h the.
Iz ovoga možemo veoma lako da odgonetnemo reč through (kroz). Tako dobijamo tri nova slova: o, u i g, koje zamenjuju tajni znaci ++ ? i 3.
Ako sada potražimo u tajnom pismu poznate znakove, naći ćemo na početku ovaj stav:
+83(88 ili u slovima: egree

Tako dobijamo sasvim lako reč degree (stepen), i možemo da pretpostavimo da znak + znači slovo d.
Pođemo li za četiri slova dalje od reči degree, naići ćemo na niz:
;46(;88

Ako umetnemo poznata slova, a nepoznate znake zamenimo tačkama, pročitaćemo: ih rtee stav u kome odmah možemo da pročitamo reč - thirteen (trinaest). Znaci 6 i * znače slova i i n.
Na početku tajnog pisma nalazimo dalje niz:
5 3 ++ ++ +

Postupimo li kao i pre dobićemo reč: good (dobar).
Zasebno slovo pred good može da znači samo a,103 obe prve reči glase dakle: a good.
Sad je već vreme da sastavimo ključ i tablicu, pa da tako olakšamo posao. Ona ima ovakav izgled: 5 znači a, + = d, 8 = e, 3 = g, 4 = h, 6 = i, * = n, ++| = o, (= r, ; = t.
Dakle, znamo deset najvažnijih slova, i još mi preostaje da vam objasnim kako mi je uspelo dalje odgonetanje.
Odgonetnuvši tako čitav pergament, dobio sam ovaj tekst: A good glass in the bishop 's hostel in the devil's seat fortyone degrees and thirteen minutes north-east and by north main branch seventh limb east side shoot from the left eye ofthe death's-head a bee line from the tree through the shot fifty feet out.104
- Ali - upletoh se ja - još mi se i sada čini prilično nejasno značenje ovih reči. Kakav smisao može čovek da nađe u ovom poklapanju: devil's seats, death's heads i bishop's hotels!
- Priznajem - reče Legrand - da stvar izgleda teška ako se površno pogleda. No ja sam svoju pažnju obratio na to da ovu rečenicu raščlanim na prirodne delove od kojih ju je složio sastavljač tajnog pisma.
- Hteli ste da stavite interpunkciju?
- Tako otprilike.
- Ali, kako ste u tome uspeli?
- Pomislite da onaj koje pisao nije namerno rastavljao reči jednu od druge, samo da bi otežao rešenje. Sada se moglo pretpostaviti da je ovaj ne baš oštroumni čovek, kakav je očigledno bio pisar, preterao verovatno u tome. Kada je pri sastavljanju svoga pisma dospeo do jednog mesta, koje je označavalo kakav mu drago svršetak ili možda kraj rečenice, on se pri tome trudio da zbije još gušće svoje znake na tome mestu nego inače. Ako razgledate pergament, naći ćete pet mesta na kojima su znaci zbliženi na osobit način. Ovaj ključ upotrebio sam da ovako raščlanim rečenicu:
A good glass in the Bishop s hostel in the devil's seat - forty-one degrees and thirteen minutes - north east and by north - main branch seventh limb east side - shootfrom the left eye ofthe death 's head - a bee linefrom the tree through the shotfiftyfeet out.
- Ali, baš zbog ove podele, stvar mi je još nerazumljivija - rekoh ja.
- I meni je bila isto tako nekoliko dana - odgovori Legrand - raspitujući za mesto nedaleko od o'strva Saliven, koje bi se zvalo Bishop's Hotel (razume se da nisam upotrebljavao zastarelu reč hostel). Kako nisam mogao da dobijem nikakvo obaveštenje, hteo sam svoja ispitivanja da proširim na veći prostor, da bih postupao što smišljenije, kad mi jednog jutra, sasvim iznenada, pade na um da bi se reči Bishop's Hotel mogle da odnose na porodicu Bessop koja je od davnina imala staro vlastelinske dobro, udaljeno četrdeset milja severoistočno od ostrva. Otišao sam do plantaže da se o tome raspitam kod starijih crnaca. Najzad se seti jedna starica da je čula za Bessop Castle (Besopov dvor), i reče mi i da bi mogla tamo da me odvede; ali, reče, to nije ni dvorac ni gostionica, nego jedna visoka pećina.
Dadoh joj dobru nagradu, pa, pošto je malo premišljala, pristade da me odvede. Pećinu nađosmo bez osobite teškoće, i ja počeh da istražujem mesto, pošto sam najpre ženu poslao natrag. „Dvor“ se sastojao od nepravilnih, ispremetanih urvina i pećina; jedna od tih pećina zape mi naročito za oko svojom visinom, položajem i čudnim oblikom. Popeh se i bacih pogled naokolo, ne znajući ni sam tačno šta dalje da preduzmem. Dok sam se tako kolebao i razmišljao, ugledah najedanput jednu uzanu isturenu kamenu gredu na istočnoj strani pećine, otprilike tri stope ispod vrha na kome sam se nalazio. Ta greda štrčala je napred nekih osamnaest palaca, široka samo jednu stopu, a zbog udubljenja, koje se nalazilo odmah više nje, mnogo je ličila na duboke naslonjače naših predaka. Nisam sumnjao da je to „đavolsko sedalo“, koje je pominjano u pergamentu; i sada mi je cela tajna izgledala jasna.
Sada sam znao da je „dobro staklo“ moglo značiti samo dogled, jer reč „staklo“ pomorci retko upotrebljavaju i u drugom smislu. Trebalo je, a da to nije teško razumeti - da upotrebim dogled, i to u tačno određenom pravcu. To je, kako mi se činilo, bilo naznačeno u onom odeljku pergamenta u kome se govori o „41 stepenu, 13 minuta i severo-severoistočnom pravcu“. Veoma uzrujan, pohitao sam kući, uzeo dogled i povratih se natrag pećini.
Spustio sam se sa vrha na isturenu stenu i opazio da se na njoj moglo stajati samo na osobit način. Ova činjenica kao da je potvrđivala ispravnost moga naslućivanja. Razumljivo je da su se 41 stepen i 13 minuta mogli da odnose samo na ugao koji bi imali da zatvaraju pravac gledanja i vidljivi horizont, jer je horizontalni položaj bio jasno određen rečima „severo-severoistočno“. Odmah sam odredio severo-severoistočni pravac pomoću džepnog kompasa; zatim, pošto sam postavio dogled koliko sam tačnije mogao, otprilike pod uglom od 41 stepena, dizao sam ga oprezno i spuštao, dok mi pažnju nije privukla čudnovata čistina u lišću nekog udaljenog stabla, koje se znatno izdizalo iznad ostalog drveća. U sredini ove čistine spazio sam belu pegu; ali nisam mogao da odredim šta je to bilo. Pošto sam pažljivo udesio oštrinu dogleda, ugledao sam ljudsku lobanju.
Posle ovog otkrića zagonetka mi je bila jasna, jer su se reči „glavna grana sedmi ogranak istočna strana“ mogle da odnose samo na mesto na kome je lobanja uz drvo bila pričvršćena, a reči „zategnuti kanap od levog oka lobanje“ bile su takođe sasvim razumljive. Shvatio sam da je trebalo spustiti jednu kuglicu kroz levo oko lobanje, a da pravac između stabla i kuglice do mesta na koje bi kugla udarila, produžen za pedeset stopa, mora da označuje mesto na kome se nalazi blago.
- Sve je to veoma jasno - rekoh - i mada je vesto kombinovano, ipak je veoma jednostavno. Šta ste radili pošto ste ostavili Besopov dvor?
- Kada sam pažljivo odredio položaj drveta, krenuo sam kući. Čim sam ostavio „đavolje sedalo“, nestade iz vida okrugla čistina i nisam više mogao da je ugledam ma u kom bilo pravcu. Na ovom putovanju do Besopova dvora pratio me je Jupiter, koji je već nekoliko nedelja bio zabrinut zbog moga čudnovatog ponašanja i nikako nije hteo da me pušta samog. Idućeg dana ustao sam veoma rano, izmakao njegovoj pažnji i uputio se prema brežuljcima da potražim stablo. Našao sam ga posle velikog truda. Kada sam predveče došao kući, hteo je Jupiter da me izdeveta. Drugi deo pustolovine znate.
- Da - rekoh - samo ne mogu sebi da objasnim vaš način govora i vaše ponašanje kad ste jelenka o kanapu vitlali po vazduhu. Morao sam svakako da pomislim da ste poludeli! I zašto ste uporno hteli da spustite bubu kroz lobanju, umesto da prosto proturite kakav visak?
- Ljutilo me što ste me smatrali za ludog, pa sam hteo da vas malo nasamarim. Stoga sam vitlao jelenka po vazduhu; zato je morao Jupiter da ga popne na drvo i proturi kroz levo oko mrtvačke glave!
- Sada mi je jasno sve, sem jedne stvari. Šta znače oni kosturi koje smo našli u jami?
- O tom pitanju ne znam ništa određenije od vas. Mogu samo da nagađam - premda bi bilo užasno da verujem u takve grozote. Kidu je - ako je zaista Kid zakopao ovo blago - bila potrebna za taj posao pomoć; pa, kada je posao bio svršen, moglo mu se učiniti za umesno da smakne sa ovoga sveta one kojima je bila poznata tajna. I dok su njegovi pomoćnici bili još u jami, bilo je dovoljno da mlatne motikom dvaput ili desetak puta. Ko bi to znao!
1843.
Preveo: Momčilo Jojić
Слика