Milan Dedinac

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6411
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Milan Dedinac

Порукаод vuk » 26 Окт 2005, 19:25

Šlesko bdenije

Da nije još ove noći
da nam sećanja ugasi i mutne ove žudi,
da nije još ove noći
nikad ti, druže, ne bih mogao doći,
zalud bi čekala moj korak da te iz
samoće razbudi!

Da nije još ove noći
da nam nebo sklopi, ovo grdno, i naše oči,
da nam ove noći nije
zar bih još znao kakve su tvoje oči,
zar bih se sećao kakve sve boje krije
nebo Srbije?

Da nema još noći ove
da nam javu uspava i bistre probudi snove,
da ove noći još nema,
nikad, ah nikad Morava protekla ne bi
između ovih žica,
i zar bi ikad, u pustoj ovoj Šleskoj
zalistala lipa, do oblaka golema,
i u granju njenom zapevala ptica!

Da noći ove još nema!...
- Šta sužnju crnom ostaje?

Noć neka dovek traje!...


Noć duža od snova

Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.

Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh ođednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
"Grana je, grana je!" - šanuh. O, našto ta
iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.

Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.

Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.

Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik SUnčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se
menja

...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.


Trava u snu i na javi

Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa soje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,

a travu poznavo nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.

Tri noći, tri puna dana minuše bez sveta žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovoga sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
ALi kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih
čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose,
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Milan Dedinac

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 10:21

Kragujevac, 1902 – Opatija, 1966.

27. septembra 1902. godine rođen je u Kragujevcu u građanskoj porodici. Otac mu je bio oficir iz okoline Kragujevca a majka poreklom iz Sent Andreje

1904. porodica Dedinac prelazi u Beograd. Milan Dedinac uči osnovnu školu u ulici Kralja Milutina, na Istočnom Vračaru. Od trečeg razreda pohađa je zajedno sa Markom Ristićem.

Pohađa Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici.

1915. Evakuisan je sa drugom srpskom decom u Francusku posle povlačenja sa vojskom iz Srbije.

1916–1918. Bio je gimnazijalac u Vilfransu i Kanu.

1921. Maturirao je u Beogradu, a zatim je proveo kraće vreme u Parizu.

1922. Sa M. Ristićem i D. Timotijevićem uređivao je časopis Putevi. Objavljivao je poeziju u Hipnosu. Putuje po Crnogorskom primorju sa Rastkom Petrovićem.

1923. Letuje na Sv. Stefanu sa Markom Ristićem, Dušanom Timotijevićem i Matom Miloševićem.

1924–1925. Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Ristićem bio je u urednistvu ćasopisa Svedočanstva.

Слика
Doček Ite Rine, slovenačke glumice, na povratku sa gostovanja u Berlinu, 1926

1925. Milan Dedinac, prekida studije književnosti na Beogradskom Univerzitetu, i odlazi u Pariz. Obilazi Biblioteku San Ženevjev, na Monmartru, Biro za nadrealistička istraživanja i kontaktira Bretona, Elijara, Aragona, Artoa – govori o svojim drugovima u Beogradu i njihovim naporima da se pridruže “borbi za pobedu apsolutne slobode duha”.

1926. Objavljuje poemu Javna ptica sa fotomontazama.

1927. Diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakulteu u Beogradu. Objavljuje anonimno prvi tekst u Politici: Vidovdan Gavrila Principa, kritika o pozorišnoj predstavi

1929–1930. Je bio dopisnik lista Politika iz Pariza, odakle izveštava o kulturnim dešavanjima, pretežno o pozorištu ali i o filmu i drugim umetnostima.

1930. Vrača se u Beograd. Radi u Politikinom odeljenju za praćenje strane štampe. Više puta, zajedno sa Markom Ristićem oprema stranice posvećene književnosti i umetnosti. Prelazi u spoljnopolitičku rubriku.

Sarađuje u nadrealističkom almanahu Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. Staje iza nadrealističkog manifesta objavljenog u almanahu, gde je objavio i poemu "Plamen bez smisla" i "Otvoreno pismo".

Sa Kočom Popovićem putuje u Nemačku.

1931–1941. Radio je kao urednik, a kasnije i glavni urednik Politike.

1933. Milan Dedinac i Radmila Bunuševac letuju sa Rastkom Petrovićem na Palama kod Sarajeva, gde kontaktiraju sa Tinom Ujevićem koji je u egzilu u Sarajevu.

Слика
Milan Dedinac i Radmila Bunuševac, tek venčani, 1934.

1934. Dedinac drži predavanje o nadrealizmu u dvorani Beogradskog univerzitetskog sportskog kluba, Poenkareova 25.

Venčava se sa Radmilom Bunuševac, na svadbenom putovanju obilaze devetnaest mesta na Jadranu, od Koločepa preko Mljeta do Silbe.

1935. Drži predavanje O novom realizmu povodom 1. kongresa Saveza sovjetskih pisaca, koje je zbog ekscesa prekinuto, a Dedinac sutradan uhapšen.

1936. Putuje u Prag gde se upoznaje sa češkim nadrealizmom

1937. Objavljen časopis “Naša stvarnost”, koji je posvećen odbrani kulture u Španiji, u kome Dedinac objavljuje poemu Jedan čovek na prozoru, sa uvodom Dušana Matića i Koče Popovića. Poema kasnije izlazi kao zasebna knjiga sa crtežom Petra Dobrovića na naslovnoj strani, i sa dva foto-dokumnetarna snimka unutar knjige koja pokazuju strahovito dejstvo jedne košave u Beogradu. Odlazi u Parizu i obilazi Svetsku izložbu, na kojoj španski paviljon smatra najuzbuljivijim i tragičnim (izložena Pikasova Gernika), video El Greka; posetio Bretona, pratio angažovane francuske filmske i pozorišne predstave i antifašistički miting “Francuska Francuzima”.

1938. Putuje u Sofiju i Carigrad brodom.

1939. U časopisu “Pečat”, br. 5-6 objavljuje esej “U potrazi za izgubljenim detinjstvom” inspirisan izložbom u paviljonu “Cvijeta Zuzorić” radova dece slikara Vladimira Filakovca.

1939. i 1940. Letuje u Crnoj Gori, obilazi Durmitor, primorje, i autentična srnogorska sela.

1941-1943. Milan Dedinac je mobilisan, sa arhivom Generalštaba, povlači se do Sarajeva, odakle je dobrovoljno otišao u zarobljeništvo (Zagan; Gerlic). Iz zarobljeništva je doneo zbirku pesama, prevod Rasinove Fedre, dramatizaciju pripovetke Laze Lazarevića Sve će to narod pozlatiti i svakodnevno je voio dnevnik.

1944. Dedinac obnavlja rad, postaje glavni urednik Politike, sarađuje redovno u Borbi. U Politici vodi i pozorišnu hroniku

1945. Objavljuje dve pesme iz zarobljeništva. Ponovo se susreće sa Krležom.

1947. Izašla mu je knjiga pesama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211

1948. Sa Jovanom Popovićem pokreće “Književne novine”, postaju njegovi glavni urednici.

Слика
Milan Dedinac sa glumcem Živanovićem, oko 1950.

1948–1953. Vodio je Jugoslovensko dramsko pozoriste u Beogradu kao umetnicki direktor.

1953–1955. Imenovan je za savetnika za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu.

1954-1956. Boravi na Sv. Stefanu, gde letuju i Milo Milunović, Marko Čelebonović i dr.

1956–1966. Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorista u Beogradu.

1957. U Politici Milan Dedinac objavljuje seriju članaka o pozorištu. Objavio knjigu Od nemila do nedraga, za koju dobija Oktobarsku nagradu.

1958. u Politici obljuje tekst o romanu Rastka Petrovića Dan šesti.

1959. Postaje upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta do 1963; ukupno rukovodi JDPom nepunu deceniju.

1963. Dobija Sedmojulsku nagradu za priređivanje knjige poezije Branka Radičevića (izbor i uvodni esej).

1964. Dobija Zmajevu nagradu

Слика
Milan Dedinac i Radmila Bunuševac-Dedinac u Rovinju, juli 1965.

1965. Objavio Poziv na putovanje sa predgovorom Marka Ristića (najprisniji drug od ranog detinjstva do kraja života, posvećuje mu završne stranice svoje poezije Malo vode na dlanu).

1966. Poslednji izlazak Milana Dedinca je u Salon MSU, Beograd, na izložbu Mila Milunovića, koji je ilustrovao bakropisima njegovu zbirku Pesme zarobljenika. Milan Dedinac je napisao scenario za film o Milu Milunoviću. Umire u Opatiji i biva sahranjen u Beogradu na sam dan rođenja, pre šezdeset i četiri godine
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Milan Dedinac

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 10:22

JAVNA PTICA
Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; med zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća – vodo, vodo, ah, vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog – kisele trave naslagane dunom koja se seli – na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao – ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu...
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo – rastu, za mnom. Penju se, penju, penju – bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo... Ja idem...
idem pod toplom zvezdom
idem na nove staze
u dubini me čeka sedam
– prozirnih postelja
Za svaki – oh, opet – korak... jedan
anđeli plaču
za svaki pogled
gase se meni vode
Mrtav dvadeset noći...
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona – nekuda ode...
A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo – zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim – neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. – Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... Šire se, šire. Mame!.. Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć...
Do mladice nad jarkom, odvio se, jedini list treperi...
ZALASTRIM! – Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je – uhvatila se za granu. – Zora se ljulja.
I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće – dugo vruće su mi ruke
... PO DETELINI KORAČAM...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Milan Dedinac

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 10:22

GLEDAJ, ENO SE RAĐA!

…svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je - nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem - i čekam… upaliti se neće
Izvori stali!

O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!

Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža

Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?

Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?

Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave.
Gledaj! - Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!

Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu - ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. - Opet nemirno veče!

Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il’ vetar samo ćuti

Kud ćemo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
- do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo

O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila…

Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče

Ponesoh ga u kuću

Na pragu! - kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.

Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu… hoću da je uzberem, al’ moram dalje još… Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu - teče - al’ ptica peva. Peva!

Slušaj,
pesma kako je tiha!
Слика