Anica Savić Rebac

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Anica Savić Rebac

Порукаод vuk » 26 Окт 2005, 19:20

Praksitelu

Noćno nebo, ko senka modroga beskrajnog Maja,
kao u trenu belo sunce lepote kad klonu
Obli ga sjaj: Sa istoka, zanosnim letom nepomičnim,
Moćan mesec se diže etirom tamnim - i kao
Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom
Posred modrih beskraja
Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju,
Dok pod neizrečnom čari
Dišu i premiru nežni oblaci od vlažna mramorna sjaja.

Budi se senka modra beskrajskoga Maja,
Budi se besmrtna lepota sna bogova,
Mesec dok sija - odlomak nebesna mramora,
Najlepši svet iz njega što vajaš:
Bogova likove sjajne na kojima drhće
Osmejak zlatan, ko zrak njinog umrlog sunca.

Nebom žilama nevidnim i nežnim,
Bela krv bogova struji.
Na oživeloj modroj i srebrnoj tami
Bogova likovi snuju kao na prozračnome nebu nebesa -
Na oživeloj tami
Sija nebesni mramor umetnosti, i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.


Romeo i Julija

U toplom sjaju vaše cvetne zore
Gube se ko i vrhovi mačeva
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
No zore vaše dok još vatre gore

Iz zapada krvava se razleva
Ko zora vaša vedrog plama more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom vašom zapad vaš se sleva.

Najdivnije blistanje sad se rasu,
I jedna ruža tek nebesa sva su -
A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja
Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja,
Ko vrhovi mačeva da se ljube.


Magia naturalis solstitium

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje obja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
- da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa -
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Anica Savić Rebac

Порукаод Mustra » 06 Апр 2017, 10:57

Слика

Anica Savić-Rebac ostavila je iza sebe samo jednu zbirku pesama, Večeri na moru koja je, u času kad se pojavila (u Beogradu, 1929, u izdanju Knjižare A. M. Popovića), ostala gotovo nezapažena: njen intelektualizam, prožet tendencijom produžavanja helenske misli, i iskazan slobodnim stihom čija aritmija najčešće zavodi putem usiljeno stihovane proze, svakako je osnovni razlog što je ona ostala izvan vidnog polja kritike i bez odjeka drugih pesnika. Ali, pri tome previđanju ove poezije, previđen je i njen istorijski značaj. Njena situacija ostala je (do dana današnjeg, uprkos izvesnim težnjama da se interesovanje za nju oživi, i to sada upravo zbog njenoga intelektualizma) potpuno neodređena, pa čak, na neki način, i krivotvorena.

Tome je »krivac«, u najvećoj mogućnoj meri, sama Anica Savić-Rebac: pesnikinja zbirke Večeri na moru nije ispisivala godine ispod svojih pesama. Ona je pesnik pod maskom: tamo gde se u njoj vidi poeta doctus, jedan od najznačajnijih helenista srpske kulture, ona je, često, samo devojčica, – tipičan primer »genijalnog deteta«, koja prevodi Šelija, Pindara, Kitsa, koja ima četrnaest godina (rođena je 1892) kada štampa u BrankovomKolu pesmu Pan i pesmu pod naslovom Renesans, ili petnaest godina (1907), kad objavljuje pesmu Šeliju, Sunce, Genije smrti (!), i koja je sa sedamnaest godina već sva u antičkim temama: to su pesme Omir, Praksitelesu, koje će se kasnije, sa drugim sličnim pesmama, takođe naći u njenoj zbirci, bez ikakve izmene (najveća je izmena u tome što se u zbirci Omir zove Homer, a Praksiteles – Praksitel). Kada Anica Savić-Rebac kaže, u pesmi Praksitelu:

.. . i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja,

onda to govori, 1909, sedamnaestogodišnja devojčica. A kada piše u mucajućem ushićenju (kome će se odazvati Brankovo Kolo 13 (26) decembra 1907 , XIII, 51):

Najlepsi ti je hram
u beskraju harmoničnom
Svetova, koji se kreću,
Ritama tih ostvarenih,
Među svetovima zelenim i azurnim,
Suncima na vrhuncu slave svoje,
Ionima sto lete na susret
Propasti i opusćenju,
U svoj slavi opadanja,
Pevajuć‘ njemu pesmu o večnos ti,
O večnom preporođaju,
A prolaznosću svojom su oni
Snivali, koji večnosti vode.

O bezdana Suštino,
O ti, koja si i život i smrt,
Iz koje se dižu, i u koju se vracaJu
Bogovi razni, te senke /iudskih snova.
O ti, u kojoj su jedno
I drhtavi list, i sila nadčoveka,
I Zevs i Prometej!
Ponos mi plamti u grud’ma sto sam j ja deo
Velikog sveopšteg Tela, u kome su
Sva tela!

– onda je to stihovano mucanje o »bezdanoj Suštini« govor petnaestogodišnje devojčice. Ovaj »ponos« koji joj plamti (romantičarski) »U grud’ma« zato što je i ona deo »velikog sveopšteg Tela« artikulisaće se, kasnije, svakako, a njena osnovna poezija neće nastajati u težnji da se ovako, neposredno, stihuju ode u slavu »sveopšteg Tela«, ali u njoj, svejedno, neće biti više tela Anice Savić-Rebac nego u ovim stihovima. U ovo isto doba ona će pisati već svoju mističko-deskriptivnu poeziju, zaustavljena pred pejzažima mora ili planinskih (alpskih) visova, pod snegom, ali zagledana, kroz sjaj koji ih obliva, i kojim oni kao da sagorevaju, u tu istu »suštinu«, kao u to isto »sveopšte Telo« koje je, međutim, nevidljivo, i koje svako mogućno telo (svakoga mogućnog bića i svake mogućne stvari) pretvara u prosti privid, u jedan trenutak sopstvene emanacije.

Vernost ovoj suštini, koja sve objedinjava, i koja se može doživeti samo kontemplativno-mistički, određena je već na samim počecima Anice Savić-Rebac, tako da je njen pesnički razvoj bio pretežno formalan, ali i onda često ne i očigledan: mnoge njene pesme, nastale u najranijoj mladosti, i pisane rukom »genijalnog deteta«, čak su značajnije od pesama koje je kasnije napisala. Otuda, izgleda, nije slučajno što ih je Anica Savić-Rebac, posle dvadeset (pa i više) proteklih godina, prihvatila unoseći ih u zbirku: ako može, očigledno, da se govori o slučaju odsustva samouvida (samo-kritičnosti), – i to kod ove pesnikinje izuzetnog a obrazovanja i povremenoga esejiste ne male lucidnosti, – to odsustvo kao da je samo fatalnost odsustva stvarnijeg razvoja »genijalnog deteta «: Anica SavićRebac »fiksirala« se na samim svojim počecima . Ona nije imala ni snage ni smelosti da napušta ono što je u međuvremenu stekla. Ako se njen slobodan stih, posvećen »bezdanoj suštini« (i izazvan njome), oslušne u prostorima kojima je odjekivao parnasovski dvanaesterac i jedanaesterac, on deluje kao jedan mali skandal; takođe i njen mistički intelektualizam, koji kao da je zahtevao ovaj slobodan stih, svojom izuzetnošću (bliski su mu samo mistički intelektualizam Dimitrija Mitrinovića i Svetislava Stefanovića, pesnika koji su slobodni stih prihvatili nešto posle Anice Savić-Rebac), objektivno predstavlja izraz nezavisnosti, čak potpunog ignorisanja vladajućeg duha u poeziji. U vreme estetskog ideala »savršene« forme Bogdana Popovića, utili tarističkog racionalizma Skerlićevog, Dučićevog artizma i Rakićevog »gordog« recitovanja »u kvrgama« pozitivizrna, ovakve stihove mogao je da piše samo neko za koga oni ne predstavljaju, ni u najmanjoj mogućnoj meri, onakve autoritete (a najmanje neprikosnovene) kao za većinu drugih pesnika. Anica Savić-Rebac, između 1907. i 1911, jeste ovo »genijalno dete« koje, družeći se istovremeno sa Pindarom i sa Šelijem i Kitsom, ali ne manje i sa Verharenom (a takođe, najverovatnije, i sa Vitmenom), i čitajući tekstove na latinskom i grčkom isto kao i na engleskom ili nemačkom jeziku, sledi svoju zvezdu bezbrižno, i sa osmehom, bez osvrtanja.
Radomir Konstantinović: Anica Savić Rebac
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Anica Savić Rebac

Порукаод Mustra » 06 Апр 2017, 11:02

Laura Barna:

Esejom protiv zaborava
Слика
S Tomasom Manom vodila je zanimljive rasprave. Stajali su na istim pozicijama, tih međuratnih godina od 1929. do 1937. u kojima su intenzivno razmenjivali pisane reči, misli i ideje. Sumnjičava, kolebljivo povodljiva i intrigantski nastrojena okolina nije tako prihvatala, ne samo taj, nego nijedan smeli iskorak Anice Savić Rebac. A koračala je ispred vremena ne mareći za cenu, pa i života; odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno i prekinula. Ubila se hicem ispaljenim u srce u svom skromnom stanu u centru Beograda, u Đure Strugara 8. Na noćnom stočiću pored kanabeta s njenim beživotnim telom, ostalo je testamentarno pismo kao poslednje zdravorazumsko Aničino zaveštanje istoj onoj okolini koja ju je sputavala i saplitala kad god bi joj se za to ukazala prilika.

A prilika je i te koliko bilo.

I kada joj je kao trinaestogodišnjoj devojčici 1905. u Brankovom kolu objavljen prevod Bajronovog speva Manfred, a već sledeće godine u istom časopisu i dve pesme „Pan” i „Renesans”, koje će izazvati divljenje i najvećih pesnika i poštovalaca poezije tog vremena. Već tada je kućni prijatelj Savićevih, začetnik srpske avangardne lirike Laza Kostić, znao da je njegova miljenica Anica–Cica jasno opredelila svoj put.

Слика
Anica Savić sa roditeljima
I kad 1910, u pratnji roditelja od kojih se gotovo nije odvajala, odlazi u Beč gde na Filozofskom fakultetu upisuje klasičnu filologiju. Izrazitom radoznalošću i željom za saznanjima prikupljala je i pronosila ideje po artistički uzavrelim evropskim metropolama, ali i manjim, od umetničkih tokova skrajnutim mestima, unoseći u njih i duh podneblja iz kojeg je potekla.

I kad se u proleće 1921. udala za Hasana Muhameda Repca, Srbina muslimanske vere, koji nije baš mnogo mario ni za svoju ni za druge vere, kraljevog službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i zaprepastila sve osim oca i majke – Milana i Julijane. Jedno vreme bili su glavna tema intriga i spletki. Osude su pljuštale sa svih strana. I Novi Sad i Beograd su se združili u jednom – u neverici. Nije vredelo ni što je Hasan sa srpskom vojskom kao dobrovoljac prošao kroz balkanske ratove. Učesnik u srpskom nacionalnom pokretu, mladobosanac i srpski komita, bio je direktno na udaru austrougarske vlasti. Nije vredelo ni što je prošao albansku golgotu da bi preko Soluna jedva živ dospeo do Francuske. Ranjivo mesto među njegovima bila je Anica, baš kao što je i on bio otvorena rana nad kojom su se s neodobravanjem nadnosili novosadski i beogradski intelektualci.

I kad je s grupom intelektualki 1927. osnovala jugoslovenski ogranak Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Okupila je tada umne Srpkinje ne bi li združenim snagama odbranile svoje profesionalne interese, a što se tumačilo kao omraženi feminizam uvezen sa Zapada. Sve što je u to vreme dolazilo sa Zapada stavljano je pod dvostruku sumnju ili se, naprotiv, bezrezervno prihvatalo i usvajalo. Uglavnom nekritički. I uglavnom na našu štetu. Pomagala joj je, usrdno založivši svoje ime, znanje i delo, Ksenija Atanasijević. Ksenija je jedno vreme bila docentkinja na Filozofskom fakultetu s kog je ubrzo proterana zbog tobožnjeg plagijata, i sistematski gušena isfingiranim aferama. Ne dopuštajući joj osnovno pravo – da se brani, kao stereotip ponovila se sudbina još jedne samosvesne žene u srpskoj istoriji.

Слика
Uroš Predić, Portret Anice Savić Rebac

kada je 1932. u svojoj doktorskoj disertaciji Predplatonska erotologija, odbranjenoj na Filozofskom fakultetu pod mentorstvom klasičnog filologa i istoričara religije Veselina Čajkanovića, napravila idealan spoj Platonovog Erosa i Plotinovog Boga s hrišćanskom agape Pseudo-Dionisija Areopagite. Grabila je analitično kroz istoriju, sve do Dantea i jedinstva Božje i lične, sakralne i intimne ljubavi, koju je Dobrim i Lepim prevodila u Svetlost. Principima Laze Kostića. Idealima Tomasa Mana.

I kad je oktobra 1946. primljena za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu kao vrsni poznavalac klasične filologije, i zakratko bila jedina žena predavač na fakultetu. A i brzo se vest o prvoj ženi za katedrom pročula čaršijom. Imala je tada pedeset i četiri godine, iza sebe mučna službovanja po školama u Skoplju i Sarajavu, ali je i dalje izgledala sveže i mladalački okretno. Zabavljena sobom i svojom životnom ljubavlju, Hasanom Repcem, pratila je doslovno svaki kapric isterujući ga do kraja, ne obazirući se na posledice ni prema drugima ni prema sebi.

Слика
Anica Savić i Hasan Rebac

I kad je 4. oktobra 1953. godine, posle nekoliko neuspelih pokušaja, pri punoj lucidnosti intelekta, neodoljivom snagom volje, vodeći se antičkim shvatanjima o samoubistvu, oduzela sebi život i poslednji put zaprepastila okolinu. Nakon muževljeve smrti, u svoj svet upustila je isuviše seni iščezlih vera i naroda, vesnika ideja oživljenih helenskim mudrostima. Ali nije znala da se s njima izbori i prevede ih u stvarno stanje, jer se više nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju izobraženu u uporednu stvarnost u ko¬joj je rasla kao cvet s greškom, cvet koji dostojanstvenom upornošću žulji oči dežurnim prosuditeljima nezasite čaršije.

Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno… Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.
Aničino oproštajno pismo.
Слика

Queen Mab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 14
Придружен: 30 Апр 2014, 16:12
Место: Mercutio's speech

Re: Anica Savić Rebac

Порукаод Queen Mab » 25 Окт 2017, 17:04

Svakome treba jedna Anica Savić Rebac

od malena znam svašta. razumem se u šelija njegoša mana. razgovarala sam tvojim jezikom. bila sam dečak u telu devojčice. a onda si ušao Ti i rascvetao me. tada je sve dobilo svrhu. razumeo si me voleo me želeo. zbog Tebe sam živela čak i u skoplju. nedostajale su mi knjige nedostajali pisci ali ne nedostajaše mi poljupci. a to je ipak najvažnije. istorija tvoje prisutnosti nadjačala je sve istorijske gluposti. zar je potreban ovoliki požar da bi postala ptica? zar tek posle sledećeg potopa treba očekivati škrge? možda se posle tvoje smrti sruše samo tela, a ljubav ostane da pluta? nemoguće! nedostaješ mi svrho moja. hoće li strast uspeti da nam organizuje posmrtni susret? evo me k tebi Hasane, Kućo!
kamen papir makaze. jastuk pištolj srce

Nebojša Čehranov




http://www.blic.rs/vesti/reportaza/cudn ... ce/m413955
I took the road less travelled by...