Ivo Andrić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:39

ĆILIM
Baba Kata, samohrana udovica u sedamdesetoj godini, čista i ušuškana starica, ima na Bistriku kuću u kojoj živi i koja joj je ostala od oca, Petra Marunovića. Tu kuću je ona donela u miraz i u njoj je sada sama, pošto je nadživela muža, a dece nije nikad ni imala. To je jedna od onih malih sarajevskih kućica u dnu Bistrika koje izgledaju kao da su poklekle pred velikim usponom, u kojima vlada neka čista i svetla sirotinja i u kojima je jedini raskoš leti saksija minđušice, a zimi red dunja na rafu iznad dušekluka.
Oko te kuće vodi baba Kata već nekoliko godina spor sa opštinom. Sad prete da je izbace iz njene rođene kuće. Zbog toga je i došla ovog letnjeg dana 1941. godine u gradsku opštinu. Tu sedi u hladovitom i lepo nameštenom predsoblju i čeka da je primi novi, ustaški potpredsednik opštine.
Sedeći i čekajući, starica je prevrtala u glavi svoje račune sa opštinom i smišljala kako će najbolje i najubedljivije kazati potpredsedniku sve što ima da moli i na što ima da se žali. Zamišljena tako, ona je rasejano gledala u veliki persijski ćilim kojim je prekrivena sredina predsoblja, i ne primećujući ga pravo. Ali vreme prolazi, čekanje se odužilo, a njena misao uvek ista.
Tako njenu pažnju počeše da privlače i šare prilično ugaženog ali još lepog ćilima. Posmatrala je skladne boje i bujne linije neobične vegetacije čije se žbunje i lišće čudno igra sa ljudskim okom. Isprepletano i kao vetrom zavitlano, ono izgleda da se sve jasnije pretvara u ljudsku ili životinjsku priliku, i kad već počne da liči na određeno stvorenje, odjednom se šara đavolasto iskrene, i zatim opet produžuje kao listić ili grana. I ta igra između biljnog i životinjskog sveta ponavlja se neprestano sa ponavljanjem istog ornamenta na ćilimu. A boje prate tu igru i menjaju se i prelivaju u skladu sa njom.
Gleda baba Kata svojim sitnim živim očima lepotu šarenog ćilima, zaboravlja polagano gde je, na što čeka, zbog čega je došla, i samo prati igru čudnih šara koje joj dolaze nekako poznate i koje je sve više i više zanose, ne u san nego u sećanje iz dalekog detinjstva.
Godina 1878.
U toj kući u dnu Bistrika živi kujundžija Petar Marunović. On je kalfa kod poznatog majstora Andrije Livnjaka, kod koga mu je otac radio kao prvi majstor, "na treću paru". Petar ima ženu i dvoje dece: Katu kojoj je sedam godina i jednog muškarčića kome je četvrta. Sa njima živi i Petrova majka Anđa, koja je stvarno glava ove kuće i koju svi zovu "nanom".
To je čista i lepa starica rumenog lica koje sja od mirne i pametne odlučnosti i od osmejka koji tu odlučnost s vremena na vreme ublažava. Ima već dve godine kako su joj noge gotovo potpuno oduzete. Snaha joj pomaže kad hoće da se digne i na dva štapa učini nekoliko koraka po sobi. Ali i tako nepomična na svom šiljtetu, ona upravlja svim poslovima u kući. Njoj dolazi svet iz komšiluka po savet i na razgovor, jer je svi znaju kao razumnu, iskrenu i do vidovitosti pronicljivu ženu. Kad ona nešto razmisli i zaključi, i na kraju govora podigne, kao preteći, jednu od one dve štake što su uvek pored nje, onda je sigurno da je događaji neće u laž uterati, i da se onaj koji je posluša neće pokajali:
Njen sin Petar je nesrazmerno visok i pognut čovek tridesetih godina, sa dugim brkovima na sitnom licu, miran i uslužan majstor, ali bez očeve veštine u poslu i bez majčine vedrine i razboritosti.
Snaha Marija je omalena, crnomanjasta, živa, sa očnim kapcima uvek malko zapaljenim, jedna od onih žena kod kojih materinstvo izaziva i razvija preteranu bezbrižnost i gramzivost koju ništa ne može zajaziti, a koja se s godinama pretvara u mrzovoljno i sitno tvrdičenje.
Toga avgustovskog dana 1878. godine svi su u kući, jer je čaršija zatvorena i Petar ne odlazi na posao. Već nekoliko dana očekuje se ulazak austrijske vojske u Sarajevo, a odjutros se čuje topovska paljba od Huma i Gorice.
Tih dana, svetlih i dugih sarajevskih letnjih dana, od kojih svaki izgleda kao praznik, bilo je tiše po baštama i avlijama na Širokači i Bistriku, bilo je straha po kućama i praznim sokacima. Ali tišina više pada u oči, jer straha ima ovde pomalo uvek i svuda. A jutros je, evo, zadrhtala tišina od muklog tutnja, pa se onda odjednom raskinula sa cepanjem i fijukom, kao suviše za-tegnuto platno.
Sa Gorice je počela austrijska baterija ubrzanom paljbom da bije sarajevsku tvrđavu i mahale oko nje. Sa Žute tabije odgovarala su joj dva teška turska topa, duboko, neujednačeno, i, čovek bi rekao, gnevno. A uporedo sa dizanjem sunca i jačanjem paljbe rastao je i dizao se strah.
Nevidljiv i zarazan, nemoćan samo pred onima koji se ne boje, jer se biju, strah je igrao svoju igru sa sitnim bezbrojnim ljudima posakrivanim po kuća-ma; peo im se u glavu, mutio misli i prevrtao shvatanja koja su izgledala nepokolebljiva i večna; savetovao im da beže, a podsecao im noge, vodio ih u zaklone, pa im odmah došaptavao da je mesto prekoputa mnogo sigurnije.
Strah likuje i povija čoveka, gde god može, kao travku.
Dan odmiče. Topovska paljba ne prestaje, ali jednim delom počinje da se pretvara u razasuto puškaranje koje neprestano raste. Narod proliva krv i gine, kuće gore. Bije se nejednaka bitka za Sarajevo; do podne se nekako i koleba, ali od podne naglo naginje na austrijsku stranu. Modra vojska sliva se strmim mahalama kao voda i nezadržljivo puni sokak za sokakom.
U Marunovića kući pod Bistrikom strah kao i svuda, ali mu nana ne da da se razvije i ustali. Naređuje šta treba da se radi, kori snahu što plače, što se glasno moli Bogu i tako plaši decu.
Deca su pored starice; uplaše se od pucnjave, upitaju ponešto, pa onda opet zaborave sve i nastave da se igraju. A starica uzima jedan od svoja dva štapa, golica unuka koji priča sa sestrom, gubeći se u nekim zamršenim dečjim lagarijama, zasmejava ga i govori mu dubokim glasom:
– E, moj golotrbe, blago babi s tobom: ja stara a ti nejak, pa nam niko ništa ne može.
A iza svojih reči osluškuje prasak i tutnjavu spolja.
Paljba se pomera, menja pravac, prenosi s jednog kraja na drugi, i stalno opada. Izdaleka se čuje truba nepoznatog zvuka. Niz Bistrik prvi konji i vojnička vika. To ne kasa i ne ide, nego se ruši.
Starica prelazi sve po sobi pogledom svojih krupnih očiju, kao kapetan na brodu. Doziva sina.
– Treba otvoriti širom avlijska vrata – kaže mu, a kako je sin uplašeno gleda, ona odmah objašnjava: – Sve avlije treba da su otvorene kad vojska nailazi, jer pucaju u kuću gdje nađu zatvoreno. Ne boj se. Samo skini taj fes i nek Marija uzme dijete na ruke, pa tako iziđite slobodno i otvorite obadva kanata.
Naređuje tako pribrano i sigurno kao da iz nje govore duge godine drevnog ratnog iskustva. Njena mirna odlučnost prelazi na sina, čak i na bledu i slabu snahu koja jednako drhti, ali izvršava što joj se kaže. .
Primiče se topot kopita i bat ljudskog hoda po kaldrmi. To silazi vojska već niz Bistrik i Širokaču. Kako je ovo poprečna ulica, kroz nju ne prolazi još niko. Sve jači i češći bivaju glasovi komande, razležu se dozivanja na stranom jeziku i signali trubama i pištaljkama. U jednom trenutku naišla je patrola od tri vojnika. Bili su znojni, prašnjavi i preplanuli, nose nisko oborene puške sa bajonetima, idu polagano, gledaju ispitivački, a oči im svima sjajne kao od nekog pijanstva, sa prizrakom ludila.
Petar je postupio kako je nana naredila, ali snaha nije imala snage da izdrži, nego je pala na kolena sa tihim cviljenjem, tako da su uplašena deca pobegla babi i privila se uz nju.
Pošto su ispitali sve prostorije i malu baštu, vojnici su prešli u susednu kuću, na kojoj se već lepršao beo peškir.
Tako se i to svršilo. Sa mrakom je puškaranje potpuno prestalo. Iz varoši je dopirala vojnička pesma i muzika.
Sutradan je već počeo strah da popušta. Čaršija se još nije otvorila, ali vri od nekog novog ratničkog života, njegovi odjeci dopiru i u male kuće ispod Bistrika. Svaki čas neko dođe sa novim i sve čudnijim vestima. Dotrči komšijsko dete:
– Obija soldačija turske kuće i dućane; silom otvaraju džamiju; sad unose u nju i slažu neke sanduke i ćebeta.
I dečak trči dalje, sav uzbuđen, kao da i on učestvuje u velikim događajima i smelim promenama.
Malo docnije javlja neko:
– Eno se soldat popeo na munaru pa maše kapom.
Tako se čuju samo nove i uzbudljive stvari, da izgleda kao da će sve navike i običaji biti ispreturani i izmenjeni i kao da se granica između dozvoljenog i nedozvoljenog pomera i gubi. Sve izgleda mogućno, sve dozvoljeno.
Nova vojska se razmilela po varoši. Ulaze u Marunovića avliju, ali sada bez bajoneta na pušci i bez one strogosti. Slobodni i dokoni vojnici traže vode i, naročito, rakije, jer je točenje pića u varoši zabranjeno. Neki se i prilično sporazumevaju, služeći se češkim ili poljskim jezikom.
Tako je u sumrak toga drugog dana naišao jedan vojnik. Po odblescima znoja na licu i čelu, i po mutnim očima videlo se da je pijan. I on se služio nekom mešavinom slovenskih reči. Bio je neugledan čovek, tupa i neizrazita lica, ljigava držanja: sitno zrnce ljudske prašine sa panonske ravnice.
Zametnuo se velikim, nevešto složenim persijskim ćilimom, koji baci s ramena na pod čim uđe u kuću.
Objašnjavao je uplašenom Petru recima i pokretima da nudi ćilim za rakiju. Ne mora biti mnogo, neka daju koliko imaju. Objašnjavanje je išlo dosta teško. Petar, navikao da za sve traži saveta od majke, i nehotice otvori vrata na njenoj sobi. Staroj Marunovićki nije trebalo mnogo da shvati stvar.
Pogledavši strogo sina, rekla je mirno vojniku:

– Rakije nemam, a ćilim mi ne treba. Nosi ti to, dragi, pa prodaj ko je mušterija.
U poslednjoj svetlosti dana vojnik je stajao na pragu kao zbunjeno đače i trepćući gledao staricu dostojanstvena lica i odlučne reči sve dok Petar nije zatvorio vrata, obećavši majci da će ga sam ispratiti zajedno sa ćilimom.
Brzo je pao mrak i došlo vreme večeri. Vladala je teška zapara. Jelo se ćutke, samo je Petar pričao kako se jedva oslobodio pijanog vojnika sa ćilimom. Snaha Marija dodade kako vojnici pronose ulicama i druge stvari koje su uzeli iz napuštenih turskih kuća i koje prodaju našem svetu budzašto, čak i poklanjaju. Stara pogleda strogo, ispitivački, sina pa snahu.
– Nek prodaju kome hoće i nek kupuje onaj kome obraz podnosi. U moju kuću neće ni kradeno ni oteto, jer od tuđe nesreće niko sreće vidio nije.
Tu govor opet zape i večera se završi ćutanjem. Malo zatim Marija spremi svekrvi postelju i ode sa mužem u njihovu sobu, gde su deca već spavala.
Osuđena na život u sobi i na nepomičnost, baba Anđa ni inače nije volela noć ni spavanje, a večeras pogotovu nije mogla da nađe sna. Ima ljudi koje i najmanji dodir sa moralnom rugobom duboko uznemiri i posle ih dugo prati kao zadah fizičke truleži. Kad joj se učini da će uspeti da zaspi, odjednom se javi pomisao na odvratnog vojnika. Kraj njegovih nogu crven ćilim, a oko njega ružno i sumnjivo unezvereni sin i snaha.
Mora da misli na taj ćilim. Skrene misao na nešto drugo, pa se odjednom sama upita: "Odakle li ga je uzeo? Iz neke kuće? Možda iz džamije? Ko je ostao da plače za njim?" Može biti niko. Svakako, ostala je praznina na mestu gde je bio prostrt. Čini joj se da vidi tu pustoš.
Srdito rasteruje misao i silom sklapa oči, ali pred njom se, umesto mirnog i tamnog vira sna, razvija taj isti turski ćilim, prostrt širom i pun crvenih i zelenih šara. Upravo to i nije ćilim, nego beskrajno polje, nedogledni nizovi Turaka koji klanjaju na tom polju. Jedno vreme miruju klečeći, zaneseni, u molitvi, a onda dodiruju čelom zemlju, povijaju se kao klasje koje se talasa unedogled.
Starica se prekrsti poluglasno i okrenu se na drugu stranu.
Ali tek što je zažmurila, pred njom se ukaza opet turski ćilim, razastrt do u beskraj, a na svakom od mnogobrojnih četvrtastih polja njegovog ornamenta po jedan odred turskih kopljanika sa zatalasanom šumom kopalja iznad glava. Samo tako, odred za odredom, bezbrojna vojska niz beskrajno polje, do nakraj dalekog vidika. – To je spremna osvetnička vojska koja traži opravdanja i računa za svaku ukradenu stvar, za iglu kao i za ćilim, za ćilim kao i za kuću.
I opet se uzbuđeno okrenu na drugu stranu. Tako se nekoliko puta okretala s jednog boka na drugi, bežeći od grozničavih i besmislenih snoviđenja, dok nije najposle uspela da svede san na oči.
Probudila se naglo, kao da je neko zovnuo. Od otvorenog prozora dolazila je jedva osetna struja svežine iz bašte. Osećala je celim telom da nije spavala više od jednog sata. Samo trenutak je, nepomična i raširenih očiju, gledala u tamu, a onda upali sveću i stade da prikuplja štake i odelo oko sebe.
Često nam je potreban samo jedan sat onog prvog, najdubljeg sna, pa da sumnja sa kojom smo legli u postelju sazre u nama do jasnog saznanja i da nas probudi svojom oštrom jasnoćom. Gonjena nemirom, starica se spremala, a pred njom su se javljali likovi: pijani vojnik podmuklog izgleda, zbunjena snaha i ćutljivi sin; sve to jasnije i življe nego sinoć u trenutku doživljaja. Kad se obukla, stala je da se diže, prvo na ruke a zatim na štake, služeći se čitavim nizom malih veštih pokreta. Ima godina dana kako se nije ovako, bez ičije pomoći, sama digla. Sad joj je to pošlo za rukom. Samo joj je trebalo vremena, a pri tom je brzo disala od napora, nestrpljenja i ogorčene rešenosti. Kad se jednom uspravila, sve je išlo lakše. Ceo teret tela počivao je na rukama i na štakama, a pored toga još se naslanjala na zid, po kome je milila zajedno s njom njena zbijena senka.
Vešto i lagano otvorila je vrata i zakoračila štakama preko praga koji odavno nije prešla. Tako je uspela da pređe ceo hodnik, koji je slabo osvetljavala sveća iz otvorene njene sobe, sve do protivnog kraja gde su bila vrata njihove sobe. Na njima nestrpljivo zatutnjaše udarci njenih pesnica stisnutih oko štaka. Vrata se iznutra otvoriše. U sobi je bilo sparno i mračno.
Poustajali su – snaha pa sin. Glasovi im se mešaju, u njima strah i čuđenje.
– Jesi li ti, nano? Šta je?
– Daj onu svijeću iz moje sobe! – vikala je starica čvrstim glasom.
Snaha je u tami nešto šuškala i sklanjala oko sebe, pa se onda diže i prođe pored nje u drugu sobu po sveću, dok je sin, bunovan i raspasan, jednako mucao:
– Šta je, nano? Što nisi zvala? Šta je?
– Svijeću daj – odgovarala je stara.
Oklevajući, snaha donese sveću; soba se ispuni drhtavom svetlošću. Na sredini je stajao Petar, visok, mršav, razbarušen, dugih brkova. Dole prostrti dušeci, na njima slatko spava dečak sa pesnicom na ustima, pored njega razbuđena devojčica Kata sedi i širom otvorenih očiju gleda oko sebe.
Preko svega toga je proleto staričin pogled i zaustavio se u pročelju sobe. Tu je bio razastrt crveni persijski ćilim i to samo polovinom, dok je druga polovina bila savijena na minderluku.
Starica zadrhta na svojim štakama, tako da i sin i snaha pritrčaše da je prihvate, ali ona priđe zidu i nasloni se na njega a njih odgurnu od sebe.
Tako se dovuče do minderluka i sede, drhteći od napora i uzbuđenja.
Svi su ćutali. Negde daleko puče puška usamljene straže. Tada starica udari desnom štakom o pod. Ono dvoje se pomakoše i tanke senke im se produžiše i prelomiše.
– Kupi ovo pa nosi napolje – govorila je starica glasom muklim od gneva i udarala jednako štapom po ćilimu.
Sin je pokušavao da stvar objasni, da kaže nešto u svoju odbranu. Pijani vojnik je, kaže, bio uporan i nije hteo, bar do sutra, da nosi dalje ćilim.
Uostalom – rat je, ćilim je turski.
Ali starica mu nije dala da završi.
– Turski? Ako je turski, nije tvoj. Šta ste naumili vas dvoje, da begovski harem od ove kuće napravite? Tako ste počeli kuću da kućite! To te ova tvoja begovica uputila, je li? E, nećete za mene žive!
– Razvlači se, nano, roba. Pa ja mislim, kad će i onako propasti...
– A, to te tvoja plitka pamet uči! Nek se razvlači, nek istrune na sokaku, samo daleko od mene. Zar vas nije strah da vam djeca, gledajući ovo, hajduci i palikuće ne postanu? Vi ste ćilime počeli da primate, a ona će kuće i dućane otimati.
– Ovo je rat, nano...
Ta nemoćna i u svojoj nemoći glupa primedba potpuno razjari staricu.
– Šta rat? Za koga rat, luda glavo? Jesi li ti ratovao, pa da sada plijen dijeliš? Ti misliš da se carevine valjda biju da bi takvi kao ti zaimali i tuđom mukom kuće zastrli. Kad vam prije tuđa sila i gospodstvo udariše u glavu?
Mislite li vi ovdje sa svijetom živjeti i umirati? Još se švapska vojska nije ni izula, a tebi već nije dobar onaj Marunovića iram, na kom si se rodio i koji ti je otac pošteno radeći stekao, nego tražiš gospodstva i to tuđeg, kradenog.
Džamijsko i komšijsko vam treba, je li? I mislite da to niko neće znati ni vidjeti, ili da ću ja, zato što sam ovako sakata, sjediti luda i slijepa, dok mi obraz gori i hajduci po kući vršaljaju? E neće, sinko, biti tako. Nego iz ovih stopa da ste iznijeli tuđi ćilim.
Sin je još jednom pokušao da odloži stvar do sutra. Gde da ga nosi i kome da ga preda? Ali starica je imala za sve odgovor.
– Izbaci ga na sokak, pa neka nosi ko hoće; tuđe i jeste.
Snaha je udarila u plač, sklapala ruke i klečala. (Njoj je to bilo lako; kod najmanjeg povoda savija se kao britva i pada na kolena.)
– Nemoj, nano, preklinjem te, u ovo doba noći da izlazi iz kuće, ubiće ga straža čim se pomoli na vrata.
– Kupi to pa napolje! – ponavljala je starica neumoljivo, i naslonjena na levu štaku izmahivala desnom odrešito i zapovednički.
Nastalo je savijanje ćilima, pa iznošenje, uz plač, uzdisanje i mnoge izlišne reči. Zatim su i staricu odveli u njenu sobu i sveću izneli. A na malu Katu, koja je sve to gledala raširenih očiju od ljubopitstva i straha, niko nije obraćao pažnju. Nju je ta nerazumljiva uzbuna duboko potresla, uplašila i, najposle, zamorila, i čim je ostala u mraku klonula je pored usnulog brata i tvrdo zaspala. A sećanje na tu noć i na taj ćilim ostalo je u njoj duboko zakopano, kao jedan od najznačajnijih, nemirnih snova. I mislila je da je zauvek potonulo i nestalo. Ali eto...
– Ajde, baba Kato! Ti zadrijemala, a gospodin čeka, ajde! – vikao je po drugi put služitelj gotovo na uvo starici koja je, oborene glave i u ćilim uprtog pogleda, bila zanesena u daleka sećanja, kao u najdublji san. Starica se trgla malo postiđena, pogledala oko sebe, kao probuđena, i nehotice podigla ruku kao da popravlja maramu na glavi i odelo na sebi. Zatim se zaputila preko crvenog ćilima u otvorenu kancelariju. A u glavi, njenoj slaboj, zanesenoj glavi, izbledeli i ispreturani svi oni lepo i ubedljivo smišljeni razlozi koje je bila spremila za gospodina potpredsednika.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:43

PRIČA O KMETU SIMANU
Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnjavu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji.
Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman.
Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela.
Aga mu je bio Ibraga Kolos, sarač, sa dućanom na Baš-čaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga.
Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva "duševan aga". U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji "sede kmetu za vratom" i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetovog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom. Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip, strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mogao izmeniti.
Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.
Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj način – i dobar i rđav.
Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposoban za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnosti i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije nipošto hteo da agi "čini hizmet", to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje! Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i "provodio svoje".
Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uviđao da je bolje praviti se nevešt i primati dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, smatrajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to.
Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica – ćutljivi, ali nepomirljivi, neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.
Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je dosta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon "pod novim carem" važiti, zadržao i svoj i agin deo.
Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod rukom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dolazio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odnosu između kmeta i age ništa ne menja "do daljnjega", da je svako gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada.
Tako se Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uzme svoj deo šljiva, koje su te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.
Prvi dani septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju grane pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jednim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi.
– Dobro jutro, Simane.
– Dobro i jest – kaže Siman, a ne ustaje pred agom.
Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao.
Pridrža se za jednu šljivu.
Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, nego kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini.
Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo otkad su age age i kmetovi kmetovi: Ispod mirne maske "duševnog age" u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog ponosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.
– Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim – kaže aga muklim glasom.
– Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti.
Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.
Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog maštanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglasno sve ono što bi svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo čudo i kad bi odjednom age prestale biti age, a kmetovi postali gospodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i maštanjem zaslađuje svakidanju muku jednoličnog života.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči.
Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljadu potočića u jednu jedinu gromku bojicu reči. I Siman govori.
Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubokom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudio otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćkama iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom ono e puca i žeže kao plameni bič.
(Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja.) Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio nekoliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sređenije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog:
– Ne, nije tako, Ibraga.
– Pa kako je, kad nije tako? – pita meko aga.
– Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i druga sudija.
– Ono jest, drugo vrijeme – božije davanje tako! – ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.
Tu Siman planu.
– E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.
– Ode ti, Simane, daleko.
– Mogu ja danas da idem kud god hoću.
– Mooožeš...
– Mogu, još kako mogu, Ibraga.
Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zemlji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu dozvoli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo.
– Ne! – odgovara Siman. – Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je merak i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri stotine godine.
Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vidljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.
Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe.
– Pa kako ostasmo mi, Simane? – prekide aga ćutanje.
– Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.
– Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego što ćemo sa šljivama?
– A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti rekao: bilo pa nije.
– Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.
– I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne duljimo lakrdiju.
Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina.
Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podalje, uz konja, i oni krenuše odakle su i došli.
Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da pređe pre nego što nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sada išao nizbrdo. A Siman je gledao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. Činilo mu se da ni približno nije sve kazao i da je pun neizrečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadržavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer što ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati.
Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek dosad davao.
Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen jer se Siman nije zadovoljio onom brukom u šljiviku.
Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna.
Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plošku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim novim kajasima.
Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.
Ibraga odgovara tiho da nema takve uzde i da je ne bi mogao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.
– Što, da nije moja para šugava? – pita nabusito seljak.
– Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.
Jedva se Ibraga tako odbranio od te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba.
Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.
Sve je to, naravno, vređalo i uznemiravalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobedonosnom kmetu dodijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliki su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena, a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati.
Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je rakije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak "k'o kad je aginski". Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od ðurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti "u stvari tužbe Ibrage Ko-losa".
Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.
Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, nego je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je vidio da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednika, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao.
Činovnik ga je opomenuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kolos, došao do kmetovskog prava i kako, po njegovom mišljenju, "prava" ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?
Činovnik je citirao i "carsko pismo" od 28. jula 1878. godine i "sefersku naredbu od 1859. godine" i "ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine". A tu se Siman gromko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za vredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubu-duće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu.
Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu kuća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio je priziv. Tada se obratio "učitelju" Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.
To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna.
Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane, njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-školske opštine, "prenosila pamet", a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju.
Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim očima uvek zalivenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.
Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki učitelj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gde je život težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. "Tužna zemlja, brate...", govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko rakijom tugu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karakter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, postajao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražljiv u razgovorima sa gazdama i prvacima iz opštine.
Posle dve godine, opština je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izjavio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugovora, i – da prelazi na islam.
Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni ljudi među muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arif-efendiji, kako se sada zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imućnom udovicom, u čiju se kuću uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisarskim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne.
Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arif-efendije. Pojavio se posle dva meseca, kad se sve smirilo, ali sada opet odeven alla franca, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novo ime: špici, posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao "potajnikom". Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka društvena svest i lično dostojanstvo potpuno tamne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo podalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pisao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i mađarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, peskarnicom i nekoliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen.
Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima klijentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajući odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu ispisati "utok".
Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je "tvrđi" i sigurniji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti tiče, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji.
Siman je imao u džepu tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadašnjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda najbolje razume?
– Piši nemački – rekao je odlučno.
Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa svečanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i samopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletana. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskarnice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog seljaka.
Nikad stvar nije Simanu izgledala tako sigurna. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi.
A kad je taj priziv odbačen od više politčke vlasti kao neosnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagrnuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi:
Puče puška s pećine – nema agi trećine.
Zbog toga je osuđen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana.
Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je bivala sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemarujući sve više i zemlju i porodicu.
Oduvek je on važio kao plahovit i nesređen čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala.
Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega:
– Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka – to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na ujake se bacio. Takvi su mi šuraci.
Laki i povodljivi, nemirni i bundžije-ljudi. I takav je i on otkako se ispilio: haj-huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima.
Ne gleda ono što je pred njim, nego sve da mu je ono što bit' ne može.
Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije "ono" i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na mahove uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobođenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da "tražeći svoju pravu" obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bilo samo povod.
A kad naš seljak stane bez reda i potrebe da napušta posao i da se mesa sa čaršijskim ljudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti.
Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije.
Žena, i inače slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora.
Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one "seferske naredbe od 1859. godine", kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i prisjednici su bili drugi, ali je zakon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtljiv, siguran u svoje pravo.
Činovnik je čitao paragraf osmi:
"Ako kmet zanemari obrađivanje imanja i bez zakonitog povoda prestane da ga obrađuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom vlasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama između njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podnese vlasti tužbu – tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanosti podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaljiti sa dotičnog kmetovskog selišta."
To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogađaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo.
Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Siman, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao pristaje na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi:
– Turski je zakon otprilike toliko godina, a – postove mu ćaćine! – kao da je jutros pravljen za mene.
I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih zakona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog; pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u rakiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije.
Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Tada je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji.
Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, preprodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dođe po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Tako je i ta zarada postala sve ređa.
Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije.
Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darežljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori o zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku.
To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko određeno pravo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako.
Ali zato je stvarna "kotarska vlast" i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda.
Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju "pravu" koju niko nije hteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar.
Bio je sasvim potišten i klonuo – jer i takvi su dani nailazili, i sve češće
– kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali ljudima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar.
Tih dana telal je objavio "svijetu i narodu" da će u Sarajevo doći neki stari Erzherzog, "član prejasnog vladalačkog doma" i "carev amidža". U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnost. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla "božji prst" u dolasku carevog amidže.
Sama pomisao na careve i carske rođake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje "prave"; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ljudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će "nadvojvoda" posetiti i tu crkvu kao i sve bogomolje ostalih vera u Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred "carskog čovjeka" i da mu preda svoju molbu, možebiti i da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se "nadvojvoda" okreće svojoj pratnji i kako naređuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide njemu na dućan? Nego, on odlazi kući, svojoj nekadašnjoj kući, i naređuje da njegovog bivšeg agu ne puštaju dalje od velikih vratnica.
Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da potraži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu.
Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogađali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski.
On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odluke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u džepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak "carskog amidže", i otkako mu je, uz pomoć rakije, sinula u glavu njegova nada, on je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rđi i poturici i paru više nego što mora.
– Za sekser, i srpski – kaže Siman odlučno.
Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih "svaka bije kao maljem", učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: "Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti, obraćam se..." i pročitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao:
– Hoćemo li da popijemo po jednu?
Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom pije "džabnu" rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije.
Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspoložen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar.
Učitelj ga je uveravao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao dalji razgovor.
– Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.
I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostalo što bi čuo i video.
Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo kako oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i peru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do ðulaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da ude u crkvu.
Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto, kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, "i oni se krste!"), kako će tada odjednom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi.
– Vaše visoko carstvo... u niskoj podanosti!...
Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bude šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev amidža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna – to ne može car da zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu pravdu!
U tim mislima došao je pred ðulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zvani Vaso Policija.

Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenjim brkovima na sitnom licu. On je odavno po službama, kao "carski čo'jek". Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u turskom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim mahalama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.
Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad "ganja" ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga često, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da vidi pravu vlast i istinskog carskog službenika.
Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.
– Šta ti tu radiš, Simane?
– Vala, ništa.
– Kako ništa?
Siman zausti da mu objasni da to "ništa" nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso reče oštro.
– Hajde sa mnom!
U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.
Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje – i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i njihov međusobni odnos brzo menja i biva sve određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obliku u kom za turskog vremena nije postojalo.
Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne izgleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo da okrene stvar na bezazlenu stranu.
– Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam...
– Ne može – kaže čudnim i novim naglaskom Vaso – nego valja odmah do gospodina povjerenika.
Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže:
– Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.
Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vaši Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:
– Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila evo četvrta godina. Austrija, ej!
– Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija!
K'o da si ti Austrija!
Tu Vaso zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisno, i "neaustrijski" mu se unese u lice.
– E, vidiš – jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?
– Ti?
– Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju.
Dosta je i tvoga, beli!
I tu, kao da se prisetio nečeg, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i stran, zaista "austrijski" stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskolačiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:
– U ime zakona, naprijed!
I Siman krenu bez pogovora.
Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.
Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bezbrižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenucima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policija što prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama "prosipa pamet", nego da kapa nad zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao "imenovani Simo Vasković", koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude "predveden" šefu sarajevskog "Redarstvenog povjereništva".
I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjima, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom.
Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog carskog "redarstvenika"? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleda da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rođenja.
A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoljan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priliku da opet govori o svom sporu sa agom i o svojoj "pravi", ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi?
Vaso Gengo – carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kud da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?
Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.) Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim potrča i stiže ga Siman. Ruke im se pomešaše nad hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje. Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga pokupi. I krenuše uz Bistrik.
Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevideo i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vodi, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada "Redarstvo", blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il' isplivati il' potonuti.
Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Pretrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže.
To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman.
Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu "viša vlast će kazati svoje". I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Kosta aginski prijatelj.
Najposle su ga uveli kod povjerenika.

Kad je Siman ono prvi put "izjeo vatru" od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uzgred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostrana svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i uredno, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seljak ne zna kuda bi sa rukama i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kancelariju.
Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sposrednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. "Raj na zemlji, gospodski život", mislio je Siman. "Ovo je Austrija"! I prezrivo i kratko pogleda Vašu Gengu, koji je, nespretan i krut, stajao u stavu "mirno".
Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, belo sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle tamnomodre oči ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar neljudski miran i prodoran pogled.
– Ti nećeš da miruješ, Simane? – kaže strogo povjerenik i gleda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju.
I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom poslu, neće dobro svršiti.
Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove "prave", seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire strasno i bezobzirno.
– Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno – korio ga je povjerenik.
– Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.
Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled.
– Ti znaš da ima carska naredba...
– Čast i čest caru i njegovoj naredbi – prekida ga Siman svečano i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci.
– A presuđeno ti je...
– Kako mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodine. I ko mi je sudio? ðulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga...
– Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić...
– Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.
– Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.
– Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.
Povjerenik nije mogao da zadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama.
– Zar tako, Simane?
– Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.
Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori.
Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se morao uveriti da se i ovde radi "o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga", ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, lako useli u glavu carskog austrijskog policajca.
Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je probudi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i sigurnije po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka.
Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije.
Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga puste.
– Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe.
Sve je kao pola šala – pola zbilja, ali ipak Siman je odležo tri dana i tek po "nadvojvođinom" odlasku pušten.
Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zemlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, koje je znao napamet i citirao sve po imenu, broju i datumu. Svi su ga smatrali za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijene presude i rešenja, molbe i prizive.
A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, uz nevolju i s vremenom, navikao da ćuti o onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi vole, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom poslu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi, nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.
Nedaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miljacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.
Na desnoj obali reke pored toga mosta ima stara i poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke.
Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz rakiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna zašto, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i dockan izlazi.
Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. "Ovaj neće dalje od jeseni", kaže mehandžija svome momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuberkuloznog Simana na terasi. A Siman ne gleda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.
Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salih-beg Hašimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babića, i od njene milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravljiva pijanica, nekad i čuveni kockar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana. "Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti", kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predviđanja.
Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan, ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se neprestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kašlje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.
Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.
Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne begu. Sve to svršava rakija.
Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:
– Hajde jednu krajišku!
A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa.
Sad beg poručuje.
– Daj mi jednu rakiju!... Podaj jednu i ovome! A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći više Simana od sebe.
– Daj nam još dvije.
Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polići pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam počinje pesmu o Smail-agi Čengiću. Beg živne.
– Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.
Kao svi ljudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zakletve i obećanja teških alkoholičara.
Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas prigušenim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljalim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga sluša, Siman govori, tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.
– Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom detinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišao. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz....
Sklopljenih očiju, beg samo žvaće krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čoveka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.
– Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje "vodu u usta", štono kažu, pa svoj posao gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim!
I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu.
– Znaš, Salihbeže, čast tebi k'ao jednom dostu i prijatelju, reći ćemo.
Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvrijedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sačuvaj! Tebi čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Siman budala i beskućnik, sa zemlje ga diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelarije nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. "Ne dopuštavamo", kaže. Eh, ne dopuštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima!
Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom o sto i govori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj.
– Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i budala i propalica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, ali znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ljudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, jŕ biti jŕ ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav.
I svašta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti – svašta krupno i buntovno što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme – kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita i neustrašljiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori.
I milo mu što kaže i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glavno. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. Toliko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže.
Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom.
Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao ljude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto – i koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:47

SUNCE
Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom.
Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.
– Kako je bilo?
– Dobro! – odgovarao je mladić, jedući ohladnelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.
– ðavola dobro! – rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla.
Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu; njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituje sve što je rekao i što nije rekao.)
Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja; on je rekao suvo i neprijatno:
– Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da premeste.
– Što da ga premeste? – pita neko od onih koji mrze starca.
– Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka, oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.
Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.
Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade.
Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.
– Vi! Pakujte se!
Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na ljuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:
– Šta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!
Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazuhom.
Nespretnome okrenuo i rekao "zbogom" ravnodušnom društvu.
– Vorwärts! 4 – Marš!
Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka, svojih i stražarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka – ja-ti, ja-ti – i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetlo: a-a, a-a!
Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama.
– Haalt! 5 – viknu stražar, kao da provodi eskadron vojnika.
(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici.
Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strašnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?) Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine.
Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom.
Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.
Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.
U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići.
Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagleda u te ruke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da su to nečije tuđe ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju.
Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. Tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.
Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre i ugledao sunce. Ne sunce samo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.
– Jedno je sunce. Jedno isto svuda.
Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljen jarkom, neizdrživom sunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda – peva.
Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce – u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i neposlušno – sunce.
– Postoji samo sunce – govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.
Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.
Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.
O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!
Uistinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo, pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom, opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.
Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.
Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme za spavanje. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično odevene ljude i žene kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.
A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 13 Мар 2019, 20:20

CRVEN CVET
Nastavnik latinskog jezika i razredni starešina bio je sredovečan profesor, rodom odnekud iz Vojvodine. Zvao se... Sad vidim da i nije tako lako u jednom dahu kazati kako se zvao. Zvao se u detinjstvu Vasilije Čokrljan. Još u gimnaziji on je osetio da mu to prezime zvuči grubo, nekako i ružno i smešno, kao izdajnički, zvučni, trag niskog i tamnog porodičnog porekla koga se on i u snu i na javi stidi i koje zataškava i krije gde god stigne i koliko god može. Oduvek nezadovoljan sa svim na sebi i oko sebe, on je rešio da promeni bar ono što se promeniti da; na univerzitetu je počeo da se potpisuje Čokrljanović, ali kako to nije bilo mnogo lepše ni otmenije, on se, kao mlad nastavnik, rešio da promeni prezime u Vasiljević. Takav je, kao nov čovek, Vasa Vasiljević, došao pre desetak godina u Bosnu, u sarajevsku gimnaziju. Pa ipak, kao što pas nosi uvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je, kao neka greška mladosti i predmet podrugljivog ogovaranja, došlo i njegovo staro ime Čokrljan. Ali đaci ga nisu zvali ni starim ni novim prezimenom, nego nadimkom koji su mu sami dali. D u r h c u g 6.
Bio je iz nekog malog mesta u Vojvodini, sin opštinskog stražara, poslednje od celog niza dece koja su sva rano poumirala. Otac mu je bio pijanica i nasilnik, tip sitnog, subalternog činovnika iz velike i složene administracije ogromne austrijske carevine. Potuljen i pognut čovek, kao da na leđima nosi celu čudovišnu zgradu svih činovničkih klasa i rangova, od kojih je svaki viši od njegovog, on je vršio dužnost u granicama propisa, ali se, u tim granicama, svetio svemu i svakome zbog toga svog tereta i svog niskog položaja. Plašio je decu. Tukao je hapšenike koliko je smeo i mogao, a svoju ženu uvek i kad god mu se prohtelo. Veća zla nije činio samo stoga što nije imao prilike, jer ih niko nije tražio od njega, ali u duši je bio spreman na njih. Opijao se često, tj. kad god bi ga častili seljaci i građani koji su u nekoj sitnici zavisili od njegove dobre volje, i tako sa alkoholom izdizao na neke trenutne i nestvarne činovničke stepene o kojima je trezan maštao, a koji su trajali samo dokle traje pijanstvo i tražili sve novo piće.
Jedinac sin toga policajca alkoholika istakao se u školi dobrim pamćenjem i, još više, velikom poslušnošću. Jedan od njegovih profesora, imućan i nastran čovek, pomagao je dečaku da svrši gimnaziju i da dobije stipendiju za univerzitet. Sin opštinskog stražara otišao je u Beč na studije i po savetu svoga profesora i zaštitnika odabrao da studira klasičnu filologiju.
Studirao je sve propisane predmete, sa istom mravljom marljivošću sa kojom je učio u gimnaziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinu nauke i ostavši željan svega što velegradski život pokazuje a nikad ne daje siromahu studentu iz zabačenog mesta i bedne porodice. Dok je svršio studije umrli su mu i otac i majka, a on je postao nastavnik latinskog jezika isto kao što je mogao postati policijski ili šumski činovnik sa "fakultetskom spremom".
Posle nekoliko godina službovanja prešao je u Bosnu, gdje su za nastavnike bile nešto malo veće plate i postojala brža mogućnost avanzovanja u službi.
Tu se učaurio u svoj život profesora-birokrate, kakvi su u većini bili tada nastavnici srednjih škola u Sarajevu, i tu je propuštao kroz svoje ruke naraštaje bosanskih dečaka-gimnazista, ulivajući im na svoj način u glavu osnove latinskog jezika i klasične kulture.
Bio je neženja i samotnik, potuljen i jedan hipohonder, rano osedeo, više nekako posiveo. U njegovom predavanju vladala je smrtonosna dosada.
Po njemu su dečaci dolazili do zaključka da to što se zove latinski jezik i nije neki jezik koji su ma kada živi ljudi govorili, nego da je od svog postanka samo "nastavni predmet", neka vrsta kazne i prokletstva, nešto kao rešetke koje dečaka odvajaju od svega onoga što ga privlači i čemu bi mogao da se raduje.
On je učio đake latinskom jeziku tako da im je moralo izgledati kao da u tom jeziku ništa nije povezano ni ritmom ni smislom. Ne samo između pojedinih imenica i glagola nego ni između oblika i padeža istog glagola ili imenice nije bilo nikakve veze, isto kao što se svaka rečenica učila odvojeno, bez ikakve veze sa tekstom iz kog je izvađena i životom iz koga je tekst nikao.
Njegov particip pasivni od glagola tangere stajao je sam za sebe, izdvojen od živog govora i zdravog mišljenja ljudskog, kao strašilo i zamka za rasejanog ili uplašenog dečaka, kao obruč kroz koji u cirkusu proteruju jadne dresirane pse. Tako su stvari gubile sadržinu i sve pročitano ostajalo bez smisla i koristi, i tako su đaci mogli da lome zube na teškim oblicima jednog "mrtvog" jezika a da nikad ne shvate sadržinu onoga što čitaju, da ni za trenutak ne osete sve ono razumno, čovečno i slobodarsko što se krije u tom tekstu.
Sve rimske i grčke klasike on je smatrao samo kao neku vrstu viših činovnika, profesora, viših jedino po rangu; svi su oni za njega u istoj državnoj službi u kojoj i on, i svi oni, zajedno sa njim i celim ostalim školskim sistemom, predstavljaju neku vrstu prepreke na putu koji đak treba da pretrči od detinjstva do činovničke karijere, tj. do hleba, položaja i društvenog ugleda.
Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, da mu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima salomi volju i zagorča vek, pa da vidi – majčin sin! – šta je to karijera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo da je ceni.
I na sve heroje antičkog sveta i na same bogove iz mitologije on je gledao kao na visoke dostojanstvenike "izvan ranga", kao na neku vrstu više zvanične ustanove u državi kojoj služi i on.
Uopšte, sve na ovom svetu, i samu nauku kojoj je "služio", on je gledao kroz tekstove vladinih raspisa i naredaba, kroz razrednu knjigu i kroz svoj notes u kom je za njega bio obuhvaćen ceo svet, sređen po azbučnom redu i ocenjen ocenama od pet do jedan.
Vasiljevićev vaspitni metod sastojao se u tome da "hvata" đake i da ih ispituje kad su nepripravni, da ih vreba na ulici u sitnim dečačkim greškama.
Najveće zadovoljstvo nalazio je u tome da ismeva ili kažnjava đake koji ma u čemu pokažu nešto originalnosti ili želju da se bave ma čim što je izvan uskog školskog programa, koji je on svojim policijskim shvatanjem sužavao gde god je i koliko god je mogao. Svako i najmanje odstupanje od štampanog teksta u udžbeniku smatrao je teškim prestupom i kažnjavao ga i svojom ironijom i lošim ocenama i svim sredstvima koja mu stoje na raspoloženju. Svaka i najmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja, svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti i društvene hijerarhije izazvale su kod njega grčevit, histeričan otpor i gnev, koji je bio otprilike mera njegovog straha od tih autoriteta i njegovog poštovanja te hijerarhije.
Čovek se često sa čuđenjem morao zapitati: otkud kod nekih malih ljudi, malih i po ličnoj vrednosti i po njihovom društvenom položaju, takva slepa privrženost postojećem redu, takvo fantastično obožavanje utvrđenih i drevnih ideja i ustanova koje im ni po čemu ne bi trebalo da budu bliske, takva besna mržnja na sve što je novo, što može da znači promenu i napredak.
Ali imao je i taj neprijatni čovek svoju slabu tačku. Bojao se promaje.
Đaci, koji su ga u većini iskreno mrzeli, iskorišćavali su tu njegovu maniju i bili su pri tom nemilosrdni i divlji, kako samo deca mogu da budu.
Zbog toga je i dobio nadimak D u r h c u g. Jednom, u nastupu besa, on je upotrebio tu nemačku reč za našu reč: promaja. Otada ga đaci i nisu drugačije zvali između sebe.
A bojao se promaje nenormalnim, paničnim strahom. Taj strah od vetra i promaje kao da je po nečem odgovarao njegovoj mržnji protiv novina i promena. U svakom razredu imao je po jednog đaka, jednog od onih uslužnih i revnosnih, kome je bilo stavljeno u zadatak da pre profesorovog dolaska pažljivo zatvori sve prozore.
Ali ostali đaci su često nalazili načina da prevare "kerbera" koji je bdeo nad promajom i da u poslednjem trenutku neprimetno odvrnu kvaku na prozoru. Kad bi profesor ušao na vrata, struja vazduha bi otvorila krilo na prozoru i nastala bi promaja. I ma kako ona neznatna bila, profesor bi se uhvatio za glavu i stao da viče od besa i straha.
– Zatvarajte, nevaljalci! Za-tva-raj-te!
Tu bi nastao kikot i grcanje od prigušenog smeha, a najviše su se smejala ona dvojica-trojica dečaka koji bi priskočili, tobože revnosno, da zatvore prozor, a koji su, u stvari, i udesili celu šalu.
Takve su se šale i inače dešavale. Usred Vasiljevićevog predavanja iz koga je uvek vejala smrtonosna dosada, digao bi se odjednom neki od drskih učenika, otišao do prozora, uverio se tobože da li je čvrsto zatvoren i ozbiljno se vratio na svoje mesto uz opšti smeh i kikotanje ostalih.
Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, ali mu nije mogao ništa.
Odnos između đaka i profesora Vasiljevića bivao je iz godine u godinu sve gori, dok se glavni deo njegovog vaspitačkog rada nije pretvorio isključivo u borbu sa mladošću i mladalačkom obešću njegovih đaka, sa njihovom večnom potrebom za igrom i smehom, za promenama i zanimljivim novostima. On kao da je samo sa te strane i mogao da ih vidi.
Stalno je strahovao od đačkog podsmeha, a to strahovanje činilo ga je neobično smešnim. Od njihovog smeha njemu se stezalo grlo i ledilo lice, ispunjavala ga je mržnja koju je osećanje nemoći dovodilo do besnila. Taj zdravi, zarazni i neutoljivi dečački smeh njemu je na mahove izgledao kao silna poplava koja navire ne samo iz dečačkih grudi nego iz neba iz zemlje i svih živih stvorenja na njoj. I on je mrzeo ne samo tu decu nego i nebo i zemlju i sve živo u njima i na njima, sve što se kreće, što diše, sja ili leti. I noću je, u snu, viđao bezbrojno mnoštvo nasmejanih lica koja prete da ga sa svojim smehom preplave i odnesu, dok on gušeći se uzalud pokušava da vikne ono što je toliko puta ponovio u razredu:
– Samo se lude smeju bez razloga, a ja ne vidim nigde nikakva razloga smehu.
On je patio od tog dečačkog smeha i nemira i kao od lične muke, koju niko ne razume, i kao od opšte nevolje, koja preti svemu što je svetlo i ozbiljno, podriva temelje svakog rada i celog poretka, i koja će, ovako naoko bezazlena, najposle preplaviti sve i pretvoriti život u šegu i sprdnju, a svet u igračku.
U toj svojoj dubokoj odvratnosti i stalnoj borbi on je nalazio malo razumevanja i pomoći kod drugih ljudi, a to ga je još više utvrđivalo u njegovoj idiosinkraziji i ispunjavalo pesimizmom i osećanjem usamljenosti.
I sami profesori, njegove kolege, pokazivali su, kako se njemu činilo, mnogo mlakosti i bezbrižnosti u tom pogledu. Većina njih nije se stvarno mnogo razlikovala od profesora Durhcuga; i oni su u suštini bili površni, hladni nastavnici i poslušne birokrate, i oni su se borili protiv bezbrojnih i beskrajnih đačkih nestašluka, i oni su bili često strogi pri ocenjivanju i kažnjavanju, ali niko nije potpuno delio njegove smešne brige i njegova manijačka shvatanja, čak su se pomalo i podsmevali mrkom neženji i osobenjaku, koji stvari uzima sa tragične strane.
Jedino u svom momačkom stanu, u jednoj vlažnoj kući, u osojnoj Mjedenici, nalazio je potpun mir i osećao se bar privremeno zaštićen od ironije i nemira obesne mladosti. Stanovao je kod penzionisanog poštanskog činovnika, Čeha. Gazdarica mu je bila debela, mrzovoljna i uredna žena.
Dece nije bilo ni u kući ni u bližem susedstvu. U profesorovom stanu je vladao uvek vlažan polumrak i u njemu mrtvački mir i mehanički red.
Ali šta vredi, kad je ta kuća samo oaza, a boravak u njoj smo predisaj?
Čim pređe kućni prag, čeka ga na svakom koraku ta bučna i nemirna mladost koja ume samo da se cereka i misli samo na šale i besposlice.
Ponekad mu se činilo da je sa svih strana opkoljen tom nezrelom i nesvesnom stihijom mladosti, da zemlja kipti i drhti od mlade krvi koja goni na pokret i traži sve nove i nove oblike nemira. A svake godine rađaju se novi naraštaji dece, kao da iz zemlje niču, iz njih brzo rastu i pritiču novi đaci, i dok uzaludno krotiš jedne, već nailazi nov talas. I sve je to u očima profesora Durhcuga zeleno, drsko i obesno, sa ustima rastegnutim od uva do uva, sa mislima raštrkanim na sto strana, bez osećanja dužnosti, bez respekta za starije, bez smisla za red, sklono svakoj šali i razonodi, nepristupačno savetu, neosetljivo za prekor, ne štedi nikog a ne ume da se čuva samo, zimi je kod klizanja, leti kod kupanja, u jesen kod berbe, a u proleće kod svakojakih fantazija i besmislica; ukratko, uvek kod neke opasnosti, dangube ili lakrdije, a daleko od njegove stroge reči i njegovih ozbiljnih lekcija. To je mladež od njene jedanaeste do njene devetnaeste godine, i sa tom stihijom se on bori godinama, a oseća da u toj borbi on sa svakom godinom biva slabiji i ustupa stopu po stopu tome neuništivom neprijatelju.
Uredan i besprekorno ozbiljan život koji vodi oduvek ne održava ga u snazi i mladosti. Naprotiv, on stari naglo i pre vremena, brže od svojih kolega koje su manje uredne i ozbiljne. U četrdeset petoj godini, on je i sed na slepoočnicama, ćelava temena, mršava lica nezdrave boje, a naduvena vrata, nesigurna pokreta i nestalna pogleda uplašenih i žalosnih očiju.
Uredan je, ali na neki nemio način, a štedljivo i starovremenski odeven, leti u sivom a zimi u crnom odelu, kao činovnik pogrebnog društva.
I kad takav stane na podium i nasloni se jednom rukom na katedru, a drugom se uhvati za bradu, đaci se u poslednjim klupama već prigušeno kikoću, ali kad im glasom muklim od gneva kaže da su budale, da u svetu nema razloga smehu, naprotiv, naprotiv... tada se dečaci savijaju od grčevitog smeha, uzalud zatrpavaju dlanom usta i kriju lice pod klupu.
Profesor stoji nepomičan, sav naježen kao bolesna vrana, i sa mržnjom u pogledu i drhtajem u glasu govori jetko:
– Šta ima tu smešno? To je žalosno!
A razred se trese od nezadržljivog veselog smeha.
Takav je čovek i nastavnik bio profesor Vasiljević zvani Durhcug.
Onaj ko bi posmatrao njega i njegov rad, mogao bi vek provesti razmišljajući o tom kakve veze ima ovaj činovnik-predavač sa pedagogijom, koja treba da podiže i stvara zdrave i srećne ljude i građane, kakve veze sa naukom ili umetnošću, – i nikad ne bi našao odgovor na to pitanje. Ali, ukoliko je nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samo-stalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim, višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik toga sistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude.
Eto, taj i takav profesor Vasiljević išao je i toga jutra 1. maja 1906. godine, kao vazda, istim putem, u isti sat put svoje škole.
Bilo je nešto pre devet sati, ulice su izuzetno mirne i kao opustele.
Krstare žandarmske patrole, na uglovima po jedan od gradske policije.
Čudna tišina.
Sarajevski radnici rešili su toga proleća da prvi put proslave međunarodni praznik rada, Prvi maj. Ali profesor Durhcug, koji je živeo samo za sebe, tj. za svoju usamljenu čudnjačku egzistenciju i svoju struku – a videli smo u čemu je bila njegova "struka" – nije, naravno, znao šta se sve dešava i šta se sprema među sarajevskim radnicima, koji su za njega bili dalek i nepoznat svet. On je, doduše, već od lanjske godine slušao ponešto o radničkom pokretu u Sarajevu; i novine su pisale o tom, ali on je novine čitao površno i neredovno. Ne bi se moglo kazati da je bio potpuno ravnodušan prema toj stvari. Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svaki nered i svaku težnju za promenom, i bolelo ga je pomalo kao lična uvreda.
Jedne nedelje, kad je vodio svoj razred u crkvu, sreo je grupu mladih radnika, ljudi i žena, zakićenih crvenim cvetovima, išli su negde brzo i govorili nešto živo. To su bili "socijali". Sve neki žustri ljudi, a na licima im, kako se njemu čini, usplahireni, izazivački izraz. Osetio je duboku odvratnost prema tim nemirnim ljudima; u crvenim cvetovima njihovim video je nešto nezdravo i opasno, kao da ta jarka boja kazuje nešto što se ne govori i što, izgovoreno, donosi nemir i nesreću; kao da je na rupici od kaputa iz koje je virio karanfil stala da izbija krvava iznutrica svakog pojedinog čoveka. Uzbudili su ga za trenutak i ozlovoljili, ali ih je isto tako brzo i zaboravio. Kao i mnogi ljudi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav taj radnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledao izdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i nezgode sa kojima držav-na uprava ima da se bori, kao na stvari koje se njega ne tiču, uveren da u velikom državnom mehanizmu postoje pozvani koji o tom brinu i koji će i tome zlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemiju i druga zla i nevolje. On se tim pitanjem ne bi uopšte bavio da ono danas, na dan 1. maja, nije samo došlo u njegov razred i potražilo ga. Jer ako je profesor prolazio slep, gluv i nem kroz život, nisu njegovi učenici sedmog razreda.
Već tri nedelje se govori po varoši da prvog maja radnici neće doći na posao, da će "socijali" toga dana organizovati proslavu i razviti crvene barjake, da vlast neće moći to dozvoliti, da će doći do sukoba. I u sarajevskim novinama bilo je nekih polemika povodom tih vesti.
Uoči prvog maja objavljeno je velikim plakatima da Vladin povjerenik za grad Sarajevo zabranjuje toga dana, na području grada, svaku proslavu, svako sakupljanje uopšte, i svako isticanje radničkih amblema, crvenih zastava, crvenih cvetova itd. Sve to pod pretnjom stroge kazne.
Kad je svanulo sunčano i sveže jutro prvog maja, velika većina radnika nije otišla na rad, iako je bio radni dan, nego se praznički odevena prosula po sarajevskim ulicama. Mobilisana je sva policija i sva žandarmerija; u pripravnosti je bila i vojska. Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika, trgali svaki i najsitniji crven znak iz ruku ili sa grudi, hapsili muško i žensko za najmanji pokušaj neposlušnosti ili otpora. Bilo je dosta takvih malih sukoba, ali radnici su, očigledno po planu, izbegavali susrete sa policijom, razlivajući se kao voda po svim ulicama i kapijama. Tako je velika većina uspela da se prokrade do u Kovačiće i kad se policija setila da zatvori put preko mostova na Miljacki, i na hiljade radnika, sa skrivenim amblemima i savijenim zastavama, već je uspelo da pređe Miljacku. Na drumu koji vodi u Lukavicu i koji je već izvan "područja grada Sarajeva" sastavila se odjednom velika povorka; nad njom su se vile crvene zastave, a svaki radnik bio je zakićen karanfilom od crvene hartije.
Nadmudrena policija ostala je u gradu. Svi komandiri su dobili strog ukor i pooštrene naredbe, a oni su to utrostručili i preneli na svoje potčinjene, tako da je svaki policijski stražar išao sada kivan i nakoštrešen, i budno pazio da mu gde ne promakne ma i jedan nezaposlen radnik ili najmanji crven znak. A tamo izvan varoši žandarmi su, rastureni u mnogobrojne patrole, pratili sa strana povorku i u Lukavici opkolile celu poljanu na kojoj je otpočeo pravi zbor sa govornicima i klicanjem.
To nije znao niti je slutio profesor Durhcug, koji nije čitao ni novine ni letke ni oglase, ni razgovarao sa ljudima, ni gledao oko sebe na ulici, nego oborene glave brzo prelazio kratki prostor od stana do škole, ali sve su to znali i dobrim delom i videli njegovi đaci sedmog razreda. Neki od njih su pre dolaska u školu obigrali ceo grad, posmatrajući kako policija razgoni radnike i otima im crvene cvetove; mnogi su trčali zajedno s radnicima, radosno kupeći razasute karanfile, i vičući iza ugla: "Dole sabljaši! Živio maj!", jer su to i radnici vikali. Zato su neki od njih i zadocnili na čas i zato i sada sede kao na iglama, još zadihani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva, vike i trčanja; zato se sašaptavaju i sagledaju među sobom, prividno prate ono što im se govori i rasejano odgovaraju na pitanja, ali vidi se da u isto vreme osluškuju zvukove spolja.
Taj pojačani nemir svoga i inače uvek nemirnog razreda, profesor je dobro osećao, iako mu nije znao pravi razlog. U razredu je vladala neka sparna i razdražljiva atmosfera, tako da je profesor naredio da se izuzetno otvori jedan prozor, i to onaj u dnu sobe, daleko od katedre, ali da se niko i nipošto ne usudi otvoriti u isto vreme i vrata. Znojio se i treptao očima.
Nastojao je da vikom i grdnjama privuče i veže njihovu pažnju.
– Šta je vama danas? Ko da ste se ludih gljiva najeli.
Ne uspevajući da smiri đake i da im pažnju zadrži na onome što govori ili što ih pita, profesor je pojačavao grdnje; već ih je nazvao ćalovima, praznim tikvama, smrdljivim bubama i strvinama, kad mu se odjednom reč oduže i otvorena usta ukočiše: u poslednjim klupama neko je s jednog kraja na drugi dobacio crven cvet koji je u luku preletao ceo razred i izgubio se među đacima.
Crven cvet! To je dakle! Kad je one nedelje video grlatu grupu "socijala" i crvene cvetove na njima, on je osetio odvratnost, mržnju, neki svrabež u mišićima i potrebu da lično, svojim rukama pomogne da se taj svet ućutka i vrati na posao, da ne bude po ulicama ni jarkih boja ni drskih reči ni glasnog smeha. Ali ovo sada, da njegovi đaci, u njegovom razredu dobacuju jedni drugima crven cvet kao da su bravari sa stanice ili ciglari iz Koševa, to ga je porazilo. Zato je i stajao tako jedno vreme, otvorenih usta, kao okamenjen. A onda se pribra, prosikta nešto nerazumljivo i sav naježen, pognut i napred ispruženih ruku i raširenih prsta, pođe kao u napad. Išao je pravo ka klupi u koju je pao cvet, ali pre nego što je došao do njega – nevidljiva ruka ga baci, i visoko iznad profesorove glave, u crvenom luku, cvet prelete i pade na drugi kraj razreda. Profesor se okrenu brzo oko sebe.
Tako se razvila čudna igra,
Kao što lopta u igri ide od ruke do ruke ka svome cilju, tako su đaci dobacivali jedan drugom crveni karanfil, uspevajući uvek da zavaraju profesoru oči. A on je, kao nedorastao partner u toj igri, trčao za cveotm, okretao se oko sebe, nastojeći da ga ne izgubi iz vida. Skakao je smešno od jednog đaka do drugog. Kad bi mu se učinilo da je dobro video kod koga je đaka pao cvet, on bi pritrčao i stao pored njega, gledao ga trenutak oštro, ispitivački, a onda bi mu najednom naredio da rasklopi stisnute pesnice.
Mladić bi to učinio. Ruke su mu bile prazne. Nastao bi grohotan smeh celog razreda. Profesor je trčao i posrtao dalje.
Zanesen svojim ogorčenjem i pravom lovačkom strasti, profesor nije primetio da je jedan od đaka iz poslednje klupe uspeo da izbaci cvet kroz otvoren prozor. Đaci su, oduševljeni igrom, i dalje dizali ruku, čas jedan čas drugi, kao da nešto bacaju. Zadihanom i prevarenom profesoru, kome je sve više udarala krv u glavu, ukrštale su se crvene linije pred očima i on je trčao sa jednog kraja na drugi, hvatajući cvet koga više nema u razredu. Najposle je naredio da se prozor zatvori, zatim da svi ustanu i da ruke sa raširenim dlanovima dignu uvis, a on je pognut četveronoške išao i tražio ispod klupa crveni cvet. Nad njim se talasala šuma od nemirnih prstiju, krivila se mladićka lica u grčevitom smehu i bezbrojnim grimasama, a kad bi on naglo podigao glavu i nepoverljivo pogledao u njih, sve bi se ruke smirile, sva lica izgladila i oči celomudreno oborene gledale preda se.
Izmučen, ojađen, profesor je najposle odustao od uzaludnog traganja, vratio se na katedru i rekao izmenjenim glasom koji nije daleko od plača:
– Dobro! Dobro, ja ću vam pokazati da ima vlasti i da ovde mora biti reda.
Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da se seti nijednog od svojih pogrdnih izraza, ili su mu za ovako strašan slučaj svi izgledali preslabi. U to je srećom zazvonilo zvono. Profesor je rekao da niko ne sme izići iz razreda i da niko neće danas otići na ručak dok se ne nađe taj, taj... to, to... od mržnje i ogorčenja nije mogao da kaže šta, nego je samo mahnuo preteći rukom, uzeo svoju svesku, i zalupio vrata za sobom.
U zbornici i kod direktora Durhcug je napravio čitavu uzbunu. Crven cvet! Uzalud su ga stišavali i pitali gde je taj cvet. On je samo siktao i vikao isprekidanim rečenicama da je stvar krupna i da ne može proći samo tako, bez istrage i kazne.
Neki nastavnici su se smejali u dnu zbornice. I sam direktor sa zlatnim cvikerom i prosedom bradicom, čovek čije lice retko zna za osmejak, vrteo je glavom u nedoumici, slušajući kako Durhcug ozbiljno priča o svom lovu na crven cvet. Kad je direktor izišao, da bi u samoći doneo odluku o Durhcugovoj žalbi, nastavnici su se još više osmelili, prilazili svome kolegi, koji je još uvek drhtao od gneva, i sa lažnim saučešćem zapitkivali ga o po-jedinostima njegove borbe sa đacima.
Profesor matematike, Slavonac, strastven lovac, krupan i punokrvan čovek koji voli dobro da pojede i popije, do grubosti iskren, prišao mu je sa širokim pokretima i svojim prostosrdačnim načinom rekao:
– Ama, kolega ko zna da li je to i bio crven karanfil. Bećari su to ti u sedmom, znam ih ja, i u stanju su da izmisle svaku huncutariju.
Durhcug se uvređeno ispravio.
– Molim, ja nisam ni lud ni pijan. Ja alkoholna pića ne pijem. Ali, gospodo, ja vam moram kazati da ja neću stvar ostaviti tako i da ću i na višem mestu ako treba...
Tu Durhcugovo lice postade odjednom za čitav ton tamnije, njegove modre i vodnjikave oči promeniše boju i u njima se javi nešto opasno i pogano.
Profesor matematike ne dočeka kraj rečenice, nasmejani pogled njegovih krupnih, crnih očiju, lovca i matematičara, odjednom ugasnu i on ustuknu kao da je nagazio na zmiju. Smeh u zbornici prestade.
Ceo razred je zadržan zaista preko ručka u školi. Sam direktor je vodio istragu. Đaci nisu priznavali ništa. Ni uobičajena pretnja da će zbog jednog ili dvojice svi stradati nije ovog puta pomogla. Oni iz prvih klupa, koji bi možda i odali, nisu zaista znali ni ko je doneo cvet, ni da li je to i bio cvet, ni da li je bio crven. Videli su samo da je gospodin profesor trčao i hvatao nešto nevidljivo među poslednjim klupama. A oni iz poslednjih klupa nisu priznavali ništa. Nikad nije bilo nikakvog cveta u razredu niti su ga oni dobacivali jedan drugom. Bio je otvoren jedan prozor i oni su mislili da se gospodin profesor naljutio i ustrčao zbog – promaje, pa su svi mahali rukama, pozivajući one koji su najbliži da zatvore prozor. To je sve.
Najposle, kad se ni na koji način nije mogao ne samo pronaći inkriminisani cvet, nego ni dokazati da je zaista postojao, stvar se svršila tako da je ceo razred dobio ukor.
Profesor Durhcug je odbolovao taj slučaj sa crvenim karanfilom. Zelen u licu od razlivene žuči, zakopčan kao da je oktobar a ne maj mesec, on se vukao još čitave dve nedelje kao ranjenik i govorio tankim mučeničkim glasom. Sve to, naravno, nije ni najmanje tronulo njegove đake sedmog razreda. Oni su mu se i dalje svirepo smejali i podsmevali na svakom koraku.
Tako je okončana i brzo zatim i zaboravljena uzbuna zbog crvenog cveta koji se pojavio u nemirnom sedmom razredu gimnazije, gde uzbune ni inače nisu bile retke. Ali taj crveni cvet – u stvari, parče spletene žice i malko vešto izreckane savijene crvene hartije – imao je svoju dalju istoriju i postao sudbonosan za druge ljude, koji nemaju nikakve veze ni sa sedmim razredom, ni sa njegovim razrednim starešinom, profesorom Durhcugom.
Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanja stvar može postati sudbonosna. (A "sudbonosnim" mi obično nazivamo nemirna vremena društvenih preloma i izuzetnih događaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke, njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno da sagledamo ni pravo da izrazimo.)
Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 04 Нов 2019, 06:42

SNOPIĆI
Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i modulaciji, vikao:
– Snopići, snopići!
To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredinom tela u stražnji deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može na njima da prebaci veliki teret i daleko iznad snage jednog čoveka.
Ibro je uzeo pod najam od udovice nekog hamala jedna takva kolica, i s njima odlazi svakog jutra do radnje Pašage Zildžića. Tu dobiva dvadesetak snopića mekog drveta, tovari ih na svoja kolica i počinje da vozi po strmim i krivudavim ulicama na periferiji severozapadnog dela grada, vičući s vremena na vreme svoju jedinu reč ("Snopići!"), po kojoj ga znaju stanovnici i prolaznici tih ulica.
Pocepan, neobrijan, zapušten, sasušena tela, a nezdravo crvena lica i zakrvavljenih očiju, on dodaje kupcima snopiće ne gledajući nikog, ne govoreći ništa. Ponekad i sam unese nekoj staroj mušteriji snopić u kuću, a ponekad stoji nem i nepomičan sa opuštenom pomodrelom donjom usnom i večito dogorelom cigaricom na njoj, gleda ih kao da ih sve prvi put u životu vidi, i nemarno trpa u džep papirne i metalne dinare. Što se džep više puni dinarima, to kolica bivaju lakša.
Pred veče se vraća i obračunava s gazdom. Ibrina zarada je: dinar od Pašage, a dinar od kupca – po snopiću. A to znači trideset do četrdeset dinara na dan, već prema vremenu, prema slučaju i "pustoj trgovačkoj sreći", ali najviše prema raspoloženju, a Ibrino raspoloženje ne može niko predvideti, on sam ponajmanje. Ono se, uglavnom, izražava u glasu kojim ponavlja svoj večito isti uzvik. A nema valjda na svetu tako finog uha ni ta-ko složene aparature koji bi mogli pohvatati sve prelive tonova i osećanja koje Ibro unosi u tu prostu i prozaičnu reč.
– Snopići!
Viče Ibro čilo i brzo kad krene sa svojim kolicima, jer pre nego što pođe na posao on ispije u mehani dva deci rakije, prva dva deci toga dana, koje će platiti od današnje zarade. Viče to, a misli drugo. Te misli su, u stvari, mutna i nepovezana osećanja, beskrajna unutrašnja objašnjavanja sa svojom prošlošću, sa samim sobom i svetom oko sebe, onakvim kakvog ga on vidi.
Kad se pre pedeset i dve godine rodio u velikoj i imućnoj kući starog Solaka, na Bjelavama, niko nije mogao ni pomisliti da će to dete ikad gurati tuđa drva na tuđim hamalskim kolicima po Sarajevu.
Ocu je bilo blizu šezdeset godina. Kuća puna sve same ženske dece; dvoje od prve, a četvoro od druge žene. Tada se rodio on, sin i naslednik.
Njegov dolazak na svet proslavljen je šenlukom koji je cela mahala pamtila.
Samo što topovi nisu pucali sa Tabije. A može se slobodno kazati da su mu i detinjstvo i prva mladost bili slični stalnom šenluku. I u realku ga je upisao otac. Ali, valja pravo reći, za to Ibro nije imao glavu. Ne da je bio gori i neposlušniji od drugih, ali nikako nije mogao da misli na ono što je trebalo da uči iz knjige. Sve ga nekud dalje i više vuče misao. Napustio je školu.
Rano je izrastao u krupna naočita momka i upoznao život sa njegove površne, lake i slatke strane. I tada je provodio dane između njihovog imanja u Sarajevskom polju i svih onih poslova i razonoda koje je Sarajevo oko 1910. godine pružalo mladićima koji po tadašnjim shvatanjima nisu imali potrebe da uče školu ni da rade neki određen posao. Otac je bio mek kao vosak. Nikog drugog ko bi ga zaustavio na putu kojim ide, ili poveo drugim.
A život nekakav nov i neobičan, kao tek stvoren za njega i njegove drugove, i u njemu sve nadohvat ruke.
– Snopići! Snopići!
Da, sve je bilo, izgleda, Ibri u sećanju, kao raskoš bez granica. I sve je raskošno brzo prošlo. U proleće 1914. godine uzeli su ga u vojsku, a u leto te iste godine izbio je prvi svetski rat. Ibro je prošao ruski, pa italijanski front, gde je i teško ranjen. Zatim je bio dugo kaplar, pa narednik "na kadru" u Piliščabi, u Mađarskoj. To je bio život i težak i neobičan, ali opet raskošan na svoj način. I tako je nekako sve i prošlo, kao u nekom tutnju, u piću, u kartanju, u veselju i silovitosti vojničkog života, kao u magli. Došlo i prošlo, a on, pravo govoreći, nije sasvim tačno znao ni s kim se ko bije ni zašto to on maršira, pije, peva i proliva krv, nagoneći i druge da to isto rade. A 1918.
godine vratio se kući go kao prst, bled, iznuren od rane (mnogo je krvi ostavio u onom rovu kod Tolmina) i još više od neumerenog života u kadru.
Otac u osamdesetoj godini, onemoćao. Majka umrla. Sestre se poudavale.
Kuća se naglo osipa. Topi se para u ruci, a imanje, tvrdo i neuništivo imanje, gine iz očiju i nestaje kao dim. Jedino kad malo više popiješ s drugovima, ono izgleda kao da je na svom mestu, ali čim se otrezniš, vidiš opet da se sve pomera, topi i nestaje. Još za vreme rata prodali su kuću u Sagrdžijama. Sad su prodali i drugu, veliku, na Bjelavama, i preselili se u mnogo manju, pod kiriju. Agrarna reforma digla im je zemlju u Sarajevskom polju. Tako se ušlo u taj novi svet, sav od neprijatnosti i nerazumljivih iznenađenja.
– Snopići! Snopići!
Otac je umro. Ibro je počeo da "radi", kako se tada govorilo, da trguje.
Udružio se sa jednim baštovanom, da prodaje cveće. Tada je video kako i cveće može da zaudara, kad se njime radi. Uzalud se brani i rakijom i duvanom od toga zadaha. Roba osetljiva, mušterija ćudljiva i nestalna.
Težak je svaki posao, čak i cvećarski. I još, sve zapinje. Ne znaš ko ti podmeće nogu, samo vidiš da se na svakom koraku spotičeš, da pri svakom trećem padaš. Prosto, život sa svakim danom gubi svoj nekadašnji sjaj i raskoš. A Ibro to traži, nagonski, očajnički, kao davljenik malo vazduha. U
tom traženju i oženio se. Devojka iz dobre kuće, valjana i mila, ali sa malim mirazom, deca česta, rađaju se i umiru. Trgovina ne ide. Cvećarska radnja bankrotirala. Baštovanu ostade bašta, a Ibri Solaku dug. Primio se službe u Gradskoj opštini.
– Snopićiii!
Pravo govoreći, nije nikad ni znao šta je to u stvari "Gradska općina", nije o tom ni mislio; ali sada, kad od nje živi, on vidi koliko iza svake takve reči ima ljudske muke i napora.
Ah, nije da je toliko težak i golem posao, ali nekako nedostojan i uvredljiv. Neko neobjašnjivo poniženje bije iz svake reči i svakog pokreta, neka naročita sramota koju čovek oseća samo kad je Solak i koju samo rakija može da spere, i to samo za kratko vreme.
Godine prolaze a ne biva bolje. Nigde dobra; ni u snu da ga usniš. Već se iz kuće prodaje; jede se oskudno a odeva tanko, pa ipak ne možeš
sirotinju da sakriješ. Od četvoro dece što mu se u tim godinama našlo, ostalo živo još jedno jedino, žensko. Izrasla devojka, lepotica, skromna i pametna, dobro uči i sve nešto čita. U osamnaestoj godini udala se za dobrog i pismenog mladića koji je radio u Fabrici duvana i nije bio mnogo stariji od nje ni imućniji od njena oca.
Tada je umrla žena. Ostao je sam. Zapustio se i propio. Da, svi to kažu, ali ne kažu kako ni zašto. Lako je kazati! Otpustili su ga iz Opštine. Ni od sramote se više ne može živeti. Za polić rakije više nema a, pravo govoreći, tada se tek stvarno i propio, i tada je počeo da gura ova kolica i prodaje Pašagino drvo.
– Snooo-pi-ćiii!
Tek tada je počelo njegovo konačno udaljavanje od sveta. Da, to su drugi govorili tako. Ali on oseća i jasno vidi da nije tako. Nije, pa nije! Ne povlači se on od sveta i posla – bože sačuvaj! – nego, naprotiv, sve što je na svetu, mrtve stvari kao i živi ljudi i sve ono što oni smisle, urade ili kažu, sve to svakim danom beži nekud a njega ostavlja u čami, u mraku, u kom još
jedino mlaz rakije može da zasvetli, da zapeva, da pomiluje kao ruka i zamiriše kao cvet. Sve ostalo je bežalo od njega, postupno ali brzo i neumoljivo, a rakija je postajala sve.
I od tada je on kao izgubljena stvar. Izvan sveta. I sve se više gubi.
Samo ćerka, Šemsa, posećivala ga je redovno i pomagala ponešto, iako je živela čak na drugom kraju Sarajeva i bila i sama tankog stanja. Lepa, tiha, nasmejana, dolazila je kao stvorenje sa drugog sveta. Jedno vreme ga je opominjala, molila da se prođe pića i dozove. Brzo je uvidela da je sve uzalud, pa ipak ga je i dalje obilazila i pomagala, bez reči i prekora. Takav mu je bio i zet. I pred veče, u krčmi, kad se svaki pijanica ponečim hvali, Ibro, koji nije imao više ništa svetio ni lepo u životu, hvalio bi se kćerkom i zetom.
– Što je imam kćer i zeta! Ljudi! To je... to je... ama, to se ne da kazati!
– grcao je on među drugovima rakijašima.
I zalevajući svoju hvalu jače rakijom, zaboravljao je odmah i ćerku i zeta, i sebe sama. U toj magli od rakije, Ibro nije ni primećivao šta rade oni koji ne piju ni kuda ide trezan svet. Sa priličnim iznenađenjem on je saznao jednog dana da je novi svetski rat otpočeo.
– Snopići! Snopići!
Biće nešto kao nova Galicija, nova Pjava i Piliščaba, mislio je Ibro; naravno za druge, mlađe od njega. Ali ovo je bilo drugo, nešto sasvim drugo.
To je nekako osećao čak i on.
Ibro je gurao svoja kolica i vikao svoju večito istu reč, mehanički, kao što pije ili diše. Tako bi možda, izgubljen i izvan sveta, pregurao i rat, bez većih promena i potresa. Ali tada se desilo nešto neočekivano i teško, što on nikako nije mogao da shvati ni da dovede u vezu sa ratom, kako ga on odranije poznaje i zamišlja. Uhapšen je njegov zet. Kad je hteo da sazna otkud to sad zatvaraju tako mirnog i čestitog mladića, rečeno mu je: politika.
Samo toliko.
A taj koji je to rekao, slegnuo je ramenima, sklopio oči i stavio prst na usta. To isto je učinio i Solak, iako ništa nije razumeo. Mladi čovek je držan u zatvoru tri nedelje, pa pušten. Dva dana docnije pobegao je u šumu.
Odmah je uhapšena Šemsa. Kad je to saznao, Ibro je ostavio kolica i otišao da se raspita šta je s njom. Od jednog stražara, muslimana, saznao je, na tešku zakletvu, da je njegova kći Šemsa ubijena već drugog dana po ispitivanju. Izgleda, nehotice i slučajno. Od jednog jedinog ustaškog šamara pala je i više se nije digla. Da li je udarac bio nesrećan, ili je ona tako nežna i tako tankog života i finog sastava? (Ah, jeste, jeste, bila je, on to dobro zna, bila je tankovijasta, fina, osetljiva, sva na majku, a ne na njih, Solake, koji su tvrda života i bujne krvi. Jeste, k'o cvet je bila!)
– Sno-o-o-pići! Sno-pi-ći!
Mnogo je rakije trebalo da se to prećuti i koliko-toliko zaboravi. Ali Ibro je održao zakletvu. Ni u piću se nije odao. A pio je sve više i jeo sve manje. Na mahove se u njemu javljao očinski bol i neki zaboravljeni ponos Solaka i potreba za osvetom, ali sve se to gubilo kao jauk u onom stalnom uzviku pustim ulicama i sve je, na kraju, zajedno sa svim strahotama rata tonulo u rakiji i mutnom zaboravu.
Sad nije imao više nikog svog bliskog, nikog ko bi se brinuo za njega.
Sasvim oronuo, ogoleo i obosio. Sve, sve je išlo na rakiju.
Najposle, i taj rat se svršio. Opet nekako kao kroz maglu. Došla je nova vojska, partizani, "dobra vojska" kako su govorile žene iz komšiluka.
Jednom komšiji došao sin partizan. Od njega je Ibro saznao da mu je zet poginuo, da je bio čuven junak i da mu je slika štampana. Sutradan mu je pokazao tu sliku. Ibri trepću i suze oči, ali ipak poznaje zeta na slici. Jeste, on je, samo nekako krupniji, viši, lepši i – pravi oficir. Orden ima. Ibro oseća kako mu drhti nešto na ožičici. A mladi partizan, komšijin sin, stoji pred njim, nasmejan i ljubazan, ali nekako dalek, i jednako mu priča o njegovom zetu-junaku, a zatim o životu, o radu, o štetnosti pića. Zašto on to njemu govori? Kakvog pića?
U mehani kažu ljudi da novine pišu o njegovoj Šemsi. I to ne razume pravo, ali plače, neprimetno, stegnutih usta, guta suze sa rakijom. I opet sve zaboravlja i gura kolica. Treba zaraditi, za rakiju, za duvan, za... Da, i za hleb.
U tim mislima došao je Ibro Solak do Marijina dvora. Tu obično prelazi glavnu ulicu da bi ušao u one uske i strme uličice koje nose još starinske nazive: Magribija, Odobašina, i slično. Glavnom ulicom prolazi odred vojske i peva. Ibro je zastao da ih čuje. I njegov zet je bio vojnik, i oficir.
Orden je imao i slika mu izišla. S druge strane nailazi četa omladinaca u vojničkom poretku. I oni pevaju. Ne zna on njihovu pesmu, ni kuda idu ni zašto, ali i njegova Šemsa je bila u toj omladini. To u novinama piše. Čitali ljudi. I da je mučenički poginula, i da je bila drugarica junaka. I još piše da je bila divnog srca i da je radila na nekom velikom poslu. E to, što se srca tiče, to jeste. Još i ne piše, sigurno, sve kako bi trebalo ni koliko bi trebalo. A i lepa je bila! To i ne kažu. Sultanija, nije druge. A za srce, to on najbolje zna. Pogledom je milovala, ne samo nesrećnog oca nego sve živo. Takva je bila!
– Snopićiii!
Prošla je četa omladine. Još jednako im se čuje pesma. Za njima nailazi nova četa vojnika. Njihove pesme se sustižu, reči im se mešaju a melodije prelaze jedna u drugu. Sve peva pored njega, i sve nekud ide veselo, i sve to neko vodi i upravlja. I sve se gubi, odlazi nekud, daleko od njega. Daj znaj, kuda i zašto? Ne razume i ne oseća ništa. Samo bol u slabinama. Kad je ovako jugovina, uvek ga muklo boli rana sa Tolmina, ali taj bol ga više ne podseća ni na šta, samo boli. Pa ipak, jedno zna: imao je i on među njima kćerku i zeta. I gurajući kolica u prvu uličicu, dolazi mu da glasno vikne:
"Što sam ja imao kćer i zeta! Ljudi! To je... to se ne da kazati!"
I gura žustro kolica i diže glavu i pušta promukao glas:
– Snopićiii!
Sa jednog prozora na prvom spratu neka mlada žena mu viče da joj iznese gore dva snopića. Ibro bez premišljanja odbija, gordo, sa ogorčenjem.
– Ponesi, bolan, daću ti dinar.
– Ne nosim ja nikome na noge. Ne za tvoj dinar, nego ni za hiljadarku.
Razumeš? Ako ti treba, siđi pa uzmi!
Žena dovikuje za njim nešto pakosno i podrugljivo, ali on to više ne čuje, nego celim telom i svom snagom gura kolica uzbrdicom i glasno viče:
– Snopići! Sno-pi-ći!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 04 Нов 2019, 06:42

NA JEVREJSKOM GROBLJU U SARAJEVU
Petar Kočić, koji je imao oka i smisla za bosanski predeo i kao pravi pisac umeo i uzgred da kaže lepe i tačne stvari, zapazio je mesto koje u tom predelu zauzimaju groblja i stigao to da kaže čak i u jednom običnom, stručnom članku. "Kao krupni i bjeličati planinski volovi leže gomile ogromnog četvrtastog kamenja i izložene pogledima sa sviju strana mirno se prelivaju u suncu i počivaju kao u dubokom snu."
Toga uzgrednog Kočićevog zapažanja sećao sam se uvek, pa i ovog leta, kad sam nekoliko dana uzastopce odlazio na starinsko jevrejsko groblje koje leži na levoj obali Miljacke, ispod železničke pruge Sarajevo-Užice.
Kažem "leži", iako je ono tako strmo da izgleda više kao da se stalno spušta i ruši.
Strmi obronci Sarajeva puni su, i danas, muslimanskih grobalja sa belim nadgrobnim kamenovima, nišanima. Kao bele vojske stalno u pohodu ili lavine večitog snega, ta groblja se oduvek spuštaju svojim strminama. Sa godinama i vekovima te vojske su sve ređe i te lavine sve tanje. Jer, i groblja umiru. Mnogi je beli i nekad uspravni nišan pao ili se nagnuo i sprema se da legne u grob zajedno sa svojim pokojnikom. Na nekim grobljima, kao onom najlepšem na Alifakovcu, gusti tanki nišani su povaljani kao zamršeno belo klasje. Ta groblja imaju nečeg ne samo slikovitog nego i uzbudljivo poetskog u svom postanku kao i u svom nestajanju, u svom kontrastu sa novim životom koji danas buja i previre dole u gradu. Ničeg što odbija i zastrašuje nema u njima, nego nešto mirno i čisto i dostojanstveno što je samo odraz razumnog i junačkog ljudskog odnosa prema smrti onih koji tu počivaju.
Bela muslimanska groblja po strmim padinama Sarajeva. – To je jedna od onih nekoliko tema pred kojima se osećam uzbuđen i ponesen, pun vizija i pomisli, ali nesposoban da svemu tome dam bar približno veran izraz. Ali poezija ovih grobalja naći će svoje pesnike, i to neće biti pesnici smrti, nego pesnici života. Jer uvek ostaje istinita stara reč da "smrt nije poetičnija od života". A groblja imaju značenja ukoliko govore o životu sveta kom su pripadali oni koji u njima leže, i istorija grobalja ima smisla i opravdanja ukoliko baca svetlost na put sadašnjih ili budućih naraštaja.
Ali danas, ovde, ja ne govorim o svim tim grobljima oko Sarajeva, nego o starom groblju sarajevskih Jevreja sefarda koje se svojim belim mramorima gubi među njima i izdaleka ne razlikuje od njih.
Penjući se kratkom ali oštrom strminom koja vodi od Miljacke ka groblju sarajevskih Jevreja sefarda, uvek sam pomišljao na četiri veka njihove istorije.
Kad su krajem XV veka Jevreji bili prognani iz Španije, oni su tražili utočišta u raznim zemljama koje nisu bile zavele gonjenje Jevreja kao sistem i koje su ih bar tolerisale. Jedna od takvih zemalja bila je tadašnja Turska. U
XVI veku pojavljuju se proterani španski Jevreji sefardi i u važnijim trgovačkim centrima Balkana, pa i u Sarajevu. Njihov društveni položaj ovde ne razlikuje se u osnovi od položaja ostale raje; on je utoliko teži što su oni malobrojni i potpuno izolovani tuđinci, bez krvne, verske i jezičke veze sa ostalom rajom. Da bi se održali pod takvim uslovima, ovi dobegli Jevreji morali su da se dovijaju i povijaju još više i teže nego što je to morala da čini hrišćanska raja. Sabijeni u vrstu geta, tzv. "Veliku avliju", opkoljeni predrasudama i praznovericama svojih sugrađana svih ostalih vera, oni su se i po nuždi i po nagonu samoodbrane zatvarali u sebe i zaziđivali iza svojih sopstvenih tradicija, verovanja i predrasuda kao iza bedema. Rezerve kulturnih dobara koje su doneli sa sobom iz svoje stare otadžbine Španije s vremenom su tamnele i čilele, ali oni su ih, u nepovoljnim uslovima, sa retkom ljubavlju negovali i u dobroj meri očuvali sve do najnovijih vremena.
Inače, njihov duhovni život ograničavao se, kao i kod naroda ostalih vera, uglavnom na relativno poznavanje verskih tekstova i mehaničko ponavljanje obreda. U kući i između sebe govorili su španski (onakav kakav su ga u XV veku poneli i još natrunjen množinom naših i turskih reči), u sinagozi i verskim običajima služili su se hebrejskim, sa narodom su govorili "bosanski", a sa predstavnicima vlasti turski. Živeli su bez pravih škola i većih mogućnosti kulturnog života. I za vreme turskih vlasti i docnije, pod austrougarskom okupacijom, postojeće zakonodavstvo praktično im je onemogućavalo pristup položajima u javnom životu i državnoj upravi i upućivalo ih na fizički rad, ograničen broj zanata i, naročito, na sitnu i krupnu trgovinu.
Bila je to jedna mala, silom prilika i navikama hermetički zatvorena zajednica u kojoj je bilo teško sticanog, mučno čuvanog i uvek ugroženog bogatstva i, mnogo više, crne sirotinje. Sve je to moralo nepovoljno uticati na njihov razvitak. Pa ipak, sve to nije moglo da ih degeneriše kao celinu, da ih potpuno rastoči duhovno i uništi fizički. A kada su, sa XIX vekom, uslovi života postali i za njih donekle, samo donekle, povoljniji i savremeniji, oni su, pored nametnute zaostalosti koja im je bila zajednička sa ostalim verama, pokazivali nesumnjive znake svoje energije i obdarenosti, svoga smisla za novinu, svoje urođene želje za nepretkom. (U naše vreme, oni su dali Bosni jednog od njenih najboljih pisaca, harmoničnog i duboko čovečnog Isaka Samokovliju.) Tek u drugom svetskom ratu, mračna i ubilačka najezda ra-sizma uspela je da ih nespremne i nenavikle na taj način borbe, rasprši i uništi. Uvek su hteli da žive, i uvek su im u toku njihove teške istorije otimali ponešto od života. Ovi su im uzeli život. Njihova istorija, koju će trebati tek napisati, jer je knjiga Morica Levija o sefardima u Bosni danas teško pristupna, a delom i zastarela, pokazaće ne samo sudbinu sefarda nego i svu raznolikost i složenost našeg društvenog života u prošlosti. Jer, ma koliko da su predstavljali svet za sebe, oni su u isti mah bili i živ sastavni deo naše opšte zajednice.
Sa tim mislima i sećanjima ulazi čovek kroz železnu kapiju u groblje sarajevskih sefarda na nemilosrdnoj strmini iznad Miljacke.
Ovo groblje na nizbrdici deli se, po obliku kamenova i po natpisima na njima, na dva prilično jasno podeljena dela. Negde do početka ovog stoleća, nadgrobni kamenovi su tipično jevrejski, glomazni, grubo tesani, više spreda nego pozadi (masa toga kamena ima po svom stavu i osnovnim linijama nečeg od lava koji u klasičnom položaju sedi na stražnjim, a stoji na prednjim nogama, sa uzdignutom glavom). Na prednjoj, višoj strani natpis hebrejskim slovima.
Krajem prošlog veka, ti nadgrobni kamenovi menjaju oblik, približavaju se konvencionalnim "spomenicima" na hrišćanskim grobljima, a natpisi na našem i na španskom jeziku javljaju se sve češće pored hebrejskih, često i bez njih. Kao što je to bivalo u drugim zemljama, i ovde su jevrejski nadgrobni kamenovi stali da se prilagođavaju stilu i ukusu vremena i zemlje u kojoj su. To su grobovi ljudi koji su živeli građanskim životom toga vremena i na njima spomenici koji svojim oblikom i svojim natpisima o tom govore.
Pa ipak, po mnogo čemu ti kamenovi su i osobeni i kazuju ponešto ne samo o mrtvima nego i o živima. Oni starinski belezi sa isključivo hebrejskim natpisima stoje po strani, neobični oblikom, nerazumljivi po pismu koje na sebi nose, kao pomireni s tim da je njih oduvek samo najmanja manjina mogla pročitati i shvatiti, da danas nema ni nje. I gordi stavom. Poneki je već samo kamen. Slova crnog, plitko sečenog hebrejskog natpisa odavno su počela da se šire, da prelaze jedno u drugo, da se rastaču i gube. Još nisu potpuno zbrisana, ali pretvorena u ornamenat koji ne kazuje ništa.
Iza svih tih nama nerazumljivih hebrejskih slova, kao iza tanke, ali od svakog zida tvrđe zavese, krije se onaj deo sefardskog života koji su oni održavali kroz duge vekove. Druga takva zavesa, to je njihov španski jezik.
Za više od četiri veka, oni su čuvali i pazili taj divni materinski-maćehinski jezik, iako nisu mogli da ga razvijaju ni da ga sačuvaju da se ne okameni i ne iskvari. Na njemu su pevali svadbene i ljubavne pesme i romanse iz rodne Andaluzije, njime se služili u intimnom i poslovnom životu.
Ta dva daleka strana pisma i dva tuda jezika bili su za njih sredstva očuvanja i neophodnog izdvajanja kao dve šifre u dugoj borbi njihovog života.
Sa novim vremenom srpskohrvatska pismenost razvija se i među sefardima, kao i među ostalim stanovništvom, ali pored toga oni počinju da svoj sefardski španski govor upotrebljavaju i u javnosti, naročito kad su u pitanju tradicija i folklor. Tako izbija i na nadgrobne kamenove. Čudan pravopis i često ubogi stihovi. Kao na tolikim grobljima po svetu, ponajviše su to konvencionalne reči, dug prema ugledu i bogatstvu pokojnika. Na jednom teškom kamenu od crnog mermera piše zlatnim slovima, u naivnim stihovima, da je pokojnik bio čovek cenjen i pametan, "ombre prejado y entelegente" da je bio Vicepresidente de la Komidad, Presidente de sosjedades, Lavrador publico dija i tarde.
(Potpredsednik opštine, predsednik raznih društava, javni radnik danju i noću.)
I ovde se opšta mesta i hladni, nevešti stihovi mešaju sa natpisima iz kojih, ma i posredno i naivno, progovara istinsko osećanje i toplija reč, živa i večita potreba da se još nešto kaže o onom koga zauvek gubimo.
Na grobu jedne majke stoji ovo: "Madre que non conoce otra justida que operdon ni mas ley que el amor". (Majka koja nije poznavala druge pravde do opraštanja, ni drugog zakona do ljubavi.) Na kamenu Doncele Klare Altarae, koja je umrla "u cvetu mladosti", ona se žali što je sa prvim prolećnim danima pokrivena zemljom i što joj je ta hladna zemlja "sakrila lice oca sunca". – Cubriome lavista del padre sol". A odmah do devojčice leži njena majka, koja je umrla docnije, i na njenom grobu piše: Clara, no lloras hija mia, No temes la fosa fria.
(Klaro, ne plači, kćeri moja, i ne boj se hladnog groba.) Uporedo sa španskim sve su češći natpisi, pa i stihovi, na srpskom. I oni su, naravno, u granicama običnosti, onakvi kakvi se viđaju na grobovima svih vera i naroda. Na grobu jedne majke piše: "Divna si nam bila – od rođenja – ljubljena nam majko – do viđenja".
Ponekad samo i oni kazuju nešto više od konvencionalnog izraza žaljenja. Na jednom od njih, posle hebrejskog napisa, stoji: "Rahela I. Izrael Gospoja". – Čini mi se da vidim tu punu sedu matronu koju su njeni rođaci i sugrađani, sa urođenim smislom za humor i tačnu psihološku definiciju, prozvali Gospojom. I kao da slušam tu našu reč kako se javlja u njihovoj španskoj konverzaciji, i otegnuti lelujavi naglasak sa kojim je oni izgovaraju.
Jedan spomenik kaže: "Ovde počiva moj mili i neprežaljeni suprug i naš mili otac Leo E. Papo, rođen 1871, umro 12. jula 1915. koji je devet godina bolovao". Nešto od starobosanskih grobnih natpisa, sa ovom pojedinošću iz ličnog života koja je za rođake imala važnosti, a koja posle toliko godina zvuči neobično.
Leonu Leviju, već očigledno savremenorn čoveku, njegovi drugovi planinari raznih vera poručuju kroz nevešte ali srdačne stihove da je u planini bez njega pusto, i da ga oni neće zaboraviti.
Na groblju Elijasa Kabilja piše: "Tako smo sami – živi i mrtvi – uvijek isto", kao daleko sećanje na španski stih: "Dios, como solos se quedan los muertos!"
Probijam se kroz guste redove grobova, unosim se u obične reči i u poznata i stalno ista prezimena: Abinun, Albahari, Altarae, Atijas, Baruh, Daniti, Danon, Eškenazi, Finci, Gaon, Kabiljo, Kajon, Kalderon, Kamhi, Katan, Konforti, Kunorti, Levi, Maestro, Montiljo, Ovadija, Ozmo, Pardo, Pesah, Pinto, Salom. A imena njihovih žena imaju često u sebi nešto od muzike i poezije dalekih sunčanih zemalja: Anula, Gentila, Doja, Rika, Masalta, Lunaf-Buena, Palomba, Simha, Oro. Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce s visokim fesovima na glavi, pognute nosače, sitne prodavce, zanatlije na ćepencima, njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji, njihovu decu, dobro odevenu, bogatašku, i bednu, mršavu, sirotinjsku. Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema, to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.
Prvo što se primećuje, to su ne česti ali upadljivi tragovi na nekim od ovih spomenika. Na ponekom od njih je oštećena šestokraka zvezda Salomonovog slova, na ponekom grubo razbijena fotografija pokojnika. To su tragovi posetilaca okupatora ili ustaša, njihove bolesne mržnje i mračne gluposti i njihovih kundaka ili čizama.
Nailazim na niz jednoličnih belega od veštačkog kamena, na njima imena sefarda, ljudi i žena, i pored njih, kao zanemelim stisnutim usnicama izgovoreno, stoji samo: "Prem. 24. V. 1941,12. V. 1941, 2. VI. 1941,12. VI.
1941...." Sve tako redom, i samo toliko. A svet zna i pamti te prolećne i letnje mesece 1941. godine. I to su samo oni retki kojima se zna za grob.
Na grobu Simona Katana, koji se rodio 1871. godine, a imao sreću da umre već 1933, ispod njegovog natpisa na crnoj ploči urezano je sada, naknadno: "1882-1924. Nepoznat je grob Done Katan. Nastradala je u fašističkom logoru, a njena je uspomena vezana ovdje za grob njenog supruga."
Hiljade drugih nemaju ni toga znaka. Njihovu sudbinu objašnjava velika piramida od belog kamena, pri vrhu, groblja. Na njoj piše: "Jevrejima palim borcima i žrtvama fašizma. – Jasenovac – Stara Gradiška – Đakovo –
Jadovno – Loborgrad – Aušvic – Bergen-Belzen".
To je tragična geografija ovih ljudi koji u većini svojoj nisu želeli da upoznaju mnogo više od svoje varoši, svoje kuće i svoje radnje. Tu je simbolična grobnica uništenih i iskorenjenih naših sefarda. Stojeći, sa dlanom na tom kamenu, kao što će mnogi i mnogi tu stajati, gubim se u živom saučešću, i u mislima o zajedničkoj odbrani koju čovečanstvo, ako hoće da s pravom nosi to ime, mora organizovati protiv svih međunarodnih zločina i tako postaviti sigurnu branu i stvarnu odmazdu protiv svih ubica ljudi i naroda.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 04 Нов 2019, 06:43

U ŠOPENOVOJ RODNOJ KUĆI
S puta po Poljskoj
U vremenu od 25. do 28. avgusta 1948. godine održavao se u poljskom gradu Vroclavu Svetski kongres intelektualaca za odbranu mira. Program kongresa je bio obiman i tražio od delegata dosta truda i dobre volje. A trud i dobra volja bivaju redovno nagrađeni. Jedna takva neslućena nagrada bila je za mene poseta koju smo posle kongresa učinili rodnoj kući Šopenovoj u Želaznoj Voli, malom zaseoku na šezdesetak kilometara od Varšave.
Nenametljivo i široko gostoprimstvo, koje je svojstveno Poljacima, savršeno je organizovalo tu posetu.
Od preko četiri stotine delegata svega je njih 60-70 iskoristilo priliku da poseti Želaznu Volu. Teško bi bilo naći neki "ključ" po kome su se delegacije odazvale tome pozivu. Bilo je delegacija velikih zemalja, sa jakom muzičkom tradicijom, od kojih se odazvao jedan ili nijedan delegat, a bilo je delegacija iz manjih zemalja, koje ne zauzimaju mnogo mesta u muzičkim leksikonima, koje su u celosti došle.
Šopenov rodni dom leži malo po strani od glavnog druma. To je prizemna zgrada iz kraja XVIII veka, tipičan stan "guvernera", upravnika imanja iz feudalnih vremena. Ona je okružena bujnim i dobro održavnim parkom koji se otkriva pred nama kao neslućena oaza u jednoličnoj ravnici, prekrivenoj pravolinijskim površinama njiva na kojima se smenjaju usevi repe i belog žita.
Hodali smo na prstima po istoj istorijskoj kući u kojoj su poljski muzikolozi i muzičari igrali ulogu srdačnih i diskretnih domaćina.
Razgledali smo Šopenove portrete, faksimile i lične uspomene. Išli smo po parku oko kuće. Prolazili smo tiho preko kamenih ploča, hodnicima od bujnog žbunja i retkih drveta, i u potpunoj tišini mislili na muziku.
I muzika je došla. U njegovoj sobi otpočeo je improviziran koncert Šopenove muzike. Svirao je odlični češki pijanista Paleniček, koji je i kod nas dobro poznat, zatim Brazilijanka Ana Stela Sic, pa stari poljski pijanista Kočalski. Dva Preluda, jedna Mazurka, Vals b-dur i Balada g-mol.
Kad god dođem ovako u priliku da pišem pravo i neposredno o utisku koji na mene ostavlja muzika, ja se nađem uvek u neprilici, moja zleudna reč zapne, redci se kidaju i mastilo suši. To je jedno od onih mesta na kojima čovek oštro i jasno oseća granice svojih izražajnih moći.
Mogu samo da kažem da nikad neću zaboraviti Baladu koju je svirao izvanredni majstor Kočalski, i mogu da navedem ponešto od onoga što sam za vreme toga koncerta i u vezi sa njim zapazio, mislio i osećao.
Ne samo soba u kojoj je bio klavir nego i dve susedne sobe bile su pune stranih gostiju; samo mali deo je našao mesta za sedenje. Neki su bili naslonjeni uza zid ili uz starinski kamin. Drugi su stajali nasred sobe, skrštenih ruku i oborenih očiju. Dah se nije čuo, daščica u parketu nije škripnula.
S vremena na vreme pogledam oko sebe i uvek ista nepomičnost i isti zanos u toj šarolikoj publici sa svih strana sveta, kakva se samo u snu može videti. Na niskom taburetu sedi stari francuski filozof Žilien Benda, malen i sed, kao vizantijski mudrac. Preda mnom krupna i pognuta: prilika sovjetskog akademika Zaslavskog. Pored njega vitka žena, tamne puti, u induskoj narodnoj nošnji; ona je arhitekta na Cejlonu. Uza zid mladi pesnik Malajac i tankovijast i bled delegat Vietnama; deli ih visok i sed profesor nordijskog Univerziteta. I tako redom, glave raznih rasa, nepoznata i bezimena lica, ali sva otsutna i obasjana zanosom. Oči nam se ponekad sretnu, ali niko nikog ne vidi, jer ovde u potpunoj tišini letnjeg dana i opčaranog ljudstva vlada samo muzika.
I kad je Kočalski završio Baladu, mi smo pljeskali živo i oduševljeno, ali još uvek kao u snu. Tako smo i hodali po sobama i razgovarali. Svak je kod sabesednika mogao primetiti da mu je glas izmenjen. A svi smo nastojali da govorimo što prirodnije, bez ganuća.
Umetnici i naučnici sa raznih strana sveta, raznih narodnosti, našli su u ovoj kući zajednički govor i svi su se bez rezerve poklonili veličini i lepoti.
Posmatrao sam ih. Neki, zamišljen, gricka gorki list lovorike, koji je otkinuo u parku, drugi beleži nešto na pozadini kartona od kongresnog programa. I gledajući ih čini mi se da je svet pun drugova sa kojima bih hteo sve da delim, a da su ovi ljudi oko mene samo neki njihovi predstavnici. U njima osećam povezanost miliona ljudi... Pod utiskom muzike od koje još sve bruji i treperi, sva lica oko mene izgledaju mi bliska, razumljiva, iako se u većini ne poznajemo ni po imenu ni po zemlji iz koje smo.
Svi će se ovi ljudi već sutra razići svaki na svoju stranu. Nikad nećemo ni moći ni stići da jedan drugome kažemo šta nas je uzbudilo i zbližilo za ovih nekoliko trenutaka u poljskom zaseoku. Znam da niko od njih neće nikad pročitati ovu zabelešku, kao što ni ja neću verovatno nikad imati prilike da vidim ono što će oni o tome napisati, ali ja sam i pored toga uveren da ćemo dok živimo ostati povezani onim što smo videli, čuli i osetili u Šopenovoj rodnoj kući. Najposle, sve na svetu i ne mora uvek biti kazano, napisano, štampano i prevedeno. Mnogo toga ostaje među ljudima neizraženo i prećutno, ali ipak živo i neprolazno. I često je to ono što je najbolje i najsvetlije u nama.
Na suncu, pred kućom, vode se još uvek stišani razgovori: Slušam – još uvek kao kroz san. Neko pored mene objašnjava kako su hitlerovske horde u svom naletu na Poljsku, oštetile i ovo mesto poljske kulture, kako je okupator, u svojoj bezumnoj težnji da porobi i ono što se nikakvoj sili podvrći ne da, najpre zabranio Poljacima da sviraju Šopena, a zatim dozvolio, ali su Poloneze i Mazurke, kao specifične tvorevine poljskog duha, ostale i dalje zabranjene.
Sedamo u kola i vraćamo se. Iako ništa ne govorimo, čini mi se da smo svi mirniji i zadovoljniji, da se vraćamo kao darivani.
I bio sam radostan, zbog sebe i zbog svih ljudi, što sam doživeo ovaj dan, što je ova zemlja – Šopenova zemlja – vaskrsla i slobodna. Gledao sam dugo tu ravnicu preko koje je prošla nacistička najezda i ostavila svoje teške, tragove, ali nije uspela da uništi ni ovu kuću u Želaznoj Voli, a kamoli poljski narod i muziku koja je odavno opasala zemni šar i koju nikakva sila ne može zaglušiti ni ućutkati.
U pravu je bio veliki poljski muzičar Šimanovski kad je, još davno, pisao za Šopena: "On je govorio o stvarima koje su neprolazne, koje ne zavise od trenutnog pada ili triumfa, o duši naroda u njenom jasnom i nedvosmislenom obliku".
U tom je snaga i veličina. I dobro je i utešno misliti o tome. Pored puta kojim prolazimo zemljoradnici preoravaju strništa. Gledaju nas seljaci i seljančice očima modrim kao različak, onim tipičnim poljskim očima koje fluoresciraju u živim prelivima, od tihe zamišljenosti do obesne životne radosti, od detinjske dobrote do bojovničkog zanosa i ogorčenja.
Jednako me prati čudesna Balada. Njen početak i završetak strogo su i potpuno jednaki, kao dva mramorna stuba blizanca. A između ta dva stuba otvara se vidik: ne samo divna poljska zemlja, nego i vasceli svet u kom se sve, i čulni utisak i misao, pretvara u veliku stvarnost muzike.
Tu su zemlje i narodi. Tu radni ljudi celog sveta u težnji za pravdom, mirom i slobodom. Tu je i moja daleka otadžbina i njena mnogogodišnja borba za bolji život. I borbi se nazire dobar kraj i svima žrtvama vidi smisao.
Pod tom magijom muzike put izgleda i lakši i kraći. Prenuo sam se iz razmišljanja tek kad su se pred nama ukazale prve kuće predgrađa, slavne varšavske ruševine koje, obasjane dobrim suncem kasnog leta, zamlađuju pod svetlim skelama, kao rane pod melemom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 04 Нов 2019, 06:43

BILJEŠKA O PISCU
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u siromašnoj zanatlijskoj porodici u Travniku. Rano je ostao bez roditelja. Djetinjstvo je proveo u Višegradu gdje je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Sarajevu, a filozofiju (odsjek za slovenske književnosti i istoriju) u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.
Kao srednjoškolac i student Andrić učestvuje u revolucionarnoj djelatnosti "Mlade Bosne". U periodu između dva rata nalazi se u diplomatskoj službi. Za vrijeme Drugog svjetskog rata živi povučeno u okupiranom Beogradu ne dozvoljavajući bilo kakvo preštampavanje i objavljivanje svojih djela.
Prve književne radove, stihove, objavljuje 1911. u časopisu "Bosanska vila"; 1918. izlazi mu iz štampe knjiga lirske proze "Ex Ponto", a 1920. njegova prva pripovjedačka knjiga "Put Alije Đerzeleza" kao i još jedna knjiga lirske proze – "Nemiri".
Između dva rata Srpska književna zadruga mu objavljuje tri knjige pripovjedaka: 1924, 1931. i 1936. Poslije Drugog svjetskog rata Andrić objavljuje romane "Na Drini ćuprija" (1945), "Travnička hronika" (1945),
"Gospođica" (1945), "Prokleta avlija" (1954) kao i zbirku pripovjedaka.
Godine 1956. dobio je Andrić povelju za životno djelo, a 26. oktobra 1961. dodijeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.
Djela su mu prevedena na sve evropske i mnoge druge svjetske jezike.
Umro je u Beogradu 1975. godine.

1 Ponovo se pitam. Zašto je tako detinjstvo nesrećno?
2 mejtef – muslimanska vjerska osnovna škola.
3 Ova je knjiga moja, bog mi je svedok za to, ko ne htedne verovati, može ovde pročitati.
4 Vorwärts! (nem.) – Napred!
5 Halt! (nem.) – Stoj!
6 Durhzug (nem.) – promaja
Слика