Neke vama drage pesme

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Феб 2009, 09:08

Miroslav Antić - Porodilište

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak,
bez dece,
u hotelskoj sobi
gde sve podseća na rastanke.
Hoceš li da se igramo žmurke
ili školice,
od kreveta do stolice?
Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?
Hoceš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac
sa tužnim, filcanim ocima
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?
Evo,
dve moje pesnice -
- dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im,
od jodoform gaze najskupocenije pelene.
Čitave noći spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.
I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe.
Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,
i dvorci kuća u magli,
livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke još nerođene među ljudima.
Eno:
oslušni!
U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše!
Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.
Eno:
oslušni.
Na peškiru se suše.
Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše.
Dobijaju svoje prve zube.
Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I grbavi.
I najlepši.
Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.
Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim krilima.
Nekim svilama.
Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.
Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi
između četiri prazna zida.
Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje i stida.
Ti,
s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.
Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš…
Kako ceš mi gledati u oči sutra,
kad svane?
Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da citaš novine?
Da kupuješ karte za operu?
Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ u neke obične dane?
Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?!
Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.
Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.
Ti si najlepša majka.
Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače.
U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.
Ti si najveća majka!
Molim te,
zato,
neka ostane noćas u tebi onaj sin
kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali.
Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom
i sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.
Zar ćeš, inače,
zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane?
Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?
Ljubim ruke,
gospođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
vama,
neželjenim i željenim,
izbrisanim čaršafom ili potkošuljom
iz matične knjige vaših vršnjaka.
Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.
Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka,
u ovom trenutku kad me je čudna,
neka samrtna nežnost dotakla.
Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,
tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla.
Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.
Želim da vam svako vaše umrlo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo
i da ostane tako belo.
Želim da vam umrlo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju široko,
i da ostane tako široko.
Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,
siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom,
želim da svi vi,
lepooke tatine maze,
svi neroeni, redom,
da svi vi tamo u klijanju,
u budućim suncokretima nekim
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli
pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači.
Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda naizgled mnogo,
ali ipak
- malo znači.
Najzad,
ovo i nije novogodišnja ccestitka,
nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan,
nego obična,
sasvim obična uspavanka
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.
Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto u oku kao samoća oplelo.
Tiho…
Hajdemo sada tiho na prstima
da se ne probude vaše umorne
hotelske mame.
Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.
Da se nagutamo belih kokica kiše
i da nam nešto prelepo,
prvi i poslednji put,
teče niz dušu i niz odelo.
I jata bakarnog lišća
da nam dolete na ramena.
Ljubim vam ruke,
vi,
moji progutani krici.
Ljubim vam ruke,
vi,
moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Феб 2009, 09:14

NIČIJA - Jelena Marković

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:

ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Феб 2009, 00:53

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.

Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.

Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.

Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?

Miladin Berić
Слика

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 21 Феб 2009, 13:52

Očajavam, što nismo sami, danonoćno,
I što će mjesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donije tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pjene,
I bit ćeš među njima, bit ćeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gdje u kuli, u visokoj,
Gdje vječno krvav kondir boji sjene svoda,
Gdje sutra vraća jučer, gdje je noć i spokoj,
I gdje se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja, sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo vječnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje.

Brjusov
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Феб 2009, 19:06

Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.


Miladin Berić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Феб 2009, 17:50

Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
- oružje - duvan
- paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora

I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice

U moje
sinuse - pluća - slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana

A Livada kaže
Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.

Rasa Livada
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Феб 2009, 17:51

Propalu ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava:
Kad probudi se - oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
oni te naglo zabole, zapeku.
Otidješ dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost samo piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Феб 2009, 19:19

Iščezavaju
labirinti
što ih vrijeme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

F. G. Lorca
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Апр 2009, 23:51

PSALM TUŽNE NEVESTE

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i anđele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dođe vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine između kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''


Horhe Rohas
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 04 Мај 2009, 12:28

Šetam gradom naše mladosti
i tražim ulicu za svoje ime.
Velike, bučne ulice -
njih prepuštam velikanima istorije.
Šta sam radio dok je trajala istorija?
Prosto tebe volio.
Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,
kojom se, neopaženi od svijeta,
možemo i prošetati poslije smrti.
U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,
čak ni svoje ptice.
Važno je da u njoj, bjezeći pred hajkom,
uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.
Bilo bi lijepo da bude popločana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije.
Najvažnije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreća.


Izet Sarajlić
Слика

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 26 Јун 2010, 21:43

Drage daleke stvari


Sta li sada radi mnogo dragih stvari,
Prag o koji nos nam prvo prokrvari ?

Da li pati stopa gde smo prvo stali,
Cezne li jabuka sa koje smo pali ?

Trguje li trnje ,osetljive biljke,
Od koga u dusi nosimo oziljke ?

A osnovna skola i sve u njoj znano,
Na skamiji nase ime urezano ?

Srp kojim su pupak nam odsekli
Nada se ko neko kom smo zbogom rekli.

Progone nas stvari,osecamo grize,
Sto ih ostavismo , kao i najblize .


Milovan Vitezovic
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
hurgada
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 15
Придружен: 07 Јул 2010, 22:42

Порукаод hurgada » 08 Јул 2010, 00:07

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"

Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Корисников грб
hurgada
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 15
Придружен: 07 Јул 2010, 22:42

Порукаод hurgada » 08 Јул 2010, 00:10

Cekaj me - Konstantin Simonov

Cekaj me, i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
cekaj me i kada žute kiše noci ispune tugom
cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava briše,
cekaj i kada druge nitko ne bude cekao više
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
cekaj me i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka,
cekaj me i ja cu sigurno doci
Ne slušaj kad ti kažu kako je vrjeme
da zaboraviš, i da te nade lažu,
nek povjeruju i sin i mati da više ne postoje,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dušu nek piju
kod ognjišta, cekaj i nemoj sjesti s njima,
nemoj piti ništa...
cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece,
nek rekne tko me cekao nije,
taj je imao srece.
Tko cekati ne zna,
taj nece shvatiti niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo kako preživjeh vatru kletu ,
naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu
naprosto ti si cekati znala kao nitko na svjetu...

Корисников грб
hurgada
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 15
Придружен: 07 Јул 2010, 22:42

Порукаод hurgada » 08 Јул 2010, 00:10

Слика

Sneza
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 18
Придружен: 01 Окт 2008, 10:18
Место: negdje u protor-vremenu...

Порукаод Sneza » 08 Јул 2010, 01:05

MOĆ LJUBAVI

Kao kada zatvoriš bocu i pustiš je da plovi
punu lijepih snova, a uzeše je galebovi
odnesoše je daleko, bez povratka, bez nade
kao da ga neko sad od mene krade.
Čega li se bojiš, reci da ljubav nije
hoću li saznati šta se sve tu krije?

Iza tvojih očiju, iza tvoga lika,
hoću li saznati, gdje je prava slika?
Neću te povrijediti, značiš mi previše
molim te, pomozi mi, voli me makar lažno,
sve drugo na svijetu, više nije važno.

Možda poslije svega, ti nećeš razumjeti
a ja tebi nikada, reći neću umjeti
šta toliko snažno za tebe me veže,
što suze idu same, a srce se steže.

Jedno ću ti reći da te ipak volim
nikad neću moći tebe da prebolim,
ni te tvoje oči što su tajni pune,
ni te tvoje riječi, što me stalno zbune.