Neke vama drage pesme

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Мај 2008, 17:50

Ne znajuci vlastiti broj ogradjen zidinama i granicama;
sa robijaškim dvorištem i za zglob vezanom vecitom
senkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.
Nema severa, juga, zapada ni istoka;
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podeljena brojem ljudi.
Trka vremena u krugu casovnika,
svetleci pupak tramvaja,
zidovi koji sricu
dve-tri reci u boji
napravljeni su od usamljenickog materijala.

Slika usamljenosti:
zidar koji peva na skeli, nepomicnoj splavi nebeskoj.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u grudima.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lepa
od onoga što smo ucili u školi.
Trougao, jaje, glava šecera,
uputili su nas u svetkovinu oblika.
Samo je kasnije došao obim:
prva žena i prvi mlad mesec.

Gde si bila, samoco,
kako te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, ogledalima i fotografijama,
uvek si pored mene.

Zemljoradnici su manje sami
jer sa zemljom cine jedno.
Stabla su njihova deca,
promene vremena osecaju vlastitim tkivom
a ugledaju se na život zveri.

Tu samocu knjigama hrane,
šetnjama, klavirima i komadicima gomile,
gradovima i nebesima podcinjenim mašini,
naborima pene koji se
pružaju cak do žala.
Sve je vec izmišljeno,
ništa nas više nece samoce osloboditi.

Karte cuvaju tajnu mansardi. Jecaji su za to da se na lulu
popuše. Probali su da u gitaru samocu. sahrane. Zna se da
hoda sobama nenastanjenim, trguje odecom samoubica i
mrsi poruke telegrafskih žica.

Jorge Carrera Andrade
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Мај 2008, 18:15

a) ONA

Ona ima tvoje jutarnje mirise,
tvoj čaj sa medom, tvoj puter,
sa usne tvoju džanglizavost,
tvoju zlovolju, tvoje zube na svom vratu,
ona ima tvoje "doći ću"
tvoj glas preko telefona,
tvoju mogućnost bekstva u drugi grad,
tvoje prijatelje, tvoju kremu za cipele,
ona ima tvoje jastuke, tvoju nesaglasnost,
tvoje kašnjenje, tvoje brige,
tvoja neverstva, tvoje "neću", tvoju sliku,
ona ima tvoje gledanje televizije,
tvoje umorne poljupce, tvoje "laku noć",
ona ima tvoje drhtanje, tvoju nesanicu,
tvoje čikove u pepeljari,
ona ima sve na svetu
i sigurno zna koliko je bogata,
koliko je najbogatija ona.

b) TI

Ti imaš njene oči, njenu brigu, njen hleb,
njenu decu, njene roditelje, običaje,
njenu novu haljinu, njene pomade, njenu kosu,
ti imaš njeno "dobro jutro", njene godine,
njenu vitkost kad se vine za tobom,
njenu zakletvu na vernost, njenu vernost,
samo ti imaš njenu bradavicu, njene obrve,
njenu usnu, njen miris narandže,
njenu put vanile, njen osmeh kad dođeš,
njenu preosetljivost, njene ruke, njene minđuše,
ti imaš svu nju i ne zna ona
koliko je najbogatija, što je tvoja.

c) JA

Ja imam...
A šta ja imam?

Marija Shimokovic
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Мај 2008, 19:45

Poetika žudnje

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti
pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica, napiši pesmu
ako mi tvoja gramatika povredi kožu
ako uzdahnem, ako jauknem
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova
popuni moje margine
uguši me jezičkim pravilima
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš
usnama izbriši
sve čemu tu nije mesto,
pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.
Rina Sing
Слика

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

~ Mirko Kovač "Uvod u drugi život"

Порукаод dragica zdralic » 27 Мај 2008, 10:29

"Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi
koji su postali robovi nad svojom sudbinom,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji su čitavog života pribavljali sebi alibi,
žao mi je onih koji se šitavog života slepo drže jednog mesta,
jer nisu za neko drugo...
žao mi je onih intelektualaca
koji misle da su miljenici vlasti,
žao mi je svih onih koji primaju mito od laskavaca,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji tudje mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je svih onih koji misle da nešto znače
u očima onih koji ne znače ništa,
žao mi je svih onih koji nemaju snage da kažu "Ne",
onda kada se ne može kazati "Da",
žao mi je svih onih nesretnika
koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je onih koji o istini ne znaju ništa.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava večnost,
žao mi je onih koji idu na premijere,
žao mi je onih koji za trpezom žude za prvim mestima,
žao mi je onih koji su ljubomorni na druge,
koji su tašti i ne mogu se izlečiti od oholosti.

Žao mi je onih koji za svoje ćutanje misle da je principijelnost.
Žao mi je onih koji celog svog života
nisu smeli da rizikuju,
svih onih kukavica koje drhte nad sobom,
negujući svoj strah.
Žao mi je ljudi koji misle da će uspeti na tudju štetu,
žao mi je onih koji mrze ljude sposobnije od sebe...

Žao mi je sebe... Gospode...
Molim te za sve one nesrećnike
koji su sami uzrok svoje nesreće.
Molim te za sebe... "




izvor :www.flash.mojblog.co.yu

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 30 Мај 2008, 23:07

Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.

Dusan Bajski
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 30 Мај 2008, 23:15

Mira Aleckovic

SREĆA -

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 31 Мај 2008, 16:14

Bez tebe

Bez tebe
Boli tišina
Noć ostavlja
Tragove prošlosti
Plašim se
Odjeka tudjih koraka
U daljini
Plašim se
Ljubavi koju u sebi
Pronalazim
Plašim se rastanka

Višak ljubavi
Nosim u džepovima
Skrivajući oči od gomile

Poharane snove o sreći
U ponekom osmijehu sretnem
Ćudljivi vjetar straha ili želje
Kroz pobjedničku kapiju
Progoni poslednju ljubav

Zaljubljeni su ponosni
Na svoju ludost

Stidljivost čuva tajnu
Zbog toga ne umijem
Priznati ti ljubav

Živana Milovanović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Јун 2008, 00:28

Vozovi će nas odnijeti daleko, predaleko,
jesen će nas, zašto baš jesen, otpratiti u posljednju tamu,
mislit ćemo o prošlom životu u kom smo ostavili
(ipak) nešto svijetlo i meko
i izgledat će da nitko od nas nikad nije stavljao
svoju nježnost na pikovu damu.
Negdje iza nas
neka ruka će možda ostavljeno zaplakati.
Negdje ispred nas
zemlja će čekati na tijela mladih vojnika.
Vozovi će nas odnijeti daleko, predaleko,
u posljednju jesen,
a vjetar će mjesto nas pjevati
pjesmu
mrtvih
ljubavnika.


***

Neka nam oproste trave

Trave će nas moliti da ih gazimo svojom mladošću.
Trave će nas moliti da ih darujemo nježnim sonetima.
Mi ćemo ih gaziti zakašnjeli i gorki i pjevat ćemo i
o nepovratnim odlascima, o uskraćenim uspomenama.
i molit ćemo trave da nam oproste za mnoge riječi,
za mnoge gorke riječi koje nećemo znati prećutati.
I. Sarajlić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Јун 2008, 22:37

U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisecam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negde drugde i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbezne, prirodne,
I razgovor uspesno okoncan,
I sve nedoumice razresene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mesecina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.
Fernando Pessoa
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Јун 2008, 22:46

Ne znajuci vlastiti broj ogradjen zidinama i granicama;
sa robijaškim dvorištem i za zglob vezanom vecitom
senkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.
Nema severa, juga, zapada ni istoka;
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podeljena brojem ljudi.
Trka vremena u krugu casovnika,
svetleci pupak tramvaja,
zidovi koji sricu
dve-tri reci u boji
napravljeni su od usamljenickog materijala.

Slika usamljenosti:
zidar koji peva na skeli, nepomicnoj splavi nebeskoj.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u grudima.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lepa
od onoga što smo ucili u školi.
Trougao, jaje, glava šecera,
uputili su nas u svetkovinu oblika.
Samo je kasnije došao obim:
prva žena i prvi mlad mesec.

Gde si bila, samoco,
kako te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, ogledalima i fotografijama,
uvek si pored mene.

Zemljoradnici su manje sami
jer sa zemljom cine jedno.
Stabla su njihova deca,
promene vremena osecaju vlastitim tkivom
a ugledaju se na život zveri.

Tu samocu knjigama hrane,
šetnjama, klavirima i komadicima gomile,
gradovima i nebesima podcinjenim mašini,
naborima pene koji se
pružaju cak do žala.
Sve je vec izmišljeno,
ništa nas više nece samoce osloboditi.

Karte cuvaju tajnu mansardi. Jecaji su za to da se na lulu
popuše. Probali su da u gitaru samocu. sahrane. Zna se da
hoda sobama nenastanjenim, trguje odecom samoubica i
mrsi poruke telegrafskih žica.

Jorge Carrera Andrade
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Јун 2008, 23:14

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak, buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno - sve
drugo sam odavno već zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

Walt Whitman
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Јун 2008, 00:04

Postavimo stvari ovako:
bio je to samo raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa…
O tajanstvena dino, pesmo Kaira,
reci mi šta je to
što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju;
otkrij mi na kojem jeziku sanjaš,
na kojem vodiš ljubav…
Albedo je jedini jezik koji priznajem,
jezik kojim govorim,
pismo kojim pišem,
vazduh koji dišem,
knjiga koju čitam…
Albedo je esperanto!
Albedo… kao libido, kao stampedo!
On budi grešnika u svecu
i pronalazi svetlost u boji…
Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara,
ne predstavlja on ni kamen oko vrata,
ni kamen spoticanja,
ni zloćudnog jahača tvoje senke…
I ne zaboravi:
jedini pravi bol je kad izgubiš
ono do čega ti je najviše stalo!
O Pesmo moja, ti si moje raspeće,
moj Zen koan, moj kokain
koji neumitno ubija
ali kojem se neprestano vraćam
da ga probam ponovo i ponovo…
I kako sada odustati od svega,
sjediniti se s Ništavilom,
zaboraviti molitvu šume,
kad toliko si me opustila i podigla
do visoravni albatrosa, do Četvrte ravni,
da sam čak zaboravio
i po vodi da hodam…

Zoran Bognar
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Јун 2008, 22:33

STRUNAMA U PONOC

Govorio si, godinama govorio
stalno kasnis mala moja,
ti kasnis jer zuris, prebrz ti korak,
a imas lepo, lepo al otrovno ime neko.
Zaboravices na zelju, otrovnice, govorio si,
ne igraj se skrivalice mojem vremenom
Izgubices se u toj igri bez kraja,
ludaco moja.

Moj prebrz korak, beg od slutnje
raznece me oluja koja se u tebi krije,
moja preduga cutnja, nada
umorice se Orkan koga niko nikad ukrotio nije.
Kome sam zurila, od koga cutala
kad sam sve te godine sa tvojim vremenom spavala,
samo s tvojim vremenom spavala
barabo, barabo moja.

Da sam smela da ti verujem dok si godinama govorio
stalno kasnis, mala moja
ti kasnis jer zuris,
pa tvoje vreme tek sad snije.
Sta to cujem-Gorko vino i mesline...?
E, sto nisam umela, mozda ne bih lagala
samo, ni sad mi ne smes verovati,
a kunem se, bilo je to samo jednom
s tvojim sam vremenom spavala.

Necu, necu te cak ni uz osmeh
barabom svojom zvati
pa, danas se svako svakome moze dati,
leptirov se zivi zivot, a mislis vecnost nas prati.
Sad menje kasnim, sve duze cekam.
Znam, stigla me osveta zakasnelih kisa,
ja kasnim jer zurim
zaboravicu na zelju
tako si govorio, barabo,
barabo moja.

Pitas da li zalim? Zasto? Ma, ne!
Zalim samo onaj stih
da l jeci uvek nas
-Gorko vino i poljupci
tvoja hita mojoj ruci-
Zalim sto je u tebi ostao sav kosmar naseg vremena,
mnogo bora,
po neka seda razbarusenog pramena.
Zalim sto se vise i ne secam jesi li ti govorio
stalno kasnis, mala moja,
ti kasnis jer zuris,
na pocetku svome neces stici,
a ko ce te tesiti kad stigne kraj.
Uh, lepo ti je, lepo al opako
i otrovno ime neko.

Vidis, to moje lepo, a opako ime
s drugim ceka prvi sneg ove zime,
to moje u tebi zalutalo ime
hej, barabo moja, cujes li me?!
Kunem se vremenom
evo, vremenom ti se kunem
nikad vise necu voleti,
necu voleti, imena mi!
Sad mi moras verovati...

Ja ne zurim vise,
na kraju ovog puta prebiram te kise
pozutelo lisce, secanja daleka.
Ostalo mi samo lepo,
lepo, al otrovno ime neko.

-Svetlana Mijatovic-
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Јун 2008, 22:57

Kazes zauvek,
uzimas cak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz ciste sentimentalnosti,
i raukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oci bile tople,
ljubavi.

Ova godina mora da je lose pocela.

Ima u tome nesto
sto ne mozemo nikad razumeti.
Ima tako nekih tuga koje ne osetis
i koje te zateknu pri budjenju.

A sad ti odlazis.

Nervozno palis cigaretu.
Okreni se jos jednom
i pogledaj me u oci, pogledaj u buducnost
koja gori negde daleko
i reci posteno od srca.

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu i sad kad ides
izadji tiho na prstima prednjim,
tih par koraka iz sadasnjosti.

Zaustavi vetar.

Ponekad sitnicu namerno zaboravi
da se mozes vratiti kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i lose.

Odlazis.

Cak i to cinis na svoj prefinjen nacin.
U sobi tisina.
Samo neka pesma na radiju,
do pola izgorela sveca.
Napolju prve pahulje snega.

Kraj koji sam vec negde citao u romanima.
Blesav i nepotreban.
Ubitacan.
Kraj koji ostavlja tragove.
Godina ce biti losa.

-Z. Krznaric-
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 05 Јун 2008, 23:04

Odlaziš

Kažeš zauvek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi

Ova godina mora da je loše pocela

Ima u tome nešto
što nećemo nikad razumeti
ima tako nekih tuga
koje ne osetiš
i koje te zateknu pri budjenju

I sad ti odlaziš

Nervozno pališ cigaretu
Okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koja gori negde daleko
i reci
pošteno od srca

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu
i sad kad ideš
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadašnjosti

Zaustavi vetar

Poneku sitnicu namerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i loše

Odlaziš

Čak i to činiš na svoj prefinjeni način
u sobi tišina
samo neka pesma na radiju
dopola izgorjela sveća
napolju prve pahulje snega

Kraj koji sam već negde čitao u romanima
Blesav i nepotreban
Ubitačan
Kraj koji ostavlja tragove
Godina će biti loša...

Krznaric
Слика