Neke vama drage pesme

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 05 Феб 2008, 16:03

Da dozivi hita,da oseti zuri...

K.Vjazemski

- - -

Ja svet ne zelim da zabavim
rad da se dojmim tvojih zelja
dostojniji bih dar da stavim
hteo u ruke prijatelja
dostojniji te dushe krasne
pune dubine i cistote
i poezije,zive jasne
i prirodnosti i lepote
no shta cu,bar ko zvuke strasne
primi sharene glave ove
smeshne i tuzne male scene
prostodushne i uzvishene
nemarne igre,zive snove
plodove caska,rada vrednog
iz mladosti i zrelih dana
otkrica hladnog uma jednog
i dnevnik srca punog rana...

A.S.Pushkin / Uvod / Evgenije Onjegin
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 08 Феб 2008, 18:07

Mislio sam...

Mislio sam kad proljece
Digne sa nas mrske studi
Pa mirisno sharno cvijece
Na zemljine prospe grudi

I proljetno vrelo sunce
Spusti zrake zemlji dolje
Ukrashujuc sve predjele
Shume,brda,rijeku,polje

Proljece ce,mishljah tada
I s mog srca dici leda
Shto me tako kinji jako
Mladoj dushi polet ne da

Ali zalud i to evo
Ni proljece kadro nije
Zalud s nado,zalud pjevo
Nema srece da prosije

Na srcu mi opet seta
Ona santa leda stara
Proljece mi ne ponudi
Srece iz svog,iz pehara.

Jovan Ducic
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 10 Феб 2008, 18:47

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.
Uspravna, bit ces druga sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas svetlu zivota
kao da je pecat sene obiljezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.
-Pablo Neruda-
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 13 Феб 2008, 16:47

Aleksej K.Tolstoj

Ne,ne veruj mi,kad zbog ćudi preke,
kažem da ljubav tebi ne uzvraćam,
ni u izdaju mora zbog oseke:
ono se uvek zaljubljeno vraća.

Negdašnje strasti pun,evo,žudeći
već hitam natrag-sa žuborom vala,
slobodu svoju opet ti nudeći-
u topli stisak voljenih obala!
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Cveta!
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 26
Придружен: 23 Феб 2008, 07:45

Порукаод Cveta! » 23 Феб 2008, 10:26

VODA

Kaplja kiše pade mi na ruku,

odlivena iz Ganga i Nila,


iz vaznesenog inja sa brkova foka

iz rasprslih krčaga u Isu i Tiru.


Na mome kažiprstu

Kaspijsko more sad je otvoreno more


a Pacifik utiče smerno u Rudavu,

istu onu što beše oblak nad Parizom


leta sedamsto šezdeset četvrtog

sedmog maja u tri sata ujutru.


Nema usta koja bi izrekla,

vodo, tvoja imena nestalna.


Morala bih te zvati na svim jezicima

izgovarajuć istom sve samoglasnike


i istovremeno da ćutim - zbog jezera

što nije dočekalo bilo kakvo ime


i nema ga na zemlji - kao ni na nebu

zvezde koja se ogleda u njemu.


Neko se davio, neko žeđao.

Beše to davno i beše to juče.


Kuće si gasila, kuće nosila

ko drveće, šume ko gradove.


U krstionicama i kadama bludnica,

u poljupcima i pokrovima - beše ti.


Grizući kamen, hraneći duge.

U znoju, rosi piramida, jorgovana.


Kako je lako to u kišnoj kapi.

Kako me nežno dodiruje svet.


O svemu što god, kad god i gde god se zbilo,

postoji trag na vavilonskoj vodi.

VISLAVA ŠIMBORSKA

Корисников грб
Cveta!
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 26
Придружен: 23 Феб 2008, 07:45

Порукаод Cveta! » 23 Феб 2008, 10:27

Paris i Helena
***
U zemlji vetrova,
pio sam hladnu krv.
Iz nebeskih usta, grabio sam dah.
U zemlji skitnica, usnuo sam san,
gorak i perfidan,
koji je govorio o tebi,
Helena.
I niko mi ne može reći
da nisam Paris,
u provrelom Termopilskom klancu,
dok Grčka sniva o dalekoj sramoti,
u tuđinskim raljama sarkazma.
Sa poslednjim tragom prkosa,
Helena,
seti se hramova,
u kojima smo pili ambroziju naših tela.
Seti se ovčije kože,
koja mi je glavu i ramena prekrivala.
Na pozornici sećanja,
ta koža bila si ti,
Helena.
Na horizontu, žari se izdanak sunca.
Posejdon je ljut na nas.
I Bajronov potpis na kamenoj ploči,
ispira vekove koji su pred nama.
More mi je otkrilo čudesne tajne
u zemlji vetrova,
Helena.
Eoni su prosuti pod našim nogama.
Shvataš li da obećanje nije sudbina
i ovčija koža nikada nije bila za tvoja leđa,
koliko god je želela.
Hladnu sam krv propišao da te vratim sebi,
posle svih ovih vekova.
Helena,
Troja je vaskrsla.
Samo se seti brodova
i poslednjeg odbleska vatre u očima.
Samo se sebe seti,
Helena.

Корисников грб
Cveta!
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 26
Придружен: 23 Феб 2008, 07:45

Порукаод Cveta! » 23 Феб 2008, 10:28

Proljeće trinaestog u decembru


Proljece je cak i u decembru
Trinaestog ili bilo kog drugog
Proljece stoji iza barikada s podignutom rukom
Zar sumnjas u svoju djecu
Mislis li da ne pamte.

Proljece trinaestog u decembru
Ili bilo kog drugog.

Kazi dal' te pitaju za put prema nebu
Cijena je sigurno visoka
Kazi dal' te pitaju sa bijesom u sebi
Ne tajeci nista,
Ne htijuci mnogo osim zivota.

O cemu razmislja obrisano lice
Izmedu dva odsjaja i nakanom tamnijom od noci
O cemu razmislja dok zuri u tvoju zenu
Stvorenje niotkuda,
Mozda te provocira.

Корисников грб
Cveta!
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 26
Придружен: 23 Феб 2008, 07:45

Порукаод Cveta! » 25 Феб 2008, 15:58

BEGUNICA
Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljenih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži našu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.

Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kraj si kad mene.

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek izmeću drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.

Gazeći travu na stazi, začuh:
''Poznaješ li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči govor osmeha.
''Nekada'',
prošapta ona,
''govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav''.
I uzimajući njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina''.

Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna čar noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce će biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaže da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajući njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.
TAGORE

Корисников грб
Cveta!
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 26
Придружен: 23 Феб 2008, 07:45

Порукаод Cveta! » 25 Феб 2008, 15:59

--------------------------------------------------------------------------------

O GLUPO SRCE
O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O, glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.
JESENJIN

Корисников грб
Signora
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 746
Придружен: 24 Окт 2007, 09:23
Место: Ni na zemlji, ni na nebu, ni na vodi, ni na hlebu...

Порукаод Signora » 26 Феб 2008, 08:42

PISMO MAJCI


Jesi l' živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pri pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam leta.

Nemoj budit' odsanjane snove,
nek' miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.



Sergej Jesenjin
Слика

Корисников грб
Signora
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 746
Придружен: 24 Окт 2007, 09:23
Место: Ni na zemlji, ni na nebu, ni na vodi, ni na hlebu...

Порукаод Signora » 12 Мар 2008, 08:51

Male zene



Hocu da skratim govor i da zborim bez zloce,
jer moja rec je vazda pravi uzor kratkoce,
a o malenoj zeni malo se reci hoce.
Kratki se govor pamti ako je pun jasnoce.

Tko brblja tom se smiju, a mnogo se smije bena.
Ako je zena mala, u njoj je ljubav golema.
Mnoge velike zene nisu maloj ni sjena
i od velikih cesto bolja je mala zena.

Ljubav me na to tjera da slavim zene male
i evo, odmah cu za njih velike reci hvale,
za one male zene s kojima zbijate sale:
hladne su poput snega a kao vatra se pale.

Izvana su ledene, a u njima gore plami,
one su oganj, radost, u krevetu, u tami;
u radu i veselju njima prolaze dani.
Promatrajte ih dobro, uvjerite se sami!

Biseru malom niko ne moze sjaj da spreci,
mali secer je sladak, od svega drazi i preci,
a mala zena ljubavlju najbolje zna da leci.
Ko dobro shvaca tome ne treba mnogo reci.

I malo zrno zita, sto se u zemlju sije,
vaznije je neg orah i mnogo bolje grije,
tako i mala zena, kad iz nje ljubav vrije,
nijedna slast na svetu milija od nje nije.

Kao sto mala ruza po boji sjajna biva,
ko sto u malo zlata pociva vrednost ziva,
ko sto u malo balzama veliki miris pliva,
tako u maloj zeni velika ljubav sniva.

Kao sto mali rubin mnogo ljepote ima,
i sjaja i kreposti, i vrednosti pred svima,
tako i mala zena mnoge pohvale prima
zbog ljepote i cara, ljubavi i milina.

Mala je ptica seva, malen slavuj sto leta,
ali pjevaju bolje od veceg pticjeg sveta.
I zena, kad je mala, to bas nista ne smeta,
jer je coveku sladja od secera i cveta.

Mala se zena ni s cim usporediti ne da,
ona je raj zemaljski, ona je utjeha vedra,
ona je sjaj i radost, ljubav sladja od meda;
bolja je kad se kusa nego kad se gleda.

Manja neka vam uvek bude draza neg veca,
jer nije mudro uzet veliko zlo na pleca,
Od dva zla biraj manje - na to nas mudrac sjeca -
zato u maloj zeni pociva prava sreca.


(Elogio de la mujer chiquita - Juan Ruiz)
Слика

Корисников грб
Signora
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 746
Придружен: 24 Окт 2007, 09:23
Место: Ni na zemlji, ni na nebu, ni na vodi, ni na hlebu...

Порукаод Signora » 04 Апр 2008, 14:34

Jeka i Narcis

Kad Jeka vidje Narcisa gdje luta šumom
sva se zažari i kradom pođe za njim
i što mu bijaše bliže to se palila jače,
isto ko što se upali sumporna baklja
kad joj se vatra prinese sasvim blizu.
O koliko je puta htjela da mu upravi
nježne riječi i molbe! Ali priroda ne da
da ona prva počne. Ona jedino može
primiti tuđe riječi i natrag ih dati.
I tako Narcis izgubljen vikati poče.
Ima li koga? – Koga, odvrati Jeka.
On se zaprepasti, pogleda svuda i zovne:
Dođi, a istom riječju Jeka pozva njega.
Narcis se okrene, i ne vidjeć nikog, reče:
Zašto li bježiš? A njegovo uho primi
Njegove vlastite riječi. Zastane, prevaren
Slikom svojega glasa i ovdje se nađimo
reče, a Jeka radosno kao nikad,
Nađimo, odvrati njemu, I, opita
vlastitim glasom izađe iz grmlja
ne bi li možda stigla Narcisa dragog
i svojim ga ovila rukama. Ali on tada
u bijeg se dade i viknu: Radije smrt,
nego da pripadam tebi. A Jeka ništa,
samo odvrati: Nego da pripadam tebi.
Prezrena vrati se u šumu te pod lišće
sakri rumeno lico i od tog doba
nastava samotne špilje. Al´u njoj ljubav
živi i biva sve jača zbog te uvrede
bolne. Od njenih vječnih briga joj propada tijelo,
a lice vene i sva se u zrak pretvara.
Ništa ne osta od nje osim glasa i kosti.
Glas se sačuvao, a kosti, kažu, primiše
Kameni oblik. Otad u šumama živi,
na brdima nema je nikad. I svi je čuju,
kad zovnu, jer glas njn živ je vazda.
Na isti način i druge Nimfe, rođene
u moru ili u gori, i mnoga mlada bića
Narcis je prezreo. Stoga je, dižući ruke,
netko zavapio: „O, da se i on zaljubi,
a da mu nikad nitko ne uzvrati ljubav!“
I tu pravednu molbu Nemeza primi.
Bijaše bistro vrelo sa srebrnom vodom,
gdje ni pastiri, ni koze, što se planinom
veru, ni druga stada, nikada nisu pili.
Nije ga mutila divljač ni otpalo granje.
Iz njegove vlage rasla visoka trava
gusta ga šuma krila od sunčeva sjaja.
Tu dječak Narcis dođe, umoran i znojan,
i leže da pije, očaran ljepotom mjesta.
Pokuša ugasiti žeđ, al´druga žeđ se javi.
Jer dok je pio opi ga njegova slika
i on se zaljubi u nešto, što nije tijelo
već sjena. Sam se divio sebi i osta
kao mramorni kip, miran i nepomičan.
Ležeć na travi gledaše svoje oči,
slične zvijezdama dvjema, i kose, kakvih
nemaju bogovi, ni Apolon, ni Bakus.
Gledaše svoje dječačke obraze i vrat
od slonove kosti i divno sazdana usta
i snježnu kožu, protkanu rumenim sjajem.
Što gleda, sebe gleda, i kao bezuman
Sve čežnje svoje upravlja samom sebi:
drugoga hvali a hvali svoju sliku
drugoga nastoji užeć a sam od toga gori.
O koliko cjelova dade varavom vrelu!
Koliko puta je zalud umočio ruke
Da zagrli vrat, što da vidje u vodi.
Ne zna što vidi, al´to ga pali i žeže
i njegove oči zapanjuje luda varka.
O lakovjerni, zašto za utvarom težiš?
Što tražiš toga nema, što ljubiš toga nestane
dočim okreneš glavu. Ti motriš u vodi
odraženu sjenu svoje vlastite slike,
koa, bez ičega svog, postaje i traje
samo u vezi s tobom. I ona bi nestala
kad bi ti mogao otić´.ali tebe ni glad,
ni čežnja za mirom neće odatle maći.
Ti, pružen u travi, nikada da se nagledaš
tog varavog oblika, koji u svjetlu titra
i već si oči izgubio.
Ali ipak Narcis usta
I pruživši ruke prema okolnoj šumi
zavapi: “O šume, jadna li mene, je l´ikad
itko ovako nesretno zaljubljen bio?
Vi znate jer ste mnogima zaklon dale.
U dugom tijeku vijekova što ih proživjeste,
da li vidjeste nekog tko je ovako patio?
Vidim i volim, al´do tog što vidim i volim
ne mogu doći. Zar ljubav tako vara?
Koliko bola, a nit nas more rastavlja,
ni dugi put, ni brda, ni zatvorena vrata?
Malo vode nas dijeli. I on za mnom čezne.
Kad god sam se sagnuo bistroj tekućini
da je poljubim, i on se primakao k meni.
Misliš: taći ga možeš, tako je neznatan
razmak što nas u našoj ljubavi dijeli.
Tko bio, izađi! Zašto me, dječače, varaš?
ZAšto preda mnom bježiš? Sigurno ni ljepota,
ni moja dob, ni oblik, ne sviđaju se tebi.
A mene su ipak mnoge voljele Nimfe.
Lice ti sja i čudna me podgrijava nada.
Kad pružim ruke i ti ih meni pružiš.
Smijem se, ti se smiješ. Kad plačem, vidim suzu
u očima tvojim i sve mi znake vraćaš.
Koliko puta milim da zboriš, jer mičeš
divnim usnama, al´ne čujem tvojih riječi.
Znam u tebi sam; moja me ne vara slika.
Gorim od ljubavi:oganj u sebi hranim.
Što da činim? Da pitam ili da čekam
Da ti prvi počneš? Ali što da se pita?
Što želim u meni je, bogat sam, a siromah.
O kad bih mogao izaći iz svoga tijela!
Čudne li ljubavne želje: htjeti biti dalek
onome koga voliš? Od bola malaksavam
i malo vremena ostaje mom životu;
gasim se u cvijetu mladosti, a smrt me
nimalo ne plaši, jer će me riješiti muka.
Jedino bih želio, da taj, koga volim,
još dugo poživi, al´buduć da smo jedno
jednom ćemo dušom zajedno i umrijeti.“
Rekavši to, izbezumljen, vrati se natrag,
suzama zamuti vodu i tako u vrelu
zasjeni dragi lik pa kad ga ne vidje više
povika: „O kuda bježiš? Ostani! Okrutni,
zašto napuštaš onoga koji te ljubi?
Pusti da motrim ono što ne mogu doseć,
da bar malo utažim ovu nevoljnu žudnju.“
Tako tugujuć razdrije na sebi halje
i mramornim rukama poče se tući u prsa,
koja zbog toga postaše blago rumena,
isto ko voće, koje je bijelo i rujno,
ko purpurno grožđe, kada je upola zrelo.
Spazivši vodu ponovo tihu i bistru,
on se umiri. Ali, kao što se vosak
pri blagoj vatri krabi, ko jutarnje inje,
koje sa suncem nestaje, jednako i on
ginuti poče od ljubavi i slijepa vatra
polako gutaše njegovo mlado življenje.
Nestade boje, rumenog sjaja, bjeline,
čilosti i snage i svega, što je volio;
nema ni tijela, koje je ljubila Jeka.
Kad ga je vidjela tako, usprkos svemu,
ipak se smili nad njim i kako Narcis
zavapi Jao, ona odgovori Jao.
Kako je rukama tukao u svoja prsa,
ona je vraćala jeku svakog udarca.
Posljednje riječi Narcisa, koje je rekao
gledajuć u vodu, bile su: Jao, dječače,
koga sam uzalud volio! A Jeka za njim
sve ih ponovi. On reče – Zbogom! – Zbogom!
odvrati Jeka. On zatim umornu glavu
spusti na svježu travu. Noć mu zatvori oči
dok je u vodi gledao svoga dragana.
A kad siđe u podzemni svijet, on će i tamo
Tražiti njegovu sliku u vodama Stiksa.
Sestre Najade plakahu za njim i kose
odsijekoše za svojim bratom; i Driade
proliše suze, a Jeka nosila šumom
glas njihova plača.-Već drveni kovčeg,
posmrtne baklje i drugo, sve bjaše spremno.
Al´tijela nigdje. Umjesto njega nađoše
predivni žuti cvijet, okrunjen bijelim lišćem.


Publije Ovidije Naso
Слика

Корисников грб
Signora
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 746
Придружен: 24 Окт 2007, 09:23
Место: Ni na zemlji, ni na nebu, ni na vodi, ni na hlebu...

Порукаод Signora » 08 Апр 2008, 08:31

O GLUPO SRCE


O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreca,
tek prosjak se kobi sjeca...
O,glupo srce, ne tuci!


Mjeseca zute sare
krosnjama kestena teku.
Lali skrivam u salvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!


Nekad smo prava djeca,
i plac i smijeh odjednom:
dok neki vjecito jeca,
radost je sudjena jednom.
O glupo srce, ne tuci!


Zivota varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Zivota varka ne uspi.


Mozda ce i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na nasu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci


Sergej Jesenjin
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30487
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Апр 2008, 15:21

Senzibilna

Kada sam već pomislio
da je moja senzibilnost dostigla vrhunac,
ljubazni ljudi su me upozorili da je reč samo o neurozi.
Nek ide dođavola vojna medicina
koja je zapisala
da sam hipersenzibilna osoba sa neurotičnim reakcijama,
i onda sam, svestan tog paradoksa,
postao autor sa svim pravima koja idu uz to.
Pošto je civilno društvo ocenilo da je moje ponašanje opasno po okolinu,
odmah je reagovalo preko svog predstavnika – komšijskog stolara.
Stavio me je na radnu površinu kružne testere i zasekao.
Brižljivo je odvojio obe polovine mozga.
Jing predstavnice su trebile levu, a jangovci desnu.
Poslednji pomenuti su uskoro ostali bez posla.
Marljive radnice su bile mnogo uspešnije,
uskoro su nakupile puno vedro nervnih završetaka,
prožetih starim uvredama, duševnim bolovima i drugom sličnom navlakom.
Srce su pažljivo konzervisale u formalinu,
lončić su spustile pod radnu površinu
da ga neko ne razbije, jer bi trebalo da me još dugo služi.
Umreš li od raka, možeš da, mirne duše, svoju
dobrovoljnost izlažeš u dnevnim novinama,
odričući se dekora na svom grobu,
a mene čeka spiritualna smrt.
Kada je posao obavljen, na red je došla još i krojačica
koja živi na kraju ulice, i ljubazno me zakrpila.
A njena kći me je odvezla do prodavnice mobilnih telefona,
ne bi li proverila jesam li konačno sposoban da uravnoteženo kupim
pretplatnički paket,
kome je pridodat i poklon-paket sa CD-om.
Nije išlo.
Pošto ama baš ničega nema u glavi, usledio je infarkt srca.

P.S.: U testamentu sam zaboravio da dodam da se odričem venaca i sveća u korist Društva ljudi sa bolestima srca i krvotoka.


Romantična 4

U Uredu za strance sam saznao
da se ljubav može empirijski dokazati.
Potrebni su ti sledeći dokumenti i dokazi:
izvod iz matične knjige znači da postojimo,
izvod iz knjige venčanih da smo ljubav potpisali,
potvrda o nekažnjavanju, da čista si kao suza, nećeš me ubiti,
potvrda o sredstvima za preživljavanje da volim te kao hleb,
potvrda o obezbeđenom stanu, da nema više romantike pod zvezdama.
Teorijskom sledi praktični test strpljenja,
red kod matičara,
red na sudu,
red u banci uz pad kompjuterskog sistema,
red na odeljenju za zemljišne knjige.
Kada sav nag, a tako nag ne možeš biti ni na prvu bračnu noć,
sa proverenim identitetom, stanjem imovine i osećanjima na papiru,
stojim u redu u gorepomenutom Uredu,
u trenu mi postanu sasvim nevažni sledeći redovi iz prošlosti:
red za hleb ispred privatne pekare,
red par-nepar na vojničkom zboru,
red na referatu za studentska pitanja,
red u prevodnoj književnosti.
Sada, kada sam konačno spoznao sve sinonime reči brak,
mogu da ti na osnovu svih svetovnih i svetih zakona kažem: Volim te!

P.S.: Draga, red za potpis zapisnika o sklapanju bračne veze pred vratima sa natpisom »Venčanja«, bio je najslađi.
Aleš Mustar
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30487
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Мај 2008, 17:49

Pogledajmo istini u oci: u odsutne
oci slucajno odgurnutog
prolaznika s podignutom kragnom; u ukocene
oci podignute ka tabli s odlascima
vozova na dugim relacijama; u kratkovide
oci zagledane izbliza u novinski petit;
u oci ujutru na brzinu ispirane
od neposlušnog sna, na brzinu brisane
preko dana od neposlušnih suza, na brzinu
prekrivane metalnim novcem, jer smrt je isto
neposlušna, odvec žurno sateruje u corsokak
ocnih jama; zato dajmo od sebe sve
u posed tih pogleda, stanimo u visini
ociju, kao natpis kredom, usudimo se da pogledamo
istini u te oci, koje nikad ne spušta sa nas,
koje su svuda, zarivene u plocnik pod stopalima,
zalepljene s plakatom i usadene u oblake;
cak i ako pod nama nikad nisu klecnule
noge, to ce umeti da nas baci
na kolena.
Stanislav Baranjcak
Слика