Laza Kostić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:16

СПОМЕН НА РУВАРЦА

Уочи нове године је било,
наканô сам се дома подоцкан
од вечере из друштва весела;
са ближње цркве куцнуло је триред
под кључем кад ми шкрину капија;
на дванаест као да беше.

Тишина је;
ал' не тишина блаженог санка,
већ као тишина око боника тешког;
подухује ветар, као
испрекидано грчевито
дискање болесниково.
двориште тамно, само тек
уз опали прикућак као да се миче
нешто бело;
помислим да је неспокојни дух
покојна каква гласа
што се у Матици породи некад,
предлажућ да се пустош оправи,
па блуди сад, очекујући плод.
Притрп' се мало, душе,
у топлој чим се нађем одаји,
уздахнућу једаред за тобом,
та имам кад — јер ја сам матичар,
а ти ћеш, као што видим, бити
за трагичан моменат натичар. —
Топлота блага, наложена пећ,
у њојзи тиња пањ,
кô старог лета мртво тело испуцано црно,
што спаљују да вампир не буде. —
То старо лето, стара година!
Каква је страшна била у животу,
да каква би тек била, жалостан,
да још једаред устане из гроба,
да се повампири!
Страхота! ратос таких мисли!
Разузурим се, окренем пећи леђа
и мислим шта да читам,
да растерам те мутне видове
о оживелим гробовима
и умрлим животима?
Јеванђелије ми на столу,
најбоље такој беди тешило.
Бадава! свака врста, свака сећа реч
на онога јунака јагањастог
што умртви свој живот бесмртни
да њим оживи гроб.
Преврнем лист, преврнем и други,
пред очима ми главе пролазе
кô лубање коштане мртвачке;
сад ево већ „откровенију” ред.
Писмена се по листовима муте,
начинише се црна страшила
што о њима проричућ причају;
а јеванђелске свете истине
озбиљнијом тек чине опсену.
Јест', ено је, те грдне блуднице
откровеније што је открило,
показује ми откривену блуд,
превија се у мучном напону, —
ил' умире ил' рађа?
А уз њу се прикучила аждаха,
седмоглави змај,
на првој глави глава мртвачка,
из вилица јој модри плам
полагано по црном диму лиже
кô да нешто пише, —
у млазових прочитам сричући:
Руварац! Шта, Руварац? је ли, звери?
Ха! по том сам те познô, блудна кћери:
Ти жено, ти си стара година;
а ти, аждахо, ти си душа јој,
издахнула те умирући сад,
па, блудница, у часу последњем
још има каде да се породи! —
Ал' стани, шта то јекће?
Кô напрег од кашља, заптивен. сух.
На умору је л' ропац године?
На мојим вратма куцнуо неко.
збиља: куц, куц, куц!
Ја нехотице дахнух: улази!
Отворише се врата нечујно,
нечујно ступи једна бела сенка —
не, није сенка, мртвац; мисли л' зар
грозовито откровеније то
сва чуда своја ређат преда мном,
погибије, васкрсенија сва?
„Добар вече!” авет ме поздрави;
познајем глас:
кô поноћнога ветра пирук,
кад иње стреса с врба надгробних;
познајем глас, тако је предисô
у часовима својим последњим
Руварац Коста.
„Добар вече!” и испод покрова
коштаницу ми пружи у поздрав;
прихватим је и стисак леден јој
свег укоченог опрости ме стрâ.
добар вече! отпоздравим му ја,
и да ме види да се не плашим,
бајаги станем шалити се с њим:
Па откуд тако доцкан, богати,
зар и ти ноћник, и ти бекрија?
Ал' то је ваљда твоја трагичност?
Што за живота хтеде презрети,
осудили те на то по смрти!
Насмеши се поругљиво: „Та да,
већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?
Бадава, што је земна површност!
Па ти да појмиш позив човечји?
Ни основе му ниси назро још!
Планета ова, земља, земља је;
па како позив свој да постигнеш,
у њојзи, слепче, ил' на њојзи зар?
Је л' боле срце, или љуштика?
Схваташ ли, површниче?” Ја бих знао
иначе на то одговорити,
ал' нећу да га једим, редак ми је гост;
размишљајућ бајаги ћутао сам.
„Па шта то читаш?” запита ме гост.
Јеванђелије, рекох.
„Окапи га се, додијало ми,
тај курс већ слушам целу годину.
па зато имам рекрацију сад
до прва кукурика.” —
Е гле! па лепо, мило ми је баш,
па кад је тако, знаћеш јамачно
има ли Ренан право или не?
„Званичне тајне”, рећ'е коштани к
„не казују се површницима.
Ал' сад окрен'мо други разговор!
Приповедај ми штогод о њојзи!”
Посади се и жаром питљивим
успламтеше шупљине очне му:
запитô је о својој љубави.
Казивô сам му да се сећа на њ,
и да ће њега памтит вечито,
јер сећа га се, то зацело знам.
кад год се поје „памјат вјечнаја”
Душевна свест јој сва је његова,
а несвест тела даће другоме.
Кад видим да му годи приповест
употребим тренутак угодан:
Па кад смо се већ тако састали,
позајми ми од знања свога што!
позајми ми од — гост ме прекине.
„Опет позајми! море, докле ћеш?
у Преходнице новци су ми сви!” —
Позајми ми од своје науке,
освести мене шта да верујем
о јамачности општег ускрса?
Ил' хтеде сад угодљив загладит,
у прве што ми зајам одби мој,
ил' извештајем дирнут љубавним,
тек он се диже, исправи се дуг,
у чело упре прстом десничним,
а шувачним у голе кукове,
заори глас кô подземаљски гром:
„Алфа и Омега!”
И збила беше лубањи му вид
(у продужењу с плећним костима)
кô мало алфа, а под шуваком
савијаху се бледи кукови
кô велико омега. „Разумеш?
објаснићу ти стихом у књизи!
Отвори књигу!” Ја је отворим.
Ја преврћем, ал' и он пажљиво
у главама уплетен вреба стих.
„Ха! ево га! гле! ја сам алфа и —
окренем се, ал' — нема госта мог.
Гле проклетника! преварио ме!
Обазирем се, гленем у књигу,
и гле — почетак страсти Христове,
издајство Петра, петлов кукурик:
зацело је те речи прочитô
па, у бризи да час не пропусти,
по закону асоцијације
идеја сродних помислио је
да кукурикну петô заиста,
и зато тако изневери ме.
Ал' ништа зато, хвала, госте мој,
навеки хвала! Рекô си ми дост'. —
Алфа и омега!
О мудра смрти, о самртничка,
жива мудрости!
Алфа је глава, алфа то је ум,
почетак свега, душин неимар,
штo y њој зида будућности сјај;
а омега, јест, омега је кук,
срамота, трбух, лакомост и блуд,
зидара умног вечни рушитруд —
то омега је свему, свему крај.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:16

НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ
рођ. Белановића

А где смо ми?
Искаж' нам ти, задушна песмо ми,
ил' — немој ти! — навестила нам је,
означила је покојница већ:
у позоришту смо!
У позоришту светом, великом,
у ком се служи само један глум,
ал' према том су други глумови
кô према сунцу ситне звездице;
васељена је само кутија,
да собом чува драги камен тај
у седам боја што се прелива
и свака боја једну каже страст:
тај глум се зове: тајна вечера,
јунак је бог у лицу човека,
гледачи су му цели бели свет,
ненагледану гледећ појаву
де човечији сагорева лик
од унутарњег плама божјега,
па истим пламом, којим сагоре,
у живот опет васкрсава нов
оживљујући гледалачки свет.
И рекох вам, у позоришту смо.
А позориште? Зар то није храм?
У њем се служи жртва љубави.
Иако се у њему не славе
боговско-људске страсти Христове,
иако му не светли сунчев плам,
ал' у њем трепте јасне звездице,
самртних страсти бесмрт-веснице.
Од звездица је сунце светлије,
ал' сагледати не да сјаја свог;
а и оне су чеда сунчева,
па и ми смо се сакупили сад
у позоришту глума сунчаног
да благу једну споменемо сен
рад задужбине храму звезданом;
а она ће помолити се, знам,
оном што сунцу круг показује,
што звездицама свет опасује,
да милостив благослови наш храм.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:17

ДОН КИХОТУ

Кад зареде нове беде,
кад се смркну бели дани,
кад потамне и побледе
зраци надом изасјани,
непогода невидовна
кад ми сломи крила пловна,
па, док снова не узлетим,
хоћу мало заветрине,
тад се навек тебе сетим,
будалине Саведрине.

Кад ме лепо чедо мамне,
те за њоме свест заблуди,
мрежом густом косе прамне
заклони ми поглед луди,
мраком светлим очи тамне
ужгу сунце ми у груди';
па кад махом сунце зађе,
а с очију мрежа сађе,
у облаку мојих јада
једна ми је паведрина:
знадем како и ти страда,
будалино Саведрина!

У скупштини кад се граја
дигне на глас мудре речи,
мора да се ум притаја
кад се лудост пред њим печи,
у жестини окршаја
ветрењача многа звечи,
кад је глави друго место
а трбух се за све брине:
сећам те се врло често,
будалине Саведрине.

Кад се после дуге ноћи
јаве зраци нове зоре,
те помислим, сад ће доћи
слобода на наше горе,
да ће хтети, ко ће моћи,
дићи народ богу горе,
те ће бити један, срећан,
неће бити Саве, дрине,
и опет се тебе сећам,
будалине Саведрине!

Ал' кад видим паметаре
где с' клањају шупљој сили;
кад јунаке видим старе
где их скотска наслад гњили,
те сад оно пале, жаре,
чем су били борци чили;
да желуцу није сметње,
мач отпашу са бедрине: —
таке слике нису вредне
будалине Саведрине.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:17

ПРОЛОГ ЗА ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Нa Ловћен гледах у сну, с Цетиња,
пун зазора, кâ негда, дјетиња.
Испитљив, ал' у смјерној молитви,
прозборих оној светој колиби:
„Пјесниче, друже, душе, што ти би
те тамо попе свог тијела прах,
у громове, олује, град и страх?
Нијеси л' зар свог праха био сит
опростивши се земне трпије,
но, попут праха оца Србије,
у душе своје уплете га нит?
Зар праху да се душа поклони
у самртни, у час напокони,
те да га дигне собом узгори
да опроштају час не ускори?
Ил' тајне те што покрива твој хум
разумјет неће никада наш ум?
да л' за то прах свој попе на тај ком
да с њега гледаш душом жалосном
гдје племе твоје спава мртвим сном?
Па реци, нагов'јести, дај Ми знак,
што видиш отуд, свјетлост или мрак?
Видиш ли врага, оног старог, твог?
Једва га видиш, сломио га бог.
Бињиши су му сад крпетине,
а мач и круна подсм'јех свјетине.
Ал' многи други створио се враг,
час ту, час тамо, свуд му видиш траг.
Има их грдних, има виђених,
има их голих, има кићених,
час мислиш није никакав им број,
час навале кâ љутих зоља рој.
Ал, који је, у врашком сјемену,
најжешћи крвник твоме племену?

. . . . . . . . . . . . . .

На Ловћен-капи замагли се храм,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по том прамену,
кâ да су слова у том пламену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”

У Сомбору, јануара 1902.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:20

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

I
Стоје пребели Ђурђеви ступови,
сведоци верни божје љубави,
облаци лебде над њима горе,
лагано броде лагано скоре,
казујућ богу молитве сетне
што им из цркве долећу чедне,
а кад им творац срдито грмне.
онда одлете за горе стрмне.
Стоје пребели Ђурђеви ступови.
љубазни знаци божје љубави.
љубазним лицем на брег се смеше,
а равно поље, студени бреже,
милотом тешком већ обамреше,
милотом тешком заспаше веће,
покривају се одором белом,
покровом снежним, зимњим оделом,
док опет божји жешћи смехутак
не стопи са њих тај бели скутак.
Само на вршку брега висока,
незнана соја, незнана рока,
једно се дрво големо гледа,
и сунца, и посред, леда
векове траје, побратим кама,
од смрти живећ, од јада сама,
огромним грањем у небо ниче,
кô преклињући свет-мучениче
дижу му с' руке, огранци голи,
рекô би вишњег преклиње, моли,
ил' ветар само сухим грањем јечи,
јауком дугим кô да збори речи:
боже вечности, боже тренутка!
боже 'сељене и сваког кутка!
И овим кутом грешнога света
да кадгод зађе стопа ти света!
Грешан је можда, невредан, боже,
ал' пати, пати, што игда може! —
Тако се ори очајни гласак,
слуша га само црквица стара,
кадикад му сетно звоном одговара,
и слуша га свети иконостасак,
и с њега слуша у оквиру малу
светитељ Ђорђе на беломе ждралу,
дркће му рука како оштро слуша,
све жешћим гњевом аждају гуша;
и бели ждрале кô да ухом стриже,
из ноздрва му модар пламен лиже,
жестоким пламом кандило пали
што су га оци пред икону дали,
кандило свето пламеном пали,
да бога моли, да бога хвали!
Ал' да га чује, живе душе нема,
са неме горе тога гласа нема;
и ако каткад с оне стране горе
де се joш теже молитвице оре,
ако га тамо који јунак чује,
верно га чува, верно га штује;
жалостан с њиме, с њиме је волан,
са њега само здрав је и болан,
њиме се пита, њиме се трује,
од њега маче пламене кује!



II
На стрмом прагу горскога кланца
откуд се види звоник самостанца,
једна је була млађана стала:
ил' је од пута свог малаксала,
или су свети ступови бели
меко срдашце були занели?
Срдашце меко и меке груди
мора да жешћа невоља мути,
јер из ока јој сетна капља бије,
уздахом склапа беле руке двије,
„Зар ту? ох, ту зар?” уздише була,
„ту је, ох, ту је, душа је чула,
ту ми га свети рекоше оци.
рекоше ми га млади ускоци,
ту ми је драги, ох боже благи!
Је л' му још љубав 'нако у снаги,
је л' још онако, или већ вене,
јер калуђером поста због мене!
Кад мене Турци украдоше младу,
украдоше и њему једину наду,
једину милост коб му узе прека,
и одрече се милости сваке
и сваког лека за свога века. —
Није ни знао зар да сам жива?
у богу, мнио, душа ми почива,
зато и себе предаде богу.
У богу, рече, наћи је могу! —
Ох, камо да је, кам да је тако,
кам' да је тако само опако,
ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери,
у богу нисам ни у божјој вери!
Ал' ево, боже, прими ме бедну,
прими ме бедну, худу невредну,
Води ме, драги, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!
Ја ћу сад тебе у богу да тражим,
близином твојом грехе да блажим,
ох, води ме, води, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!”
И пође була узаном стазом,
шири јој се срце наданим спасом,
под стопом њеном снези се топе,
јер над је тај греје од главе до стопе,
од главе до стопе дркћући од нада,
стала је пред црна манастирска врата,
на црна врата белом куца руком,
из бела грла, танким зове гуком:
„Ходите оци, ој, оче, ходи!
отвори врата једној сироти!”
дуго је тако куцала була,
дуго је нису братија чула,
док није један из двора се винô,
браву одврнô, врата одшкринô:
„Па које добро, лепа хришћанко,
ил' невоља која, млада незнанко?”
„Невоља беше, добри мој оче,
невоља беше, ал' сада се доче,
јер ево нађох уточиште наше,
из харема мрска Османа паше:
ропство ми дође несносно, мрско.
а омиле ми оташтво ср'ско:
пусти ме, оче, пусти ме, пусти,
уморише ме путови пусти,
пусти ме, оче, ил' ме само јави,
ох, јави ме, јави игумну Варнави!” —
Тако се моли душа сироте,
склопе се врата, калуђер оде.



III
Калуђер црни озбиљним кроком
замишљен се пење уз трошно степење,
понизним лицем, грозом дубоком,
сухоњавом руком о врата лупа,
у игумнову ћелију ступа:
„Добра ти срећа!” калуђер се јавља,
„Добра ти срећа поред боља здравља!
Ал' осим здравља твога и среће,
још има нешто дужност да ти рече:
була једна млада пред вратих чека,
уточишта моли и конака мека,
дозволи оче, оче допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти:
була је, каже, побегла од паше,
ал' крв је наша, дете је наше;
и ономад једну одбисмо жртву:
сутра је у снегу нађосмо мртву!
Па сад бар, оче, сад бар допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти!”
Тако се моли калуђер седи,
бројанице ниже, у земљу гледи,
бројанице ниже, кô да речи броји,
да л' сувише рече ко да се боји.
И боље да броји низ бројаница,
нег срдите боре с игумнова лица,
с висока чела игуманова
да чита, болан, нечитка слова,
нечитка слова с чела висока,
с корице тврде књиге живота;
ал' у тој књизи колико још мора,
колико још бити невиђених бора,
невиђених бора, нечитаних слова,
развалина црних изгорелих снова?
У развалинама живе душе није,
тек једна гуја у њима се крије,
паклена гуја, хладна, саможивна,
немилост живи испод развалина,
јер ко сиктање те ледене гује
калуђеру седом ова реч се чује?
„Зар опет була, будало стара?
Ко ће да пати, ко да одговара?
Зар не знаш, болан, не знао бога?
Зар не знаш воле паше честитога?
доста смо крили туђе битангаше,
немилост навукли Османа паше,
зар ниси чуо како паша прети,
ниси га чуо богом се клети,
ако још једног примимо бегунца,
нећемо више гледати сунца,
већ само можда умирућ' срамно
спаљеног стана гариште пламно!?
И опет си дошô, несмислениче,
и опет ми таке доносиш приче?
Одлази таки, одлази мигом,
наложи младим искушеником
сместа нек један паши одјезди,
нека му носи понизне вести
да се грешница није могла спасти,
да ј' у нашем дому, у његовој власти!
Журите брзо на најбољем коњу,
паша нек дође, кад хоће, по њу!
Па после, старче, после заповедам,
нек дође була да је исповедам!”
Рече Варнава, игуман млади,
а старац оде тако да ради. —
Ал' тамо доле испод самостана,
у студени снежној зимнога дана,
непрестано чека бегунац лепи,
надом се греје, вером се крепи,
греје је нада од главе до стопе,
под стопом се њеном снегови топе.
Дуго је тако чекала млада,
кад уједаред отворе се врата,
излети један коњаник из двора,
рекô би трком прегазит је мора,
излети и брзо нестаде у гори,
цура се крсти, у себи збори:
„Да црна коња, да црња јунака,
из светла је дома, ал' је чедо мрака!”
Тако збори цура, па се чудом крсти,
у крст се већ слажу нехотице прсти!
Док се тако крсти була, у том часу
у цркви малој на иконостасу
икона се једна стреса у оквиру,
икона Ђурђа, свеца намастиру,
стреса се слика у тресу све јачем,
светитељ Ђурђе замахује мачем,
замахује љуто све жешћим махом,
а коњиц му дише огњевитим дахом,
огњевитим дахом листове просу
староставних књига, на певници што су,
а на једном листу отворених књига
писана слова пламеног лика,
гњевита бељца огњевитим млазом
ужежена, зборе 'ваким исказом:
„Боже вечности, боже тренутка,
боже 'сељене и сваког кутка,
ох, боже клетве, боже милости
опрости свету грешном, опрости!
Само навеки испред твог лица,
навеки прогнан да је издајица!
На њега само, роба довека,
на њега само, само на њега,
небеског гњева све громове проспи,
не прости њему, ил' ником не прости!
Јер никог не мож' гора клетва снаћи,
до заједно с њиме у рају се наћи?
Ох, зато, боже вечне милости,
не прости њему, ил' ником не прости!”
Још даље пише, још даље се ниже,
све жешћа клетва, све страшнија мисô,
онај тек зна је што је написô;
јер чудан је поглед, чудан је тренут,
самртно око мора засенут,
само се види ватра све жешћа,
страшан је плам, ал' страшниј' навешћа.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:21

IV
Меку је руку у руку дала,
у суху руку седога кала,
кале је води; кô пастир јање,
нејако јање, кад води на клање;
показујућ врата свога господара,
унутра је пушта, врата затвара.
„Ти ли си ћерко?” игуман загрми,
„што код паше мисли нас да оцрни?
Ти ли си несрећо, ти ли си куго?
Ал' чекај само, нећеш ми дуго!”
„Владимире!” замуца лепојче убаво,
„да л' Владимире ил' игумне Варнаво?
за име бога да л' сам чула право?!
Дрктала је була од пете до главе,
чујући поздрав игумна Варнаве,
са бледа лица кад јој паде вео,
и Варнава као да задркта цео.
Бледо му лице још већма побледи,
ледено срце још већма се следи:
„Кога видим, јадан? чије чујем гласе?
ох, благи боже, преблаги спасе!
да ли ме кушаш, да ли ме караш,
што преда мном сенку најмилију ствараш,
сахрањену давно, у срећнијем добу,
у груди мојих леденом гробу?
Или се сама из груди ми диже? —
Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!”
За руку је руком грчевито стисну,
од бола була и од јада врисну,
обнезнани се, паде му на груди;
у грудма леденим стари плам се буди,
у грудма леденим, испод развалина
негдашњих снова, негдашњих милина,
упали се искра првога жара,
успламти љубав жестока, стара;
ал' она гуја, она подмукла,
гуја немилости, што се ту увукла,
излети испод буктива гаришта,
опаљена пламом љуто пропишта,
побеснила пуста гуја немилости,
у грудма гризе срце, плућу, кости!
Сећа се тужан кале у несвести,
сећа се своје ропске заповести,
осећа грижу у грудима гује,
ох, ала једе, ох, ала трује!
Једе му срце, плућу и кости,
„ох, боже!” вришти, „опрости, опрости!”
Предише, кука бесомучниче,
срља на врата, грми и виче,
са свију страна калуђери лете:
„Шта ти је, шта је, тројице ти свете?”
„Ох шта је! шта је! — та невоља је,
невоља тешка, самртни крај је!
да л' учини, старче, оно што ти реко'?
да л' оде ко? ох, дал' је далеко?”
„Све је у реду, по твојој вољи,
коњаник добар, коњ је још бољи,
удеси све то старање наше,
сад је већ можда гласник код паше”.
„Сад је код паше посланик врага!
и ти још стојиш? таки без трага!
Седлајте коње, седлајте сваки,
идите паши, идите таки,
поручите му да се не спрема,
да код нас буле никакве нема!”
Одоше оци кад су то чули,
а Варнава оде сумртвој були.



V
Вече је дошло, сутон се хвата,
од звездица златних завеса пада,
да не би напаст насртљива мрака
продрла у светло светилиште зрака;
склопљена су врата зимнога дана,
и склопљена стоје врата самостана,
и самостан истог мал' да се не боји,
јер син један мрака и пред њиме стоји;
турски један телал стоји пред врати,
балчаком врата хоће да смлати:
„Отвори, море, ђаур-дервише!
доста сам чекô, не могу више,
зар нема поган уши, кад ћути?
ал' чекај само, одрезаћу ти!
Отвори хеј, отвори, Влаше!
поруке ти лепе носим од паше!”
Тако се дере нестрпљиво Туре,
и већ се у двору калуђери журе,
кључеви звече, брава се отвара,
провирује брада калуђера стара.
,,добро Ми дошо!” Туре га поздравља,
,,Осман ти се паша понизно јавља:
паша је близу, тек ту што није,
ено, гле, на брегу барјак му се вије!
Ал' ако му була не буде на крилу
Док не стигне зора преходницу чилу,
честит ће вас паша лепо да обдари:
коцева добрих неколико пари,
коцева добрих да чачкате зубе
и још мало ватре на то тамно кубе,
да вам се Види читати опела:
ето то је, Влаше, порука ти цела!”
Изрече Туре, ободе жерава,
калуђеру старом изнеможе глава,
клону му глава од тешке муке,
испадоше кључи из мршаве руке,
и једва се сети да треба да јави
поруку лепу игумну Варнави,
подиже кључе, затвори врата,
зар, да не дођу Турци изненада!
попе се старац по трошним степенма,
и опет наста тишина нема.
Тишино моја, чедашце неба,
ала си мила, ала си лепа,
испод састанка ноћи и дана
када те буди звекет ђердана,
на меких груди, са грла мека
када те буди умилна му звека,
ил' о мушком врату кршење гривна,
тишино моја, ал' си ми дивна!
Ил' кад те уздах њиха дубоки
разлежући се по јуначкој токи,
ил' пољубац ситан када ти тепа
слатка тишино, ал' си ми лепа! —
Ал' кад те кида, када те треска
ужасни звекет окова тешка,
када те јаук и врисак цепа —
ал' си ми страшна, тишино лепа!
Ал' никад још ваљда ниси била така
ко сада испод шатора лака,
Османа паше шатора бела,
никад се још ниси тако отела!
Честити паша замишљен ћути,
пред њиме ћуте оци погнути,
довели су булу пред господара,
господар ћути, пуши, ал' не кара!
Братија ћути и була је нема,
окови јој ћуте на рукама двема,
нема је була, ал' у срцу стрепи,
познаје ћуди свога господара,
како се страшно ономе свети
њега што дира, њега што вара!
И ево паша испуши лулу,
по бради се глади, погледа булу:
„Добро ми дошла, верна моја љубо!
доцне ми дође, ал' ми није скупо,
није ми скупо чекат на тебе,
само те жалим што ти срце зебе.
Ал' немој тако да се жестиш јако!
на ноге момци! растурите пакô!
палите тамо оне куле беле!
грејте јој срце сред ватре вреле!
водите и те калуђере старе,
њезине верне, добре чуваре,
а они други знаће већ сами
како се греје на пожарних плами'.
Само Варнаву сместите лепо,
од њега први да видим пепô!
Журите момци, нека се сија!
и мени је зима! грејô б'ж се и ја!”
Намигну паша на своје луде,
и што рече, тако се збуде.



Спаљени леже Ђурђеви ступови,
сведоци негда божје љубави,
а сад сведоци божија гњева,
у гаришту им грех се огрева.
Ал' осим греха живе душе нема,
неколико само костију бели'
што су их по гару ветрови разнели,
по пучини црној просуте се Нижу,
бледилом смртним кô да речи пишу,
да страшна листа, да страшнијих слова
што их написа писац векова!
Ал' шта то пише, шта ли то вели,
та црна књига са ти слови бели?
Јесу ли клетве? прорицање је ли? —
Још страшније је, страшније још је —
збриши је, судбо, с читуље божје!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:21

МИНАДИР

Што је силан, што је славан
краљ Рамсенит од Мисира,
таке силе нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што има силна блага
краљ Рамсенит од Мисира,
така блага нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што му је ћерка лепа,
поносита Валадила,
те лепоте нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па како је воли бабо!
Један осмех свога смиља
не би дао за сву земљу
од Индуса па до Нила.
Од Индуса па до Нила
нема таког красног лика,
до у једног сиромашка,
вајаоца Минадира.

Вајаоца Минадира,
што лабиринт краљу зида,
де ће краљу с ћерком својом
после смрти да почива.

Живо ради Минадире,
дању, ноћу нема мира,
неће бити таке зграде
од Индуса па до Нила.

Вајаоче Минадире
дању, ноћу нема мира,
дању, ноћу походи га
краљ Рамсенит од Мисира.

Дању, ноћу походи га,
с њим долази Валадила,
да и она види де ће
вечни санак да одснива.
Гледао је вајаоче
пуну чари, пуну мила,
све му рука лакше куца,
све му лице блеђе бива.

Усами се, не зна шта ће,
косу мрси, рухо кида,
замршаје срца свога
у лавиринт сулуд зида.

Оштрим длетом бола свога
у блед камен реже лица,
свако лице иста лепа
Валадила од Мисира.

Тако воли Минадире,
тако му је љубав силна,
те љубави нема више
од Индуса па до Нила.

Лепо лице све је блеђе
вајаоца Минадира,
а посете све су ређе
Валадиле од Мисира.
„Што ми вене дете моје?”
стари краљу ћерку пита, —
поносита Валадила
само ћути, само снива.

Нагрнуше просиоци,
слава, пурпур, злато, свила, —
све највећа госпоштина
од Индуса па до Нила.

Ал' што пурпур црвенији,
што сјајнија свила бива,
све је блеђе лепо дете
све тамнија Валадила.

„Доста, доста, драги бабо!
Моје срце не избира,
срце моје само воли
неимара Минадира.”

Снуждио се на те речи
краљ Рамсенит од Мисира, —
„зовните ми тога младог
неимара Минадира.”
Снуждио се силни краљу
забринуто чело збира, —
ал' доводе у одају
бледу сенку, Минадира.

Високо му чело бледо
кô папирус благог Нила,
ал' у оку мисô тиња
и љубави света збила.

Осмехну се краљ Рамсенит,
осмејак му бригу вида,
кô облаке с неба сунце
са чела му боре скида.

„Неимаре Минадире!
Ја и нако немам сина,
тебе воли моје дете, —
краљевић си од Мисира!”

Уздахнô је Минадире,
занео се, као да снива,
мртвог слуге прихватише
вајаоца Минадира.
Прилете му бели голуб,
прилете му Валадила,
није могла доста брзо,
како га је жељна била.

Како га је жељна била
душа јој је излетила,
а остаде бело тело,
оста мртва Валадила.

Жао беше старом краљу,
Рамсениту од Мисира,
што радошћу превеликом
уби ћерку, уби сина.

док налише самртником
света уља и мириса,
издахнô је већ и стари
краљ Рамсенит од Мисира.

Повише им бело тело
у покрове од папира,
а по њима написаше
од љубави шта све бива!
Исписаше љубав њихну
на покрову од папира,
нема таке приповести
од Индуса па до Нила!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:22

САМСОН И ДЕЛИЛА

I
„ О j, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев Дични бране,
мрзи, синко, Филишћане —
Филишћани мрзе нас!
Ал' не љуби, мој голубе,
филишћанске толке љубе, —
јача љубав нег омраз!
Ал' И откуд у тих груди'
где мужевом отров суди,
за жене им толка слас?”

Тако мајка од милина
јуначкога кара сина,
дива свију јуначина;
дивак синак збори њој:
„Зар мужеви? — Срам је рећи! —
штo их тисућ бега псећи
од вилица магарећи'
кад замахне синак твој?
То мужеви? То су жене!
Па зар жене против мене?
Кад с женама време губим,
Волим с женом да се љубим
но с женама бити бој.”

„Али зашто Филишћанке,
мамне танке домишљанке?
Израиљке, израјанке,
зашто, сине, не би њи'?
Узми Мару, имаш стада,
од истока до запада,
стадовита ј' оца кћи!
Узми Сару, имаш злата,
а лепотом вреди млада
филишћанске цуре три!”

„Израиљке? — Некад беше,
док ме славе не понеше,
не знајући своје сеше,
просио сам једну ја.
Имала је једног чика,
филишћанског најамника,
чико њојзи боле зна:
одведе је на преваре
међу своје господаре —
сад им ноћу уз пехаре
место жишка лицем сја.

Јест, ал' сада, боже свети!
кад од мене туђин стрепи,
сада ме се свака лепи!
Сад ме љубе, сад ме маре,
сад ми нуде Саре, Маре, —
понеаре! —
Филишћанке нису верне,
ал' неверу љубим њину,
јер је вера у својину,
у рођено, у матерње. —
Па те чежње, тог снебива,
у јунаку што ужива
а крвника опште среће
отискује, мрзи, неће!
Тог судара изобиља
разиграних двеју сила
од омразе, од омиља, —
ох, Делила!”
„Шта? Делила? —
Тако ли се зове вила
што је срце сину моме —
зар са мноме
поделила?”

„Да, Делила!”
Одазва се витез млади,
те се руком
по јуначку челу глади,
склопљених се маша веђа
као да се нечег сећа,
мучи муком.
Ал' бадава руком крије
понос-чело и повије,
осећаја сакрит није
из осмејка што се смије,
што с' из отих дивских груди
у надиму тешком буди,
што из крета сваког бије,
из обилних што се власи
од потреса тајне страс'и
у расплетних бујних млази'
заталаси,
сакрит није...
И не сакри осећаја,
већ из грудног испотаја,
из увојна косотреса,
из осмејка боног теза,
у један се уздах слива:
„Ох Делила!”

Па кô потоп од бујице
кад уставу прву свали
те поплавом бујних вали
руши, дере нештедице,
по уздасих тако први'
у јунака реч поврви:
„Ох Делила!
каква ли си, пуста, била,
кад погубих теби војна,
од газански што је врата
одбијао несавлада!
Ти се маши копља бојна,
па из грла викну гојна:
,За мном, жене!
преда мном је војнов сене!'
Те намигнув измичаром,
постиђеним женским каром,
ти завитла, ја прихватих; —
ал' како си била дивна
у заносу жара кивна:
да те видим још једноме,
слатки громе,
оружје ти натраг вратих,
удри, рекох, слобода ти! —
Но поруга мога дива
потпала ти беше севу,
те у гњевном разагреву
већ се лати мача сива
и замâну, —
ал' заману!
У заносу и у жару,
ја подиђох твом удару,
у жестоком, у загрлу,
грудима те дигох, врлу —
обамрлу.
Ја подиђох том удару,
ал' од жешћег од удара,
од очију, од недара,
оста рана без видара! —
ох ал' ево што је вида,
што је скида!”

У тој речи, испод груди
вади свиле комад жути,
на свили је ситан вез; —
тај је везак што замути
Самсонову бистру свес': —
шарен везак њему ниже
једно лишце,
а под лишцем ситно пише
по комаду жуте свиле:
„довече си у Делиле!”

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:22

II
У свету Газу, у Дагонов храм,
филишћанске је вође скупила
Самсонова несавладана ћуд.
У храму гори жртвенички плам,
просевкује сумраком сводовским,
осевкује боговска ступила;
ал' жешће још у грудма вођевским
просевкују кроз разбор им и суд
Самсонова јуначка чудила.
Проговара газански стари вођ:
,,Не остаје нам друга припомоћ,
делила само, превара и ноћ,
ком не досади мржња до сада,
том љубав нек је смртна досада.”
Сви остали се брадом зглађују,
те газанскоме реч повлађују:
„Не убисмо га мржњом до сада,
нек му је љубав смртна досада:
не остаје нам друга припомоћ
делила само, превара и ноћ.”
Поклонише се старци у повлад,
у један клим, у један брадоглад.
Ал' има један међу њима млад,
Аскалон му је очевина град,
на глави му је златан облучац,
са груди му камења стоји сев,
ал' жешћи још из очију му гњев:
„Делила зар? Зар жена, блудница,
постељичарка кмета робовског
јуначком роду да нам буде спас?
Је л' ово збор? Је л' ово судница?
светилиште ли храма боговског?
ил' сведилишта оскрнавни јаз?
Ал' моја је жестина узалуд
кад видим већ, кад видим и кад знам.
да ј' оним жаром планула ми груд
штo гори њим ен' онај свети плам,
ипак би само зато горукô,
да боље видим — грдна поруго! —
да боле видим срама нашег мрак.
Зборујте с њоме, да вам нисам крив,
ал' ја вам одох сад у недозив!”
И оде кнез. У храму Дагона
за богов кип малена беше клет,
молитвениште божног нагона,
свилени тек је застираше вез;
у оту клет је отишао кнез.
Другари му се стари згледају;
да л' гњевне можда речи тувише,
те смишљају да добар беше свет? —
Осмешкују се „Млад је сувише!”
Па, божанску погледајући клет,
намигују: „Сад оде на заклет!” —
Уведоше Делилу. Гори плам;
у горуку жртвеног светила
главарима се клања делила,
Самсонових милина дивни стан.
Проговара газански кнеже сам:
„Разумеле су, ћерко, војводе
да теби ноћу кришом доведе
крвника нам Самсона! Ћерко, чуј!
И ноћас ако дође несретник,
нек искаже на загрљајни љуљ
чиновној снази шта му бива виг.
А кад се слегне слатки санак у њ,
чувару нашем жељен подај миг —
па уместо крвника рода твог
у твој ће пасти блажен загрљај
жеженог злата небројени слог,
и пурпура и камен самосјај.”
Ућутао је газин стари кнез —
ишчекује се Делилина реч.
Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад,
кад господара свог опскакују,
те штеком драже ловачки му смер,
а он их тиша стегом смишљеном
да не буне већ погођену звер?
У делили се тако кренула,
на позивну главара заповест,
испод срца животних страсти мах:
срамота, понос, гроза, љубав, страх —
но зазорна стишаваше их свест
у светој збили храма боговског.
Ал' кад је зверски разабрала смер
што старчева јој дава понуда,
одуста зазор, страшчад посукта
кô добра пашчад на голему звер.
„Будало стара, кукавицо сив!
Самсона — ја — да издам — оманом?!
Шта мислиш, деде, ко ти је тај див?
Господар ти је, знаш ли, господар,
господар твој, а мој је, мој је — цар!
Па каквом си се понео помамом
да мени ти, ти мени нудиш дар?! —
Ја немам злата, немам пурпура,
ни бисера, ни камена што сја,
ал' имам све: — Самсона имам ја!”
Главари гледе, бледе, трну, мру,
у храму је тишина самртна.
Чује се горук светог пламена.
уз жестоки Делилин предисај.
Ал' одонуд де света беше клет
зашушта канда свилен онај вез, —
испода њ образ указа се блед:
аскалонски се млади чини кнез,
и један глед и један живи гред —
на Делилу је пошô у полет:
„Девојко, жено, друже, делило!
објављен личе светога ми сна,
међ женама ти једна делијо,
из ових руку не пуштам те ја!”
Колико беше милостив му вик,
толико страшан говорников лик:
с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам,
да освети обесвећен му храм.
делила цикну, пребледи кô сен,
обнесвешћена паде на камен.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:23

III
У по шесте бујне ноћи
што му свести не дад' очи,
из љубавног неодваја
Делилина загрљаја
Самсон скочи:

„Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?
Зар се тако уста љубе
што им зуби роду твоме
на разбоју самртноме
самим шкрипом главе рубе?
Зар се тако желно-вољно
обамире на тој руци
што ти са ње синоћ војно
на самртној беше муци?
што ти са ње многој браћи
кратки вечак поста краћи?
Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?”

Кô Мојсије на Синају
кад угледа у осјају
снова својих овапут
штo народа првом сину
из облака црног сину
севотином обасут:
делила се тако баца
пред синајском горостаса,
целује му колена,
увојке му глади власа
са чеоног што се краса
до јуначког вију паса
око дива голема.

„Хоћеш да ти кажем право?
У мени је бог и ђаво,
диван ђаво кâ и бог:
испод неба твога чела
снела ми је врела жела
зрак боговског ока твог;
а владалац уђе мрака
из облака увојака
у заносну моју свест,
замрси ми бујним прамком,
улови ми гујном замком,
обезумну моју жест.”

„Зар у теби моја коса?
у теби ми очи зар?
па на мени шта још оста
да накнаде буде доста
за те страсти ненажар?”

„Ох, кам да је за однетак
ове косе силни сплетак,
жела мојих непровир!
Загрљајем да је косим,
у недрима да је носим,
да ми буде недромир!
Па да ми је попит очи
пољупцима једне ноћи,
камо срећа, камо слас'!
Јер онда би тек делила
тог остатка вредна била,
десна руко, твога мила,
медна уста, вас, ох, вас!”

Шеста ноћ се тако збори,
шеста ноћ се тако гори,
шеста ноћ се тако мори,
шеста ноћ:
од насладе и милине
верне страсти Делилине
у јунаку већем гине
свест и моћ.
Под увером њених слова
склапљу му се очи црне,
црна врата светлих снова;
у заносу срце трне,
руса глава малаксава,
на твоје се спушта крило
ој, делило, —
Самсон спава.
Ништ му санка не будука,
ни скоковца бесна хука,
испод окна Делилина
што се стрми са висина,
а камоли она јека,
она дрека издалека,
преко гора, преко река,
да ће доћи сад до њега!
— Народ бега:
„Ој, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев дични бране,
удри, синко, Филишћане,
Филишћани туку нас!
Ханаан је једно гробље,
твоја мајка јадно робље!”
тако далек збори глас.
А чује ли тог поздрава,
тог поздрава смртних страва,
израиљском роду глава? —
Самсон спава.
Самсон спава, не чује га,
ал' га чује глава света,
ал' га чује господ чета,
ал' га чује Јехова:
Серафими нису сишли,
ал' делила што сад мисли,
То је мисо његова!
„На толико мога жара
зар се ништ не одговара?
На толико страсти праве,
на толико збиљске јаве,
зар одговор лажни сан?
Или можда нема вере
да Ми љубав нема мере
ни у сјајном очном близу,
ни у бујном неостризу
дивне косе — али стан!”

диже руке те са зида,
од постеље, са дохвата,
са везиљска суха злата
ножичице једне скида:
„Дивска косо, њиво дивна,
на тебе сам сада кивна!
допусти ми да те косим,
да те косим, да те носим,
да покажем твоме лаву
што му царску дичиш главу,
иако те са ње скосим,
да је диван баш и осим!”

И окупи косу војну,
ножицама по њој кројну,
стаде сећи прам по прам;
па подиже руковетак,
њим ће свој да кити клетак,
своје среће мали храм;
и већ узе ређат бреме
од љубави преголеме
по свом телу и оделу,
по покућству женску целу,
стриз по стризак, низ по низак;
сад баш кипа кити мала
што казује бога Бала,
Филишћану знак побожја: —
паде слика са подножја;
делила се грозом стресе,
обазре се,
у грлу јој заста врисак: —
Је л' то Самсон, што ту спава?
Самсонова то зар глава?
тих вилица грдни зјап?
те ноздрве узвијене?
те зар очи испијене?
па те уши — тај незграп?
Иста слика, бог и душа,
на самрти њена мужа,
исти зелен, бледи вап!
Страшна мисô, поноћ нема,
мали жижак догорева,
у Делиле душе нема,
тек да само из вајата
посрћући нађе врата.
А напољу, у по трема,
сусрета је једна жена,
та је жена мати њена;
мајци својој ћерка пада
јецајући око врата:
„Мајко мила, мајко стара,
опет идеш од главара?
Знадем шта се тамо спрема,
ал' Самсона више нема,
место њега ен' у клети
на постељи мојој спава
авет грдна мојих страва, —
Дагон ми се њоме свети,
што му храма обесвети;
ено вам је, сад навал'жте,
на њој, на њој кив искал'те!

А шта на то мајка стара?
Са улице трем отвара,
из улица са свих страна
силне чете Филишћана:
„Амо, децо, Самсон спава!
Будимо га! Камо справа?
Камо остра слепила?

А ти, ћерко, не стој туна,
уцена је твоја пуна:
светла круна Аскалуна
за тебе се спремила!
Живо, синци, камо клинци?
камо остра слепила?”
И нагрну чета многа,
пуна духа црна, злога;
из куће се зачу врис, —
под Делилом клеца нога:
врисак беше њеног бога,
Самсонова оба ока.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:24

IV
У тамници је сужањ, окован,
у тамници је глава народа,
у тамници је снага народа,
у тамници је нада народа,
у тамници му судац богодан,
у тамници је Самсон, окован.
Па све због једне жене! Жене зар? —
У тамници јунака свију цар,
и глава, снага, нада рода свог
и божји народ и у њему бог.
У тамници? Ал' тамница је пет:
Филишћанова, то је једна тек,
ал' он је слеп,
и тамница му цели бели свет,
и тамница му љубавни му јад;
ал' тамнице би све те поднô рад,
да није једне што му пије крв:
да није народ Фuлишћаном стрв;
ту тамницу, тај оков да је стрест,
кривице своје немилосну свест!
Ал' бог је велик:
жежено гвожђе кô кад се кали
у студни вали
те бива челик,
тако се душа сужнога дива,
паљена славом сјајних победа,
топљена жаром жељних погледа
огњеног ока Делилинога,
тако се срце од плама жива
у смртну студен тамнице скрива,
слепилом жарки поглед окива,
те — песник бива.
Самсон је певô.
Певô је земљу, певô је небо,
народ и бога, славу и срам:
јунаштва свога минула дела,
дивоту мушку дивскога тела,
пребујне косе срезани прам,
угасле звезде зеница слепих,
певô је поглед очију лепих,
певô је љубав и њену силу,
ох, и Делилу!
Шта је с Делилом? Камо Делила?
Зар и њој сломи тамница крила?
зар и њој очи у вечној ноћи,
та неће бити, ох, неће моћи:
гвоздени шиљци, слепила клета,
стопили би се од њена гледа;
ал' у сну, можда, с његових груди?
Ох, — да полуди!

Самсон је певô, ори му се глас,
бојева смртних некад жив ужас
надјекује окова тужни звек,
с тамница стреса мемлу камена.
Па ни камен му мâ не спречује,
чак на дно пакла продире му јек,
разбирају га дуси пламена.
Ал' онај горе, тај га не чује;
већ отвара Филишћанима свес',
чује га млади аскалонски кнез
те збори лепој својој невести:
„Делило, душо, слатки савезу,
чујеш ли тај прижељак небесни
славуја слепог у том кавезу?
чујеш ли песме, знаш ли какве су?”
делила чује и делила зна,
од опомене спопада је стра',
од помисли се крвца слеђује,
а камо л' гласа тутњавина та,
што залечен тек бол позлеђује,
ал' ипак вели: не зна, не чује!
„Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар?
па нека дође, да га чујеш бар!”
„Окани ме се, махни ме се сад,
веселе да нам туђ не квари јад!”
„Весеље зар? Ти стрепиш, бледиш, мреш, —
ха, још га жалиш? Још га лубит смеш?
За сутра ће се свадба спремати,
ал' Самсон ће сватовац певати!”
Набрекну роба, роб с' удаљује
и тамница се одмандаљује.
„Ој сужњу, робе, робе неробе,
ево ти носим гусле кедрове,
ако ти глас од песме ослаби
да уз њих сутра певаш о слави.”
„Чуваре бедни,” збори сужањ див,
„чуваре будни слепог јада мог,
дај амо гусле, амо луцањ крив,
надапесте л' им одрезан ми влас?
Ал' донесе л' ми други какав глас?
Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог?
Но бог ће га сачуват, устреба л' —
ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?”
Филишћанин се маша за мандал:
„У награду са веште издаје
господар млади, Аскалонски краљ,
на женидбу с Делилом пристаје! —”
У Самсоновим грудма нема дâ.
„Рад издаје? Рад какве?” прошапта.
„Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!”
И оде чувар јасно кикоћућ,
затворише се врата, шкрину кључ,
из тамнице се грдан зачу рик,
кô рањен лав ил' кô надражен бик,
пораскидани звекнуш' окови:
мандал се стресе, чувар дркће сав,
— помозите му силни богови! —
ал' преста рик, тишина, камо лав?
Ни гласа му, — чувара прође стра':
„Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!”

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:25

V
Аскалон је диван граде,
приморје га више нема:
двор до двора, храм до храма,
стуб до стуба, трем до трема.
Ал' храмови сви су мали
поред оног храма света
у ком главом обитава
Астарота, мати света.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
под ногама слике златне
бела стена од степена.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
на темену слике златне
кров од храма мирно дрема.

У очима слике златне
нека мисо ко да сева
гледајући испод себе
каква ли се слава спрема.

У храму се свадба слави,
тих сватова више нема:
Аскалонски цар је женик,
а делила лепа нева.
Чело ногу седе ,млади
богињина лика света,
до висине њихне једва
жагор свадбе што доспева.

Чело ногу богињиних
седе младих врх степена,
млад је женик живи пламен,
а невеста бледа, нема.

Млад је женик пламен живи,
гори, збори, приповеда:
„Што је теби, злато моје?
Што ме сунце не погледа?”

„Не питај ме, срећо царска,”
невеста се исповеда,
„joш је Самсон у животу,
то је извор мојих беда.

док је крвник тај на свету
нисам тебе, царе, вредна,
богињи га жртвуј данас,
давно му је крви жедна.
Нек богињи буде жртва,
погуби га, круно светла,
скини мржњу с моје душе,
да љубави није сметња.”

Тако збори нева млада,
разговор јој огњем сева,
млад је женик мрко гледа,
погледом је сагорева.

Млад је женик мрко гледа,
нема збора, лица бледа,
а невеста моли, куне,
из очију бол исцеда.

Из очију болом проси
немилосна милос' нева,
за немилос' једну мушку
обећава милос' жена.

Млад је женик мрко гледа,
помркује роба верна, —
то је вид'ла једна стара,
крунисана брада седа.
Крунисана седа брада
филишћанског царског већа,
што сеђаше крај богиње,
младенцима иза леђа.

Крунисана седа брада
младожењи тихо смета:
„Не синовче! немој тако,
не скрнави света реда!

Израиљски свећеници
ево т' седе до колена,
а ти скидаш главу глави
израиљска рода цела.

Не, синовче! немој тако,
не скрнави света реда!
Замоли га и ти малко,
израиљска брадо седа!”

Израиљска седа брада
свећеник је првог реда,
у сватове дозвала га
филишћанских моћ победа.
Моћ победа филишћанских
и народа грдна беда
и наслада злобе ради
Самсонових славних дела.

„Светла круно, славо млада,”
свећенички збори деда,
„мислиш ли му ти милостит,
израиљски народ не да.

Пустиш ли га мирна, здрава,
његов народ смрт му спрема:
камењем ће да г' утуче,
бунтовник је, да га нема!”

Хтеде старац дале клети,
ал' у грлу стаде клетва:
ево с' онај слуга враћа
што га посла круна светла.

Послани се враћа слуга,
за њим воде једног слепца,
стаде дрека Филишћана:
„Убијте га, једног штенца!”
Један оца, други сина,
сваки друга жали свесна,
што издахну под ударцем
Самсонова бојна беса.

Кô гомила дивљих паса
кад нападне тигра звера,
так о граја Филишћана
на Самсона јурнут смера.

Стаде дрека Филишћана,
ал' ниједног свата нема
да се такне смелим диром
Самсонова дивског тела,

Самсонова тела дивског
и главе му бујног реса,
— зарасли су срамни трази
Делилина кобна реза! —

Зарасли су трази срамни,
обнови се снага меса
у кидању од окова,
у дрмању сужних реза.
Обнови се дивска снага,
ал' не види дана бела,
светови се крећу грудма,
ал' селена сунца нема.

Од подвика Филишћана
привиђа му с' битка света:
„Кô је јунак”, див загрми,
„са Самсоном да с' огледа?

Ко је јунак?” — У гомили
нема гласа, душе нема,
само један цик се зачу
са висине, са степена.

Само један цик тек беше,
ал' Самсона жешће слета
него рика целе војске
С противником кад се срета.

Један цик тек, један скок тек,
и ево га врх степена,
и ево га до невесте
и царскога војна њена;
без показа вида свога,
без очију дана бела,
тек поведен једним циком
и мирисом њена тела.

Скамен'ло се царско веће,
свећеником крви нема,
прикован је женик млади,
бледа лица, збора нема.

А невеста нема гласа
да јој вриском одолева,
сакрила се за ступ златни
Астароте, мајке света.

За ступ златни Астаротин,
што почива на њем греда,
а на греди кров кристалов
големога храма света.

Око струка богињина
невеста је руке свела,
самртне јој капи бију
с обамрла бела чела.
У простору грдна трема
тишина је мртва, нема,
Самсон чује откуцаје
издајничка срца њена.

Самсон дише предисаје
најмилије свију жена,
пакленим се сећа болом
свију сласти, свију беда.

Пакленим се болом сећа,
паклена га мисô цепа,
за белу је хвата руку,
жестина му кивна, слепа.

За белу је хвата руку
Самсонова рука лева,
а десна се слепо стрми,
да се маши врата њена.

десна Му се слепо стрми,
ал' уместо врата бела,
за грло је ухватио
Астароту, мајку света.
Астароте слику златну,
што је на њој наслон греда,
и целога крова тешког
богињина храма света.

Колика ли беше стр'ога
Самсонова бола прека,
заљуља се Астарота,
прсну злато, пуче греда.

Распаде се цела грађа
од ливанска тешка кедра,
на јуначке пада главе
и на бела пада недра.

Кô усови са Ливана
кад укопну на врх брега
те кедрове збришу луге
под навалом силна снега:

Тако тутњи, тако пуца
пољуљана зграда цела,
на јуначке пада главе
и на недра пада бела.
И на круне и на венце
и на митре од обреда,
и на старце и младенце,
на румена и на бледа.

И на злато и на свилу,
и на песме од весела,
на Самсона и Делилу
и на клетву њиних жеља.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:25

ПЕВАЧКА ИМНА ЈОВАНУ ДАМАСКИНУ
за Српско певачко друштво панчевачко

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога мâ,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајаника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу тишине живога гробља,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стрâ,
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Господу сева бритких мачева
кад се поведе последњи бој,
богу што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој:
ти, клетво земне омане,
Ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога мâ,
богу славуја и богу гуја
господу тутња громовима:
Ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:26

МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ
Јуле, ћерке Пере Сегединца

Ох, мајко света, Богородице,
штo слуга ти на мене каже лик,
у јаду ти се налик осећам,
помози ми, да, слаба, научим
олакшати бар осталима бол,
те сваки јад, ублажен, утишан,
да грдној мојој рани буде лек.

(Из драме Пера Сегединац)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:45

ЅANTA MARІA DELLA ЅALUTE

Опрости, мајко света, опрости,
штo наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
штo ТИ земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Зар ниje лепшe носит' лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепô спалит' срце и луб;
тонут' о броду, трунут' у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат' у те,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај о ја;
све штo је срце снивало младо,
све је тo јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
све је тo давно пепô и пра',
на угод живу пакости жуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал' ипак нећу никога клет';
штогод је муке на мене било,
да никог за То не криви свет:
Јер, што је души ломило крилo,
те јој у јеку душило лет,
све је То с ове главе са луде,
Ѕanta Маria della Ѕalute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к'о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте! —
Ѕanta Маria della Ѕalute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо тоlикo све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка штo сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Две се у мени побише cилe,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к'о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд —
о, светски сломе, о страшни суде,
Ѕanta Marіa della Ѕаllute!

у срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к'о да се Бог ми појави сам:
у души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она Ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до не простире путе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

у нас је све к'о у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
тo се не пише, то се не поје,
само штo душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
тo је и рају приновак драг,
тo тек у заносу пророци слуте,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

А кад ми дође да прсне глава
о Тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: »Ево ме, нај!«
Из ништавила y славу слâвâ,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све се жеље Ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камо ли људе,
звездама ћемо померит' путе,
сунцима засут' сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Ѕanta Maria dеllа Ѕalute.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable