Laza Kostić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:08

ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ

ВЕЧЕ

Благо је вече, кô лице благо
седога патријара.
Карловац румен; је л' од радости,
ил' је то зрака срдитог жара?
сунце већ седа; кроз облак густи
продиру светли његови зраци,
кô зрачни, сјајни подупирачи,
што сунце држе да се не спусти.
Ал' бадава је; ено их нема,
црн им се облак сумраком свети,
а ноћ ће црна скоро однети
сунчеву славу и славу њину. —
Ој, сунце, сунце, што тако већ оде,
ала ме сећаш на сунце слободе,
на српски сабор — и на мањину...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:09

У СРЕМУ

Убава Фрушко, дивото моја,
у теби нема врлета горостасних,
ти се не намећеш поносном небу,
не Нудиш му љубави твоје
пружајући му голе, камените руке
у разблуди силовитој;
ти се смешиш, само се смешиш.

Кад је стварао бог ову земљу,
то пуначко девојче,
створење у кога је срце огањ
а тело камен и вода,
на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој
чаробне усне:
ти се смешиш, само се смешиш.

Тај осмејак пусти,
кад га је видело небо први пут,
чисто га гледам де од милина
раствори груди сјајне,
де изли на тебе љубавни благослов,
најплеменитије племе раја свога,
чедо љубави, анђела страсти:
вино;
чисто га гледам де ти се хвали рајем,
де ти га нуди,
тај одузети поклон боговске ћуди
што сам у себи труне,
невиђен, неуживан и неблагословен,
де ти га нуди,
а ти се смешиш, само се смешиш.

А кад те угледа усред раја
оно старо дрво,
свију јабука прамајка,
прва светитељка, грешница прва,
отвори јој се рана
под оном једином откинутом петељком
и затресе се.
Стресоше се на тебе јабуке
и у сваку рупицу обрашчића твојих
паде по један
забрањен плод:
у сваку долину твоју паде пo један
намастир бели.
На уснама ти плодови висе
па зар је и теби забрањен плод?
— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!
црви га једу, аветни црви, а ти? —
а ти се смешиш, само се смешиш.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:09

ЕЈ, НЕСРЕЋО...

Е ј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха
него што си песка.

Та то нису горе,
то планине нису
што се тамо модре
у големом низу;

већ маснице то су
твога грешног тела,
бог је тебе шибô
за прецрна дела.

Летећи по свету
у мукама љутим,
маснице си гнојем
нагнојила жутим;
маснице су много
примамиле псето,
да ти лижу тело,
рањаво, проклето.

Они лижу твоје
скупоцено блато,
лижући се теше:
то је, веле, злато.

Еј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха,
него што си песка.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:10

ПРОМЕТЕЈ
На камену високом прикован,
у окову се поноси титан,
поругљивим се баца погледом
на Олимпос, на душмана му дом.
На Олимпу је пировање, част,
међ боговима њему у пропаст;
пехарима се златним куцају,
од откуцаја горе пуцају,
а човек бежи неда'нимице
у гудуре, у мрачне станице;
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан
на камену, на станцу прикован,
већ оковима бије о стење,
о стењу пршти сужно прстење,
а из грла се ори грдан смеј,
та доста грдан да га чује Зеј!
То воле луди, воле робови,
ал' Зеј се стреса, бог над богови';
стаде му реч у грлу узану,
напитак му на усни усану,
из божје руке пехар испусти,
од пехара се море запљушти
те бурним валом гњева студена
запљускује титану колена; —
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан,
на камену, на станцу прикован!
Из грла му се опет ори смеј,
и опет дршће силни боже Зеј!
У титанину море мисли ври,
узаврели му осећаји сви,
ал' везан је Прометеј, везан је титан,
на камену, на станцу прикован,
те не мож' сила мисли врелије
стеновито да чело прелије,
да разаспе по земљи благослов,
а у небо да дигне потоп нов,
и борбу правде, борбу поноса,
прот силе саме, прот Олимпоса!
Ал' слути Зеј грозовит потоп тај,
прислушкује му манит запљускај,
и опет стрепи неустрашив Зеј,
и опет онај титанинов смеј!
И Зеј већ Види слободан свој плен,
разнето небо, Олимп потопљен,
и себе сама милост просећа,
већ ледне вале кô да осећа, —
потресло га је, задрхтô је кроз,
у колених му чисто зимогроз!
и још титански тај подругљив смеј —
да силан роб! ох да сиромах Зеј!
У страху Зеј са стрепна колена
свог орла шиле глађу морена,
да једе роба, да му вади плућ,
нек с' онда смеје богу с' ругајућ!
И оде оро зраком пливајућ
и стаде јести титанску му плућ;
ал' чим нарасте — опет онај смеј,
ниједна реч, већ смеј и опет смеј —
да пукне силан од љутине Зеј
де њему смејом пркоси јунак,
а он још на то свој да даје зрак!
Ал' зна то јунак, знаде то титан,
зато се смеје сужан, прикован,
та зато поруга, та зато смеј,
и зато грми од љутине Зеј!


Од ото доба па све До сада
у сурог орла та је навада,
кад пабирчи у бојно у поле
да тражи себи плуће најбоље,
најбоља срца и најбољу крв,
на најбоље јунаке му је стрв;
на кукавице, издајице, гад,
ни самртна га не понуди глад.
Еј, поносити, врли брале мој!
обиђи ти и мало лошиј' бој!
Јер чекајући таког дечка ти,
сва пасма ће Ти глађу скапати:
толико добар јунак, роб толико лош,
не роди више ил' — не роди још.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:10

КОЛО

Мрак се црни небом шеће,
хоће да га покрије,
под пазухо главу меће
тамбурице божије.

Бледа глава, месец бледи,
месец бледи пуначак,
свуд около сетно гледи,
свуд у колу пушта зрак.

Мрак опружа руку тамну
на кумовске сламе стог,
па укида једну сламку
са тог гумна небеског.

Буновно се сламком титра
о тамбуру, о жице,
месечево коло игра —
силне, светле ножице.
Саме виле и јунаци
арханђели небесни,
поносити, бледи зраци,
светле сенке, живи сни.

Ту су многе дике старе,
ту је многи српски тић,
до Душана цар Лазаре,
а до Марка Обилић.

Трепетљике звеком звече
уз тамбурин ударај,
по пољани буде цвеће
уз мирисан уздисај.

А на сваком цветку паја
једна мала чиста кап,
је л' то магла уздисаја,
што се слегла у ту кап?

Ил' је капља светог зноја,
што је с кола канула,
па кô крвца усред боја
на пупољак панула?
Ил' је суза од милина,
лед самоће растопљен,
што је видô са висина
соколова српски' сен?

Каква суза, какве боље,
какво цвеће — не знам баш,
само му је, знадем, поље
Косово и Сентомаш.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:11

РАЗГОВОР
С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лепирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
суморну зиму народног стида,
ал' већ и теби пролеће грану,
сарајске чини са тебе скида;
сунце слободе и крстов значе,
млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
чауру ропства крилима проби,
полети сунцу и крсту свету,
ал', још у лету,
стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
сузама горким бељена, прана,
народа клана, поисисана,
а усред мреже крсташ паук:
у препреденој, големој мрежи,
српски лепирак — ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
гмизави паук по теби мили,
шеће се по твом срцу стрвену,
сиса ти плаву крв и црвену,
а ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Ако још има крилатих снова
испод окова,
ох онда сањај облаке црне
што ће их врели јуже да згрне,
облаке црне, олује бесне
и муње кресне
и гром и јек;
вихар да сапон раскине мреже,
тебе у врте твоје донесе,
гром да сажеже
пауку век. —
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
замислит, друже, топлоте јужне,
бујице лужне, вихоре кружне:
а ти бар усни северне стеге,
мећаве, цичу, сметове, снеге,
да круне прште на челу живу,
корице мрзну о сабљу криву,
ни крвав порфир да згрије крв!
а камо л' крвник у плашту сиву,
а камо л' паук, а камо л' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
тек да те паук не једе гладни,
тек да ми ниси стрвини стрв!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:12

ПАРИЗУ
1867 — 1870.

Поносна главо свију градова,
камо дивоте твојих кудара,
твојих булвара и алказара,
твојих прадо-ва?

Шарена главо селенске гује,
около земље што се колута,
присојка љута по свету лута,
да сунце трује,

Лакома главо Евине змије!
Још ти се швигар огњена репа
у вечној муци вражија чепа
по паклу вије,

А ти се жељом искушитељке
машаш очајно пропала раја,
да паднеш опет са златна краја
празне петељке:

Та још ни репа ниси расплела
од умиљаја цар-нападачу,
траг му је још на скрхану мачу
луба ти врела:

А већ се старе машаш слободе,
јабуку тражиш у божју врту,
сујетом славе твоје надрту,
евински роде!

Ал' нема раја! Заман га вабе
последњим кајом синови доба,
задахом гроба задише злоба
пијаног Швабе.

Ал' није Шваба: — од једа мрска
светска се гуја у коло сави,
рођеним телом својој ће страви
главу да смрска.

Несрећна главо! — Сад си ми лена:
болом си греху зазора дала,
свака ти мука стотину зала
са душе цепа;

Свака кумбара храмове зида,
свака ти капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
с векова скида.

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне! —

Сва се племена стекоше света,
те ти у накит уметне косе
умења свога склопове носе,
ко челе с цвета:

Талије благе хвалисав сине,
штo му под руком и камен збори,
што шарну румен отима зори,
да ликом сине;

Па намет-племе Немице круте,
у ког и топа громовна уста,
што тамо зјапе голема, пуста,
ћуте и — слуте!

И Мисир старе шаље зидаре,
рођаци Власи тиквице носе,
сви су се стекли: или да просе,
ил' да те даре.

Сви су се слегли у грдну рпу
кô рајска живад човеку прву,
све се то клања у живом врву
цареву грбу.

Ил' оне слике злаћаних буба
зар нису царски грбови били? —
На плоду рајском трагови гњили
гујина зуба.

Под златним жигом царева грба
сви су се сагли; ал' сви баш нису:
једнога само не беше близу,
не беше Срба.

Нема под отим златним резама
ниједног знака животног врела,
ни бар уздаха јуначког мрела
рода песама.

Зар што му не даш, плеткушо стара,
да срца свога узоре свеже
слободном руком у камен реже,
ил' платном шapa? —

Не уме Србин кама да крњи,
ал' један камен урезан стоји,
Србине, брате, у груди' твоји':
тај камен црни

Црна је Гора. На том је каму
азијска гуја зубима кивним
изгризукала цртама дивним
јуначку драму.

А друга гуја, клизавиј' спона,
с друге га стране по ребрих креше,
да нову слику српскога стеше
Лаокоона.
Па тај под отим златним резама
да буде сведок животног врела,
скамењен ропац јуначког мрела
рода песама?

Никада! — Никад ласкавим вигом
нећеш домамит војана страсти,
да другар буде рајских ти сласти
под отим жигом!

Под отим жигом? — Ох, не сећај ме!
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне!

Под отим жигом! — Слика ми жива
тек сада срце споменом стеже,
с њоме ми свиће, с њом ми се леже, —
ноћас те снива':

Не беше Париз, ни светско гледе,
жена то беше голема, гола,
у крилу чедо скорашњег бола,
женино дете;
Женино само? Рађали су га
сви пуци света, само на челу
белегу носи очинском делу
женина друга.

Белегу носи царског недуга.
Са тог недуга вечитог жига,
— ох, ал' он мисли са суложника, —
свет му се руга.

Свет му се руга! — Громове беса
суседу првом о главу врља,
у пламен и сам очајно срља, —
плам до небеса! —

Нестаде плама. Самртна тама;
Само у руци пијаног Шваба
палило гори боја и граба,
просвета срама.

У томе жару види се жена,
по голом телу рана је силна,
на ране капље с палила кивна
ватра жежена.
У томе жару ала је лепа!
Болом је греху зазора дала,
свака јој мука стотину зала
са душе цепа.

Румен пожара сећа те стида.
Свака јој капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
вечито вида.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:13

ПОСТАНАК ПЕСМЕ

Сунашца на залазу
кроз прозор пада жар,
оданде на твој адиђар,
са њега на дувар.

Разишô се у млазу,
па шара бледи зид,
плаветан као небни вид,
па румен као стид.

Запали срце моје,
из њега сину зрак,
кроз ока твога камен драг
просинуо је благ.

Па и он је у боје
разишао се цео,
још лепши шар је разапео
на листак овај бео.
И нестаће му сунца,
ал' трајаће тај цвет,
јер то је онај неповред
што песмом зове свет.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:13

У НОЋИ

Ој љубавниче, месече!
ој, љубо, ноћице!
ој, звезде, пољупцем његовим
ужежене јој очице!

Ој ноћи! ој звезде! ој месече!
та јесте л' ви тек сан
што вас из плама жешћег свог
успаван снива дан?

Бар љубав моја така је:
— ох, ал' сте јој прикладни! —
и она је, ко ноћни сан,
из жарких никла дни.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:13

МОЈА ДАНГУБА
(Одломак)

III
И сада Ми привиђења
разбуђују поноћ сновну,
бледи реди од образа,
ближње душе, драге сени,
оживеле успомени
изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
од подоба древна доба,
не нуде се души мојој
мирисима босиочким
из давнине мученичке:
већ ми дисак загушују
јучерањим задасима
животова разилаза,
те бесамрт вида свога
споменима зачињући
самртничке ништавости,
исту судбу кô да кажу
ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њи'ну
да утече светски мрак:
муњско умље како сину,
те обасја приокоље.
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. (...)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:14

СПОМЕНИ

НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ

Пробудите, пробудите ми га!
Пробудите га збору скупљеном!
Зар не видите тврд како је сан?
Већ трећи дан што спава, трећи дан.
Пробудите га! Пробуди л' се сам,
расрдиће се, караће вас љут,
толико спати што га пустисте,
толико њега, што је сваки час
необрађен што веку остаје,
прогонит знао нештедимице,
ма гонећ час, прогонио и век. —
Пробудите га! — — Стани! нипошто!
Па баш да можеш руком самртном
пробудити, оживети и смрт,
размакнут међу непромењиву,
васељену што цепа надвоје,
да мо'ш одерат смелом десницом
са божја лица недигнути вео,
на наличе окренути нам га,
да и то смртна сила која сме
ни онда не, ни тад, ни тако не!
Не будите га, смилујте се на њ!
проводити га манте по воли
за тешком школом вакацију ту! —



Ономад би, доколан нађох се,
размишљат стадох што да започнем?
да читам што? да пишем што? да нов
започињем искушљивости лов,
ил' за времена стари трошим плен?
Ал' гласник дође, гласник дође црн,
да прекужити морам обоје —
искуства нова горак залогај
у побратимства стара спомену:
Руварцу посмртну. док мишљах ја,
живота како збиљском позиву
одазвати се смртна може реч,
одазва се Руварац позиву:
умукнуо је; то је одговор!
Мој Руварче!
не срди ми се, ал' живота ми,
— голема, не знам, је ли клетва та,
најмањи је бар, знадем, благослов —
животом ти се кунем, побро мој,
најбоља ти је та још критика,
— и боле нико не написа још;
у њојзи само замерити је
тај хумор што га одвећ осећа
у очима сав читалачки свет.
да л' мучно, брале, дело беше то?
Па одмарај се, доколан си сад! —
Не будите га, смилујте се на њ!
Проводити га манте по воли
за тешком школом вакацију ту!
Спроведимо му само бисаге
до мале оне лађе земљане!
Непомична је лађа мала та,
непомична, ал' своје путнике
најстрашнијом брзином одвози.
Спроведимо му пртљаг, браћо, тај.
а дома је већ отпутовô сам.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:14

НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА

Парастос опет: вера, љубав, смрт
Од неко доба виле српске глас
парастоса се не напараси.
Парастос Вуку, умро нам је Вук.
Па шта? па ко је самртник нам тај!
Је л' оно чело бледо, брижано,
боровито што борачки му ум
у бледилу сад крије вечитом?
На столу нове српске просвете
у прочељу је чело било то,
ал' још то чело, још то није Вук.
Ил' уста она можда медена
што толики испричаше нам плам?
Кроз уста та је прошô пољубац
што старе своје њиме целује
поштовалачки млади нараштај;
ал' још та уста, још то није Вук.
Ил' онај ваљда штаколазни крок,
живота радна верни пратилац?
Зелено дрво штака нам је та,
јаворика из њега проклија,
прамалетње нам песме хранећ гуд.
Уписаће се на дрвету том:
Ко за свог века не посрну хром,
похрамаће за њиме векови.
Вековито је дрво штака та,
ал' још то дрво, још то није Вук.
Сасвим је Други, други то је Вук;
ал' о том Вуку што га мислим ја
не приличи ми овде причати,
јер Вук је тај, тај покојник је жив,
а живима парастос не бива.
Да, још је жив! У грудма нам је жив,
из речи наших и он говори,
уз песме наше припев нам је он;
и да му није духа мед нама,
помолили би молитвом се том
покојних душа цару задушном
нек волан прими нашу старину,
нек дарује предусретан му дар,
од небескога гусле јавора.
И саслуша л' нас тако Господ Бог,
понестаће из раја јавора,
потесаће га дуси на гусле,
за тили часак српски биће рај!
Ал' какве смо на земљи срећице,
отеће нам још и тај завичај.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:15

О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ

Вештака вечног творилачка свест
умарала се мучних дана шест
Док створи свет:
светлине зрак у ноћни врже мрак,
висине кршне одби од мора,
славуја ружи, гуји даде зуб,
магарцу уши а голубу луб,
и стварајући све без одмора,
кад шесту зору рад му дочека,
и своју слику створи, човека,
створења цвет.
И по томе не беше потвора,
Зар тако диван човек беше створ,
зар тако тежак човек беше мор,
да бог за њиме треба одмора?
Ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
Увиђô је, увиђô бесмртник,
на човеку да само беше лик
што вредан беше створитеља свог,
а друго све слаботиња и јад;
ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
На особит оправљао се рад:
у једном лику, једном животу,
створења сву да смести дивоту,
светлост и мрак да стопи, ноћ и дан,
анђелску сласт и пакленички плам,
непроникнута бисер-језера
уз недогледна виса урнебес,
славуја глас, сикута гујског бес,
сред летњег жара зимогрозан јез,
уз ружин мирис отрован задај;
и све то чудо, сав тај комешај,
у један лик да сложи, један лог,
и учини, — Шекспира створи бог.

Високи душе, незаборављен,
поздравље наше прими у спомен,
не реци да ти дође изненад!
та над је све што народ има млад,
у наду том и твоја нам је сен.
Паклених страсти рајски царе ти,
разреди страсти голем комешај
у народу што малом овом ври:
с висине своје мирне, самотне,
навада ниских сломи раздешај,
разметљивих шпрљоћудника крик!
свевидећ му изнеси на видик
срамоте славне, славе срамотне!
А што је славно, што је вечно у њ,
ни ти му, круно слава, не окрун'!

Ал' де ће наћи молитва те та?
У рају зар? Зацело тамо, да!
И опет не: та дела твојих крас
пренашô је и сваког тамо нас;
за тебе мора боли бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан.
А није ли божанствен судијо
у подземаљски пакô послô те,
земаљски што се роб усудио
у надземаљске дират послове?
И с паклом би се волан борио
толику ко је страст покорио:
ал' жешћи за те мора бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан:
тај стан ти је у твојим делима;
у томе царству владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних својих драм.

У теби творац читав створи свет;
небеског оца захвалан си син,
не мога свет у теби живу мрет:
кô терет срца изврже га сињ.
Ти светове из груди погуби,
ал' свет нам овај тиме здвогуби.
У срца твога свет тај извргнут
бесмртна душа узеде ти пут;
у томе свету, твојим делима,
у царству томе владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних твојих драм.

И Ту ће наћи наше речи те,
наш поздрав ту ће бити саслушан,
а придворнике твоје вечите
умолићемо да ти зборе за њ:
Однеси поздрав господару свом,
великомучениче Хамлете!
не пусти сумње да те салете,
у духове пренеси смртну вест,
пренес' је пре нег оно што си знао
свог родитељског духа заповест
у сумњичарску, смртну своју свест!
Однес' му и ти поздрава нам глас,
у поздравима дишућ сваки час,
славуја жељна мирис-ђулијо,
Ромеа свога верна Jyлиo,
ти мученицо свете љубави!
Та светитељке нема милије
од тебе, Вило нашег Вилије!
са Ромеом у вечит загрљај,
однес'те поздрав творцу своме тај!
И ти, ругобе јеже одабран,
глостерски кнеже, данас одигран,
владару свом принеси поздраве;
— јер чудан светац Вилија је наш
у рају свом и паклен трпи враж! —
утишај часком наваде ти жас,
разреди, слашћу желе стостраве,
приклон' се смерно хромим коленом,
приступи му, толико мољеном,
изручи му и наше поздраве!
Из ваших уста саслушаће бар
и наше гласе песнички вам цар;
ал' неће ли му мали бити дар?
Ни Србин, боме, није народ лош,
од вере му је глава тврђа тек,
а осећај му кâ и образ мек,
промотривост му бритка као нож!
Ал' британски је Шекспир био бард,
пред њиме бриткиј лебди халебард.
Пред киме клечи Британија сва,
за киме листом запад ликује,
шта мари тај, шта тај распитује
за једно племе више или два? —

Сиротиња смо; гинућ за благом,
земаљска блата ријемо још низ,
још нисмо вични продирати вис
за благом небним. Ти науч' нас том!
Ал' ако мислиш, силних слава сит,
да, лакоми на блага твога мит,
изневеримо драго име Срб,
у онај народ де се прелије
ливена толко душанова крв,
што теби може зборит смелије,
угледније што те је славит знао, —
мислиш ли тако, онда нам је жао:
до страшног суда још претрпи се
а не верујеш ли, — посрби се!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:15

СПОМЕН ЈОВАНУ АНДРЕЈЕВИЋУ

Не суди мени, пресуђена сени,
не суди ми занесен покушај
из оних светова благословени'
у стари те домамит завичај!

Ал' чим да те мамим? чим да те зовем?
чим да ти тепам, да ти говем?
кад сваки слатке милости глас
у очајни се пресеца врисак,
од срдашца мека челичан стисак,
од љубави чини ужас
милог спомена овај жалосни час.

Покојниче драги! сенко ил' душе!
пријане, побро, Србине, друже!
Ил' гробни низу! ил' рајски вису!
увели цвете! однет мирису! —
Мирису, да: — та беше нам липа,
славујма српским у лишћу лег,
а из цветова мирисе сипа
патничком свету богодан лек.
Песмом се пита, свет да захрани,
свет да захрани — да се сахрани.
Чућеш нам гласе, ти си их свикô,
самрћу својом ти жива слико
кивне нам судбе!
Беше нам слична гудалу жица
цедилу сухом извора гудбе
што глади чело вилиних гуслица —
вилински беше са жице звук:
милином звука вила се бела
силно занела,
замахну лук,
луком је гусле бесно превукла —
жица је пукла.

Кад таке жице пуцају роду,
је л' чудо што гласови странпутицом оду?
је л' чудо што и нас, жичине друге,
нескладне туге
обузе склад,
зовемо сенку, гонимо над?

А кога зову, кога ли маме
синови таме?
Зар оног ком је, жив док је дисô,
кроз оба света летела мисô,
пасала смело невиђен свет?
зар томе мора нас тек да слуша
обестељена, слободна душа?
зар није њоме свак обузет?

Коме је мисô у чистој души,
с отим се душа Јовина дружи,
весела с њиме, с њиме и тужи,
крилима маше, сузе му суши.

Ал' склопи крила, суза нам не носи,
спомен је цветак што га суза роси!
А Мирис што се по души проли,
то су боли.

Не гони боле, не гони, Јоле!
Болу ти беше посвећен век —
Телу си знао видати боље,
Ал' ком се душа са болом коле,
јадан је томе кољиво лек.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:15

СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ
(при погребу, на венцу, 1901)

Дух му се давно
у небо отео,
нашим се славно
споменом одео.

Одусто јадну
тамницу уску:
грудве нек падну
на духову љуску.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable