Laza Kostić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 14:37

Žrtva svoje veličine



PONEKAD je i sam Laza uživao da izluđuje policajce pripravnike koji su ga sledili po somborskim budžacima, posebno po okolnim njivama:

"Kad je Laza počeo da trči po oranicama, policajac je nastavio da ga sledi sve dok od iznemoglosti, nije pao na zemlju. Laza je tada stao, izvadio maramicu i počeo da briše znoj sa lica, a policajac, zadihan i umoran, priđe mu i kaže:

- Gospodine, molim vas, vi znate da vas ja moram pratiti. Smilujte se na mene, nemojte tako brzo trčati!

Pikanterije dopunjava i ovaj detalj viđen okom kočijaš Duce.

"Sećam se jedne vršidbe na Julinom salašu. On je došao po najvećoj vrućini i, na naše čuđenje, na njivi pobio dva kočića, dosta udaljena jedan od drugog. I dok smo se mi smejali, skrivajući se da nas Jula ne vidi, gospodin Laza je kao lud trčao - od koca do koca! Šta je on to merio i zašto je trčao - Julu nikada nisam pitao. Rekla bi mi sigurno, ali ja sam se bojao da je ne uvredim. Jer, ona je gospodina Lazu mnogo, mnogo volela", sećao se Dušan Beljanski (1883 - 1963)
A da je Laza bio pravo čuđenje, ne samo u Somboru, nego i u svetu, uverava nas i Veljko Petrović. On najpre ističe Kostićevu otmenost u odevanju, i to u svim prilikama:

"Odvajao se od ujednačenoga društva, i po spoljašnjosti i po ponašanju, i po navikama, i ukusom i načinom reagovanja, čak i govorom. I to oduvek. Nije se "ačio", nije izigravao genija; on ni u tim sitnicama nije mogao da se izjednači s masom svojih sugrađana. Suviše je duhom i kulturom iskoračio, pa ga je to valjda povuklo da i spoljašnjim znacima obeleži tu svoju jaku, izuzetnu individualnost. Naposletku, L. Kostić je bio tragična žrtva svojih darova i odlika. Ostao je do smrti usamljen".

U Somboru će Kostić napisati svoju testamentarnu knjigu, anatomiju dotadašnje književnosti, na 453 strane, Knjigu o Zmaju, a Julijana će biti njen sponzor - izdavač. Štampana je u Somboru 1902. kada Kostić još ima snage da potpuno nag "kao od majke rođen" čita i piše, ponekad takav izađe i na terasu kuće na kojoj danas piše:

"Zvezdama ćemo

pomerit pute,

suncima zasut

seljenske stude,

da u sve kute zore zarude

LAZA KOSTIĆ

živeo je i stvarao

u ovoj kući

1895 -1910. godine.


Laza će, ne bez primisli na svoju "mrtvu dragu", sa zakonitom suprugom, ili posve sam, posećivati mondenske banje Karlsbad, Napulj, Pariz, putovati Evropom, ali često ići i u Novi Sad, Karlovce, Beograd, Vršac. Sve dok gavran smrti nije počeo da obleće oko Lazine glave i najbliže okoline. Najpre ga je teško pogodila iznenadna smrt Sime Matavulja 1908, a odmah sledeće godine umire i Julijana Palanački. U ponedeljak, 12. (25) oktobra 1909. uveče umrla je Julča, u svojoj kući, taman navršivši 61. godinu.

Nisu pomogli ni bečki lekari, ni dr Simonović, ni Laza svojim tešenjima i savetima oko ishrane. Za dve godine Juline teške bolesti, Laza je pokazao da je pažljiv i požrtvovan muž:

"Leto je. Jesen se bliži - poslednja njena jesen - boluje Julča. Ona možda i zna, možda i ne zna šta sada dolazi; Laza zna. On sedi kraj njene postelje, na niskoj fotelji, i čita joj Vekfildskog sveštenika, u prevodu Ljubomira Nedića. Da li ga ona baš pažljivo sluša u tom trenutku" - beleže hroničari poslednje trenutke dva bića koja je zbližila i zagrlila nevolja i sudbina.

Sa najvećim pijetetom i žalošću Kostić će sahraniti svoju suprugu i zaštitnicu, poštujući sve tačke testamenta. Ostaće samo precizni računi o grobnici, sahrani, cveću, posetama grobu i troškovima održavanja uspomene na jedno blagorodno i čestito biće kakva je, uistinu, bila Julijana.

A Sombor, a Sombor? On je bar Kostiću pružio zaklon i grob... Ostali skoro ništa!

Profesor dr Dragiša Živković je zapisao:

"Gospodin slučaj" sve je, poodavno udesio, i Kostić se priklonio toj neminovnosti. Imao je više nego komplikovan život, više nizbrdice nego uzbrdica, konačno i "mrtvu dragu" i neostvarenu ljubav u liku Jelene Lenke Dunđerske (1870 -1895).

Njena meteorska pojava, slučajni ulazak u njegov život i nagla smrt, za koju se osećao odgovornim, uzdrmala je senzibilnog pesnika do te mere, da su te četiri godine Lenkinog prisustva, 1891-1895, potpuno izmenile njegov život, trajno obeležile njegov zemaljski vek.

O fatalnom susretu sa Lenkom, begu u manastir Krušedol i ženidbi, mnogo je prećutano, iz sasvim razumljivih razloga. Dosta o tome govori i pesma Gospođici Lenki Dunđerskoj u spomenicu, napisana u manastiru Krušedol 1892.

Te stihove je Lenka, sasvim pouzdano videla, ali ih nema u kutiji njenih uspomena. Konačno, nema ni kutije. Nevidljiva ruka sklonila je sve materijalne dokaze, možda i pikanterije, ali su zato ostale čaršijske priče i malograđanska umovanja. Lenka je umrla od tifusne groznice, na rukama svoje majke u bečkom hotelu "Bristol", 9. novembra 1895, nepuna dva meseca od Lazine ženidbe sa Julijanom Palanačkom, u Somboru 22. septembra.

UZ RIBU I ŠAMPANJAC KOSTIĆEVI somborski dani bili su ispunjeni i čestim večerinkama sa prijateljima, uz pikantna gospodska jela, a posebno se slavilo krsno ime, dan Jovana Krstitelja. Tada je na trpezi, uz poslugu, "moralo biti ajvara iz Kladova i morske ribe više vrsti, i najfinijeg francuskog šampanjca". Tu je obavezno bilo i pečujsko vino. Među gostima, pored znamenitih Somboraca, iz Beograda je često dolazio Sima Matavulj, sa ženom Ljubicom, a iz Novog Sada Lazar Dunđerski i njegovi sinovi Gedeon i Đoka.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 14:40

Pesma od snova satkana



DOK o Lenki još kruže legende, mnogo se više zna o pesmi koju je "izazvala", o njenoj hronologiji. Čak i o prvom njenom pomenu, koji se zbio 1901. kada je Kostić od Matavulja tražio pojedinosti o Danteovoj Beatriče i Petrarkinoj Lauri. Sve počinje da se ubrzava maja meseca 1908. kada Kostić iz Sombora odgovara na pismo predsednika Matice srpske Antonije Hadžića:

"Primio sam odluku Književnog odbora Matice srpske od 24. aprila (7. maja), kojom je rešio da se na svečan način proslavi 50. godišnjica moga književnog rada.

Molim vas pre svega da isporučite Književnom odboru moju duboku zahvalnost na velikoj počasti koju mi je namenio... Radi odlučena štampanja svih mojih dosadašnjih pesama, molim da Književni odbor odredi koga svoga poverenika s kojim bih se ja mogao dogovarati i pogoditi o svemu što za to treba."
Kako je taj rad tekao, vidimo iz kasnije prepiske Kostića i M. Savića, sekretara Matice i urednika Lazine knjige Pesama 1909. U njima Kostić traži usporavanje štampanja da bi 22. maja 1909. opet progovorio o onome što mu je dugo stajalo u srcu i u glavi:

"Moglo bi se desiti da napišem onu još ne zapevanu pesmu kojom sam mislio završiti."

Konačno, neizvesnost prestaje i Kostić iz Budimpešte 3. juna 1909. javlja Saviću: "Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč." Sada znamo da je pesma u četrnaest strofa konačnu verziju dobila u budimpeštanskom hotelu "Hungarija" gde je Kostić često odsedao na putu za Beč. Znamo da je imala više verzija, a da je deo njenog rukopisa pronađen u pesnikovoj zaostavštini, zajedno sa posmrtnom listom Lenke Dunđerske:

"Među posmrtnim hartijama pesnikovim bila su se sačuvala samo tri polutabaka toga rukopisa. Samo jedan listić je ispisan sa obe strane; samo jedan, onaj rasečeni, pisan je mastilom, sve ostalo je pisano olovkom, dosta čitko. Na jednom listu, onom ispisanom sa obe strane, imaju svega četiri strofe Kostićeve slavne pesme, i to strofa prva, šesta, četvrta, pretposlednja (tim redom). Već to je pouzdan znak da ih pesnik nije radio jednu za drugom, nego svaku za sebe", utvrdio je M. Leskovac.

Motiv mrtve drage, Lenke Dunđerske, glavna je "tema" snova koji su brižljivo zapisivani, iako se to ime nigde i nikada ne spominje. Iz sna u san, u košmarima i erotskim halucinacijama, Kostić "Dnevniku" poverava svoje najintimnije misli, bez zadrške i bez bilo kakvih skrupula.

Kada se već razboleo i održao posmrtni govor i štampao nekrolog dragom prijatelju Simi Matavulju, svom Šimi (1908), stigao je glas da je 22. januara 1909, na godišnjoj skupštini, konačno izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije i umetnosti. Lazi već nije bilo ni do čega, posebno akademskih zvanja i počasti.

Nekoliko meseci pre Julijanine smrti u oktobru 1909. izašle su sabrane Lazine "Pesme", u izdanju Matice srpske. U njima, prvi put, objavljena je "Santa Maria della Salute". Od tada ona je, uz Lenku, sinonim za Lazu Kostića, pesnika koji se, poražen od svega, kosmičkim krikom obraća venecijanskoj Bogorodici i sprema za susret sa miljenicom:

Oprosti, majko sveta, oprosti..

Interpretacije i analize ove pesme od tada ne prestaju. U jednoj od najpotpunijih knjiga koja se bavi tekstom i kontekstom Lazine najpoznatije pesme, čiji je autor dr Petar Milosavljević, pokazano je da je o "Santa Maria della Salute" napisano više tekstova nego i o jednoj drugoj pesmi ikojeg našeg pesnika. Od 1960. piše se cela jedna biblioteka, a samo u jednoj deceniji Milosavljević je izbrojao 15 značajnih radova. Pisano je sa filološke, biografske, strukturalne, komparativističke, stilske, versifikatorske, psihoanalitičke, simboličke i sa idejne strane...

Ostavši sam u prostranoj kući Palanačkih, na glavnom somborskom trgu, obilazeći porodičnu grobnicu u koju će ubrzo leći, Kostić je padao u depresiju, razočarenje kome nema leka. Književna kritika gotovo da ga je otpisala, javnost grubo odgurnula, a dragi prijatelji potpuno napustili.

Jedan od retkih dr Radivoj Simonović, ostaje uz Kostića do poslednjeg daha. Simonović pokušava da pomogne savetima oko obilne večere:

"Badava sam ja Lazi često govorio da to ne valja, da tako čine lavovi, da samo uveče jedu kad ulove što; ali lavovi žive samo 20 godina. Od prebogate večere dobio je pre vremena otok jetre i degeneraciju srca."

Nisu pomogli briga i lekovi dr Simonovića. Očigledno je zdravstveno stanje Lazino bilo ozbiljno ugroženo i krajem oktobra Kostić i njegov lekar odseli su u omiljenom hotelu Continental. Pregledao ga je čuveni bečki internista profesor Najser i odmah smestio u Cottage Sanatorium, u III paviljonu, na drugom spratu u sobu broj 86. Zabeležen je i ovaj prizor o kome svedoči dr Simonović:

"Kad je sa mnom pošao u Beč, pa kad ga je u hotelu hteo da pregleda profesor, Lazi iz nedara na zemlju ispadne ”San Matere Božije”, a ja mu ga dignem i dam. I u ostavštini sam našao jedan 'San Matere Božije'. Bila je to jevtina, neugledna knjižica, poput današnjih crkvenih kalendara, sa kojom će Kostić i otići na onaj svet."

TAJNE U DNEVNIKU Najintrigantniji rukopis u Kostićevoj zaostavštini je, svakako, njegov tajni dnevnik, nađen u pesnikovoj sobi, među slikama i drugim papirima. On baca posebno svetlo i snažno korespondira sa pesmom "Santa Maria della Salute". Priređujući te tajne rukopise, pisane na francuskom jeziku, Milan Kašanin je dao i njihov detaljan opis. Bili su dobro sačuvani, ali skoro nečitljivi. Pisani su od 1903. do 1909, najčešće u kući pesnikove žene Julijane Palanački u Somboru, brižno sakrivani i čuvani kao najstroža tajna.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 14:42

Od kralja bele kamelije

POTPUNO svestan svoje situacije i sa predosećanjem brzog kraja, Laza je svoju poslednju oporuku napisao po dolasku u sanatorijum. Imovinu vrednu blizu 30.000 kruna podelio je ovako:

"Ostavio je svom prijatelju, somborskom 'advokatu bez klijentele' Đoki Čordaru četiri deonice Somborske štedionice u iznosu od 6.400 kruna, Milevi Ete Vujića, Julijaninoj ujni, dve deonice, sestriću Vladimiru Blanuši 2.000 kruna, Radivoju Simonoviću zaveštao je 1.000 kruna, isto toliko Miroslavu Atanackoviću. Dve deonice dao je Srpskoj čitaonici u Somboru koja danas nosi njegovo ime. Novosadskoj Sabornoj crkvi ostavio je 1.000 kruna da se svake godine moli za dušu njegovih najbližih, a manastiru Krušedolu 1.000 kruna da se svake godine na dan Arhangela Mihaila čita molitva za spas duše Lenke Dunđerske. Isto toliko novaca oporučio je manastiru Ravanica u Vrdniku da se svake godine na Vidovdan moli za pokoj duše Julijane Palanačke. Sve ostalo je ostavio Lenkinom bratu Gedeonu Dunđerskom". (M. Vuksanović)
Samrtni Čas Lazin zbio se u samu zoru, u petak 9. decembra (26. novembra) po starom kalendaru.

Bečkim srpskim siromašnim studentima ostavio je svoja tri odela, a oni su se uredno potpisali na potvrdu koju im je izdao dr Milan Savić. U bogatoj kući ostale su vredne slike Marka Murata, Uroša Predića, Lazina bista koju je izvajao Đoka Jovanović, zlatni sat sa lancem, srebrni lovorov venac...

Pred polazak u zavičaj pokojnika je opojao prota Mihajlo Mišić, a tu su uz srpske studente bili i Vatroslav Jagić i Oton Hauzer. Na prvoj strani "Sloge" objavljena je tužna vest: "Srpski narod ima svog velikog samrtnika".

"Mrtvo pesnikovo telo vraćeno je iz Beča, u nedelju 11. decembra 1910, posle podne, u Sombor. Sahranjen je sutradan. Uprkos ružnom vremenu - čitavo vreme sahrane, koja je zbog pogrebnog ceremonijala trajala dugo, padala je jaka kiša - prostran trg pred pokojnikovom kućom bio je pun sveta. Na opelu u hramu Sv. Georgija činodejstvovalo je jedanaest sveštenika. Mrtvački odar krasio je veliki venac crvenih i belih kamelija, na čijim crtanim trakama je pisalo: 'Dobrom Lazi - kralj Petar'."

U ime Matice srpske od mrtvog Laze, oprostio se Steva V. Popović, a u ime Srpske kraljevske akademije, istoričar dr Jovan Radonić. Pred Srpskom čitaonicom oproštajne reči je izgovorio njen tajnik, dr Branko Maširević.

Ostalo je zabeleženo da posle ovog govora "šest Bošnjakovih belih konja koji su vukli kočije sa pokojnikom nisu zadugo hteli da krenu ispred Čitaonice i upute se prema groblju". Nad otvorenim grobom govorio je bečki profesor Milan Šević koji će posle primetiti: "Pogreb mu je bio gotovo avtomatski. I na pogrebu sam video da toga čoveka još ne razumemo".

Tako je Laza pokopan u ponedeljak 12. decembra 1910, u porodičnoj grobnici pod brojem 522, gde su ranije sahranjene njegova tašta, Julijanina tetka Marija, supruga Julijana, kojima je Laza "diktirao" posmrtna mermerna slova. Ostalo je malo mesta i za njega, ali na užoj strani crnog granita gde je uklesano:

"Ovde leži

Dr Lazar Kostić

srpski pesnik

rođen u Kovilju 1841.

umro 1910. u Beču".

Postavljen je i reljef u bronzi sa likovima Laze i Julijane, koji je uradio vajar Jovan Konjarek, profesor Umetničke škole u Beogradu, sve po ideji dr R. Simonovića.

Tako se zatvorio jedan maratonski kros i krug u kome ima prometejskog prkosa i vatre, danteovskog pakla, hamletovskih dilema, nepojamne patnje i vrhunskog očajanja. Svi računi su izmireni i sve knjige vraćene.

"Laza Kostić bi bio u 'tuđem groblju' u Beogradu, na Cetinju, u Novom Sadu. U srpskoj i crnogorskoj prestonici Laza Kostić je iskusio bes moćnika, u srpskoj Atini omrazu neistomišljenika. U Somboru je našao zaklon" - piše R. Stokanov.

Od tada ravno sto godina traje podizanje spomenika pesniku koji je u kritici doživeo "novi sjaj", a o kome se nadahnuto govori najčešće u godinama njegovih jubileja.

Po pisanju somborske "Sloge" Srpska čitaonica je 1912. formirala Odbor, odredila lokaciju - mali park kod Konjovićeve ulice - prikupila nešto priloga. Među priložnicima bio je Kostićev prijatelj još iz crnogorskih dana kralj Petar I Karađorđević koji je poslao 500 dinara u zlatu. Ćerke kralja Nikole Anastasija i Milica poslale su, iz Petrograda, svaka po 50 kruna. Izrađena je i skica za spomenik, ali je ubrzo izbio Prvi svetski rat.

SliČno se desilo i u drugom pokušaju 1941. kada je somborski kamenorezac A. Tucaković po ceni od 19.625 izradio postolje od jablaničkog mermera. Četvorogodišnji rat ne samo da je omeo ovekovečenje Laze u kamenu nego je, odmah po ulasku mađarskih okupacionih snaga, zabranjen rad i oduzeta zgrada Srpskoj čitaonici.

PESMAMA BUDILI SRPSTVO Nepotpisani nekrolog pojavio se u "Glasu Crnogorca":
"I d-ra Laza Kostića nema više. Pošao je tragom Kaćanskog, Jakšića, Zmaja i ostalih drugova svojih, sa kojima je u početku šezdesetih godina činio lijep splet našijeh pjesnika, koji su svojim umilnim pjesmama grijali i oduševljavali mlada srca i budili Srpstvo... Za ovih pedeset godina on je dao srpskoj književnosti vrlo mnogo. Bio je veliki talenat, jake književne kulture, individualan i plodan... To oduševljenje ga je dovelo na Cetinje, gdje je bio urednik 'Glasa Crnogorca' i njegov boravak u našoj sredini ostaće draga i mila uspomena svakome od nas, jer je Kostić i kao čovjek i kao javni radenik najljepše utiske među nama ostavio..."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:02

МЕЂУ ЗВЕЗДАМА
(Вилованка)

У по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке,
загрејан се дигох дома.
На улици нема света,
само што по снегу шета
једна мома.
Одело је снежно, бело,
на брежне јој пало груди,
снег од једа чисто студи;
узалуд му Месечина
светло чело живо љуби,
он шкрипуће бели зуби,
гледајући како струком,
како белом, меком, руком,
како малом, лаком ногом,
а камо ли лицем, ОКОМ,
та поноћна дивна јава
Месечину надасјава.
Кад снег шкрипи зубма белим,
а да шта ћу ја да велим,
у по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке?
»Госпођице, добро вече!«
Жеља моја цури рече:
»На тој зими, леле мени,
Тако лако одевени!
»Ево моје шубе црне,
»да вас мало заогрне!« —
Дотакнух се, загрлих је,
манито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу,
што се по мом лицу пpocy,
мириси ми обасуше
свак' задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ал' очију поглед њез'ни'
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис'о сине:
»Мајко!« — »Сине!«
одзову се уста њена,
а из белих из рамена
поникоше бела крила:
то је била — моја вила. —
Лепирица као бела
кад би собом цвет понела,
да га виса спасе вела
од земљина од увеља:
тако вила поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:03

Васијона пукла пуста.
Већ у мени душа суста.,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ал' ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,
намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
»Од куд овде ово двоје?«
Па познавши с бледа лика
незнанога познаника
опет једна другу пита:
Да л' да приме из дубина
хладне земље врелог сина? —
Ил' то можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о њима мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; —
То је, то је свецка ружа.
Свецка ружо, васељенко,
сиротанко, незеленко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? —
У то неки звук забруја.
Је л' олуја?
Ил' бујица
огњевитих репатица,
Ти небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица; —
ил' је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?
По тихотној васељени
разлежу се звуци њени
смртном уву нечувени;
а у мени? —
К'о тамјана плави прамак
полетив са жртвеника
у наручју зефирову
кад се сретне на висина'
с ваздусима виши сила,
те се стану отимати,
наваљују, ревене се,
ко ће да га пре однесе,
да звездану кади Ногу
његовом и њином богу: —
Тако мене звуци ломе
у живоме срцу моме,
из недара да га носе,
једни маме, други просе,
једни прете, други туже; —
»Ој, давори, јадни слуше,
»бела вило, ој давори,
»од куд звуци, збори, збори!«
Очима ме вила кори:
»У тебе су очи, руке,
»звезда има зраке, звуке;
»ти су звуци, мили друже,
»од славуја свецке руже,
»реч начелна свију вера
»први прозор неразмера,
»рајски кротник дивљег звера, —
»Армонија сфера«.
Тако зборе вилске очи,
а у мене свирка точи,
свирка лепа мени тепа:
»Скочи доле, скочи, скочи!
»Да те носе наша крила
»где је врело сваког миља.
»да Ти душа свирку пије,
»светлост да Ти лице мије
»пламен да ти срце грије,
»дивотама жиће слади,
»а побратим месец млади,
»да те хлади!
»Не дај се од виле смести,
»вештица је, зле је свести,
»Бог би знао, куда. језди!!«
Као смели морепловац
древних прича и времена,
што је, везан за катарку,
у безумљу слатку, жарку,
слуш'о песме од Сирена,
дивних, мамних морских жена: —
тако мене звуци вуку,
у стоструком зборе гуку:
Један вели: — Оди мени!
одвешћу те светлој сени,
златној звезди стар-Омира! —
— Мене шаље зрак Шекспира! —
— Мени свира вечна лира
Пиндара, Анакреона —
— и Милтона — и Бирона —
— Шилep — Гета и Тењира —
Данта — Таса —
— Калидаса — —
Тако мене звуци гоне,
а за сваким речи звоне:
»Не дај се од виле смести,
»вештица је, зле је свести,
»Бог би знао, куда језди!« —
Ал' мануше бела крила,
проговори моја вила:
»Куда језди? —- Нашој звезди!« —
Реч се ори по простори,
по звезданом ведром вису,
звуци били — пa и ниcy. —
У тишини, по висини
носи вила даље сина.
Око мене звезде бледе,
све се већма губе, реде,
а вила ми прстом каже
једну малу светлуцаљку,
оку моме самртноме
на дну видног домашаја.
Зрака јој се муком бори,
час угине, а час гори,
час тињавог слика гара,
час је буктац од пожара,
час је бледа, модра, плава,
час румена па крвава.
— Бледа звездо, јадна селе,
какве су те силе смеле,
те си тако јадна Тужна,
мученица, божј'а сужна,
какав бол у теби сјаје,
ко у теби вечност траје,
ко се каје? —
Крваво се звезда смеши,
из крвавог тог смејутка
неки шапат ко да јеца,
чини ми се, да ме кара,
да ми звезда одговара.
Ал' не чујем оног звука,
звонке јеке, мамна гука,
што у светлиј' њених друга:
Гласи мука и покаја,
шапат јада, сузни бризи,
неодољних уздисаја
бројанички, свети низи;
старе славе сетна хвала,
а скорањих срамних зала
осветница, — јека од гусала.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:03

Иза сна се тешког прену,
Мрак је. Где сам? — ал' на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.
Ал' ме љуто боли глава —
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава —
ова јава!
Немојте ме питат' саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;
већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и cacyши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;
а кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете! —
Ја вам не знам рећи вишe,
до што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил' док опет — не полетим.

У пештанској тамници, 1872.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:04

ПОД ПРОЗОРОМ

Поглéдô сам у небо,
у месец, звездице,
у прозор и у тебе
однета невице;
млад месец метô венац,
кô млада невеста,
млад месец тебе гледи
па венац намешта.
Месече, што се лудиш?
месече, што си слеп?
Тај венац би тек био
на мојој дики леп. —
На месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

На затворен се прозор
кô на крст наслањаш,
кô канда би на крсту
да грехе одсањаш.
да имам света вина,
причестио бих те,
ал' путир ми је срце,
пун крви несите;
по њему ти је, душо,
сва душа разнета,
а у њој света тајна
љубавног завета.
Тај путир сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

И мирни месец ћути
над мирних гробови',
а ја га, душо, питам
о нашој љубави;
о твојој души, душо,
о вери њезиној,
а месец се осмену,
у злоби вечитој; —
на месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:04

ПОГРЕБ

Разболела се љубав
у твоме драгану,
разболела се часком
и часком издâну.

да виде како ми је
у тузи великој,
повешћу сјајан погреб
умрлој јединој.

У љубавна ћу писма
обавити је сву,
да чува тајна тајну
и клетва заклетву.

Положићу јој тело
на чудна носила,
од покиданих жица
и старих гусала.
За носили' ће ићи
родбина њена сва:
Лепота, мати њена,
и Вера, сестрица.

А крај ње ће да иду
све ситна сирочад,
скорашњих пољубаца
љубавни пород млад.

Пред носили' ће ићи
по реду попови,
у одеждама црним
са свети крстови.

Ти попови су стари,
све вечни болови,
све уздисаји црни,
ти црни попови.

Пред попови' ће бити
ђачића који ред,
да поју „свјати Боже!”
да буде погреб свет.
Ти ђачићи су песме
што за њом уздишу,
што теше душу њену
и Богу уздижу.

Стихари им се светле
на младих рамени',
а барјаци се вију
с чираци' пламени'.

Над гробом су јој дали
опело попови,
„со свјатими” се ори
над млади' гробови'.

„Со свјатими” се ори
ко припев из раја,
напослетку још ђаци
отпоју „вјечнаја”.

Поскакала је за њом
родбина њена сва;
и њојзи моји ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Још и сад кô да чујем
то свето „вјечнаја”.
а као да ћу га слушат
животу до краја.

И синоћ баш га чујем,
већ доцкан пред зору,
а неко кô да куцну
на тамном прозору.

Заблиста месечина
са бледа покрова: —
љубавни вампир то је
и пратња његова.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:05

ПОСЛЕ ПОГРЕБА

Сахранио сам љубав
дубоко у земљу,
де дуси и вампири
свој конак узимљу.

Прилетеше зефири,
целиваше је сви,
зефири и лепири —
ал' она мирно спи.

Прилетели су зраци
да гроб целивају,
а сиђоше облаци
да сузе ливају.

Зефири и лепири
целиваше је сви,
и зраци и облаци
ал' она мирно спи.
Још приђе један зефир,
још један божји зрак,
још један ломан лепир
и исплакан облак.

На усти' ноћни зефир,
у грудма божји зрак,
у струку ломан лепир,
у очима облак.

Приклонила је главу
и клекла над гробом,
оросила је траву
и цвеће под собом.

Под том анђелском росом,
под росом милости,
зар може покојница,
зар може још да спи?

Та како би још спила,
та како, како би? —
прекипну божја сила
и гроб се раздроби.
Прилетеше зефири,
запојаше јој сви:
„преобразил сја јеси,
о Боже милости!”

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:05

ОБЈЕСЕН

Остарело лето болно,
опада му коса густа,
дрвље сухо и невољно,
и што оста лишћа пуста
све је вело,
невесело.

Ал' моје је срце свеже,
пролећа се њему смеше,
па када би лишће вело,
па када би само хтело
по мом срцу да полеже,
сваки листак што би пао
кô цветак би поникао.

Ал' уместо лишћа вела
једна се је ружа свела,
па је пала, па се расцветала
посред срца мога врела;
ал' од те ће руже мене
врело срце да увене.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:05

СИНОЋ
(Одломак)

Синоћ, Дико, жељо жива,
синоћке те очекива'!
Силних жеља полетело јато
да с висине изгледује злато,
о небо се жеље приковале,
место звезда на мене су сјале,
а највећом од тих жеља клети'
придела је нојца вео бледи,
бледи вео сади-месечине,
хоће нојца комарник да гради,
да се под њим љубе двоје млади'.
Комарник је разастр'о чини,
већ одавна чека ноћи нема,
већ над шавом уморна задрема
али тебе нема!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:06

ЉУБАВНА ГУЈА

Неисказан још оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

И хтедох ти га рећи,
ал' реч ми застаде,
с пољупцима се твојим
на усти' састаде.

А пољубац се свија
све један до другог,
румена, зрачна змија
живота руменог.

На усти' мојих лежи,
на својој пећини,
сунча се на сунашцу,
твог ока врућини.
Ој, сунце моје јарко,
мој сјајни злотворе!
Ој, гујо сунчанарко,
мој слатки отрове!

Ал' неста среће лепе,
суначац оде мој,
сад гуја моја зебе
у ноћи студеној.

Па мора гуја пуста
да тражи врућину,
завукла се у уста,
у своју пећину.

дубоко гуја пану,
баш усред срца мог,
ту гризе грдну рану
живота грехотног.

Вије се у округу,
сећа ми слабу моћ
на љубав и на тугу,
на сунце и на ноћ.
Ал' неисказан оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:06

РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:07

ГОСПОЂИЦИ Л. Д.
(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Kostić

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 10:07

НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ

На поносној лађи,
На лађи љубави,
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.

Залуто сам далеко,
Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.

Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable