Vuk Stefanović Karadžić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Sky Seeker » 18 Окт 2005, 13:43

Слика

Када се Вук Караџић родио, крајем XVIII века тј. 6. новембра 1787. године у подрињском селу Тршићу, Србијом су и даље владали Турци. У крајевима под турском влашћу, српска култура одржавала се двојако: у манастирима, који су по скривницама чували верске и историјске књиге, записе и документе из протеклих столећа, и по селима, где се вековима неговала и с колена на колено преносила усмена народна књижевност - приче, песме и друге умотворине. Већ у најранијем детињству Вук је научио да колико - толико распознаје слова. Његов рођак Јефто запазио је Вукову склоност ка књизи и пружио му прва знања. Имао је непуних осам година када је неки Гргур отворио приватну школу у оближњој Лозници. Вуков отац Стефан схвативши шта његовог сина највише привлачи, платио је Гргуру школарину тако да је мали Вук могао проводити цео дан са књигом што пре није био случај јер је као и сви дечаци његових година чувао овце. Када је 1796 завладала куга и школа била распуштена он се пребацио у манастир Троношуњегово следеће училиште.
У првом српском устанку Вук је био писар код хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије али после његове погибије, у пролеће 1805 обрео се у Сремским Карловцима где је учио од тада прослављеног песника и калуђера Лукијана Мушићког. С јесени 1807 вратио се у тада већ ослобођену Србију. Дошавши у Србију уписао је Велику школу (тј. гимназију) коју је основао наш великан Доситеј Обрадовић. Међутим, због болести коју је носио од детињства (једна врста реуме), која се нагло погоршала морао је на лечење у више бања. Међутим, то је све било без успеха и лева нога, у чашици колена, му је остала доживотно згрчена.
Бољег и поузданијег сведока - хронииара српске револуције није могло бити од Вука Караџића. Као писар у Правитељствујушћем совјету, Вук се налазио у средишту збивања. Вук је преузео на себе да буде главни извештач Европе и света о том времену. Чак је писао и чланке на немачком језику, не потписујући их. Здравог расуђивања и са драгоценом особином да схвати суштину ствари, а решења изрази једноставно и сваком разумљиво, Вук је знао да победе на бојном пољу представљају само део успеха народне револуције.
Јер, као што се устанак не диже без оружја, тако се ни култура и цивилизација не стварају нити се развијају без уређеног језика. Пре Вукове језичке обнове употребљавана су три писана језика: црквени или рускословенски, грађански или славеносерпски и народни или простонародни. Са замисли да српски језик упрости (употребљавајући правило "пиши као што говориш, читај као што је написано"). Успео је да стари народни језик модернизује тако што је избацио 13 непотребних слова а убацио 6 нових. Вук је прешао на дело издавањем у Бечу 1814. године збирку народних песама под називом "Мала простонародња славено-серпска пјесмарица ", у којој се нашло стотинак лирских и неколико јуначких песама. Такође те исте године штампа "Писменицу сербског језика по говору простога народа написану" - прву граматику српског језика. Године 1818 објављује своје највеће дело - Српски рјечник, уз који прикључује Сербску граматику, усавршенију од Писменице. Тај Вуков речник пресудан је за историју српске културе, зато што је њиме једном за увек утврђена народна основица књижевног језика, а поједностављење азбуке и правописа извукло је из уских црквених и грађанских кругова на светлост дана културу и образовање.
Сусрет са цензором за словенске језике у Бечу, Јернејом Копитаром био је од пресудног значаја за даљи Вуков рад. Захваљући њему он се упознао са многим лингвистима и књижевницима, међу њима и са Јоханом Волфганом Гетеом, највећим немачким песником тога времена, и са Јакобом Гримом, угледним књижевником, филозофом и језичким стручњаком (који је са братом Вилхемом објавио познате бајке). За успешан рад Вук 1820 добија сребрну медаљу Царске руске академије. У Европи је Вук постизао признања сразмерно лако, али код куће, међу браћом Србима једва некако, с почетка готово никако. Главни отпор језичкој обнови пружало је високо православно свештенство, на чијем се челу тада налазио митрополит Стефан Стратимировић у Сремским Карловцима. Иако је он био веома образован човек, који је помагао устанике и штитио од насртаја туђе културе и католичанства, није имао напредна схватања у погледу језика. Његов наследник Јосиф Рајичић је чак (иако је био веома добар пријатељ са Вуком) успео да забрани штампање Вуковог превода Новог завјета на народни језик.
Међутим, Вук добија битку и ускоро су се почеле објављивати и друге књиге познатих писаца тога времена као што су: "Горски вијенац" - Његоша Петровића, Кир Јања - Стерије Поповића и друга плејада писаца. 1868 Вуков језик улази у званичну употребу у школама само четири године после његове смрти. Овај великан Српског народа умро је 7 фебруара 1864 са књигом народних песама у рукама, умро је са њима, са народним песмама којима се целог живота, како је често истицао бавио као "најмилијим послом". Сахрањен је на Бечком гробљу а 1897. године његови посмртни остаци пренети су у домовину и положени у порту београдске Саборне цркве, где и дан данас поцивају.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:35

Ako slepac slepca vodi, obadva će u jamu upasti.
Besposlen pop i jariće krsti.
Videla žaba gde se konj potkiva, pa i ona digla nogu.
Gvožđe se kuje dok je vruće.
Da Bog ne da detetu ono što mu majka i otac misle.
Đe nije mačke, tu miševi kolo vode.
E, da se za zelen bor uhvatim, i on bi se zelen osušio.
Ženi sina kad hoćeš, a kćerku udaj kad možeš.
Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača.
Išla bi baba u Rima, al nema s čim: kupila bi svašta, ali nema zašta.
Kad lisica pridikuje, pazi dobro na guske.
Lako je s punim trbuhom post hvaliti.
Mala deca mala briga, velika deca velika briga.
Na čijim se kolima voziš, njegove konje hvali.
Onaj dobru pamet ima koji svojoj pameti mnogo ne veruje.
Ružan čovek ne ide rado na ogledalo.
Setila se pralja kudelje uoči nedelje.
Ciganski se valja pogađati a gospodski plaćati.
Čavka i zla žena što god se više pere, sve je crnja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:35

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XИX века. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847 и 1850.

Слика
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице 1787, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Слика
Вукова кућа у Тршићу данас

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

Слика

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Слика

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замоло за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Слика
Мина Караџић

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“(писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:36

Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику
Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Слика
Српски ријечник 1818

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут оног Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.
Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Слика
Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

њима је додао једно из латиничне абецеде:
Ј ј

Слика
и пет нових:

Слика
а избацио је:

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836.
За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:37

Борба за увођење народног језика у књижевност

Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности.
Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштање православља и покатоличавањем.
Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упуства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијалности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук И“, „Утук ИИ“, „Утук ИИИ“…).
Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847.
1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор:Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор:Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:38

Сакупљање народних умотворина
На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи.
Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су појавиле тек 1862. и 1864.
После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853. у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик.
Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру ИИ Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица.

Сакупљање народних обичаја
Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован до савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе.

Историографски рад
Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима се до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски…“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина.
Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други.
Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом срском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Дие сербисцхе Револутион).

Филолошки рад
У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање “Српског рјечника” (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод “Новога завјета” (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:

1. изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
2. прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
3. и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.

На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију “народног” писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.

Нефилолошки рад
Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XВИИИ, Просвета, Београд 1972.)

Слика
Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vuk Stefanović Karadžić

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 09:38

Награде
Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москву, Гетингену, Паризу…, одликован је од руског и аустроугарског цара, од пруског краља и Руске академије наука.

БИБЛИОГРАФИЈА ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА 1787 – 1864

(Наведена су само прва издања)

- Мала простонародна славено-сербска песнарица, Беч, 1814

- Писменица сербскога језика, Беч, 1814

- Народна србска пјеснарица, II део, Беч, 1815

- Српски рјечник истолкован њемачким и латинским рјечима, Беч, 1818

- Народне српске приповјетке, Беч, 1821, допуњено издање, 1853

- Народне српске пјесме III, Лајпциг, 1823

- Народне српске пјесме II, Беч, 1823

- Народне српске пјесме I, Беч, 1824

- Мала српска граматика, Лајпциг, 1824

- Жизни и подвиги Књаза Милоша Обреновића, Петроград, 1925

- Даница И-В, Беч, 1825-1833

- Житије Дјордја Арсенијевића, Емануела, Будим, 1827

- Милош Обреновић, књаз Србије или градја за српску историју
нашега времена, Будим, 1828

- Луке Милованова опит…, Беч, 1823

- Народне српске пјесме ИВ, Беч, 1833

- Народне српске пословице и друге различне, као и оне у обичај
узете ријечи, Цетиње, 1836

- Црна Гора и Црногорци (на немачком), Штутгарт, 1837

- Писма Платону Атанацковићу, Беч, 1845

- Нови завет Господа нашега Исуса Христа (превод), Беч, 1847

- Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Беч, 1849

- Правитељствујушчи совјет сербски за времена Кара-Дјордјијева, Беч, 1860

- Српске народне песме V, Беч, 1865

- Српске народне пјесме из Херцеговине, Беч, 1866

- Живот и обичаји народа српског, Беч, 1867

- Немачко српски речник, Беч, 1872
Слика