Najlepša ljubavna poezija

[koen]

Моја рука на твом рамену

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док,
тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује
на твом рамену,
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека…

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица
и газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.

Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним…

И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

(Виолета Милићевић)

[djole85]

Utjeha kose

Gledo sam te sinoc.U snu.Tuznu.Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeca,
Na visokom odru, u agoniji svijeca.
Gotov da ti predam zivot kao zrtvu.

Nisam plako.Nisam.Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajuci da su tamne oci jasne
Odakle mi nekad bolji zivot sjao.

Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke,
Sve sto ocajanjem htjedoh da ozivim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja jos je bila ziva,
Pa mi rece: Miruj! U smrti se sniva.

A.G.Matos

[djole85]

Prosta istorija

Proslo je sve; i jedva dusu dirne
secanja talas drag,
ko s veceri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
secam se danas ja
ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
a srce jedva zna
za uzas dana, za besane noci,
za kletve da se ziveti nece moci,
za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. - I samo katkad, kad
mesecev takne me prah,
dusu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u veceri mirne
dalekog vetra dah.

Velimir Zivojinovic Massuka

[djole85]

Ljubav

Zgasnuli smo zutu lampu.
Plavi plast je pao oko tvoga tijela.
Vani sume oblaci i stabla,
Vani lete bijela, teska krila.

Moje tijelo zgrceno podno tvojih nogu,
Moje ruke svijaju se, zude, mole:
Draga neka tvoje teske kose
Kroz noc zavijore, zavijore!

Kroz noc kose moje drage
Sumore ko more.

Antun Branko Simic

[Viktorija Vi]

ЧИСТУНАЦ

Ја још ништа нисам украо-
што значи да сам поштен;
и још ниједно дете нисам обогаљио-
што значи да нисам дивљак;
и још ниједног мушкарца нисам кастрирао-
што значи да сам добричина;
и још ниједну жену нисам силовао-
што значи да сам нежан;
и још уопше никог нисам ударио-
што значи да сам нормалан;
и још нисам мртав-
што занчи да сам жив,
али још ништа
од свог живота нисам имао.

Ерих Фрид

[djole85]

O zasto

O zasto smo se, zasto smo se sreli
Na mrtvoj stazi opora venjenja,
Nad mutnim nebom madjijskog jesenja?
O, zasto smo se pogledali, je li?

O zasto se nismo mimoisli, draga,
Ko dve ladje na sred okeana,
Sto crnih jedara, a s dva mrtva kana,
Plove i minu u magli bez traga...

Veljko Petrovic

[djole85]

Mi se cudno razumemo

Mi se cudno razumemo
Kao dva bola, ko dva vala
Ko dva mosta u otkrica:
Ja te volim cudno, nemo,
Ti si ona cudna mala,
Masta drevna moga bica.

O tebi su pitalice
Od vekova moje bile,
Odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
Ti si slika one vile;
Iz decackih nagadjanja.

I svi stari snovi, evo
Polagano nadolaze
Ko da ide verme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snevo,
Znam napamet tvoje fraze
Svaku rec sam cuo davno.

Stanislav Vinaver

[... kolibri ...]

Za Đoleta85, pesma ''Azra'' - Hajnrih Hajne.

Azra

Svakog dana šetala se
Sultanova kćerka divna,
U suton kraj šedrvana,
Gdje žubore bijele vode.

Svakog dana rob je mladi
Stajao kraj šedrvana,
Gdje žubore bijele vode;
Svakog dana bivo bljeđi.

Jedne večeri mu mlada
Sultanija naglo priđe:
"Tvoje ime hoću znati,
I otkud si, kojeg roda."

"Muhamed je moje ime,
Moj zavičaj žarki Jemen.
Od roda sam onih Azra
Koji umiru kad ljube.

Heinrich Heine

preveo Dobriša Cesarić


I Džonijeva izvedba, sa albuma Balkanska rapsodija:

AZRA

Kraj tanana šadrvana
Gdje žubori voda živa
Šetala se svakog dana
Sultanova kćerka mila.

Svakog dana jedno ropče
Stajalo kraj šadrvana
Kako vrijeme prolazilo
Momče blijeđe, blijeđe bilo.

Pitala ga jednog dana
Sultanova kćerka mila
Kazuj ropče odakle si
Iz plemena kojega si?

Ja se zovem Štulić Džoni
Iz plemena starih Azra
Što za ljubav glavu gube
I umiru kada ljube.

[djole85]

Ljubavna pesma

Sume bokori cvetnog jorgovana,
I noc zvezdana treperi i zudi,
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu,
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade;
Starinski vitez pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude;
Povorke bele dizu se iz groba
I sa mnom ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
K'o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i slusa topot iz daleka...
Dok mesecina nasmejana sija,
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana.

Milan Rakic

Kolibri, veliko ti hvala na pesmi, a narocito na Dzonijevom prevodu.Po ovoj je pesmi, to verovatno znas, "AZRA" i dobila ime.

[djole85]

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne k'o zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Trazec' mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije, beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
K'o ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna! Kroz sve dane duge
Da te voljah mesto k'o zna koje zene!
U tvom caru ljubljah sav car neke druge,
I ti bese samo sen necije sene...

Jovan Ducic

[djole85]

Vivijani

Tebi, o Mila, sto u slavi Rajne
razvijas krila medju Genijma,
u trubu duvas ritme zivodajne,
tebi se klanjam svitim koljenima.

U nuglu doma nema tvoje Tajne;
nase je blago podijeljeno svima,
a ove bijele rukeosjecajne
zalud se grce tudjim oblacima.

Mozda te vidjeh na dalekoj slici
u kolutima tamjana i slavlja,
ili na kakvoj tastoj razglednici;

a dokle tvoja sjenka mi se javlja
kroz bijelost dana, gle, na posteljnici
pecat ti ruku crven trag ostavlja.

Tin Ujevic

[Mei]

"...
Gore na vrhu onog brda sagradićemo kuću
Jednostavnu ali komfornu, za dvoje nekomfornih ljudi

Šetaćemo se po našim snovima kao mlad pesnik po proleću
U inat svakome kome se to ne dopada
U inat dvadesetprvom stoleću
Koje će nas naučiti da se volimo na daljinu, virtuelno

U dvadesetom veku dok smo hodali na rukama
Najlepše ideje umrle su u najvećim mukama
Hrišćanstvo nestaje nečujno kao komunizam
Igla više nikome ne treba

Pesma se povlači kroz priču kao dim
A ja se kroz tvoj dnevnik kao po ledu klizam
Baš kao ti kroz moju pesmu, klizačice sa hiljadu mana

Savršenstvo bez iskustva
neuobičajena je pojava u prirodi
Pećina u kojoj se danju gnezde jarebice
A noću se u njoj dodiruju i tope stalaktiti i stalagmiti

.....
Divno izgleda trenutak kada u potpunoj tišini otvoriš oči
A na plafonu, kao freska, zalutala moja najlepša misao
Zbog koje sam, evo, čitavu pesmu napisao
Kao ispovest, kao potsetnik, kao dokaz u opštini
da te nisam voleo uzalud.

......
Ona je otišla sa drugim i ostavila u njemu pakao
Umesto da ode kod psihijatra Jovana Marića
On je celu noć pio i plakao
Otići kod psihijatra u Srbiji je velika sramota
Zato je svaka pesma u mojoj zemlji
ispovest idiota
ostavljenog zato što voli da bude ostavljen
Takav je mentalitet
Sve drugo osim poraza je neuspeh,
atak na identitet,
Biti na vreme ostavljen smatra se najvećim uspehom
u zemlji koja je najviše ostavljenih ljudi dala

Mislim da ne znaš gde si se zaista rodila
Mislim da ne znaš sa kim imaš posla, mala. "

Radoman Kanjevac

[Mei]

Požar ploti

Ženo,
kada mi plot zakriči, moja duša se pretvori u krv
Krv u požudu.
Ženo, hoću da ti ispijem kupu slasti
i da kroz tebe udjem u beskonačnost.

Strasno- bolno hoću da mi premre srce
u trzaju sladostrasti
Kad me uzburka krv tvoja
ta vruća, ta slatka, bezumna.
Hoću da me bezumnog užariš
i da me sagoriš svojom ženstvenom vatrom,
ploti moja.

Hoću da me poljubiš samo jednom,
plotski, dugo, bolno
sva mirišući, dršćući toplo
vlažno , slasno
Hoću moje lance, tvoje kose
duge , meke da raspustiš kose
da me zamrsiš u njih,nek mi se pomuti radost
u tmini mirisa njezinih.

Meda, hoću sočnost meda da ti ispijem
sa usana
s tih dozrelih, s tih opojnih
bez ponosa da se pravim pametan.

Hoću tvoju manitu podanost
uzbješnjeloj krvi
Tvoju opijenost od moje muške mladosti.

Hoću tvoje ludilo sreće od moga mesa
Hoću tvoje ženstvo
blaženstvo...
Da te savladam pobjednički.

Hoću da me moćno tišti
zbijenost tvoga tijela,
hoću da me stegneš
u grču zagrljaja, kao udav janje.

Hoću da nam se u vrućini strasti pomrači svijest
i da ,budemo duboko kao zemlja,
kad postanemo jedno ili troje.

Hoću sirovu snagu tvoje ploti, ženo.
Hoću divlju prijesnoću
zbijenu u tvojim mišićima.
Hoću da zatreperi meso tvoje, ploti moja,
u groznici mojih živaca
koji kroz tebe hoće da stvaraju
izvan sebe.

Hoću da u času ujedinjenja
zamirišu iz tvog tijela
peludni prašci
koje si prije kolutova godina
njušila kao košuta na Celebesu.

Hoću da zavrišti plot u tebi, ženo moja
i da izbaciš svoja zaboravljena krila
i rogove ili pandže.

Ženo, Ženko, Žensko,
neka me nestane u grču životinje.
Neka utonemo.
Hoću da se nikad ne povratimo iz suštine bića,
da više nikad ne vidimo dan,
i da ne mognem razlokovati sebe od tebe
ili nas obadvoje od bića,
od velikog, večnog, neponjatnog,
koje od sebe čini dušu
Od duše krv,
od krvi požudu
koja mi treperi u krvi uzavreloj
koje mi kriči kroz muškost
i koja te sili da me baciš
u požar ploti,

Ženo!

Dimitrije Mitrinović

[Mei]

" Ako jezike čovečije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje ječi,
ili kimval koji zveći.

I ako imam dar proroštva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premeštam,
a ljubavi nemam,
ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sažeže,
a ljubavi nemam,
ništa mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne čini što ne pristoji, ne traži svoje,
ne razdražuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok će proroštva nestati,
jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer delimično znamo, a delimično prorokujemo.
A kada dodje savršeno,
onda će prestati što je delimično.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete mišljah, kao dete razmišljah.
A kada sam postao čovek,
odbacio sam sve što je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda ćemo licem u lice.
Sad znam delimično
a onda ću poznati kao što bih poznat.

A sad ostaje vera,nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveća je ljubav. "



BIBLIJA, Novi zavet, 1 Kor 13.

[Mei]

Povedoh je do reke
misleći da je devojka,
al bila je udata
i imala je muža.

Bilo je to u noći Svetoga Jaga,
i skoro kao po dogovoru.
fenjeri su se gasili,
cvrči su počeli da svetle.
Iza poslednjih gradskih kuća
dotakoh njene grudi snene
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Slušao sam šuštanje
njene uštirkane suknje,
kao kada komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postale su veće.
Vidik pasa lajao je
i daljini iznad reke.

I prodjosmo pokraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene pundje na tlu
napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu...
Ona skide vel sa sebe...
Ja opasač sa revolverom...
Ona jeleke svilene...
Niti smilje nit puževi
nemaju tako lepu kožu
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepera...
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
dopola još uvek hladne
a otpola sasvim vrele.
Jezdio sam te noći cele
najlepšom od svih putanja.
Jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da budem obazriv nalaži mi
i pamet i poštenje.
Prljavu od poljubaca
i od peska odvedoh je s reke.
A na vetar
ljiljani su potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin
vladao sam se celo veče.
na kraju sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Ali nisam se u nju zaljubio
jer bila je udata
a reče da je devojka
kad je povedoh do reke.


NEVERNA ŽENA- Frederiko Garsija Lorka