Desanka Maksimović (1898 - 1993)

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јун 2008, 20:00

Čim se sretnemo

Čim se sretnemo,
otvara se dvorac začarani
čije samo mi imamo ključe
i prošlost sine kao kometa
što snopove svetlosti za sobom vuče
izumrlog jednog sveta.
Čim se sretnemo,
razgovor se međ nama povede nemo,
otvara se sunčeva škrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi naši dani,
sećanje zaromori, zarominja.
Čim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
što traže rumene sprudove korala,
u okeanske talase sure.
Čim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala.
Čim se sretnemo,
setimo se mesečevog istog sjaja,
istih oblaka, staza u tmini,
kao dva putnika u tuđini
istog svetlog zavičaja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јун 2008, 20:00

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Јул 2008, 15:22

Osecam,poludecu proleca ovog
zbog neke daleke lepote.
Smejem se,
a sve mi je kao suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teska
kroz mene protice.
Smejem se,
a sve kao da me se dusa cija
gorko dotice.

II

Osecam,poludecu proleca ovog
zbog neke daleke lepote
pod nebom rodjenog bola,
i zanesena lutacu ispod zvezdanih kola.
I ma gde bila,uvek cu
biti na visokom bregu
ispod samoga svoda.
I ma sta gledala,videcu
na vodama senku broda.
I kada leta budu
i uzri na njivama klas,
cinice mi se da cujem
zloslutnica ranih
blago rastuzen glas.
I ma sunce sijalo,
ja cu cuti sapate
mlade aprilske kise.
O,poludecu,poludecu
i necu nikada vise
iz proleca ovog pobeci,
i vecno cu o njemu sniti.
Ni opaziti necu
zivot sto tek mi nagli;
a proslosti zamnom staza,
kao zmija,
u malen kotur ce se sviti
i nestati u magli.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Окт 2008, 11:47

Žao mi je što ovoga puta neću moći i ja da tražim pomilovanje za vojnička groblja, za naivne, za nesvaćene i one koji se spotiču preko praga...

Ovoga puta tražim pomilovanje za ljubav, za one koji vole, za voljene, za sve one koji vole i greše.

Celog života sam želeo da volim, celog života sam žudeo za ljubavlju, nadao sam joj se svakog dana iza svakog ćoška, ispod svake klupe, u parku, u moru, na brdu, u tunelu! Tražio sam svetlo na kraju tunela! Tražio sam spas za svoju dušu, spas za svoje srce. Bio sam voljen i voleo sam, ali želeo sam još, bio sam sebičan. Nisam se zadovoljavao sitnicama koje život znače, želeo sam samo nju! Želeo sam moju zvezdu, moju zvezdicu, moj trn u oku, trn koji ne želim da izvadim, dodir koji govori, poljubac koji miriše, telo koje uzdiše, osmeh koji ostaje.

Onda je došla. Ušla je u mene, stopila se sa mnom, zaposela moju dušu, moje telo, moj um, drhtao sam, sanjao sam, stajao sam i poljubila me je! Poljubila me je, ona je mene poljubila! Sećam se tog poljupca, sećam se tog dodira, sećam se tih usana, sećam se tog šapata, te lepote prvog poljupca! I nije istina da je samo on pravi, kao u pesmi, svaki sledeći bio je još lepši, još duži, još stvarniji! Morao sam da joj odlazim i dolazim, ali svaki put kad sam odlazio, nisam odlazio sam. Nosio sam sa sobom i deo nje, nosio sam njene mirise, nosio sam njene uzdahe, imao sam na sebi njene poljupce, bila je na meni, bila je u meni, oko mene, čuo sam njene glasove, držao sam njene dodire, milovao sam njene meke svilene obraze.

Vraćao sam joj se i opet odlazio, ko lane me čekala. Mmmm, kako miriše, mmmm kako uzdiše, mmmm kao je volim! Desila mi se ljubav, desila mi se ljubav za kojom sam tragao celog života! Hmm, celog žvota! Nije još toliko dug, ali nije ni kratak! Imaćemo šta da pričamo našoj deci. Kako sam je upoznao, kako me je prvi put poljubila, i kako me je svaki sledeći put ljubila, kako su nam usne pucale od zadovoljstva, kako me je dodirivala, kako me je gledala, kako sam ja nju gledao, kako sam je terao da pešači petnaest kilometara po Zlatiboru, kako sam je grlio na Seni koja protiče kroz Pariz, kako sam je učio da pliva, kako smo šetali gradovima, kako sam se budio pored nje, kako me je čekala, kako sam joj odlazio i dolazio, kako sam je zaprosio, kako smo išli i tamo i vamo i ovde i onde, kako mi je oduzela ono što sam samo za nju čuvao, oslobodila je moje telo, moj um, dušu, srce. Prvo me je zaposela, a potom i oslobodila i čuvala samo za sebe! Neću se stideti najdraža naša nerođena deco da vam bilo šta od ovoga ne ispričam, podelićemo sa vama sve i biće nam zadovoljstvo da znate. Jer ljubav je i davanje! Ali i primanje! Jedno bez drugog ne idu. Govorio sam joj to i sećam se da je i ona meni govorila to! Volim da joj dajem svoju ljubav svakim satom, svakim uzdahom, svakim treptajem, pogledom , dodirom. Ali bez lažne skromnosti volim i da primim njenu ljubav! Greje me, štiti me, obavija me, dira me, mazi i stalno podseća...

Ali nekih stvari šu se stideti, ali ću ih isto tako ispričati. Skupiću hrabrost i reći! Neću se okretati, neću skrivati pogled, neću više ćutati, neću više dozvoliti ono čega ću se stideti! A stideću se svake njene suze, svake njene proplakane noći, svake njene samoće, svakog mog neodgovora, svakog mog nerazumevanja, moje neodgovornosti, moje lenjosti, neozbiljnosti i gluposti! Nije zaslužila i ne sme više zaslužiti. Ne smem dozvoliti, moram je spasiti, moram je imati, moram uvek biti tu i kad se smeje i kad baš mora da plače, neka plače na mom ramenu, neka plače u mom zagrljaju. Stisnuću je! Ona me je i naučila tom izrazu. Stisni me, stisnuću te! Volim da je stisnem, volim kad me stisne! Moram da je stisnem, moram da je podržim, moram da je imam, jer ona je moj svet, ona je moj život, ona je moj put, moj početak i moj kraj.

Kako bih je opisao, a da vam ne pokažem njenu sliku? Ona je Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra. Ona je moje otkriće Amerike, ona je moj put oko sveta, ona je moje sletanje na Mesec, ona je moj Svemir, moj nemir, moja ceznja. Pitala me je koliko je volim. A ja samo joj odgovarao odavde do svemira i nazad! I jos dalje od toga. I volim je i želim je i trabam je i znam da i ona mene voli i želi i treba i hoće! Kako znam to! To se ne zna, to se oseća! Moram je spasiti, moram je imati, ne smem je pustiti da plače, ne smem joj dozvoliti da plače, stisnuću je. Biće moja i ja njen! Samo moja i samo njen!

Svi koji vole i greše! Želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je poljubila, želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je pozvala za svoj sto, želim da joj pokažem, moram to uraditi! Ljudi se ne menjaju, ili... Možda je u pravu što se tiče toga, ali mogu promeniti svoje navike, mogu promeniti svoje neozbiljnosti u ozbiljnosti, mogu promeniti svoje neodgovornosti u odgovornosti, mogu promeniti svoje živote, ako ne sebe. Moraju zbog nje, njenog veličanstva Žene, zbog sebe, zbog nas samih, zbog života, zbog naše dece!

Zato ne želim da je ostanem željan, želim da je želim, kao što sam je poželeo prvog dana kad sam je sreo, želim da joj dam, želim da mi da, želim da želimo do kraja života!

Zato i ja tražim pomilovanje za nju, za sebe, za našu decu, za sve ljude ovoga sveta koji vole, koji su voleli, koji ce voleti! Ne smem i neću da se predam, ne smem da odustanem!
Слика

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 21 Нов 2008, 20:32

Pesma za mene, pesma za tebe




Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i nocu, jedno da me susrece,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo neznosti,
i to svakog dana, i mnogo od miloste reci:
potrebno mi je primirje
izmedju srca i secanja
izmedju neba
i bola koji pred njim kleci.

Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to sto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrznje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
Слика

"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni
a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 29 Нов 2008, 14:54

SRBIJA JE VELIKA TAJNA


Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva,
niti noć šta zora rađa,
ne zna grm šta susedni grm sanja
niti ptica šta se događa između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamena
niti kukuruz za struk sluti
šta se u susjednoj njivi sprema.
Svakoga časa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema da nije
tajna.

Ko zna šta krije u sebi
i ta nevina rosa sjajna;
ti seljački poslovni krici
što se s brda na brdo čuju
zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada
znati šta i devojka mlada
u nedrima netaknutim nosi;
kakvu tešku tajnu
u rukama svojim drži dete;
i starica pogrbljena svaka
do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri,
i mirisi,potoci i reke,
i crkvena zvona
potajne prenose vesti,
na prvom zavijutku,
gdje šuma počinje ona
ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečijoj stopi
neprijatelj verovati ne sme
ni tragu konjskih kopita.
Dogovori su možda tajni
I žetelačke pesme
I udari šumskih sekira
I uspavanka uz kolevku skrita.
Слика



"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni

a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 29 Нов 2008, 14:55

Ja i ja



O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:

da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rodjenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noc letele,
kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću.
Слика



"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni

a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 03 Дец 2008, 13:57

Слика
Слика



"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni

a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 03 Дец 2008, 15:07

APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU



Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.
Слика



"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni

a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Desanka Maksimović (1898 - 1993)

Порукаод Viktorija Vi » 11 Феб 2019, 13:55

"Ко хоће да доживи чудо мора се радовати као ласте", кажу стихови Десанке Максимовић чије се чудо звало Сергеј.

Многи кажу да је најлепше стихове о љубави написала баш она – Десанка Максимовић, коју памтимо као углађену и елегантну госпођу, косе уплетене у пунђу, са шеширом на глави и осмехом тајанственим попут оног ког је насликао Да Винчи довека мистериозној Мона Лизи.

Потомкиња српског кнеза и војсковође Јована Симића Бобовца и племкиња српске поезије, Десанка Максимовић писала је, рекли би, баш онако како је и осећала. Свим својим срцем давала се песмама које су биле њена деца. Стиховима нас је учила да се надамо и да волимо, онако храбро и бајковито како је она волела једног Сергеја.

Памтимо сви оно – “Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да”… Тако је и Десанка чекала своју срећу и то, рекли бисмо по данашњим стандардима, предуго.

Прича се да је ваљевска гимназијалка била заљубљена у Драгољуба Обрадовића. Међутим, велика Десанка Максимовић очигледно није признавала те дечије, школске симпатије. У интервјуима је говорила да је Рус са којим је провела цео живот био њена прва љубав.

После славне ваљевске гимназије и студија књижевности и историје уметности на Филозофском факултету, Десанка Максимовић добија стипендију француске владе и одлази у Париз 1923. године. Била је професорка у Првој женској гимназији, а прву љубав – и свог супруга упознала је као већ позната песникиња.

У једном интервјуу за НИН говорила је о томе како је упознала човека са којим је провела живот.

– Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили – причала је славна песникиња.
Обоје су дуго чекали на срећу

Варнице које су прштале између двоје песника биле су очигледне, али иако је Сергеј Сластиков хтео да одведе Десанку пред олтар – она није тако лако пристала на његову брачну понуду. Морао је да чека да она испуни све своје дужности и обећања.

Пошто је била најстарија у родитељској кући Десанка је сматрала да пре удаје мора да изведе на пут “децу” – млађу браћу и сестре. Објаснила је заљубљеном Русу завет који је сама себи дала и словенске душе су се разумеле.

– Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом – описује Максимовић.
Љубав због које је руски кадет оставио све

Сластиков је био руски емигрант, млади кадет кога су током Првог светског рата заробили Турци. Дуго му је требало да допре до Београда, а онда се 1933. године оженио Десанком, коју је чекао и стрпљиво волео.

После венчања је завршио глумачку школу и убрзо добио понуду да глуми у позоришту у Скопљу, али је истом брзином то и одбио – због Десанкине службе у Београду.

– Запослио се у издавачкој кући „Просвета” као преводилац руског језика. За свог живота превео је четрнаест књига – говорила је наша песникиња.

И Сергеј је био поетска душа, дечије песме које је писао потписивао је као “Калужанин” – у славу своје родне Калуге, шумовите области близу Москве.
“С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом”

Многи су били изненађени Десанкином одлуком да се уда за сиротог руског емигранта, говорећи јој да је могла боље. Многи су је тражили, многи су јој се надали, али она их је двема реченицама заувек одбила од себе, дајући на знање да је Калужанин чудо којем се надала и љубав о којој је дуго писала.

– Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела – одговарала је Десанка.

Сергеј Сластиков Калужанин преминуо је 1976. године – скоро две деценије пре Десанке која је довека остала верна њиховој љубави.

Сахрањени су једно поред другог, у њеној вољеној Бранковини. У густој шумадијској шуми положено је двоје вечно заљубљених, а на њиховом гробу налази се макета руске цркве, као својеврстан симбол бајке коју су за живота својом љубављу исписали.

https://www.dnevno.rs/istorija/desanka-maksimovic/?fbclid=IwAR0Jerw2fVAHbekENcyp6YjCwMm9ZPDBfa6C4BRqpc4e8oFgulT0nmZEjbU