Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:47

Postoji nekoliko verzija o tome kako je završio Osman-paša Sarhoš.

Jedni pričaju da je odmah po povratku u Carigrad zatočen u kulu zatvora Deposito i tamo udavljen svilenim gajtanom, dok drugi tvrde da je sam uzeo „kašičicu belog praška u čaši hladne vode, ispio kao što se ispija gorak lek, i nestao sa ovoga sveta..."

Martin Ðurđević, kome treba najviše verovati, zapisuje uzgredno „da je čuo, kako su Osman-pašu kasnije Rusi prigodom osvojenja Karsa u Aziji zarobili i odveli u Rusiju". Ostaće tajna da li ga je i tamo poslužila kockarska sreća, kao na Cetinju.

U kratkoj priči Zuke Džumhura „Sužanj na Cetinju", Osman-paša doživljava duboku starost i priča svoje uspomene nekom Tahir-efendiji, kome naročito hvali eleganciju i besprekornu čistoću cetinjskog hotela „Lokanda". On pominje i barona Hatorfa „inače, kako se kasnije saznalo, poznatog pustolova i probisveta koji se izdavao za nemačkog poručnika. U njegovom odlasku ne bi bilo ničeg čudnovatog i uzbudljivog, da istog jutra nije nestao i sadržaj one bisage sa Osman-pašinim dukatima..."

Na mestu nekadašnje skromne „Lokande", koja je srušena 1980 (plakalo je celo Cetinje) četiri godine kasnije podignut je monumentalni „Grand-hotel" sa pet zvezdica. Prisustvovao sam njegovom svečanom otvaranju i ostao nekoliko dana u apartmanu broj šest, koji je u starom hotelu zauzimao Osman-paša Sarhoš. Svake noći, u polumračnom snek-baru, Cetinjani su igrali poker sa putnicima namernicima. Želeo sam da popijem bocu francuskog šampanjca za Osman-pašinu dušu, ali kad ga naručih, konobari me pogledaše u čudu — nisu držali nikakav šampanjac, a kamoli francuski!

Dan uoči otvaranja ovog velelepnog zdanja, sedeo sam na terasi zavaljen u stolicu pletenu od pruća i uživao u iznenađujuće raskošnom suncu za to doba godine.

"Odakle si, prijatelju? — upita me starac sa susednog stola koji je ispijao tursku kafu i lozovaču.

Odgovorih mu, a on me, šeretski namignuvši, upita imam li nameru da produžim sa Cetinja za Kotor. Rekoh mu da nemam našta mi on započe priču o nekom strancu koji je pitao kada polazi vapor sa Cetinja za Kotor, a odgovorili mu "Oko podne, ako bude vode!"

Odšetao sam do obližnjeg muzeja da još jednom vidim zastavu iz bitke sa Vučjeg Dola. Upravnik muzeja, visok, koštunjav postariji čovek odnegovanog sedog brka, ispriča mi da je to najizrešetanija poznata ratna zastava na svetu. Ne sećam se više tačno, ali balističari su izračunali da je na svaku rupu probušenu metkom, dolazilo još sto ispaljenih tanadi. Zastava je, dakle, prošla kroz više od desetine hiljada hitaca. Dozvolio mi je i da je dodirnem otvorivši staklenu vitrinu u kojoj je čuvana; njena slava prostruja kroz vrhove mojih prstiju poput strujnog udara kroz čitavo telo. Zahvalio sam mu se i on me otprati do izlaza iz muzeja. Gledajući me kako oklevam kuda da krenem, upita me da

neću slučajno u Kotor a zatim mi ispriča priču o nekom svetskom putniku koji je zatekavši se na Cetinju, pitao kad polazi vapor za Kotor a oni mu odgovorili "Oko podne, ako bude vode!"

Na otvaranju hotela "Grand", Cetinje je nadmašilo samo sebe u gostoljubivosti i neviđenoj gozbi koja je svojom raskoši prevazilazila sve do tada viđeno u ovom gradu. Povorka mladih, stasitih konobara odevenih u smokinge, pronosila je pred televizijskim kamerama prava gastronomsk a čuda: bilo je tu, na srebrnim pladnjevima, džinovskih jastoga, pečenih fazana i prepelica, jaganjaca sa ražnja i ružičastih prasića sa jabukama u ustima i ljutim papričicama u ušima, zubataca, kernji i grdobina koje su izgledale kao leteće fantazije sa krilima iz snova Hijeronimusa Boša, a na samom kraju, dvojica momaka, koji su se saplitali u novim, do tada nenošenim lakovanim cipelama, što su ih očigledno žuljale, pronesoše ogromnog belog labuda od sladoleda. Kuvar, angažovan posebno za tu priliku, bio je niko drugi do onaj isti šef Titove kuhinje u Igalu koji je u svoje vreme bio profesionalni operski pevač. Intervjuisao sam ga za emisiju o otvaranju hotela crnogorske televizije, i on, neverovatno svežim staračkim belkantom, ponovo doseže nedostižne visine visokog C što izmami gromoglasan aplauz svih zvanica. Razgovarali smo o njegovoj kuvarskoj karijeri, a kada ga zamolih da mi ispriča za kraj i neku smešnu dogodovštinu, on se nakašlja i poče jedva suzdržavajući smeh koji ga je nadimao:

"Pita jedan jednoga na Cetinje, kad ide vapor za Kotor, a ovi mu reče, oko podne ako bude vode!"

Do kraja mog boravka na Cetinju, istu priču mi je ispričao i jedan kaluđer iz manastira, jedan profesor iz gimnazije, prodavačica smokava na pijaci, dvojica slučajnih poznanika iz gostione i na kraju, čuveni gradski šaljivdžija, Vido Prateli, koga su dovukli odnekud posebno za tu priliku.

Unuk onog slavnog Pipera, Luke Filipova, koji je 1876. uhvatio Osman-pašu na Vučjem Dolu, još živi u Beogradu. Zove se Dušan Filipović, ali ga svi, ko zna zašto, zovu — Filipesko! Ratni veteran od 1941, pukovnik u penziji, ovaj starac od osamdeset i četiri godine, svakoga dana oko podne šeta Tašmajdanskim parkom sa svojim ispisnicima, penzionisanim oficirima, i često priča o svom dedi Luki, čiji handžar još čuva.
Knez, a kasnije i kralj Crne Tore, Nikola I Petrović Njegoš, vladao je punih pedeset i osam godina, da bi 1916. otišao u izgnanstvo i tamo umro. Njegove kosti prenete su 1990. iz kapele u San Remu i sahranjene na Cetinju uz najviše državne počasti.

Tada je prvi put u otadžbinu svojih predaka došao i njegov praunuk, princ Nikola II Petrović Njegoš, Mihailov sin, Mirkov unuk.

Na sahrani su svi zapazili sredovečnog čoveka prilično ekstravagantnog izgleda, dežmekasta lica, sa šiškama koje su mu gotovo prekrivale oči, kako je učtivo, i kao snebivajući se, smeška, verovatno začuđen iznenadnim otkrićem svoga naroda koji je toliko voleo i poštovao njegovog pradedu. Princ Nikola II, rođen je u Francuskoj, katolik je i redovno odlazi na nedeljne mise u katoličku crkvu.

Imao sam čast i zadovoljstvo da se mesec dana na Svetom Stefanu družim sa Princom, koji je znao

jedva dve-tri reči pradedovskog jezika. Po profesiji arhitekta, oženjen lepom Marokankom Fransoaz, odavao je utisak rafiniranog, moglo bi se reći dekadentnog intelektualca, koji je vrela avgustovska popodneva provodio zatvoren u hotelskom apartmanu, vežbajući na flauti. Niz skaline ovog nekadašnjeg gusarskog grada, ironijom sudbine pretvorenog u hotelsko naselje, spuštala se gizdava tema iz „Popodneva jedno fauna", Kloda Debisija. U tim časovima sijeste Sveti Stefan se pretvarao u kameno čembalo na ivici mora.

Princ bi silazio na plažu tek oko pet po podne. Ulazio bi u more natraške, okrenut leđima pučini; gledao bi gola siva brda koja mu je pradeda ostavio u nasledstvo.

Iza tih planina besneo je građanski rat.

Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su tog leta 1991. odlučili da istrebe pravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini. Hercegovci su se, baš kao nekad, digli da ih brane, a Crnogorci pritekli u pomoć. Umesto da pomognu i spreče pokolje, zapadne sile su počele da pletu diplomatske konce. Pravoslavna Rusija, i sama u nevoljama do guše, ostala je suzdržana, po strani.

„Bog visoko, a prijatelja nema..."

Na opusteloj plaži lenjo su se izležavali potomci crnogorskih vojvoda i serdara, stasiti cetinjski kockari sa međunarodnom reputacijom i zlatnim, kao prst debelim „cartier" lancima oko vratova. Umotani u hotelske ručnike, pokraj njih su ležali, za svaki slučaj, pištolji velikog kalibra. Mladići su se kao preko volje udvarali lepim strankinjama, koje su se sunčale u oskudnim kostimima bez gornjeg dela.

Osamljena, sa knjigom u ruci, na plaži je ležala i prelepa riđokosa Engleskinja, pegavih grudi i nabubrelih bradavica, koje je Osman-paša voleo da gricka i ljubi. Odmarala se od boravka na obližnjem frontu, sa koga je puna dva meseca izveštavala za televizijsku mrežu BBC. Razgovarao sam sa njom nekoliko puta u prolazu, a jednom smo delili i sto za ručkom „Pod maslinama". Ispričala mi je da je novinarstvo tradicija u njenoj porodici i da je prabaka i sama dolazila u ove krajeve da izveštava za britanske novine. Posetila je i grad Cetinje, gde je praunuk kneza Nikole, princ Nikola II, organizovao prvo međunarodno Bijenale avangardne umetnosti.

Toga leta Crnogorci su u čudu gledali hepeninge i instalacije od starog zarđalog gvožđa i pocepanih vreća, gomile obojenog kamena, uglja i raznog đubreta, prazne ramove za slike i kabalističke znakove na fasadama cetinjskih kuća, čudeći se Princu i njegovim još čudnijim gostima, baš kao što su se u leto 1876. krstili gledajući kako ih Ferdo Kikerc, zvani Kiko, oživljava olovkom na papiru, a Veročelo „moluje masnim bojama".

Mis Linda Vulf snimila je o tome dugu reportažu za BBC, pod naslovom „Umetnost rata". Govorio je i princ Nikola II, zalažući se za „demilitarizaciju Crne Gore", što mi je, dok, sam gledao tu emisiju, zazvučalo isto kao i desalinizacija Jadranskog mora.

Posle toga, Princ se vratio u Pariz.

Devetnaestog decembra 1991. godine novine su objavile Prinčevo pismo ministru inostranih poslova Crne Gore, u kome odbija da prisustvuje svečanostima povodom obeležavanja 150-godišnjice rođenja, 130-godišnjice od dolaska na čelo Crne Gore i sedamdesetogodišnjice smrti jedinog crnogorskog kralja Nikole I Petrovića Njegoša, svoga pradede. Gnušajući se nad „besmislenim ratom koji se vodi", Princ je pozvao „sve Crnogorce da se smesta vrate kućama", pomenuvši i „vesti o crnogorskom sudelovanju u akcijama koje su i u ratu nedostojne vojnika, kao što su pljačka i zločini nad nevinim ljudima..."

U zimu 1991, kada se rat već preneo i na same crnogorske i hercegovačke granice, obišao sam dubrovačko ratište. Putovali smo obalom kroz avetinjski predeo spržen mržnjom, okupan suncem pod blagim burinom, duž opustele magistrale izrovašene rupama granata i tenkovskim gusenicama. Kuće su bile spaljene. Čempresi crni. Nadomak Dubrovnika skrenuli smo cestom koja polazi kraj spaljene benzinske pumpe na Dubcu, a vodi u hercegovačka brda.

Nešto prije Bileće osjetih kako se u mene uvlači stil dobrog starog Martina Ðurđevića, kako mi se odjednom govori ijekavski i piše starinski, o beznačajnostima. Ako se u mog prijatelja Zuku Džumhura uvukao duh Osman-paše Sarhoša, zašto i duh ovog skromnog hroničara ne bi, takođe našao utočište?

Zaustavismo se blizu Vučjeg Dola, u nekom drumskom svratištu, da pojedemo po pijat nadaleko čuvene kaštradine sa raštanom i krtolom. Domaćini nam ljubazno nađoše mjesto u zadimljenoj prostoriji, koja je vonjala po ljutoj krdži, sušenom mesu i teškom domaćem crnjaku, prepunoj naoružanih seljaka i vojnika. U neka doba krčma se utiša, da se muva mogla čuti kad zazuji. U čelo dugačkog hrastova stola sjede mladić u maskirnoj uniformi, nagoreloj i izrešetanoj kuršumima. Pokraj nogu prisloni automat „tompson", a u ruke uze divne izrezbarene gusle, čiji su vrat krasili likovi hercegovačkih i crnogorskih vladara, junaka i pjesnika, povezani isprepletanim ljutim zmijama. Koliko ga grlo nosi, on zapjeva o bici na Vučjem Dolu. Posle svake strofe, onda kada samo jecaji strune, oduševljeni slušaoci su ispaljivali rafale iz svojih automata kroz prozore i vrata, a neki, bogami, i u čađavu tavanicu. Vrijeme kao da se vratilo unazad sto i petnaest godina.

Oj, krvavi Vučji Dole,

Oduvijek te Srbi vole!

Srbi vole, Turci pamte,

A, i Švabe znaju za te...

Izađoh da udahnem malo svježeg vazduha.

Mjesečina je plela smrtonosne znakove po modrom snijegu Vučjeg Dola.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:47

Šta je bilo posle?

Punih četiri godine besneo je građanski i verski rat na geografskoj karti ove priče, mnogo svirepiji od one bitke koja se vodila 1876. na Vučjem dolu i oko njega. Pisac ove priče o Zuku Džumhuru i Osman-paši Sarhošu bio je u tom ratu izveštač prestoničkih listova i televizije pa je svojim očima video više stvari nego što može da podnese jedan roman.

Prelazio je preko planina sa srpskom vojskom, spavao po zemunicama, pastirskim kolibama i golim smrznutim ledinama, jeo krompir pečen u pepelu logorskih vatri, otkrivajući na koščatim, u brade zaraslim licima vojnika i oficira istu prastaru strast za vojevanjem koju je nekada Martin Ðurđević otkrivao u plamtećim očima ratnika sa Vučjeg dola.

I ponovo, posle stopetnaest godina, mladi crnogorski ratnici zaletali su se iz svojih brda, ovaj put ne na konjima i sa jataganima u rukama već u džipovima i sa automatskim oružjem, i tukli se sa Latinima i Turcima koje više niko nije zvao muslimanima — predačko nasleđe izbrisalo je u potpunosti novo ime starih dušmana. Turci su, tako, ponovo izašli iz tame davnih vremena. Najpre su Hrvati porušili manastir Žitomislići iz šesnaestog veka, da bi dobrovoljci iz Hercegovine i Crne Gore opseli Dubrovnik poharavši i zapalivši sve izvan njegovih južnih zidina. Ta opsada plod stare i duge mržnje, bila je potpuno besmislena sa vojnog stanovišta i imala je arhaičan prizvuk srednjevekovnih vojevanja. Baš kao nekada, siromašni narod iz brda, spustio se na obalu mora da bi opljačkao svoje srećne i bogate susede. Oni koji su stigli poslednji na tu orgiju, odvukli su sa sobom često potpuno nepotreban i besmislen plen. U jednom selu pokraj grada Nikšića, autor ovog epiloga zatekao je nasukane u sred makije visoke avionske stepenice sa aerodorma u Čilipima kojima su svojevremeno silazili putnici iz aviona sa interkontinentalnih letova. Na njima je pisalo JAT — DC

— 10 — WELCOME. Na njihovom vrhu, u sred kamenjara, prkosno je kukurikao jedan ljutiti crveni petao. U drugoj kući, neka brđanka u crnom, mesila je testo za hleb u ko zna odakle donesenom bideu. Zaboravljeni su klaviri i električne gitare, ponovo su se vratile gusle a na glas su izašli novi mladi guslari koji su opevali ovaj rat.

Pošteni Martin Ðurđević opisao je crnogorske ratnike kako u bisagama nose odsečene turske glave. U ovom ratu, na obe strane, ratnici su igrali fudbal sa odsečenim glavama protivnika, a jedan je u Sarajevu, na svom "mercedesu", umesto uobičajenog znaka, mesecima nosio odsečenu glavu ubice

svog pobratima koga je osvetio.

Neko vreme sam bio uz komandanta hercegovačke vojske, generala Grubača, u njegovom ratnom štabu i pratio kretanje neprijatelja označeno zelenim linijama na raširenim mapama i vojnim sekcijama i tako upoznao krvave pohode brigade konjičkih Turaka "Zuko Džumhur", koja je operisala na potezu između Bradine i Nevesinja. Odlikovala ih je hrabrost i krvoločnost. Oni koji su se borili sa njima prsa u prsa, i ostali živi, pričali su da su ti islamski fanatici nosili zelene poveze oko glave na kojima je pisalo "Alahu ekber". Molio sam Boga da im ne padnem živ u ruke, i sve vreme nosio pištolj čiji me je hladni čelik, prislonjen uz golu kožu, smirivao. Mada dobro za kraj ovog romana, bilo bi ipak apsurdno da mi je došao glave neko iz jedinice koja je prisvojila ime Zuke Džumhura.

Čudesni grad Počitelj, koga je Zuko jednog davnog leta otkrio i podigao iz ruševina stvorivši od njega slikarsku koloniju, ponovo je u ruševinama. Ovaj put to nije učinio zub vremena nego hrvatska vojska koja ga je osvojila u bici sa Turcima mada u tom gradu iznad Neretve nije nekada živeo nijedan Hrvat. Počitelj je, naime, oduvek pripadao hercegovačkim begovima Gavrankapetanovićima čija se kula ističe nad dolinom smaragdne Neretve. Zuko i ja smo, kad god bi se zatekli tu, da bi od nje dobili lekovite čajeve i meleme za bolesne prijatelje. Prelepa džamija, koju smo toliko puta crtali i slikali, i o kojoj je pisao Ivo Andrić u priči "Na kamenu Počitelju", baš kao i stari mostarski most neimara Hajrudina, koga je srušio jedan hrvatski general (neki Praljak), inače, neuspeli reditelj, porušena je do temelja i pretvorena u gomilu kamenja. Na kuli Gavrankapetanovića, podignut je džinovski beli krst od kamena, nalik na onaj u Dolini palih kod Eskorijala u Španiji, koji se vidi sa svih strana tog dela Hercegovine.

Leti zarastao u visoku travu koja seže do pasa, zimi sumoran, tmuran i sleđen, Vučji Do je bio pošteđen rata koji se odvijao na samo desetak kilometara daljine, iza venca brda Vrbas i Kokot, na čijim je obroncima bila izrešetana kabanica Knjaza Nikole u julu 1876. Starim, već zaboravljenim izlokanim drumom koji se proteže njegovim rubom, a koji narod naziva "putem svile i duvana", krijumčarili smo iz Crne Gore oružje za hercegovačku vojsku i gorivo za njena vozila i tenkove daleko od očiju graničara, carinika i međunarodnih posmatrača. Narod iz okoline, u potrazi za vodom, još uvek odlazi do čuvene Bačke pećine da zahvati hladnu izvorsku vodu.

Prozebli i izgladneli, odmarali smo se posle povratka sa prvih linija u čestitoj kući porodice Uljarević, u Vrbici, gde je nekada bio knjažev štab, osluškujući grmljavinu topova velikog kalibra koja je nagovještavala novo istorijsko nevreme. Tačno preko polovine vrbačkog groblja, u kome leže hercegovački i crnogorski ratnici iz bitke na Vučjem Dolu, danas prelazi linija granice između Jugoslavije i Republike Srpske. "A te kosti, smejaše se Bog da prosti!". Kada bi pošli u šetnju kroz škrta polja, koja kao da su rađala samo komade belog kamenja, Jovanka, majka pesnika Radomira Uljarevića (inače, prvog izdavača ove knjige), pratila nas je do kapije, i kao što beogradske majke pitaju svoje sinove da li su se dovoljno utoplili zbog hladnoće, ona bi nas uvek upitala:

"Djeco, ponijeste li što oružja?"

Ispod kamenih gomila, nalik na primitivne piramide, ležali su davno upokojeni i Srbi i Turci.

"Zelena čoja Montenegra" bila je popularna i na jednoj i na drugoj strani. No, najžešći među srpskim ratnicima, zamerali su autoru da je u lepšem svetlu predstavio Turke nego Crnogorce. U žestokim raspravama dolazilo je čak i do potezanja pištolja. Nije mi poznato da li su i Turci bili ljuti na to kako su prikazani u ovoj knjizi. U ovom rtu viđao sam ih samo na udaljenosti puškometa.

Književnost je, naime, kod nas još uvek toliko važna da se zbog nje može izgubiti čak i glava.

Često su me pitali na čijoj bi strani bio Zuko da je živ?

"Zanimljivo pitanje! — odgovarao bih — Verujte, pitaću ga čim ga budem video..."

(1999)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:48

Pogovor

Nijedan pesnik nije isključivi tvorac svojih dela, tvrdi Diltaj, a to samo znači da su u svako delo uključeni i oni izuzetni duhovi koji su živeli pre nas. Nije dakle cilj po sebi nekakva originalnost, već okupiti i izraziti što veći stepen saglasnosti s baštinom i sa svojom stvaralačkom ličnošću.

"Zelena čoja Montenegra" Moma Kapora je upravo čudesan primer koliko stvaralačkih linija je pokrenuto i s koliko se lakoće ukrštaju, poput razigrane ruke crtača koja ostavlja naznake duha umetnika, a sve ne naizgled spontano, bogomdano, prozračno i razumljivo.

Reći da je Momo Kapor napisao svoj najbolji roman, znači jedino individualni stvaralački napredak; zato treba reći da je onaj briljantni i šarmantni pisac književnih feljtona napisao isto tako takvo delo, ali — roman!

Ali kako reći čitaocima šta sadržajno obuhvata ovaj roman? Ako se kaže da je obuhvaćeno vreme od bitke na Vučjem dolu (16. jula 1876) pa do danas, a sve to na nešto više od dvesta stranica — nismo rekli gotovo ništa o romanu. Istorijski roman? Ma nije! Istorija je samo jedna linija.

Ako se kaže da je to Kaporova memoarska priča o tome kako su Zuko Džumhur i on pisali jedan scenario — nije netačno, jer je zaista o tome reč, ali i to je samo jedna linija.

Ako se kaže da Momo Kapor "prepisuje" delove zajedničkog scenarija i da se tako razrasta specifična proza s obiljem komentara — i to je tačno, ali, opet, samo je jedna od linija romana.

Ako se kaže da je to roman o Osman-paši Sarhošu koga su Crnogorci zarobili u pomenutoj bici, pa on tavori kao zarobljenik kneza Nikole, njegovog školskog druga s vojne akademije u Parizu — takođe je tačno, samo kao jedna od bezbroj linija romana.

Ako se kaže da su brojni medaljoni posvećeni samom liku neobičnog i izuzetnog Zuke Džumhura, kao najlepši omaž Kaporovom prijatelju po peru i pisaćoj mašini i još po mnogo čemu — biće ponajpre tačno, ali opet kao jedna od značajnih linija samo.

Ako se kaže da je to roman o Crnoj Gori i Crnogorcima, o junacima i osvetnicima, o glavarima i vojvodama od negdašnjeg kneza i kralja Nikole pa do današnjeg arhitekte i princa Nikole — opet će biti tačno, ali tek približno.

I da ne nabrajamo u nedogled: sve je to tačno, sve je u redu, sve se to odista krije u romanu, ali u čemu je onda tajna? U onom neuhvatljivom što izmiče čitaocu ili analitičaru, u onome što tvoraštvo i jeste: Kapor je spojio i ukrstio mnoge linije, pretapanja su mnogobrojna, efekti takođe. Ako početak romana istinski predstavlja pronađeni zagubljeni rukopis zajedničkog scenarija o ličnosti Osman-paše Sarhoša, proza se već u sledećem trenutku pretapa, jer je Osman-paša zapravo dvojnik Zuke Džumhura; istočnjačko shvatanje sveta i života zarobljenika na Cetinju istovetno je s neobičnim shvatanjem života jednog Džumhura koji je zatvoren u ovom našem svetu; život, i peripetije i pretpostavljena smrt Osman-paše paralelni su pretpostavljenom životu, peripetijama i smrti Zuke Džumhura. I zapravo na tom klackanju (istorija — savremenost) Kapor ostvaruje vrhunsko delo, na malenom broju stranica mnogo izraženih veza koje se ostvaruju u glavi čitaoca. A reč je o paralelnim svetovima i paralelnim vremenima.

Svejedno je da li je Kapor znao unapred koje i kolike sve linije pokreće, u umetnosti se broji samo ono što je do kraja ostvareno, on je pronašao savršeno prikladan oblik za svoje izražavanje i — izveo ga do kraja i dosledno. Ako se pogledaju najznačajniji srpski romani, ne mereno decenijom, nego ovim vekom, lako je zaključiti da visoko odskaču oni stvaraoci (B. Stanković, Crnjanski, Andrić, Kiš, Pavić) kod kojih se u sukobu mrve, različiti svetovi i civilizacije. Momo Kapor ovim romanom pripada takvim romansijerima. Zato ovo njegovo delo i nije "Roman o scenariju", niti je Zuko Džumhur koautor ovoga romana, već njegova glavna, jedna od glavnih ličnosti posredstvom koje se izražava svet romana, bez obzira na početne intencije, broji se samo realizacija i ostvarenost. Ili kao što se kaže: bez obzira na talenat, namere, rad — sve neophodni preduslovi — delo se dogodi ili se ne dogodi. Momu Kaporu se dogodio, posle niza romana, istinski veliki roman.

Zašto se Kaporu dogodio veliki roman? Onaj Momo Kapor koji svake nedelje objavljuje po jedan tekst u dnevnim novinama, tekst koji čita i voli veoma raznolik i širok krug čitalaca, najbolji je onda kada uspe da izrazito realizuje osovinu nekad — sad, pa uz pomoćne, male stvaralačke poene da na kraju završi poentom i tako zaokruži medaljon. Ovaj Momo Kapor u romanu uspeo je konačno da ostvari nemoguće, odnosno isto to: pronašao je okvir u kojem ređa medaljone za koje je on veliki majstor. Dakle, ne nekakva fabula, niti njeno razvijanje, nego samo dovoljno širok i otvoren okvir u koji se može iskočiti sve ono najbolje što majstor već i inače ume majstorski da izvede u ponudi. Ali pojedinosti i celina, kao što rekosmo, čine jedinstvo koje izgleda onda bogomdano. Stvar sasvim prosta, ali mali je broj pisaca kojima je dano da je ostvare.

Pa čak i onda: svaki ozbiljan pisac zna koliko je teško pronaći ton pripovedanja, a onda još ga je teže održati do kraja; zbog toga najčešće ostaju nedovršena i dela koja mnogo obećavaju. Momo Kapor je i našao i uspeo da održi ton pripovedanja. A taj ton pripovedanja je ovde jedinstven, i ne može se upoređivati ni s jednim drugim delom niti piscem.

Možda će u ovom sklopu s mnoštvom premetanja mnogom čitaocu ostati najupečatljiviji oni dramski delovi (istorijski) kad se na Cetinju nađe na okupu šareno društvo od Crnogoraca i izrazitih belosvetskih avanturista skupljenih sa raznih strana. Ta atmosfera, kao da parodira naučnost, biće obogaćena autentičnom potporom, zapisima ljudi od pera koji su se našli svojedobno na Cetinju, citatima iz njihovih dela kao svedočanstvima savremenika. A da li su svi oni baš i autentični, može se i posumnjati, ali je tkivo romana umetnički istinito, a za tim pojedinim zapisima neka tragaju budući magistranti i neka posvedoče kada stvaralaštvo narasta istorijsku i kulturnu autentičnost.

Ne tako davno su se vajni kritičari vajkali što u romane nije ulazio savremeni život, a sad evo romana koji je toliko savremen da mu se poslednje stranice okončavaju gotovo u trenutku izlaženja. Eto šta sve može roman u rukama majstora koji ume da vrši pretakanja i skokove kroz veliko vreme.

Ako se ovaj roman pojavi jednog dana i sa crtežima Moma Kapora, tom drugom linijom njegovog stvaralačkog duha, čitaoci će imati pred sobom kompletno autorsko delo izuzetne vrednosti. Jer obimom neveliki roman obuhvata sobom gotovo dva veka i dve i po civilizacije, oživljava neobične ličnosti i sudbine, sukobljava svetove i civilizacije, ali zrači velikom ljubavlju, prožet je — paradoksalno — i setom i ironijom. Ako se Turčin Osman-paša preobrazio u džanabetka Zuku Džumhura Hercegovca, koji žudno i nenasito uživa u životu, i Momo Kapor, njegov zemljak, našao je u njemu ideal koji književno uspostavlja i kojem životno teži: život nije manje tragičan, ni manje kratak, ali je jedini, i ako se istinski i dubinski živi, kraj je i onda istovetan, ali ostaje duh koji može da dotakne i podstakne druge, da uputi na varljivi smisao.

Čitaocima kojima se učini da su brzo stigli do kraja romana treba reći da je delo naizgled lako, ali da su mu dubine onolike koliko čitalac uspe da otkrije i uzmogne da dosegne. Zato je najbolje, kad se stigne do kraja, nastaviti čitanje opet od početka. Jer ovaj se roman doživljava čitalački kao oni

stari mafiši, načinjeni od ničega, tope se u ustima kao ništa, a predstavljaju pravo zadovoljstvo; ne ostaje ništa opipljivo, sve je jasno a ipak obavijeno tajanstvom.
Sava Babić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 17:34

Слика
Pasara "Ada". U marini, na ulazu u čuveno Savsko jezero. Sa sve žutom nadstrešnicom, koja leprša po najjačem vetru ove zime, toliko jakom da se čini da bi odneo i sam dok. Šest godina nije se makla s mesta, osim kad su je potpuno renovirali prošlog leta. Deluje kao nova, ali imala bi štošta da ispriča, kojim je sve zavojima i kanalima 30 godina klizila sa kapetanom, Momom Kaporom. . Supruga Ljiljana Kapor kaže da je jedan od najznamenitijih srpskih pisaca više od svega živeo za dane kad bi došli na Adu i isplovili u nepoznatom pravcu. Ako ne bi sedeli kod Cece u restorančiću i jeli njen pečeni hleb, neko starinsko domaće jelo, koje je i sam voleo da sprema.
Bili su to dani kada bi pobegli od gužve, a na neki način ostajali u gradu koji je voleo, a Momo udisao život. S neverovatnom lakoćom vozio bi kroz zavoje, čjoj se da bi to umeo i vezanih očiju. Skoro da je tako i bilo jer je početkom devedesetih naglo počeo da gubi vid. Ništa ga to nije sprečilo da nastavi da piše, izdaje skoro svake godine, slika, živi širom otvorenih očiju, kao što reče jedan od njegovih prijatelja.
Samo pisci koji prolaze kroz proces stvaranja razumeju zbog čega je često pomišljao da mu "ova knjiga bude poslednja" ili je cepao rukopis teško stvoren prethodne noći. Ali, onda bi upoznao neke nove ljude, saznavao o nekim novim životima, slušao o neobičnim sudbinama i već ih smeštao u svoj novi rukopis, lik po lik.
Nikad nije beležio, sve je pamtio, do detalja. "Kad bi me video da pričam sa nekim, pitao bi me o čemu smo pričali, ko je taj, odakle je, šta radi, ko su mu ovi ili oni, a kada bih odgovarala ne znam, ne znam, ne znam, on bi se onda iznervirao: pa o čemu ste onda pričali?! Njega je zanimao običan čovek, voleo je da priča s ljudima, sve ga je zanimalo, imao je onu iskrenu radoznalost koja mu je zapravo služila kao osnova za pisanje", kaže Ljilja. Nije postojala osoba koja mu ne bi odgovorila na pitanja, a pitao je sve. Kad bi pričao sa nepoznatima ispostavilo bi se da poznaje nekog zajedničkog, makar bio iz zabačenog sela. Tako je u bolnici u Švajcarskoj, pre prve operacije, upoznao ženu iz Srbije koja mu je rekla i kakvo osiguranje ima, i kolika mu je penzija, i kako plaća operaciju. Sve ono što možda drugom nekom ne bi rekla.
Malo je onih koji znaju da je Moma sam odlučio da prestane da pije, mnogo pre nego što će se razboleti, i da mu je kao izgovor da odbije ponuđeno piće služilo "pijem samo šampanjac". Znao je da će u Srbiji ta fora proći, jer niko ne drži penušavac, a on nije znao drugačije kako da odbije, pa je prolazio i sa "ništa, onda samo čaša vode". Plan mu je propao odlaskom u Njujork, jer se tamo svuda pije šampanjac
Radoznalost ga je gurala da nastavi sa radom, ali i, kako je sam govorio, urođena lenjost. Kao mlad je umeo da prevari oca da je učio, a u stvari bi spavao do dva-pola tri, sve dok se on ne vrati sa posla. Kažu da je zbog toga u zrelim godinama imao osećaj krivice, i želeći sve da nadoknadi, radio svakodnevno. Bio bi očajan, pomalo melanholičan kada bi propustio jedan dan, u nedostatku inspiracije, verujući da ništa nije stvarao. Tada bi odšetao do "Konobe" sa svojom psom Arčijem, i požalio se Olji ili Dejanu Cvejiću, domaćinima kafane koju je voleo. Voleo je ljude,ali bi umeo da se obraduje i kada je "Konoba" bila prazna, a on mogao na miru da ispija vince, i dodaje parčiće pršute Arčiju ispod stola.
Bilo je dana kada je "Konoba" bila krcata ljudima koji su dolazili zbog njenog šarma koji je Moma prepoznavao i delio sa drugima, ali i atmosfere koju je samo on umeo da stvara okupivši najrazličitije ljude, vrlo nespojivih karaktera. Najviše je voleo večernje razgovore sa komšijom Batom Dimićem, bravarem, sa kojim je umeo i ozbiljno da se posvađa.
"Znali smo da razgovaramo satima, i da se opsujemo i posvađamo, iako smo bili politički istomišljenici. Moma je bio realista, čovek koji je realno gledao na stvari i koje je voleo. Recimo o Rusima, jako smo ih obojica voleli, ali on je bio realan, a ja ne", kaže Bata. "Dešavalo bi se i kad odem kod njega, a supruga mu nije tu, da me pošalje 'dole da nađem neku votku', pošto se ona najmanje oseća. Sve smo morali jako brzo da radimo dokona ne dođe, a onda kad bi naišla, bilo bi: Evo, ide Liki".
Malo je onih koji znaju da je Moma sam odlučio da prestane da pije, mnogo pre nego što će se razboleti, i da mu je kao izgovor da odbije ponuđeno piće služilo "pijem samo šampanjac". Znao je da će u Srbiji ta fora proći, jer niko ne drži penušavac, a on nije znao drugačije kako da odbije, pa je prolazio i sa "ništa, onda samo čaša vode". Plan mu je propao odlaskom u Njujork, jer se tamo svuda pije šampanjac. Drugi pokušaj bez alkohola bio je kad se razboleo. Doktor mu je strogo zabranio jer su kiseline mogle da mu nanesu još goru štetu na grlu. Uvek je govorio da Arapima vera ne dozvoljava da piju, a njemu žena.
"Nisam mu ništa branila, samo sam mu se mešala u brak", kaže Ljiljana. "Jesam se bunila kada pretera s alkoholom, ali samo zato što sam želela da traje što duže i što je to bilo kobno po njegovo zdravlje. Dovijao se on, dovijala sam se i ja. Da ste mogli da vidite moje dogovore s kelnerima da razblažuju vino koje će mu doneti... Ipak, moram da priznam da je trenucima pijanstva bio isto sladak, veseo, pričljiv".
Kad bi se sprijateljio s nekim, obavezno bi popio nešto s njim, pa ga po dobru pamti i čuvar čamca na Adi..."Kad se otvorio 'Vajn bar', prvi kod nas, pitala sam ga da li je bio, naravno, rekao mi je da nije. A onda, kad smo šetali sledeći put, prošli smo pored bara, a Arči je otrčao i prilepio nos na staklo, i tako ga otkrio. Ponovo sam ga pitala jesi bio, kaže: nisam, ma šta ti je. I tada smo svratili u bar, a konobar mu je s vrata dovikivao: ono vaše vino se hladi, a eno burence je tamo, šta piju vaši gosti. A on je i dalje tvrdio da nije dolazio!", priča Ljilja.
Sve njegove knjige - to je bio on, to su bili ljudi koje je upoznavao, koji su ga inspirisali, život koji je živeo. Iako je tvrdio da nije pisao o sebi, kroz knjige je otkrio baš sve o svojoj duši. Posebno kroz triologiju o Sarajevu, gradu koji nikad nije preboleo. Ljilja se seća da je voleo razgovore sa Kusturicom o Sarajevu, da je stalno mislio o njemu, sanjao ga, ali da nije mogao da kroči u njega. Čak ga je jednom vodila na put, ali je on odustao pred sam ulazak. Odbijao je da uđe prerušen, a ovako nije mogao.
Слика
"Žao mi je jer nije video majčin grob, koja je sahranjena u Sarajevu, a njena smrt je ostavila duboku traumu na njega. Neko čiji je život počeo tako što ga je majka svojim telom spasila od bombi ostaje uvek u večnoj potrazi za ljubavlju".
Moma je bio i čovek zaljubljen u umetnost. Voleo je putovanja tokom kojih bi mogaoda doživi nešto novo, da istražuje, nauči nešto novo o kulturi, umetnosti i znali su supruga i on da nestanu u nepoznatom pravcu, naravno kad je bilo novca. Znao je toliko toga, da bi zadivio i kustosa u muzeju u Njujorku gledajući slike umetnika čija imena mi ne znamo ni da izgovorimo, ili u Luvru "služeći" kao vodič prijateljima. Moma je i čovek koji je znao da pleše toliko dobro da je sa Ljiljom osvojio prvu nagradu na jednoj od plesnih večeri, ne znajući ni da se takmiči, u hotelu, na letovanju, u Bagdadu, pre nego što ga je poslednji rat uništio. "Par kojem su "oteli" pobedu bio je toliko nesrećan, a devojka toliko ridala, da joj je Moma dao nagradu rekavši: evo, ionako idemo kući", seća se Ljilja.
Ako bi ga nepoznati ljudi i iznervirali ili mu dosađivali, sve bi to rešio gospodski i duhovito. Kada ga je jedna od viših službenica ambasade u SAD "potkačila" rečima "Ju, kako vi koji ne znate engleski možete da nas učite o Americi", odgovorio: "Pa ni Kolumbo ga nije znao, ali je otkrio Ameriku".
Znao je da vodi neponovljive diskusije sa običnim ljudima, kolegama, ponajviše sa novinarom "Politike", velikim prijateljem Maksimovićem, Maksom, pa su u "Konobi" znali da se nadmeću ko bolje i više poznaje doajene svog posla. Nerazdvojan je, naravno, bio sa Zukom Džumhurom, sa kojim je provodio dane na Adi. Obožavao je odlaske u ateljee, na savskom delu Ade, gde su radili slikari Kemal Ramujkić, Ratko Vulanović, Marijana Gvozdenović... Ti njihovi dani na Adi znali su da se pretvore u višesatne razgovore, a pravljene su i odlične žurke, koje pamti čak i Filharmonija. Moma je voleo da se okupa svakog Prvog maja, čak i kada bi voda bila toliko studena da je opasno skakati u nju. Nije mu smetalo, zaboravio bi i na pritisak, i na šećer.
"Jednog Prvog maja nigde nikoga nije bilo. Moma se pitao zbog čega,a onda glasno prokomentarisao da je čitao vest o nekoj zarazi. Ja sam pustio tu vest, rekao mu je Maks, dosadilo mi je da gledam ljude, hoću na miru da uživamo".
Čuveni izraz "kaporijada" potekao je ko zna od koga, ali možda je nazaslužniji za to upravo i Maks. Bata se seća priče da je Maks jednom prolazeći pored splava na kojem je sedeo Moma odbio da im se pridruži: "Neću, tu je uvek 'kaporijada'". "On je uvek bio u centru pažnje jer bi vas zaokupio pričama, toliko je bio zanimljiv, neverovatan, da bi se celo društvo nekako okupilo oko njega".
Jako je voleo i Njujork, ali i Ruse, iako je uvek govorio da se "prve polovine života plašio da dođu, a narednih pola da ne dođu". Više od svega bio je patriota u pravom smislu reči, tvrde njegovi prijatelji. Patriota, a ne ono što su pokušali kasnije da mu prikače.
"Nije mogao da veruje da ta zapadna civilizacija na kojoj je odrastao, čitajući njihova remek dela, mada je jako voleo i Čehova i ruske pisce, može toliko da ga razočara i da ga taj isti svet bombarduje. Nije pojmio taj civilizacijski korak unazad, mada je razlikovao politiku od običnih ljudi. Uvek bi govorio da obožava Njujork, najviše posle Beograda, jer on i njegovi stanovnici nisu Stejt dipartment. Moma je imao moralnu obavezu da bude svedok tragedije svog naroda. Ali i u tom ratu nikada nikoga nije uvredio, on je samo pisao o onome što je video svojim očima. Apsolutno je bio svestan osobina svog naroda, kako dobrih, tako i onih loših. Voleo je ljude onakvi kakvi jesu, nije imao sklonost da ih popravlja".
Bata Dimić se seća da Momo u razgovorima nikad nije delio savete, ali njemu jeste jedan, kad mu je uginuo pas, pa supruga Goca nije htela novog. "Nismo razgovarali, a on mi je rekao, uzimaj drugog, šta čekaš, razvešćeš se"
Amerika mu je donela ne samo provod ili kulturu iz udžbenika, već i druženje sa ljudima o kojima su snimani filmovi. "Kroz Momin život je prošao milje opasnih momaka. Postoji nepisano pravilo da ljudi sa ivice zakona vole da se druže s umetnicima. Ima neka tajna veza između pisaca i 'loših momaka'. Jedni imaju potrebu da se ispovedaju, a ovi drugi da o tome pišu i da to ostane zabeleženo. I Moma i ja smo bili priljatelji sa Boškom Radonjićem, između ostalih. Često smo boravili u njegovoj kući, kada smo bili u Njujorku. Za one koji ne znaju, Boško je bio šef irske mafije u Njujorku i prijatelj i desna ruka Džona Gotija. Za neke kontroverzna ličnost, a za druge srpski Don Korleone. U društvu s njim, ono što se samo gleda na filmu, nama se dešavalo u životu. Moma je slikao portrete žena i ljubavnica najvećih mafijaša u Njujorku, odlazio na najotmenija mesta, npr. u 'Režin' na Park aveniji ili 'Maksim' na Medisonu. Jednom smo otišli s Boškom na večeru u Maksim čiji je vlasnik Monti. Naručili smo šampanjac i kako nije bio dovoljno hladan, Boško je iznerviran pozvao mendžera. Naručio je karton najskupljeg šampanjca - 'Kristal' koji košta čitavo bogatstvo i tražio od menadžera da ga, bocu po bocu, prospe u toilet. A onda je procedio, hladno kroz zube: 'Monti će platiti račun'!"
U Njujorku je zamalo izgubio život, ali zbog slabog vida i sitnog kriminalca,a ne zbog gangstera. Vraćajući se sa večere, domaćica Kaporovih, Boškova devojka Brini, otključavala je kuću i sekund pre ulaska, ispred njih je iskočio ogroman crnac tražeći novac. Moma nije video da ima i pištolj a ne samo nož, skinuo je naočare, odlučivši da brani čast dama i rekao mu: ti ćeš da ukradeš od mene siromašnog, na srpskom. Ona je izvukla novac iz džepa i dala mu, a on je nestao u mrak iz kojeg je došao.
Pasatu je znao da vozi i zatvorenih očiju, ali nije znao da vozi automobil, mada se pravio da ume. Jednom je nagovorio suprugu da mu da i zamalo da završe u drvetu.
"On jeste pomalo učio sve u vojsci, tada je učio da puca iz svih oružja, kako je pričao. U stari je bežao da ne ide na vežbe, čak je išao i na sportska takmičenja, pa i na neko bacanje kladiva. Ali, kada je bacio kladivo u suprotnom pravcu, poslali su ga u kaznenu jedinicu", kaže Ljilja.
Kuvanje je bila njegova baš velika ljubav. Uvek je govorio da bi prekidao kuvanje da bi slikao, pa se dešavalo da priprema jelo i onda ide od šporeta do platna i slika, i nazad. Sve slušajući Brajana Ferija. Nikad mu jela nisu zagorevala, recepte nije imao, Ljiljana mu je bila spoljni momak, donosila s pijace, kupovala začine na svim putovanjima, koje on nije ni koristio, a on bi stare domaćice zapitkivao šta su spremale.
Goca Dimić, Batina supruga, priča, da osim što su se sretali šetajući psa i družili uveče, razmenjivali su i priče iz kuhinje, pa bi je on uvek pitao šta je stavljala u koje jelo.
"Kad bih ponovila ručak od juče, gledala sam da ga ne sretnem, šta ću da smislim ako me pita šta ste pripremali danas. A kad bismo sedeli u bašti i ručali, govorio bi kako divnu baštu imamo i da on ima takvu, samo bi sedeo i slikao u njoj", kaže Goca. Kad ga je odvela u Župu kod njene familije, najviše se zadržao u razgovoru sa njenim rođakom, bivšim saradnikom Draže Mihajlovića, koji je zbog toga proveo 15 godina u zatvoru. Ona se priseća da je mnoga imena iz njene familije koju je upoznao kasnije iskoristio za knjigu koju je tada pisao, "Ivanu".
Bolest kada je došla, verovao je da će otići isto tako tiho. Lečenje i rak je shvatao kao da mora da preleži grip, i tako se odnosio. Možda je to i previše normalno to prihvatao zbog drugih, mada jedan od učesnika druženja u "Konobi", Srđan Mihailović, inače doktor, kaže da je u njemu tragao za bilo kakvim znakom straha, nepoznavanja situacije. "Bio je svestan bolesti, posledica, nikad se nije žalio da ga nešto boli, izvinjavao se što ne može da priča, što kašlje, ali gledao je na to kao na elementarnu nepogodu koja će proći. Svakodnevno gledam takve i slične bolesnike i kažem vam da je to izuzetnost takvog genija", kaže Srđan.
Dva meseca koja je proveo kod Emira na oporavku nisu mu pomogla da se u potpunosti izbori sa bolešću, ali su mu grejale dušu zbog razgovora koje je vodio sa Majom i Kusturicom. Kada je otvorio bar sa njegovim imenom, obradovao se kao da je otvorio svoj bar, rekavši, "ostali mogu da imaju ulice, ali niko nema svoj bar". Nijednom nije pomislio o otvaranju kafane jer mu je ona bila da se razonodi, da razgovara sa ljudima, "izduva se", a ne da radi. "Ta kafana bi propala, iako bi uvek bila puna", kaže supruga Ljiljana.
Bata se seća da u razgovorima nikad nije delio savete, ali njemu jeste jedan, kad mu je uginuo pas, pa supruga Goca nije htela novog. "Nismo razgovarali, a on mi je rekao, uzimaj drugog, šta čekaš, razvešćeš se".Bata ne može da zaboravi trenutak kada su se poslednji put videli.
"Pred njihov odlazak u Tursku, pozvao me je na vino i posle tri ili četiri se rastanemo i kaže mi on da se izljubimo, možda nećemo više da se vidimo. Ja ga opsujem i zaplačem, kažem, mu možda ja imam rak, jesi lud. I dva meseca posle, meni pronađu tumor i kažu da moram na operaciju u petak. A on je preminuo u sredu. To će me pratiti dok sam živ", kaže Bata, opet pustivši suzu.
Žene je, naravno, kao pravi boem, mnogo voleo do kraja života, i to nije krio, uvek su mu bila inspiracija, u slikama u knjigama, ali se skrasio pored Ljilje, koja mu je posvetila ceo svoj život, od trena kada ga je upoznala. Statua Dafne na Adi, koju je obožavao, podseća na njega, pa često služi kao oaza onima koji bi na miru da možda pročitaju knjigu.
"Život sa Momom je podrazumevao opušteno ćaskanje o naoko nevažnim stvarima, a bilo je momenata kada su naši razgovori prelazili u duboke filozofske rasprave. Znate, ja sam bila mlađa od Mome dvadeset godina, ali sam u mnogim stvarima bila starija od njega - 'sprečavala sam ga da pravi gluposti' - sada ga citiram. Već je pričao u intervjuima o jednoj večeri kada smo sedeli u 'Klubu'. Tada je upravo završavao roman 'Ispovesti', večerali smo sa prijateljima i on je prepričavao roman i u jednom trenutku rekao 'stvarno ne znam kako da ga završim'. A na prvom primerku ove knjige je ispisana njegova posveta meni - 'Za Liki, koja je izmislila kraj ove knjige.' Jednom mi je rekao: voleo bih da mogu da vidim ko je došao na moju sahranu, a onda da čujem govor, a ja da im se smejem odozgo. Znate, ostao mi je žal što nisam uspela da, pre njegovog odlaska, da učinim dve stvari: da ga odvedem u Sarajevo i omogućim mu da popuši poslednju cigaretu. Ali, ni delić ostatka života sa Mokijem ne bih promenila".
Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 01 Јан 2018, 13:11

Novogodišnja priča Mome Kapora: Dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične!

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo
Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične…
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu. Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom? Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
Слика