Pesma voljenoj ženi

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20458
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Pesma voljenoj ženi

Порукаод Sky Seeker » 18 Сеп 2005, 10:35

Ovde bi trebalo da budu pesme velikana koje su posvetili ženama za koje se zna da su ih voleli:

Ovde moram da dam jedno objašnjenje:
Tema je da se pišu pesme velikana koje su oni pisali voljenim ženama.
Nemojte pisati SVOJE pesme, niti one u kojima nije naznačeno KO je i KOME napisao.
HVALA!!!


Matija Bećković

VERA PAVLADOLJSKA


Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska.

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala među liticama
Gonjen tocilima, kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska.

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska.

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska.

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska.

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska.

Ronio u najdublje, bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska.

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska.

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska.

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska.

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska.
Последње учитавање од Sky Seeker дана 04 Јан 2006, 13:35, учитано 2 пута укупно.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20458
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Сеп 2005, 11:09

Mini Karadžić
(u spomenicu)

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si meću zvezdicama,
Meću svojim, sele moja,
Milim sestricama.

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 24 Сеп 2005, 18:32

Iz Kanconijera

Posvećeno Lauri, Petrarkinoj velikoj platonskoj ljubavi.

Blagosloven da je dan, i mesec, i leto

Blagosloven da je dan, i mesec i leto,
i doba, i vreme, i čas, i tren,
i lepa varoš, i mesto gde ugledah njen
sjaj dva lepa oka i srce mi bi sapeto,

i blagosloven da je moj prvi slatki jad,
što me obuze kada me Amor prostreli,
i luk i strele što su mi grudi razneli,
i rane što mi na srcu stvoriše tad.
Blagoslovene da su reči, što sam rasipao
prizivajući ime moje drage i neveseli
uzdasi, i žudnja, i suze, što sam isplakao,

i blagosloveni da su listovi beli,
na kojima stičem slavu, i moja misao,
što samo njoj žudi, samo njoj se veseli.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 25 Сеп 2005, 17:30

Evo još jedna, dve pesme, velikog pesnika Branka Miljkovića.
Posvećena je nišlijki Ljiljani Ilić, njegovoj ljubavi iz rane mladosti.



Dao bih

Dao bih za osmeh samo
Zemaljska blaga sva, svemire,
Da usnama dodirnem tamo
Gde njen osmeh izvire



Veličanstvena Venera


Ne uzdišem k'o do skora
Do retoričnog prenemaganja
Osetih da poniženje biti mora
Kad je u glasu molbe, zapomaganja.
Živeći u žanru romana
Do skora sam zanesenjak bio
I mnio da je sve bez mana.
No život pravi sne mi je razbio
Čim izađoh iz života izmaštana
Kad nekad bude seti se
Kako srcu jednom nisi davala mira
I kako te je taj zamišljao k'o Veneru,
Dok si ličila više na ... Satira.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 27 Сеп 2005, 02:09

Marija Loransen je bila inspiracija za pesmu


Most Mirabo (Gijom Apoliner)


Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša.
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena.

Nek sat izbije i noć krene
Sve nose dani osim mene.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 27533
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 10 Окт 2005, 15:16

Voljenoj ženi

Ti si kao planinska pastrmka,
Koja mi iz ruku izranjaš poput vode,
Jer telo ti je satkano
Od senki, lista i slobode.

Ti si kao gorsko lane,
Koje i oku ume da uteče,
Kad ljubiš u srcu vatra plane,
Ti, moja zoro, jutro, podne, veče...

Ti, život što drugi život rađa
I pesma snena kroz prostor i vreme,
Starija od svih i opet od svih mlađa,
U naručju nosiš najveće radosti breme.

(1988)

Dragomir (Drago) Mirjanić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 27533
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 11 Окт 2005, 19:22

Odisej Elitis - Eleni

Prva kap kiše ubila je ljeto
Natopile se riječi koje su rađale svjetlost zvijezda
Sve one riječi kojima si TI bila jedini cilj!
Gdje sada da raširimo ruke kada vrijeme ne računa više na nas
Gdje sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u oblake
Sada kada su se tvoji kapci sklopili nad našim predjelima
A mi smo - kao da nas je prožela magla -
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.
Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mjestu vjetar može da te cijelu drži u životu
Može da te odjene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mjestu postoji
Sasvim zeleno polje iza prvog osmijeha sve do sunca
Koje mu u povjerenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osjećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju
A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svjetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas jos uvijek drži na svijetu
Onda je to vlažni vjetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sjećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svjetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen
na ognjištu otkucaj velikog zidnog sata
Jer je već postala
Pjesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i riječi
Riječi ne kao druge već onih kojima si samo TI bila jedini cilj!
Слика

Корисников грб
Martingale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 107
Придружен: 04 Јун 2005, 23:02
Место: Vukovar

Santa Maria della salute

Порукаод Martingale » 18 Окт 2005, 00:33

Santa Maria della salute

Laza Kostić - Lenki Dunđerski

Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Ja sam godine proveo sa tobom,
tebi dao sve, za tebe živeo,
sad sam opet tu i biću uvek sa tobom,
večno ostaćeš ti u srcu mom...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 18 Нов 2005, 06:17

Đakomo Leopardi


ASPAZIJA

(Pesma je sastavljena u Firenci 1834, a objavljena u napuljskom izdanju Leopardijevih pesama iz 1835. To je poslednja pesma koja je inspirisana ljubavlju prema Fani Tarđoni-Toceti)


-deo pesme-


Tvoj lik se katkad mojoj misli vraća,
Aspazija. Il' bljesne brz preda mnom
u nastanjenim mjestima, na drugim
licima; ili po pustim poljima
u vedar dan, pod šutljivim zvijezdama
kao da je budi harmonija ljupka,
vizija ona prekrasna se javlja.
Koliko ljubljena, o božanstva, i kakva
naslada moja i muka jednog dana!
I kad god osjetim da mirisom dišu
procvali predjeli i cvijeće gradskih ulica,
k'o onog dana gledam te onakvu
kakva si bila u dražesnom stanu,
mirisavom od proljetnjeg cvijeća,
u haljini boje zagasite ljubice,
kad mi se pruži tvoj anđelski oblik,
nagnuta boka na svijetlome krznu,
u tajanstvenu razbludu ovijen,
kad si, zavodnice vješta, žarko, zvučno
ljubila svite usne svoje djece,
pružajuć vrat, međutim, bijel k'o snijeg,
njih nesvijesne si, što potiče te na to
pritiskala predražesnom rukom
na skritu grud i žuđenu. Ukaza se
novo nebo, zemlja, i gotovo zraka
božanska mojoj misli. Tako u bok mi,
ne bez odbrane, utisnu živom snagom
ruka tvoja strijelu, čvrsto zarinutu,
koju jaučuć nošah sve do onog dana
kada se dvaput povratilo sunce.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 20 Нов 2005, 05:57

PESMA ŽENI - Jovan Dučić

(posvećena je Jovanki Jovanović)



Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden, -

A ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20458
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Јан 2006, 18:19

Rajner Marija Rilke

Marini Cvetajevoj Efron

Elegija

O, svi gubici u svemir, Marina, rušenje zvezda!
Mi ne množimo njega, ma kud se bacili, bilo
na koju zvezdu! Već sve je prebrojano u Celom.
Pa ni ko padne neće smanjiti sveti broj.
Svaki odricački pad se ruši k poreklu i celi.
Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje,
nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak?
Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo.
Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta proleće,
k'o ševe što prolom pesme vitla ih u nevidnost.
Klicanjem počinjemo, i već nas nadmašuje sasvim:
i najednom nam teža u tužbalicu okreće
naniže poj. Al' nek je i tako: tužbalicu?
Nije li ona zar: mlađe klicanje nadole.
I donji bogovi žele, Marina, da hvalimo njih.
Tako su nevini bogovi, čekaju hvalu k'o đaci.
Hvalimo, mila, štedro razasipamo se hvalom.
Nama ne pripada ništa. Nakratko svijemo šake
oko vratova još nepotrganoga cveća.
U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina,
žrtvuju kraljevi dar, odričući se sami.
Kao što anđeli hode i beleže vratnice onih
koji su za spasenje, tako dodirujemo
i mi ovo i ono što je prividno nežno.
Ah, već tako daleki, ah, rasejani, Marina,
Čak i pri najdubljem svome porivu. Ništa drugo
doli označitelji. Ovaj posao tihi -
kada neko od nas ne može podneti više
već se na hvatanje reši - sveti se pa nas ubija.
Jer da je smrtna moć u njemu, svi smo primetili
po uzdržanosti njegovoj, nežnosti, čudesnoj snazi
što od nas živih stvara nadživele. Ne-postojanje.
Znaš li koliko puta slepa nas naredba nosila
ledenim predvorjem novog rođenja ... Nosila:
nas? Telo od očiju što se protive ispod
bezbrojnih kapaka. Nosila u nas sručeno srce
celoga pokolenja. K cilju selica nosila
tu grupu, sliku našeg uzbledelog preobraženja.
Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju
toliko o propasti znati. Moraju biti k'o novi.
Tek njihov grob je star, tek grob se seća, potamneo
pod drvetom što grca, vajkadašnjice se seća.
Tek njihov grob se lomi i ruši; a oni su sami
poput šibljika vitki i povitljivi; što ih
bezmerno povija, izdašno to ih u venac koluta.
Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju!
Iz sredine Vazdašnjeg, u kojoj ti dišeš i slutiš,
njih trenutak isključuje. (O, kako poimam tebe,
ženski cvete na istom neprolaznom žbunu.
Kako se rasipam snažno u noćni vazduh, što će te
začas omilovati). Bogovi rano naučiše
da polovina svojih pretvorno pokažu privid.
Mi se, pak, uključeni u kruženje, ispunismo
sve do celine, kao Mesečev kotur. I neće
ni u smanjivanja rok ni u nedelje mene
niko nam nikad pomoći natrag u potpunosti, osim
usamljen sopstven hod predelom lišenim sna.

Корисников грб
Smilies
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 152
Придружен: 06 Јан 2006, 01:20

Порукаод Smilies » 17 Јан 2006, 00:08

F.G. Lorka

POGLEDAH TI OČI


Pogledah ti oči
misleći na tvoju dušu.
Beo oleander.

Pogledah ti oči
misleći na tvoja usta.
Rumen oleander.

Pogledah ti oči.
Bila si mrtva.
Crn oleander.

Корисников грб
dahlia
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 2876
Придружен: 11 Јул 2005, 13:44
Место: Sarajevo
Контакт:

Oda

Порукаод dahlia » 28 Јан 2006, 16:48

Fernando Pessoa - Lidiji

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.
"San je ono što se želi, a život je buđenje."(Meša Selimović - "Tvrđava")
MOJA KNJIGA

<Milica>
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 21
Придружен: 27 Јан 2006, 16:24
Место: Boegrad

Порукаод <Milica> » 28 Јан 2006, 19:32

TI SI MOJA IPAK

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si maja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednom putnikom
Zelezara u kamenom dobu – ti maja ruskaja zemlja
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je voleo jedan covek
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nemam razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim

Matija Beckovic

<Milica>
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 21
Придружен: 27 Јан 2006, 16:24
Место: Boegrad

Порукаод <Milica> » 28 Јан 2006, 19:35

ZELENU GRANU S TUGOM ŽUTA VOĆA
Zdenko Runjić - Tin Ujević
Zelenu granu s tugom žuta voća
U kakvom starom spljetskom perivoju
Sanjarim s mirom dok se duša noća
I vlaga snova hvata dušu moju
Al čeznja drsće kao ptičje golo
Ko plava pjesma naglo prekinuta
Ko neko blijedo i beznadno kolo
Ko bosi prosjak na po' pusta puta
Sva ljubav moja usred ceste kisne
Moje je srce od sedam komada
Pod svakim mačem jedan plam da vrisne
Nad mojim dahom mramorna gromada
Tmurne se misli reska svjetla boje
Krv u moždane, mozak van da skoči
Nad mojim mrakom sijevaju tek tvoje
Tuđinska ženo, samilosne oči


Повратак на “Poezija”

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта