Vi i ti

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 31 Мај 2008, 09:53

Нигде два добра!Но, и ово овако није за потцењивање.
Лепо си то све одмерила, звездана:-)
Хвала. Отпоздрављам! :mah

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 05 Јун 2008, 18:46

Велика очекивања

Варала су ме често очекивања -
давала ми најпре наду
да је све могуће,
а онда,
баш кад бих у то поверовала,
почињала да показују зубе
пре него што их зарију
у моје највеће жеље.

Остварења су бежала
од мене
главом без обзира,
остављајући иза себе
само крвави траг
који би убрзо био покривен
дебелим слојем прашине.

Онда сам престала да се надам
и, на моје велико запрепашћење,
почело је да се остварује оно
што сам некада давно прижељкивала.

Опет сам на раскршћу -
јер ја нисам више
она која сам била,
и у неким остварењима
више не препознајем себе.

Горак је укус
остварења сопствених жеља
насталих у тренуцима
у којима нисмо знали ко смо,
јер је свако такво остварење
један велики пораз
спознат у тренутку
у коме смо свесни
да је сваки отпор узалудан
и бесмислен.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Nesto se, izgleda, dogodilo

Порукаод Viktorija Vi » 10 Јун 2008, 23:17

Нешто се, изгледа, догодило

Нешто се, изгледа, догодило,
иако срце још је на месту,
иако још увек хитро корачам,
понекад умем да се насмејем
ил климнем главом
у знак поздрава.

Улица липа
на месту је старом,
и ветар ту је, у крошњама.
И гласове птица још увек чујем
и гдегде нађем понеког сличног.

Па ипак,
нешто се није пребродило,
учини ми се по неком гесту
или на основу тихог плача;
и чини ми се да сунце греје
некако друкчије, можда с правом,
и да друкчије мирише трава.

Нека се смена
десила чудна, и с чудним жаром
причам о прошлости и о нама.
И јаву опет друкчију снујем,
и све ми изгледа необично.

Нешто се, изгледа, догодило:
мислим на тебе поприлично,
и не питам се да ли сам луда
када се надам да ћу те срести,
ни да л да сврстам у светска чуда
то што о теби добијам вести
баш кад помислим да све је варка.

Не знам куд води ни куд би водило,
да л` би ти сметало ил би ти годило
то што не умем од себе више
ни да утекнем, нит могу да скривам:
Уби ме ова љубав жарка,
за тобом страшна жеља жива!

Нешто се, изгледа, догодило.
Да л би ме сломило ил ослободило
када бих сазнала, о љубљени,
да ти си изван свега тога,
и да те никад ни дотакло није
збивање чудно живота мога
у коме ти си једино биће
за којим душа ми одувек жуди?

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 15 Јун 2008, 10:09

Стреле

Руке,
као две стреле
у напетом луку,
заустављене у простору и времену,,
загледане у бескрај и вечност,
трепере
и стрепе

хоће ли икада
вешти ловац
одапети лук
и послати их у окршај
са другим стрелама,
једнако жељним додира
и окршаја.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 25 Јун 2008, 00:01

Казуј, ноћи

Казуј, ноћи, зашто зоре нема !
Где си сјајне зраке затворила?
Зашто си ми наде утулила
и свитања нова заточила?

Казуј, сада, не казала никад
јер ми с` чини да и ја постајем
само тамна мрља у свемиру:
јер ме боли што не недостајем

оном што ми сваког дана више
недостаје, ко да је из ока
испао ми, па се покајао!
Казуј, ноћи, ти јамо дубока

у коју је све што имам пало,
за чим жалим и за чиме жудим,
да л умирем или се тек будим?

Што ме црним плаштом сад покриваш
кад и бели засигурно имаш,
под којим су зоре заточене?

Да ли скриваш и од себе саме
то што слутим усред ове таме:
да он више не мисли на мене?

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 01 Јул 2008, 00:04

Укус

Хтедох и ја да будем као они,
а спознах горчину -
завист је горча од пелина.

Покушах да будем другачија,
а спознах да свет је пун
другачијих,
оних који теже да се
по сваку цену
разликују.

Тада осетих гнев,
а моје илузије
разбише се у парампарчад.
У устима оста укус
киселог грожђа.
Сузама га једва уклоних.

Укус соли
подсети ме на море.
И зашумеше у мојој крви чемпреси,
а палме зањихаше своје гране
које ми изгледаху као пружене руке
далеких пријатеља,
јер они су со мога живота.

Угледах сунце на хоризонту,
и сласт се разли по моме бићу.

Слатка је спознаја
да неко мисли на нас
и воли нас такве какви јесмо.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Javio si mi se opet

Порукаод Viktorija Vi » 12 Сеп 2008, 10:42

Јавио си ми се опет

Јавио си ми се опет.
То на заласку сунце
нежније и тужније сија.
То на увиру река,
свесна да крај је близу,
последњу кап слободе
испија жудно.

А ја у чуду остах
јер причах као у сну
о сунцу ког више нема,
о киши која све дане
сивилом својим боји,
а ти опет о сјају
ког у твом крају још има.

И рече ми да ћеш доћи
кад почне следеће лето.
Исто би било да каза:
„Кад почне век следећи“,
јер нас двоје одувек
као да имасмо бескрај
и вечност за себе целу,

као да није кратко
време што нам је дато,
да није важно да некад
будемо заједно стварно,
да срце срце чује
и дрхтај да осети тело
кад смо крај вољеног бића.

И најзад, тако је тужно
што таква је судбина сунца
да до нас одсјаји стижу
и онда кад њега нема,
те нас подсете само
да оно што мртво је давно
не може чак ни да боли.

И најзад, тако је страшно
што смо се мимоишли
на самом крају пута,
а целог живота смо једно
ка другом упорно ишли
ми, два путника тужна
којима починка нема,

те сада могу само
да гледају залазак сунца
које их грејаше дуго
и које је, ко они, немо,
место да кажу све што
у срцима њиховим беше
и што одједном неста.

Виолета М

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:17

Јуче, данас, сутра

Дуже траје Јуче
него данас:
јер Јуче има свој оквир,
а Данас само почетак
чији се конац
губи у измаглици
неизвесног
Сутра.

Јуче сам била
девојчица
коју и данас
у себи чувам.

Данас сам
само жена
чије се лице
из часа у час
преображава
и од које
не знам
шта ће остати

када се Данас
буде руковало
са Сутра.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:19

Скице

Скице за песме ил` приче,
што расуте леже по столу,
на сламке спаса ми личе
за које дављеник се хвата

онда кад на видику
ни људи ни звери нема,
кад тону све наде и снови
у понор живога блата.

Тад довољно је да руку
ка најближој скици пружи
онај што више се с речју
него с људима дружи

јер нису скице
ситнице,
већ златне полуге
ил` жице
од којих градимо палате
и врхове који се злате

ил се шарене, ко дуга.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:20

Сунце си

Сунце си сјајно,
сунцокрет сам.
Само се светлости
сада сећам.

Сенке су склоњене,
сутони спутани.

Спомен се
са стварношћу
суочава.

Виолета М
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 02 Нов 2008, 10:27, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:22

(П) окрет

Косе очи судбине
нису скидале поглед са њега.

Како бих онда ја,
једнако жељна светлости,
овалним погледом својим
могла да обујмим ишта
што она већма није?

Узвратио је,
не трепнувши.

Дрско је гледао у њу,
а онда,
као случајност да је,
нежно погледао у мене.

Заслепљена снопом нежности,
схватих : друга су сунца
другима путовође.

Када је окренуо главу,
све се (п)окренуло у мени,
а он је (п)остао звезда
око које све моје се врти.

Зар бих икада моглa
ка другом сунцу да кренем?
Било би то као да жудим
за хладним пољупцем смрти.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:24

Дани

Дане не бројим -
не сматрам својим
то што је свакоме
припадало,
од чег је свако
узео део
и оставио
за друге мало.

Зашто бих бројала
оно што није
никоме требало
за живот цео?

Ја само бројим
то што ми нико
није ни дао
ни одузео,
већ што је моје
одувек било
ил је на мене
чекало дуго.

Бројим тренутке
у којим ме има
и људе којих
има у другом.
.
Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 02 Нов 2008, 10:26

Осећам те

Лептире у мом стомаку
не буди сећање,
већ само постојање
вољеног бића,
тебе,

који си једнако присутан
у сваком мом Јуче
као и у сваком мом Данас
и Сутра.

Не заборављам те,
нити те се сећам -
осећам те
као саставни део
себе,
одувек
и заувек.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Homo ludens
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 885
Придружен: 05 Нов 2007, 01:02
Место: Mastricht-Brüssel
Контакт:

Порукаод Homo ludens » 02 Нов 2008, 20:34

Viktorija Vi пише:Осећам те

Лептире у мом стомаку
не буди сећање,
већ само постојање
вољеног бића,
тебе,

који си једнако присутан
у сваком мом Јуче
као и у сваком мом Данас
и Сутра.

Не заборављам те,
нити те се сећам -
осећам те
као саставни део
себе,
одувек
и заувек.

Виолета Милићевић


sjajno napisano Violeta,dopade mi se! ^78^
Noc je kratko trajala,a nama je trebala najduza na svetu!

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 08 Нов 2008, 09:40

Трагови

Постојања трагови,
једном утиснути у сећање,
не нестају
ни када нестану они
који су их утиснули.

Лебде њихове сенке
пред нама,
искрсавају у сновима
и неумрлим жељама,
простиру се диљем свемира
и сведоче о љубави
свеопштој
која и смрт
превазилази.

Виолета Милићевић