Vi i ti

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Vi i ti

Порукаод Viktorija Vi » 05 Јун 2006, 00:57

Ви и ти

Да сте тад дошли,
ја бих пред свима
рекла да Ви сте најдражи гост
на моме слављу, и у сласт
рекла да свима служи на част
сваки тренутак и место свако
на ком је корак застао Ваш.

Да сте тад дошли,
ја бих Вам рекла:
„Време је да ме препознаш“,
јер више не желим да говорим „Ви“
својој нађеној половини,
ја која сам с целим светом на „ти“
кад се Ви нађете у мојој близини.

Ал кад бисте ми казали „ти“
уместо да изрекнете цело ми име,
тад бисте чули: „ Ти, најдраже биће,
ћути!О, ћути и само снажно загрли ме!...“

В.М.
5.јун 2006.
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 01 Дец 2007, 15:40, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Molite li se katkad za mene

Порукаод Viktorija Vi » 12 Окт 2007, 20:18

Молите ли се каткад за мене

Молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?
Док ходам ил спавам, тек ме прене
тај драги добро познати глас.

И не видим Вас, али чујем,
најпре ко шапат па сасвим јасно,
и како тужите, веселите се,
и љутите се и сањате гласно.

Ал само једно не разазнајем
док слушам Вашу молитву тиху:
чије тад име спомињете,
чијем се надате гласу и лику?

Да ли ме има у молитви Вашој?
Ви, чије име је за мене спас,
молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?

Виолета Милићевић
12.10.07.
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 01 Дец 2007, 15:42, учитано 2 пута укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 26 Окт 2007, 00:12

Ласта

Нестане ли једном нада која беше
одувек у мени јача од свег другог,
избледи ли некад што је срце снило
тог пролећа кишног, самотног и дугог,

ја ћу се сећати оне једне ласте
што је у свитање свој дом тихо свила
у углу терасе недохватном руци
да младунце рука не би повредила.

И знаћу да неки домови се граде
далеко од туђе руке и од ока -
у срцу им буде колевка и хумка,
тамо где и радост и туга дубока.

И опет пролећа долазиће нова
и нове се ласте гнездити под стрехом,
и нови ће људи све домове нове
обасјати срећом, надањем и смехом,

али oна ласта више никад неће
дом пронаћи тамо где је некад био,
тамо где од њега ни сенка ни оста,
одакле се спокој давно одселио.

Виолета Милићевић, октобар 2007.
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 27 Окт 2007, 13:16, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 27 Окт 2007, 11:05

Добро је што се не појављујеш

Добро је што се не појављујеш,
ма како те ја звала :
урлајући да се оре брда,
говорећи тихо у слушалицу
или нечујно сплеткарећи
са силама невидљивим.

Истина,
можда би се нешто и догодило
кад бих те дозвала.
Но, нема ничега јаловијег
од размишљања о томе
шта би било кад би било.
Оно што треба да буде,
свакако ће и бити.

Добро је што се не појављујеш.
Овако ми се чини
да је сва слобода овога света
моје власништво,
иако је продајем у бесцење
за сваки наговештај твог доласка,
иако ме време непрестано обмањује
и плаши,
а места на која долазим изгледају
као да си их управо напустио
уз обећање да ћеш се брзо вратити.

Зато тако пажљиво посматрам
сваки трг,
сваку уличицу,
тек посађено стабло
и бубамару у лету,
тражећи у њима
бар твоју сенку,
јер знам да ћеш и ти
стати пред њих,
овако као ја,
и да ће их твој поглед упитати
јесу ли ме видели.

Боље је да прећуте истину
јер није лако признати
да су видели само сенку
онога што уствари јесмо.

Зато је боље што не долазиш.

Овде ме не би ни затекао.
Овде је само моје тело,
бледа сенка моје душе
која се ни на тренутак не одваја од тебе
јер, кад би се то десило,
било би равно смрти.

Не напуштај ме,
ако се икада будеш појавио.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 30 Окт 2007, 12:35

Да је могло дуже, трајало би

Да је могло дуже, трајало би, зна се,
јер све траје само док љубави има:
када сејач семе из свог срца баци,
нема земље која радо га не прима.

И плод потом сазри: купају га кише,
сунце своју милост на њега излива.
Дође време сласти, време бербе потом,
и време кад сејач у плоду ужива.

Потом смирај дође, сокови пресуше,
и сласти нестане у свакоме плоду,
и трајање свако приближи се крају,
а сви који дођу неминовно оду.

Удес нам је такав. Неминовно то је:
све што се посеје, мора се и жњети.
Клијање и зрење – љубави су знамен,
а кад тога нема – време нам је мрети.

Чему жеља болна да се траје вечно
када само смрти још чујемо гласе,
када срце плаче, болно, неутешно?
Да је могло дуже, трајало би, зна се.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 30 Окт 2007, 12:36

Вртешка

Свану та јутра која се желе,
дођу и дани који се смеше,
али за њима и ноћи иду...
И тако укруг...И оно што беше

опет ће бити...Једино ми дођемо
једном, и само једном одемо, тужни,
са овог света који се креће
вечито истим стазама кружним..

И тако све се у истом кругу
одувек и заувек, без престанка, врти:
дођеш па одеш и ти ко други.
Врти се, врти вртешка смрти...

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Zapitate li se nekad gde sam

Порукаод Viktorija Vi » 29 Нов 2007, 09:25

Запитате ли се некад где сам

Запитате ли се некад где сам:
да ли сам овде, где ми је тело,
или сам тамо где срце стално
жели да буде – крај Вас зацело?

Нема тог пута на коме нисам
бар једном видела Ваше лице :
кад сунце своју милошту проспе
на земљу издашно, нештедимице,

усред тог сјаја - Вашег ја ока
јединствен бљесак разлучујем,
и истог трена тамо где Ви сте
трагом тог сјаја допутујем.

А кад се небом проломи прасак,
кише све заглуше својим брујем,
тада ме смири и све надјача
мили Ваш глас ког једино чујем.

Тако сам с Вама свакога дана:
кад зора свиће, ја се радујем
и као да Вас уснама нежним
и прстима њеним тад милујем.

Где ли сте Ви док сам ја с Вама:
да ли сте тамо где Вам је тело
или сте овде где непрестано
моје Вас љуби биће цело?

Виолета Милићевић
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 01 Дец 2007, 15:39, учитано 2 пута укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Pocast

Порукаод Viktorija Vi » 01 Дец 2007, 15:38

Почаст

Почасти одај оном ког нема,
лагано ходај ка надгробној плочи.
Цвећу што вене сузу бар подај
пре но што пресуше и твоје очи,

јер велика туга све у себе
упија и оставља пустош само.
Почаст бар одај Oвде док још си-
јер отићи ћемо сви једном Tамо.

Можда тек Tамо и схватићемо
колико важно је то што још оста
у туђем срцу и у сећању
на сваког пролазног земаљског госта.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 09 Дец 2007, 22:25

Постајем рањива, неодбрањива

Постајем рањива,
неодбрањива:
заслепи ме
и сунца зрачак,
разнежи ме
сваки маслачак
кад се, ко сунце,
млађан, зажути,
растужи ме
сваки облачак
који се узалуд
силно труди
да личи на облак
градоносни.

Зар тоне последњи
наде трачак,
тај мелем дивни,
спасоносни,
у свеопшту тмину,
у безнађе?
Зар је већ време
сунцу да зађе?
Зар само слутих
нечију близину?
Зар све што лепо је
кратко бива?
Постајем рањива,
неодбрањива.

Виолета М.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Slutnja

Порукаод Viktorija Vi » 12 Дец 2007, 22:18

Слутња

Завара ме, тако, нека чудна слутња,
неко ново „ А можда, ипак...“
и почнем да му се надам.

Онај голуб се тада врати
и гледа ме са суседног крова,
и то увек кад помислим да је све узалуд
и да никад није ни могао
да буде моја стварност
јер он, заправо, не може припасти никоме
пошто превише припада себи самом.

А опет, довољно је било само да ме угледа у маси
и да баш мени пружи руку
(случајно, наравно, јер увек је све случајно,
а онај који у оваквом следу догађаја види некакву законитост-
сам себи ставља наду, као омчу, око врата),
и да помислим да је то очигледан доказ
и знак да нисам ништа умислила.

Вероватно ћу ујутру, кад отворим очи,
опет помислити: „Боже, ако је он тај,
пошаљи ми неки знак,
и никада више нећу посумњати да је воља Твоја“,
и уплашићу се још више него прошли пут
уколико баш тада слети онај голуб на кров
и загледа се у мене.

Она лепа слутња претвара се у стрепњу,
и почиње да боли.

Зар је могуће да никад не постанемо имуни
на онога који је најжељенији и најнедостижнији од свих?
Зар је могуће да је слутња једино што нас чини живим?

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 15 Дец 2007, 11:24

Смрт је утеха?

Утешно је (зар?) што те нема
на путевима који се,
само за мене,
као раширене руке,
отварају.

Маме ме, заводе, увијају се,
у жељи да ме очарају,
мислећи да сам
врело љубави,
оно што бејах
док надах се теби.

Јутрос, међутим,
странца у огледалу видех,
и срце празно
као опустошени врт
и опљачкана коцкарница.
И видех смрт...

...јер ја могу бити ја
само кад знам
да ме на крају свих путева
чекаш ти.

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Jesen

Порукаод Viktorija Vi » 08 Јан 2008, 14:58

Јесен

„ Јесен је.
Шта да ти кажем, Ана?“


Воће је било забрањено,
као и град у коме се нашла,
време - опасно по живот,
а сунце се тог дана, из хира,
играло жмурке са пролазницима,
уместо да се препусти зимском дремежу.
Кад је дошао ред на њих,
ћурило је кроз прсте.

Крстарили су путевима
које је само једном пре тога видела,
задивљени што се на њима
Њено осамнаесто пролеће укрштало
са Њеном раном и Његовом позном јесени.

„ Овде је убијен један престолонаследник
и изазван сукоб светских размера“, мислила је
док је пролазила Принциповим мостом,
а Он је ослушкивао хук реке
и разазнавао дамаре свог срца у њему.
„Сви ратови које сам икада водио
били су смислени“, понављао је у себи,
„ чак и онај који ме је одвео далеко од Итаке,
присутније у жељама него у стварности.“
Лелујава слика верне Пенелопе
била је више илузија истине него истина,
јер постоје они који чекају
и они који одлазе,
а Он је увек одлазио -
био је грађанин света,
и тако ретко налазио
склад за којим је одувек чезнуо.

„ Овековечи овај тренутак“,
рекла Му је мазно и наслонила се на камену ограду.
Иза Ње, господски и поносно, статирао је мост,
предиван декор за овај сусрет.
„Лепа је Босна, био сам на њеном извору“,
рекао је и показао на реку.
„ Није то Босна, Миљацка је“, додала је.
„ Босна је нешто много веће.
И кад ти се чини да протиче или промичe
пред твојим очима,
она се само поиграва с тобом.
Босна је од камена, као овај мост.
Само понекад, због таквих као што си ти,
промени агрегатно стање.
Босна је, и кад тече, тврђа од челика.“
Насмејао се, преплављен љубављу према тој земљи
коју је могла својатати још само у сновима,
иако је некада била део Њене домовине.
Обоје су били странци на босанској тврдој земљи.

„ Хајде сад ти“, рекла је
и направила још један снимак,
знајући да су обоје тек део сценографије
за један филм који никада неће бити снимљен,
тек бледа скица
за један роман који никада неће бити написан
и једну љубав која неће имати крај.

Кораци и речи,
чији се звекет ломио о калдрму,
одјекивали су Баш - чаршијом.
Смејала се јер није успевао да изговори те две речи,
које су Њој звучале као чаробна формула
за улазак у неки тајанствени свет:
Баш – чаршија...
Баш као Баш – челик...
Лацмани и Турци су се жестоко обрачунавали
у Његовим устима
и били страховит бојак зимски дан до подне.

Авани, џезве и бакрене шоље, наргиле,
бурегџинице, чајџинице, занатске радње,
окамењени у Њеном сећању већ двадесет година,
искрсавали су опет пред Њеним очима.
Само су се лица променила,
а Она постала одлучнија.
Зар је требало да прође двадесет година
да би се то догодило?
Зар је требало да се појави Он,
који је посматра онако како је Одисеј
посматрао Наусикају или Калипсо,
да би спознала своју храброст,
моћ и лепоту женствености?

Сат на кули крај Бегове џамије
није се огласио.
И онако је знала колико је сати –
било је крајње време је да каже „Да“
ономе што је, иако пролазно,
тако лепо, неодољиво,
непоновљиво и незаустављиво.

Ускоро ће обоје напустити тај град,
који је, као и јабука коју су загризли,
подељен на два дела,
неспојива а нераздвојива.

Загризли су забрањено воће
не огрезнувши у грех,
само у љубав,
скривену, неслућену,
готово неприметну,
а непролазну.

Далеко од Миљацке протицаће Сава и Дунав,
чији ће шапат заувек миловати њихове успомене.
Ни мора ни океани на којима ће провести остатак живота
неће заглушити хук Миљацке и шапат
којим се рајска река удвара Сави.

Букет којим Ју је дочекао
понеће у своју златну јесен,
да сведочи о младости која васкрсава,
као и пролеће,
кад неко пробуди љубав у нама,
кад неко носи у својим очима незаборав
и у своме духу свежину првог пролећног јутра.

„ Јесен је.
Шта да ти кажем, Ана?
И сама ваљда већ схваташ,
нису потребне речи.“


Виолета Милићевић

*
Цитирани стихови на почетку и на крају узети из песме П. Јевтовића.

Корисников грб
Homo ludens
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 885
Придружен: 05 Нов 2007, 01:02
Место: Mastricht-Brüssel
Контакт:

Re: Jesen

Порукаод Homo ludens » 09 Јан 2008, 23:08

Viktorija Vi пише:Јесен

„ Јесен је.
Шта да ти кажем, Ана?“


Воће је било забрањено,
као и град у коме се нашла,
време - опасно по живот,
а сунце се тог дана, из хира,
играло жмурке са пролазницима,
уместо да се препусти зимском дремежу.
Кад је дошао ред на њих,
ћурило је кроз прсте.

Крстарили су путевима
које је само једном пре тога видела,
задивљени што се на њима
Њено осамнаесто пролеће укрштало
са Њеном раном и Његовом позном јесени.

„ Овде је убијен један престолонаследник
и изазван сукоб светских размера“, мислила је
док је пролазила Принциповим мостом,
а Он је ослушкивао хук реке
и разазнавао дамаре свог срца у њему.
„Сви ратови које сам икада водио
били су смислени“, понављао је у себи,
„ чак и онај који ме је одвео далеко од Итаке,
присутније у жељама него у стварности.“
Лелујава слика верне Пенелопе
била је више илузија истине него истина,
јер постоје они који чекају
и они који одлазе,
а Он је увек одлазио -
био је грађанин света,
и тако ретко налазио
склад за којим је одувек чезнуо.

„ Овековечи овај тренутак“,
рекла Му је мазно и наслонила се на камену ограду.
Иза Ње, господски и поносно, статирао је мост,
предиван декор за овај сусрет.
„Лепа је Босна, био сам на њеном извору“,
рекао је и показао на реку.
„ Није то Босна, Миљацка је“, додала је.
„ Босна је нешто много веће.
И кад ти се чини да протиче или промичe
пред твојим очима,
она се само поиграва с тобом.
Босна је од камена, као овај мост.
Само понекад, због таквих као што си ти,
промени агрегатно стање.
Босна је, и кад тече, тврђа од челика.“
Насмејао се, преплављен љубављу према тој земљи
коју је могла својатати још само у сновима,
иако је некада била део Њене домовине.
Обоје су били странци на босанској тврдој земљи.

„ Хајде сад ти“, рекла је
и направила још један снимак,
знајући да су обоје тек део сценографије
за један филм који никада неће бити снимљен,
тек бледа скица
за један роман који никада неће бити написан
и једну љубав која неће имати крај.

Кораци и речи,
чији се звекет ломио о калдрму,
одјекивали су Баш - чаршијом.
Смејала се јер није успевао да изговори те две речи,
које су Њој звучале као чаробна формула
за улазак у неки тајанствени свет:
Баш – чаршија...
Баш као Баш – челик...
Лацмани и Турци су се жестоко обрачунавали
у Његовим устима
и били страховит бојак зимски дан до подне.

Авани, џезве и бакрене шоље, наргиле,
бурегџинице, чајџинице, занатске радње,
окамењени у Њеном сећању већ двадесет година,
искрсавали су опет пред Њеним очима.
Само су се лица променила,
а Она постала одлучнија.
Зар је требало да прође двадесет година
да би се то догодило?
Зар је требало да се појави Он,
који је посматра онако како је Одисеј
посматрао Наусикају или Калипсо,
да би спознала своју храброст,
моћ и лепоту женствености?

Сат на кули крај Бегове џамије
није се огласио.
И онако је знала колико је сати –
било је крајње време је да каже „Да“
ономе што је, иако пролазно,
тако лепо, неодољиво,
непоновљиво и незаустављиво.

Ускоро ће обоје напустити тај град,
који је, као и јабука коју су загризли,
подељен на два дела,
неспојива а нераздвојива.

Загризли су забрањено воће
не огрезнувши у грех,
само у љубав,
скривену, неслућену,
готово неприметну,
а непролазну.

Далеко од Миљацке протицаће Сава и Дунав,
чији ће шапат заувек миловати њихове успомене.
Ни мора ни океани на којима ће провести остатак живота
неће заглушити хук Миљацке и шапат
којим се рајска река удвара Сави.

Букет којим Ју је дочекао
понеће у своју златну јесен,
да сведочи о младости која васкрсава,
као и пролеће,
кад неко пробуди љубав у нама,
кад неко носи у својим очима незаборав
и у своме духу свежину првог пролећног јутра.

„ Јесен је.
Шта да ти кажем, Ана?
И сама ваљда већ схваташ,
нису потребне речи.“


Виолета Милићевић

*
Цитирани стихови на почетку и на крају узети из песме П. Јевтовића.



jao Violeta jesi je napisala lutko,svaka ti cast...ova ti je cini mi se najbolja,mada sve su ti jake-ali mi ova posebno..najezila me je citajuci...
Noc je kratko trajala,a nama je trebala najduza na svetu!

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 14 Јан 2008, 12:11

Ноћ кад сам га срела

Гола,
као од мајке рођена,
била је та ноћ.
И бела,
као пут девице,
дрхтава, једра.

Тела су,
и онако,
само одела,
од крви и меса
сачињена,
у жудње неутажене
запретена
понеком надом
зачињена,
и с мало душе приде.

И бледо лице
девојчице
што први пут је
љубљеног срела -
имала је та ноћ...
И нож
у руци,
како то иде,
за сваки случај.

А беше снена
и занесена,
на недра месечине
наслоњена.

Погледао ме је.
Тад сам га срела.

Обневидела.
Крикнула
па занемела.

Пожелела
па заволела.

Отргла нож,
стресла се цела..

Рука је још дуго
дрхтала, бела,
на жудњу се свела,
као та ноћ,
обасјана месечином
и овијена
сјајем и ватром
тог погледа,
топлијег и раскошнијег
од сваког одела

Виолета Милићевић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Srece! O, srece!

Порукаод Viktorija Vi » 14 Јан 2008, 19:36

Среће! О, среће!

Среће! О, среће!- вичем и вапим.
Ори се земља и јечи свемир.
Где тога има, Човече? Боже!
Зар пут до среће води кроз немир?

Зар боли и патње што су се стекле
довољне нису да откупе срећу
коју, ко гладан хлеба, иштем?
О, ако треба и обневидећу,

и оглувети, лишит се гласа!
Ал мало среће ми оставите,
бар једну мрву ко зрнце спаса-

да се и моја душа смири,
да се и моје срце окрепи
да ми се срце заталаса

ко његов увојак на поветарцу.

Виолета Милићевић