Тужни скупе

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Pegazz
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 7
Придружен: 31 Дец 2008, 14:28

Тужни скупе

Порукаод Pegazz » 18 Јул 2019, 12:13

ТУЖНИ СКУПЕ

Тужни скупе, Наш Сергеј је био: добар човек.
На свету, има, много покварењака! На ту тему ћу рећи нешто о себи.
Сергеј ми је рекао, да на његовој сахрани, одржим говор, и причам шта ми падне на памет!
Извињавам се што нисам спремио говор, говорићу из главе.
И да што мање причам о њему. Не могу да причам о њему, јер ћу причати о покварењацима.
Дозволићете, хтео сам нешто да кажем о покварењацима!
Можда сам и ја један од њих, али ја сам покварен, па се правим добар.
Да, правим се добар, као и сви ви који сте покварени. Шта ме гледате?
Знам да сте покварени, не морате да се правите добри, да бих схватио то!
Зашто ово причам? Зато што је Сергеј био истински добар!
Кад причамо о покварењацима, сви се ми сетимо неке драге, блиске, покварене особе!
Мене, нико не може да зајебе- ја сам кваран. Имам и ја, додуше, добрих страна.
Али о томе ћемо, кад будемо причали о добрим људима!
Има људи који о мени причају све најбоље: то је чисто покварењаштво!
Јер ја се само правим добар! Мислим да и они то знају! Али су покварени...
Полако, стрпите се, причаћу ја и о Сергеју. Где сам стао?...
Није ни то лако, да вам кажем, правити се добар. Кад је некоме лоше: мора да ти буде жао.
Кад некоме треба да се помогне: ''Ајде Бане, буди добар!
'Ајде ово 'ајде оно, и ја испадох добар!'' Докле ћу ја да будем добар?!
Ипак сам ја добар: ја бар признајем да нисам добар!
Не памтим, кад сам некоме нешто лоше учинио.
И то све: зато што сам добар! У реду, ако ви мислите да сам добар: нека вам буде!
Али немој неко да ми се жали, кад га будем преварио, или оставио на цедилу!
То што мисле да сам добар, то ме много кошта:
стално чиним добра дела, свима помажем, ту сам увек да се нађем...
Прошле недеље сам морао куму да возим до болнице, имала је јаке болове у стомаку.
Јуче ми је било жао, јер је један пријатељ повредио ногу док је играо фудбал...
И тако сваког дана. Па оставите ме на миру, не могу ни ја више да се правим добар!
Нисам ни ја толико кваран: да се стално правим добар! Нисам, мајке ми!
Не знам, можда сам ја стварно добар Можда сте ви у праву!
Па ви ме добро познајете! Кажите и сами, колико сам добрих дела учинио!
Престаћу да се правим добар, па ако и тад будем био добар-онда сам стварно добар.

Тужни скупе, наш Сергеј је имао срећно детињство.
Бежао је из школе, и није учио.
Волео је да игра фудбал, и кошарку, са другарима.
Све је то радио иза школе, али је у школу ретко улазио.
Његови родитељи, су покушавали, да све реше на разуман начин,
све док га нису избацили из школе! Отац му је све забранио.
Он није имао шта да ради, па је почео да учи. По цео дан и ноћ, он је учио!
У школи се потпуно смирио, престао је и да се туче, и отац се тада забринуо.
’’ Шта се дешава са онаквом битангом, постао је јајара’’, говорио је отац.
Отац се забринуо, и питао шта се дешава са Сергејем, јер он само учи.
Зашто учи, и више не бежи са часова? Можда пубертет?...
Сергеј се жалио, да га једна девојчица, стално задиркује. Девојчица!
Иста она, која је због њега звала родитеље да је бране!
Отац није могао да се помири са тим: укинуо му је све забране.
Обећао му је да ће му купити мотор, ако понавља разред.
Покушао је да се спаси што се спасти може.
Али Сергеј није никако могао да понавља разред,, постао је одличан ученик!
Некад је отац за све кривио лоше друштво, а сада су крива добра деца!
''Нећу више да те видим са Поповићем, он има све петице''! Говорио је.
''Јел ти знаш да је њему отац био ђак генерације! Немој да се дружиш са њим!
Што се мало не дружиш са барабама, они би направили човека од тебе!
Знаш ли ти шта радиш? Никад више неће да те избаце из школе''!
Постао је председник одељења. Више га нико не воли.
Кад је цео разред побегао са часа, он је остао!’’
Отац је подивљао:’’ Tи ниси нормалан, ако овако наставиш бићеш најбољи ђак у школи!
Шта се дешава са тобом, јеси свестан шта радиш?! Постао си девојчица!
Слушај шта ћу ти рећи: обавезно да се потучеш, и да побегнеш од куће!
Јел ти јасно?!
Побегни што пре од куће, ја ти нећу ништа! И не враћај ми се месец дана!
Срамота ме је, да одем на родитељски састанак, учитељица те само хвали.
Миран си као буба, по цео дан учиш, и не правиш никакве проблеме!
Кажи ми шта да радим да би се ти променио? Хоћеш да те тучем?
Бојим се, ако те будем тукао, бићеш још бољи!
И како да те тучем: кад си најбољи ђак! Добио си петицу из математике!
Разумем, да си добио петицу из географије, али ти си добио из математике.
Откад си ти добар математичар? Упропастише те добри ученици’’!

''Девојчице те не занимају-једино тебе! Немаш времена-учиш!
Сине Сергеје, буди добар, па направи неко срање! Потуци се!
Нађи неку девојчицу, па можете заједно да учите. Неку такву, као ти!
Па би могли, ако се већ толико волите, и да учите заједно.
Шта да ти кажем, разочарао си ме! Од онакве барабе си постао девојчица.
Ма, ја сам крив, ја сам те васпитавао да будеш добро дете!
Зашто се не дружиш са Андром, он је два пута понављао!
Ти знаш да сам ти бранио да се дружиш са њим!
Треба и ти да понављаш, да поново идете у исти разред... Заједно сте гори!
Док си се дружио са њим, бежао си из школе, и био најгори ђак.
Сутра, да измлатиш ту девојчицу која те дира!
Јел’ ти она направила ту масницу, испод ока? А? Знао сам...
Хоћу да ме директор школе зове на разговор. И да ми запрети избацивањем из школе.
Хоћу да ме обрукаш! Кад ме будеш обрукао, тада ћу бити поносан на тебе!
Хоћу да ми се родитељи жале, да им малтретираш децу! Тешко теби ако будеш био добар!''

Сергеј је у средњој школи наставио да учи, али се правио да ништа не зна.
Отац је схватио да Сергеј никад неће да понавља.
Зато му је обећао мотор, ако остане на продужној настави.
Сергеј преко године ћути, неће да одговара, а онда на продужној све изрецитује, и добије петице!
Отац је испунио обећање, купио му је мотор, јер је остао на продужној настави.

Упознао је девојку, коју је само могао да пожели. Иста је као он.
Једном приликом док су учили, она га је загрлила, а он рекао:''Морам да учим!''
Она га је питала: ''Да ли то значи да ти је факултет важнији од мене''!
Онда је он престао да учи.
А она је на то рекла:'' Зар сам ти ја важнија од факултета! Мораш да учиш!
Ти знаш зашто сам се ја заљубила у тебе''?!
''Знам: због мотора''!
Били су створени једно за друго. Њих двоје, и мотор: одличан пар!
Ипак, учење им се смучило.
Да ли то значи да су смучили једно другоме, или не, то нико није знао.
Али увек када би се посвађали она би рекла: ''Све је било другачије док смо учили''!
А он би рекао:'' Нећемо више да се свађамо, седи да учимо мало''!
И тако се помире.
''Ћути, молим те, није ми до учења'', говорила је она, кад би се кошкали.
А колико су научили заједно: много, али човек се учи док је жив!

Тужни скупе,
Сергеј више не може да учи, Бог га је узео.
Шалио се често на ту тему: '' Који сам баксуз, живећу сто година''!
Јесте баксуз, живео је педесет и шест година.
Десило му се нешто, што се ретко дешава: заљубио се пар дана пре смрти!
То је могло само њему да се деси. Његов живот, је могао, само њему да се деси!
То је трајало недељу дана. Заљубио се, и волео до краја живота!
Оставарио је сан свакога човека. Да воли до краја живота.
''Није ми први пут да се заљубим, али ми је први пут да умирем.'' Причао ми је он.
''Променила ми се дијагноза: ја сад умирем од љубави. Нема ми спаса. Смртно сам се заљубио.
Ти си тако млада и лепа. А ја: блед, никакав, необријан, и у пиџами.
Кад умрем, немој да будеш ту. Немој ти да будеш последње што ћу да видим.
Идем на онај свет, хоћу да видим нешто ружно!
А ако случајно, наиђеш на празан кревет: знај да су ме отпустили кући!
И да ти се никада нећу јавити. Извини, али ја немам твој број.
Нисам био фер! Знао сам да умирем, а ти си почела да ме волиш.
Нисам ти се удварао кунем ти се, ја сам овакав. Не удварам ти се.
Понашам се нормално: а изгледа као да ти се удварам.
Тако је то: кад си леп и паметан! Тако је то-кад си жив.''

''Криво ми је што ме тако гледаш. Зар не видиш да умирем.
Зар не видиш да ми се живи? А ти ме тако гледаш.
Иди дођавола!
Шта је, шта ме гледаш, зар не видиш да те волим?!
Колико си ми само инекција дала, па ко се не би заљубио!
Једва сам чекао да дођеш, да примим инекцију. Инекцију која боли.
Али, мене је болело нешто друго: још неколико инекција и инфузија и-крај!
Израчунао сам: живећу још тачно осам инфузија, и шест инекција!
Како ћу ја без тих инекција? Волим кад ме боли.
Ипак, мени је лакше, ја умирем, а ти остајеш да патиш.
Заљубићеш се ти опет, али у пацијента на самрти-више нећеш.
Много је и једанпут.
Нађи неког живог човека. Неког ко ће мање да те воли, јер ја...
Ја сам једном ногом у гробу, а за другу да не причам!
Ја бих тебе усрећио на два-три месеца, а ти мене-заувек!
Не, не чини ми се-знам.
Јесте, себичан сам, не правим се да нисам: волим само тебе!
Пристајеш да ми будеш девојка? Ја бих ти био први?
Зар си морала то да ми кажеш?!
Ти си анђео! Ја сам још жив, а видим анђеле!
Ти само радиш као медицинска сестра, али ти си анђео...
Теби не смета, ни то што сам толико старији? Ти ништа не примећујеш!
Па ти ниси нормална! Мислим, извини...
Али знам шта ти сигурно смета, ова ћела, на темену главае.
Немој ми рећи да ни то ниси приметила!
Добро, ћела се види само отпозади, види је само онај ко се окрене за мном!
А окрећу се, богами, још! Ево, пођи од себе! Шалим се...
Ти си много млађа од мене, па сам ја мало старији од тебе...
Причаћу ти сад о мојој баби. Имам потребу, да причам о њој, јер ћемо се ускоро видети.
Волео сам је, колико и рођену мајку. Мајка ми је жива, видећеш је на сахрани.
И моја баба је била много млађа од деде, па је он био мало старији од ње...
Живели су срећно до краја живота. Баба ме је порасла.
Кад је деда умро, баба је умрла од туге за њим.
Али немој то да те плаши, умрла је тек после двадесет година.
Удала се за попа удовца. На сахрани су, многи бацили око на бабу.
Знали су да је удовица, а радна, и поштена жена.
Али јој је једино поп, изјавио саучешће: неколико пута.
Она је то знала да цени, и тако су се следеће године узели.
И поп је умро, али се баба, сада у годинама, поново удала.
Јел ти досадна ова прича о мојој баби?
Ако ти је досадно, ја морам да наставим, јер моја баба-то је... То сам ја!
Можда је сећање на моју бабу: сећање на моју младост, не знам.
Ја морам ово некоме да испричам... Коме ћу ако нећу теби?...
Причаћу ти о њој само до њене смрти. Где сам оно стао? Да...
Ако ти је досадна прича о мојој баби, могу да ти причам о мом деди?...
Занимљиво ти је? Не могу да верујем... Ја волим да причам, али не и да слушам...
Значи, баба се опет удала за старијег човека, домаћина.
Испало је, да је то неки даљи рођак, који није био на сахрани, па је дошао на саучешће.
Неки кажу, да није дошао на сахрану, да би после дошао кући на саучешће.
Био је то, лукав, и мудар план. Али ни баба није била наивна!
Пошто је дошао са далеког пута, баба му је предложила да ту преспава.
Он је прво одбио, како га баба не би провалила, али баба га је провалила одавно!
Још кад је кренуо из Аустралије.
Остао је, одложио пут, и-оженио се. Пропала му је повратна карта.
Баба је прозрела његове намере, чим се појавио. Он то није знао.
И, све је ишло по плану, али не по његовом....
Он је, по њеном плану, само требао да дође, а она да се прави да је добра жена и домаћица.
Тако се већ два пут удала...
Кад је тај господин касније питао, што се уопште удала за њега. Рекла му је:
''Како зашто, па ти си први наишао! Ја сам озбиљна жена! Ја нисам од оних роспија!
А толики си пут прешао да ми те било жао! Ја сам морала да се удам за тебе!''..
Баба је стварно била решена, да се не удаје за било кога, него за оног ко први наиђе!
Он је после причао, како је на вратима са њим био и поштар!
Будући муж је узео телеграме саучешћа, и рекао, да ће их он предати удовици.
Значи-за мало поштар! За длаку, јер је био права прилика за бабу: млађи, неожењен.
Он је запросио после три дана, није хтео да чека и губи време, она је пристала.
Он се уверио да је добра домаћица, и поштена жена. И караконџула, понекад.
Једино му се није допало што много прича о покојним мужевима.
''Немој стално да причаш о покојним мужевима!''
'' Ја сам волела те људе! Што да их не помињем?! Били су добри према мени.
Никад ме нису тукли, никад нису били љубоморни! Нису пили...
А много су ме волели: и један и други!
Покојни поп, за мало да ме удави, кад ме видео да причам са једним комшијом!
За мало да ме удави!' Баба је умрла, а њен трећи муж је наставио да живи.
Ето то је та прича. Хоћеш мало да причам о деди? Прича о њему је још досаднија!
Баба је умрла на дан, кад сам се вратио из војске, коју сам служио са двадесет седам година.
Умрла је изненада, кад је правила питу. Питу са празилуком, коју сам највише волео.
Дала је све од себе, да пита буде готова, и врућа кад ја стигнем.
Схватио сам да је умрла, пет минута пре мог доласка, јер је пита још била врућа.
Када сам из кухиње ушао у њену собу, видео сам да је на самрти. Позвао сам хитну помоћ.
Док је хитна помоћ дошла, она је умрла, а пита се охладила.
Било ми је драго, што није видела да се пита охладила, што јој се сада први пут десило.
Појео сам парче пите за њену душу, а онда сам, за своју душу појео све.
Шта се ту може, живот иде даље.
Питао сам болничара, да ли је касно, за било шта, за моју бабу.
Он је рекао:''Није касно да запалите свећу''!
То је била шала, а није био тренутак за то.
Пљунуо сам га, то је био прави тренутак за то. Био сам присебан, па сам га пљунуо.
Ја кад неког пљунем, то је зато да не бих направио неко срање.
Пљуни ме слободно, одраћу те од батина! Он се уплашио.
Штета што ме није пљунуо, добио би тешке батине. Не зна шта је пропустио.
Није знао, да сам тог дана дошао из војске, и да ми је баба умрла.


''У војсци сам најеб'о. Најтеже ми је падало: све што сам тамо радио!
И у паклу се зна неки ред: мало те кувају у лонцу, мало те пеку на ражњу...
Али те не буде у пет ујутру, не пузиш, и не копаш ровове, а бријеш се сваки дан!
Стигне ти позив за војску, а тамо те чека-пакао! А да ли пакао уопште постоји-ђаво би га знао!
У паклу је лакше! Пакао траје вечно, а у војсци треба издржати годину дана!
У паклу се дружиш са убицама и разбојницима, а у војсци мораш са војницима.
Јер, у паклу можеш да сретнеш и неког познатог! Можда неког, ко је баш теби нешто урадио!
Мој деда, и његов комшија, су се замало поубијали око земље. Обојица су завршили у паклу.
Тамо су се и помирили? Откуд знам? Па- причала ми баба!
Из пакла не можеш да побегнеш! Из војске можеш, али те врате у касарну!
А то је пакао!
У паклу је вруће, али не мораш да носиш чизме у сред лета! У војсци мораш!
А највећа несрећа је, да ако успеш да побегнеш из пакла: да те ухапси војна полиција!

Тешко је дружити се са војницима, али сам се и ја дружио са једним.
Он је са села, и у војсци се, богами, одморио.
Кући је устајао у четри ујутру, и радио као коњ. Наспавао се, и одморио!
Једино што му је падало тешко, је било учење стражарских дужности!
Учио је, учио, и на крају се труд исплатио: од седам дужности, научио је- две!
Схватио је да не сме да напусти стражарско место!
''Ја све могу да научим, само ми треба много времена,'' говорио је.
Кад смо се на крају војног рока поздрављали, заплакао се што се враћа кући.
Рекао ми је: ''Хвала ти, само ти ми ниси рекао да сам глуп''!
Ја, да се нашалим, рекох:''Што си глуп, па ти си ми био најбољи друг'', али се он није увредио.
Не бих се ја шалио на његов рачун, да није био добар.
На растанку ме питао:'' А како си ти научио седам стражарских дужности?
Ја сам једва научио две.''
Нешто му је ту било сумњиво!
''Како си ти тако паметан, а ја''... Ма паметан сам и ја, само што слабо капирам!''
Договорили смо, се да се чујемо и дописујемо, после војске.
Прошло је месец дана, и он је схватио моју шалу.
Каже: ''Баш сам био глуп кад нисам укапирао шалу!
Ти ми једини ниси рек'о да сам глуп! Али да знаш да се не љутим...
Ти си ми био најбољи друг у војсци, и заволео сам те. Сад кад размислим, шала ти је баш добра!
Да није било тебе, и мени би војска тешко пала.''
Заволео сам и ја њега. Он је на неки начин био поносан на мене.
'' Нико од мојих није паметан. Једино средњи брат се прави паметан.
Неће ништа да ради. Има тридесет осам година, а никад није радио!
''Нећу ништа да радим, то се не исплати. Ево, ви радите, и због тога ме издржавате!''.
Али има смисла за хумор, па га сви воле.
Каже он:''Узми ти ради, а ја ћу да лежим, па да видимо ко ће дуже да издржи! Ха-ха!
Нећу да радим, сад сам у пуној снази, хоћу да уживам. Радите ви!
Мора неко да ради, не можемо сви да лежимо! Од чега ћемо да живимо?!
Ето, договорили смо се: ви радите, а ја одмарам!
По цео дан лежи. Ако икад дођеш код мене- видећеш! Ево, и док пишем ово писмо- он лежи!

Тужни скупе, наш Сергеј је имао једну ману: волео је да попије: понекад.
Није пио много, највише-колико је могао! А то није било много.
Пет-шест лоза и готово!-Напио би се! У почетку би се опустио, и био духовит!
Био је то прави празник, слушати га, између треће и пете лозе. Подсетићу вас на његову шалу.
Узео је пивску флашу, и рекао:''Пиво моје, љубоморан сам кад те видим са другим.
Волим те- као ја тебе'' То су те чувене шале, које ће се препричавати!
Али са пићем: нема шале! Једном се толико напио, да је легао на сред улице, у сред зиме.
Пролазио сам колима, и помислио на њега, јер сам знао да станује у близини.
Да, био је то-он! Мртав пијан! Питао ме је: ''Извини, да нисам ја онај Сергеј који ради у пошти?
А ти си ми нешто познат! Где радиш... С ким се дружиш''?...
Дружим се с тобом, рекао сам ја! С тобом и са Гавром!
Он рече: ''Самном и са Гавром! Па што не кажеш човече!
Не знам ја никаквог Гавру! А не знам ни тебе! Ти си мало попио!''
Онда је наставио да брунда:'' Па добро, лепом сам те питао, ко сам и где радим!
Нисам те ништа увредио''! И хвала ти... али ја сутра нећу ничег да се сећам!
Сутра се ничег није сећао. Али сам му ја све испричао, он се ваљао од смеха!
Срећом, стварно ме није много извређао, јер да јесте: ја то не бих могао да му кажем.
''Па ја имам добре фазоне,'' рекао је. Онда ми испричао још једну причу.
'' Једном сам ушао у туђ стан, и легао да спавам. Сви у кући су спавали.
Не би ме ни приметили да нисам гласно хркао. Пробудио сам газду, који се престравио!
Престравио сам се и ја, јер сам мислио да је он ушао у мој стан!
Мислио сам да је љубазан: зато што је у мом стану. Замолио ме да мање хрчем!
Ово је моја кућа, и хрчем колико ми се хрче! Марш напоље! Све му је било јасно.
Запретио сам полицијом, он ми је рекао да слободно наставим да спавам,
Само да мало тише хрчем, јер не може да се спава! Убрзо сам схватио о чему се ради!
Ви нисте нормални, зашто не закључавате стан, јел знате да свако вече могу да наиђем.
Ви живите испод мене!
Могао сам да нешто поломим, да украдем, и ко би одговарао-ја!
У реду, не замеравам вам, нисте знали, али други пут закључајте врата.
Сутрадан сам га срео, он ми се јавио, а ја погнуте главе прођох поред њега.
Па, било ме срамота... Зато највише волим кад се ничега не сећам!
Онда је другима непријатно...
Увек сам се залагао, да пијани људи не одговарају за своја дела!
Било би довољно да се на суду појави сведок, и празна флаша вињака.
То би били докази да ниси крив.
Нисам ја крив, био сам пијан! А ко је крив што сам пијан? Нисам ваљда ја!
Крив је мој шеф, што ме нервира, крива је моја жена, крива су моја деца.
Криви су и конобари, јер ме увек питају шта ћу да попијем...
Можда сам ја највећи кривац, али кад погледам: ни они нису савршени.
Мој шеф не пије и не пуши, жена је на дијети, а деца у пубертету.
Мој шеф је попио чашицу пића, само кад је добио сина! Само чашицу.
Па јел то нормално: он је добио сина и попио чашицу, а ја целу флашу!
Као да сам се ја више обрадовао од њега! Јебем ти таквог човека!
Кад сам ја добио сина, заглавио сам се у лифту са комшиницом и успавао се.
Срео сам је касније и извињавао се, ако нешто није било у реду...
Насмејала се, и рекла да се развела, зато што јој је муж био алкохоличар.
Кад јој се све смучило рекла му је:'' Или ја-или алкохол!
А он јој одговорио:'' Јао мени, како ћу ја без тебе! Шта ми учини црна жено''!
Да, и мени је било смешно, кад ми је Сергеј то причао!
И тако даље, и тако даље, баш сам се запричао!
У реду, слажем се, скратићу.... Нека остане међу нама- много тога сам прескочио!
Причао сам о Сергејевим љубавима, о његовој баби: јер ме он замолио...
Рекао ми је: немој случајно бабу да прескочиш! О њој да причаш највише!
Испричао сам све, чега сам се сетио.

Тужни скупе, живот је једна велика мука, али сви волимо да га живимо.
Што је живот краћи, то говор треба да буде дужи.
Овај говор је, могао да траје педесет шест година, колико је Сергеј живео.
Зато што је, сваки дан у његовом животу, био узбудљив. Просто, био је такав човек!
Живот иде даље, и, што кажу: ''Само нека иде редом'.' Не иде редом.
Сергеј, ништа у животу, никад није урадио преко реда, а умро је управо тако.
Не знам чији је ред био, али њега више нема.
Да је живео два дана дуже, постао би деда, и напунио педесет седам година!
Био је неспреман за смрт, и, ако је за утеху, боловао је само месец дана.
Није се мучио, али се мучио педесет и шест година.
Као што се сви мучимо-онолико колико живимо. Скратио сам говор колико сам могао.
Жао ми је што нас је оволико мало. Само нас седморо.
Умро је човек, од педесет шест година, а нас је седморо.
Био је понекад пустињак, али би требало да нас је много више...
Ја сам, овај говор смислио, за много људи. За све оне који су га знали из школе, са посла...
Могло је да нас буде и мање, јер ја: нисам морао да дођем.
А сада ћемо нас седморо, по нашем обичају свратити у ресторан ''Ж,''и причати о нашем Сергеју...
Да наставимо тамо- где сам стао... Извињавам се ако сам вас растужио, то ми није била намера!
И, надам се, да вам се мој говор допао!
КРАЈ
Властимир Глигоријевић, Београд 2018-а година.