moje (ŽAO MI HRASTA)

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 87
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

moje (ŽAO MI HRASTA)

Порукаод Aleksandra Alja » 08 Јан 2017, 18:19

Ал' некако, жао ми храста...
Мећаве вију, магле се вуку, долазе нови трени
На пустом пољу, пси трагове крију
Док мачке преду крај топле пећи.
Године слиједе свој пут.
У некој причи, са неким чудом
У друштву вила и лептирица
Започех свој први стих...
Вјетрове неке упознах давно и прате ме свуд
Гдје год се нађем, ту су, да нагнају чамац на спруд
А ја их милим именом зовем.
Уз њих ме утваре, неке далеке, прозваше другом
Често ме дахом својим гурну за неком пругом
А ја им пољупце шаљем и цвијеће
Ал' жао ми храста једног, што познавала сам га
И пут ме носи по времену
Стих се за стихом ниже
Проза уз пјесму ђуска, једно уз другог, друга два.
Слика за сликом, корак за скоком
И ето, прође која година.
Корњача прва, за њоме Жути, а онда кујица
И безброј малих птичица у свакој причица
А прија лија уз друга фазана.
А љубав из себе избија и пуни све, чак и сјећања.
Избрише тако, и вјетре пратеће и утваре вриштеће
Ал ' храст не може вратити никада.

Al' nekako, žao mi hrasta...
Mećave viju, magle se vuku, dolaze novi treni
Na pustom polju, psi tragove kriju
Dok mačke predu kraj tople peći.
Godine slijede svoj put.
U nekoj priči, sa nekim čudom
U društvu vila i leptirica
Započeh svoj prvi stih...
Vjetrove neke upoznah davno i prate me svud
Gdje god se nađem, tu su, da nagnaju čamac na sprud
A ja ih milim imenom zovem.
Uz njih me utvare, neke daleke, prozvaše drugom
Često me dahom svojim gurnu za nekom prugom
A ja im poljupce šaljem i cvijeće
Al' žao mi hrasta jednog, što poznavala sam ga
I put me nosi po vremenu
Stih se za stihom niže
Proza uz pjesmu đuska, jedno uz drugog, druga dva.
Slika za slikom, korak za skokom
I eto, prođe koja godina.
Kornjača prva, za njome Žuti, a onda kujica
I bezbroj malih ptičica u svakoj pričica
A prija lija uz druga fazana.
A ljubav iz sebe izbija i puni sve, čak i sjećanja.
Izbriše tako, i vjetre prateće i utvare vrišteće
Al ' hrast ne može vratiti nikada.

Al' nekako, žao mi hrasta...
Mećave viju, magle se vuku, dolaze novi treni
Na pustom polju, psi tragove kriju
Dok mačke predu kraj tople peći.
Godine slijede svoj put.
U nekoj priči, sa nekim čudom
U društvu vila i leptirica
Započeh svoj prvi stih...
Vjetrove neke upoznah davno i prate me svud
Gdje god se nađem, tu su, da nagnaju čamac na sprud
A ja ih milim imenom zovem.
Uz njih me utvare, neke daleke, prozvaše drugom
Često me dahom svojim gurnu za nekom prugom
A ja im poljupce šaljem i cvijeće
Al' žao mi hrasta jednog, što poznavala sam ga
I put me nosi po vremenu
Stih se za stihom niže
Proza uz pjesmu đuska, jedno uz drugog, druga dva.
Slika za slikom, korak za skokom
I eto, prođe koja godina.
Kornjača prva, za njome Žuti, a onda kujica
I bezbroj malih ptičica u svakoj pričica
A prija lija uz druga fazana.
A ljubav iz sebe izbija i puni sve, čak i sjećanja.
Izbriše tako, i vjetre prateće i utvare vrišteće
Al ' hrast ne može vratiti nikada.

Повратак на “Poezija”

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост