Moje pesme

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 03 Апр 2016, 19:29

Zbogom

U svom životu,
mnogo puta,
baš mnogo...
rekoh zbogom.

Zbogom detinjstvo.
Zbogom dani bezbrižne igre i radosti.
Zbogom vreme bez obaveza,
kad je igra moja najveća sreća bila.

Zbogom dani kad sam se divio odraslim
i želeo da budem čovek veliki.
Zbogom snovi dečački.

Vreme je išlo dalje,
prolazile su jeseni i zime.
I došao je trenutak ponovo,
da kažem reč „zbogom“.

Zbogom đačko doba.
Zbogom dani školskih predmeta.
Jedinica i petica,
učitelja, nastavnika i profesora.
Zbogom vreme drugova i drugarica.
Učenja, školskih klupa,
velikih i malih odmora.

Zbogom dani pismenih vežbi,
letnjeg i zimskog raspusta.
Zbogom snovi đački.

Vreme je išlo dalje.
Dolazili su dani novi,
I godina je prošlo mnogo,
i opet rekoh „zbogom“.

Zbogom mladosti.
Zbogom dani studiranja,
ispita, petica i desetki.
Kolokvijuma i semistara,
indeksa, skripti i učenja.
Zbogom vreme kad sam se radovao
kompjuteru, novom filmu,
izlasku...

Zbogom dani mladosti.
Neki ste bili lepi, neki ružni,
neki srećni a drugi tužni.
Zbogom snovi mladalački.

I kad malo razmislim,
vidim da život brzo prođe.
A čini mi se da je juče bilo,
kad sam dečak bio.

Lepe stvari u sećanju,
želim da zadržim.
A ružne trenutke,
da zaboravim.
Ali mi ne ide,
pa tugu u duši,
često osetim.

Dani prolaze,
vreme me gazi.
Srednje doba odlazi,
starost brzo dolazi.

Uskoro ću reći,
zbogom doba zdrelosti,
došla si starosti.

A kad starost dođe,
jednog dana ili noći,
reći ću tiho,
živote zbogom!
I zatvori ću oči.


Слика

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8517
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 03 Апр 2016, 23:13

Pozdrav ,prijatelju.
Ne kažem da stihovi nisu lepi ,naprotiv!
Ipak,...mnogo je tuge u njima !
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 05 Апр 2016, 21:36

zara пише:Pozdrav ,prijatelju.
Ne kažem da stihovi nisu lepi ,naprotiv!
Ipak,...mnogo je tuge u njima !


Hvala Zaro, na pohvali. :P
Slažem se sa tobom, da u mojim stihovima ima tuge. Žao mi je ako sam nekome pokvario raspoloženje. Pre nekoliko meseci, imao sam smrtni slučaj u porodici (ako si čitala moje prve pesme znaš o čemu se radi). To je ostavilo traga na meni. Naravno, to ne znači da sam ja stalno tužan. Naprotiv. Ja živim skoro normalno (kao pre), gledam filmove, čitam štampu, kontaktiram sa familijom i poznanicima...Ali, u srcu ima dosta bola, što se odražava na moje pesme. Ja ne mislim da je život samo bol. U životu ima i lepih momenata. Ali ja u pesmama stavljam akcenat na tužne momente, a hvala Bogu, ovde ima dosta forumaša koji pišu sjajnu poeziju pa njima prepušta da u svojim stihovima pokažu i lešpu stranu života.
:mah

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 08 Апр 2016, 15:09

Molitva nepoznatog ratnika

Godina 1453...
Konstatinopolj na Bosforu stoji.
Propast je blizu.
Topovi ruše zidine grada.
Branilaca je malo,
odbrana se lomi.

I tada jedan ratnik,
uze ciglu od gline, meku.
Na njoj molitvu ureza nožem,
ostavi trag za budućnost daleku.

Konstantinopolj je pao.
Pokri ga užas i smrtonosna tama.
U ruševinama zidana osta,
molitva na cigli urezana.

Vremena prođe mnogo.
Mnogo se promeni na svetskoj sceni.
Ljudi ciglu nađoše,
u gomili kamenja i zemlji.

Ratniče sa bedema,
carskog grada Konstantinopolja,
tvoje ime zaboravi istorija.
Nisi ni slutio tada,
da će tvoja molitva biti,
poslednji pisani trag,
pre Konstantinopoljskog pada.

Ta molitva svedoči,
o vremenu strašnom.
Kad je pao Konstantinopolj,
kad se grad branio životom časno.

Ratnik što molitvu ureza,
počiva u carstvu Boga Hrista.
Zajedno sa drugim,
braniocima Konstantinopolisa!


Слика

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 14 Апр 2016, 18:38

Putnik

Išao sam na put dalek.
Sledio sam putokaze,
srca svoga...
Sretoh pesnika.
Pisao je pesmu,
na obali mora.
Gledao sam u daljinu.
Prateći nit nade i snova,
čekao sam sreću...
Bojao sam se, da je videti neću.
A ljudi su žurili.
Svako je išao
na stranu svoju.
Neko s radošću,
neko s bolom.
I dok sam čekao
da se ostvare
moje želje,
prolazilo je vreme.
Tamni oblak zakloni sunce.
Igra dečaka
iznenada stade.
A ljudi ništa...
Odoše svojim stazama dalje.
Umesto dečaka
vesela oka,
umorni starac
skide pogled
sa beskrajnog horizonta.


Слика

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 05 Мај 2016, 17:59

Majčin rođendan

Nekad sam se radovao,
5. maju.
Danima sam razmišlja,
o tom danu.
Krišom poklon kupovao,
pa bi se pravio,
da sam rođendan tvoj zaboravio.
Sećam se koliko bi se radosna bila,
kad bi poklon, iznenada dao tebi.
Parfem ili marama,
ili neka druga sitnica.
Cena je bila nevažna.
Uz tu stvarčicu,
išla je moja ljubav,
kao sunce da ti blista.
Kada bih ti poklon dao,
rekao bih glasno
ono što mi je srce šaptalo meni:
„Mama srećan rođendan tebi!
Volim te najviše,
ti si mi sve!“
A ove godine je drugačije.
Sve je isto ali sa mnom nisi ti.
Osećam bol u grudima,
mama nedostaješ mi.
Staću kraj groba tvog.
Dugo ću gledati u krst,
sa imenom tvojim.
Ćutaću...
Sećaću se rođendana tvojih.
I sreća i tuga toga dana,
pohodiće srce moje.
Sreća, jer sećam se tebe,
A tuga, jer sa mnom nisi ti.
Mama, neka vetrovi i kiše
i sunčevi zraci i anđeli nebeski
neka tebi jave,
da rođendan tvoj zaboravio nisam.
Evo tugujem sam.
I ova pesma je umesto poklona.
Tiho ću je čitati ,
pokraj groba tvoga.
Ovi stihovi su poklon iz srca moga!

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Порукаод Frinko » 11 Мај 2016, 18:48

Istina od koje bežimo

Zašto sebe lažemo?
Zašto istinu ne prihvatimo?
Znamo li koliko smo mali,
u vaseljeni i vremenu?
Da li smo svesni, koliko smo mali pred Bogom?
Rodimo se, živimo i umremo.
Pre nas su drugi bili,
posle nas će novi doći.
Životi nam brzo prolaze,
dok se smenjuju dani i noći.
I na kraju, pobeći ne možemo.
Sve nas isto čeka.
I kralj i prosjak,
i velikaš i siromah,
na groblje će otići.
Bogatom novci,
pomoći neće moći.
A filozif mudri,
što se za života pameću gordi,
umreće kao i čovek „ludi“.
I tad će filozof „umni“,
videti koliko je mali bio.
Koliko je njegova logika,
pred Bogom slaba.
U kakvoj je zabludi živeo,
kad se učenosti svojoj divio.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Re: Moje pesme

Порукаод Frinko » 09 Јун 2016, 20:19

Još se malo nadam

Neke želje se ostvare,
druge ne!
Neke nade su moguće,
druge neostvarive!
Kažu "nada zadnja umire".
Istina je to.
Znam, tako je!
Ja, u svom srcu,
još malo, sasvim malo, nadam se!
Nadam se da će ovaj košmar,
da prestane!
Da ću da se probudim iz ovog sna!
Da tvoja smrt, nije istina!
Još malo, samo malo nade imam!
U nevolji se čovek za slamku spasa hvata.
A kad zlo dođe,
on se čudu nemogućem nada!
Kako je smešna moja nada.
Nemoguće je!
-reći ćete sada.
Znam i ja,
da je smrt mamina istina!
Ali ipak, moje srce,
još malo, sasvim malo se nada.
Da je sve ovo nestvarno.
Da je ovo ružan san,
iz koga ću se probuditi nekada!

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 557
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

Pozdrav tebi...

Порукаод dragana9 » 17 Јун 2016, 18:54

Kažu da nikada ljudi ne umiru, dok o njima pišemo i pričamo.Vidi se velika tuga! Ali možemo okrenuti pogled, dobronamerno ti ovo kažem, pa gledati sa svetluje strane.Mi ovako malo znamo o tvojoj majci, više o tvom bolu.Piši i svetlim trenutcima, okreni pogled, o njenim radostima kao da je tu..jer i jeste ..Njena energijavi sve što je utkala u svoj život traje, kao i ti sam.Pozdrav ti!
"Sacekaj, stici cu...
uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.
Sa linijom zivota uhvaticu korak.
Necu nazad, ni na pola puta,
stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Re: Pozdrav tebi...

Порукаод Frinko » 22 Јун 2016, 15:36

dragana9 пише:Kažu da nikada ljudi ne umiru, dok o njima pišemo i pričamo.Vidi se velika tuga! Ali možemo okrenuti pogled, dobronamerno ti ovo kažem, pa gledati sa svetluje strane.Mi ovako malo znamo o tvojoj majci, više o tvom bolu.Piši i svetlim trenutcima, okreni pogled, o njenim radostima kao da je tu..jer i jeste ..Njena energijavi sve što je utkala u svoj život traje, kao i ti sam.Pozdrav ti!


Da. Oni koje volimo, nikad ne umiru. Zauvek žive u našim srcima. Slažem se sa tobom da bi trebao da pišem, ne samo o svom bolu već i o nekim drugim stvarima vezanim za mamu. Mada, u pesmi "Hvala ti majko", pisao sam (između ostalog) i o pažnji, ljubavi i podršci koju sam dobijao od mame. Ali to što sam fokusiran na bol, je posledica toga što ja nisam "pravi" pesnik. Naime, pre mamine smrti sam napisao samo jednu pesmu ("Pradeda amerikanac").
Meni ove pesme o mami služe kao neki, da kažem "ventil", da izbacim bol iz srca. Dešava mi se, kad osetim jaku tugu, da jednostavno navru stihovi i ja ih samo beležim. Svaku pesmu o majci, pisao sam veoma kratko. Nekoliko minuta bih beležio stihove, koji bukvalno, samo nailaze. Posle bih malo korigovao neki stih ili rimu, promenio poneku reč i ništa više. A pesme sa drugim temama (istoriskim ili životnim) pisao sam duže (recimo, prvodio bih desetak, petnaest minuta dnevno na pesmi i tako nekoliko dana, dok pesma ne bude gotova). Pozdrav i tebi.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Groblje

Порукаод Frinko » 22 Јун 2016, 23:33

Zašto glavu okrećemo,
kada pored groblja prolazimo?
Je li za to što znamo,
da ćemo počivati tamo?
To mesto je tužno,
ali strašno nije.
Tu počivaju ljudi,
što su nekad živi bili.
I radnici i seljaci.
I siromasi i bogataši.
I slavni i neznani.

Pred odlazak na to mesto tišine,
pesnici zadnje stihove napisaše.
Tužni zadnju suzu pustiše,
veseli se zadnji put osmehnuše.
I svi ćemo tamo doći,
to mesto mimoići nećemo moći.
Tamo počivaju, oni koje volimo.
I mi ćemo sa njima biti.
Zato putniče,
kad pored groblja prođeš,
ne okreći glavu.
Već se pomoli Bogu,
za one koji počivaju tamo.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Pamtim, srce ne zaboravlja

Порукаод Frinko » 12 Јул 2016, 14:45

Pamtim majko.
Ništa ne zaboravljam.
Pamtim, topli pogled oka tvog,
svaku lepu reč,
poklonjenu srcu mom.
Pamtim.
Kad sam bolestan dečak bio.
Pored kreveta sediš i brineš.
Pamtim.
Koliku si žrtvu, zbog mene podnela.
Svaki problem, dečački ili mladalački,
delili smo mi.
Veliki deo uzela si na srce tvoje,
Da bi ja lakše podneo nemire svoje.
Pamtim.
Igračke koje si mi kupovala.
Sve što sam želeo,
pružila si mi.
A ja derle sebično,
nisam razmišljao,
imamo li novca dovoljno,
čega si se sve odricala ti,
da bi se ostvarili moji sni.
Pamtim.
Vihor sećanja kroz srce prolazi.
I nosi uspomene,
sreće i tuge.
Slike osmeha i slike suze.
Slike lepog jutra i noći tamne,
sunčanog proleća i jeseni tužne.
Pamtim majko.
Sve srce pamti i zbog tebe pati...

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Vojnički dani

Порукаод Frinko » 22 Јул 2016, 19:40

Prošlo je od tada mnogo godina,
a ja se još sećam vojničkih dana.
Sećam se beretke, uniforme i čizama,
rasklapanja puške i mnogih drugova.
Sećam se požarstva, redarstva,
marendi i vikenda...
Pamtim jutarnje smotre
i dizanje zastave.
Pamtim fiskulturu,
velika sam šeprtlja bio,
ni jednu vežbu pravilno nisam radio.
Pamtim starešine i desetare,
ma pamtim sve vojničke dane.
Pamtim obuku pešadisku,
zatim uređaje veze,
vojnički opasač što bluzu steže.
Najviše pamtim drugove,
mnogo ih je bilo...
Da ne nabrajam imena sada.
Vremena je od tada mnogo prošlo,
a ja te dane zaboraviti ne mogu nikada.
Bilo je i lepih i teških trenutaka,
ali bi voleo bar na kratko,
da opet vojnik budem.
Bar na nekoliko dana ili makar sati,
da se stari drugovi i vojničko vreme vrati.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Spomenik majci

Порукаод Frinko » 16 Авг 2016, 13:53

Juče smo postavili spomenik, na groblju majci.

Oblaci tamni,
u duši caruje tuga.
Spomenik od kamena crna.
Na njemu slika mamina,
Očima krupnim gledame ko srna.
Slika kad je mama mlada bila.
Kao da mi slika govori:
„Ne tuguj sine,
ja sam na boljem mestu ne brine...
Dok sliku ljubim,
Bol se u srcu ne gubi.
Kako da tugu skrijem,
kad majku od mene
crna zemlja krije.
I šta da kažem
ne znam ni sam...
Kojom reči da iskažem tugu?
U srcu nalazim prazninu i boli dugu.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 55
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Godišnjica

Порукаод Frinko » 04 Сеп 2016, 20:54

Zvuk crkvenog zvona se čuje,
godišnjicu mamine smrti, objavljuje.
Miris tamjana iz kadionice se širi,
upaljene sveće,
molitva se zbori,
tuga srce mori.
Jedna tužna godina prođe,
a nove tužna godine dolaze.
Godine se smenjuju, prolaze.
A tužna osećanja ne odlaze .

Nije malo godina...
A ja još ne mogu da prihvatim da te nema.
još te tražim očima.
I čekam da se probudim iz ovog košmara.

Da si otišla, na mesto bolje, to znam.
Jer imala si srce dobro, majko.
Sećam se koliko je ljudi plakalo,
na dan sahrane tvoje.
A meni tek sad stižu suze bolne.

I kad skidoh košulju crnu,
iz srca ne iznah žalost burnu.
I na lice kad osmeh stavim,
u srcu je tužno,
majka se nikad ne zaboravi.
I uvek majka nedostaje,
uvek srcu fali.

Sećam se, rekla mi je jedna žena starija:
„Dete, vreme može proći,
ali majku zaboraviti nećeš moći.
Uvek će da ti nedostaje.
I uvek će bol u srcu da ostane.“
I vidim da je upravu bila.
Istinu je rekla ona,
Iz iskustva je znala,
šta znači kad ode mama.

Ovo je jedina rana,
koju vreme ne leči.
Sve se priživi i
bol svaki preboli,
samo žalost za majko,
ko hladna stena u srcu večno stoji.


(Danas je godišnjica mamine smrti.)


Повратак на “Poezija”

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта