Лептир и ткач
Летео је лептир мали
са листа на цвет,
дивио се шаренилу,
што га има свет.
Пењао се у висине,
мерио је дан.
Под окриљем сјајних зрака,
живео је сан.
И занесен стиже лептир
до дрвета два,
залети се, хтеде проћи,
ал` да видиш зла!
Танка мрежа тврђом ткана
саплете му лет,
а по једној танкој нити
ткач приступи клет.
Гледаше се они тако,
свак` за своју ћар,
jедан наду ишчекив`о
други вид`о дар.
Нит преоте меру дану,
да их услужи;
лептирићу живот скрати,
ткачу продужи.
Јелена Јергић
Дете у свету
Хеј, ти дивни свете, лопто шарена,
Створен си за мене, `вак`а малена;
Да у теби нађем себе и свој пут,
Па зашто се, онда, често правиш љут?
Зар ти није, свете, мио осмех мој?
Ни тај звонки гласић ко с небеса пој?
Смета ли ти игра с којом узрастам?
Ил` то што сам вољан баш све да праштам?
Ал` да видиш чудо једно ћу ти рећи,
Којега ни ти сам не можеш порећи:
Део твој да будем - моје је послање,
Стога се одљути и прихвати стање.
Јер премда и мален нисам без важности,
Ако ти и јеси битан по старости.
Стога ми пронађи место, кад те молим,
Јер ја све што знам је како да те волим.
Јелена Јергић
МАЛА БУБАМАРА
Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:
- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?
- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.
И онда је црв упита:
- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?
- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.
И дошла је њена мама и каже:
- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!
И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:
- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...
Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:
- Само настави туда куда си ишла.
И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:
- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...
И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.
Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,
Ево имам једну ружу помириши само!
Ја бих дошо, ал се бојим
Твоје игле клете,
Убошћеш ме, пробошћеш ме
А сад збогом свете...
Чича мича и готова прича.
Аутор: Софија З. (6 година)
моје кумче
