Neizgovorena

[Zorica_UE]

Погледом ти
помиловах осмех.

На длановима
душе нам се
испреплеташе.

Вечност се
заискри
у зеницама.

Реч љубавна
у грлу оста
... неизговорена.


Зорица Аћимовић

[Zorica_UE]

Рекао си ми да је Ништа
највише што можеш да даш
од себе другом.

Рекао си ми да је Понекад
најдуже што можеш да трајеш
са собом уз другог.

Рекао си ми да је Безосећај
највећа Љубав коју можеш да осетиш
у себи за другог.

Којом мрачном страном свог бића
сам желела да те волим
таквог какав јеси и бићеш?

Зорица Аћимовић

[Zorica_UE]

Када ти кажем: Волим те
немој да чујеш Љубав.
Осети оно што осећам.
Свакоме могу те речи рећи.
Осећања не могу поновити.
Љубав је нешто обично
што се свакоме дешава.
Ово је нешто друго
што трепери у нама
- што је у нама створено,
а у звезду се претвара.
Чувај тај комадић неба,
то малено зрно светлости
за неко будуће сутра
које постоји због нас.
Све што је ружно мора да прође.
Лепо се у вечност претвара.
То је уметност живљења
доступна само нама.
Скупи снагу да волиш
и онда када те боли.
Научи се стрпљењу
и мирењу са непроменљивим,
јер живот кратко траје,
а бесмртност је у нама.
Ти знаш да је наш дом
негде изван планета.
Избриши ову стварност из срца
- наша је стварност стварнија.
Усели се у моје очи,
ја ћу ући у твоје
-видећемо невидљиво,
видећемо све оно
што други упорно скривају.
Свет тако гледан
биће много лепши
и биће светлији
за једну звезду
која у нама
због нас постоји.
Усели се у мене,
ја ћу у тебе ући
- постаћемо невидљиви,
али другима, не нама.
Нераскидиво везани
неким исконским везама
успећемо немогуће,
јер јачи смо од других
за ову нашу светлост
која у нама
због нас постоји.
Осети ме у себи
- у срцу, у души, под кожом.
Све док ме чуваш у себи
ја нећу моћи да одем.
Осећам те у себи
- у срцу, у души, под кожом.
Претворила сам те у вечност
да не можеш да одеш.
Зато кад кажем: Волим те
ти немој да чујеш Љубав,
јер ми смо сасвим случајно
на ову планету свратили,
али Небо нас чува
и Небу ћемо се вратити.

[Zorica_UE]

Чарли,
пусти ме да се скупим
на твом левом рамену.

Стегни ме за руку
... и ћути.
И ја ћу мало да ћутим...
Ако се не смејем,
не значи да нисам срећна.

А ти осети
како љубав у мени расте
до једне нове звезде
што се на небу рађа
док ћутим
на твом левом рамену.

Љубав је најлепша светлост.

Љубав је дисање
и начин живљења.
И нежност на мом длану
што тебе чека.

Чувај ме, Чарли,
на твом левом рамену
и не дај овој нашој звезди
да се у падалицу претвори.

[Zorica_UE]

Знаш, Чарли,
овде падају неке дуге
досадне кише.

Све изгледа исто као и пре,
а све је, ипак, другачије.

Метафизика и Алхемија
су у неком сукобу,
а ја желим...

Желим да видим,
да чујем,
да осетим невидљиво.

Знам, Чарли,
ни ти ми не можеш помоћи,
јер више ни речима не верујем.

Све је некако сладуњаво,
сладуњаво до горчине,
до најбесмисленијег бесмисла,
до задњег зрна празнине.

Људи све више на сенке личе,
неке чудне сенке:
прозирне, а тамне.

И шта ће им очи
кад им је поглед мртав
- без сјаја, без сузе, без осмеха?
У кога зуре,шта гледају
те тамне прозирне сенке
својим мртвим очима,
својим празним погледом?

Страх ме је, Чарли,
стварно ме је страх,
да ми живот из очију не оде,
да се и ја у сенку не претворим.

Куда са собом без себе?

Како живети без живота?

Треба ми, Чарли,
само мало свитања
из твојих зеница,
само мало ведрине
са твојих усана.

Лаж је, Чарли,
све што сам рекла
ако нисам говорила о Љубави.

Узалудно је, Чарли,
све што сам желела,
а није било Љубав.

Дођи, Чарли,
и буди осмех,
и буди суза,
и буди вечна Љубав.

[Zorica_UE]

Заборавићу, једном,
моју руку у твојој.
Заборавићу себе, ту негде,
на твом левом рамену.
И никада више
нећу моћи да одем
негде где тебе нема.

Сахранићу све жеље
у дубину твог ока.
Завућићу ти се под ребра,
у коштану срж,
у завршетак нервне ћелије.
И никада више
нећеш моћи да одеш,
ако ме не поведеш са собом.

[Zorica_UE]

NEĆU LJUBAV
U SUZE DA PRETVARAM
I DODIR DUŠA
U PRAZAN ZAGRLJAJ.

NE DAM DA MOJ
OKAMENJENI TRENUTAK
BUDE ŠARENA PERLA
NI KAMEN SPOTICANJA.

NE MOGU OSEĆAJ,
OD BOGA DAR,
ISKREN I STVARAN
ZABLUDOM DA NAZOVEM.

[Zorica_UE]

Када се сретнемо
поздравимо се
осмесима,
обгрлимо се
погледима
и испуним се тобом
до следећег
сусрета.

Настављамо даље
ходање кроз живот:
свако кроз своје
безобличне дане,
свако кроз своје
мале радости,
свако кроз своја
скривена надања.

Када се сретнемо
поздравимо се
осмесима,
обгрлимо се
погледима
и испуним те собом
до следећег
сусрета.

[Zorica_UE]

Nemam vremena
za prazne zagrljaje,
za uzaludne reči
izgovorene samo
da bi prekinule tišinu,
za varljiv treptaj duše,
za pogrešne dodire,
za skupljanje krhotina
razbijenih iluzija.

Nemam vremena
za duga iščekivanja,
za neostvarena nadanja,
za neispunjene želje,
za prekinute snove,
za besmislena odlaganja
neminovnog.

[Zorica_UE]

Pružila sam ti ruku
i na otvorenom dlanu
sijale su kapljice ljubavi.
Nisi ih primetio.
Ni zvezdu
što je zasjala u tmini
nisi prepoznao
kao svetlost.
Ostao si umrežen
u prizeman,
sasvim običan svet.
Zamenio si bitan,
iskonski trenutak
za dane bezoblične.
I Večnost si
u Zaborav pretvorio.

[Zorica_UE]

Ne dam Suncu
da me probudi
uspavana
na tvom levom ramenu.

Grleći tebe
sve snove svoje grlim
i ne dam Novom Danu
da mi snove odnese.

Ljubavi moja,
najlepše snove sanjam
na tvom levom ramenu
i ne dam ni tebi
da me probudiš.

[Zorica_UE]

Na kraju
dođe tišina.

Onaj ko da SVE
za NIŠTA
nema više pravo
ni na BIVŠE SNOVE.

Bio je pogrešan potez,
a nije se igrao šah.

Ulozi su bili
krajnje ozbiljni.

Tuđe namere
neozbiljne.

Kakav bi rezultat
mogao da se očekuje!?

[Zorica_UE]

Kojim i kakvim rečima
da opišem prazninu
sa tvojim obrisima?

Srce se utišalo,
ljubav se iz njega
prelila
u prazan zagrljaj.

Duša se izgubila
na pola puta
od mene do tebe
bežeći
od praznog zagrljaja.

Reči zanemele
potonule
u prazan zagrljaj.

Grlim tišinu,
uspomene,
osećanja,
nadanja
praznim zagrljajem.

[Zorica_UE]

Kada se budemo sreli
i prepoznali,
napisaću
Najlepšu ljubavnu pesmu.

Neću pisati
o eksploziji novog sazvežđa
svuda oko nas,
ni o treptaju duše,
ni o iskrama u zenicama.

Samo ću zapisati:

da si se nasmešio
i pružio mi ruku,

da sam se nasmešila
i pružila ti ruku

i da smo odšetali
zajedno
bilo gde ...

[Zorica_UE]

Samo sam sanjala
Petra Pana
kako leti zvezdanim nebom.
Ja nisam bila
ni Zvončica ni Vendi,
već uplakana devojčica
zalutala
u zemlju Izgubljenih dečaka.

Tuđi tragovi iz snova
provlače se kroz javu.

Zvezdana prašina
mi je bačena u oči.

Ne mogu da progledam...
Ni da razumem.