BRANIMIR JOHNNY STULIC - muzicar

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

BRANIMIR JOHNNY STULIC - muzicar

Порукаод Sky Seeker » 23 Мај 2005, 11:04

Слика
Branimir Štulić Johnny rođen je 12. aprila, 1953.g. u Skoplju. Njegov otac Ivan, poreklom iz Nina (kod Zadra), radio je kao oficir JNA u tenkovskim jedinicama (otac mu je umro oktobra 93.g. i Johnny nije bio na sahrani). Najveća tenkovska jedinica bivše JNA, u čijim je redovima službovao i Johnnyev otac, bila je smeštena u skoplju, u kasarni "Maršal Tito". Majka Slavica, godinu dana posle Branimira, rodila je drugo dete, njegovu sestru Branku.
Johnny se upisao u Šestu gimnaziju na Gornjem gradu. Ta je gimnazija bila na glasu kao poslednja šansa za ponavljače, ali su je istovremeno mnogi smatrali jednom od elitnih škola. Studirao je filozofiju, a drugu grupu je nekoliko puta menjao. Napokon se zaustavio na sociologiji i "zalutao" negde "između prve i četvrte godine". Na filozofskom fakultetu tada se moglo, neke grupe, na primer fonetiku, studirati odlažući polaganje pojedinih ispita do diplome. Štulić je dogurao do šestog semestra, nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita, ali se i njegov interes ostvario jer je već uveliko osnivao i raspuštao bendove.
Слика

AKO ZNAŠ BILO ŠTO

Ne znam što da radim sa sobom
na šta misli da bacim
eto, stvaram polako pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privij tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što.
Želim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti šapućem na uho bisere
da pričam o slobodi
da se glupiram
da ti kažem: oh, ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privij tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što…

Корисников грб
diras
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 413
Придружен: 25 Дец 2004, 05:41
Место: Nice

...

Порукаод diras » 23 Мај 2005, 12:25

...Ne znam koliko je to tacno ali sam cula
da Dzoni danas zivi u Danskoj,
i izdrzava porodicu tako sto radi kao taksista.
...Cula sam da je kivan i ljut zbog politickih previranja
i raspada Jugoslavije,
da ga je to mnogo pogodilo...
i da je prestao da se aktivno bavi muzikom i
povukao se u "ilegalu"...

Red

Azra

Порукаод Red » 14 Јун 2005, 03:40

Jonny zivi u Holandiji a ne u Danskoj...

Red

Preuzeto sa serbiancafe o Dzoniju Stulicu

Порукаод Red » 05 Јул 2005, 20:15

Kao što je bilo očekivano, ni talas retromanije koja je zahvatila ove prostore na čelu s okupljanjem Bijelog dugmeta, nije podstakla želju kod Džonija Štulića da okupi Azru, te pogladi srca i uši onih kojima je njihova muzika bila bliža od Bregovićeve. „Ne znam šta da kažem... Mogao bih vam reći: ´I tata bi, sine...´, ali to nije ono što osećam”, raspoloženo veli Džoni. O njemu ovde kolaju priče da je egocentričan i namrgođen pustinjak, koji prezire sve što dolazi iz ovih krajeva, a on samo ne razume zašto niko ovde ne može da shvati i ne toleriše mu da njega ta epizoda više ne zanima. „Retromanija može biti neka moda, ali nije nikakav razlog da se Azra ponovno okupi. Nije to neko takmičenje. Fudbal je fudbal, a nije ni golf ni košarka. Ako mene zanima fudbal, ne zanima me kada se tom fudbalu posvete emisije s analizama utakmica pre i posle. Znači, potezi drugih me uopšte ne zanimaju, nije Azra poklopac drugim loncima!”
Iako ne kaže da bi ga do danas već videli opet na pozornici da su obaveštenja o tome kako su mu pojedini menadžeri nudili 100.000 evra za jedan nastup bile istinite, demantuje da je uopšte bilo ikakvih konkretnih ponuda.

„To su samo priče za koje sam i ja čuo, od kojih nije bilo ništa. Znam da uvek gde ima dima, ima i vatre, ali tu je bilo već toliko raznih dimova da se vatra nigde ne vidi. A ne znam šta bi bilo kad bi bilo. Tako je Aristotel jednom prilikom pitao Aleksandra šta bi učinio u nekoj situaciji. On mu je odgovorio kako ne zna dok ne bude u takvoj situaciji.”

Na izričito pitanje znači li to da bi posle dobre ponude bilo određenih šansi, Štulić odgovara: „Ne znam kako bih drukčije objasnio nego tim malim štosom. Ako nisam pristajao dosad, zašto bih sada? Kad je čovek mlad, ima šta i da pokaže, a zašto bi posle?”

Mogućnost punjenja Dinamovog ili nekog drugog stadiona u Hrvatskoj, kakvo u životu dosad još jedino nije doživeo, nije Štuliću nikakav mamac. „Ne znam da li bi Azra mogla danas napuniti stadion”, kaže. „To je pitanje za čistu maštu. Ali i ne može se ići na stadion kao k... u jagode. To je kao ići protiv Brazilaca, a 15 godina nisi šutnuo loptu. Lično mi stadioni nikada nisu bili jako dragi. Godine 1981. odbio sam da nastupim prvo na zagrebačkom, a onda i na beogradskom hipodromu, jer je bolji zvuk u manjim prostorima. Barem je deset izvođača koji su u bivšoj Jugoslaviji i današnjim državama punili stadione. Nedavno je Dino Merlin napunio ´Koševo´, Čolić je nekada punio ´Marakanu´... Svi vrište, a vrišti se na ´Bitlse´, a ne na Dinu Merlina ili Čolića... Napuniti stadion nije mi bio, dakle, nikakav štos ni tada, a kamoli sada.” (Glas javnosti)

Корисников грб
Johnny Azra
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 23 Феб 2005, 09:16

Re: Preuzeto sa serbiancafe o Dzoniju Stulicu

Порукаод Johnny Azra » 06 Јул 2005, 12:14

... Dzoni vec duze vreme zivi u okolini Utrehta - Holandija i nije taksista, mada im je oduvek bio sklon :D. Poslednje korisne informacije ( u to ne racunam zutu stampu ) u nasim novinama, objavilo je Vreme i to u nekoliko brojeva:

"Glavni junak aktuelnog dokumentarca Sretno dijete Igora Mirkovića, posvećenog muzičkom novom talasu s početka osamdesetih, je Branimir Džoni Štulić, kontroverzni frontmen nekadašnje kultne novotalasne grupe Azra. S tim što u filmu Štulić zapravo nije prisutan. Odbio je da se pojavi pred kamerama, tako da, umesto njegovog svedočenja, savremenici pričaju o njemu i Azri. Sudeći po filmu, ispalo je da se priča o jednom popkulturnom fenomenu koji je odredio odrastanje čitavih generacija u socijalističkoj Jugoslaviji, zapravo vrti oko njegovog odsustva, zanimljivijeg i uzbudljivijeg od prisustva ostalih aktera tadašnje muzičke scene. Danas, tačno trideset godina pošto je napisao Balkan i dvadeset godina pošto je prvi put napustio Balkan i nastanio se u Holandiji, o odsustvu Džonija Štulića i njegovom "potpunom koncentrisanju na odbijanje", ispleten je čitav mit. Manje ili više prisustvovali smo izdaji načela zbog kojih je navodno krenula u rokenrol avanturu većina novotalasnih prvoboraca, ali Džoni je odbio da nam priušti to zadovoljstvo. To je i razlog što Mirković njegov slučaj naziva "posljednjom nedovršenom pričom novog vala".

Na stranu obožavatelji, ali dok je bio prisutan, Štulić je nekako bio manje zanimljiv. Sem s početka karijere, nikad nije bio sasvim prihvaćen od medija. Što je snimao bolje ploče, zaključno sa fenomenalnim Krivim srastanjem, dobijao je sve gore kritike. Nekako je previše pesama napravio, previše je albuma snimio, previše pričao o politici, psovao, previše filozofirao, previše mu je bilo stalo do toga što je radio, previše je bio težak, prgav, tvrdoglav i nestrpljiv. U prvom naletu 1980–1983. snimio je i objavio ukupno čak sedam albuma, od kojih jedan trostruki i dva dvostruka. Boks set od sedam CD-ova Azre, uglavnom iz ovog perioda, bez njegova učešća upravo je objavio Siti rekords Željka Mitrovića, srpskog pinkoidnog medijskog mogula i verovatno budućeg vlasnika Kroacije rekordsa. Danas pesme zabeležene na njima zvuče kao sa druge galaksije. Nekonfekcijske i neprepričljive. Retko ih možete naći u etru.



Nakon erupcije energije i talenta s početka osamdesetih, Štulić je opsovao, okrenuo se i otišao u Holandiju. Apokrifna priča kazuje da je nakon šetnje po zagrebačkom Gornjem gradu seo u taksi i rekao taksisti: "Vozi me u Amsterdam, ja ovde više ne mogu…" Posle par godina, zadržavajući stalnu adresu u Beneluksu, vratio se i snimio još nekoliko albuma. Pesme su ovoga puta bile u sasvim novom registru, bez "energije pobune". "Iscurio je virus boje neba", priznao je, a ploče su sada nosile višak razočarenja i melanholije. Sevdaha, ako hoćete. Nad njima kao da je stajao koenovski moto: "Svaki čovek ima način da izda revoluciju – ovo je moj". Ali, kad se podvuče crta, ono što je jedino važno u svemu tome, i nije bila pobuna – i u "revolucionarnom" i u "antirevolucionarnom" periodu, Štulić je napravio neke od najlepših pesama domaće popularne muzike.

A onda se sve raspalo. U raspadu Jugoslavije, u kojoj je prodao milion ploča i u kojoj je odsvirao minimum dva sata u svakom mestu do koga je bilo asfalta, Štulić je odbio da odabere stranu. Izuzev jedne tihe posete Beogradu 1995, kojom prilikom je Komuna objavila par CD-ova nalik na Anthology Bitlsa – nije se više vraćao. Poslednje njegove fotografije dostupne medijima stare su skoro deset godina. U ovdašnjim i hrvatskim medijima tek povremeno se pojavljuje. Kada se oglasi, to je uglavnom kada ga novinari pozovu telefonom, a on im kaže da ga više ostave na miru, da ga interesuje samo fudbal, i još iskoristi priliku da otera u kurac ko mu se namesti. Ali ništa zato – novine s vremena na vreme objavljuju intervjue s njegovim bivšim devojkama, bivšim prijateljima, bivšim kolegama. Pre nedelju dana najtiražniji časopis na Balkanu, novosadski tabloid "Svet", preneo je iz hrvatske "Arene" povelik tekst o njemu i naslovio ga "Genijalni seronja". Poenta i zaključak većine novinskih napisa o Štuliću su u stilu "ludilo gospodina Štulića se nastavlja". Pa u čemu je ludilo gospodina Džonija?

Najpre u tome što je besramno odbio da profitabilno evoluira u ustašu ili četnika, ali i da danas bude nostalgičan za počivšom Jugoslavijom. Dalje, što je ostario bez grotesknog "Petar Pan sindroma", pa ne glumata okolo ocvalog pankera pokušavajući nešto na sitno da ušićari. I što usred glamuroznog kapitalizma kojem prisustvujemo tvrdoglavo odbija ogromnu lovu koja se meri desetinama hiljada evra za samo jedan nastup. A ko danas odbija lovu (bez koje se ne može)?

I ima li u ovom ludilu sistema? Kako za koga. Za onoga ko voli stih "kad kiša potjera narod sa ulice nekako joj se ljudskiji pričinja grad" – ima.

Međutim, kao najzanimljiviji i najintrigantniji aktuelni detalj, najčešće se uzima to što u svom holandskom "egzilu" prevodi, prepevava, ponovo ispisuje – kako god – prethrišćanske klasike, od Homera nadalje. Istina, gledano sa strane, ima u tome nečeg što podseća na bartlbijevsko "Ne", na Učelov slučaj perspektive, na Hauarda Hjuza, na slučaj Borhesovog Pjera Menara (u Institutu Pjer Menar Roberta Moretija uči se da se kaže "ne" na više od hiljadu predloga, do onih najbizarnijih do onih najtežih za odbijanje). U Beogradu je u izdanju Komune 1995. objavio svoj "prepev" Ilijade, koji je većina ocenila kao "genijalnu budalaštinu". Džoni je ipak, sledeći svoj kompas, nastavio dalje. Nije samo preveo Ilijadu i Odiseju. Preveo je i celog Tukidida i celog Herodota i Ksenofonta i Empedokla i Apolonija Rođanina. I nije samo prevodio stare Grke. Preveo je i Bhagavad Gitu i Lao Ceovu Knjigu o Taou, i još toga. I nije samo prevodio i prepevavao, nego je i "rapsodirao" – povest o Aleksandru Makedonskom i istoriju Balkana. Štulićev "Zbornik" je neobična balkanska Kalevala u kojoj su se, pored ostalog, našli Konstantin Porfirogenit, Ljetopis popa Dukljanina, Vasilije II Bugaroubica, narodne epske pesme, Krležine Balade, sećanja o Crnjanskom, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, Smrt Marka Kraljevića... Kaže da bi njegov holandski prevodilačko-prepevačko-rapsodsko-istorijsko-književni opus stao u nekih jedanaest brojeva – "kao nogometna momčad". Osim toga, Štulić je u petnaestercu ispisao i neku vrstu svog amarkorda – stihovanu zbirku autobiografskih zapisa i uspomena.

Ne bez zadovoljstva, Džonijeva Sećanja "Vreme" će ekskluzivno objaviti u par nastavaka. Prijatno."

Корисников грб
Johnny Azra
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 23 Феб 2005, 09:16

Re: Preuzeto sa serbiancafe o Dzoniju Stulicu

Порукаод Johnny Azra » 11 Јул 2005, 13:19

...nesto novo od Dzonija:

"Knjiga - Smijurija u mjerama Branimira Štulića:
Vrlo neobična knjiga

Knjiga Branimira Džonija Štulića pod nazivom Smijurija u mjerama u izdanju nedeljnika "Vreme", posle silnih peripetija, konačno je u prodaji. Reč je o štivu u kojem su na 457 strana sabrani autobiografski zapisi jednog od najznačajnijih autora u istoriji jugoslovenske popularne muzike, te njegove pesme i prepevi. Smijurija u mjerama predstavlja pravu poslasticu, kako za ljubitelje Azre i njene muzike tako i za poštovaoce klasične književnosti i sve one koji znaju da uživaju u raskošnom i retkom Štulićevom daru i osećanju za jezik. Za one koji imaju problema sa čitanjem, tu je i tridesetak reprezentativnih fotografija autora, od kojih se neke prvi put objavljuju

piše: Prof. dr Zoran Paunović, prof. dr Vladimir Tasić

Prof. dr Zoran Paunović:

Zdrav, neizboden i svakodnevan, baš onakav kakav je bio sedamdeset osme u Požegi, Branimir Štulić ispisuje autobiografski roman koji u nežne okove homerovskog stiha uspeva da sabije ne samo jednu duboko ličnu priču već i čitavu epohu. U pozadini autoportreta izrasta priča o vremenu rađanja novog vala i starih uniformisanih utvara, o poslednjim vozovima iz Trsta i prvim ustaničkim puškama uzvitlanim u rukama najgorih učenika istorije, u jednoj zemlji koja je, kaže pesnik, imala svega osim sreće. U sasvim štulićevski dinamičnom i uzbudljivom smenjivanju složenih harmonija, neke od najlepših slika su one iz kojih zrači nostalgija za predratnim mirom – koji je bio lažan onoliko koliko je ta nostalgija opora i cinična. Stoga i od takvih slika – poput one sa sarajevskog aerodroma – čitaocu biva nekako hladno oko srca, dok i najbezazlenije šale zvuče kao smeh u senci vešala: za svaku od njih osećate da bi mogla biti poslednja.

Istorija, dakle, nije učiteljica života – ali mitska istorija, makar na trenutke, svakako jeste. Stoga autor ovih spisa priziva Homerov duh da bi nam kroz lucidnu mitsku paralelu pokazao da je ma kakvo poslovanje severno od Korkire i dalje čisto ludilo. A potom, šireći se kroz vreme i prostor u svim pravcima, Štulićeve refleksije sasvim prirodno vode do zaključka da je Balkan samo epicentar pomenutog ludila, a da je čitav svet pozornica gorkog teatra apsurda. Branimir nam Štulić, evo, ponovo pomaže da ono što se na toj pozornici zbiva posmatramo kao komediju: možda je to zaista jedini način da ostanemo zdravi, neizbodeni i svakodnevni.

Prof. dr Vladimir Tasić:

Godine 1840, francuski umetnik Ipolit Bajar, razočaran, kažu, priznanjem koje je vlada odala Dageru za izum fotografije, načinio je fotografski Autoportret utopljenika. Paradoks predstave koja prividno izlaže pogledu autorovo biće ali ga pri tom skriva u ruho strogo kontrolisane forme i pažljivo odabranog dekora, možda je paradoks svake umetnosti. O zbirci Smijurija u mjerama Branimira Džonija Štulića moglo bi se, pored svega što će o njoj sigurno biti rečeno, reći nešto slično. Pred nama je samo privid autobiografije, maska, zov rugalice koju narod Juma smatra simbolom harmonije. Ležernost pisca koji u rukavu krije dovoljno dragulja da ih može slobodno rasipati po pločnicima, karnevalska razigranost, "primitivističke" kategorije autentičnosti i autsajderstva, vicevi i grubosti, mudrosti urbanog proletarijata – čitav taj arsenal stilskih oznaka kod Štulića je samopodriven i nekim čudom uravnotežen prizivanjem klasike, istorije, znanja, i uz to ukroćen čvrstom formom. Izbegavši, spisateljski oštrom percepcijom detalja, iskušenje "mitskog govora" i bezvremenosti, Štulić sprečava svaki pokušaj svođenja sebe na antropološki, kulturološki ili etnografski uzorak. Kao telo na Bajarovom autoportretu, on se izlaže i istim činom demonstrira nemogućnost izlaganja. On ne leči i ne ranjava: to uvek radimo sami. Ne sumnjam da će knjiga izazvati rasprave i najrazličitije ocene, možda upravo zbog istrajnog odbijanja autora da bude bilo šta osim onog što jeste: usamljenik, individua, nepoznata i promenljiva, čovek koji se ne boji da izgori za svoju umetnost."

Корисников грб
Johnny Azra
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 23 Феб 2005, 09:16

Re: Preuzeto sa serbiancafe o Dzoniju Stulicu

Порукаод Johnny Azra » 11 Јул 2005, 13:21

"nogomet je prava stvar..." :D


JOŠ NEŠTO O DRUGOJ NAJVAŽNIJOJ STVARI NA SVIJETU

Branimir Štulić

"Iako se nogomet i u staro doba igrao
Po ovim pravilima se naganja stočetrdeset
Godina dok mu pojedinci dolaze u žižu tek
Zadnjih pedeset točnije od petog svjetskog prvenstva
U Švicarskoj pošto znamo ono što znamo otuda
Desetoricu obično biramo i svaki je od tê
Desetorice nešto fudbalu u miraz donio
A osmoricu sam čak vlastitim očima gledao
Prvi je Puškaš njegov doprinos upravo to što je
Prva zvijezda bio drugi je di Stefano (il je
To moguće kasnije Sivori vrag bi znao) dakle
Njegova osobina sve živo i volej iz zraka
Sa dvadesetpet metara čuvar ne bi ni trepnuo
Očima treći i četvrti su Pele i Garinča
Prethodni je dokazao kako se može prijeći
U protivničkom šesnaestercu svih deset igrača
I pogodak zabiti a potonji da i ljudi sa
Iks nogama mogu ne samo driblati već i brzo
Trčati (što znači dvije lijeve noge imati)
Peti je Šekularac do njega ni jedan fudbaler
Nije cipele novčanicama brisao unatoč
Činjenici da je za najvećeg driblera međ svima
Njima važio šesti je Džordž Best on je pak toliko
Na Bitlse ličio da mu nitko iz obrane ne
Bi odoljeti mogao sedmi je Krojf on bi loptu
Ustavljao i nogom iza noge prebacivao
Osmi je Maradona živi dokaz što dobijate
Kad nekom loptu umjesto cucle date ktome mali
Sa jakim nogama bolid pravi taj je mogao sâm
Igrati znači čeka loptu na dvadeset metara
Od svog gola onda je pedeset metara u punom
Trku vuče i pritom svakog ko mu se ispriječi
Pređe da bi sve to okončao rezanim udarcem
Sa trideset metara deveti je Marko van Basten
On je volio glavom sa šesnaest metara šajbe
Davati al u padu i tjemenom znači natraške
Deseti je Erik Kantona poslije njega su svi
Dizali kragne na majicama uspravno do neba

Meni osobno je najdraži Jari Litmanen bio
Dok je centarfora igrao on bi posle pobjede
Reda radi zastavicom mahao isto ko Fidel
Kastro premda se ovaj inače košarkom bavio"

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 19 Сеп 2005, 16:44

Moram priznati da sam voleo Azru. Volim je i dan danas i imam sve njihove albume. Štulića sam cenio zbog njegove jednostavnosti, što je bio bez dlake na jeziku.
Što se tiče ponovnog okupljanja Azre, mislim da bi to bilo deplasirano, kao što je bilo deplasirano okupljanje Bijelog dugmeta, koje je bilo samo zbog novca.
Uživao sam u ovim tekstovima koje ste prezentovali ovde. :wink: 8)
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6422
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 20 Сеп 2005, 10:00

Branimir Dzoni Stulic

NOSTALGIJA ZA SOBOM


U prvom ozbiljnijem razgovoru za novine nakon rata, Stulic govori o svojoj muzici, prevodima Homera i Tukidida, finansiranju puta Ljubisi Risticu za Ameriku osamdesetih, pokusaju saradnje sa Bregovicem, nesporazumima sa Komunom nakon cega je napisao i pesmu koju ovom prilikom objavljujemo
"Cesto, kada se osvrnem na protekle godine, i na to svoje, moram da kazem da prezirem sam sebe, i gadim se samog sebe", govori iz Holandije, preko telefona, Branimir Dzoni Stulic, cetrdesetpetogodisnjak neobicne karijere, koji je napisao i otpevao preko trista pesama jednog od najvaznijih opusa u istoriji SFRJ-ugoslovenske popularne muzike.
"Sada se gadim na sebe, ali onda, kada nisam nista znao, stvarno sam bio iskreno i naivno u svemu. Ne mogu da kazem da sam rodjen u krivo vrijeme i na krivom mjestu, uvijek bih bio u krivo vrijeme i na krivom mjestu, ali da bih saznao sto sada znam morao sam svasta da prodjem i pojedem svako govno. Ne zato da bih uspeo, postao nesto, ne, nego kao u pjesmi "Filigranski plocnici": Ako zelis da saznas, pristani na sve; ako zelis da mijenjas ljude, ne odmeci se. I dok sam imao iluziju da cu nesto da napravim, da pomognem, morao sam da jedem govna. I sada, mada ih ne jedem toliko jer sam se strogo izolirao, pa nema sanse. Ali gadim se kako sam mogao da izdrzim sve to."
"VREME": Sama cinjenica da se bez podrske bilo kakvih institucija stampaju knjige sa tvojim pesmama i biografijama govori o narocitom statusu koji ovde uzivas.
B. Dz. STULIC: To se zove enormna popularnost.
Osecas li neku vrstu odgovornosti prema svojim fanovima i cesto vulgarnim interpretacijama tvojih reci?
Nemam nikakvu odgovornost. Inace vjerujem u rimsko pravo cija je osnova, sto niko ne zna, da otac moze da ubije sina i sve u kuci, ako bas hoce. Posto im ja nisam ni mama ni tata, ni cenzor, nemam nikakvo pravo da se mijesam. Svako odgovara za sebe. Uostalom, sta sam ja uopce rekao? Uvijek sam imao aksiom kad sam nesto radio, da imas dvije linije, od kojih jedna kaze ta-ra-ra-ra-ram, a druga ti-ra-ra-ram, i ako vec nesto mora da stoji, neka bude nesto poucno, kao poslovica ili, sto bi Kinezi rekli, covjek koji vidi nebo u vodi vidi i ribe na drvecu. Svi se slazemo da suva voda ne postoji, i onda cemo to upotrebljavati gdje god stignemo, a niko se nece zajebati. Kada sam pocinjao da radim muziku, u to vrijeme su bili idiotski stihovi, bar kod nas, i ja sam nastojao da ne budem bas idiot, da ne bude toliko glupo, a nesto moram da kazem. Onda je ispalo da su tekstovi bolji dio svega. Ja i danas ne umem nista da napisem ako nemam melodiju, pa moram da popunim taj prostor. A poeziju ovako nisam nikad pisao, sem u pubertetu, kad covjek nema sta da radi, pa kaze kako bi bilo da napisem pjesmu, da se sam nad sobom rasplacem, ali u principu to me nikad nije interesiralo.
Matija Beckovic je rekao da je za pesmu dovoljno da je covek pismen, i da ne laze.
U njegovom slucaju dosta je da se vidi kako izgleda, nista mu to ne vrijedi. On se isto proslavljao u zadnjih 10 godina.
Ali to sto govori u pesmama ipak mu stoji.
Pjesme su mu jos ljepse nego sto on izgleda.
U tvojim pesmama, i tekstualno i muzicki, funkcionise "citatni postupak".
Naravno da se pokazuje sta sam jeo, sta sam slusao, citao. Pa i Sekspir je bio na grckim klasicima. Ja sam to svijesno radio. Kao sad kad razgovaramo, pa upotrijebim stos koji je od nekog drugog, i to ce nam samo olaksati komunikaciju.
Tebe su razlicito tumacili: receno je da si nesto kao rokenrol Kis.
Vise bi bio rok senzibilitet.
Sta bi onda to bilo?
To bi bila struja, bez struje ne bi bilo roka. Onda sex and drugs and rock'n'roll. Ali struja ... masina za pranje vesa, da nema masine za pranje vesa, ne bi bilo ni reklame za traperice (smeh). Ali ja nikad nisam svirao rok, ja sam uvijek svirao ritam i bluz. Sta to znaci? Imas prvo bluz, znaci pjesmu koja je obicno lagana i onda samo pokusas da joj das tempo najvise sto mozes – znaci ritam. Prvo je bio rokenrol, pa bit muzika, pa ritam i bluz. A rok je termin koji je poceo da se uvodi krajem 60-ih, sa Stonsima, kad su promjenili gitaristu, i do danas se govori rok. Po tome smo svi rok. Kod mene sve pocinje sa Bitlsima, de facto. Ali sjecam se i Pola Enke, kojeg sam pjevao u Skoplju 59. "O Dajana, volim te, skini gace, molim te, da vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu". To je bilo prije Bitlsa, kad su oni dosli ja sam to gledao kao sad sto gledam. Star sam ja u muzici.
Od muzike ljudi jos ocekuju da unese neki smisao, i to ocekivanje je skoro dirljivo.
Ne samo od muzike, nego i od kazalista, filma... Ali od toga vise nema nista. Kao sto ni dobru klasicnu muziku vise niko ne radi. To je bilo i proslo, sve sto se rabi mora i da se potrosi. A ljudi uvijek nesto ocekuju, ili Godoa, ili Isusa Krista, ili Nostradamusa, ne bi li zaboravili uzasnu svakodnevicu koja je odvratna. Nekom je dosadno, neko umire, neko je bolestan... A mi ne znamo odakle smo, ne znamo kuda idemo, i ne znamo cemu sluzimo zapravo! Kad bismo znali, uopce ne bismo o tome razgovarali, i najvjerovatnije bi bili sretniji. Ali tako je kako jeste. Ja licno sam 45 godina ovde, i ne mogu da kazem ko je tu kriv, a ko nije. Vidim da je tako i samo nastavljam da plivam, i da se snalazim kako znam.
Godine '84. otisao si u Holandiju, i pesme kao da su promenile registar. Kako je izgledao kontekst iz kojeg si otisao?
Grozno. Sada izgleda cudno, ali tada su bile nestasice struje, sto je naravno bilo namjesteno, to se sad vidi, jer struje je bilo, ne?! I zasto je ta struja nestajala, nije mi jasno, vjerovatno kao neko upozorenje. Sjecam se 82/3. idem Beogradom, mracno, nema struje, a sa Dedinja gdje je bio neki Dom samoupravljaca dopire pjesma, rastura, slave, u picku materinu... Blentav narod, i mozes da ga jebes! Meni se cini da sam do odlaska u Ameriku 82. vec sve uradio, i nista me vise nije vezivalo sa Jugoslavijom, ali sam jos napravio Fazane i Srastanje. Uvijek sam se zrtvovao zboga rada, i nikad, nazalost, nisam mislio na sebe. Bio sam potpuno u sluzbi necega sto mi je bilo vaznije od zivota. Ja sam volio pjesmu, sviranje. Evo bas sinoc sam sanjao: sviram, ponovo. Taj vid nastupa, ne prevashodno javno djelovanje, vec kad covjek radi ono sto voli, kad zaboravi sve, kad je u svom elementu... Da li je to fudbal, muzika, seks, nije vazno. Sto se pjesama tice, imao sam fondus pjesama jos od 70-ih, i sem njih nekoliko sve sam ih snimio do '84. Najstariju pjesmu koju sam napravio je "I to se dogadja ponekad sa Moviesa", negdje '70. "Balkan" i "A sta da radim" su iz '74. Do 84. sam ih sve snimio, potrosio. Posle toga pravio sam nove pjesme, po starom obrascu, ali se covjek mijenja, motivi se mijenjaju, okruzenje, i normalno je da razlika postoji, ali bazicno je ostalo isto. Jedna stvar koja tu moze da igra je ta sto sam do 84. puno vise guzio nego posle 84, pa su od te guznje i nastajale one konkretnije pjesme, krokiji. Mogao bih da navedem i rijeci jednog ruskog naucnika koji je u svojoj 80. rekao da je tek tada postao slobodan covjek i da moze razmisljati punim kapacitetom, jer nema vise problema sa seksom.
Rat, raspad drzave... Godine '91. si govorio da se radi veleizdaja. Kako ti sad sve izgleda?
Medjunarodna situacija se intenzivirala i mijenja se iz casa u cas. Fluidna je, takodje. A da je veleizdaja, sigurno, cim se zemlja raspala, to bar nije daleko od pameti. Ne govorim da li je trebala da se raspadne ili ne, da li je to dobro ili lose. Cak posteno mislim da je problem drzave uopce diskutabilno pitanje. Sta ce covjeku drzava? Drzava je skup pojedinaca onakvih kakvi oni jesu, sto znaci kakav narod – takva vlast. Kad imas takav kvalitet ljudi... Ne kazem da su svi takvi, daleko od toga, ali se kaze da jedna crvljiva jabuka moze zajebati sto zdravih, a pogotovu ako crvljivih ima deset. Nije to vecina, ali zato se kaze "na strateskim mjestima njihovi ljudi"! Beznacajan covjek tezi da ima vlast, sta bi drugo. Jedina sansa mu je da ukrade, da zajebe, da nesto napravi da ima neku vaznost, inace je niko i nista. Meni vlast ne treba, ali drugima treba, i oni unistavaju sve oko sebe. A sto se tice raspada drzave, moja teorija je da se ne valja mijesati u bracne svadje, i od toga ne odustajem. Jer sam vidio na svom iskustvu da jedva cekaju da se ti umijesas pa da se na tebi pomire. Prema tome, ako neko hoce da se bije, nek se bije. Nek se pokolju! Ali onda nemoj se meni zaliti, zali se drzavi, nisam ti ja kriv za probleme, ona ti je kriva!
Godine '95. dolazis u Beograd, Komuna pocinje da izdaje tvoje stare albume, ali i novi, "Anale", kao i knjigu "Bozanska Ilijada via Homer". Kako je doslo do saradnje sa Komunom?
To je firma za sisanje ovaca, a ja sam im dosao ko ovca, ne. To je bre Miloseviceva kompanija, kao i sve ostalo. I tu nema sta da se prica.
Oni su mene 94. trazili, Catovic me je zvao, i ja sam mu rekao da licenca za objavljivanje kosta 100.000 DM. Onda mi je dao svog kolegu Aleksica, da se s njim dogovorim. Godinu dana je proslo, i nista. Svi kazu: da, da, ali kad treba, nigdje ih nema, imam iskustva. Medjutim 95. pocelo je ono bombardiranje, bio sam ogorcen, nasukali su me, i dosao sam. Jebem mu mater, stvarno nisam mogao da gledam ono rasturanje u Bosni, kad je NATO poceo da rastura. Kako to covjek moze da gleda! Ako nista drugo, zemlja se zagadjuje. Ona uranova municija – pa to je atomska bomba, jebote! Pa gdje cu ja da zivim sutra? Nisam znao koliko ce to da traje, pa sam morao nesto da radim, i ulozio sam svoj rad. Maksa Catovic laze da postoji ugovor, bio je usmeni dogovor. Laze cim zine, ali to je normalna stvar, jer kakav sef takvi i zaposleni. K tome sto je to i genetski u njegovom slucaju, a genetika je jaca od kulture. Mada, kada bi genetski i najispravnijeg covjeka stavili u Srbiju, za tri-cetiri mjeseca bi se pokvario. To sam vidio po sebi, ne mogu izdrzati duze od tri mjeseca da ga jebes. Usmeni dogovor je bio: licenca kosta 100.000 maraka, oni su ulozili 100.000 da to naprave. Od prodaje mojih diskova najprije se vraca ono sto su oni ulozili. Znaci sve troskove placam ja, i tek kad su svi troskovi podmireni, cist profit se dijeli pola-pola. Treca tacka je bila da u slucaju da se bilo koja strana ne slaze, ili se osjeca povrijedjena, ugovor se automatski raskida. Dogovor su oni pogazili odmah, i ja sam '96. odmah iz toga izasao. Od licence sam dobio samo 20.000, jos 80.000 mi duguju. Za '96. mi dodju 50.000 profit, i za '97. isto toliko, sto sa onih 80.000 iznosi 180.000. Ali kad sam vidio da oni mene ne jebu, svake godine duplo, jer inflacija cini svoje. Zato 360.000. Iduce godine ce biti 720.000.
Ljudi upuceni u dogovor sa Komunom kazu da su ga oni ispostovali, i da to sto pricas nije u redu.
Ne kazem da je u redu, ali oni nemaju pravo da izdaju moje materijale. Nepobitne su dvije stvari: oni prodaju mene a ne ja njih, i ne potrazuju oni od mene nego ja od njih. Oni su uzeli moj materijal, i to treba da vrate. To sam ja platio, to je moje. Uostalom, napisao sam pjesmu, ima trinaest linija, i ide ovako:
HVALA LEPO
Nazvao me Maksa Catovic ljutit
sto po novinama iznosim neistine
te je odlucio da me kazni time
sto ce objaviti sve moje preostale albume.
A ja mislim da je to golemo nedjelo
jer tako veliku kolicinu muzike
tako mala zemlja ne moze da podnese
stoga Bog mu dusu prostio.
Dug naravno ostaje
samo sto se u slucaju
izdavanja ostalog materijala
zavrsni racun udvostrucuje.
Time se ova rasprava zakljucuje.
Ovo nije muzicka tema.
Ko je Najdzel Kamerun kome si posvetio "Anale"?
To je bio jedan moj poznanik, ako mogu da kazem frend. Pao je u kanal, nasli su ga tamo. To sam njemu posvetio... Da, nekoliko pjesama smo zajedno napravili.
Da li su do tebe dosle reakcije na tvoj "prepev" Homera?
Citao sam ovu Gatalicinu recenziju, iz "Politike". Neka pisu sto god hoce samo neka stave sliku, to je moj moto. Nemam komentar.
Ja sam Homera napravio sigurno kakav je izgledao prije nego su ga poceli prenositi hiljadama godina, pa su ga ocistili ko rizu, sve su mu vitamine izvukli. Ono zbog cega sam se prihvatio toga je da se vidi o cemu se tu radi, u cemu je fazon, i da moze da se cita. Jer ovo nase ne moze da se cita.
Sta fali prevodima Djurica i Maretica?
Oni znaju grcki, ali nemaju veze sa pjesmom. Neko mora da bude pjevac, pa da zna. Stil je covjek, a stila niko od njih nema. Stila imam ja. Ima naravno masa stvari koje ne znam, ali mislim da je ovo ono pravo.
Ipak si koristio frazeologiju koju je uveo Djuric.
Nisam toliko Djurica koristio koliko Maretica. Primjetio sam da tamo gde se Maretic zajebe, tamo Djuric prevede. Nista o tome nisam znao, sto je dobro, jer tako nisam imao predrasuda. Ali sam se najvise referirao na nase narodne pjesme, na taj etnos.
Nedavno je Hi-Fi centar objavio tvoj novi album "Blase". Rekao si da su oni to uradili bez tvog znanja, sto oni nijecu. Sta je istina?
Ovo sto je objavljeno meni je ukradeno, ja nemam veze s tim. Ja sam u znak zahvalnosti ljudima koji su me zvali i molili da rade sa mnom ostavio snimku, a oni su posto-poto pozurili da to objave. Ruzne stvari nastojim da zaboravim. Ali najblize bih mogao to da ispricam onim starim stosom sa Dzajicem iz 60-ih. Naime: kad je Dzaja bio na vrhuncu slave, uvijek kada bi isao na trening prolazio bi kraj jednog coska na kojem su se skupljali besprizorni. I kad bi prosao, jedan od njih bi mu prisao, pao pred noge, poceo da ga ljubi i drzi za skute, uz rijeci: "Dzaja, ko Boga te molim, kad sutra prodjes, kazi samo 'Zdravo Pero', svima sam rekao da si ti moj brat od tetke." Ovaj mu kaze "Ma bjezi!" —"Dzaja, ko Boga te molim". Tako mjesec dana. I Dzaja jednog dana bio slab, i prolazeci kraj onog mjesta kaze "Zdravo Pero", a ovaj njemu pred svima "Ko ti jebe mater!" Eto tako je bilo sa tim "Blaseom".
Da li je "Blase" gotov materijal?
Objavili su 70 odsto materijala. Imam jos 13 pjesama da snimim pa da to kompletiram.
Hoces li da objavljujes kompletnu verziju?
Ne znam, to je grozan problem. Nikad nisam vodio racuna o tim stvarima, jer sam ljudima vjerovao, i jer se od mene ocekivalo da se bavim javnim dobrom, pa sam se tako i ponasao. Dogadja mi se da me neko pita je li moralno da uzmem te novce. Mislim se, a je li normalno da se jede, da se pije, da se sere, da se pisa. Ja sam kao i svi ostali. Meni novci ne trebaju, ali mi onda napravi taj komunizam da mogu mirno da radim svoj posao. Jer ja placam sve, i studio i sve ostalo. Da nisam sâm finansirao, od svega nista ne bi bilo. E, sad mozemo da razgovaramo da li to uopce koristi drustvu. Dobro, ja se slazem da ne koristi, ali onda nemoj to prodavati jer nemas prava, nego ga dijeli kao sto ga i ja dijelim. Svi lazu cim zinu, bez laganja oni su niko i nista, laganje im je jedina sansa. Ali ja ne lazem, ja radim! Daleko od toga da sam za sve u pravu i da je sve sto kazem istina, ko moze da bude savrsen, ali ja moram prema sebi da budem iskren, inace sam tropa.
Sta sad radis?
Nemam, nazalost, bas nicim da se pohvalim, osim sto cu da zavrsim za par mjeseci svoj prevod Tukidida "Istoriju Peloponeskog rata", sto mi cini zadovoljstvo.
Ima li smisla to raditi?
Naravno da ima. Prvo, to kod nas ne moze nigdje da se nadje, a drugo ne moze da se cita. Postoji samo taj Telarev prevod iz '56. A Tukidid je jos veci od Homera, za cetvrtinu. I to radim kao sto nikad niko prije mene nije radio. Stavljam ga u rime, sto je nevjerovatno! Jer Tukidid je kao ljecnicki recept. Ono sto radim sigurno ima smisla, inace ne bih zrtvovao najljepse godine svog zivota za nista.
A koncerti?
Sviranje je posao, a ja sam totalno van posla. Zapravo od '84. konstantno sam izasao iz posla. Ovo sve poslije toga je moj poklon.
Osecas li nostalgiju za ovim prostorima?
Nemam nostalgiju ni za cim, vec 15 godina sam vani. Ali imam nostalgiju za samim sobom. Hocu da kazem da se osjecam kao Neron, stalno velim – jao kakva velicina propada sa mnom.

Kinezi
Ja sam duboko na Kini. Postoje dve vrste Kineza: Han Zen, koji su pravi Kinezi, i Tang Zen, odnosno internacionalni Kinezi, zapravo Turci. Ja sam Tang Zen. Tang dinastija bila je turska dinastija. Kada su Mongoli vladali Kinom lingua franca bio je turski jezik.
Ljubisa Ristic
Imam grizu savjesti jer sam finansirao njegov put u Ameriku '82. Ali ja sigurno nikad ne bih ni dobio vizu za Ameriku da nije bilo njega. Skuzio sam odavno da, ako hoces da ides za Ameriku, jedini nacin da dobijes vizu jeste da se druzis sa ljevicarima – sa desnicarima nema sanse! Nevjerovatno, ali istinito. U toj pjesmi "Kad fazani lete", skuzio sam covjeka odmah, sto i nije velika mudrost, dovoljno je da ga vidis i sve ti je jasno.
Saradnja sa Partibrejkersima
Mene je jedna zenska s kojom sam tada bio u kontaktu, a koja je imala neku vezu sa njima, molila da im pomognem. Inace ta ista osoba me je '90. izbacila iz kuce govoreci da sam cetnik. I kada su imali '83. koncert u Zagrebu, u Jabuci, odem tamo. Cujem ih kako sviraju, vidim da mi je to blisko, tako sam ja svirao godinama prije, i rekoh, slijedeci to, momci, mozda mogu da vas produciram. Ali s njima je bio neki copavi, producent, sta li, koji je jedva docekao da me posalje u p. m. po istom obrascu kao ono sa Dzajicem, i to je sve. Ali svejedno sredio sam Antonu da izda prvu plocu za Jugoton, cisto da pokazem da nisam zlopamtilo.

Saradnja sa Bregovicem
Bio sam kod njega jedno sedam dana '83, i to je sve. On je hteo nesto da radimo, dosao sam da vidim, i nije islo. Ali ono sto je meni kod Bregovica islo na kurac tada je sledece: ja sam tada vec bio poznat, imao sam 32 godine, znaci punoletan, tada se ima i glasacko pravo, i po svim uzusima ti vec posle 30. moras da si spreman – imao sam osjecaj svih ovih stvari sto ce doci. I hteo sam sve vrijeme da razgovaram o politici, a ovaj nece pa nece. Samo je ponavljao "Dzoni, ba, necu s tobom da pricam o politici, eto necu!" Jedino sto on hoce, to je kad je uhvatis i zavrces joj usi, zabijes noge u plafon, a ona skici ko svinja. To je bilo jedino sto je njega interesiralo. Ja popizdim! Idem da ga zguzim, a on pobjegne pod krevet, niti zguzit ga ne mogu. Pa, mislim se, sta da radim s tobom, ne mogu da pricam o politici, ne mogu da te jebem, sta da radim? A ocito nisam Zdravko Colic, i eto, tako je nasa saradnja pukla.

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6422
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 10 Нов 2005, 10:07

Govorim geački, a pišem srpski

ZA generacije koje su odrasle na "filigranskim pločnicima", Branimir - Džoni Štulić više je od lidera jednog rok benda. On je bio i ostao rokenrol prorok, koji je još davnih osamdesetih poručio "mi smo ljudi Cigani sudbinom prokleti, uvek neko oko nas dođe pa nam preti." Njegov i naš Balkan više nije silan i ne stoji najbolje, a iz Utrehta u Holandiji, kompozitor, pesnik i prvi glas kultnog zagrebačkog benda "Azra" Džoni Štulić, juče je za "Novosti" poručio:
- Zovu me novinari i stalno mi pod nos guraju Hrvatsku! Moje izjave se pogrešno citiraju, a trenutno je najaktuelnija da ne želim hrvatsku putovnicu. Šta ja imam sa Hrvatskom? Ja sam živeo u Jugoslaviji! Ali, ja sam i otišao iz te Jugoslavije. Svi me pitaju što ne dođem u Zagreb, a niko ne kaže što ne odem na Kosovo. Pa, koliko ljudi vozi "mercedes", a nikad nisu bili u Nemačkoj.
Beogradska štampa ovih dana citira vašu izjavu da pišete na srpskom književnom jeziku. Kako to komentarišete?
- Postoje dve vrste srpskog jezika. Geački, kojim sad razgovaramo, i književni, kojim ja pišem. Razlika između njih je kao između kombinezona i smokinga.
Da li je prevođenje "Ilijade" uticalo na vaš književni rad?
- Jeste. "Ilijada" je kao "rols-rojs", a ja to nisam znao. Imao sam samo dobar osećaj. "Rols-rojs" je lep i težak, jer troši mnogo benzina. Čovek treba da ima garažu za njega, a ne možeš ni da ga voziš tamo gde nema asfalta. Grehota je ulaziti u njega bez smokinga. A, kad sve to imaš, moraš da imaš i ženu. Bolje bi mi bilo da sam kao Brega uzeo "trabanta".
Kažu da je Homer bio proročki pesnik, a to isto tvrde i za vas...
- Ko to kaže za Homera? On je bio brahman. Ne, ne, ja nisam proročki pesnik. To je samo ukras i miris.
Hrvatska televizija je u poslednjih mesec dana emitovala dva dokumentarca o vama. Nameravate li da uskoro odete u Zagreb? Ili, dođete u Beograd?
- U Zagreb sigurno neću otići. Ali, to što ne volim Hrvatsku, ne znači da volim Beograd. Bilo gde da idem moram da imam razlog. A, razlog je posao. Privatno mogu da odem bilo gde. Ali, i kad ti neko bez poziva dođe u kuću, trpiš ga sat ili dva.
Posle ponovnog okupljanja "Bijelog dugmeta", prostorima bivše Jugoslavije pronela se vest da će se i "Azra" ponovo okupiti. Da li je to bila buva ili ne?
- "Bijelo dugme" se okupilo jer "Azra" nije htela! To je kao instant kafa. Dodaš malo vode i zasladiš.
Kada bi "Azra" danas održala koncert u Beogradu, bio bi vam tesan i stadion. Uvek ste govorili da su vam manji prostori draži...
- Tako sam razmišljao pre 20 godina. Male sale su mi draže, jer veliki koncerti zahtevaju i veliku organizaciju. Ne bi ni "Dugme" sviralo na Hipodromu da nije bilo "Koka-kole". Tako je bilo onda, a isto je i danas, samo što je gore. Samo se međusobno lažemo i varamo. To je u redu što ima interesovanja za koncerte "Azre", ali moja intimna želja nikada nije igrala ulogu. Ako voliš nekog, voliš onog što je daleko od tebe. Što smo dalji, sve se više volimo. Treba svirati, ali, i za pojas zadenuti. Nema nikakvog razloga da se "Azra" ponovo okupi. Ko će doći na koncert "Bijelog dugmeta" da najave da se opet okupljaju? Sve su to novinarski trikovi. Kada nema šta da se piše, onda se izvuče ovo ili ono. To je svrha novinarstva. Priče da će se "Azra" ponovo okupiti nemaju nikakve veze sa istinom.
Da li se zaista osećate kao siroče zbog raspada Jugoslavije?
- To je teško pitanje. Mislim da sam se uvek osećao kao siroče. A ovo je samo potvrdilo moje stanje. Ne znam da li žalim za nečim. Svi i kad žalimo, mislimo, pre svega, na sebe. Žao mi je 30 godina mog rada koje je otišlo u ništa. Što sam 30 godina morao jesti g.... i nisam vratio dug! J.... mu mater, baš niko me ništa nije pitao na ovom svetu, ni kada me je pravio, a ni posle toga. Za sebe cmizdrim, pročistim oči, a i duševno je zdravo.

NEMAM KOLEGE
- NISAM u kontaktu sa kolegama. Nikada kolege nisam ni imao. I kada sam to rekao, ispao sam arogantan. Ni u Holandiji, gde živim od raspada Jugoslavije, nigde ne izlazim i ni sa kim se ne družim. Igram fudbal, pišem knjige, taksi više ne vozim - kaže Džoni.

PUSTO TURSKO
- ČINI mi se da ćemo opet morati da provedemo 500 godina pod Turcima. Oni su nam ostavili lepe pesme. Po meni najlepšu narodnu muziku imaju Turci. Ta muzika je nešto najbolje što je bilo u Jugoslaviji. Ostalo me nije zanimalo. Pogledajte kakva je današnja narodna muzika. Ljudi nisu prešli tu ravan - priča Štulić.

KAO KONOBAR
- NE znam napamet svoje stihove. Nekad sam ih znao, a sada sam sve zaboravio. Danas, kad mi treba, uzmem papir i čitam sa njega svoje stihove. Ja sam ti kao konobar, napišem nešto, dodam datum i naplatim - objašnjava Branimir Štulić.

Извор Вечерње новости

Hyperlink
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 7
Придружен: 10 Јан 2006, 11:22

Порукаод Hyperlink » 10 Јан 2006, 14:19

taj Štulić je obična sveta krava za koju se ne zna da li je lošije pisala ili pevala.

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 31 Мар 2006, 01:32

Iza prozora nemirnog sna
osjećam njihove sjene
gledam kako kroz prozor zidovi plešu

kurvini sinovi

zatvori gubicu nije vrijedna zanata
istresi gorčinu do kraja
na strateškim mjestima njihovi ljudi

kurvini sinovi

lutke od krvi bez trunke ideje
ubice na cesti
loša noć bježim iz grada
oni dolaze

kurvini sinovi

otišao sam daleko do krajnjih granica
more je uzimalo od neba
na drugoj strani znaci oluje
vidio sam kako plaze u tami
hladna noć pred velike dogadjaje
ne želim više da se sećam
znali su gde će me naći

kurvini sinovi
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 31 Мар 2006, 01:43

Tople usne žene

Noći su ovde čudne dileme
ulična svijetla naglo blijede
a u mraku sobe
miris kose njene
lebdi svuda oko mene
noći su ovde ravnodušne sjene
kada spavam zaklanjam lice
i uvijek sanjam
tople usne žene
kako me ljube
noći su ovde nepoznate priče
gasim cigaru i dižem se tiho
i nikom ne dam
da mi u snove udje
uživam dugo
gledam je kradom

Слика
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 31 Мар 2006, 15:37

Plavi golub

Ponekad je vidim ležeći u snu
Kao igru sjena na mom ramenu
Bijelo svjetlo iznad površine tupih koraka
Koliko još ima do očaja
Darovat ću ti plavog goluba
Imaj srca kada zakuca na tvoja vrata
Ne gledaj u njemu prolaznika bez alibija
Ne gledaj u njemu plavog goluba

Dvojica na ulici
Sami protiv svih
Dvojica na ulici
Sami

Zagrlio sam prvu djevojku
Uživala je u milovanju
Oblaci su vukli kišu sve do prozora
Ne gledaj u meni svoga goluba


Слика
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 31 Мар 2006, 15:41

Život običnog tempa

Boce s benzinom su napunjene
kada kreće svadbena povorka
lutko suviše si pila prošle noći
svijet je sužen izmedju trepavica
nalik na ličinku što čuči u mraku
i krade zadnje trzaje sna
u mojoj sobi zauzimaš kraljevski dio
i dok se treseš kao razjebani taksi
odnekud dopiru krici ljubavi
i psi laju u susret danu
danu običnog tempa
i osamnaest karatnog razočaranja
putuj kroz život sa velikom glavom
život običnog tempa
i osamnaest karatnog razočaranja


Слика
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu