број 1
25. јануар 2011.
СВЕТ ЈЕ ОВАЈ ВЕЧНО ЖИВА ВАТРА
Виолета Милићевић

Мало је на овом свету сведока који су видели оно што сам ја видео, још мање оних чије је сећање поуздано и богато као што је моје. Истина, има људи који све уоче, све схвате и све умеју да објасне тако да их други разумеју, али су људи кратког века, смртни, тако да, чак и кад се појаве међу њима они који умеју да пренесу своја знања другима, усмено или писмено, није сасвим сигурно да ће их многи чути и да ће их разумети.

Зато сам ту ја, бесмртан и неуништив, један од невидљивих владара света. Умем да будем невидљив, нечујан и неприметан у сваком смислу, а умем, кад се разгоропадим, да свима и свему ставим до знања ко сам ја и колика је моја моћ.

Мој језик не разумеју многи, јер им личи на неко звиждање, неразговетно ћарлијање или сумануто завијање, али има оних са којима понекад разговарам као са себи равнима, па ми се пред њима развеже језик и разумемо се и са мало речи или чак без иједне изговорене речи.

Такав је случај нарочито са травом, камењем, земљом и водом. Са ватром већ наилазим на одређене несугласице.

Ефес. Тај град познајем као свој џеп. Како и не бих кад сам гледао његово рађање, раст, бројна разарања и поновна рађања из пепела! Слутио сам да ће од њега једног дана остати само рушевине које ће, ма колико оскрнављене, осакаћене или испарчане, указивати на његов некадашњи сјај.

Преда мном су водоводне цеви од печене глине, сложене једне поред других, сведоци велике вештине старих грчких мајстора који су воду довели издалека до свог града и омогућили становништву да се купа кад год пожели; а свуд около - камење, камење, камење различитих облика и димензија.

Све су то остаци велелепних здања, направљених у различитим епохама, материјални докази да су људи веровали у нешто: у богове или у друге људе, да су нешто имали и умели, да су нешто желели и градили.

Почетак Светог пута

У време у коме је овај град био најлепши, његова главна улица названа је Светим путем јер је водила до Артемидиног храма.

Од тог храма, једног од седам чуда старог света, једне од најчешћих мета ходочасника античког доба, храма у коме су се могла наћи Фидијина и Праксителова дела, остало је сада мало: један једини јонски стуб, висок 20 м (од 126 стубова, колико их је било, а који су употребљени за изградњу цркве светог Јована у Ефесу и за изградњу Аја Софије у Константинопољу) и понеки капител.

Један мудри филозоф, кога назваше Мрачним, а звао се Хераклит, говорио ми је, са много туге у гласу, да свако време има своје ремек дела, било да су дела природе или људских руку, али да ће све што видим једног дана нестати, те ће нове генерације само моћи да замишљају како је све изгледало.
„Све се креће, све се непрестано мења; ствари настају, мењају се и пропадају. Стварност, настала борбом супротности, у вечном је процесу постајања“, говорио ми је.

Улица у којој се сада налазе Палата савета, Зграда савета, Скупштина, Одеон и Домицијанов храм у његово време изгледала је другачије, а у време у коме говорим о њој она је сва у рушевинама.

Зграда и Палата Савета

Било је потребно много рада да би људи дошли до ових открића. Здушно сам им помагао у томе. У околини зграде Савета и Палате савета нађено је неколико Артемидиних статуа које се сада налазе у музеју града Ефеса. На стубовима зграде Савета горела је света ватра, која је осветљавала кров, а испод Палате савета нађени су остаци два храма изнад којих су Византинци саградили нова здања.

Одеон или Мало позориште могло је да прими до 1500 гледалаца. Можете мислити како сам се поигравао њиховим фризурама и рубовима хаљина кад ми је било до игре!

Домицијанов храм, који се налази преко пута, имао је два нивоа: на првом су се налазиле разне продавнице,а на другом – храм посвећен Домицијану. То је први храм у Ефесу посвећен једном императору.На горњем левом стубу налази се његова статуа.

Домицијанов храм

На Домицијановом тргу налази се и раскошна статуа посвећена богињи победе, Нике (симбол са овог рељефа употребљен је као заштитни знак спортске опреме „Nike”), а испред ње се налазе остаци рељефа на коме је приказан Одисеј како ослепљује киклопа. Била је то занимљива борба слепог и окатог.

„Светом привидно влада неред, но све што се збива садржи унутарњу законитост“, додао би Хераклит, који је веровао да се кроз борбу супротности долази до склада, али да идеја космичке правде спречава да се та борба претвори у победу једног или другог принципа, тако да је промена једино што је стално јер „панта реи“.

А све почиње и све се завршава у ватри: „Свет овај, исти за све богове и људе, увек је био, јесте и биће вечито жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“, закључио је овај велики мислилац.

То је, вероватно, знао и Херострат, младић који се играо ватром, а она му је помогла да постане познат.

Нерон је, запаливши Рим, имао „оправдање“ – желео је да изгради већи, лепши и бољи Вечни град, а Херострат је, запаливши Артемидим храм, имао само једну жељу – да постане познат. Да је ватра била племенитија, хераклитовска, живототворна, ми бисмо се и данас вероватно дивили једном од седам чуда старог света, али биће да је уређај који регулише рад ватре одавно помахнитао, те ни ватра, као ни људи, не уме да процени шта је права мера.

Нике

Зато сам на почетку и рекао да ватра и ја имамо одређене несугласице. Узалуд је Хераклит тврдио да је ватра најнестабилнији од свих елемената. Узалуд сам ја, ветар, дувао из све снаге како бих доказао да сам моћнији од ње. Том приликом ме је победила. Да је запаљена с мером, угасио бих је. Но, запаљена је с неизмерном жељом да прослави једног човека, иако је његов ум био, очигледно, помрачен, те славу није ни могао досегнути, јер није служио ничему светлом ни светом- постао је познат, али славан - никада.

Чак и кад дођу времена накарадних вредности, овакви поступци неће водити слави, већ само - поражавајућој истини да човек, у жељи да други чују за њега, понекад чини оно што ће свима показати само колико је јадан и бедан, те би било боље за њега самог - да никада није ни постојао.

А Логос се негде баш досађивао...

Виолета Милићевић

Творац Града