број 5
2. октобар 2016.
Шумадинац, хицем из топа, први у историји, оборио авион!

Српски артиљерац Радоје Рака Љутовац ушао је, пре тачно 100 година, у историју авијације као први човек који је ватром са земље оборио авион. Рака је немачки „румплер“, изнад Крагујевца, оборио хицем испаљеним из пољског топа.
Пре тачно 100 година, војник Радоје Рака Љутовац ушао је у историју ваздухопловства као први човек који је хицем са земље оборио авион. Пуцао је, из пољског топа, са Метиног брда код Крагујевца и оборио аустријски „румплер“, који је пао у центар града. Посада: капетан-извиђач Курт фон Шефер и официрски кандидат Ото Кирш су погинули.
Његов подвиг је тим значајнији уколико се у обзир узме чињеница да Србија у то време није имала организовану противавионску артиљерију, а појава аустроугарских авиона натерала је српску војску да импровизује одбрану.
Коришћење авиона је у том периоду интензивирано, а летелице које су претходно служиле за извиђање претворене су у бомбардере. Због тога су зараћене стране, међу којима је била и српска војска, почеле да организују противавионску артиљерију, објашњава историчар др Бојан Димитријевић.
„И то на начин да постојеће топове, који су били пољски, подижу на одређена постоља која су била окретна и имала су елевацију. На тај начин су се организовали први топовски водови, а касније и једна противавионска батерија која је формирана 24. августа 1915. за одбрану града Београда“, наводи Димитријевић.
Противавионска јединица је постојала и у Крагујевцу, а у њеном саставу био је и Рака Љутовац. Са једног аеродрома у близини Вршца 30. септембра 1915. године, према Крагујевцу је полетело седам немачких авиона – шест двомоторних троседа АЕГ и један двосед „румплер“. На Крагујевац су бацили укупно 45 бомби.
„У раним јутарњим часовима, заводске сирене су огласиле узбуну. Противавионска батерија на Метином брду била је спремна за дејство. На наредбу команданта, нишанџија Рака Љутовац из првог плотуна погодио је немачки ‘румплер'“, каже историчар ваздухопловства из Крагујевца Вељко Лековић.
Рака је догађај после препричавао свом праунуку Звонимиру Љутовцу.
„Каже: Дрхтала ми је рука да не смем да промашим. Ја сам ставио на топче кончић. Направио сам крстић и гађао кроз цевку, водећи топ како авион лети, са претицањем од можда два поља авионске дужине. Tад сам опалио – то је то“, присећа се Звонимир прадедине приче.
Ракин погодак је унео праву пометњу међу преостале непријатељске авионе, који су остали без предводника и, изненађени ватром са земље, нестали са неба изнад Крагујевца.
На српским положајима наступила је велика радост. Авион је пао у центар града, недалеко од куће у којој је боравио и престолонаследник Александар и испред које је претходно пала једна бомба.
Рака Љутовац је, као награду, од команданта добио коња и галопом дојахао до места пада немачког авиона. Ту га је већ дочекао окупљени народ. Када је стигао, сишао је с коња и салутирао изгинулим немачким пилотима. То су били капетан-извиђач Курт фон Шефер и официрски кандидат Ото Кирш.
О томе колико је Ракин подвиг био невероватан сведочи и то што француски официри нису одмах поверовали да је авион погођен из првог плотуна. Међутим, олупина је пренета у Војнотехнички завод. Инжењери су је прегледали и пронашли гелер у радилици мотора, што је био доказ да је авион погођен, истиче Лековић.
Рака Љутовац је касније, као војник, стигао и до Солунског фронта, где је унапређен у наредника, а због заслуга у Великом рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Медаљом Албанске споменице и Медаљом Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914–1918. године.
Породица Љутовац је одликовања поклонила крушевачком Народном музеју уз још неке личне Ракине предмете.
„Његове су заслуге за српство и за војску биле велике самим тим што је направио један такав подвиг, оборивши немачки авион. Његови успеси, његово херојство, нису остали незапажени, тако да су после тога уследила и одличја која добијају само истакнути и велики војници“, каже виши кустос-историчар у Народном музеју у Крушевцу Коста Радић.
У родној кући Раке Љутовца у Пољни код Трстеника и даље се могу чути приче о славном ратнику. Његов праунук каже да херој доноси одлуку у тренутку. Ипак, само људи са посебним особинама могу да искористе такав тренутак.
„Мој деда је био са великом културом, са великом људскошћу, и било га је веома интересантно слушати. Прво што је саветовао је да будем поштен и да слушам старије. Да не доносим одлуке без сагласности. То су неке ствари које су и данас остале у мени, и које сам ја пренео својој деци“, истиче Звонимир.
Рака је био вема цењен, па му је између два рата указивана почаст да буде домаћин на славама артиљеријских јединица Југословенске војске.
Значај његовог подвига је вишеструк.
„Он је симболички, зато што је на тај начин показана моћ једног новог рода који је био у настајању и који ће настати касније. Такође, обарањем авиона дошло је до дефинитивне потврде да треба да постоји противавионска артиљерија у српској војсци и на бази тог његовог искуства она је касније и развијана у мирнодопском добу“, каже Димитријевић.
Дан када је Рака оборио авион, 30. септембар, обележава се као Дан Артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства. Ракини потомци су одрастајући схватали тежину његових речи, а тежина његовог дела постаје значајнија с временом које пролази. Пре сто година Рака је погодио противнички авион, али је уједно нанишанио и своје место у историји.

vostok.rs

„БРАЋА ПО ОРУЖЈУ“: Заборављени јунаци Солунског фронта

Руска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи.
Московски издавачи су недавно затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.
– Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту – каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.
У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје.
– Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић – каже Богдановић.
Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.
– Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих – каже Богдановић.
Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.
– Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске – каже Богдановић
Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске.
– После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници – наводи Богдановић.

ПОТРАГА ЗА МРТВИМ ЈУНАЦИМА

У Југославији је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе.
– По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци – каже Богдановић.

Новости, Борис Субашић

ЈУРИШ У ДОМОВИНУ: Како је пробијен Солунски фронт
Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је, пре 98 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

Продор који је одлучио исход рата

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Рекли су:

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

Политика/Јован Гајић, vostok.rs

Творац Града