број 12
23. jun 2010.
БУДО СИМОНОВИЋ- 70 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА

Ове 2011. године, навршава се 70 година од масовног страдања нашег Србског народа. Стравичан геноцид почео је у прољеће 1941. године и трајао је све до 1945. године.

Ми, вјерници Српске Православне Цркве, дужни смо да за сва времена, чувамо успомену и приносимо молитве Богу, за све наше православне Србе који мученички пострадаше.

ПОПИС МЈЕСТА (ЛОКАЛИТЕТА) ОКО ЛИВАЊСКОГ ПОЉА НА КОЈИМА ЈЕ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБСКИМ НАРОДОМ ПОЧИЊЕН У ДРУГОМ СВИЈЕТСКОМ РАТУ

klikni na sliku da je uvećašСедамнаест губилишта око Ливањског поља, има. Предњачи ПРОЛОГ. Ледина на шеснаестом километру пута Ливно – Сплит испод истоименог села гдје је, по досадашњим сазнањима, уморено 466 Срба из Ливна и околних села, углавном мушкараца од 18 до 60 година, и 50 доведених из Далмације. Сви они су били затрпани у темеље припремљене уочи рата за жичну жељезницу, два рова по готово седамдесет метара дугачка, четири широка и три метра дубока. ... Са овог губилишта, успио је да побјегне само Илија – Иле Радета, али је он готово до краја живота ћутао и сем најповјерљивијим, није смио да прича о ономе шта је видио и преживио у Прологу – Удба му је запријетила да ћути и не ремети међунационалне односе! Тако је ова мамутска гробница четрдесет година зарастала у траву и на њу је подсјећао само скромни безимени споменик на којем су се, како су се примицале ратне буре деведесетих година прошлог вијека и изнова васкрсавало усташтво, на разне начине иживљавали не само потомци усташких кољача него и многи од оних који су 1941. године и током Другог свијетског рата до рамена окрвавили руке и због тога никоме никада нису положили рачуне.

Нису како доликује сахрањени ни побијени у школи у селу ЧЕЛЕБИЋ, по броју жртава другом усташком стратишту, гдје је уморено 370-еро, углавном нејачи. И ово губилиште је, како је већ описано, својевремено обиљежено до бесмисла скромном спомен плочом подигнутом над хумком на оближњем Барјаку гдје су жртве затрпане у некадашњем мајдану шљунка. Од тог спомен обиљежја сада је остала само руина од камене ограде.

По броју жртава слиједи јама КАМЕШНИЦА. Камешница се налази на истоименој планини, двадесетак километара јужно од Ливна. Дубока је четрдесет метара, а у њу је, колико је до сада утврђено, на Огњену Марију 1941. године, што из ливањског села, што из сусједног Присоја са подручја општине Дувно, убачено око 270 стараца, жена и дјеце (непобитно је доказано да је од 256 житеља Голињева 46 зрелих мушкараца побијено у Прологу, а свих 210 осталих сјутрадан је бачено у јаму Камешницу). Ова јама је као и многе друге, била забетонирана 1962. године, а на малој мраморној плочи, испод неизбјежне петокраке, натпис је. ... Јама је отворена у прољеће 1991. године и у њој је Миро Куртовић, познати спелеолог и новинар, родом из Требиња, четрдесет година након покоља, први пут запалио свијећу и означио почетак велике акције вађења посмртних остатака.

Јама РАВНИ ДОЛАЦ на Динари, два сата хода сјеверозападно од села Доњи Рујани, по казивању, прије свега четрнаестеро преживјелих из овог пакла, прогутала је 204 живота од укупно 218, поглавито жена, дјевојака и дјеце из овог и сусједног села Горњи Рујани, које су усташе, њихове комшије, ту убацили такође на Огњену Марију, 30. јула 1941. године. … Кости из ове јаме су извађене тек почетком јуна 1991. године и сахрањене у крипту у Ливну.

Јужно од Горњих Рујана, у масиву Динаре, налази се и јама РАЗВАЛА, у којој је тог пакленог дана смрт нашло 80-оро нејачи, углавном из овог села. И њихови посмртни остаци су извађени тек четрдесет година касније, у прољеће 1991. године.

По броју жртава слиједи шума Копривница, на путу Купрес – Бугојно у којој је на два стратишта побијено укупно 60 Срба, углавном из Ливна. Најприје је 15. јула 1945. године на стратишту званом КОЖВАРИЦА, побијено 11 угледних Срба – Ливњака, познатих трговаца, а потом су данима свој стравични "пут у Србију" у Копривници, на мјесту МАЛА или КУПРЕШКА ВРАТА, завршавале и њихове породице – укупно 49-еро чељади. Посмртни остаци ових 60 жртава и данас почивају на тим стратиштима јер је ратна олуја 1992. године осујетила наум њихових потомака да их сахране како доликује.

И на стратишту ТРЊАЦИ, подно села Лиштани побијено је 49-оро, највише жена и дјеце из овог села. Њихови посмртни остаци су својевремено извађени и сахрањени на лиштанском гробљу, али без икаквог видљивог обиљежја.

У јами БИКУШИ, сјеверно од Челебића, смрт је нашло 46, претежно зрелих мушкараца и углавном из овог села. Над јамом, из које нису повађене све кости, подигнут је безимени спомен-обелиск, а она је карактеристична по томе што је у њој, више него и на једном другом губилишту преживјело и спасило се највише убачених.

Јама ТУШНИЦА или ЈЕЛОВАЧА, налази се на истоименој планини, двадесетак километара југоисточно од Ливна. У то гротло, дубоко дванаест метара, са веома широким отвором и глатким зидовима, усташе су убациле 50-оро србске нејачи из Потока и Смрчана. 14-оро од њих је преживјело и осам дана касније спашено из јаме. Јама није била забетонирана нити на било који начин обиљежена, а кости страдалих су из ње извађене такође 1991. године.

Јама САМОГРАД, западно од села Чапразлије, била је гробница 28-оро Срба из овог села. Њихови посмртни остаци су извађени и сахрањени у заједничкој гробници на двадесетогодишњицу овог усташког злочина 30. јула 1961. године.

И јама ПРОПУНТА, налази се у рејону Рујана, тачније у непосредној близини Доњих Рујана, али су је усташе заобишле у први мах и гро српске нејачи повели и уморили у много удаљенијој јами Равни Долац. Касније су објашњавали да су тако поступили јер нису жељели да им се дјеца плаше "србских лешина". Свеједно, и та јама је постала гробница за, колико је до сада утврђено, 3-оје Срба, накнадно ухваћених, оних који су некако успјели да побјегну са других губилишта.

Горњорујанске усташе, међутим, нису много хајали да ли ће им се дјеца плашити, већ су и у јаму ПРОВАЛИЈУ, у пољу поред села убацили 13-оро својих комшија.

Јама СУХАЧА, остаће да се памти као прво, већ у јуну 1941. године отворено усташко губилиште, а јама изнад села ЛУСНИЋ, по трагичној судбини 4 лијепе дјевојке из Челебића и по томе што никоме сем изгледа Владу Шуњки, није успјело да је нађе, а камоли да се спусти у њу и извади посмртне остатке страдалих у њој.

Од губилишта на којима су страдали и Ливњаци посебно је крвава БОРОВА ГЛАВА, петнаестак километара удаљена од Ливна на путу према Купресу гдје је убијено 4-оро Срба из сусједних ливањских села и чак 185 Срба из купрешког села Вуковско.

На територији Бугојанске општине је и губилиште ЗАНЕСОВИЋИ, гдје су, изгледа, побијена 3 понајвиђенија ливањска Србина – др Душан Митровић, Рајко Маргетић, адвокат и др Крсто Зубић, судија, прве жртве из града Ливна.

Ваља, иначе нагласити да за комплетирање спискова жртава и отимање злочина од заборава, готово ни од какве користи нису били споменици својевремено подигнути над појединим јамама и губилиштима јер су на њима жртве најчешће претваране у бројке, а гдјегдје чак није отворено ни написано, да се зна и памти док је свијета и вијека, ни ко је поморио толики немоћни и безгрешни народ.

Но, и такви какви су били, представаљали су ипак неку опомену и какав-такав биљег и брану забораву. Сада више нема ни њих. ...[1]

[1] Будо Симоновић, Огњена Марија Ливањска, IV допуњено издање, Београд 2008.

Творац Града