Vreme 03. 09. 2004. - Buka u glavi, duh u vremenu - Don DeLilo, Kosmopolis

Danas 03. 09. 2004. - Jasmina Mihailović, Putni album

Politika 04. 09. 2004. - Erotsko čitanje pornografskog sveta - Jovica Aćin: „Mali erotski rečnik srpskog jezika”.
Blic 07. 09. 04. - Psi - Enes Halilović, Potomci odbijenih prosaca
Pobjeda 08. 09. 2004. - Džulija Glas, Tri juna
Danas 09. 09. 2004. - Margaret Macantini, Ostani tu
Danas 09. 09. 2004. - Milenko Pajić, Merilin, večiti simbol strasti
Danas 09. 09. 2004. - Radoslav Kominac, Život strogo kontrolisanog minimuma
Danas 09. 09. 2004. - Džulija Glas, Tri juna
Vijesti 09. 09. 2004. - Romani umjesto mlađe supruge - Borisa Akunjin, Levijatan i Ahilejeva smrt
Pobjeda 10. 09. 2004. - Izazov zatvorenom društvu - Ksenija Popović, Dječak iz vode
Politika 10. 09. 2004. - Dva veka ustaničke poezije - Spomenica Prvog srpskog ustanka - poezija 1804-2004.
Politika 11. 09. 2004. - Kuća na praznoj poljani - Adam Hazlet: "Vi niste ovde stranac"
Politika 11. 09. 2004. - Vedra istorija filozofije - Lućano De Krešenco: “Istorija Srednjovekovne filozofije” i “Istorija Moderne filozofije”
Politika 11. 09. 2004. - Ostaci davne milosti - Tomislav Marinković: “Škola trajanja”
Pobjeda 11. 09. 2004. - Na putu ka oboženju - Vladeta Jerotić i Milan Popović: "Psihodinamika i psihoterapija neuroza"
B92 11. 09. 2004. - Malo nežnosti - Meri Saliven: "Oslušni tišinu"
Dnevnik - Novine i časopisi 13.09.04. - Ko je ovde naivan - Milovan Danojlić: "Naivna pesma”
Večernje novosti 17. 09. 2004. - Istina i privid; Havijar Marijas: "Sutra u boju misli na mene"
Vreme 17. 09. 2004. - Ponos "crne" Irske; Rodi Dojl: "Komitmentsi"
NIN 20. 09. 2004. - Naše paradigme - Rajko Petrov Nogo, Suze i sokolari
Pobjeda 20. 09. 2004. - Evolucija stvaranja slika - Goran Malić, Fotografija 19. veka
Danas 21. 09. 2004. - Titova obećana zemlja - Aleks Dragnić, "Titova obećana zemlja Jugoslavija"
Dnevnik - Novine i časopisi 24. 09. 2004. - Maricki Gađanski Ksenija, Bura i snovi
NIN 24. 09. 2004. - Ime sudbine - Dževad Karahasan, Sara i Serafina
Danas 27. 09. 2004. - Ljudske sudbine u vremenu zla i beznađa - Jaša Almuli - Živi i mrtvi, razgovori sa Jevrejima
Politika 27. 09. 2004. - Svetozar Koljević: ”Engleski romansijeri dvadesetog veka (1914-1960)"
Politika 27. 09. 2004. - Dž. M. Kuci, "Elizabet Kostelo, Osam lekcija"
Blic 28. 09. 2004. - Isceljenje - Igor Marojević, Žega
Dnevnik - Novine i časopisi 29. 09. 2004. - Istorija esteticizma - Džin H. Bel-Viljada, „Umetnost radi umetnosti i književni život”
Glas javnosti 30. 09. 2004. - Svoju nelagodu uvek uvaljujemo svetu - Dževad Karahasan, Sara i Serafina
NIN 30. 09. 2004. - Razlog za vrtoglavicu - Milka Lučić, Moj skarabej

Vreme 03. 09. 2004. - Buka u glavi, duh u vremenu
Don DeLilo, Kosmopolis

Romanom Kosmopolis, koji se upravo pojavio u izdanju Geopoetike, jedan od najznačajnijih savremenih američkih pisaca Don DeLilo prvi put se predstavlja ovdašnjoj publici. A reč je o vanserijskom piscu.
Dugo je Amerika druge polovine dvadesetog veka čekala svog pravog hroničara, pisca koji će širinom i lucidnošću vizije uspeti da stvori celovitu umetničku sliku jedne epohe čija heterogenost izmiče svim pokušajima određenja. Tokom nekoliko decenija, dolazili su i odlazili različiti kandidati za to, valjda još od vremena Frensisa Skota Ficdžeralda, upražnjeno mesto. Na ovaj ili onaj način, većina njih provirivala je iz šinjela Tomasa Pinčona, jednog od najdarovitijih, a svakako najuticajnijeg pisca postkenedijevske Amerike. Hermetičnost i kriptičnost inače bravurozne Pinčonove proze srazmerno je brzo, nažalost, ovom piscu oduzela čitaoce i gurnula ga u zabran jalovih akademskih mudrovanja, prethodno porodivši čitav naraštaj pripovedača opsednutih isključivo samim činom pripovedanja. Metanaracija je pojela svoju samoljubivu decu, izgubljenu u lavirintima vlastite proze; okolni svet, koji je očajnički tražio svog pisca, ostao je gotovo nedotaknut u delima pripovedača poput Donalda Bartelmija, Roberta Kuvera, ili Džona Barta. Pronicljiv posmatrački dar Rejmonda Karvera ostao je minimalistički usredsređen na neke od osnovnih ćelija života Amerike sedamdesetih i osamdesetih, ne stigavši da se pretvori u obuhvatniju sliku vremena. Iz takvog, karverovskog načina umetničkog preoblikovanja stvarnosti izrašće početkom osamdesetih Pol Oster; iz onog drugog, pinčonovskog, nekako u isto vreme, podići će se tamna senka Dona DeLila.
Premda se na prvi pogled čini da je reč o dva potpuno različita autora, dvojica vodećih američkih romansijera današnjice imaju dosta toga zajedničkog. Pre svega ostalog, polazni kontekst sveta iz koga i o kome pišu: veseli pakao Menhetna mnogo se bolje vidi iz Bruklina, u kome obojica žive. Menhetn kakav upoznajemo u njihovim delima zavodljiva je i opasna metafora Njujorka, koji je opet metafora ostvarenja sna o globalnom megalopolisu u kome će "Zemlja postati grad, a Nijagara fontana", sna nepovratno pretvorenog u košmar. Iz tog košmara progovaraju i Oster i DeLilo, i to na temeljima istovetnih pretpostavki o njegovoj suštini, obično određivanih sintagmom "postmoderno stanje svesti": na temeljima sumnje u smisao i budućnost istorije, sumnje u mogućnost pojedinca da lišen bilo kakvog oslonca premosti taj vakuum, svesti o tome da su svi mitovi i vaskoliko ljudsko znanje tek prazna, u postmodernom svetu sasvim obesmišljena konstrukcija. Na tim ruševinama znanja, vere, i smisla, DeLilo i Oster grade svoje romansijerske svetove. I tu počinje priča o njihovim međusobnim razlikama. Pol Oster nas sa šeherezadinskom neodoljivošću i istom takvom svešću o sudbinskom značaju priče i pričanja odvodi u prostore intimističkih, naizgled sasvim ličnih ljudskih drama. Osterove tragedije iz svakodnevnog života pružaju čitaocu priliku ne samo da provede noć ili dve duboko uronjen u prastaru čaroliju priče već i da na temeljima te priče uvidi ono što pokušavaju da mu predoče svi veliki pisci od Džojsa naovamo – da u demitologizovanom, do uvredljivosti banalizovanom svetu postane svestan značaja malih stvari, običnih ljudi, jednostavnih emocija. Takav introvertni eskapizam stran je Donu DeLilu: on čitaoca bespoštedno suočava sa koliko neprijatnim toliko i neizbežnim toposima savremenog sveta.
DeLilo je svoj prvi roman napisao 1973. godine; njegova prava književna karijera počela je desetak godina kasnije. "Sedamdesetih sam", zapaža DeLilo pričajući o tom svom dvostrukom početku, "na silu napisao nekoliko knjiga koje baš i nisu preklinjale da budu napisane, ili sam ih možda napisao prebrzo." Posmatrani iz današnje perspektive, DeLilovi romani iz sedamdesetih godina i te kako imaju smisla kao segmenti jednog monolitnog romansijerskog opusa, kao delovi golemog kolaža koji, iako još u nastajanju, već sada nudi zastrašujuće ubedljivu sliku jednog autohtonog umetničkog sveta. Nije teško, ipak, složiti se s piščev om ocenom da je njegov pravi početak obeležen tek romanom Imena iz 1982. godine. Ova priča, čija je radnja posle tri DeLilova američka romana egzotično izmeštena u Grčku i Indiju, bavi se istraživanjem niza ubistava, na tajanstven način povezanih sa religioznim kultovima zasnovanim, pokazaće se, na opasnim jezičkim igrama i zagonetkama. Da bi ukazao na značaj jezika, DeLilo je morao da ga izbavi iz civilizacijskog okruženja u kome je on raznim vidovima zloupotrebe poodavno sveden na "nulti stepen značenja", i da njegovu moć pokaže u onim praiskonskim dubinama njegovog nastanka, u kojima se začinje ne samo jezik već i ljudska misao. Uzbudljiv na onaj najlepši, sasvim staromodan način, roman Imena prvo je delo u kome DeLilo sasvim precizno artikuliše svoju svest o "jeziku kao suštini svega" – ideju na kojoj će, manje ili više vidljivo, u osnovi počivati svi njegovi romani u potonje dve decenije. Jezik, po DeLilu, nije sredstvo posredovanja za uspostavljanje pokidanih veza sa materijalnim svetom; jezik je svet za sebe, nadređen svemu objektivnom, ali i svemu subjektivnom. Takvo idejno polazište pružilo je DeLilu siguran oslonac i pouzdan kontekstualni okvir za sistematsko iscrtavanje duhovne mape savremene Amerike. Rasterećen svešću o tome da su mu, kao Nabokovljevom Hambertu, "ostale samo reči da se njima igra", Don DeLilo bez imalo ustezanja otvara najbolnije rane i raskrinkava perfidne opsene klaustrofobičnog potrošačkog raja. Njegov prvi roman Amerikana (1971) danas deluje pomalo zastarelo pre svega zato što je većina piščevih proročanstava o pogubnom delovanju simulakrumskog sveta televizije i televizijskih reklama u međuvremenu ostvarena; roman Bela buka (1985) ukazuje na veze između ekološkog i duhovnog zagađenja, dok u dva svoja najpoznatija romana, delima Vaga (1988) i Podzemni svet (1997), kroz trilerski napete priče o zaveri i korupciji, trgovini oružjem i ljudskim životima, DeLilo ispituje zaumno poreklo sila koje iz senke pokreću ovaj svet, sve preteći da će ga jednom za svagda zaustaviti. Te sile ni u jednom od ukupno trinaest DeLilovih romana ne ostavljaju porobljenoj ljudskoj jedinki mogućnost utočišta, niti utehe. Od njih se više ne može pobeći čak ni u prostore mitskog – jer su same te sile mit. A u svetu u kome je mit, onaj o kapitalističkom raju, postao jedno od osnovnih oruđa moći, arhetipskim se mitovima više ni džojsovskom dekonstrukcijom ne može darivati obnovljeni smisao i novi život. Otud DeLilo najčešće ismeva mit kao krhku i veštačku tvorevinu očajničke potrebe ljudske svesti da u haosu megalopolisa otkrije kakav-takav red i poredak, da se seti davno zaboravljenih pitanja za netražene odgovore koji joj se sa svih strana tako napadno nude. Zbog toga su upitne rečenice u DeLilovoj prozi tako često ostavljene bez završnog interpunkcijskog znaka pitanja: te rečenice izgovaraju pripadnici jedne civilizacije koja arogantno podrazumeva da je na sva pitanja odavno odgovoreno. U takvom svetu više nema treperave radoznalosti pred nepoznatim, nema onih tajni koje bi atrofiranu ljudsku prirodu mogle podstaći da ponovo pokuca na vrata percepcije; u takvom svetu, zaključuje Don DeLilo u romanu Kosmopolis, ne postoji više ništa: "samo buka u glavi, duh u vremenu".
Radnja Kosmopolisa (2003), najnovijeg DeLilovog romana, odigrava se jednog aprilskog dana 2000. godine. Osim vremena, kondenzovan je i prostor: čitav makrokosmos smešten je u mikrokosmos limuzine kojom dvadesetosmogodišnji finansijski magnat Erik Paker putuje kroz zakrčene ulice Menhetna da bi obavio jedan sasvim blumovski beznačajan posao – da bi se podšišao u berbernici u kojoj je to učinio i prvi put u životu. Ovog aprilskog dana, to će obaviti poslednji put. Poznat i kao čovek koji nastoji da živi "za jednu civilizaciju ispred drugih", Erik Paker, ironično, hrli u prošlost. Nesvestan činjenice da se zapravo dao u potragu za izgubljenim vremenom, ali svestan da ga vreba neko ko želi njegovu smrt, Paker na putu do berbernice proživljava sve ono što je do tada činilo njegov život: obavlja niz poslovnih sastanaka i savetovanja, podvrgava se lekar skom pregledu (usred sveopšteg terora simetrije, njegova pobunjena prostata je asimetrična), postiže uspehe u seksualnim i neuspehe u emotivnim kontaktima sa više žena, da bi na kraju, otrovan neizlečivom egzistencijalnom dosadom, postao najpre ubica a zatim i ubijeni. Odraz te iste dosade krije se i u sjaju Pakerovog bestidno raskošnog automobila. Unutrašnjost tog automobila besprekorno je doterana i opremljena, a potpuno lišena smisla – kao i jezik kojim govore junaci romana. Kompjuterski obezličen, saobražen tehno-ritmovima okruženja u kome nastaje, ledeno hladan i ravan jezik junaka Kosmopolisa možda na prvi pogled deluje kao dobar argument za kritičare koji DeLilu zameraju "stripovsku" dvodimenzionalnost njegovog romanesknog sveta. DeLilo je, međutim, hroničar savremene Amerike, a s njom i planete kojom ona gospodari. Jezik kojim govori o njoj možda je jedini mogući jezik za umetničko oblikovanje takvog sveta. Sveta kome su i dve dimenzije previše. ZORAN PAUNOVIĆ
Danas 03. 09. 2004. - Jasmina Mihailović, Putni album
"Putni album", knjigu putopisne proze spisateljice Jasmine Mihajlović, nedavno je objavila izdavačka kuća Dereta. Pet putopisnih pripovesti sačinjavaju "Putni album", četiri je autorka posvetila svojim prijateljicama, a peti - sebi. Bez obzira da li govori o bojama, aromama, snatrenjima ili lutanjima kroz Moskvu, Karo, Kotor, Veneciju ili Beograd, Jasmina Mihajlović uspeva da novim, detinjim, a istovremeno zrelim, studioznim i preciznim okom sagleda više vremenskih i prostornih ravni, čije paralelno postojanje sačinjava bilo i suštinu ovih gradova. "Putni album" tako nije samo putopis, već i delo koje sublimira i putovanje kao takvo, analizirano i doživljeno kroz autobiografsko i pripovedno i sociološko i antropološko ogledalo.
Jasmina Mihajlović sagledava svet svim čulima (i intelekt je čulo!) i putuje po gradovima tragajući u njima pre svega za prostorima, kapijama i lavirintima koji su tajni. Jer tajna i jeste u suštini svake lepote i svake umetnosti. "Putni album" nije, dakle, samo složeni doživljaj svetova koji paralelno postoje u vremenu sadašnjem, on je i poziv na novo promišljanje i doživljavanje sveta, koji je, sudeći po prozi Jasmine Mihajlović, pre globalni lavirint nego globalno selo, koji, baš kao što je to jednom napisao prorok Dostojevski, može spasiti još samo lepota.
Politika 04. 09. 2004. - Erotsko čitanje pornografskog sveta
Jovica Aćin: „Mali erotski rečnik srpskog jezika”.

Iako mi nije do kraja poznata skoraš
nja, debitantska knjiga jedne naše književnice, poznat mi je fenomen njene petominutne vorholovske popularnosti pošteno zarađen pričama, koje je jedan moj drugar, pasionirani pisac i čitalac, opisao jednom jedinom rečju, upućenom ne bez izvesnog (da li opravdanog?) podsmeha: pornografija. Opet, nedavno sam saznao da je sa druge strane okeana nastao zbornik tekstova pod naslovom „Pornografija”, u čijoj se recenziji, kao dokaz uzaludnosti rasprave o „dobroj erotici” i „zloj pornografiji”, javlja suma od 15 milijardi dolara prihoda koje godišnje ostvari ova „zla” privredna grana. Verujem brojkama. Pa ipak negde između ova dva tzv. „događaja” bavio sam se čitanjem Aćinovog „Malog erotskog rečnika srpskog jezika”. Sudeći po naslovu i formatu knjige, a u poređenju sa navedenom sumom koju diljem sveta zaradi hard core industrija, ovo je jedna sićušna knjiga. Sastavljana je od sedam priča. Neka osetljivija duša, sklona čitanju, verovatno bi smatrala da ovakav pornografski kontekst nije neophodan. Jeste, potreban je. „Mali erotski rečnik srpskog jezika” zapravo je knjiga koja se nužno čita kao antiknjiga Pornografiji, bez obzira šta o pornografiji mislili. A Pornografija je sve ono u čemu se Očiglednost udružuje sa Nužnošću, pretvarajući čoveka u psa koji na crveno svetlo luči pljuvačku.
Na jednom od lepših mesta ove Aćinove knjige junak govori o filmu koji će snimiti, a koji će biti sastavljan od odblesaka i senki, i sve što se vidi, biće viđeno u ogledalu. Ovo bi mogao biti moto cele knjige. Aćinove priče su zapravo niz deformacija naših svakodnevnih asocijacija, naklonosti, osećanja, predviđanja... Stoga ove priče i nemaju čvrst zaplet, budući da, čitan iz njihovog kosog ugla, rasplet, ma kakav bio, nužno ostaje u vlasti predvidljivog. Centralna tačka Aćinovih priča jeste simbol ili motiv oko koga se širi simboličko polje mogućih, nepredvidljivih priča. Istini za volju (a volja istine je ćudljiva, kako bi rekao moj sagovornik s početka teksta), neujednačeni kvalitet priča iz „Ma log erotskog rečnika srpskog jezika” počiva upravo na moći ili nemoći pojedinih simbola i motiva da se nadviju nad celu priču i time svaki njen deo pokažu kao nešto uistinu bitno. Iako su sve priče nastale iz istog šešira, za one slabije, čitaocu se čini da možda nisu morale toliko da žure da iz tog šešira ispadnu.
Jedan od važnih motiva ove zbirke jeste i kulinarstvo. To nije čudno, budući da kulinarstvo unosi erotsku dimenziju u pornografiju našeg hranjenja. Ova erotska komponenta hranjena, lišena očiglednosti mesa i nužnosti koje proističe iz gladi, omogućava Aćinu da u svoj tekst uključi čitav niz kulinarskih sintagmi. One deluju poput jezičkog začina u smesi uobičajenih jezičkih izraza i fraza kojima dočarava svakodnevicu, možda samo zato da bi se i u jezičkom smislu ona mogla deformisati, zakositi i iskriviti. Sličnu tehniku autor primenjuje i na planu motiva. Često se u ovoj knjizi, baš kao u pravom rečniku, jedan pored drugog nalaze raznorodni motivi koji u čitalačkom utisku ukrštaju bizarno i simpatično, odvratno i privlačno, lepo i ružno. Mesta gde ovi sudari suprotnosti stvaraju još uvek zagonetni osećaj neke autentične i sudbinske povezanosti liče na proreze na odeći kroz koje se providi nago telo. U tim tačkama ova knjiga doživljava svoj pripovedački i čitalački vrhunac. Takvih erotskih mesta nema puno. To je dobro, jer da je suprotno, imali bismo posla sa pornografijom.
Najzad, „Mali erotski rečnik srpskog jezika” nastoji, čini mi se, da povrati erotske korene samoga mišljenja. To da mišljenje proizilazi iz uzbuđenosti lepotom, bilo je jasno već Platonu. Danas je ta ideja zamračena pornografijom: ako postoji neka ideja koja može biti shvaćena kao filozofija pornografije to je ona koja nam govori da ne može postojati nikakva naporednost između seksualnog nagona i nečega što taj nagon nije. A opet, „odrednice” Aćinovog „Malog erotskog rečnika srpskog jezika” jesu Niče i Fuko, koje ovde nisu uvedene kao figure samog mišljenja, već i ekscentričnog seksualnog života, ovde, dakako, samo osenčeno g. Time se mišljenje, ljubav, želja, čitanje i pripovedanje uvlače u mrežu čija je neraskidivost obezbeđena samo na onim mestima gde ljubav može zadržati ravnotežu na vagi na čijem se drugom tasu nalazi 15 milijardi boljih i težih razloga. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Blic 07. 09. 04. - Psi
Enes Halilović, Potomci odbijenih prosaca

Enes Halilović uvodi novu tematsku oblast u našu književnost – život i ljude sa Pešterske visoravni. Iako i njime vladaju kletva i urok, ovaj svet ni ne podseća na Nastasijevićev, jer je sirov i divalj. Junake malo šta razlikuje od zveri: njihove zločine nisu prouzrokovale nečiste sile, već gotovo fantastičan nemoral, nitkovluk, degradirana ljudskost. Zato je česta Halilovićeva tema ubistvo, očigledno (najčešće prema zakonu krvne osvete) ili mistično (urokom ili kletvom). U društvu koje više nalikuje čoporu nego zajednici, muškarcima su dozvoljeni svako nasilje i perverzija („Srodnici“, „Braća, mast i riba“), dok je žena, i kada je pokvarena, žrtva svog supruga, rodbine ili čaršije („Samar“, „Zemljotres ili poplava“). Podražavajući forme usmenog pripovedanja (od glasine i vica do bajke i predanja), Halilović svesno zanemaruje kosmičku harmoniju, koja je nekada bila temelj narodnog stvaralaštva, i tako sugeriše nemogućnost regeneracije smisla i sklada ne samo u životu čoveka, već i svega stvorenog: prosidba je zamenjena begom ili krađom devojke, supružnička postelja ni prve bračne noći nije čista, brak je osnova za preljubu, a novorođena deca su posmrčad. Koristeći eliptične rečenice u pripovetkama–portretima („Jav“, „Pradik“), on biografije svodi na beznačajne postupke, čime implicira sićušnost i uzaludnost ne samo pešterskog čoveka.
Gledana u celini, ova knjiga je svaštarska, neuravnotežena i neosmišljena. Isti motiv u motou i epilogu nije dovoljno čvrst kompozicioni okvir za ovu stilsku, žanrovsku i emocionalnu raznovrsnost. Naporednost mistike sa anegdotom, didaktične parabole sa vicom je neodrživa; neke od ovih proza nisu ni dovršene, tako da njihovi motivi deluju umetnički beznačajno. VESNA TRIJIĆ
Pobjeda 08. 09. 2004. - Džulija Glas, Tri juna
Beograd, 7. septembra (Tanjug) Debitantskim romanom Džulije Glas „Tri juna”, koji je 2002. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu SAD, „Laguna” ulazi među domaće izdavače koji nastoje da čitaocima ponude vrhunska djela svjetske literature.
Roman je istovremeno dobar primjer da vrhunska književnost ne mora da bude „nerazumljiva” prosječnom čitaocu, iako od njega zahtijeva više pažnje, a za uzvrat biva nagrađen štivom koje se pamti.
Glasova, po obrazovanju slikarka, odabrala je da se bavi pisanjem kratkih priča i, nakon što je jedna osvojila nagradu, to ju je podstaklo da je pretoči u roman „Tri juna”. Ugledna literarna nagrada koju je osvojila u oštroj konkurenciji skrenula je pažnju javnosti na novo književno ime i roman je ubrzo dospio na besteler liste. Pokazalo se da čitaoci vole suptilne porodične priče u kojima nema na prvi pogled nekih dramatičnih zbivanja, ali ispod mirne površine krije se široki spektar emocija.
Roman je podijeljen na tri međusobno povezana dijela i u svakom je opisan neki od ključnih momenata iz života troje članova iste porodice. U prvom je opisano ljetovanje vlasnika lista iz Škotske Pola Meklauda u Grčkoj, gdje se zaljubljuje u mladu slikarku Fern. U drugom je u centru pažnje njegov sin Fen, homoseksualac čiji je život pun neočekivanih obrta, veza, susreta... dok je u trećem pažnja okrenuta na Fern, koja je prije deset godina opčarala Pola, a kao zrela je opsednuta njegovim sinom Fenom. Među mnogim pohvalama koje su kritičari uputili Glasovoj možda je najindikativnija ona u kojoj stoji da je autor „sjedinio bogato zadovoljstvo romana 19. vijeka i brzi život Njujorka u posljednjih 10 godina”

Danas 09. 09. 2004. - Margaret Macantini, Ostani tu
Izdavačka kuća Plato nedavno je objavila roman Margarete Macantini "Ostani tu", koji je sa italijanskog prevela Branka Novaković. Margaret Macantini se posle završenih studija dramske umetnosti posvetila literarnom radu i već svojim prvim romanom skrenula pažnju i kritike i čitalačke publike. Autor je i zapaženog teksta u dijaloškoj formi - "Manola", koji se sa uspehom igra u pozorištu i monologa - "Zorro". Roman "Ostani tu" u Italiji se pojavio 2001. godine i dodeljena mu je prestižna književna nagrada "Strega" za 2002. godinu. Mesecima je bio jedna od najčitanijih knjiga u Italiji, a preveden je i na nekoliko svetskih jezika. Scenario za film po romanu "Ostani tu" napisao je Serđo Kastelito, suprug Margaret Macantini, a on je i reditelj i nosilac glavne muške uloge, uz Penelope Kruz i Klaudiju Đerini. Premijera ovog filma bila je u februaru 2004. godine. Macantinijeva kao svoje omiljene autore navodi Dostojevskog, Foknera, Hajnriha Bela, Elzu Morante i Margerit Diras, a njen roman "Ostani tu", kritičari su okarakterisali kao majstorski smišljen, vešto ispripovedan, lišen svake suvišne sentimentalnosti, na momente pun očaja, bezočan, surov, ali u svakom trenutku napisan tako da veže čitaoca i nagoni ga na procenu i preispitivanje najskrivenijih kutaka soppstvene duše. "Ostani tu" je pripovest o lekaru koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i savešću, dok traje borba neurohirurga za život njegove kćeri. Njegova tajna veza sa siromašnom devojkom bivala je godinama utočište i jedina puna sreća i uzrok celovitosti njegove egzistencije. U noći kada se rodila njegova zakonita kći, dogodila se tragedija. "Ostani tu" je, tako, paralelna priča o sudbinama koje su se splele u svoj svojoj složenosti i nepomirljivosti. Dve sudbine i dve ljubavi rasprsnule su se kao komete i na trenutak osvetlile egziszencijalnu tamu života glavnog junaka ove proze. S. DOMAZET
Danas 09. 09. 2004. - Milenko Pajić, Merilin, večiti simbol strasti
Nedavno je, u izdanju "Legende" iz Čačka i "Zografa" iz Niša, objavljen novi "filmski roman" Milenka Pajića pod naslovom "Merilin, večiti simbol strasti". Četiri decenije posle smrti ove filmske dive i dalje ostaje nerazjašnjena dilema: kakva je, u stvari, MM? Njeni savremenici ostavili su svedočanstva o njenoj lepoti - ali i o širini njenih interesovanja, kao i o ličnosti potpuno nepoznatoj javnosti. Imala je bliske prijatelje među američkim piscima i umetnicima koji nisu štedeli lepe reči da opišu prefinjenost njenog duha: "Imala je unutrašnji sjaj koji se tako retko sreće. Njeno lice prosto blješti u mom sećanju. Da, bio je to njen osmeh" (Sol Belou), "Njena lepota uvek podjednako zrači, kao što zrači i njen duh" (Artur Miler), "Njena pojava ima u sebi one čistote i one izvorne svetosti" (Karl Sandberg), "Njeno prisustvo i njen sjaj, njena iskričava inteligencija, sve je to toliko krhko i suptilno da se može uhvatiti isključivo filmskom kamerom. Rekla sam joj da ima dara poput Grete Garbo. Tvoj talenat luta negde u tebi kao utamničena duša. Da nisam sigurna u to ne bih se odlučila da s tobom uradim Ofeliju" (Konstanca Kolijer). Autor Milenko Pajić, na osnovu svedočanstava njenih prijatelja i saradnika rekonstruisao je kompletnu i slojevitu ličnost MM - opisujući neke od najbitnijih životnih epizoda, knjige koje je čitala i uloge koje je spremala, kao i snažne impresije koje je ostavila na svoju publiku širom sveta. Pajićevo opredeljenje za "filmski roman", žanr kojim se služio i Artur Miler treći muž Merilin Monro, čini svako poglavlje knjige istovremeno i poseban "film" čiji se kratak sadržaj može pročitati na kartici na kojoj su upisani i drugi zanimljivi i neobični podaci o istom "filmu". Ove "filmske kartice" predstavljaju vrlo originalan detalj romana, i potiču iz dokumentacije Srpske državne kinoteke.
Danas 09. 09. 2004. - Radoslav Kominac, Život strogo kontrolisanog minimuma
Narodna knjiga u biblioteci "Alfa" objavila je novu proznu knjigu Raše Kominca "Život strogo kontrolisanog minimuma". Raša Kominac je dosad objavio dve poetske knjige - "Pesme sa rasprodaje" i "Matine kod mrtvog dobrotvora", roman "Bezumnik", knjigu kratke proze "Instant proza", jedno poetsko-prozno delo "A dan je tako lepo počeo...", kao i drame "Bezumnik" i "Tužna bića sa unutrašnjim sagorevanjem". "Život strogo kontrolisanog minimuma" prozno je delo sačinjeno od petnaest dužih i sasvim kratkih pripovesti. Ovo je urbana proza, snažnog zamaha, svedenog stila, u kojoj autor secira "život strogo kontrolisanog minimuma", koji se i na ovim i na svetskim prostorima nudi kao instant i bezukusna zamena za istinski sadržaj, istinske emocije i autentične doživljaje. Junaci Raše Kominca ljudi su koji "nisu pobeđeni, već su nadigrani" i koji zajedno sa sobom nose i svu težinu istinskog besmisla, koji naseljava unutarnje prostore modernog čoveka, iz kojih je zbrisano gotovo sve ostalo. Bez obzira da li govori o alijenaciji, toliko prisutnoj da je postala uobičajena i neprimetna, bivšim, sadašnjim ili budućim jednako besmislenim doživljajima, Raša Kominac autentično progovara o savremenom čoveku čiji se glas ispod maske gotovo da više i ne može da čuje.
Danas 09. 09. 2004. - Džulija Glas, Tri juna
Roman "Tri juna", iz pera američke spisateljice Džulije Glas, nedavno je objavila izdavačka kuća "Laguna". Za prevod sa engleskog pobrinula se Dijana Radinović. Džulija Glas je za "Tri juna" dobila National Book Award za 2002. godinu, prestižnu američku nagradu za književnost. Kuriozitet je i u tome što je "Tri juna" književni prvenac Glasove, napisan u četrdesetšestoj godini života. Džulija Glas je diplomirala slikarstvo i provela godinu dana u Parizu na usavršavanju. Po povratku u Njujork, osim što se bavila slikarstvom, bila je i lektor, a počela je uspešno da piše i kratke priče.Od nagrađene priče "Škotski ovčari", kasnije je nastao roman "Tri juna". Ovo delo sačinjeno je iz tri celine , a svaka je posvećena jednom letu u životima tri junaka. Prva priča odvodi nas u jedno sparno, lepo, grčko leto, druga predstavlja psihološku studiju američke porodice i jedne homoseksualne ljubavi, a treća je posvećena junakinji u čijem je životu prošlost potpuno natkrilila sadašnjicu, koju junakinja pokušava da dosegne. U preporuci za ovo delo čitaocima anglosaksonskog područja, pisac Džon Kejsi istakao je da "Tri juna" sjedinjuju bogato zadovoljstvo romana devetnaestog veka i brzi život Njujorka u poslednjih deset godina.
Vijesti 09. 09. 2004. - Romani umjesto mlađe supruge
Borisa Akunjin, Levijatan i Ahilejeva smrt

Ambiciozni projekat izdavačke kuće "Informatika", objavljivanje romana Borisa Akunjina o avanturama Erasta Fandorina, nastavlja se štampanjem trećeg i četvrtog naslova "Levijatan" i "Ahilejeva smrt" u prevodu Sonje Bojić i Petra Bunjka. Za svaku pohvalu je i činjenica da naši čitaoci dobijaju prevode ovih romana bez zakašnjenja, uporedo sa premijerama na velikim svjetskim jezicima.
"Levijatan" je sjajna priča o potrazi za masovnim ubicom. Naime, 1878. godine, u Parizu u kući lorda Litlbija, biva ubijeno desetoro ljudi. Litlbi, kolekcionar i zaljubljenik u umjetnost sa Istoka, takođe biva ubijen i tom prilikom nestaje njegova zlatna statua Šive. Ubica ostavlja samo jedan trag, zlatnu značku - to je ujedno i vrsta obilježja ljudi koji će putovati prvom klasom luksuznog broda "Levijatan" od Engleske do Indije. Francuskog detektiva Gistava Goša put vodi na brod gdje će se na putovanju sresti sa zanimljivom galerijom likova iz svjetskog džet seta. Naravno, među tim putnicima je i Erast Fandorin, čija će oštroumna zapažanja znatno doprinijeti pri rješavanju ove enigme. Međutim, brodsku idilu prekinuće serija ubistava.
"Ahilejeva smrt" je roman u kome se istražuje uzrok smrti ruskog generala Soboljeva. Poslije šest godina službovanja, Fandorin se vraća iz Japana u Rusiju, gdje u tajnosti sprovodi istragu o uzrocima smrti starog prijatelja. Prvi tragovi ga vode do dame njemačkog porijekla. Kao i prethodni Akunjinovi romani i ovo je djelo koje se ne ispušta iz ruku, prepuno neočekivanih obrta, iznenađenja i znalački vođene istrage.
Po sopstvenom priznanju Boris Akunjin je počeo da piše kada je imao 40 godina, kako bi izbjegao krizu srednjeg doba. Mnogi muškarci, tvrdi on, rješavaju taj problem tako što se ponovo ožene 20 godina mlađom ženom, a ja sam jednostavno izabrao novu profesiju. Jer, u Rusiji pisanje detektivskih priča predstavljalo je novinu. Do pada komunizma taj književni žanr nije pisan, jer živjeli smo u zemlji u kojoj se podrazumijevalo da smo svi srećni i gdje nije trebalo da postoje ozbiljni zločini. U ranija vremena Rusi su pisca podrazumijevali učiteljem života i to je bila tradicija u koju se vjerovalo godinama. Ja to nijesam želio da budem.
Boris Akunjin je rođen u Jermeniji 1956. kao Grigorije Čhartišvili. Rastao je u Kazahstanu i Moskvi. Prije nego što će početi da piše romane bio je poznati ruski japanolog, autor studije iz istorije književnosti "Pisac i samoubistvo", koju će uskoro objaviti "Informatika", kao i svih 12 romana iz serije "Avanture Erasta Fandorina". Akunjin trenutno piše novu seriju romana, čiji je glavni junak Nikola Fandorin, unuk slavnoga Erasta, a radnja se dešava u našem dobu. V.OGNJENOVIĆ
Pobjeda 10. 09. 2004. - Izazov zatvorenom društvu
Ksenija Popović, Dječak iz vode

Podgorica, 9. septembar - „Dječak iz vode”, autorski prvijenac mlade crnogorska književnice Ksenije Popović predstavljen je juče u Podgorici. O knjizi su u ime izdavača govorili Balša Brković i Mileta Aćimović Ivkov. Ksenija Popović je školovana u Americi i Italiji gdje je diplomirala na filološko-književnom smjeru engleske i španske književnosti. U Crnu Goru se vratila nakon petnaest godina i godinu dana kasnije objavila je svoj prvi roman. Balša Brković urednik izdavačke djelatnosti i redakcije za kulturu „Vijesti” kazao je da u jednom”, nepopravljivo mačističkom društvu kakvo je crnogorsko”, svaka knjiga koju napiše mlada i obrazovana žena vanredno pregnuće i za cjelokupnu kulturu važan datum. „Zbog svega toga Ksenijin angažman ima posebnu težinu. „Vijesti” su tu da podrže one ljude koji svjedoče jedan novi senzibilitet, sve ono što ja u ličnom angažmanu nazivam nova crnogorska književnost a što daleko izvan crnogorskih granica ima svoje tumače i odjeke. Siguran sam da se u taj novi i značajniji dinamizam roman Ksenije Popović itekako uklapa” - smatra Balša Brković, i ukazuje da je roman „Dječak iz vode” samo otkrivajući tekst koji je istovremeno oslikavao cijeli jedan društveni proces.
Suočenje jedne mlade i obrazovane žene s zahtjevnom proznom formom pažnje vrijedan gest koji autora izdvaja iz galerije mladih crnogorskih pisaca -kazao je Mileta Aćimović Ivkov urednik izdavačke kuće „Narodna knjiga”. Roman „Dječak iz vode” on vidi kao složenu, narativnu i strukturarnu razvijenu priču, roman o razvoju lika koji nam razumljivo kazuje nešto važno o ljubavi njenoj živopisnoj sili.
Govoreći o svom proznom prvjencu Ksenija Popović je kazala da je roman napisan prije šest godina ali se za njegovo publikovanje odlučila tek nakon detaljne jezičke obrade”. „U svom revoltu nastojala sam da napišem grub roman. Nijesam htjela da bude nježan. Sad kad ga pogledam shvatam da je i suviše nježan. Htjela sam da pobjegnem od ljubavi, a na kraju je nedostatak ljubavi koji pokreće ličnosti postala njen motiv-kazala je Ksen ija Popović.
Politika 10. 09. 2004. - Dva veka ustaničke poezije
Spomenica Prvog srpskog ustanka - poezija 1804-2004

S blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog, gospodina Amfilohija, povodom dvesta godina od Karađorđevog ustanka, Počasni odbora za proslavu u Crnoj Gori, objavio je „Spomenicu Prvog srpskog ustanka - poezija 1804-2004”. Ovu obimnu knjigu, čiji je izdavač beogradski „Partenon”, na više od petsto strana, uredio je Dragan Lakićević. U prvom delu su epske narodne pesme, u drugom lirske narodne i druge, a u trećem poezija srpskih pesnika o ustanku. Slede prilozi i izvori.
Srpski pesnici, ističe Lakićević, zapevali su čim je počeo ustanak. Pokrenulo ih je i uzbudilo isto ono čulo što je na oružje podiglo Srbiju - potreba za slobodom, uzvišenost stradanja, slava podviga. Najednom je u mraku ropstva zasjalo sve: februarsko sunce u snegu na Sretenje 1804. Blesnule su sablje, odavno zakopane, uglačani jatagani, usjajene puške i kubure. Glasovi i pogledi. Iz raje izrastoše buljubaše, oborknezovi, gospodari, harambaše, megdandžije.
Kao iz legendi izronili su junaci: Veljko, Sinđelić, Ćurčija, Jakov, Milenko, Dobrnjac, Katić, Kursula, Čupić, pop Luka i prota Matija. Pred njima - Vožd. Gorostas bune i epopeje. Strogi spasitelj. Ne Sveti, nego crni Đorđe. „Bič tirjanah” - tako ga je doživeo prezimenjak Petar II Njegoš, crnogorski vladika i srpski pesnik koji se rodio one godine kada je Karađorđev ustanak klonuo.
Sve ovo, naglašava Lakićević, do nas ne bi došlo u slikama i rečima koje znamo napamet da je to snimala kakva kamera. Do nas je to došlo živo, veličanstveno i istinito, zahvaljujući pesnicima. Među njima, ustanak je najbolje video i najbolje shvatio slepi Filip Višnjić, koji je bio u rovovima, a bojeve i junake i suštinu bune bolje video nego oni koji su sekli i jurišali, ginuli i dopisivali se s turskim carem.
Kada je buknuo ustanak u Šumadiji, pohrliše ka tom plamenu, s raznih srpskih strana i iz svih srpskih dijalekata - najbolji pesnici naše usmene književnosti: Filip, Tešan, Starac Milija, Starac Raško, Stojan Hajduk, Đuro Milutinović Crnogorac, Seljak iz Rud ničke nahije...O Karađorđu i njegovim junacima pevale su i žene, uz gusle, uz rad. Uz kolevku, radi uroka.
Narodni pevači imali su Vuka, Vuk je imao pevače. Bio je to najsrećniji trenutak srpske književnosti svih vremena. U Vukovoj redakciji, srpske narodne pesme, epske i lirske, zasjale su sjajem „Ilijade” i „Odiseje”.
I kada na početku XXI veka, „nedostojni istorije naše”, kako kaže Rakić, sabiramo poeziju o Prvom srpskom ustanku, iz raznih izvora: rukopisa, novina, časopisa, kalendara, spomenica, knjiga, antologija, mi samo, kaže Dragan Lakićević, pripremamo građu za buduća pokolenja, kada od ustanka prođe još koje stoleće, da znaju kako su Srbi i srpski pesnici danas, u metežu i nevoljama, znali da slave i ljube najsvetlije likove i događaje svoje istorije i najbolje stranice svoje književnosti.
Politika 11. 09. 2004. - Kuća na praznoj poljani
Adam Hazlet: "Vi niste ovde stranac"

Ponekad laskam sebi da živim kao u starom Rimu - njegovo propadanje ponekad zamišljam kao ovu našu sveopštu degradaciju. Ako svetom - kako ga vidi moj omiljeni Pol Oster - vlada princip haosa, nada nam se onda možda može ukazati iz perspektive njegovog suludog paradoksa. Kako ona na konkretnom primeru može da izgleda? U našem degradiranom izdavaštvu pojavio se novi mali izdavač, „Dejadora”. Čitaoci očekuju još jedno srozavanje standarda. Knjiga „Vi niste ovde stranac” Adama Hazleta lepo izgleda, nije se raspala prilikom čitanja, nema slovnih grešaka, prevodilački i jezički je korektna.
Najlepše od svega je što se i „Dejadora”, poput „Agore”, koja se na našoj književnoj sceni pojavila s Mišelom Fejberom, potrudila da nam ponudi nešto novo. Prvenac američkog književnika Adama Hazleta, zbirka priča „Vi niste ovde stranac”, povrh toga, izuzetno je prihvaćena u kritici i upoređena sa Čehovljevom uzdržanošću i setom. Knjiga je uistinu odlična, sastavljena od devet dobrih priča, a „Kraj rata” pripada antologijskim trenucima tekuće svetske književnosti.
Naopaki Čehov
Poređenje sa Čehovom nije neprimereni marketinški potez budući da je i Hazlet majstor jednostavnosti. U njegovom pripovedačkom postupku, pak, primetna je i izvesna matrica, koja sklapa homogenu celinu zbirke, ali ako se ne prevaziđe, može postati maniristička. Likovi su deca, homoseksulaci ili psihijatrijski pacijenti, koji imaju problem s jednim roditeljom (često samoubistvo majke). Svaka priča sadrži scenu iz detinjstva koja je obeležila život junaka i simboličku epizodu kada on prepoznaje svoju sudbinu. Naracija gradacijski kulminira završnicom ili kraj donosi neočekivani obrt.
Hazlet je, međutim, na neki način i naopaki Čehov, Čehov lišen lirizma. Odsustvo lirskog momenta, svakako, nije slučajno. Realistički odraz savremenosti pokazaće nam kako sveopšta degradacija nije naša posebnost, štaviše, ona je temelj na kome počivaju i takozvani besprekorno uređeni sistemi. Likovi iz pomenute matrice, koji mogu delovati i šablon ski, sa ovog aspekta dobijaju puno opravdanje. Obrazac se može shvatiti i alegorijski, a prepoznatljiva rešenja kao ekstremni, izoštreni izraz sveopšeg beznađa, koje tinja ispod uglancane površine besprekorno uređenih sistema.
Opasne zamisli
Odsustvo lirizma sigurni je znak odsutnog transcendenta. Pokušajima da se on dosegne, da se svet vidi kao celoviti mehanizam u besprekornom kauzalitetu povezanih točkića, skloni su samo ludaci, poput Frenka Singera iz priče „Beleške za mog biografa”. U priči „Obogotvorenje”, deo uma koji se pokrenuo u dečaku Semjuelu, a da on nije ni znao da postoji, može da donese samo nesreću. Šta nam, uostalom, slutnje pa i donose? Osim nesreće, još i osećaj kosmičke napuštenosti. Svest da je naš život, kako ga vidi Semjuel, kuća na praznoj poljani. Od nekadašnjeg preslikavanja makrokosmosa u svakoj pojedinosti njegove zemne mirkovarijante, ostale su upravo te dve pojave - napuštenost i nesreća.
Razmatrajući bilans svog života, gospođa Mejnard iz priče „Volonter” videla ga je kao negativno dostignuće. I ona ga je, poput ostalih junaka ove knjige, provela braneći se. Od razjarenog beznađa besprekorno uređenog sveta, od sopstvenih ponora u suočavanju s takvim savršenstvom. I tražeći - da li zauvek izgubljenu? - ljudsku toplinu. Jedini oslonac čoveku kome se iza leđa izmaklo nebo. Ili, poput Pola iz priče „Kraja rata”, veru da u radu i jedenju postoji neki smisao. Nadu da njegova posebnost za svet nije deformacija. Da u njemu nije stranac. Sa granice koja ovakve romantične zamisli odbacuje kao opasne, na ivici da perspektivu suludog paradoksa porekne, Adam Hazlet otvara egzistencijalni ponor i ne skriva koliko je dubok jaz. Između banalnosti nesreće svakodnevlja i banalnosti nesreće odbegle onostranosti, skrivena ironijska dvosmislica ipak ne ukida mogućnost da život i svet mogu biti drugačiji. Da spasonosne guske mogu zalepršati. Bar na tren. DUŠICA POTIĆ
Politika 11. 09. 2004. - Vedra istorija filozofije
Lućano De Krešenco: “Istorija Srednjovekovne filozofije” i “Istorija Moderne filozofije”

Na filozofiju se često gleda kao na nekakvo znanje u kojem samo posvećeni mogu da uzmu učešće i koje je teško razumljivo za neke šire krugove ljudi. Zato se, sa druge strane, filozofi ostalom svetu čine kao nekakvi čudaci koji su umesto da gledaju put koji je pred njima, lutaju zabavljeni svojim mislima. Ako De Krešencovo delo ima ikakav smisao onda se on sastoji u tome da se razobliči ovakva vrsta mita. On koji dolazi iz jedne sasvim druge branše prilično uspešno pokazuje kako filozofija nije stvar samo profesora i znalaca, već da njome može da se bavi ko god to želi. Sa druge strane, De Krešenco navodi Averoesove reči po kojima bi filozofsko delo trebalo da bude tri puta napisano i to jednom za kolege, drugi put za učenike i teći put za narod.
Danas je već sasvim uobičajeno shvatanje da je ona misao koja ne može da se iznese jednostavnim rečima i običnim jezikom pre smutnja, nego istinska filozofija. Svet u kome bi svako mogao da bude filozof, a filozofi govorili jednostavnim jezikom je onaj svet kome pripadaju De Krešencova dela. On sasvim skromno kaže kako na njih gleda kao na stepenice koje bi čitaoca trebalo da upute na neke dalje knjige i autore. Umesto mita o sveznajućem filozofu, De Krešenco nam prosto sugeriše da je filozofija jedan beskrajan niz tekstova koji čekaju da iznova budu pročitani.
Slika srednjeg veka
Autor ove istorije srednjeg veka na početku svoje knjige kaže kako u jednom od glavnih sukoba koji karakteriše ovaj period, sukobu vere i sumnje on otvoreno navija za sumnju. De Krešenco smatra da su i vernik i ateista jednako nadmene osobe koje svoja verovanja zasnivaju na nagađanjima, tako da sebe definiše kao pozitivno sumnjičavog čoveka. Ovo polazište pokušava da izbegne teološko favorizovanje srednjeg veka kao možda najplodnijeg misaonog razdoblja, ali i ateističko gledište po kome je ovaj period potpuni mrak, bez ijedne trunke svetlosti. Upravo zauzimajući stanovište sumnjičavog čoveka De Krešenco uspeva da na ovo razdoblje gleda kao na period svakojakih zgoda, ali i ne malih misaonih dometa. Trebalo bi ipak priznati da je jača strana De Krešencovog dela pre opisivanje svih ovih uzbudljivih i ponekad duhovitih dogodovština, nego misaonih uzleta u srednjem veku.
Ovo, međutim, nije nikakva primedba s obzirom da sam De Krešenco kaže kako je njegova knjiga pre izlet u jedno doba ili slika toga doba, nego jedna prava istorija filozofije. U slikanju tog doba De Krešenco je pravi majstor. Upravo zato ne bi trebalo da čudi da se u knjizi koja bi trebala da se bavi filozofijom, on osvrće i na mnoge druge stvari kao što su položaj žene u srednjem veku, religiozni pokreti ili krstaški ratovi. Autoru zaista polazi za rukom da svog čitaoca uvuče u period o kome piše, gotovo kao što književniku uspeva da ga uvuče u svoj roman.
Ipak, De Krešenco ne propušta da se ozbiljnije pozabavi glavnim filozofima ovog perioda Svetim Avgustinom, Svetim Anselmom, Pjerom Abelarom, Svetim Tomom ili Jovanom Duns Skotom, na primer, kao i osnovnim temama kao što su odnos vere i razuma, univerzalije, sloboda volje, dokaz postojanja boga. Iako se u njegovoj knjizi može pročitati i to kako su univerzalije prilično dosadna stvar, ona ipak može da posluži kao vrlo dobar početni korak za upoznavanje kako sa ovim, tako i sa raznim drugim problemima koji su mučili srednjovekovne filozofe.
Sudbina renesansnog čoveka
Nastavljajući tamo gde je u prethodnoj knjizi stao, De Krešenco u sledećoj posvećenoj humanizmu i renesansi u svom prepoznatljivom maniru iznosi tvrdnju kako je u srednjem veku vera u odnosu na razum vodila dva prema nula, i kako je razum u ovom drugom poluvremenu izjednačio. Kao i u prethodnoj i u ovoj autor pokušava da dočara jedno vreme, da sugeriše svu silinu promene koja je nastala, pre nego da se striktno bavi pojedinim filozofijama. Zato je pored izlaganja onoga šo su rekli i pisali Erazmo Roterdamski, Nikolo Makijaveli, Mišel de Montenj, Frensis Bekon ili Đordano Bruno, moguće pronaći i poglavlja posvećena Lorencu Medičiju i Savanaroli, Luteru i Kalvinu , ali i naučnicima Nikoli Koperniku, Johanu Kepleru i Galileju.
Osnovna vrlina De Krešencovih dela da živopisno dočaraju uzbudljive događaje iz jednog perioda ili iz života određene ličnosti u ovoj knjizi dobija svoj specifični značaj. Iako je u renesansi veliki broj mislilaca, kao i u srednjem veku uostalom, tragično završio zbog slobodnog iznošenja sopstvenih stavova, nijedna istorija filozofije koja nije duboko zainteresovana za životne puteve svih tih filozofa teško može da dopre do ove istinski tragične dimenzije. Napredovanje misli kroz istoriju filozofije sklono je da zaboravi žrtve onih koji su doprineli kako bi ljudska misao uistinu napredovala. Zato De Krešenco uspeva u onome što standardne istorije filozofije uglavnom previđaju, s obzirom da su nezainteresovane za individue i živote samih filozofa. Tek prateći životne sudbine moguće je videti pravu nesrazmeru između onoga što su stvorili mislioci renesanse i toga kako su upravo zbog svojih misli skončali. Sva tragika njihovog položaja sadržana je u tome što svesni svega što će im se desiti nisu odustali od toga da se bore za jedno novo i drukčije doba. IVAN MLADENOVIĆ
Politika 11. 09. 2004. - Ostaci davne milosti
Tomislav Marinković: “Škola trajanja”

Jedan od utemeljivača evropskog romantizma, engleski pesnik Vilijam Vordsvort, pisao je još pre gotovo dvesta godina da pesnički jezik mora težiti jednostavnosti i prisnosti - upravo bez patetike i povišene retorike koja je docnije često uzimana za osnovno i ozloglašeno obeležje romantičarskog pesništva. Pored ove, osobito važna je i Vordsvortova napomena da pesnik mora da peva o svakodnevnim, bliskim stvarima, o onome što ga okružuje, što čini njegov životni milje.
Daleko, dakle, od tzv. velikih i večnih tema koje su pompezno krasile klasicističko pesništvo, ali sa mnogo više afektivnosti i čulnosti nego što je zahtevao docniji modernistički pesnički program. On je svet prirode i floralnog carstva kao vazduha bez kojeg nisu mogli disati romantičari, praktično prognao iz repertoara pesničkih tema. Umesto njega na pijadestal je uzdignut svet Kulture i grada, zajedno sa distanciranim, depersonalizovanim lirskim junakom, a katkada i bez njega.
Samotniji od drugih
Ova duboka poetičko-retorička promena koja simbolizuje ne samo novu pesničku, već i duhovno-kulturnu eru ljudskog duha možda je ona žiža kroz koju se prelama i najnoviji, peti rukopis šabačkog pesnika Tomislava Marinkovića (1949), njegova jedinstvena „u jeziku prekopirana flora”. Kada se tome još doda i pojam teksta, kao globalnog znaka za sve odnose, slojeve i aspekte simboličke povezanosti čoveka i svekolike kulture, posebno njenih ispisanih oblika, eto izazova za autora čije je prebivalište mnogo više u svetu prirode i ruralnog, bukoličkog i biljnog nego u (vele)gradskoj osami.
Marinkovićev postupak u tri ciklusa „Škole trajanja” („Letnji učinci”, „Jednostavnost” i „Mogući svet”), međutim, neprestano upućuje na relacije između svakodnevnih, predvidljivih i gotovo ritualnih radnji seoskog čoveka čiji je život bespovratno nagrižen crvom civilizacijske truleži, bilo da je ona indukovana njegovim neposrednim kontaktima, najčešće ispraznim i opterećujućim, bilo posredno, brojnim, često brutalnim medijskim porukama.Temelj na egzistencijalna situacija savremenog čoveka - ma gde on bio - danas je možda više nego ikada obeležena usamljenošću, svesnom ili izabranom, svejedno. Ali i u toj usamljenosti ima razlike: pesnik je onaj koji je ujedno i samotniji od drugih, udubljen u "knjige svojih reči", ali baš zahvaljujući tome utopljen u more drugih, tuđih glasova i jezika, koji svakoj stvari uvek i iznova nalaze novo ime i drugačiju zamenu.
Zbog toga lirski junak Marinkovićeve poezije neprestano osluškuje ritam života koji je tu pred njim, na dohvat ruke, vidljiv i nevidljiv u isti mah, materijalan, telesan, ali i nepoznat, neproziran. Rast i umiranje sadnica i biljaka, njihovo tajanstveno bivstvovanje evocira pesnika na detinjstvo i odrastanje, kada je „škola trajanja" za njega bila nešto posve neposredno i dato, detinje čisto i neuprljano, bez dodatnih značenja koja su stigla docnije, posle iskustva svojevrsnog „gubitka nevinosti”. Tada su oni odista predstavljali ostatke davne milosti.
Do svršetka sveta
A izgnanstvo iz raja se izvesno desilo u trenutku kada je pesnik shvatio da je njegov posao ili u „ceđenju reči u sok” ili u - ćutnji. Jer plodovi reči bujaju „kao na tepihu humusnom / Vrtovi bujni i istrajni; uporniji / I od travki, što se u grozničavom transu / razodevaju i mrznu u pukotini asfalta” („Vrtovi, reči, kopije”). U stalnom sameravanju onoga što oličava prolaznost i večnost, a pripada i biljnom i ljudskom svetu. Ali jedino onda kada je pohranjeno u herbarijumu tekstova, u zasadima reči : „A posle: požudno listanje stranica, sakupljanje/ Sočnih plodova i poniranje u beskraj u rečima, / Kako je jedino moguće. I silaženje u sebe: zrikavo/Čišćenje i pospremanje stvari”. I to je ona slučajna, ili baš namerna, možda jedino moguća mera odveć prozračnog i odveć stilizovanog sveta, koji nam sugeriše neko zapreteno značenje i slutnju, jednostavne poput života gljiva i starostavne kao ruska aronija.
I stoga, sve je baš zbog neponovljivosti pesničke reči i njene nedovoljnosti ipak podređeno bolu, koji je neprevodiv na jezike. Tako se Vordsvortov bleštavozlatni pejzaž u Marinkovićevoj poeziji pretvara u svojevrsni vlastiti citat, u repliku pesnikovog literarnog iskustva: Tešićevog druženja sa gljivama i biljkama „kao dobrim ljudima”, Nedeljkovićevog linčovskog, pomalo morbidnog ruralno-malogradskog ambijenta, ili kvaziležernog, hotimično razgovornog stila nekih pesama Borislava Radovića. U ritmu svakako više pripovedan i deskriptivan no lirski, ovaj pesnik svoj govor organizuje pre metonimijski nego metaforično. Zbog toga bi morao da izbegava odveć okolišno, posredno imenovanje poetskih pojmova i motiva (tipa „pod zaštitom izmaknuća pažnje” ili „u dozrevajućoj smušenosti”), jer to razvodnjava njegovu već labavu strukturu teksta, što ga dodatno i sasvim nepotrebno hermetizuje apstraktnim tropima. A to se može desiti baš onda kada čitanje knjiga potraje, kako Marinković kaže, do samog svršetka sveta. BOJANA S. PANTOVIĆ
Pobjeda 11. 09. 2004. - Na putu ka oboženju
Vladeta Jerotić i Milan Popović: "Psihodinamika i psihoterapija neuroza"

Predlogom izdavačke kuće “Zlatousti” za objavljivanjem trećeg izdanja knjige “Psihodinamika i psihoterapija neuroza”, ponovo je omogućeno čitaocima, prvenstveno stručnim licima, psihijatrima i psihoterapeutima, da prošire svoja saznanja iz oblasti psihodinamike i psihoterapije neuroza. Objavljena prvi put prije tačno dvadeset godina, ova knjiga odnosno udzbenik iz navedene oblasti sastavljen je od dva dijela. Opšti dio sadrži jedanaest poglavlja i prikazan je preko važnih odrednica psihoterapije, njenog nastanka i razvoja, kao i od indikacija za individualnu i grupnu terapiju. U tom dijelu mogu se pročitati učenja o mehanizmama odbrane (koje svaki pojedinac treba da poznaje), zatim Frojdova i Jungova učenja o snovima kao i o njihovom značaju za psihoterapiju, i odnose u psihoterapiji i medikamentoznoj terapiji orjentacijom isključivo sa psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije. U drugom specijalnom dijelu sastavljenom od pet poglavlja, autori su se opredijelili za izlaganje psihopatoloških oblika neuroze i njihovim metodama liječenja.
Poglavlja o anksioznim neurozama i fobijama, zatim o histeričnim neurozama i seksualnim smetnjama kod odraslih priredio je V.Jerotić. Navedene patologije su objašnjenje koncizno, podsjećanjem na njihove etimologije i istorijate nastanka, na njihove kliničke slike, epidemologije njihovih manifestacija, i u najzanimljivijem dijelu se govori o njihovim psihodinamikama, prognozama i terapijama. Poglavlja o opsesivno-kompulsivnim i depresivnim neurozama priredio je M.Popović i tematske eksplikacije su po istom principu elaborirane. Dr Milan Popović (1924.god), nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu i analitički psihoterapeut, publikovao je preko 150 naučnih i stručnih radova iz svoje specijalnosti. Dr Vladeta Jerotić (1924.god) je nakon specijalizacije neuropsihijatrije na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu boravio u Bernu na specijalizaciji psihoterapije. Autor je takođe brojnih radova čija originalnost i autentičnost je u njegovom profesionalnom nastojanj u za primjenom psiholoških znanja na oblast književnosti, kulture i religije.
Da podsjetimo, Jerotićevo polazište je psihoanalitičko i u njegovim radovima nema ni sjene nasilnog ignorisanja Frojdovih postavki. Ovo navodim iz važnosti koja je poznata u Jerotićevom dometu i pokušaju da religiozno održi u individui, da ga “spase” i pokrene na dalje usavršavanje. Fascinantan je taj proces kod Jerotića, jer on svojom hipotezom o trima entitetima naše duhovnosti (paganski, starozavjetni i novozavjetni) naglašava psihološke determinante pojedinca i činjenice koje nikada nisu “prijatne” za naš Ego i Ličnost (ovdje je problem personalnosti koji je sa teološke pozicije problematičan u opusu Jerotića) a odvode sukobljavanju sa vlastitom Sjenkom koju krijemo od drugih i sebe na putanji individuacije, tj po Jerotiću (i teologiji) na putu ka oboženju. Dakle, savremene psihološke postavke su u teološkoj misli odavno sadržane u drugačijem terminološkom obliku i u toj baštini su prihvatane kao usputne staze, neprijatnosti i obaveznosti kojima se svaki pojedinac, u ovom slučaju homo religius, mora obračunavati na svom putu duhovnog usavršavanja (oboženja). Upravo ove sličnosti različitih tradicija Jerotić prikazuje, objašnjava i prevazilazi. Naravno, Jerotić je inspirisan primjesama Jungove analitičke psihologije (a to je ključ prevazilaženja Frojdovih namjernih i naučno egzaktnih konstrukcija) i takođe egzistencijalističkom psihoterapijom Viktora Frankla, odnosno njegovom logoterapijom koja se u ovoj knjizi samo spominje kao -u zavisnosti od patologije- korisna i veoma uspješna terapija. VUKSAN VUKSANOVIĆ
B92 11. 09. 2004. - Malo nežnosti
Meri Saliven: "Oslušni tišinu"

Početkom nedelje Samizdat B92 će u ediciji "Busola" objaviti roman Meri Saliven “Oslušni tišinu”. Meri Saliven, predsednica PEN-a Masačusetsa, je za svoj drugi roman koji će se kod nas pojaviti u prevodu Mirjane Krsmanović, objavljen u januaru 2004, dobila nagrade Fondacije Rone Džejf i Fondacije sv. Botolfa.
Junakinja ove knjige je trinaestogodišnja Šila – Šip Suner, obdarena izuzetnim sluhom: ona čuje sve i svakoga u svom malom uspavanom gradu u državi Masačusets. Zvuci poput inja koje se stvara na prozorskom staklu, skakutanja zeca po tek napadalom snegu, i viljuške koja uranja u hrskavo testo pite, za nju su jasni koliko i stare Sinatrine melodije koje odzvanjaju iz gradskog restorana.
Ovo je priča o obdarenoj devojčici koja će shvatiti da ono što je razlikuje od drugih može da joj pomogne da spozna sebe. Ovom dirljivom prozom Meri Saliven sjajno opisuje nežnost i surovost koje obeležavaju život jedne mlade osobe.
Dnevnik - Novine i časopisi 13.09.04. - Ko je ovde naivan
Milovan Danojlić: "Naivna pesma”

- U nizu sloboda za koje smo se izborili, sloboda detinjstva se najmanje poštuje. Ta se sloboda, sa različitim izgovorima, neprestano narušava, i detetu se grubo, povremeno nameću dovršeni pogledi na svet u kome živi. Ne podučavamo ga slobodnom razmišljanju, nego podaničkoj vernosti. Naš zadatak bio bi da mu pomognemo da postane čovek a ne homo politicus. Nastavnik istorije dužan je da mu objasni društvena kretanja, neke zakone tih kretanja; nastavnik maternjeg jezika – kako da skladno i tačno – lepim jezikom, izrazi svoje doživljaje, a ne svoja politička uverenja- pisao je, između ostalog, Milovan Danojlić još 1973. godine u Postscriptumu svoje poznate knjige “«Ovde potok onde cvet»” objavljene u Novom Sadu, u izdanju Zmajevih dečjih igara i Radničkog univerziteta «Radivoj Ćirpanov» i uzvitlao kulturnu i političku javnost, podigao ideološku prašinu i aktivirao (sve)moćni partijski aparat i aparatčike.
Odmah po izlasku iz štampe knjiga je, zbog «neprihvatljivih stavova» u citiranom zapisu “Pismo osnovcima” doživela javnu osudu pa je, po odluci partijske organizacije izdavača, povučena iz prodaje. Urednik Gojko Janjušević (1936-2000) je bio otpušten s posla, dok je drugom uredniku i recenzentu Milanu Pražiću (1938-1981) oduzet poslanički mandat u Saveznoj narodnoj skupštini. Pražić će kasnije tragično nastradati, pod točkovima voza, u Novom Sadu.
Kako je knjiga bila nedostupna čitalačkoj publici i čitala se krišom, Danojlić je esejistički deo knjige objavio 1976. u «Nolitu», pod naslovom “«Naivna pesma”», bez dva sporna teksta, ali sa napomenom da ih se ne odriče. Sada se ovaj naš značajan pisac i akademik, koji živi u Francuskoj, ponovo vratio svojoj gotovo opsesivnoj temi i oblasti u kojoj je ostavio važan esejističko-teorijski i prevratnički pesnički trag.
A upravo su Danojlićevi eseji i ogledi uneli više svetlosti, znanja i pameti u jednu novu oblast,koja je svoje obale širila na sve strane i pretila da preplavi i književnost, dobar ukus i normalno detinjstvo. Odvojiti žito od kukolja, skribomane od pesnika, dečje sastave od literature, uspostaviti hijerarhiju vrednosti i bilo kakav istorijski pregled, bez navijanja na svoju vodu i vodenicu, bio je posao od prvorazrednog značaja i do tada neobavljen.
Uspelo je to upravo Milovanu Danojliću, posebno u njegovom uvodnom ogledu, koji je, s pravom, na čelu sve tri knjige- Jedan vek dečje književnosti. To je i danas alfa i omega ove grane literature, koji, teorijski, dopunjavaju i tekstovi “Naivna pesma” i “Jedan vid upotrebe dečje književnosti”. Sve što je bitno, i što se ovde podrazumeva, Danojlić je razradio takvom svežinom, pojmovnom aparaturom, smislom za komponovanje i dekomponovanje, analizu i sintezu, da ovi tekstovi ostaju neprevaziđeni, bar za ovu oblast duhovnog ispoljavanja. Vreme im nije oduzelo ništa, a primeri su se samo potvrdili, zablude razbokorile. Otuda je, u novoj opremi i kod novog izdavača, knjiga/temeljac zaslužila da još jednom bude na oku javnosti i pred čitalačkom publikom, posebno onom pedagoškom.
Drugi deo knjige, znamenite knjige, čine ogledi o Zmaju, Branku Ćopiću, Draganu Lukiću, Dušanu Radoviću, Aleksandru Popoviću, LJubivoju Ršumoviću, Dobrici Eriću, Danijelu Defou. Sve klasični primeri kako može i treba pisati o piscima i delima za decu.
Treća sreća za one koji žele da imaju knjigu/priručnik/udžbenik za ličnu upotebu i za više čitanja, za dugotrajnu upotrebu. M. ŽIVANOVIĆ
Večernje novosti 17. 09. 2004. - Istina i privid; Havijar Marijas: "Sutra u boju misli na mene"

SAVREMENI španski književnik Havijer Marijas (Madrid, 1951) prvu knjigu je objavio sa devetnaest godina, prvu priču sa šesnaest, mada ju je napisao sa četrnaest. Da bi se što potpunije predao pisanju, pre nekoliko godina se odselio iz prestonice i nastanio u Soriji, na severu glavnog grada Španije. Pisanje je njegova stvarnost i njegova utvara.

Naime, za Marijasa su i stvarnost i reči utvarne, a on voli da se druži sa utvarama. Utoliko je, čak, član nekoliko društava prijatelja utvara. Takvih društava, pak, najviše ima u Engleskoj, pa je Marijas jedno vreme živeo tamo, radeći kao predavač na Oksfordskom univerzitetu. Predavao je i na univerzitetima u SAD i u Madridu. Piše romane, priče, oglede, ali i tuđe biografije o sebi; piše raznorodne priloge za novine i sarađuje sa čitavim nizom književnih časopisa. U okviru razmišljanja o rečima i njihovoj neuhvatljivosti, ili tačnije, o nemogućnosti da se rečima uhvati prava namera bilo kakvog govora, Marijas se bavi i jezičkim raščlanjivanjem fotografija, a, naravno, i prevođenjem. Za prevod Sternovog "Tristrana Šendija" na španski jezik, 1979. godine, dobio je najveću, Nacionalnu nagradu za najbolji prevod.

Čitaoci su složni da mu je svaki naslov pesma, po sebi.

To važi i za naslov romana "Sutra u boju misli na mene" (prvo izdanje: 1994). “Sutra u boju misli na mene, i neka padne tvoj mač bez oštrice” zapravo je kletva, vojnička kletva ili molba koje se glavni junak romana priseća kao pesme iz detinjstva. NJe se u protoku knjige seća kad god mu je iz nekog određenog razloga teško.

Glavni junak romana je pisac televizijskih scenarija, ujedno "crnac" ili "fantom", dakle opet utvara, na dopunskom zadatku sastavljanja beseda presudnih, a uglavnom nepismenih krojača ukupnih sudbina, verovatno i sami skrojeni po ko zna kojim merama sveopšte utvare.

Tek, Viktor Franses se jedne noći, kao glavni junak romana, zatiče sred jedne stvarnosti koju nije ni pre toga uspevao da odredi, čak ni kao plaćeni pisac. Zatiče se sa nepoznatom, a udatom ženom, koja mu u mire u naručju, pri čemu on nikad neće moći da raščisti s tim da li su tog časa bili poluodeveni ili, tek, polugoli. Nakon tog časa, koji se tanano proteže na nekoliko stranica, pa i poglavlja oštrih zapažanja i još neumoljivijih preispitivanja, glavni junak sutrašnjeg boja počinje da se seća i deteta, sina nesuđene ljubavnice.

Počinje tada da sprema doručak detetu, koje pre toga nikako nije htelo na spavanje, jer ni on ni mi ne znamo hoće li neko ujutro ući u stan pokojnice kod koje nije ni smeo da bude, pa da se i detetom pozabavi. Stoga glavni junak sprema detetu doručak od onoga što je našao u frižideru, već kad se zatekao tu gde mu poluodevena, a možda i polugola, majka umire u naručju, pošto je sa tim detetom gledao crtaće dok je mama nešto svečano poslovala u kuhinji, a i detetu uključila televizor. “Odličan program”, pomislio je otprilike glavni junak, zagledan i sam u crtani film, već kad dete nikako da krene u krevet. Potom, kad se ipak ispostavilo da je detetova majka odista umrla - i to tako što će nadalje da ostane zanavek mlađa od svoje mlađe sestre - glavni junak je detetu (blago njemu!) - i doručak spremio.

Roman se zapravo odnosi na skrivanje najličnijeg i na otkrivanje pred sobom. Odnosi se na tajnu, a i na simetriju. A i na konačni rastanak, jer ionako “sve sporo putuje ka svom raspršavanju”. Pri tom, stalna obmana je možda “naše prirodno stanje, te u stvari ne bi trebalo da nas toliko pogađa”. Možda su i prevara i strast i navika samo prividi.

A likovi su, pored sastavljača zvaničnih govora, još i jedna pokojnica, njena mlađa sestra koja će vremenom postati starija; jedan noćni grad koji zimi biva obavijen izmaglicama koje ga čine sličnim opkoljenom ostrvu; jedan stari dvoranin; jedno malo dete; jedna prostitutka koja se možda i drugačije zove, a ne Viktorija, kao što kaže glavnom junaku Viktoru, koji se njoj, pak, predstavlja kao Havijer. Glavni junak posebno razmišlja o detetu i njegovim aviončićima. Takođe, razmišlja i o odluci koju treba da donese, ali je ne donosi, jer se napros to prepušta sopstvenim koracima u protoku neizvesnosti.

Marijas, zapravo, ne pripoveda slaganjem reči. On to čini slaganjem čitavih rečeničkih sklopova koji se provlače duž cele knjige poput delova slagalice. Premeštanjem tih gotovih delova, do poslednje zapete sebi istovetnih, menja se i značenje na taj način složenog iskaza.

Svojim pisanjem Marijas je, reklo bi se sasvim osnovano, prvi književnik koji, nakon Kortasara, već i književnim postupkom istinski pomera granice stvarnosti. Drugi pisci su kazali, kako je Havijer Marijas "svetska poslastica" za književne sladokusce, a neprikosnoveni kritičar Marsel Rajh-Ranicki dodaje kako ne može da imenuje ijednog savremenog autora koji bi bio blizu takvom dometu. SILVIJA MONROS-STOJAKOVIĆ

Vreme 17. 09. 2004. - Ponos "crne" Irske; Rodi Dojl: "Komitmentsi"

Čudna je naša "politika prevođenja" – nedopustivo mnogo toga u njoj zavisi tek od pukog "spleta okolnosti", od nečije dobre ili zle volje, od privatnog interesovanja, upornosti i (čak) fanatizma, od veštine prevodilaca da uvere nekog od Nadležnih Ignoranata da treba objaviti to-i-to, makar kao kontratežu Onome što inače objavljuju, a što je sasvim inferiorno. E, negde u tom bermudskom trouglu lokalnih običaja, naravi i standarda zaglavio je i Rodi Dojl (Roddy Doyle), bogme već poslednjih bezmalo dvadesetak godina jedan od dvoje-troje najznačajnijih irskih pisaca, po mnogima i najznačajniji ili bar, hajmo reći, onaj koji najsuvislije reprezentuje tamošnju Scenu koja, zamislite, nije preminula smrću Džejmsa Džojsa... Doduše, Dojl-na-parče se tu i tamo ipak pojavljivao na srpskom: knjiga Hotel Finbar (izd. Clio) grupni je, tačnije "štafetni", rad tuceta irskih pisaca među kojima je i Rodi D., ali koncipiran tako da se zna ko sve u "projektu" učestvuje – ali ne i ko je napisao koje poglavlje! Sjajna Dojlova priča Rob nalazi se u zbirci-almanahu Razgovori sa anđelom (izd. Plato; v. "Vreme" br. 573), koju je priredio Nik Hornbi.

Trebalo je, dakle, da osvane Godina Gospodnja 2004. pa da se tek prvi celoviti Dojl osrbi; srećom, ovo "prvi" treba shvatiti gotovo doslovno, jer je roman Komitmentsi deo njegovih ranih radova, i pri tome prvi deo trilogije smeštene u (imaginarno) dablinsko predgrađe Barrytown – kažu ljudi, upadljivo nalik stvarnom predgrađu Kilbarrack u kojem je pisac odrastao – i čiji su centralni likovi (osim u Komitmentsima) pripadnici familije Rabette. A i sa ovakvim romanesknim ciklusima kod nas neretko nastaje zbrka – setite se samo tarapane oko uvrnutog ciklusa o Malosenovima Danijela Penaka: prvo je objavljen drugi deo, pa prvi (s novim izdavačem & prevodiocem), pa treći, pa kanda šesti... Sa Dojlom se makar krenulo od početka, a sam Bog zna kako će se i da li će se nastaviti – u međuvremenu ćemo iskoristiti fakat da su naši zapadni susjedi preveli drugi (ali ne i prvi!) deo trilogije, The Snapp er iliti "po agramerski" Bebač, dok će treći deo, The Van (Kombi, ili kako se već zove to terensko-teretno-dostavno vozilo), možda jednom prevesti Crnogorci ili Bosanci, ko zna... Enivej, treba napomenuti da je ovaj mladalački ciklus s predobrim razlozima proslavio Rodija Dojla, ali da su mu možda tek potonje knjige – pre svega roman Paddy Clarke Ha Ha Ha, za koji je fasovao i "Bukera" – doneli i izvesno akademskije uvažavanje i osigurali mu položaj na ostrvskom literarnom Panteonu – s čime se Dojl (dugogodišnji lokalni učitelj, i čovek koji nerado menja mesto prebivanja, životne navike i prijatelje) nosi lako i nepretenciozno, kao pravi omatoreli, ali duhom neumrli panker. Nema ga na "fensi" mestima i nema Mišljenje o svemu, iako je "slavan" njegovu ćete fotografiju jako retko videti u štampi, kosmički je udaljen i od džet-seta i od akademske elite kao i ostalih smarača bilo koje provenijencije. Valja pridodati i to da su sve knjige njegove "beritaunske trilogije" vrlo uspešno filmovane – The Commitments Alana Parkera i u ovim krajevima ima kultno sledbeništvo, The Snapper Stivena Frirsa je i kod nas imao oficijelnu distribuciju pod nazivom Kopile, dočim The Van istog režisera nije imao tu čast…

Iskreno rečeno, film The Commitments deluje bolje, tj. nekako kompletnije, zaokruženije i razrađenije od romana koji mu je bio predložak, a ovakva je inverzija retkost kada su u pitanju ekranizacije književnih dela: neretko vam se čini da je film koji gledate upravo deprimirajuće osiromašenje u poređenju s istoimenim romanom. No, Dojl je ionako aktivno sudelovao u pravljenju Parkerovog malog remek-dela, i kao da je iskoristio tu priliku da "dopiše" i razvije ono što nije otprve stalo u roman... Ova knjiga, sva u beskrajnim, urnebesnim dijalozima, ionako se više doima kao crossover između romana i scenarija nego kao klasična, "hard" proza; Bebač je već nešto poput scenarija u uzmicanju, tačnije, lepo se vidi kako Dojl kao prozaik sazreva; otuda je ova knjiga mnogo više ono što se "obično očekuje" od dobrog roman a, a da pri tome u potpunosti zadržava i dodatno razvija dinamičnost i duhovitost – ergo, i "filmičnost" – svog prethodnika.

U nekim je recentnijim intervjuima po britanskoj štampi Dojl govorio o novoj, ekonomski vrlo uspešnoj a životno-svetonazorno izrazito liberalizovanoj, upravo preporođenoj Irskoj kakva je negde potkraj prošlog veka postala hit vascele Evrope, i govorio je, naravno, bez trule nostalgije za onim za čime se nema rašta žaliti: za jednom siromašnom, dronjavom, iseljeničkom, nezaposlenom, "seljačkom", ne hedonistički nego očajnički pijanom Irskom, baš onakvom kakva se promalja ispod obrazine "razigranosti" njegovih ranih romana, jednom Irskom koju guše zaostalost, učmalost i sveprisutna Rimokatolička Crkva (Dojl je, jakako, "ekstremni" antiklerikalac). A još sredinom osamdesetih, bilo je sasvim normalno da jedan od likova u Komitmentsima ovako izrazi argumentaciju kojom tera svoje drugare iz benda u nastajanju da sviraju soul, iako se ovi bune da, jelte, nekako "nisu dovoljno crni" za takvu muziku: "Irci su crnci Evrope, Dablinci su crnci Irske, a severni Dablinci su dablinski crnci". I tako, u diskretnom okruženju socijalne propasti i politkulturne depresije, u Beritaunu nastaje soul-bend, lokalni zgubidani i šmizlice polako se preobražavaju u "prave" muzičare s perspektivom da se uzdignu makar do nivoa Lokalne Atrakcije. Osim, naravno, ako nešto ipak ne pođe po zlu... I tu se vidi Dojlova snaga, zakrabuljena u (hiper)dijalogizovani minimalizam: u minucioznosti kojom, bez ikakvog "filozofiranja" pri tome, prikazuje živote i okruženje mladih predestiniranih luzera iz "niže klase" – gubitnicima ih ne čini bezvrednost ili nesposobnost da postignu uspeh, nego neumešnost da makar i slabašni proplamsaj tog "uspeha" izdrže i zadrže, da se njihovi životi uistinu premetnu u Nešto Drugo od sivila dablinskih predgrađa i sumornog niza privremenih šljakerskih poslova, uglavnom "na crno". Roman Bebač sjajna je studija malograđanske sredine "u tranziciji", dakle one koja stidljivo i nespretno pokušava da iskorači iz zatečenih stega klerikalnog morala: kada devojka Sharon Rabbitte ostane trudna s Nepoznatim Nekim – za koga će se ispostaviti da je lokalni čilager u Drugom Pubertetu – ceo će Beritaun na njoj ovako ili onako iskaliti svoje javne predrasude i skrivene fantazme. A Dojl će iskoristiti priliku za raskošnu paletu retkom toplinom i veštinom oslikanih karaktera "malih ljudi" (kao biva, ima negde i nekih drugih!) koji, nakon svih kriza, uspevaju da preskoče vlastitu senku i prilagode se nepredvidivom bogatstvu Života, daleko od sterilnog sveta bilo čijih Propovedi.

Okej, led je probijen, a sada bi se na "slučaju Dojl" moglo poraditi i malo ozbiljnije, čisto da se nadoknade zaostaci! Ako ništa drugo, možda neko od naših vajnih knjižovnika nešto nauči o tome kako se može pisati bez nezdravih pretenzija, a ipak vrhunski. TEOFIL PANČIĆ

NIN 20. 09. 2004. - Naše paradigme
Rajko Petrov Nogo, Suze i sokolari

Autor visokovrednovanih i, neretko, u više izdanja objavljivanih knjiga pesama R. P. Nogo je i kritičarskoj praksi vičan: u njegovoj bibliografiji ima jedan izbor kritika, jedna studija i jedna zbirka eseja. U novu je knjigu složio eseje različitog opsega, novinske zapise i tri svoja intervjua. Teme koje esejistički obrađuje (na ponekima se ogledao i kao antologičar, odnosno priređivač), Nogo je sagledao u korpusu junačkih narodnih pesama; u poeziji Brankovoj i Zmajevoj, Šantićevoj, Dučićevoj i Rakićevoj; u proznim delima Andrića, Slijepčevića, Sijarića, Ćopića, Selimovića i Ćosića; i, najzad, u pevanju Pope, Raičkovića i Bećkovića.
Dela i autori o kojima ide govor nižu se hronološkim redosledom pa se, sa malo preterivanja (kako Nogo voli reći), može zaključiti da ovde reprezentuju književnoistorijske etape koje razaznajemo u srpskoj književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Šta je, onda, po sudu esejiste, u ovim etapama književno najvrednije, a i sudbinski najvažnije? Njegoš je, veli, u svevremenom smislu naša epska paradigma, a Dučić naša lirska paradigma; u vremenu nešto bližem današnjem naša epska paradigma su Andrićeva dela, dočim je konkretno “danas” Raičković naša lirska, a Bećković naša epska paradigma. Seobe i deobe su, vidljivo je to već u narodnim pesmama, “dvije ključne riječi naše sudbine, istorije i poezije, naše stvarnosti”. Sadržane su, dabome, u sveobuhvatnoj simbolici Kosova pa nije čudno što nas, kad to smetnemo s uma, ono pritisne “šest vijekova teškom, svirepom paradigmom”. U tom je kontekstu, nalik tragičnom finalu, i “paradigma našeg izgona”. Stihom ju je, svojevremeno, u “Epitafu za Mešu Selimovića”, dorekao pesnik Nogo.
Nacionalna tradicija je, po Nogovom uverenju, ukrštaj standarda, književnih i etičkih u prvom redu. Poučen nacionalnom istorijom, Njegoš nas je naučio “da naše pleme jedan poredak ima: pridružiti se, priložiti se precima”. U književnosti podjednako, mlad pesnik može da se smatra miljenikom sudbine ako mu se dva-tri stiha, ili dve-tri pesme pridruže Brankovim, Zmajevim i pesmama potonjih velikana... Šantić se, navedimo neke Nogove ocene, dobro drži u strogom izboru u kome je uočljivo da je u svoju rapsodiju ugradio “komađe od različnijeg epskijeh pjesama”. Rakić je oživeo “krepost starinskih junaka”, a Dučić je “uposlio” nacionalnu tradiciju i ponekoj svojoj pesmi omogućio dotok “svetlih megdana” neposredno iz narodne pesme. Germanist Slijepčević je osobit i po tome što je pronikao vrednost naše patrijarhalne kulture. Sijarić je, na tom tragu, do visokog književnog stila doveo “uspavane potencije rudimentarnog narodnog kazivanja”, a jedna Ćopićeva priča se efektno finalizuje zato što ima običajnu, mitsku i religijsku osnovu.
Mada temeljni, navedeni stavovi su, razume se, izdvojeni iz celina. Ipak, saglasni naznačenim merilima, oni se razvijaju u naznačenim koordinatama. Učini li se da su (stavovi) svedeni, neophodno je naglasiti da fleksibilna i otvorena esejistička forma ne traži integralna sagledavanja ni njima podobne kritičke pristupe. Ono što ima da kaže (a to je sve samo ne malo), Nogo kazuje jezikom koji minimalizuje razlike između kritike i proze. Jezikom koji je maltene paradigma (!) značenjske složenosti i izražajnih mogućnosti, bogatstva i lepote maternjeg nam jezika. Na delu je, uz to, esejist od duha koji je, kad tumačenju zatreba, kadar da aktivira primerno poznavanje versifikacije i poneku tekovinu novijih kritičkih metoda, koji ume i besprizivnu presudu da izrekne (recimo, tzv. stražilovskoj liniji u srpskoj poeziji). Ukratko, zanimljiv je i privlačan Nogov tekst čak i na ivici ekvilibrističkog domišljanja: kad u njegovo vidno polje nakratko uđe postmodernizam (onaj u prozi), on jednostavno apstrahuje specifičnost njegove poetike i hvali svojstva koja su u književnosti oduvek nesporna.
U esejima nisu mimoiđena, a novinski Nogovi zapisi su podstaknuti kulturnim, istorijskim, etičkim i dnevnopolitičkim pitanjima koja su tokom poslednjih dvadesetak godina predmet ovdašnjih sučeljavanja. Reč je, između ostalog, o zanemarivanju, pa i izdaji naciona lnih interesa i o bagatelisanju nacionalnog duha u kulturi, o osvešćivanju u odnosu na “bratstvo” srodnih naroda i o metanisanju moćnima, o gubljenju nacionalnog ponosa. Dakako, Nogo je spram navedenih pojava i neimenovanih vinovnika nacionalnog posrnuća krajnje kritičan ali, pri tom, ne oseća obavezu da precizira svoju varijantu radikalno drugačijeg, ispravnog postupanja u datim okolnostima. Po svoj prilici zna da nam je istorijsko iskustvo (nedavna prošlost pogotovu) krcato posledicama upravo takvog, radikalno drugačijeg delovanja, pa bi se ispostavilo da su epski rituali umiranja jedino naše ispravno opredeljenje. BOGDAN A. POPOVIĆ
Pobjeda 20. 09. 2004. - Evolucija stvaranja slika
Goran Malić, Fotografija 19. veka

Beo
grad, 20. septembra - Izdavačka kuća „Fotogram” objavila je fotografsku knjigu autora Gorana Malića „Fotografija 19. vijeka - Sažeta istorija: Pojave, autora i djela”. Djelo je predstavljeno juče u Beogradu u galeriji „Artget”. O knjizi su govorili: Dr Miodrag Jovanović, istoričar umjetnosti, Tomislav Peternek, likovni umjetnik fotografije, Mr Mitar Trninić, docent Fakulteta primijenjenih umjetnosti i autor.
„Knjiga sadrži pregled razvoja svjetske fotografije od trenutka kada je ona rođena, 1839. do dvadesetih godina 20. vijeka. U uvodu autor objašnjava cilj knjige: potrebu da na jednom mjestu obuhvati najznačajnije događaje, pojave i stvaraoce koji su obilježili fotografiju i razvoj društva 19. vijeka. Treba istaći da je pred nama prva istorija fotografije 19. vijeka napisana na prostorima Srbije i Crne Gore. Djelo je dragocjeno jer je pisano od izuzetno obaviještenog stručnjaka.
Iz pristupa istoriji svjetske fotografije vidi se da autor detaljno poznaje osnove nje same, njen razvoj i probleme evolucije stvaranja slika pomoću svjetlosti, ikonografiju, materijale, tehnike, sredstva, načine i postupke, „oruđa” koja su korišćena pri stvaranju ovog specifičnog vizuelnog izraza. Prema tome on ne prati istorijsku i estetsku evoluciju samo spolja, kao hladno opredijeljeni istoričar, već probleme fotografije sagledava iznutra, iz samog procesa stvaranja. Poslije prvog, uvodnog dijela, slijedi sedam poglavlja posvećenih razvoju fotografije u sljedećim oblastima: Predjeli i arhitektura, Objekti i događaji, Fotografija i likovna umjetnost, Nove tehnologije i novi pogledi, Umjetnička fotografija, Društvena pozornica. Svako poglavlje sadrži veoma obimnu građu i podatke o tome što je fotografija značila, kako se razvijala i koliki je njen doprinos u razvoju modernog društva. Svako poglavlje je opremljeno i biografskim bilješkama o najvažnijim ličnostima iz određenih područja - Dageru, Talbotu, Le Greju, O’ Salivenu, Oktaviusu Hilu, Nadaru, Margaret Kameron, Štiglicu i drugim"…
Danas 21. 09. 2004. - Titova obećana zemlja
Aleks Dragnić, "Titova obećana zemlja Jugoslavija"

U Biblioteci grada Beograda juče je predstavljena knjiga "Titova obećana zemlja Jugoslavija", autora Aleksa Dragnića. Knjiga govori o dolasku komunista na vlast, načinu na koji su vodili zemlju i o komunizmu u Jugoslaviji, rekao je na promociji knjige Milovan Rakić, uz čiju je pomoć Dragnićeva knjiga objavljena na srpskom jeziku. Rakić je podsetio da je knjiga, još davne 1954. godine bila objavljena na engleskom, ali je zbog komunističkog režima ona ovde bila
zabranjena za širu publiku, pa je tek sada prevedena na srpski jezik. Aleks Dragnić je rođen u Americi 1912. godine. Doktorirao je na kalifornijskom Univerzitetu Berkli. Za vreme Drugog svetskog rata bio je politički analitičar u Ministarstvu pravde SAD, a od 1947. do 1950. godine je bio kulturni ataše pri američkoj ambasadi u Beogradu. "Dragnić je po struci bio istoričar, odlično je poznavao naš jezik, i bio je svedok postrevolucionarnih događaja u Titovoj Jugoslaviji, i u knjizi je kao neposredan svedok prikazao zbivanja i život u novoj komunističkoj Jugoslaviji", rekao je Rakić. Prefesor istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu Milan Ristović ocenio je da je knjiga delo profesionalnog istoričara koja govori o jednom vremenu, ali je istovremeno i značajni istorijski dokument. On je dodao da je "Dragnić u svojoj knjizi dao celovitu sliku jednog fenomena, opisujući kako su brisani pripadnici građanske elite i stvarani novi kandidati za novu elitu". Dragnić je osnivač i predsednik društva "Srpske studije", koje predstavlja našu nauku i književnost na kongresima u Americi. On je i počasni član SANU, kao i član Krunskog veća dinastije Karađorđević. Američka promocija knjige "Titova obećana zemlja Jugoslavija" biće, kakao je najavljeno, održana u Njujorku 8. oktobra. BETA
Dnevnik - Novine i časopisi 24. 09. 2004. - Maricki Gađanski Ksenija, Bura i snovi
Doktor Ksenija Maricki Gađanski, redovni profesor i šef katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pre svega, je klasični filolog, ali i naš ponajbolji stručnjak za helensku filosofiju, istoriju i kulturu, kao i modernu grčku književnost i lingvistiku. Podugačak je spisak njenih knjiga i naučnih radova koji su napisani u najboljoj tradiciji naših najpoznatijih klasičnih filologa, profesora dr Milana Budimira i Miloša N. Đurića, kao i Anice Savić Rebac. Ne samo što je bila ponajbolji student, Budimira i Đurića, nego i pravi nastavljač velikog započetog posla i čuvar najviših tradicija i vrednosti ovog vida sagledavanja naše prošlosti. I njena najnovija knjiga, koja ima podnaslov – antičke i moderne teme – vraća nas u detinjstvo reči i sveta, razmatra hiljadugodišnja pitanja na starom materijalu i iz autentičnih izvora/ istočnika, sve iz perspektive današnjih saznanja i dometa gotovo svih humanističkih nauka. Svestrano obrazovana, radoznala i prodorne misli, dr Ksenija Maricki je svoj put nagovestila i u svom davnom radu « “Ka najstarijoj evropskoj glotologiji”» iz 1969. godine, kojim i započinje čudesno putovanje, između snova i bure, reči i mita, poetike i logosa. U njemu su udareni naučni temelji i postavljeni visoki kriterijumi kojih se dr Ksenija Maricki Gađanski nikada nije odrekla i ispod njih išla. A upravo o tome svedoče ovi raskošni radovi, pisani u rasponu od skoro trideset godina, sa uvek (ne)očekivanim temama, briljantnim analizama i plodnim zaključcima. Ovoga puta ona obrađuje, dakako iz svog ugla, velika imena helenske misli Heraklita, Demokrita, Sokrata, Platona, Aristotela, ali i retore Gorgiju i Demostena, moralistu Plutarha. Posvetiće ona svoje radove i rimskim autorima kakvi su Lukretije i Kvintilijan, uvek se oslanjajući na jezik, logos, mit, istoriju.Setiće se i svojih čuvenih profesora Budimira ( O demonima bure kod Milana Budimira), i u dve teksta Miloša Đurića. Poseban ogled/esej posvećen je estetici svetlosti kod NJegoša. Sa tekstovima i knjigama dr Ksenije Maricki Gađanski antika postaje uistinu živa, a detinjstvo sveta i reči uvek bliže i razumljivije.

NIN 24. 09. 2004. - Ime sudbine
Dževad Karahasan, Sara i Serafina

Iako u obliku umetničke fikcije dočarava jedan nesvakidašnji isečak iz sarajevskog stradanja 1992-1993, a izvorno je objavljen još 1999. godine, ovaj kratki roman Dževada Karahasana gotovo neizbežno, čini se, i danas priziva stare nedoumice oko potrebe i razmera vremenskog odstojanja u prikazivanju na ovaj ili onaj način nesavladane prošlosti. Odmah valja kazati da te nedoumice ne dopiru toliko iz same knjige koliko iz onog difuznog prostora paralelnih kolektivnih osluškivanja u kojem se godinama već sreću zaglušujuće ćutanje i nemušta povika. “Sara i Serafina”, drugim rečima, nije uobičajeno angažovana ili čak tendenciozna priča iz "bosanskog ratnog lonca” u onom značenju reči koje podrazumeva prvenstvo konzistentnog ideološko-političkog ili kakvog drugog stanovišta nad slobodnim radom književne imaginacije.
U pripovedanju o osobenjačkoj naslovnoj junakinji s dva imena i njenoj životnoj tragici postoji, doduše, i sasvim konkretan političko-istorijski okvir sa živopisnim detaljima i inventarom turobne sarajevske stvarnosti devedesetih godina, kao i preovlađujuće gledanje na stvari. Pažljiv čitalac u tom povlašćenom gledištu koje pripada pripovedaču, profesoru književnosti, unekoliko srodnom samom autoru romana, a za koje jedan drugi junak veli da je “malko kao apstraktno, onako humanistički”, lako će, međutim, prepoznati i zrnce (samo)ironije. Jer, kao i svaku veliku naraciju, i humanističku povest o brizi za sebe i brizi za druge u suton groteskno-tragičnog dvadesetog veka nemoguće je, čini se, bilo ispričati drugačije do na izvestan način posredno, “iskosa”, s distance koja se pre meri unutrašnjim, psihološkim, no spoljašnjim, objektivno-hronološkim ili kakvim drugim aršinima. Znajući to, Dževad Karahasan odvažio se da još uvek žive rane bosanske golgote naslika u najmanju ruku dvostruko posredovano, i to u oba slučaja s unutrašnjom distancom.
I autor-pripovedač i glavna junakinja, Serafina, samozvana Sara, prikazani su, naime, kao svojevrsni “nesavremeni karakteri”, skloni premišljanju o pitanjima mo ralne odgovornosti i krivice, o granicama ljubavi i autentične ličnosti, o stvarima “koje vrijede mnogo više od zdravlja i preživljavanja” i svemu onome što jedan od epizodnih, “savremenih” karaktera imenuje skoro sarkastičnom formulom: “previše psihologije” kao “u lošoj izvedbi klasične drame”. U isti mah, međutim, ovi starinski nastrojeni glavni akteri upravo svojim egzistencijalnim nabojem, a to ovde znači: izrazitom samosvešću o svojoj “anahroničnosti” i isto tako izrazitom apolitičnošću, usred ludila savremenosti predstavljaju njenu živu negaciju i kritiku. U naratorovom slučaju to je sažeto u verbalnom revoltu protiv činjenice da “neko izvodi neki eksperiment na nama”, a u slučaju junakinje u odluci da bude “nepripadajući čovjek”, mimo “čistih i odanih ljudi koji znaju gdje im je mjesto i kome pripadaju”. Rezultat ovakvih izbora je socijalna “iščašenost”, kod pripovedača tek “teorijska” i zato neurotična, a kod glavne junakinje “trpno delatna”, podeljena između “normalne” ljudske samoživosti i gotovo svetačke požrtvovanosti i samozatajnosti, pa otuda neminovno “šizoidna” u svojoj nepomirljivosti, simbolički razapeta između dva imena, zadatog i odabranog, kao dva lica sopstvene raspolućene sudbine, upravo onako kako je Serafina-Sara surovo i tragično i skončala na završetku romana.
“Sara i Serafina” je, dakle, knjiga napisana inteligentno i s dozom blagog saučestvovanja koje ne izbija neposredno, već je nagovešteno stilizovano i simbolizovano, u malim studijama o dunđerima i kućnim vratima, na primer, ili u evokaciji svetlosnih toposa kao iluzijski krhkih rajskih predstava doma i rodnog grada pod senkom umiranja. Najozbiljnije čitalačke primedbe koje bi se mogle uputiti ovom štivu tiču se izvesnog viška retoričnosti, posebno u završnim, samoobjašnjavalačkim segmentima junakinjine ispovesti, tamo gde bi upravo njen manjak bio, čini se, mnogo sugestivniji i delotvorniji. Jer, kako umesno upozorava Ivo Andrić, najveći pisac bosanskih čegrsti, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, nikada neće moći biti zais ta i bez ostatka kazano upravo ono najpotresnije i najdirljivije, svejedno jesu li u pitanju najniži nagoni krvološtva ili pak najviši podvizi svetačkog žrtvovanja u kojima čovek makar na kratko prevazilazi sebe. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Danas 27. 09. 2004. - Ljudske sudbine u vremenu zla i beznađa
Jaša Almuli - Živi i mrtvi, razgovori sa Jevrejima

U svetskoj istoriji, gde su srećni trenuci mira tek za čas, a tragedije bola i pakla nešto što traje kao da za tu sveću zla nikada neće biti kraja, Jaša Almuli zapisivao je i ostavio izuzetno dragoceno svedočanstvo o sudbinama, ljudskom hodu po mukama dvadeset i dve sudbine. Ništa nije vredelo što je svakoj priči osnova veliko i pravedno srce, svaka priča o velikim porodicama - sa tim nepresušnim izvorom tuge i radosti, koje su se velikom brzinom i na najbestijalniji način umanjivale, kroz tu pošast koja se zvala fašizam, a koja je besprekorno funkcionisala u svojim dušegupkama, stočnim vagonima, logorima iza čijih su se natpisa na ulazu "Arbeit macht frei", krile nesagledive i bezmerne količine bola i kraj, za svakog od njih, stradalnika, ljudsko biće, od bebe do starog čoveka koji ni da hoda više ne može, a koji su bili i bez straha, jer više ništa nisu imali, pa nije bila muka ni da se izgubi život. Tada, posle svih tih stradalništava i hoda po mukama, i smrt je imala neki smisao, čak i neki tračak lepote. U mojoj biblioteci već godinama, brižno čuvana stoji reportaža Borbe od 13. jula 1977. godine koja pita: "Da li ste čuli za Matildu Baruh"? Njena priča, sa kojom počinje knjiga, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Matilda je posle svih mogućih, nezamislivih stradanja, sačekala kraj rata. Bila je u periodu od osam godina više od četrdeset puta udarnik rada, koja je prva ispunila petogodišnji plan u ondašnjoj zemlji, a čak sa elementima crnog humora, ova hrabra i dostojanstvena žena, izabrala je tišinu i ćutanje svog doma, sina i supruga, ne očekujući ni od koga ništa, pa ništa za to svoje veliko srce nije ni dobila. Plemenita, nije htela da koristi svoju popularnost. Toplo, izuzetno živo, kao filmska vrpca, odvijaju se životne sudbine meni mnogih dragih prijatelja, od Morisa Marci Levija, prof. Jakova Danona (gde se apsolutno ne sme zaboraviti na pravednika Miku Aradžiju, iz sela Vrežina, samo predgrađe Niša, sve do plemenite brige oca, profesora Danona za sina Dejana, pravnika, bez zaposlenja!). Zatim slede is povedanja: Miroslave Hohner, dr Marka Anafa, dr Ete Najfeld - meni izuzetno drage i plemenite susetke iz Molerove, koja je ispričala jednu od, ako smem tako da kažem, najpotresnijih i najstravičnijih priča iz ove zbirke, sa malom opomenom dobroj majci, koja je govoreći o sinu Igoru, zaboravila da kaže više o kćeri Vesni, mojoj vernoj i omiljenoj drugarici iz detinjstva, kada je Molerova ulica bila još pod kaldrmom! Slede Filip Fića David, dr Isidor Papo, dr Nikola Rot, puk. Samuilo Kabiljo, Aca Singer, (čije se dobrote često prisetim u ovoj sveopštoj poplavi zala i licemerja!), Ivan Ivanji, Eugen Verber - taj uragan od rada i najvećih ljudskih vrednosti, i drugi. I oni, koji su zauvek otišli da uveče budu najsjajnije zvezde na noćnom nebu njihovog zavičaja, i oni koji su negde daleko, ili bliže, a što nikako nije trebalo biti. Iz umetničke radionice Mašić jedna potresna knjiga, koja ima ljubav kao najplemenitiju od emocija za svoju potku. I od svih pripovedača i sjajnog, podsticajnog pripovedačkog nadahnuća autora Jaše Almulija.
Politika 27. 09. 2004. - Svetozar Koljević: ”Engleski romansijeri dvadesetog veka (1914-1960)".
Sve dosadne istorije književnosti liče jedna na drugu; svaka zanimljiva istorija književnosti, zanimljiva je na svoj način. Dosadne istorije književnosti napisane su mahom kao zbirke odvojenih, međusobno slabo povezanih priča, utemeljenih na jalovim činjenicama koje retko uspevaju da ožive i progovore o istinski značajnim odlikama epohe u koju bi trebalo da nas povedu. Ove druge, zanimljive istorije, pisane su kao golemi, raskošni romani (realističke porodične sage ili postmodernističke slagalice, sasvim svejedno), u kojima se predano i strpljivo, stranicu po stranicu, tka gusta mreža međusobnih odnosa između likova i fenomena o kojima je reč.
Upravo takvu istoriju književnosti čini studija Svetozara Koljevića “Engleski romansijeri dvadesetog veka (1914-1960)”. Autorov pristup i postupak sasvim je srodan onom u knjizi “Engleski pesnici dvadesetog veka (1914-1980)” koja, govoreći o poeziji one iste epohe kojoj je posvećena studija “Engleski romansijeri”, tvori sa ovom drugom zaokruženu celinu. Knjiga “Engleski romansijeri dvadesetog veka”, dakle, razmatra dela sedmoro velikana engleske modernističke proze, od njenih grčevitih i dramatičnih početaka, do postepenog smiraja protkanog najavama novih tokova proznog stvaralaštva.
Smisao za detalje
Priča počinje, kako i dolikuje, od Džojsovog romana “Uliks”, čije je objavljivanje - 2. februara 1922. godine, na piščev četrdeseti rođendan - iz današnje perspektive svakako događaj kojim je obeleženo rađanje moderne književnosti. Koljević najpre jezgrovito sumira istoriju recepcije Džojsovog dela: negdanji hermetični i estetistički asocijalni tvorac malo čitanih proznih eksperimenata pretvorio se potkraj dvadesetog veka s jedne strane u visoko isplativu irsku pop-kulturnu ikonu i turističku atrakciju, a s druge u pisca čije je delo - rame uz rame s Šekspirovim - ubedljivo najviše zlostavljano svakovrsnim tumačenjima. U pisanim istorijama mnogo toga zavisi od hijerarhije upotrebljenih činjenica i njihovog različitog akcentovanja - a to, čini se, u j oš većoj meri važi za književnoistorijske poduhvate. Tako je ovde na više mesta istaknuto da se Džojsovo delo, a s njim i vaskolika moderna književnost, temelji pre svega na piščevom nepokolebljivo subjektivnom odnosu kako prema onome što nazivamo “stvarnošću”, tako i prema mitskoj građi. Modernizam se zasniva ne na rušenju mitova, već na raskrinkavanju njihove besmislenosti u istorijskom vakuumu prve polovine dvadesetog veka. Samo iz takvog suočavanja s dubinom čovekovog “pada u svakodnevno”, mogu nastati novi mitovi čiji će smisao u epohi kojoj pripadaju biti bogat, dubok i lekovit kao smisao antičkih mitova u antičko doba.
Smisao za detalje i istančani osećaj za njihov značaj Koljevićeve su poznate odlike kojima i ova knjiga duguje veliki deo ne samo svoje književnonaučne vrednosti, već i privlačnosti za takozvanog “običnog” čitaoca. Te odlike dolaze do izražaja kako u kratkim, živim i lucidnim portretima pisaca, tako, još više i značajnije, u prikazima njihovih pojedinačnih ostvarenja i određivanju sveukupnog dometa. Tako ćemo, na primer, o Dejvidu Herbertu Lorensu saznati da je već u ranoj mladosti bio “dosledan do surovosti, s magnetizmom onih jednostavnih priroda koje spontano, vitalno i bezobzirno žive sve svoje porive” (str.64), da bi nešto kasnije bilo postavljeno pitanje koje je verovatno od ključnog značaja za vrednovanje celokupnog Lorensovog umetničkog opusa: “...da li je moguće s ubedljivošću simbolično sugerisati onu glad za životom i slobodom koja mora da ostane u nagoveštaju unutar jednog opustošenog sveta datog s tolikom uverljivošću realističke i psihološke specifikacije” (84).
Nije manje važno ni ocrtavanje socioistorijskog konteksta umetničkog stasavanja pisaca i nastanka njihovih dela. Taj kontekst - ponekad presudno značajan za puno razumevanje dela - dat je s čvrstom naučnom preciznošću ali i bogatom literarnom slikovitošću. Zahvaljujući takvom postupku, u poglavlju o Oldosu Haksliju postajemo svesni dubine značaja koji su u piščevom umetničkom formiranju odigrali ne samo njego vo specifično porodično poreklo, već i dramatični period dvadesetog veka u kome je živeo i stvarao ovaj angažovani umetnik i mislilac. S druge strane, sasvim drugačiji vid reakcije na istu neprijatnu epohu otkrivamo u delima Edvarda Morgana Forstera, pisca koji se zajedno s malobrojnim, ali značajnim i intelektualno moćnim pripadnicima Blumzberi grupe, suprotstavljao svojevrsnim estetizmom, okasnelim ali herojski doslednim.
Tragična svest
Deo tog sveta, verovatno najvažniji, bila je i Virdžinija Vulf. Razdirana s jedne strane duboko ličnim nedoumicama i strahovima, a s druge kolektivnim užasima svetskih ratova i njihovih posledica, verovala je da je suština života neuhvatljiva, ali i da je osnovni zadatak umetnosti upravo traganje za tom suštinom. Paradoksalnost takvog sagledavanja vlastite umetničke misije učinila je da iz života ode pritisnuta tragičnom svešću o nedosegnutim ciljevima, ali je, ukazuje Koljević, na tom istom paradoksu utemeljena “unutrašnja eksplozija stvarnosti” (214) u romanima kakvi su pre svih “Gospođa Dalovej”, “Ka svetioniku” i “Talasi” - čiji će epohalan značaj biti istinski shvaćen tek krajem dvadesetog veka.
Kraju veka, mnogo više no epohi modernizma, pripadaju svojom umetnošću poslednja dvojica pisaca kojima se Svetozar Koljević bavi u svojoj studiji: Vilijam Golding i Kingsli Ejmis. Prividna vanvremenost Goldingovog monumentalnog dela zapravo je utemeljena na postmodernističkom razbijanju okoštalih žanrovskih modela. To je naročito uočljivo u romanu “Gospodar muva”, toj zastrašujućoj epistemologiji zla kojom su nadahnute neke od najuzbudlivijih stranica Koljevićeve knjige. “Gospodar muva” objavljen je 1954. godine; iste godine Kingsli Ejmis svojim prvim romanom “Srećko Džim” najavljuje procvat romana s univerzitetskom tematikom, sedamdesetih i osamdesetih godina izuzetno popularnog među pionirima engleskog postmodernizma, poput Malkolma Bredberija ili Dejvida Lodža. Nije, na kraju ove knjige, lišena simbolike ni činjenica da je Kingsli Ejmis otac Martina Ejm isa, pisca koji pripada najužem krugu vodećih britanskih romansijera našeg doba.
Tako kraj priče koju je Svetozar Koljević ispričao u svojoj najnovijoj knjizi postaje početak neke nove povesti. A to je, u studiji “Engleski romansijeri dvadesetog veka”, tek jedan u mnoštvu dokaza tolstojevske teze s početka ovog teksta. YORAN PAUNOVIĆ
Politika 27. 09. 2004. - Dž. M. Kuci, "Elizabet Kostelo, Osam lekcija".
Rat između filozofije i književnosti traje, recimo, od pamtiveka. Još je Platon iz svoje idealne države proterivao pesništvo jer budi čuvstva i kvari omladinu. Zastupajući poziciju čuvstava, Dž. M. Kuci u romanu “Elizabet Kostelo” poriče filozofiju, čija jednostrana racionalnost nije dovoljna čoveku. Ili bar ne čoveku našeg vremena. Šta ovaj nobelovac iz Južnoafričke Republike kani da ponudi u zamenu?
Objavljen 1990. godine, roman je odziv na tada aktuelnu filozofsku i poetičku misao. Središnji lik, književnica Elizabet Kostelo, putuje po svetu i drži predavanja, od kojih pisac oblikuje osobeni esejomorfni žanr. Formalna samosvojnost ogleda se i u dijaloškoj otvorenosti teksta. Esej je poziv na razgovor, mogućnost polemike s tekstom, čitanja kao stvaralačkog i misaonog procesa. Dijalog kao takav jeste forma mišljenja i vodi antičkim filozofima, starim misliocima koji su prethodili logocentričnosti i evropocentričnosti hrišćanske civilizacije Zapada. I to bi bila srž knjige.
Prodor drugosti
Naglašeni esejistički diskurs donekle otežava prohodnost kroz tekst čak i takvom čitaocu koji, poput Vaše kritičarke, voli složena štiva. “Elizabet Kostelo” pravi je užitak za kritičara filozofskog obrazovanja, koji od književnosti traži apodiktičke principe te nastoji da ih tekstom, silogističkom neumoljivošću, i dokaže. Može biti užitak je i za čitaoce, kojima neće biti teško da uvide kako Arijana Božović sve bolje i bolje prevodi.
Kuci se uključuje u drevni sukob, odbacuje filozofiju, a paradoksalno, stvara filozofični roman. Estetika uspostavlja most dajući legitimitet vidovima saznanja koji se ne zasnivaju na obavezama racionalnosti. “Elizabet Kostelo” bi, prema tome, bio estetički roman koji zagovara čulnost kao odnos prema stvarnosti. Kao potpuni trenutak bivstva u kome jedan entitet, telo-duša, uranja u iskonske principe postojanja. Ako umetnost našeg vremena vidi svet kakav jeste i opeva smrt, antički stvaraoci su apologijom lepog slavili svet kakav bi mogao da bude. Davali mu novi kvalite t.
Odbacivanje logocentričnosti otvara prostor za prodor drugosti svake vrste pa Kuci, koji se mimikrijski skriva iza lika žene, ne odriče se vrednosti postavljenih na drugačijim osnovama. Podrivajući carstvo razuma, pisac ima ozbiljnih razloga da ih prihavti. Posledice poljuljanih temelja jesu klizavost identiteta i izmicanje stavova, što ukida etičnost i dozvoljava, doslovno, sve. Paradigma XX veka, epohe razaranja, i u ovom romanu jeste holokaust. Kuci relativistički groteskno pokazuje kako se, u opštoj rasplinutosti, i napadi na apsolutno zlo mogu dočekati kontraargumentima.
Satirična vizija
Čovek se, tako, sa smrću suočava neposredno. I sam. Poslednje poglavnje, u potpunosti narativno, satirički je prikaz zagrobnog života koji je, kao i svaka logocentričnost, zamišljen poput logora i kafkijanski apsurdnog procesa procenjivanja ko može u raj. Onaj ko ima uverenja. A pisac, čiji posao nije nepomerivost verovanja, već put srca punog trenutka bivstva i put mnoštva ravnopravnih istina? Elizabet će izgleda zanavek ostati na kapijama raja - pateći, ali se čak ni ne pitajući zašto uopšte želi da prođe kroz njih.
Doprinos pomenutom nadmetanju dao je i Aleksandar Ristović. Pesnik i filozof jedan bez drugoga ne mogu, ali je razlika između njih nesvodiva. Ona ima težinu razlučivanja hibrisa od poštovanja volje koja nas nadilazi. Filozof je večan. Pesnik je smrtan. Pesnik je biće po meri čoveka. Filozof, miljenik boga, simboliše neljudsku, demonsku večnost. Nemuštost je oznaka besmrtnosti, mogućnost izražavanja podarena je biću ograničenog trajanja. Čežnja za beskrajem ima prizvuk kobnog posezanja za zabranjenim, prizivanje smrtnosti siguran je način da se ona prevaziđe. I Kuci bi se sa njim složio. Možda nevoljno, ali ipak složio. DUŠICA POTIĆ
Blic 28. 09. 2004. - Isceljenje
Igor Marojević, Žega

Junak romana, mlad, urban i učen, ali (kao Petar Rajić iz „Dnevnika o Čarnojeviću“) bolestan na plućima, pokušava da razume sebe i ratne devedesete pomoću svedočanstava o sudbinama predaka koji su živeli u vreme stvaranja Jugoslavije. Dok surova plemenska razračunavanja, pokrenuta „mesnim ratom“ oko Rovačke republike, zasnovana na epskim idealima izvitoperenim gramzivošću i vlastoljubljem, najavljuju razgradnju patrijarhalnog društva, dotle junakovo iskustvo pokazuje da je takvo stanje konzervirano, da je iskvareni, lažni tradicionalizam (oličen u šumaru, zatočeniku neprovetrene sobe, koji svoju invalidnost tumači kao moć) razlog izopštenosti naroda iz planova Zapada koji su poistovećeni sa napretkom civilizacije. Junakov deda, Stevan, drzak da još početkom 20. veka zgazi patrijarhalne zakone, obeščasti devojku i izbegne vojnu obavezu, blizak je prosečnom savremenom čoveku i, upoređen sa svojim rivalima koji se pozivaju na epske ideale a ustvari su nemoćni perverznjaci i prznice, izgleda kao pošten i human. Na putovanju (sazrevanja i isceljenja) ka svojim seljačkim korenima, junak shvata da je plućnu (antiratnu) bolest nasledio, da je ona ospoljena trauma poraženog epskog čoveka i njegove već groteskne težnje ka Zapadu.
„Žega“ formuliše i razrešava glavne probleme savremenog srpskog romana: odnose između junaka i pripovedača (koji je kroz pravu pošast naracije u prvom licu uprošćen i banalizovan), tačke gledišta i „objektivne istine“, teme, fabule i kompozicije, odabrane leksike i smisla dela, kao i uloge umetnosti u sredini kakva je naša, osetljivija za politiku nego za poeziju. Vraćajući nas Crnjanskom, Rastku Petroviću, Bori Stankoviću i Kišu, predlažući blagotvoran uticaj drame, putopisa i filma, Marojević najavljuje novo doba našeg romana. U srpskoj književnosti dugo nije bilo ovako kvalitetnog i originalnog umetničkog dela. VESNA TRIJIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 29. 09. 2004. - Istorija esteticizma
Džin H. Bel-Viljada, „Umetnost radi umetnosti i književni život”

Romanista DŽin H. Bel- Viljada, profesor na Vilijams koledžu, gotovo trideset godina radio je na, uistinu, grandioznom projektu. Od 1974. gradio je knjigu koja se bavi odnosom književnosti i društva. Preciznije, njega je zanimao komparativni pregled estetističke doktrine, njene mene u različitim zemljama i razdobljima u rasponu od dva veka. NJegova studija zato i nosi podnaslov: Kako su politika i tržište doprineli uobličavanju ideologije i kulture esteticizma 1790-1990.
Polazeći od poznate estetičke teorije l’ art pour l’ art /larpurlartizam/ ili umetnost radi umetnosti, koja se pojavila u drugoj polovini 19. veka i razgovarala nezavisnost/autonomiju umetnosti u odnosu na društeni život, Viljada je istražio ogroman materijal i napisao istoriju esteticizma kakvu do sada nismo imali, ni poznavali. Kao izrazita protivteža teoriji o didaktičnoj i utilitarnoj funkciji umetnosti, koja je bila dominantna još od antičkih vremena, larpurlartizam je svoje pionire i glavne protagoniste imao u čitavom nizu pisaca i umetnika: E. A. Po, T. Gotje, Š. Bodler, G. Flober, O. Vajdl, Malarme, Nerval. Kod nas L.Kostić, V. Ilić, J. Dučić, M. Rakić…
Teorija koja se najviše razvila u Francuskoj, a termin prvi uveo V. Kuzen (1818), najviše se oslanjala na učenje Imanuela Kanta (1724-1804), ali Viljada početke vezuje za niz predstavnika pogleda na svet u koje čista estetika igra ključnu ulogu, među kojima je bio i Šeftsberi 1671-1713). Ono što je on nazivao sloboda lepote kod Kanta je bila bezinteresnost. Te estetičke ideale za engleske i američke uši, gotovo usputno, formulisao je Oskar Vajld (1856 –1900) u svom najpoznatijem romanu “Slika Dorijana Greja” (1890) kroz niz sentenci/ aforizama, kakvi su, recimo: Ne postoje moralne i nemoralne knjige. Knjige su napisane dobro ili rđavo. Nijedan umetnik nema etičkih sklonosti. Porok i vrlina samo su građa za umetnost. Sva je umetnost potpuno beskorisna.
Tako je počelo razvijanje književnosti/umetnosti iskuljučivo na vlastitim osnovama, u kuli od slonove kosti, ili bez nje. Larpu rlarizam bio je borbeni poklič svih avangardi, i u osnovi modernosti svih književnosti, modernog pristupa umetnosti i književnom delu, sve do postmodernističkih filozofa, za koje postoji samo virtuelna stvarnost i istina fikcije.
Stvari su, međutim, uznapredovale do te mere da jedino neko kataklizmično podsećanje na stvarnost može dovesi u pitanje niz relativističkih ideja i pokazati da istorija, ipak nije fikcija – smatra Viljada. O tome, i o čitavom nizu protagonista, pisaca, kritičara, tumača, mislilaca, govori ova retko inspirativna knjiga. NJen hardver i softver je prepun starih i novih ideja, sučeljavanja škola mišljenja, često i u senci religije. Kao posebnu saznajnu i pedagošku vrednost treba istaći navođenje literature posle svakog poglavlja, a ona je zaista impresivna.
No jedno Viljadino stanovište kao da nadmašuje sva saznanja i provejava na svakoj stranici: autori su jedno, tumači su drugo. Pesnik/umetnik je uvek na višoj lestvici od kritičara, ma koliko se ovaj drugi trudio, i uspevao, da uđe u suštinu dela. Svako razdoblje donosi i vraća nove ideje u sagledavanju umetnosti, ali klasična dela književnosti/umetnosti ostaju to što jesu. Sa, ili bez, talentovanih tumača.
Jedan drugi, naš pesnik, bio rekao: - Previše se interpretira. Ili, u viđenju slikara/kritičara Živojina Turinskog (1935-2001): - Mnogo slikara, malo umetnika. O istoriji književnosti/umetnosti u okrilju tržišta i njegovih kontroverzi i dejstava možemo tek da naslućujemo. Stvar je još sveža i vruća, a znanje krhko i nepostojano. M. ŽIVANOVIĆ
Glas javnosti 30. 09. 2004. - Svoju nelagodu uvek uvaljujemo svetu
Dževad Karahasan, Sara i Serafina

Roman Dževada Karahasana "Sara i Serafina" (Forum pisaca) predstavili su juče u Beogradu autor, Milan T. Đorđević i Vasa Pavković. "Sara i Serafina" je roman o Sarajevu godine 1992 - 93. Iako napisan 1999. godine, dakle na opasnoj nedistanci od manijakalno-snajpe
rsko-granatirano-brdovitog iživljavanja, Karahasanovo pripovedanje svojom duhovitošću i ironijom jeste suštinski distancirano. Odgovarajući na (voditeljkino srednjoškolsko) pitanje o uticaju Andrića na njegovo delo, Karahasan je rekao da je ovaj roman - svedočanstvo.
Bez koketiranja
- Andrića sam i previše čitao, i valjda sam nešto naučio od njega. Kod mene postoji ta andrićevska potreba da se pisac povuče iz teksta, uostalom uvek sam sanjao da knjiga izlazi anonimno. To je svedočanstvo, kao da je događaj sam sebe izgovorio. Imam želju da stvorim iluziju objektivnosti zato što tu nema koketiranja - rekao je Dževad Karahasan.
Karahasan je najprevođeniji pisac Bosne i Hercegovine, dobitnik je Herderove nagrade(1999), nagrade Bruno Krajski (Beč, Austrija, 1995) za političku knjigu godine, kao i nagrade Šarl Vijon (Pariz, Francuska, 1995) za knjigu eseja, kao i književne nagrade za sporazumevanje među Evropljanima (Lajpcig, 2004).
- Roman "Sara i Serafina" je priča o jednom liku, jednoj sudbini. Naravno, svaki put kada u naslovu imate dva imena znate da se radi o jednom liku. Ovde je reč o Serafini koja je, po svaku, cenu htela da postane Sara.
Bez vremenske distance
To je žena koja se pobunila protiv svih determinističkih zakona, protiv onih koji govore da nas uvek nešto izvan nas stvara. E, Serafine kaže - ne, ja ću biti ono što ja hoću, pročitao je sam sebe Karahasan, dodajući ipak da je to samo njegov koncept, a da će prava umetnost nastati tek u čitanju, u sukobu čitalaca sa romanom. Potreba da napiše ovaj roman nastala je, kao i uvek, iz neslaganja sa svetom, iz potrebe da se iskaže nelagodnost, "jer mi nelagodu uvek hoćemo da uvalimo svetu".
Prema rečima kritačara Vase Pavkovića, "Sara i Serafina" je roman izjava ljubavi prema Sarajevu, priča o prijateljstvu, ljubavi, traganje za uzrocima zla koje se stalno ponavlja.
- Bez obzira što je roman pisan sa ne baš velike vremenske distance od te krvave sarajevske 92, 93, on nije patetitan, i nije roman sa tezom. Roman diskutuje o tome šta određuje naše "male" sudbine, i da li uspevaš nešto da promeniš, i nekome da pomogneš, ako čak i život daš za to - rekao je Vasa Pavković. T. ČANAK
NIN 30. 09. 2004. - Razlog za vrtoglavicu
Milka Lučić, Moj skarabej

Pripada li ovaj "sentimentalni dnevnik s putovanja po Egiptu", što je podnaslov ovog filozofskog bedekera - samoj filozofiji? To je pitanje koje mi se može postaviti. Ali, opet to pitanje, makar i dobronamerno, može postaviti samo pomalo “naivan” ili neobavešten čitalac. To je, uostalom, dilema koja egzistencijalizam prati od samog početka a pri tom ne znam ni sam, kako bismo odredili početke egzistencijalizma, kao filozofskog stila, ili pisma. Zar to, recimo, nije Sokrat koji nije pisao, ili Platon koji je pisao o mitovima, ili bliže nama Kjerkegor, koji je sebe smatrao religioznim misliocem, Hajdeger koji je dao prednost biću nad egzistencijom, i, najzad, sam Sartr koji je sebe smatrao nekom vrstom dvoglave aždaje: hteo je da bude i Spinoza i Stendal istovremeno. Sad mi pada na pamet, zar Avgustinove "Ispovesti" ne spadaju u egzistencijalnu prozu itd. Uvek je tako sa egzistencijalizmom, iako malo ko danas propagira egzistencijalizam kao stil filozofiranja, ili pisanja. Uvek se pomalo iznenadim kada u svom čitanju naiđem na autentičnog zagovornika egzistencijalizma kao filozofskog stila, kao što je to, bez sumnje, Milka Lučić u svojim “sentimentalnim putopisima”. Treba se samo setiti njenog prethodnog putopisa po Grčkoj “Senke iz Knososa” da bi se to razumelo. Prema tome Lučićeva nije samo, ili pre svega novinar, nego autentični filozof egzistencijalističke provenijencije, kojoj je put, ili putovanje, pre svega, način postojanja i razmišljanja. Dakle, koliko vidim, nema u našoj filozofiji više opredeljenih egzistencijalista. U tom pogledu Milka Lučić ostaje dosledna svom početnom filozofskom izboru, da tako kažem, razvijajući iz knjige u knjigu ovaj svoj filozofski credo. Ne može se, naravno, napraviti jasna razlika između filozofije i egzistencijalne književnosti (u ovom slučaju proze), pošto su upravo ovu razliku između filozofije i književnosti sami egzistencijalisti doveli u pitanje. Zato je ovo opredeljenje za putopis samo jedan od efektnih načina da se ospori ova razlika. Jer, kako bih rekao, čovek prvo pu tuje, uskače u svet, pa se zatim određuje. Pokušavajući da reši ovo “podzemno ključanje praznine” koje ga čeka na bilo kom putu. Taj “razlog za vrtoglavicu”, kako bi rekao Žan Bofre. I kao što je filozofsko delo Martina Hajdegera bio Bofreov filozofski izbor, tako je Milka Lučić svesno izabrala delo, ili pismo Albera Kamija, prihvativši njegov osnovni nauk da biće ne mora egzistirati da bi postojalo, jer ono postoji samo u mogućnosti, ili slobodi. Pri tom je, upravo, sloboda da se izabere sopstvena smrt, kao odgovor na ništavilo sveta, njegova najviša mogućnost. Put u Egipat je zato za Milku Lučić bio samo neka vrsta filozofskog istraživanja, jer može se naravno razmišljati i u svojoj sobi, kao na primer Kant, koga pominje Milka Lučić. Nije, prema tome, ovaj putopis istoriografski spis o istoriji jedne iščezle civilizacije, ili banalna genealogija faraonskih dinastija, nego filozofski ogled u čijem središtu je odnos filozofije i mita, odnosno traženje one naprsline između dva sveta, večnog (mitskog) i onog konačnog i prelaznog, kako bi se ovaj prvi i stariji uopšte razumeo, na primer, u eseju “Vrata princeze Idut”, ili eseju “Moj skarabej”. Zato je u filozofskom smislu stvarna tema ovih eseja “doživljaj subjekta”, ili “preokret individualizacije” sa pojavom faraona Ehnatona, koji je na kratko, sa ljudskog stanovišta osvetleo ovaj teogonijski proces, koji stoji u samoj osnovi mitskog mišljenja, koje se ne može menjati, bez užasnih posledica po samog reformatora. Zato je Ehnaton gotovo izbrisan iz ove civilizacije. Ali, to je bio proces koji se nije mogao zaustaviti, pošto je “potencijalni monoteizam” prva pretpostavka mitskog mišljenja, kako je to rekao Šeling. I to Milka Lučić zna, ili naslućuje. Zato je tzv. ozirijanska inicijacija pretpostavka ovog "preokreta individualizacije" ili egzistencijalne drame, koja predstavlja osnovni ton ovog "sentimentalnog dnevnika".
Nenad Daković