Politika 01. 11. 2004. - Potraga za nesrećom
Baldasarovo putešestvije, Laguna
Baldasar Embrijako je u godini dana proputovao pola sveta: jurcao za knjigom koja mu više nije bila potrebna, tražio ženu koja ga više nije želela i ispisao stotine stranica koje više ničemu nisu služile. Da počnemo pak od početka. Kako je svet oduvek bio globalno selo, proneo se glas da će 1666. godine nastupiti sveopšta kataklizma. Spas krije „Stoto ime”, sveti muslimanski spis u kojem je šifrovano vrhovno, zaštitničko, ime Gospoda. Embrijako, trgovac retkostima i glavni lik romana „Baldasarovo putešestvije” Amina Malufa, dolazi do njega, ali ga odmah prodaje pa uvidevši kobnu grešku, kreće u krajnje neizvesnu potragu.
Taj Đenovljanin, nastanjen na Istoku antipod je Amina Malufa, Levantinca koji se na Zapadu bori za karijeru pisca. Po istom principu izokrenute slike u ogledalu, Baldasaru najbliži saputnik je Jevrejin Majmon. On i glavni lik, glavom i bradom, nadnose se nad muslimansku profilaktičku tajnu. Sva trojica su odlično savladala istočnjačku veštinu pripovedanja, spojivši tajnom priče sve kulturološke razlike u jedan te isti, uzavreli i uskomešani svet.
Amsterdamski zatočenik
A on, pod neumoljivom vlašću simbola, okrećući se oko sebe, uvažava samo spoljašnjost i status. Ljušture. Baldasar i Majmon, pak, ljudine su starinskog kova - isklesane iz jednog komada i nepomerivo posvećene suštini. I dok svet podrhtava od straha očekujući sopstveni krah, dve mudre glave zaključuju kako je sloboda najdragoceniji dar od Boga i kako su najrevnosnija čeljad upravo ona koja su pošla za njom. Njihov je ideal Amsterdam, grad za koji su svi jednaki, grad u koji će Baldasar - tja! - stići kao zarobljenik.
I tako se, posle silnih dogodovština, posutih trunčicama čuda, nije desilo ništa posebno. I sami se možemo uveriti da 1666. smaka sveta nije bilo. Bez ičeg kataklizmičnog, ta godina beše kao i svaka druga: ratovi, kuge, požari, korupcije, pljačke, ljubavne izdaje... Tako se i časni Baldasar skrušeno skrasio - konačno u naručju majke Đenove, u vazalskom braku sa kćerkom lokalnog bogata ša. Srećno izbegavši nepostojeću katastrofu, svoje slobodoljubive težnje stavio je pred oltar nepobedivog sunca koje se svakoga jutra, dabome, ponovo rađa. Ako je Maluf putešestvije kroz život, ironijski, video kao beg od nesreće koji je u biti srljanje ka njoj, rešenje je potražio u jednostavnosti. U pomirenju čoveka - sa sobom i svetom, u potvrdi lepote postojanja samog.
Parodijska šifra
Nameran da ovekoveči svoje pikarske uspomene, plemeniti Baldasar vodi dnevnik, ali spasavajući glavu, gubi sveske. Ovaj roman je, tako, priređivanje izgubljenog, ali i nikada nađenog rukopisa, što postmodernističke postupke oblikovanja sagledava iz novog ugla. Šta je posredi? Kao što rečeni sveti spis skriveno ime na uho šapuće samo izabranima, tako je i dnevnik osobeni - kako kaže Maluf - „način prikrivanja”. Pisanje je šifra, koju će savladati posvećenici. Čitaoci i kritičari. Od potonjih se - dabome -očekuje više. Malufova šifra može biti parodijska.
Pikarski predložak parodira dnevnik prikrivanja, postupak priređivanja nepostojećeg rukopisa, model obrazovnog romana koji do pomirenja dovodi prezrelog junošu, epohalni kataklizmički nagon i duh tragičnog osećanja života. Pa i postmodernističko ukidanje velikih priča. Uklanjanje sveobuhvatnog objašnjenja sveta jeste i poništavanje velike katastrofe, što ostavlja brisani prostor u kome se, izgleda, rugalica još najbolje snalazi. Kada je vrhunska - a Malufova je upravo takva - ona se mora, pre ili kasnije, usmeriti na sebe samu. Proputovati pola sveta da bi se pisanjem došlo do sebe, do matuške Đenove, do večitog sunca, znači postaviti i pitanje smisla veličajnog mita književnosti - bilo da su dragocene sveske izgubljene, pronađene, ili samo dobro zamandaljene u nekoj biblioteci. Svaka je biblioteka, uostalom, potencijalno aleksandrijska, što u odnosu na srećno izbegnutu nepostojeću katastrofu i nije neki gubitak. DUŠICA POTIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 01. 11. 2004. - Poezija
Žeževasion, NIN
Nestajanje je za Branislava Branu Petrovića (1937 - 2002) bilo pogonsko gorivo njegovog izuzetnog pesništva. Ne smrt, već sve ono oko i povodom toga. Nije mogao da zamisli nepostojanje, svet bez košnica, pčela, lubenica, vina, šeptelija, Dunava, Fruške, vinograda i kućice, mrava i mravinjaka, pesnika i filozofa. “«Žeževasion”» je knjiga pesama nastala na tom fonu, na toj misli što u propast stremi. Ona je potpuni izveštaj o radu Smrtonosne agencije, Smrtske službe kojoj niko nije zametnuo trag. Prah, pepeo, led, smeće, groblje, poslednje su slike pred kojima pesnik zastaje i kazuje/svedoči, u fasciklu, muški. Još 1991. započeće rukopis, «ali Brana više nije pevao nego se opraštao. Od predela i ljudi, od pomame i prašine sveta. Od kojota i skribomana. Pesnik je otišao sa scene, rukopis ostao u fascikli/traljama. U drugoj je bilo ponešto objavljeno, pa tutnuto, da se nađe nekom istraživaču, ako bude imao volje i pameti da sve to ponovo pogleda. Od te dve fascikle Branin zemljak i akademik LJubomir Simović komponovao je, evo, po autorovim skicama, knjigu koja se pamti i žeže od korica, od pesnikove složenice žeževasion i priređivačeve uspešne potrage za naslovom.
Sve je tu, samo Brane nema. Onaj najbolji, najdrčniji Petrović, postao je samo za nijansu tiši i oporiji, ali to je ON. Pisao je samo kad uhvati pa ne pušta i kao da ništa pre toga nije objavio. Znao je za taj jadac i poštapalicu onih koji prosipaju «kilavo znanje», inadžijski nije hteo da se menja. NJegova poema «”Šuma»” je najtačnija i najpotresnija analiza i sinteza naših iskustava sa starim i novim dobom, novim i starim napastima, odbrana pesništa od sveprisutnog i neumoljivog šumskog duha za koji se ne zna šta je osim što radi o glavi…
Pesničkom oku i umu kakav je bio Petrovićev nije moglo ništa a kamoli tolika vasionska propast, tajni i javni znaci zatiranja čoveka i civilizacije. NJegovo «Smeće» u četiri pevanja opevaju svetsku kloaku u koju,neumoljivo, klizi sve, bez izuzetka. I obavezno portir/ i svakojako sekretarica. Petrovićevo uvo bilo je, čini se, poslednje koje je umelo da čuje slavuja, pored ostalog. U tome je poezija, u tome je pesnik. Inače, skribomani su sve svalili u sveopštu prašinu, pa i nju zapišali. I o tome Petrović hoće da opomene, da iskaže gnev i bes.
Branislav Brana Petrović je pevao kao niko pre i posle… To nam pokazuje i ova crna knjiga kojom se pesnik oprostio od sveta kome je predosećao budućnost i sopstveni kraj, a NIN odužio svom najboljem kolumnisti, onom zbog koga su se, nekada, kupovale novine… M. ŽIVANOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 01. 11. 2004. - Kad te grize deo tebe
Kozmetika neprijatelja, Paideia
Kako na prvi pogled napraviti razliku između bestselera i velikih dela klasične književnosti? Možda bi najbolja tehnika za rešavanje ovog problema bila tehnika brzog prepričavanja. Klasike je gotovo nemoguće, čak često vrlo komično, prepričati u nekoliko rečenica. Lovio jedan starac ribu, lovio, lovio celi dan, pa ulovio, a onda su ulov načele ajkule. Dok iza ovih reči stoji biser svetske književnosti, bestseleri, u kojima najčešće nema tolike literarne veličine, kao da su napisani da bi se (kao od šale) blic prepričali. Ko bi odoleo romanu „Metafizika cevi“ („Paideia“) Ameli Notomb kad bi mu do uha došlo ovih par reči: priča o bebi koja je progovorila u drugoj godini, bez obzira na sav trud lekara i roditelja, i to progovorila u trenutku kad joj je baka iz Belgije donela parče bele čokolade! Šta tek reći na prve izgovorene reči glavne junakinje „Metafizike cevi“: „mama, tata, usisivač“!?
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, beogradska izdavačka kuća „Paideia“ predstavila je još pet romana Ameli Notomb. Jedan od njih, „Kozmetika neprijatelja“ (prevod sa francuskog Anđa Petrović) počinje u čekaonici aerodroma. On sedi i čita knjigu, a onda (opet) dođe On i počne da ga gnjavi. Od prve do poslednje rečenice. I mada je čitav roman dijalog dva (ili videćete sami koliko) junaka koji čekaju da avion poleti, igra, iz pasusa u pasus, počinje da biva oštra. Ameli Notomb je princeza zapleta. Kraljica uspelih peripetija. Tek, na kraju bude i mrtvih u ovoj priči o zločinu, kazni, savesti. I to je sve što mogu da vam ispričam. Jer, ukolio otkrijem i najmanji detalj, otkriću neverovatno zanimljivu priču kojoj treba dozvoliti da se sama (u jednom dahu) otkrije čitaocu.
U čemu je sad literarni štos? Ukoliko je ovo bestseler, zašto se ne sme i ne može tako lako prepričati? Evo odgovora: romani Ameli Notomb (1967) jesu bestseleri, baš svih dvanaest, koliko ih je do sad objavila, ali su oni ona posebna bestseler sorta, natopljena filozofijom, psihologijom, a ispunjena zanimljivom pričom. Bestseler vrsta koja bi original nošću mogla da otvori vrata veltliteratur riznice. MIĆA VUJIĆIĆ
Pobjeda 01. 11. 2004. - Irski soul
Komitmentsi, Editor
"Komitmentsi" su danas poznati, u literanim krugovima, tek kao prvi dio trilogije Rodija Dojla, koja je krštena po imenu predgrađa u kom se i sva tri romana dešavaju, Beritaunska trilogija (mada, Beritaun u stvari ne postoji). Međutim, pravu slavu “Komitmentsima”, pa i Dojlu, je par godina kasnije, donio istoimeni film Alana Parkera koji ima veliki broj zagriženih poštovalaca. Trilogija je zahvaljujući Stivenu Frirsu, koji je ekranizovao i ostala dva romana, kompletno dobila i svoju celuloidnu sliku. Nešto više od decenije i po je prošlo, a i mi smo dobili Dojla u pisanom izdanju.
Predevropska Irska (tek par godina prije članstva u EU i privrednog buma) koju Dojl opisuje, je depresivna, alkoholisana i siromašna radnička zemlja. Radničkoj klasi je potrebna muzika, a to svakako ne mogu biti odmetnuti U2 ili isuviše umjetnički nastrojeni Depeche mode. Njima treba muzika koja spaja politiku i seks, a to je soul, što bi, kako tvrdi Džimi Rabit, morala biti dobitna kombinacija. Tek, tako prvi Dablinski soul-bend počinje svoju kratku, ali uzbudljivu karijeru. “Komitmentsi” su duhovita storija o momcima iz predgrađa Dablina koji odluče da naprave grupu koja svira soul, pronašavši razloge u definiciji Iraca kao evropskih crnaca. Jedan iz te živopisne i šarolike ekipe, čovjek sa iskustvom Džoi Usnati Fejgan, ima i više razloge. Kako sam kaže on je poslat direktno od Boga da Ircima vrati dušu (naravno, uz pomoć soula). “Braća se ne bi međusobno ubijala i klala da imaju dušu”, kaže Džoi. Momci iz benda su iz radničkog (ili bolje reći neradničkog, jer većina živi od socijalne pomoći) predgrađa, i niko od njih ne zna mnogo o muzici, osim pomenutog Džoija, zbog čega im je potreban već pomenuti Džimi Rabit, lokalni ekstremni ljubitelj i poznavalac muzike, koji na sebe preuzima organizaciju poslova, iliti postaje menadžer. Dojl svedeno, u izrazito ritmičnoj dijaloškoj formi (što objašnjava toliki broj ekranizacija njegovih djela), slika prilike u Dablinskom predgrađu, kao i mlade buntovnike osuđene na propast, ali svakak o ne zbog okolnosti u kojima odrastaju. On prikazujući turbulentne odnose u bendu, pokazuje njihovu bezperspektivnost, za koju će na kraju samo oni biti krivi. Pa, zar svako predgrađe ili ma koja mala sredina, pa i kod nas, nema svoje Komitmentse koji su preživjeli tek u lokalnim pričama o nikad naplaćenom vječitom talentu i nedostatku sreće, imajući taj vječiti problem da taj kratak trenutak uspjeha materijalizuju, nadograde, ili tek uspiju da ponove.
Dojl je, iako su njegovi roditelji pripadali srednjem staležu, odrastao u sličnoj sredini. Predavao je u školi engleski jezik i geografiju, a upravo su mu njegovi učenici poslužili kao inspiracija za prvi roman. On još uvijek živi u kraju u kom je odrastao i prinuđen je, kako sam kaže, da se svakodnevno suočava sa svojim mljekadžijom ili komšijama, ako im se nije dopalo nešto što je napisao. A, upravo se sirova, ali realna slika Irske, prikazane u Beritaunskoj trilogiji, nije previše dopala Ircima. Ali Ii pored toga, Rodi Dojl je danas možda najznačajniji živi irski pisac.
Dojl je omiljeni pisac Nika Hormbija, pa se tako našao u zbirci priča koje je Hormbi sakupio - “Razgovor sa anđelom”. Dojlova briljantna priča, “Rob”, vjerovatno mnogo više govori o njegovom spisateljskom umijeću od “Komitmentsa”, ali je ovaj roman, možda pravi način da se započne druženje sa piscem u iščekivanju ostalih djelova Beritaunske trilogije ili nekoj novijeg djela. VUK PEROVIĆ
Danas 01. 11. 2004. - Lirika obilja i milosti
Rubini nara, Prosveta
Da ništa više nije napisao o ovoj zbirci pesama, nego ono što je stavio u naslov svoga pogovora - nije mogao da uradi ni bolje ni više: Draško Ređep, a on je pisac tog pogovora, označio je pesme Vere Srbinović kao "liriku obilja i milosti". Izvrsno je pogodio. Probrana iz zbirki rasutih decenijama unazad, ova se lirika sad pokazuje svedeno, sa najboljim jezgrima, u najboljem svetlu.
Ređep drži da je Vera Srbinović "znamenita srpska moderna pesnikinja", generacijski tamo negde sa Miljkovićem i Timotijevićem, poetički i misaono kod Dušana Matića, dušom bliža romantičarima nego novijim vremenima. Njena je poezija zaronjena u sećanja, u uspomene, u dodire sa putovanja, a grad kojem se ova pesnikinja koja živi u Hagu uvek vraća je Beograd. I to ne samo u pesmama, i sa pesmama. Ali, Vera Srbinović ne pati od bljutavog sentimentalizma - mudrost je ono što preliva njenu osećajnost.
Osnovni utisak o ovoj poeziji ne mogu pokvariti ni izvesne aljkavosti izdavača: poezija dobrote kakva je ona u koricama "Rubina nara" u stanju je da pobedi i veće greške nego što to mogu biti štamparske.
Blic 02. 11. 2004. - Afrička lepota
Prva damska detektivska agencija, Samizdat B92
Ovo nije ni detektivski ni humoristički roman. Karakter njegove junakinje, Dragocene Ramocve, jeste oličenje svih kvaliteta afričkog čoveka: ona je naivna i jednostavna, radoznala i plemenitog srca, „dobra žena u dobroj zemlji“, presrećna što je rođena u „Bocvani, mestu mira“, gde ljudi, ravnodušni prema ponudama evro-američke civilizacije, samo žele „da na miru čuvaju svoja goveda“. Bucmasti obrazi, razlupan kombi i ispijanje biljnog čaja jesu zaštitni znaci Mme Ramocve u ulozi ekscentričnog detektiva. Međutim, njen motiv nije feministički: saučestvujući sa brižnima i nesrećnima, ona postaje prva afrička detektivka da bi im bila od pomoći u razrešavanju misterija koje ih plaše i muče. U obavljanju takvog posla, ona ostaje žena, promućurna do lukavstva, naivna do budalastosti, plašljiva zbog sitnica, ali odvažna kad je najpotrebnije; Mme Ramocve ne hapsi kriminalce, već brani i teši žrtve. Slučaj dečaka otetog zbog vradžbina, u čiju smrt su ubeđeni svi osim nje, jeste junakinjino najteže detektivsko, ali i lično iskušenje. Probuđenih sećanja na svoje divno, ali pet dana kratko materinstvo, ona će se herojski suprotstaviti najsurovijem lokalnom kriminalcu i oslobodiće dečaka, a istovremeno će prevazići i strah od novog braka i novog materinstva.
Da bi ispričao „priču običnih ljudi“, autor je oslobodio smeh od danas već konvencionalne veze sa satirom i groteskom, a njegovu naporedost sa najužasnijim primerima zločina objasnio je „iskušenjima Afrike“. Junakinjino spokojstvo pred večitim pitanjima o životu i ljudskoj prirodi, kao i istrajnost u veri da je svaki čovek dobar, čine ovaj roman filozofski dubokim i vedrim. VESNA TRIJIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Neuobičajena priča o malom čoveku
Dosije Čehov, Zepter book
Policijska priča o ljubavi i literaturi sa podnaslovom “Iz beležnice pukovnika NKVD-a” i naslovom “Dosije Čehov” objavljena je u izdanju “Zepter book”-a. Autor ove neuobičajene priče o malom čoveku koji radi i u pozorištu i u tajnoj policiji i koga menja jedan dobijeni zadatak je novinar agencije BETA Aleksandar Novačić. Taj zadatak je, naslov govori, vezan za velikog pisca Antona Pavloviča Čehova. Knjiga, pri tom, obiluje fotografijama iz Čehovljevog života među kojima je i slika jedne od njegovih ljubavi, prekrasne Like koja je Novačiću poslužila i kao inspiracija za roman.
- Dugo sam živeo u Moskvi, družio se s umetnicima, išao u pozorišta u kojima je prirodno Čehov jedna od centralnih figura. Čitao sam mnogo o njegovom životu i posebno su me privukla pisma njegovim trima ljubavima od kojih je nesumnjivo najintrigantnija prekrasna Lika. Dugo sam mislio da se ona poigravala sa velikim piscem da bih na kraju ustvrdio da je, u stvari, bilo suprotno. To me je najviše podstaklo da kroz pukovnika Prutkova iscrtam priču o životu Čehova koja se, naravno, i završava čehovljevski jer Prutkov postaje sasvim tragikomičan lik

NIN 04. 11. 2004. - Lavirint večnih misterija
Da Vinčijev kod, Solaris
Na nedavno završenom Beogradskom sajmu knjiga pojavio se, napokon, roman koji izaziva mnogo uzbuđenja širom sveta (“Solaris”, Novi Sad 2004, sa engleskog prevela Nina Ivanović). Objavljen je u Americi pre nešto više od godinu dana, a već je rasprodat u osam i po miliona primeraka, na četrdesetak jezika. Holivudski režiser Ron Hauard upravo ga prenosi na filmsku traku. U većini evropskih zemalja neprikosnoveni je bestseler, ali i tema brojnih rasprava. Razni eksperti istorije religija, neki vrhunski poznavaoci Leonardovog slikarstva, brojni književni kritičari, istoričari, novinari, svi su se našli na istom zadatku - razotkrivanju “izmišljotina” Dena Brauna, profesora engleskog jezika, istoričara umetnosti i autora nekoliko bestselera sa sličnom tematikom. Tako hiljade zagriženika ovog religijsko-simbolično-političko-ezoterijskog trilera već imaju priliku da čitaju nekoliko knjiga o toj knjizi, naslovljenih uglavnom: Dekodiranje Da Vinčijevog koda. Ugledni nedeljni časopisi posvećuju mu desetine stranica, kojima dominira čuveni Mona Lizin smešak. Ispod bombastičnih naslova nižu se slike “zvezda” romana: Leonarda, Pusena, Viktora Igoa, Jovana Pavla II, Miterana, Diznijeve Male Sirene, drevne egipatske boginje Izide, srednjovekovnih vitezova templara, blistave staklene piramide u srcu najslavnijeg muzeja na svetu, Luvra.
Upravo u Luvru počinje zaplet, u tišini noći. Počinjeno je ubistvo, neobično inscenirano. Glavni kustos muzeja pronađen je mrtav, u položaju Leonardove Vitruvijanske figure, nagog čoveka raširenih udova i opcrtanog krugom. Za zločin je optužen čuveni profesor sa Harvarda, stručnjak za religijsku simboliku, Braunov heroj iz njegovog prethodnog romana “Anđeli i demoni” (“Solaris”, 2004). Istraga vodi do moćne katoličke organizacije “Opus Dei”, čija je nedavno izgrađena centrala u Njujorku koštala 47 miliona dolara (!), a potom i do samog Vatikana.
Čitalac, često bez daha, doznaje neverovatne podatke: o sudbini Isusa Hrista, o Sionskom prioriju, tajnom bratstvu osnovanom u 11. v eku, o Da Vinčijevim kodovima skrivenim na četiri zagonetna remek-dela renesansnog genija. Ko je zapravo Mona Liza, i kako je nastalo njeno ime? Ko je osoba što sedi s desne Hristove strane na Tajnoj večeri? Apostol Jovan ili tajanstvena žena? Da li je Isus uistinu za vođu svog pokreta odredio Mariju Magdalenu, a ne Petra? Jesu li četiri kanonska jevanđelja lažna? Pre no što konačno ne dozna najveću tajnu koja ga čeka na kraju romana, on će naučiti mnoge zanimljivosti i rešavati brojne šifre i kodove, kao aktivni učesnik u istrazi.
Zanimljivo je da poznata pseudoistorijska studija trojice Amerikanaca: “Sveta krv, sveti Gral”, koja je Braunu bila jedan od dva najvažnija izvora (drugi je slična studija pod nazivom “Templarsko otkrivenje”), nije podigla ni blizu toliko prašine kao Da Vinčijev kod, premda je još pre dve decenije obelodanila brojne nedoslednosti Biblije, iznoseći ključnu tezu na kojoj je Braun izgradio svoj triler: tajnu o braku između Isusa Hrista i Marije Magdalene, koju Sionski priorij čuva hiljadu godina, te o potomcima ovog para, svetoj kraljevskoj krvi, sang realu, odnosno Svetom Gralu! Naime, još jednom se pokazuje koliko je bitno kako je sve upakovano. A Dan Braun je u tome pokazao vrhunsko umeće.
Njegovi junaci nemaju nikakve psihološke konzistentnosti ali su savršeno ubedljivi. Vode nas u lavirint večnih misterija iz neiscrpnog rudnika teorije zavere. Braun vešto eksploatiše teme koje neprestano golicaju ljudsku maštu: templari, katari, egipatske piramide, rukopisi s Mrtvog mora, tajne pohranjene u podrumima Vatikana... U skladu je s duhom vremena kada govori o religiji, ali koristi potrebu modernog čoveka za čarobnim i tajanstvenim. Feminističkim diskursom, zasnovanim na priči o svetom ženskom principu ili svetoj ženskosti, oduševljava čitateljke. Svoju priču garnira anagramima, zamršenim šiframa, kodiranim porukama. Njegovi obožavaoci kažu da je napisao jednog Harija Potera za odrasle. Upravo ovo poređenje, odnosno činjenica da je u pitanju fikcija, čist plod mašte, može da obesmisli sve napade na Braunovu knjigu. Međutim, fikcija ovog vrhunskog erudite bogato je dokumentovana i poziva se na neke stvarne knjige i spise. Što je još neobičnije, na kraju svog romana pisac daje listu korišćene literature (što je, nažalost, izostavljeno u srpskom prevodu).
Ali, Braunova fikcija možda i nije sasvim nevina. Poput mreže Interneta, ona informiše i dezinformiše. Optužuje grosso modo Vatikan ne samo za brojne manipulacije i skrivanje istine o Hristu, već i za podržavanje kriminalnih organizacija. Katolička crkva se još nije zvanično oglasila, premda se u štampi govori o tome da njeni prelati pripremaju odgovor. Ide im u prilog to što je Braunova osnovna teza opovrgnuta snažnim argumentima. Naime, iza priče o Sionskom prioriju, tobožnjem bratstvu iz doba krstaških ratova, krije se zapravo mutna organizacija koju je osnovao izvesni antisemita Pjer Plantar, posle Drugog svetskog rata. Da je poživeo samo još nekoliko godina, taj samozvani potomak francuskih kraljeva i Isusa Hrista danas bi likovao.
Bilo kako bilo, uzbudljivi Da Vinčijev kod zaintrigiraće i najskeptičnijeg čitaoca. Ako se ovaj, pri tom, zatekne u Parizu, odjuriće u Luvr da bolje razgleda staklenu piramidu, kao i Leonardovu Đokondu i Bogorodicu na stenama. Ukoliko najpre ne ode u crkvu Sen Silpis da potraži zlatnu liniju što se provlači između njenih podnih kamenih ploča. Po Braunu, to je nekadašnji nulti meridijan koji je krajem 19. veka zamenio Grinički. Prateći trag te takozvane ružine linije koja se na jednom mestu izgubi pa se onda ponovo pojavi, čitalac može sresti druge čitaoce s raznih krajeva sveta, što su se sjatili u ovaj božji hram istim povodom.
Za razliku od Luvra i Mona Lize, koji su večito pod opsadom turista, crkva Sen Silpis je bila mirno i tiho mesto sve do minulog leta, kada ju je zadesila prava najezda ovih poklonika “književnog turizma”. Zapanjeni sveštenici, nakon što su doznali šta sve horde stranaca traže po crkvi, istakli su na vidnom mestu obaveštenje sa više ta čaka i zaključkom da su pomenute istine koje iznosi “izvesni roman” obične izmišljotine. Međutim, ova kurtoazna molba radoznalcima da se malo otrezne, nije urodila plodom, te je vrlo brzo uklonjena. Mnogo ubedljivije je delovao poziv jedne francuske turističke agencije koja je organizovala obilazak Pariza pod nazivom “Da Vinčijev kod”! Sva je prilika da u tu neobičnu ponudu nije bila uključena besomučna jurnjava pariskim bulevarima, popularnim smartom ili rendž-roverom, kao u romanu.
Iako sveštenici crkve Sen Silpis najzad ponovo pronalaze svoj mir, Da Vinčijev kod u Parizu, u ove jesenje dane bogate kulturne ponude, ne silazi s prvog mesta liste najčitanijih knjiga. To je istinski fenomen koji tek treba da osvoji naše prostore. Jedan francuski novinar kaže da ga uspeh ovog romana plaši. Budući da se toliko poigrava sa okultizmom, mogao bi podstaći kod ljudi iracionalno ponašanje. S te strane, mi nemamo razloga za brigu. VESNA CEKELJIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Revolucija i drugi monstrumi
Kandže, Samizdat B92
To da su ovde davno minula vremena socijalne bezazlenosti očevidno je, pored mnogo čega drugog, i zahvaljujući stanju u tzv. omladinskoj književnosti, čiju je nekada “meku” tematiku pubertetskog odrastanja i (srednjo)školski naivne erotike zamenilo robustnije interesovanje za politiku, seks i ostale jače narkotike. Četvrti objavljeni roman u poslednje četiri godine agilnog autora mlađe generacije Marka Vidojkovića (1975) verovatno je najreprezentativniji ovdašnji izdanak tog inače planetarnog događanja koji donosi sve izrazitiju brutalizaciju književnosti za mlade i sve primetniju infantilizaciju literature i umetnosti za takozvane odrasle.
U situaciji ubrzanog nestajanja uzrasnih razlika u prijemu popularne kulture, kojoj se sve češće priklanja i lepa književnost, pa globalno omiljeni autori poput Koelja, Rolingove ili filmski “sažvakanog” Tolkina postaju kulturološke ikone sveopšteg ukusa, ni beletristički ambiciozno propovedanje već poslovične adolescentsko-mladalačke generacijske pobune ne može, čini se, da dobaci daleko od markentiški raspoznatljivih i prihvatljivih obrazaca. “Kandže” igraju baš na tu “kartu”, na izvestan način samosvesno spajajući ovdašnju “svetlu” tradiciju novijih vremena sa svetskim megatrendovima. Pripovedajući o studentskom i građanskom protestu iz sada već davne ‘96-97. godine, Vidojković to, reklo bi se, čini kombinujući opšta žanrovska mesta poput, recimo, “Otpisanih” i “Matriksa”, odnosno “narodnooslobodilačke”, urbano-gerilske ili partizanske fikcije i aktuelne sajber-mitologije iliti epopeje.
Središnji lik ovog omladinskog “hit-romana” predstavlja, dakle, spoj revolucionarno usmerenog lumpenproletera i studentskog tribuna, s jedne strane, i heroja borbe protiv civilizacijskih matrica privida i iluzija, s druge strane. Krećući se između socijalno angažovanih tirada u amfiteatru beogradskog Pravnog, konspirativnog skrivanja po haustorima i stanovima te kordona u Kolarčevoj, kao i metafizičkih uvida u “paralelni Beograd” u kojem “smo nas sto hiljada budala b ili stanovnici paralelnog sveta” i to “u zemlji iza ogledala”, Vidojkovićev psihodelični “junak našeg doba” obdaren je natprosečnim fizičkim i seksualnim moćima koje nemilosrdno troši u autodestruktivnom iživljavanju revolta protiv nepodnošljive rugobe stvarnosti. Hibridna žanr-estetika “Kandži” je, otuda, dobrim delom “zaprljana” neo-pank senzibilitetom “krvi, znoja i sperme”, što celom poduhvatu daje izgled prilično bizarne mešavine.
Ali ni to nije sve. Osim žestoko “nafilovane” priče o demonstracijama, višestruki žanrovski melanž romana na okupu ponajviše drži naslovna horor-fantastika, oličena u ambivalentnoj simbolici čudovišne stvarnosti miloševićevskog doba koju nosi halucinantni progonitelj, “monstrum od tri metra, sa ogromnim kandžama, koji je sekao sve, i decu, i drveće i životinje, i snove i duše”, a nadilazi je i nadvladava pojava-vizija zanosne i vidovite ljubavnice bez trepavica, sveznajuće suđaje koja zabludelog junaka neprestano opominje “Ti si ključni deo ovog protesta”, šaljući ga iz svog kreveta pravo na ulicu, da ispuni misiju i izmeni zacrtanu budućnost. Revolucija, plišana ili ne, ukazuje se tako, u svetlu generacijske dosetke, kao skoro nezaobilazno međukoitalno rintanje iliti nasušni opijum za mladi narod bez šanse za normalan život u zemlji možda trajno pokopanih nada.
Na ovaj način zasenjeni čitalac se takoreći neočekivano razabira u srcu problematične valjanosti ove knjige. Za razliku od “društveno angažovanih” ostvarenja perjanica prethodne generacije Arsenijevića, Ćirića ili Žurića, čiji junaci behu gotovo “tradicionalni” ironični gubitnici s manje-više trpnom filozofijom življenja pod nepodnošljivim pritiskom podivljale Istorije, Vidojkovićeva junačina i ostali prvoborci građanskih protesta s mnogo patosa, hedonizma i besa uzimaju stvari u svoje ruke, preobražavajući se - kako to pokazuje završni antiklimaks romana - konačno u rđavu decu koja jedu svoju revoluciju i vlastitu nepomirljivost. Svekolika relativizacija vrednosti koja iz ovoga proističe ne oponir a toliko samoj stvarnosti (naprotiv, moglo bi se reći), koliko protejskom, superžanrovskom liku samog romana koji, opsesivno stapajući po pravilu aksiološki jednostavne i hijerarhijski jasne narativne obrasce, tom svojom, jedva prikrivenom protivrečnošću možda na posredan način zaista svedoči o dubinskoj i sudbinskoj pometenosti onog generacijskog senzibiliteta iz kojeg je i proizašla. TIHOMIR BRAJOVIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Da li je Bog iščileo?
Tačka, Stubovi kulture
U završnoj pesmi prvog ciklusa nove Simovićeve zbirke govorni subjekt se pita da li Sizif (svakako, onaj mitski, ali ovde unekoliko drugačije zamišljen) pokušava “tačku” da izgura “na vrh brega i boga” i da li ga ona, postajući sve teža, s vrha brega survava u podnožje i “pod đonove božje?” A u pesmi koja, sama sobom čineći šesti ciklus, finalizuje zbirku veli da je sve nevolje koje od iskona prate ljudski rod uspeo da preživi “zagledan u tačku”, u onu sve dalju i sve sjajniju koja “obuhvata i sadrži sve!”
Između ovih dveju, graničnih i oprečnih, varijanata tačke - moglo bi se razumeti: između kolosalnog neuspeha prividno sve većih naših moći i sve udaljenijeg uporišta koje jedino još izvor metafizičke svetlosti može da ponudi - odvija se vajkadašnja čovekova sudbinska drama. Imamo li u vidu broj pesama u kojima se pojavljuju i funkcija koje im je pesnik namenio, Dunav i ribe su, po snazi i obuhvatnosti simboličkog dejstva, u ovoj zbirci gotovo ravnopravni sa tačkom. Doima se, štaviše, da je ceo njen “prostor događanja” u okrilju tekuće vode koja nosi sile kreacije i destrukcije, simbolizuje čovekovo postojanje, “proticanje” i obnavljanje... Sva je prilika, Simović je nameran da nas suoči sa vanvremenim i univerzalnim obeležjima rečene drame koja će se, iz ciklusa u ciklus, sve vidljivije ukrštati sa današnjim i ovdašnjim.
Nalik fantazmima koji opsedaju svest i zamračuju vidik, pesme prvog ciklusa se slažu u imaginativnu realnost grotesknih bića i zlokobnih utvara. Što više ona izmiče poimanju (“Zna li iko da kaže šta je ovo?”... “Odakle je ovo preda me banulo?”), utoliko više deluje kao neminovnost. Posreduju ove pesme, u stvari, doživljaj nepovratno poremećenog ustrojstva našeg sveta. Mada ne prestaje da govori iz našeg vremena, ovaj doživljaj pesnik u prvom ciklusu sugeriše koristeći se mitskom inscenacijom i simbolikom, a u drugom hrišćanskom (sa ribama i ribarenjem u simboličkoj, ali i u motivsko-tematskoj ravni). Saglasno toj promeni, svekoliki poremećaj Odozgo zadanog sklada predsta vljen je na drugačiji način: božanska i ljudska istina su - kaže se u jednoj pesmi - razdvojene pa je, ne nalazeći “čoveka za svedoka”, i bog “gore iščileo”. U pesmama drugog ciklusa, stoga, uočavamo projekcije biblijskih tema i ideja u savremene okolnosti, ali i skeptičan pesnikov odnos spram njihovih poruka i pouka.
Većinu pesama u središtu zbirke (treći ciklus) sa lakoćom čitamo saobrazno širem kontekstu, mada ne bi trebalo prevideti mogućnost da je, implicitno, njihov predmet sama poezija. Shvaćena u užem smislu, kao iskušavanje moći reči, i u širem, kao duhovno oslobođena delatnost koju parterna realnost na mnogo načina ugrožava. A to, opet, donosi unekoliko novu varijantu razumevanja idejnog koncepta zbirke razvijenog između navedenih (i uslovnih) značenja tačke. Mogu, dakle, ove pesme da deluju centrifugalno, ali je delotvorno i njihovo korespondiranje sa pesmama petog ciklusa u kojima je čitljiva upitanost o smislu pokušaja da se pronikne naum Više Organizacije.
Kako god bilo, nesporno je da nas pesme u drugoj polovini zbirke (ponajviše one u četvrtom ciklusu) privode neupitno našoj realnosti završnice prošlog veka. I tu smo (koji put već!) u prilici da konstatujemo besprimerne Simovićeve stvaralačke moći u praktikovanju onog što se nekad zvalo angažovana poezija. U njegovom vidnom polju su poznati likovi i događaji; društvene, političke i kulturne prilike na koje oni presudno utiču; posledice koje za njima ostaju u materijalnoj, moralnoj, duhovnoj sferi. Ni na tren nam se ne postavlja pitanje šta i koga “ciljaju” ove pesme ironijskih, kritičkih, satiričkih svojstava, ali nam, podjednako, na um ne pada pomisao da se njihov kreativni učinak ovakvim dejstvom iscrpljuje.
Da je o jedinstvenom pesniku reč odavno nije novost. Simovićeve su pesme neporeciv moralni čin i poetska kreacija najvišeg reda. On je pesnik kadar da stvaralačke zamisli neuobičajene složenosti i slojevitosti realizuje prividno krajnje nepretencioznim postupkom i jednostavnim jezikom. Po odredbama koje se broje, njegova je poezija nesumnjivo srpska (i ovaj poetski tekst može biti integralno pročitan u otadžbinskom “ključu”), po punom stvaralačkom kapacitetu je neomeđeno relevantna... A to su, razume se, tek neke od odlika čudesne zbirke Tačka. BOGDAN A. POPOVIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Fantastični realizam Borislava Pekića
Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić
Sredina šezdesetih godina donosi značajne promene u srpskoj prozi. To se, pre svega, odnosi na knjige Vreme čuda Borislava Pekića, Bašta, pepeo Danila Kiša i Moja sestra Elida Mirka Kovača. Sve tri su ove knjige objavljene 1965. godine. Njihov je značaj u tome što prave vidan preokret na poetičkoj mapi pripovedne umetnosti na srpskom jeziku.
Dotadašnja prozna praksa prevashodno je počivala na samoj stvarnosti, odnosno na učinku koji stvarnost proizvodi u piščevoj imaginaciji i, konačno, u njegovom rukopisu. U takvom konceptu stvaranja - svet profiliše junaka, njegov svetonazor i njegovu ljudsku sudbinu.
Pojava već pomenutih knjiga menja takvu poetičku praksu. One, svaka na svoj način, u praksi pisanja pokazuju kako se znanjem, odnosno iskustvom zasnovanim na knjigama i raznim vrstama dokumenata može prevazići ideja stvarnosti. Dakle, znanje o svetu može zameniti sam svet.
Paradigma je takvoga znanja Judin pogled na svet i ulogu mesije u Pekićevom Vremenu čuda. Juda, sopstvenom ulogom, obdelava starozavetne proročke besede kako bi se one mogle obistiniti i odrediti sudbinu čovečanstva. To znači da znanje, koje ima oblik proročke besede, i Juda kao izvršilac starozavetne poruke opredeljuju sudbinu sveta, pa i priču o svetu. Takva se priča više temelji na znanju i Judinom pozvanju nego na stvarnosti koja bi mogla da pokrene priču i Judino delanje. Sličan je udeo znanja i dokumenata u profilisanju priče i u knjigama Bašta, pepeo Danila Kiša i Moja sestra Elida Mirka Kovača.
Na zaveštanju kao svom evokativnom predlošku i “Post scriptum”-u, koji fingiraju dokumentarnost, utemeljen je i Pekićev roman Hodočašće Arsenija Njegovana (1970). Ovaj roman predstavlja samo zglob u kičmi njegovanskog rodoslova. Pošto raspolaže “tuđim” tekstovima - zaveštanjem i Arsenijevom predsmrtnom ispovešću, Borislav Pekić je mogao da postane “priređivač rukopisa”, a zatim i samozvani “hroničar klana Njegovan-Turjaški”, kako to potvrđuje “Post scriptum” u romanu.
Zaveštanje kao dokument, sukcesivno i u delovima, prati Arsenijevu ispovest koja je i priča i motivaciono opravdanje testamentu. Priča je tako dokazni postupak kojim se testament proverava i utemeljuje. Pošto priča traga za punom istinom i razlozima koji su odredili tragični Arsenijev kraj, njoj je potrebno i dodatno pouzdanje. Nalazi ga na kraju romana, u mistifikaciji kojom Borislav Pekić kao priređivač objašnjava kako je došao do rukopisa romana. “Pronađeni rukopis” je forma druge pripovedačke refleksije. Još tačnije - takav je rukopis samo tekstovna podloga kojoj konačan oblik podaruje neko ko je po svojoj prirodi i funkciji svedok i poetički priređivač.
A to je već ona poetička odlika romana sa koje je uputno reći kako takav roman nekim svojim elementima ukazuje na novu tekstualnost. Ceo taj poetički sistem omogućava da Arsenijeva ispovest i priređivačeve intervencije iznedre lik upokojenog kućevlasnika i njegovu istinu o događajima koji su smrti prethodili. Pri tome, uloga je priređivača znatna, jer i sam on u “Post scriptum”-u priznaje kako je “nezadovoljan pasivnom dužnošću priređivača, možda i nehotice prisvojio aktivnu ulogu prerađivača”. Fingiranoj verodostojnosti priče treba da doprinese i “Genealogija doma Njegovan-Turjaški” koju je priređivač priložio uz roman “zarad uvida u položaj koji poč. Arsenije zauzima na porodičnom stablu”.
Sve ovo pokazuje da Pekićevo Hodočašće Arsenija Njegovana ne radikalizuje poetički koncept nove tekstualnosti. Ovaj roman, naime, podjednako gradi priču na materijalu stvarnoga života i dokumenta kao njegove tekstualne podloge. No, kao što je prisustvo tradicionalne motivacije i iskustvene, životne građe u romanu potvrda njegove klasične forme, jednako su “tuđi" tekstovi i značajna uloga priređivača rukopisa znak da je unutarnji sklop Hodočašća ozračila nova tekstualnost.
Unutarnji sklop ovoga romana, tačnije njegov sadržaj, takođe je podriven duhom ironije. Istorija je u Hodočašću ironijska struktura koja pokazuje kako se ponovljene sekvence prošlosti u životu istoga junaka pre tvaraju u ruganje ideološkim i utopijskim projektima, čija je žrtva Arsenije Njegovan. U takvoj ulozi on postaje protagonista tragi-farse. Otud je i slika njegovog “gordog” posrtanja u sudaru sa istorijom koju ne razume i ne prihvata komična i groteskna.
Razumevanje groteske u Pekićevom opusu, pa i u Hodočašću, stoji u vezi sa književnoistorijskim iskustvom iz kojega su rođeni danas dominantni tokovi moderne drame i romana. Arsenije i njegov lični pakao izraz su potpune neprilagođenosti vremenu u kojem on pokušava da dobije davno izgubljene ratove sa istorijom i idejom o porodici i posedu kao uporištem njegovanske argonautike.
Sam nesporazum junaka sa istorijom čini da Arsenije bude na udaru groteske koja u sebi udružuje tragično i komično. Groteskna pozicija Pekićevog junaka čini da on, umesto da poseduje, postaje posed sopstvene posedničke strasti. Imanje i kuće vladaju Arsenijem, a ne on svojim posedom.
Tema posedovanja je okvir u kojem istorija pritiska Arsenija. Njegov biološko-socijalni koren truju i razaraju slike revolucionarnih zaokreta koje prete da unište i njegov lični san o zlatnom runu. Postupajući po nalogu kolektivno-nesvesne memorije roda, što čini stalno delatnim prošlost, porodicu i posed, Arsenije je manje živ čovek a više funkcija. On je, u stvari, tipični izdanak porodične mitologije, zaostao nakon što je iznad vrata njegovanskog doma obešeno crno runo rodoslova.
Arsenije ne zna za takav ishod porodične argonautike; on izvan vremena živi neku drugu, fantomsku stvarnost, pa zato i njegovo hodočašće deluje snohvatno i groteskno. No, ova snohvatica, u kojoj Arsenije dobro ne razaznaje stvarnost, a posebno je ne tumači dobro, ipak čini mogućim njegov utvarni opstanak. On restaurira jedno mrtvo vreme, hrani se njegovom krvlju i, ne odvajajući se od imaginarnog posedničkog koca, pohodi mesta pobuna i vrenja, kako bi mogao gađati u samo srce revolucije.
Jednom rečju, Arsenije je instrumentalizovana, postvarena ličnost, dakle čovek koji ne poseduje nego je po sedovan. Ta okolnost se mora imati u vidu ne samo kao argument pogodan pri karakterizaciji Arsenijeve ličnosti, već i kao činjenica od presudnog značaja za razumevanje unutarnje arhitektonike ovoga dela. Posed kao ideja i smisao, ali i kao lično zlo, odnosno Arsenije kao poklonik koji je tom zlu prodao i zaveštao dušu, jesu pokretači tragi-farsične priče u romanu. Ti su činioci ugaona tačka motivacije na kojoj počiva sudbina junaka, a samim tim i logika književnog teksta ili svet romana što opredmećuje Arsenijevu sudbinu.
Živeći svoje mrtvo vreme i umirući kroz svoje žive uspomene, junak Hodočašća nesvesno gradi psihološku perspektivu koja omogućava da se njegov otklon od stvarnosti, odnosno sveprisutno odsustvo iz sadašnjeg vremena, prihvati kao nešto sasvim prirodno. Njegov grad-jaje, tačnije kuća kao mikrokosmos ili statusni simbol posedovanja i moći, prividno su dobar zaklon od nepodopština varljivog vremena i istorije. No, kada bude probijena opna što deli ta dva sveta i izolaciju od stvarnosti, to jest kad Arsenijeva dobrovoljna izolacija ustukne pred željom da vidi kako su mu kuće, on će spoznati zaludnost kolektivnog i, dabome, ličnog sna o posedovanju. Na to nadovezuje pustoš i besmisao sopstvenog života.
Mrtvo vreme, dakle, nije postojalo; nešto se s njim i u njemu događalo. Godine nisu pojeli skakavci, nego ona neman što je podigla glavu marta 1941. da bi udarila po civilizaciji utemeljenoj na posedu i, na kraju, došla glave Arsenijevim kućama-lepoticama i njemu samom. To tragično saznanje kulminira na kraju romana u retorički intoniranom Arsenijevom pitanju, u stvari u rezignaciji i priznanju kako se nikada nije bavio sobom nego kućama koje su netragom iščezle kao i dugoveki njegovanski san o zlatnome runu.
Sticaj nepovoljnih istorijskih okolnosti u kojima se, nimalo ih ne razumevajući, našao Arsenije Njegovan, učinili su da on bude lik na udaru groteske koja u sebi udružuje tragično i komično. Tragično u Pekićevom romanu proističe iz činjenice da glavni junak pokušava da restaurira već propali svet. To obesmišljava njegovu akciju, čineći je zaludnom i smešnom.
Veza između tragičnog i komičnog sadržana je u Arsenijevom nesporazumu sa istorijom. Nesporazum pogrešno usmerava akciju junaka koja posledično proizvodi njegove tužno-humorne postupke. Susret tragičnog i komičnog posebno se dobro sagledava na fonu Arsenijevog razumevanju događaja iz juna 1968. Studentske demonstracije on ne gleda iz perspektive vremena sadašnjeg. Njegov vremenski horizont zaturen je u davno minulom dobu, dok čitalac iste događaje vidi u perspektivi svoga znanja o burnom vremenu naše novije istorije. To znači da je čitaočeva perspektiva, u odnosu na predstavljene događaje, postavljena iznad pripovedačeve (junakove).
Različita perspektivna udaljenost od događaja ili od tačke gledišta iz koje se oni mogu dobro videti i razumeti, jeste činilac koji omogućava komičnu grešku. Studentske događaje iz 1968. Arsenije pokušava dešifrovati pogrešnim kodnim ključem koji mu je podarila dugogodišnja dobrovoljna izolacija. Otud on stavlja znak jednakosti između tog događaja i martovskih demonstracija iz 1941. Viđena iz receptivnog horizonta, koji podrazumeva svest o društvenim promenama što su se u međuvremenu desile, Arsenijeva donkihotsko-patetična, odnosno staračko-sopstvenička kočopernost deluje tragikomično, upravo groteskno. Na tom “višku” čitaočeve informacije, dakle na motivacionom materijalu koji se ne nalazi u delu nego u širem narativnom (civilizacijskom) iskustvu recepijenta, utemeljena je mogućnost pravog razumevanja ovog dela (...)
Na paradoksima i inverziji, na priči-autoportretu, na reljefnoj karakterizaciji likova i slikovito oživljenom duhu vremena, na dobro uklopljenom dokumentu u imaginiranu priču, te, konačno, na živom, zanimljivom pripovedanju i inoviranom postupku, Borislav Pekić je srpskoj književnosti podario izuzetno značajan roman. PETAR PIJANOVIĆ
Vreme 04. 11. 2004. - Splin nemogućeg povratka
Kiša i hartija, Svetovi
Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče. Oni momci s kojima sam svirao u Pragu? Na studijama su učili od majstora iz "Art Ansambl of Šikago". I znaš šta su mi rekli? Da ovi iz Ansambla, njuške koje su svirale po celom svetu, ponekad, kad se opuste, posle sešna, kad se malo popije i povuče, ono, kad se oplete priča, govore kako ima neki nenormalan grad gde su bili na festivalu džeza koji se zvao Dani džeza, i da im je tamo cela sportska hala skandirala da ih pozove na bis, kao da su Stounsi. Pazi, to je teška muzika, avangarda; nema hitova. Ali masa udara rukama po metalnoj ogradi, zove artiste na bis. (...) A ko sad zna za to? Ko se seća? Ma niko, rekla je Sonja, ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko nije ni čuo.
Svaka ruža lutanja pre ili kasnije uvene, pa ruža vetrova lutaoca ili lutateljku dovede nazad kući, ukoliko "kuće" uopšte negde ima, što principijelno i "filozofski", što bogme i posve realno i konkretno. Pošto ni "kuća" nije baš mirovala u (ionako nemogućoj) Svetoj Nepokretnosti, sve čekajući Lutaočev povratak onako okamenjena u nekakvom vanvremenskom limbu, nego se i ona sama menjala, onoliko, možda i do iritantne ili pak otuđujuće neprepoznatljivosti za Povratnika, odjedared vatrozno obuzetog potragom za Tajanstvenom Supstancom jednog vremena, jednog unikatnog i neponovljivog rasporeda stvari, bića i pojava u kojem se kadgod osećao najbolje, to jest vaistinu kod kuće. Pa dobro, zašto je onda ikuda i odlazio?! Eh, kad bi na to pitanje bilo jednostavnog odgovora, teško da bi onaj Darvinov dlakavi drugar ikada i silazio s drveta... A da li bi to možda i "bilo bolje", to ionako nikada nećemo saznati: prekasno je.
U novom, tako raspričanom i de(kon)centriranom, na sve strane rastresenom romanu Kiša i hartija ovih se "povratničkih" problema i nedoumica/nedosanica dohvatio i Vladimir Tasić, kanadski Novosađanin i pisac fenomenalnog Opro štajnog dara, s tim da je "škrtost", sažetost i elegantnu lirsku perfekciju svog prethodnog romana ovde trampio za "baroknu" opširnost i postmodernistički surfing po skrivenim znanjima drevne i savremene (pot)kulturne "utuljene baštine" svih vrsta, uz obilje citata, parafraza, persiflaža i (pre)dugačkih ekskurza gde god već njegovu pripovedačicu hirovita misao odvede. Da li je to bila dobra trgovina? U neku ruku da, u neku ruku ne, što bi rekao onaj narkoman iz vica…
A ta je naratorka, Tanja, Novosađanka koja je proglavinjala svetom koekude da bi se, pritisnuta onim najstrašnijim, najtotalitarnijim, a ipak najneizbežnijim teretom: onim porodičnih obaveza i svakojakih, često i neizrečenih, moralnih ucena Bližnjih, na koncu povrnula toj "kući" koje možda još ima negde pod senkom Tvrđave, ali bi to tek trebalo ispitati i dokazati, u okolnostima izmenjenog Grada i izmenjenog Sveta; i ta je potraga, to jest ono što je Tanja našla u serklu novih, nekako "postapokaliptičkih" prijatelja, zapravo "središnji tok" radnje romana, izobilno filovanog flešbekovima i drugim putovanjima na Stari, Novi i ostale kontinente, ali bogme i u Istoriju, onu "lokalnu" i porodičnu, krvavu koliko to Istorija na ovim košavnim predelima obično jeste, i traumatičnu koliko valjda mora da bude, mada malo-malo pa izraste neka generacija kojoj se pričini da je s tim jednom zavazda gotovo. Kad ono – međutim! Nastane nova tarapana, a celovita se Slika Sveta raspadne u niz hororolikih krhotina, kao što se i duše te generacije premijerno, a zauvek i nepopravljivo, rascopaju na mirijade drhturavih, nesnađenih delića.
Nema kod Tasića, na eksplicitnoj ravni, ničega od "opštih mesta" Povampirene Istorije: ni onog već ubibože dosadnog bombardovanja ni koječega drugog, a ipak je sve uistinu bitno tu, na broju, to jest tu je onaj postkoitalni spleen koji "nas" je zahvatio nakon što nas je Istorija višekratno izsilovala, natenane i meraklijski. Odenuvši Priču u vazda zgodnu odoru (izgubljeno)generacijskog bluza, Tasić ispisuje omaž narašt ajima koji su učinili da Grad "baca svetlo daleko" (leitmotiv: Suba alias Rex Ilusivii), štono bi rekao Pevač iz jedne druge, veće i južnotužnije varoši, podsećajući tom, jednom od središnjih pripovedačkih intencija pomalo na "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, mada se stilsko-motivske srodnosti tu negde manje-više okončavaju.
Sastavljajući parčiće Istorijom razbijenog i sadistički izgaženog stakla iliti ogledala lične, generacijske ili gradske "bolje prošlosti" – koja, znamo, nikada nije jedan-kroz-jedan postojala u "stvarnosti", pa ipak je, tobože paradoksalno, sve samo ne laž! – Tanja beznadežno krpi froncle jedne Celine koja to više nikada neće biti. A šta drugo Povratnik i može da radi, bez obzira da li je neko prethodno vreme proveo u doslovnom, fizičkom (samo)izgnanstvu, ili se tek očajnički-samozaštitno bio izmestio iz duševnog potpalublja besramne epohe? Šteta što je Tasić mestimično preopteretio roman bespotrebno dugim "eruditskim" ševrdajima ovamo i onamo: hajde, nije važno što bi roman bez njih bio komunikativniji – to ne mora svakome da bude cilj: važno je što bi bio bolji. Romaneskniji, ako ćemo pravo. No, i ovako, Kiša i hartija iznimno je delo, kreativni trijumf jednog dragocenog osećanja Sveta i Teksta, posveta krhkim i rastvorljivim kulisama Grada u poganom vremenu, ergo one "kuće" koje možda zapravo i "nema", ali u kojoj nam valja živeti, pisati i čitati, dok nas čuva Duh Mesta, satkan od njegovih najfinijih priča, kakvima se i Tasićeva pridružuje. TEOFIL PANČIĆ
Politika 08. 11. 2004. - Kijanje nad istorijom
Orkestar na pedale, Narodna knjiga
Svoju višetomnu romanesknu hroniku „uklete i izmišljene Kolubare” Radovan Beli Marković nastavlja „Orkestrom na pedale”, romanom o valjevskoj Ludoj kući, odnosno doktoru Suboti, njenom prvom ukaznom upravitelju. Izuzev uvodne i završne reči, koje je zadržao za svevidećeg naratora, pisac je naraciju prepustio upravo doktoru Suboti, „školovanom iscelitelju duševnih vredi”, gradeći ovo delo kao roman jednog junaka, ujedno i naratora, ali i pored te, u osnovi, vrlo jednostavne forme, ni u ovom Beli Markovićevom romanu sama naracija nije nimalo jednostavna. Ne zato što teče u trokratnoj sukcesiji raznih doktorovih zapisa, dokumenata, pisama i ostale građe, nekako preostale nakon nestajanja Lude kuće posle požara i povodnja podzemnih voda.
Sva ta izvorna i heterogena građa uopšte ne izgleda kao sirova građa, već je stilizovana kao opširna i žanrovski razlomljena hroničarska povest koju ispisuje upravnik kolubarske bolnice, govoreći ne samo o godinama dok je on, počev od februara 1913. godine, bio upravnik, već i o dugogodišnjoj izgradnji njenog dvospratnog zdanja tokom druge polovine 19. veka, ali isto tako, i o sebi i svome životu, o svojim uspomenama, snovima i umišljanjima. Fikcionalnost i naratora i predmeta ne sprečava pisca da za priču o doktoru Suboti i njegovoj «zabludelih duša bolovaonici» upotrebi sasvim prepoznatljiv vremenski okvir od sto godina, preuzet iz srpske istorije od tridesetih godina 19. veka pa sve do tridesetih godina 20. veka.
Jezik naracije
Ono što, doista, usložnjava narativnu strukturu romana o kolubarskom convictusu za oštećene duše, nije ta hronološki i žanrovski jasno omeđena i sređena podloga priče, već oblikovanje naracije, njeno jezičko i poetičko razvijanje. Bujna barokna naracija, a u njoj bezazorno brisanje granice između stvarnosti i fikcije, preplitanje onoga što se događa s onim što se umišlja, glavna su poluga Beli Markovićevog umetničkog postupka, koji bi se kao postupak oneobičavanja mogao označiti kao oneobičavanje „otežavanjem”. Razvijajući naraci ju, Beli Marković je sve više otežava oslanjajući se na neiscrpnu jezičku invenciju i neobuzdanu umetničku imaginaciju.
U ovom romanu jezik naracije buja do raskošne predimenzioniranosti, i u leksici i u sintaksi, prezasićen ne običnim rečima i jednostavnim konstrukcijama već otežavajućim arhaizmima i varvarizmima, iz njih izvedenim neologizmima, idiomima i okazionalizmima, uz to još otežan i semantičkim umnožavanjima u razuzdanoj sintaksi razbokorenih narativnih iskaza, koji osim deskriptivnosti, dobijaju i patetične, lirske, burleskne, ironične, simboličke i, kakve sve ne konotacije i konkretizacije. A poetika gledanja i tamo i amo, preko plotova stvarnog i nestvarnog, ovdašnjosti i onostranosti, istorije i zaborava, prolaznosti i večnosti, zdravlja duše i bolesti duše, pa i dalje, preko pameti razuma i pameti ludila, otežava ovu, ionako, otežalu naraciju.
Takav roman, naravno, traži vrlo predusretljivog čitaoca, bilo takvog koji će, uz mnoge rečnike i čitanke pri sebi, moći lako da se kreće i preko „horizonta očekivanja”, bilo onog čitaoca, koji će, mimo sve te glomazne aparature pisanja i čitanja, samo instinktom emocije da odgoneta piščevo „ludovanje” u jeziku i u priči. Jer, ni pisac se ne igra rečima nasumice; to su reči koje odzvanjaju i u sluhu i u duši, koje i znače i uzbuđuju.
Na mnogaja leta
Glavnog junaka romana, doktora Subotu, pisac je zamislio baš po meri svoje izuzetne jezičke invencije i povišene umetničke senzibilnosti i imaginacije. U ponečemu doktor Subota čak kao da prevazilazi pisca i izmiče mu, kao onda, na primer, kada upotrebi koju francusku reč, a ovaj drugi je, omaškom, napiše pogrešno. Subota to sebi ne bi dopustio! Mogao bi da se ljuti, zbog toga, na pisca i izađe iz romana, ali i ne mora to da čini, jer mu ovaj pisac i roman, ova izlistala naracija, dopuštaju više no iko drugi, tako da može da kaže sve što pomisli i oseti, dakle, da se time izdvoji među stotinama drugih književnih junaka.
Subota je paradoksalan i veoma individualizovan lik, odveć imaginaran i istovremeno odveć živopisan. Ranjenici, kaogod i „u Ludoj kući svi kohabitanti”, mogli su da osete na sebi „njegov miran, kao sa ikone pogled”, dok on sam video je sebe, u svojim najdubljim umišljanjima i identifikacijama, kao jednog od junaka „Čarobnog brega”, koga je „nemački pisatelj Herr Thomas Mann”, međutim, izgurao iz romana, a u stvarnosti balkanskih ratova, u kojoj se obreo svojom voljom kao „nepozvani i neočekivani Franje Josifa podanik”, Subota se „odvajaše od ovdašnjih tutundžija”, svojom burmuticom, ali „niti je iko, kraj toliko krvoliptljivih rana i furora rovovskog šarlaha, zapažao finu izrađenost opisane burmutice (koja se, kako se posle poznalo, među njegovim prstima dodatno kanda izrađivala!)”. Izuzmu li se izvesna zlopamćenja, njegovo se „rafinovano ušmrkivanje i ushićeno kijanje...primaše kao duševni odisaj visokog štima”, jer on „burmuticu nije nosio u džepu koliko u karakteru, zapahnjujući se iz nje mirisima nekog drugog sveta izvan kojeg živeti je tužno i onom ko nije dobar kao hlebac”.
Takvom junaku Beli Marković nije mogao da ne dopusti da na kraju romana izlije iz sebe, nezadrživo kao kad se kija, svoje razočaranje i sav očaj što mu se nakupio u duši od dolaska među Srbe, te da se, sav ojađen, zarekne na jednom od svetlih grobova „S vama - nikad više; nikad!” Od svog junaka i njegovog kijanja, ovog puta ne nad burmuticom već nad istorijom, tog nimalo ushićenog, već gorkog i uzaludnog kijanja, pisac se oprašta rečima svevidećeg naratora: „Na zdravlje i na mnogaja leta!" STOJAN ĐORĐIĆ
Politika 08. 11. 2004. - Biti ili ne biti
Bolest ili moderne žene, Zepter Book World
Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade, Elfride Jelinek, malo je poznata našoj široj čitalačkoj publici. Rođena je 20. oktobra 1946. godine u Mircušlagu, studirala je istoriju umetnosti i teatrologiju na Univerzitetu u Beču. Javivši se radio dramama, na umetničkoj sceni prisutna je od 1972, a ostvarila se kao dramski i prozni pisac. Njen rad, u osnovi angažovan, prati tri stvaralačke faze: kritika kapitalizma i potrošačkog društva; kritika patrijarhalnog ustrojstva sa zamkama koje se postavljaju ženi, ali bez pozitivne heroine; kritika fašističke prošlosti i antisemitističke sadašnjosti Austrije i Nemačke.
Ekscesna umetnička pojava, Jelinekova se danas smatra najizvođenijim dramskim piscem i jednom od najznačajnijih književnica na nemačkom govornom području. Drama „Bolest ili moderne žene”, zahvaljujući izdavačima „Cenpi” i „Zepter Book World”, pojavila se neposredno pošto je književnica dobila Nobelovu nagradu. U lepom prevodu Jelene Kostić, knjiga je propraćena nadahnutim i informativnim pogovorom Hajnca Klunkera.
Ženski ugao
Na sceni su dva para - ginekologa i stomatologa dr Hajdklif i njegova verenica Emili, lezbijka i vampir, te dr Beno Hundekofer, poreski savetnik, i njegova supruga Karmila, koja umire na šestom porođaju. Lak plen za Emili, Karmila budi u sebi Medeju i ubija svu svoju decu. Muškarci organizuju hajku, ali ubijajući prestupnice, i sami postaju vampiri. Uz više grotesknih nemih likova, pojavljuju se još i: Svetac, u ulozi rezonera, koji propoveda nepostojanje boga; Mučenica, istrošena radna žena; morbidno Stvorenje, sijamski spoj dve vampirice, nesreća ujedinjena u dvostruki jad.
Okrutna i snažna, drama je crnohumorna, dvosmislena i ponajviše simbolička. Primera radi, Emili ispija krv na slamčicu kao „koka-kolu”, a njenu i Karmilinu spavaću sobu krase dva kovčega (za počinak i ljubav) i dva zamrzivača (za leševe). Zadatak muškarca je da ženi donese večni mir - da li se to on stara o njoj, ili se ironijski sugeriše smrt? „Bolest ili moderne žene” u biti je kritika savremenog sveta, koja njegove ponore sagledava iz ugla socijalno marginalizovane i egzistencijalno tlačene žene, čiji je kredo: „Bolesna sam, zato postojim.” Pozicija u kakvu je gurnuta omogućava samo destruktivni bunt, što može da donese tek nova uništenja, u večitom krvavom krugu koji nema izlaza.
Simbolika preobražaja
Ovo provokativno štivo počiva na simboličkim značenjima krvi i vampira. Krv može predstavljati ženske sokove i, ironijski, strah muškarca - koji je u materijalnom svetu potčinjava, od dominacije žene u višem poretku postojanja. U krvi nastajemo i u njoj nestajemo, što objedinjuje ciklus rađanja i umiranja, ali u njega utiskuje beleg destrukcije, kao svojsvto ne samo savremenosti nego i ljudske prirode uopšte. Ritualni aspekt ovog simbola nosi sećanje na iskonsko ustrojstvo te njegov smisao oduzet našem vremenu, degradiran na poniženu ženu, na muškarčevu bojazan, ali i opominje na činjenicu da sve, pa i pripadanje višim sferama, ima svoju, neizbežno visoku, cenu.
Dvostrukost sveta, oscilacija između razornosti i rastrojstva te neostvarive želje da se povrati prvobitni mir, dvostrukost čoveka koji teži pozitivnom polu, ali nema ni sredstava ni snage da se odupre zlu, otvaraju krajnje relativizovani egzistencijalni prostor. On dozvoljava sve i ukida granice koje bi ontološki i etički objasnile - ili opovrgle - ljudske postupke. Njegov jedini stanovnik može biti samo vampir, biće koje i jeste i nije, koje pripada i ne pripada, dela i ne dela, i samo sluđeno kolebljivošću svog položaja i šupljikavošću svoje suštine. Da li muškarci ubijajući, čine dobro ili zlo? Rekli bismo zlo budući da se, do tada definisani makar naopakim društvenim redom, preobražavaju u stvorenja-između. Vapeći svetlo, električno osvetljenje kraja predstave, oni ostavljaju u finalnoj nedoumici. Zazivaju li to završetak užasa drame ili, poput svakog vampira, žude da se što pre povuku u zlokobnu sigurnost mraka i ponovo naoštre zube? DUŠICA POTIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 11. 2004. - Živopisno jezičko blago
Žargon, Biblioteka XX vek
"Žargon je jezik u malom" kaže profesor Ranko Bugarski a da je zaista tako, evo tek nekoliko, od mnogobrojnih primera iz knjige "Žargon" profesora Bugarskog: arhitortura («mučna arhitektura»), znojka (čarapa), zurka (frizura), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), mrtvak (hladnokrvan, ravnodušan čovek), šbbkbb (šta bi bilo kad bi bilo), apsić (apsolvent), sponzorište (sponzorisano pozorište), bedak, crnjak, banderaš, foteljaš, bajbokana, čirokana, blejka, dremka, otkačiška, šlogiška, salameza, smoreza,...
Knjiga "Žargon" profesora Bugarskog bavi se žargonom pre svega sa ligvističkog stanovišta, na obuhvatan i sistematski način koji do sada nije bio zastupljen, čime bi se, kako to sam autor zapaža, mogla uspostaviti izvesna ravnoteža, naspram sociološkog prilaza jeziku koji je do sada privlačio daleko veću pažnju. Knjiga sadrži četiri poglavlja u kojima je autor čitaocima predstavio rezultat višegodišnjeg bavljenja pojedinim lingvističkim i sociolingvističkim aspektima žargona.
Neformalni govorni varijeteti
Određujući obim i značenje samog termina žargon, Bugarski kaže da se u širem smislu žargonom može nazvati svaki neformalni i pretežno govorni varijetet nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društveno određene grupe (po profesiji, socijalnom statusu, uzrastu i slično). Obeležen specifičnim sredstvima, pre svega jezičkim i frazeološkim, slabo je razumljiv drugim govornicima istog jezika, koji ga neretko negativno vrednuju u odnosu na standardni jezik (možemo govoriti npr. o automehaničarskom, političkom, đačkom, studentskom, administrativnom, narkomanskom žargonu...). Bugarski predlaže osnovnu podela žargona na stručni (preterana šablonska upotreba stručnih naziva, koji u principu pripadaju standardnom jeziku), subkulturni i omladinski, koji obiluju maštovitim i živopisnim kreacijama («Žargoni ovih kategorija, posebno oni kriminogenih subkultura na udaru zakona, namerno su nerazumljivi izvan date grupe, pa se od svih vrsta jezičkih varijeteta menj aju daleko najbrže, u cilju zaštite od provale ’spoljnjeg’ sveta», navodi autor).
U poglavlju "Žargonizacija u tvorbi reči" podrobno je prikazan proces žargonizacije u sufiksalnoj upotebi imenica u našem današnjem jeziku. Za Bugarskog je žargonizacija pojava nove produktivnosti starih imeničkih sufiksa i drugih formanata, čiji su krajnji rezultat stilski markirane lekseme sa ekspresivnim i formalno-žargonskim senčenjem. U ovom poglavlju analizirano je 45 formanata žargonizovanih reči, a najviše prostora posvećeno je najfrekventnijem sufiksu -ak/-njak/-ljak: mobilnjak (mobilni telefon), bezbednjak (pripadnik službe bezbednosti), vilenjak (vlasnik vile, novopečni bogataš), tertetnjak (težak, nepristupačan čovek), zemljak (mrtvac), krmećak (novokomponovana narodna pesma), crtenjak (crtani film), dnevnjak (dnevna soba) i slično.
Otklon od standardnog jezika
Do sada je zabeleženo blizu dvesta reči na ovaj sufiks (spisak oko 1500 žargonizama, na svih 45 analiziranih formanata, naveden je u Prilogu na kraju knjige), a u navedenoj građi dominira prepoznatljivi duh autentičnog omladinskog žargona (familijarnog, ležernog, humornog, ironično-rugačkog i "zezatorskog", ali u suštini dobronamernog). U nastavku autor navodi žargonizovane tipova sufiksa kao što su: tejpadžija (radnik na traci na filmskom platnu), njakvaš (koji pije "njakvi" tj. vinjak), primatijada (skup studenata prirodnih nauka i matematike), kulana (zatvor), separatoteka (zbirka separata), laganić (laka muzika), kljovator (zubar), ložačina (zavaravanje), ali i neke izrazito «ženske» formante poput podvriskuša (pevaljka turbofolka), pinkeruša (koja odećom i šminkom podražava žene sa TV Pink), drmbulja (primitivka), oklopnjača (deblja prostitutka), zizovnjača (heroinska kriza), i danas posebno popularna pevaljka ( "reč koja se naprosto valja sa oblinama osobe na koju upućuje»). Takođe, Bugarski izdvaja i jedan broj nastavaka koji u standardnom jeziku imaju slabu podlogu ili je uopšte nemaju.
Oni se izvan žargona i ne upotrebljavaju, pa se tretiraju kao izvorno žargonski: defos (gluv), gegiš (geografija), krviš (krvavo tj.odlično), golijana (nudistička plaža), mobiška (mobilni telefon), ljaja (od ljakse, seljak), čukanjac (saobraćajna nezgoda), pukoje (ludak, sažimanjem od - puko je). Pregled sufiksa Bugarski završava sufiksom –ing (nastavak stranog – engleskog porekla karakterističan za leksiku i terminologiju nekih struka).
Lekseme poput smoking, miting, trening, parking već su se sasvim odomaćile u našem standardnom jeziku, a tu su još i: rafting (splavarenje), treking (praćenje nečije uspešnosti u poslu), brauzing (pretraživanje interneta), beking (pratnja glavnog pevača), vejting lista (lista čekanja), snoubording (skijanje na dasci), klabing (posećivanje noćnih klubova), brejnstorming («uzburkivanje mozga», tj. spontano grupno pretresanje ideja o nečemu) i slično. Na kraju, Bugarski se bavi i jednom novom, odskora aktuelnom jezičkom pojavom, tzv. slivenicama. Radi se zapravo o sociolingvistički motivisanom procesu građenja reči, koji je inspirisan engleskim kovanicama tipa motel (motel + hotel «hotel za motoriste») ili smog (smoke + fog, «mešavina dima i magle»), gde se slivanjem prvog dela jedne i drugog dela obrazuje nova reč. Različitim modifikacijama ovog obrasca dobijene su šaljive verbalne kreature poput: smorikson (đački leksikon koji "smara"), rodmansa (romansa pevačice Madone sa košarkašem Rodmanom), krađanin (građanin uhvaćen u krađi), dišomor (direktor škole), glupantrop (glupak), bliznismen (naš poslovan čovek privilegovan bliskošću s vlašću), dafinitivna (propast štediša)... Slične primere pronalazimo i u trima obalstima javne upotrebe jezika – nazivi emisija na radiju i televiziji, novinske rubrike i naslovi tekstova u štampi: Rokumenti (dokumentarna TV emisija o roku), VREMEplov (u listu Vreme), ROMAntično (naslov izveštaja o pobedi fudbalskog kluba Roma), Odvratajzing (negativan tekst o «advertajzingu» u NIN-u), reklame (POPUSTolovina, osFESTi se! (poseti FEST), KONZERVAtivni (za ambalažu od kartona, znatno bolje) i na kraju u domenu političkog diskursa: OdeOn, presednik (predsednik države optužen za ratne zločine, što je presedan), DOSta (glasilo DOS-a)… GORDANA AVAKUMOVIĆ
Pobjeda 08. 11. 2004. - Prozori u više svjetove
Nemoguće priče, Laguna
“Djelo predstavlja omnibus sazdan od pet Živkovićevih romana-mozaika koji su mu donijeli uvažavanje u svjetskim razmjerama. Vremenski darovi pričaju o tajanstvenom posjetiocu koji se pojavljuje na životnim prekretnicama četvoro ljudi prema kojima sudbina nije bila blagonaklona. Nemogući susreti govore o šest susreta koji nikako nijesu mogli niti smjeli da se dogode, ali ipak su se zbili, na zadovoljstvo ili užas njihovih sudionika.
Sedam dodira muzike grade epizodnu sagu o muzici kao demonskoj sili koja samo načas otvara prozore u više svjetove. Biblioteka donosi galeriju od šest hramova knjige koji sve imaju osoben, manje ili više naglašen otklon od stvarnosti. Konačno, Koraci kroz maglu vode pet žena kroz maglovite lavirinte slučaja i nužnosti.Novembra 2003.godine Biblioteka je dobila “Svjetsku nagradu za fantastiku” u kategoriji kratkog romana.
Prema ocjenama kritike, Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uvjerljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Malo je djela savremene književnosti za koje se to može reći. Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta, pitaju se kritičari ocjenjujući da ih uopšte ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste.
“Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom ovaj pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svjetske fantastike”... “Nemoguće priče” objavljene su u SAD, Španiji, Portugaliji i Južnoj Koreji, a djelovi ove knjige pojavili su se u prevodu u Velikoj Britaniji, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Danskoj i Hrvatskoj…
Danas 08. 11. 2004. - Dnevnik iz lavirinta
Arijadnino klupko, Plato
Ne prvi put knjiga Ljubice Mrkalj deluje posebno. Počev od naslovne korice u kojoj se na senci žene koja pada preko nekog antičkog kamenja uočava grčki pejzaž, izgleda kritski lavirint - aluzija na naslov knjige koji stoji nad grčkom šarom ukrašenim ramom - pa sve do poslednje korice na kojoj je dominatno centrirana šara mitskog lavirinta. Već i ovlašno listanje pokazuje da je izgledu knjige posvećena posebna pažnja. Doslovce svaki tekst, zapis ilustrovan je pri dnu crtežom ili akvarelom same Ljubice Mrkalj. A postoje i reprodukovani crno-beli crteži ili akvareli na zasebnim, da tako kažem istaknutim stranicama. Ako se pažljivo pročita knjiga, videće se da su likovni prilozi integralni deo tekstova, neka vrsta ilustracija, u kojima postoji fino, posebno saglasje književnog i likovnog stila Ljubice Mrkalj. Njenih antičkih i modernističkih uzora u obe umetnosti istovremeno.
Ali tu se govor o ovom, prevashodno likovnom planu ne okončava. U Arijadninom klupku postoje i četiri kolorne table, na kojima su reprodukovane slike Ljubice Mrkalj. Pejzaži i apokaliptične scene. No ni oni nisu postavljeni u knjigu jednostavno, kao običan ukrasni prilog. Ispred svakog je ubačen providni list pausa sa naštampanom fotografijom po središnjem delu lista odnosno identičnim faksimilima iz inostrane štampe. Ti faksimili, po zamisli Ljubice Mrkalj, ostaju konstantni, dok se fotografija u srednjem delu menja. Fotografija iz olovnih, apokaliptičnih 90-ih godina prošlog veka, koja je objektivni, dokumentarni, istorijski povod kolorne umetničke slike. U tračici koja se pruža ispod fotografije, postoji i novinski potpis, dva puta na nemačkom, jedared na srpskom i engleskom gde je i objašnjenje onoga što fotografija odnosno, na svoj način, i slika prikazuju.
Ovaj plan Arijadninog klupka ukazuje na kontekstualne okolnosti nastanka tekstova koje ona nosi, odnosno lavirinta po kojem smo bauljali tokom devedesetih godina proteklog stoleća, kada je glavnina zapisa nastajala i nastala. On, recimo, signalizira nacionalnu i istorijsk u svest umetnice.
Vraćamo se sada tekstu koji je okružen i uramljen likovnim materijalom. Reč je o datiranim tekstovima, skoro bi se moglo reći dnevničkim zapisima u kojima je na putovanjima po Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Engleskoj... Ljubica Mrkalj beleži doživljaje, utiske, snove, očaravanja svakodnevice. I prvi i mnogi drugi zapisi svojevrsna su poruka neimenovanom prijatelju, trenuci iluminacija u prolaznom svetu i životu. Neki drugi imaju čvršću fabulu i približavaju se pričama. Celina knjige se, dakle, može smatrati i desetogodišnjim ličnim dnevnikom Ljubice Mrkalj.
U tom dnevniku fascinacija autorka celo vreme impregnira svoje savremene doživljaje mitskim nitima. Arijadna i Minotaur su prisutni u prvom zapisu, Pitija će im se pridružiti u drugom. Čak će i naredni zapis nastao u Parizu prizvati Pegaza. I tu, Ljubica Mrkalj uvodi biblijske likove i hrišćanske simbole: Nojea, Malu Gospojinu... zatim će u lavirint ovih zapisa početi da ulaze istorijske ličnosti, fiktivni likovi iz istorije književnosti, junaci umetnosti i istorije proteklog veka, od Ofelije do Grete Garbo... Lavirint knjige je simbolički lavirint našeg vremena, um i tekst Ljubice Mrkalj prelamaju tu stvarnost, kroz svet vlastitih viđenja realnosti i tako se gradi umetnička iluzija ovog intimnog projekta. Ono što se meni dopada u knjizi i što smatram njenim bitnim dometom jeste stilska homogenost i prepoznatljivost rukopisa Ljubice Mrkalj. Meni je, insistiram, poznata samo ova njena knjiga, i u njoj vidim jedan zreo književni glas. Siguran u sebe i ideju koji ga vodi. Stoga, globalnim simboličkim znakom celine knjige, koji označava odnos istorijskog konteksta i ličnog glasa Ljubice Mrkalj, smatram fragment:
Žabac uzalud zeva. Leptirica će odoleti. Ona sleće, uzleće, poigrava se sa žapčevom žudnjom rojeći se u beskonačni niz neuhvatljivih majušnih leptirića koji se ljuljuškaju na ustalasanom treperenju…
Pažnja ovog rukopisa lavira kao i linija njenog putovanja, kroz svet Evrope, preko savremenih senzacija , ka arhipelagu grčkih ostrva, iz sfere apokalipse devedesetih, prema vlastitom erotizmu, prema pamćenju tela... Arijadnino klupko eskalira u detaljima, u viđenju prirode, u opservacijama sitnih intimnih predmeta, u svetu koji se otkriva kao jedna vrsta iluzivnog čuda. VASA PAVKOVIĆ
Danas 08. 11. 2004. - Snovi imaju kožu
Ima te, pesme, Partenon
U pesmi "Čitanje" Milja Dergenc ostavlja najviše iskaza o svom shvatanju poezije. Čitanje za nju - bar prema ovoj pesmi - predstavlja posvećeni i unutrašnji i duboko lični čin. /Otvaraju se s tihom škripom dveri grudne kosti/ da prime svilenu nit štiva... "Svilena nit štiva" mogla bi biti protumačena kao vrsta značenja dela, u ovom slučaju - pesme.
Na taj način, i mi čitamo i razumevamo pesme Milje Dergenc - kao štivo od posebne materije, pri čemu je ono što osetimo ili shvatanjem značenja izdvojimo - svila: nešto svetlo, čisto, vredno, suptilno... Tu se prepliću, kao tkanje ili kao vez - novo i staro, misli ii "splet (pesničkih) šara". "Tovar štiva - kaže Milja - kao sirova svila" - a to predstavlja posebni sloj pesme... Zatim se pojavljuju "anđeo od papira" i "leptiir od papira" - metafore značenja papira, kao književne "podloge"... Rečenice - kaže Milja - dolaze (u pesmu) kao u usputne hanove, a retke reči (u značenje) kao u skrivene hramove... Oviim nizom neobičnih slika i simbola Milja sama opisuje svoju pesmu - književni postupak i sistem razumevanja pesme.
Pesma "Čitanje" nadovezuje se na pesmu "Otvorena knjiga". Lirskim sredstvima "Otvorena knjiga" dočarava misao o neuhvatljivostii i finoći poezije - njenih reči i misli, o postojanju i nepostojanju smisla, o smrti knjige pre nego o smrti čitaoca.
U zbirci "Ima te" Milja peva o opštem i posebnom. Početnu reč i misao Milja zaziva u tišini, iz ničega. A onda ta misao i ta reč postaje razuđena i razgranata - širi se u rukavce i asocijacije pesme, postaje stihija jezika i slika, pri čemu pesnik želi samo da sačuva onu "svilenu nit štiva" s početka.
U svom pevanju, Milja kazuje o svemu što je okružuje, ali to govori "iz sebe", kao da se u njoj zbiva ili ogleda više nego spolja, u okolini. Zato su njene pesme osećajne i uzbudljive. Kad peva o Odiseju i Penelopi, o Orfeju i Euridiki, o Kolumbu i njegovoj sestri koja je pesnikinji našoj dvojnica - Milja veze o sebi, o svojim treptajima i vibracijama bića i uma. Za izraz bića najviše koristi snove. Snovi su dobro polje za izražavanje ljubavnih osećanja. Pokažimo to na primeru pesme "Kad bi znao": "Kad bi znao da si mi po snovima bezbroj puta prstima arabeske crtao..." Na snovima su, dakle, slike-arabeske. Snovi - kaže Milja - imaju kožu. Snovi se mogu kupovati, kao dukati. Iz snova se, kao iz čaše od kristala, može piti vino... a zatim se te čaše-snovi mogu razbiti.
Motivi osećanja, tišine, doživljaja i slojeva ili nivoa duše čiini unutarnji svet Miljine poezije. Spoljni svet čine motivi koji se nalaze u kulturno-istorijskoj ili u savremenoj urbanoj stvarnosti. Pesnik ih doživljava ili opisuje na sebi svojstven lirski način. Iima ih i na uliicama današnjeg Beograda. Pesma "Beogradska razglednica", recimo, u seriji slika i značenja beogradskih grafita, vidi drugo lice stvarnosti i posebnu pesničku imaginaciiju.
"Balada o komadima hleba" više je likovno-filozofska parabola, nego moralno-socijalna poruka. Njene nijanse i značenja sugerišu dublje nijanse i značenja ostalih pesama i tema Milje Dergenc, na primer, pesme o Filipu Višnjiću.
Miljine pesme liče na lirski vez ii po svojoj zgusnutoj strukturi. One su pepune smisla ii jezika, asocijacija i raznorodnih elemenata. Svetska umetnost i srpska kultura, drevna mitologija, Filip Višnjić, imaju istu ulogu kao i ljubav, san, duša, dodir. DRAGA LAKIĆEVIĆ
Danas 08. 11. 2004. - Osvajanje tela-hrama
Port Sudan", Clio
Za «Port Sudan», Olivije Rolen je u Francuskoj dobio književnu nagradu «Femina» i ovo je jedno od retkih dela koje su sa podjednakim oduševljenjem prihvatili i čitalačka publika i kritičari. Ovaj roman je molska, polifona priča jednog lučkog kapetana iz Port Sudana, na Crvenom moru, koje izvečeri plamti pod zalazećim suncem nalik na mlaku lokvu ljudske krvi, a izjutra blješti nevino i plaho, spirajući sporo i sistematično plitke tragove u pesku, koje su za sobom ostavili ljubavnici. Kapetan saznaje da je njegov najbolji prijatelj izvršio samoubistvo (kako to «najbolji prijatelj» viteški zvuči u vremenu kada su ljudi zauvek zaboravili da budu prijatelji i sebi i drugima). On odlučuje da ode u Pariz i sazna uzrok prijateljevog samoubistva. Napušta pakao Port Sudana i odlazi u Pariz, koji mu nalikuje na iskusnu javnu ženu u najboljim godinama. Saznaće da je njegov prijatelj , pisac izabrao smrt, zato što ga je, nekoliko meseci pre toga, izabrala ljubav. Predmet ljubavi ili tačnije, razlog postojanja, bila je jedna žena, retke, krhke lepote. A lepota je, setimo se Dostojevskog, »strašna i užasna stvar; strašna stvar. Tu, u njoj, đavo ulazi u borbu s Bogom, a bojno polje je srce čovekovo».
«Port Sudan» je, dakle, kompozicija za klavir, ljudski glas i - tugu. Jer, nasuprot veličanstvenoj slavi ljubavi, Rolen stavlja jedno doba, koje je vidoviti Osip Mandeljštam nazvao »vučji vek». U «Port Sudanu», Rolen kaže: »Nastupilo je, u svakom pogledu, doba vulgarnosti, u koje smo hrlili odasvud. Zadovoljstvo i teme razgovora, ti nedostojni naslednici prosvetiteljskog duha, koji je bio obasjao Evropu, nalazili su u svakodnevnom prizoru marionetskih beskičmenjaka, smatranih velikanima ovog sveta, čije je prosjačke fizionomije prevazilazila samo banalnost i glupost njihovih replika - zamišljali su da gledaju Molijera. Humor je zamenjen cerekanjem, drskost nitkovlukom...» Nasuprot dnu dna u kome je plivalo društvo, uklonjen od prizora javnog i skriven u utočište privatnog, njegov prijatelj je voleo jednu ženu, koja se u pono ć kikotala, nosila samo crnu ili belu odeću i ujutro je, silazeći polako i nevoljno niz stepenice, u pakao svakodnevlja, na svakom odmorištu, sa dlana slala poljupce. U ovom prizoru ima zrele sete Skota Ficdžeralda, a unutar pasusa koji slave prijateljstvo, kao da leži tamna i treperava Hemingvejeva senka. Nekakva vrela kamijevska oštrica, blještavo sečivo, takođe leže na stranicama ovog romana, kao i zauvek sačuvani dah mladosti,omamljujući, taman i vedar.
«Port Sudan» čuva na svojim stranicama zauvek pohranjene poljupce na skrivenim obalama, dok nam «senke nagrizaju lica, a krila slepih miševa šušte poput svile», kao i one trenutke potpune i najdublje samoće, kad «zvezde povratnika izgledaju savim blizu, svemirske magline povijaju svoje velike cvetove ka nama, to su zvončići đurđevka, grozdovi ljiljana, mirišljavi orlovi nokti. I bela tela zaljubljenih žena». Svetu u kome je jedini heroj novac, Rolen je hrabro ponudio antijunaka, koji se, uprkos svemu i svima, ne odlučuje na pakleni spokoj života provedenog na pijacama ljudskih duša, u kome «nasilnici žele da ih smatraju obrazovanim», već na punu, tihu letargiju u kojoj ima mesta i za gorkoslatki raj sećanja, kao i za sve pojavne oblike ljubavi.
U ovom romanu, ni jedan jedini put ne pominje se Bog. Podrazumeva se da je on duša, sakrivena u telu voljene žene. Kroz osvajanje tog tela-hrama, kapetan ili njegov prijatelj želeli su da dotaknu tu suštinsku i besmrtnu tvar, krhkiju od same krhkosti, koja se, baš zato, uvek izmiče i što je dalje, strasnije i zavodljivije sija. Duša-Božanska Anima, dakle, nikad neće biti dohvaćena, jer bi je dodir usmrtio, ali će žudnja i čežnja za njom, učiniti da čitavo bolno tumaranje koje se zove ljudski život dobije punoću i smisao, da demonska usta pod poljupcima postanu nalik na ljudska, a anđeoska krila haljine, kao i da svako milovanje dobije punu, metafizičku težinu i odjek u svim drugim svetovima. Iako je ono najčešće milovanje vode koja protiče ili slepo,uporno i sporo dodirivanje samotnih ogledala. SANJA DOMAZET
Danas 09. 11. 2004. - Zajedničko izdanje Logosa, Brima i Globosina Aleksandrija
"Istorija vizantijskog slikarstva" Viktora Lazareva
Knjiga "Istorija vizantijskog slikarstva" Viktora Lazareva, zajedničko izdanje Logosa, Brima i Globosina Aleksandrija, objavljena je pred ovogodišnji Beogradski sajam knjiga, recenzent je bio profesor Ivan Đorđević, dok je stručnu redaktoru obavila Mirjana Gligorijević Maksimović. Reč je o kapitalnom, opsežnom izdanju, koje se prvi put pojavljuje na srpskom jeziku, i prilično je skupa - 6.500 dinara. Autor Viktor Nikitič Lazarev (1897-1976), jedan je od najkompetentnijih stručnjaka i poznavalac vizantijske umetnosti i istorije. Čitav svoj radni vek posvetio je proučavanju vizantijske umetnosti, prevashodno slikarstva, kao i one umetnosti koja je nastajala na njenom tragu - velike sakralne nacionalne umetnosti Rusije, Bugarske, Srbije, Gruzije, Jermenije ali i renesansne Italije. Izučavanje vizantijske umetnosti počeo je 1925, "Istoriju vizantijskog slikarstva" u dva toma objavio je 1947, planirani prevodi na engleski i nemački nisu objavljeni zbog ekonomske krize. Lazarev je do kraja života radio na knjizi, prerađujući je, dopunjujući... Prevedena je na italijanski, drugo rusko izdanje priredio je i prippremio za štampu učenik i jedan od najvećih živih poznavalaca vizantijske umetnosti - Gerald Vzdornov. Ono se pojavilo 1986. i sadašnji prevod na srpski jezik urađen je po tom izdanju.
Delo je opsežan pregled i sinteza vizantijske umetnosti i njenog uticaja na velikom prostoru - u periodu od 4. do 15. veka, sadrži brojne napomene, bibliografske podatke, ilustracije... (od 597 ilustracija, 416 je u boji). Sadrži opsežan pogovor i pet registara: istorijske ličnosti, autori, ikografske teme, rukopisi, mozaici, fresake i ikone. Vladimir Medenica, urednik izdanja (Brimo) naveo je da je postojalo više razloga da se ova knjiga objavi kod nas: nagon za samospoznajom i samoosvešćivanjem, to što smo mi na neki način naslednici Vizantije i uronjeni u njenu duhovnost kao i činjenica da dela ruskih autora zaslužuju posebnu pažnju. J. S. JOVANOVIĆ
Glas javnosti 09. 11. 2004. - Brak Isusa Hrista i Marije Magdalene
Da Vinčijev kod, Solaris
Trileri o raznim teorijama zavere nisu ništa novo. Umberto Eko ih je sjajno parodirao svojim "Fukoovim klatnom", ali to nije sprečilo žanrovske zvezde poput Roberta Ladlama da i dalje objavljuju svoje popularne hitove.
Ladlam, kome su sve mane u karakterizaciji i faktografiji opraštali zbog načina na koji je svoje junake sjajnim tempom vodio kroz uzbudljive jurnjave, pucnjave i druge vratolomije, već je nekoliko godina pokojni. Jan Fleming, otac tajnog agenta 007, još duže je u grobu, a Tom Klensi piše sve lošije i lošije; bar sudeći prema brojkama od prodaje, primat na tom polju preuzima Den Braun.
Pošto je objavio Braunov triler "Anđeli i demoni", novosadski "Solaris" izdao je i "Da Vinčijev kod", koji je u svetu počeo da ruši sve rekorde, ne samo po prodavanosti nego i čitanosti, a slično je i kod nas. U ovoj knjizi Braun se pozabavio osinjim gnezdom teorija iznetih u skandal-knjizi "Sveta krv, sveti gral": Hrist je bio oženjen Marijom Magdalenom, imali su decu, a njegova loza, kojoj je pripadala dinastija franačkih kraljeva Merovinga, i dan-danas postoji.
Ubacimo li tajno društvo Sionski Priorat, koje zaista postoji, kao i sva mesta pomenuta u knjizi (Braunu se ne može poreći da nije obavio domaći zadatak istraživanja materijala), dobijamo intrigantnu mešavinu zakuvanu u ladlamovski zaplet koji počinje ubistvom u Luvru i nastavlja se jurnjavom po Parizu i Londonu, sa etapama u Vatikanu i Škotskoj.
U jednom od svojih retkih obraćanja javnosti, autor knjige koja od svog izlaska ne silazi sa liste najprodavanijih izjavio je da je razmatrao uključenje još nekih kontroverznih teza u knjigu. Govoreći na dobrotvornoj književnoj večeri u Nju Hempširu, Den Braun potvrdio je glasine da je namerno iz knjige izostavio tvrdnju da je Isus Hrist preživeo razapinjanje i umro u južnoj Francuskoj u dubokoj starosti (iako tu tvrdnju podupiru neki po njegovim rečima "vrlo verodostojni izvori"). - Za mene je to ipak predstavljalo odlazak dva-tri koraka predaleko - rekao je Braun.
I be z te glavne kontroverze "Da Vinčijev kod" izazvao je istu pažnju kao i knjiga iz koje je Braun preuzeo glavne teze; pojavilo se desetak knjiga koje ga žestoko opovrgavaju. Braun je napomenuo da mu je drago da je knjiga privukla toliko pažnje i izazvala kontroverze, jer je u proučavanju nestabilnog odnosa između nauke i i religije najveća opasnost apatija. Izjavio je i da je i sam hrišćanin, odgajan u hrišćanskom duhu, ali smatra da teorije kojima se služio ne ugrožavaju temelj vere - Po mom mišljenju, to što se Isus možda oženio Marijom Magdalenom ni na koji način ne potkopava lepotu Hristove poruke. ZVONKO PRIJOVIĆ
Glas javnosti 09. 11. 2004. - Triler o Brehtovoj poslednjoj ljubavi
Brehtova ljubavnica, Paideia
Knjiga Žaka Pjera Ameta "Brehtova ljubavnica" stoti je dobitnik Gonkurove nagrade u Francuskoj (2003), a ujedno je i stoti naslov francuske književnosti u izdavačkoj kući Paideia, koja ovim svetskim hitom obeležava deset godina postojanja. Ono što bi se u Srbiji zvalo stvarnosna proza, u Francuskoj pre dokumentarni ili istorijski roman, "Brehtova ljubavnica" može biti, svejedno, uzbudljivo zbog "glavnog junaka" - Bertolta Brehta.
Amet je koristio dokumentarnu građu za svoj roman o vremenu kada se Bertolt Breht vratio iz Amerike u Istočni Berlin, 1948, i kada nemačka država i obaveštajna služba Štazi pokušava da sazna da li je veliki pisac promenio svoje levičarsko ubeđenje. Piscu podmeću lepu austrijsku glumicu Marju Ajh sa ciljem da ga potkazuje.
Cena njene slobode u komunizmu, brisanje nacističke prošlosti, i pre svega ponovnog susreta sa sinom i majkom biće ovaj "specijalni zadatak". Breht, posle četrnaestogodišnjeg boravka u Americi, u romanu je već ostareo i mrzovoljan, i po svemu sudeći, potpuno svestan gde je i koji zadatak obavljaju ljudi koji ga okružuju, pa i lepa Marja Ajh.
Roman je nimalo sentimentalna priča o glumljenju života, glumljenju ljubavi, uvek na ivici da se razotkriju sva nepisana, a važeća scenarija. Delo ima naboj kriminalističkog romana u kome su najuspelije one scene u kojima nedostaje još samo jedna reč da bi se otkrila prava uloga Marje Ajh.
Ironija je da je Marja ta koja je, i pored svega, možda čak i zavolela Brehta, dok je veliki dramaturg samo prihvatio ono što mu je ponuđeno, i jedino nije odustajao od svog cinizma. Ljubavi tu svakako nije bilo, samo kupovanja slobode. Breht po cenu ćutanja, Marja po cenu potkazivanja. T. ČANAK
Blic 09. 11. 2004. - Napaćene stvari
Vacuum balcanicum, Narodna knjiga
Junaci ovog romana su beogradski studenti koji, sluđeni stvarnošću „naših“ ratova u kojima „nismo učestvovali“, upropašćavaju svoje živote. Iako se druže, oni nisu prijatelji, već izmoreni suparnici; njihovi apsurdni ljubavni trouglovi (Miloša i Peđu razdvaja Galina, a Minu i Mariju, Ivan) jesu „nužno zlo“ kojim ugroženi libido pokušava da povrati nadmoć nad okolnostima. Te guste mreže od mlakih strasti i izdajstava, izraz su zatvorenosti, neljubavi svakog od junaka prema ostalima, ali i (balkanskog) bezizlaza u kome su zatočene sudbine svih njih. Mada ne učestvuju u ratu, oni su ipak njegovi zločinci i žrtve, jer ga prenose u međusobne odnose, čak i u sebe same (pa Miloš strada zbog nepomirljivosti svojih, slovenskih i germanskih, gena). Pripovedačevo psihoanalitičko zanimanje za strahove i snove junaka, za odnos mladića prema majkama, a devojaka prema očevima, nagoveštava da je ovaj roman studija kliničkog poremećaja, da su junaci reprezentativni primeri oboljenja vacuum balcanicum, izazvanog razornim uticajem geopolitičkih prilika na karakter i psihu pojedinca, zaraze čiji su simptomi letargija, psihotičnost i sklonost ka (samo)ubistvu.
Narator sebi dodeljuje ulogu istraživača kome su „pokusni kunići“(junaci) samo sredstvo u tumačenju društvene stvarnosti. Zato oni nisu ljudi, već papirnate makete čije je propadanje prihvatljivo i potrebno. Ovaj pristup, zasnovan na logici apsurda (jer su okolnosti „jače“ od likova i njima upravljaju), čini da neispravnost stvari (na primer, gradskog prevoza) deluje pogubnije i potresnije od ludila i smrti čoveka. Potčinjeni političkim parolama kojima su preparirani (o neoromantičarskom panevropskom kolektivizmu), junaci su marionete u lutkarskoj melodrami koja bi trebalo da uradi nemoguće – da izmiri apsurd i jadikovku. VESNA TRIJIĆ
Vreme 11. 11. 04. - Mit i stvarnost jednog ratnika
Džeronimo, Utopija
Ne znam u koliko sam se filmova i stripova sreo sa Džeronimom. Kliše je gotovo uvijek bio isti: nakon kakve nepravde pojedinca – bijelca, Apači kreću na ratnu stazu; slijede spaljeni rančevi, leševi sa strijelama u leđima i male grupe "plavih bluza" opkoljene hordama crvenokožaca; na kraju, konjica dovodi Apače u bezizlaznu situaciju, a mladi oficir uspijeva steći povjerenje Indijanaca, nagovoriti ih na predaju, otpremiti u rezervat i tako spriječiti još veće prolijevanje krvi; bijeli junak potom ili je heroj dana ili rezignirani cinik zbog političara koji ne drže datu riječ.
Ovo nipošto ne znači da filmadžije i stripadžije – mahom – nisu bile naklonjene Džeronimu i njegovim Apačima. Naprotiv – oni su hrabri, slobodoljubivi, ponosni, pošteni, istrajni u bezizlanoj borbi, neka vrsta "plemenitih divljaka". Pa ipak, u svim tim pričama Džeronimo je samo sporedan lik, neka vrsta Doktora Votsona, pomoćnik glavnog junaka u velikom epu o rađanju jedne Nacije. Možda je to sudbina svih onih koji su ratovali protiv Sjedinjenih Američkih Država – oni svoju priču mogu ispričati samo ako ispričaju priču svojih neprijatelja.
Upravo je to Džeronimo i uradio. U stvarnosti, odrpani ratni zarobljenik interniran u nekom Fort Silu, a mitološki već ikona poput Nijagarinih vodopada ili Bjeloglavog orla, izdiktirao je sedamdesetšestogodišnji Apač 1905. i 1906. svoju autobiografiju izvjesnom S.M. Baretu, upravniku škole u Lotonu, Oklahoma (koja se u prevodu Maše Matijašević-Simić i izdanju "Utopije" upravo pojavila i kod nas). Mada u to vrijeme riječ genocid nije postojala, a opisani događaji nisu imali nikakvu političku težinu, ipak je priređivač morao tražiti razne dozvole, uključujući i onu od predsjednika SAD Teodora Ruzvelta: em je Džeronimo uživao mračnu slavu poput kakvog paravojnog komandanta iz bivše Jugoslavije, em su razni puritanski moralisti bili usred usrećivanja i civliziranja američkih starosjedilaca odučavajući ih od vlastitih običaja i jezika... Džeronimo tako nije prisustvovao Ruzveltovoj inauguracij i u Vašingtonu 1905. kao ugledna zvanica, već kao kakav barbarski vođa na Cezarevom trijumfu u starom Rimu; senatori i kongresmeni zadovoljili su znatiželju svojih razmaženih sinova da vide i dodirnu tog Apača, junaka pučkih roto romana.
U svojim kazivanjima Džeronimo je, po svoj prilici, svjestan svih ovih okolnosti: govori o sukobima i pljačkaškim pohodima u Meksiku, dok o ratovanju protiv američke vojske u Arizoni i Novom Meksiku nastoji da kaže što manje može; divi se tehničkim dostignućima bijelaca i upoređuje ih sa zaostalošću Apača; izražava vjeru u kršćanstvo i poziva svoje sunarodnike da ga proučavaju... A ipak, nekako je jasno da se stari borac nikad neće predati. Pita zašto njegov narod nestaje sa zemlje jer "mislim da nismo tu bez neke svrhe inače nas Usen ne bi ni stvorio. Usen je stvorio sva ljudska plemena i sigurno je za svako od njih imao dobar razlog." Spiskom apačkih običaja, vjerovanja i nepisanih zakona poručuje da svatko ima pravo na nacionalno dostojanstvo i da ravnopravnosti nema bez uvažavanja različitosti. Oficirima i generalima koji su ga pobijedili, Džeronimo u lice govori da ako se već mora pokoriti njihovoj sili, ne mora ih poštovati. Na kraju svog kazivanja, bivši ratni poglavica – koga su stražarno, kao mečku, vodali po Svjetskoj izložbi u Sent Luisu i zatvarali kad god bi se napio – nije izdržao a da na neki način ne izazove bijelu publiku. To je uradio opisom velikog društvenog plesa povodom zadjevojačenja njegove ćerke Eve u prvoj noći punog mjeseca septembra 1905: ništa nije moglo više razbjesniti fanatične puritance dok su se trudili da Indijance utjeraju u svoje kalupe od velike grupe odrpanih i deklasiranih Apača, Komanča i Kiova kako plešu oko vatre uz bubnjeve i monotone nazalne pjesme.
No, stvarnog Džeronima ne treba idealizirati. Do tridesete godine lovio je divljač, gajio grah, kukuruz, dinje i bundeve, a od tridesete, kada su mu meksički vojnici ubili troje djece, suprugu i majku, postao je čovjek opsjednut osvetom i mržnjom. Džeronimovo dvadese tšestogodišnje ratovanje, zapravo, nije ništa drugo do dugačak spisak pljačkaških pohoda, bitaka sa američkim i meksičkim vojnicima, masakara njegovih saplemenika, slijepe krvne osvete i pogubljenja, izdaja, lutanja, zbjegova, gladovanja, bolesti, smrzavanja... U njegovim napadima i zasjedama hajdučkog karaktera – često neuspješnim i kontraproduktivnim – nerijetko, učestvovalo je svega nekoliko saplemenika, a svaka veća bitka bez obzira na ishod samo je smanjivala mogućnost daljnjeg otpora. O svemu tome Džeronimo govori hladno, bez uljepšavanja ili pravdanja, kao čovjek koji je shvatio koliku su cijenu u krvi platili Apači u Arizoni i Novom Meksiku. Da li je imao drugi izbor – možda. Da li je taj izbor tražio – nije.
Džeronimo, najveći dio života nepismen i s plemenskim nivoom svijesti, živio je u vremenu kada se smatralo da je u službi vjere u neki imaginarni progres svako sredstvo dozvoljeno. Već tridesetih godina XIX stoljeća Aleksis de Tokvil u svoj knjizi O Demokraciji u Americi piše "da će Indijanci izumrijeti izdvojeni kao što su i živjeli", to jest "ako ostanu divljaci, potiskuju ih pred sobom napredujući; kad hoće da se civiliziraju, dodir s ljudima koji su više civilizirani od njih baca u bijedu i potlačenost". Možda će neko reći da je sjeverna Amerika XIX vijeka bila lovište pohlepnih protestantskih kapitalista u trci za srećom i zaradom. No, čemu su se Bedonkoe Apači i Džeronimo mogli nadati kad je njegov suvremenik Fridrih Engels, u knjizi Revolucija i kontrarevolucija u Njemačkoj, visoko civiliziranim Česima 1852. predviđao sljedeću budućnost: "Češka može od sada da postoji jedino kao dio Njemačke, iako bi dio njenih stanovnika još nekoliko vjekova govorio i dalje jezikom koji nije njemački."
Kao što je već rečeno, Džeronimo je pred kraj života postao jedan od američkih mitova bez ikakve veze sa svojom stvarnom egzistencijom i tragedijom njegovog naroda. Američki padobranci, odrasli na Holivudu, dok su u Normandiji jurišali sa njegovim imenom kao pokličom, u Džeronimu sigurno nisu vidjeli zarobljenika svoje vojske kako na prinudnom radu pila drva ili na vašaru prodaje svoje fotografije za dvadeset i pet centi od kojih mu oduzimaju petnaest, okruženog depresivnim alkoholizmom, apatijom, samoubistvima i izumiranjem sunarodnika daleko od Arizone koju nikad više neće vidjeti. FILIP ŠVARM
Politika 15. 11. 2004. - Mržnja
Kandže, Samizdat B92
Na poleđini Vidojkovićeve knjige neimenovani glas će čitaocu saopštiti da su „Kandže” jedna moderna bajka. Ta tvrdnja je tačna. Naime, „Kandže” su jedna posve jednostavna knjiga sa jednostavnom fabulom, tipiziranim likovima i crno - belom podelom uloga. Njen glavni junak je princ, a glavna junakinja princeza. Princeza je najlepša, a princ najhrabriji, dok zlog Čarobnjaka - najpoznatijeg haškog zatvorenika - svi vrlo dobro poznajemo. Međutim, „Kandže” se ne prepoznaju samo u bajkama, već i žanru akcionog filma u kojem glavni junak muku muči sa svojim debelim bubuljičavim šefovima, čuvarima nekih nerazumljih pravila službe, u koje veruju samo još menjševici, marva i moroni.
Čini mi se da Vidojkovićeva tehnika pripovedanja o studentskom protestu 96/97 namerno želi da dosegne neku vrstu srećne i vesele jednostavnosti kojoj je sklon koliko prljavi inspektor Hari toliko i junak „Kandži”. U žudnji za nepatvorenim dodirom sa vremenom i događajem Vidojković hotimično piše nešto što bismo mogli nazvati „anti-književnošću”. Ako verovanje u književnost karakteriše pomeranje tačke gledišta, (auto)ironija, esejizacija teksta te autopoetički pasaži koji dube doživljaj događaja i time stvaraju onaj čuveni kišovski spoj etike i estetike, onda je Vidojkovićeva odluka da svoje pripovedanje obeleži ne toliko prvim koliko jedinim, komesarskim licem, priznanje da se Književnosti tu više ne veruje. „Kandže” nam otuda sugerišu da je težnja Književnosti da se odvoji od jezika novina i političkih manifesta jasan znak da i ona pripada grupi Miloševićevih saveznika.
Odričući se književnosti kao sinonima za načelno pomeranje horizonta očekivanja čitaoca, Vidojkovićev tekst se uistinu ponaša kao jedan čvrst žanrovski tekst: on jednostavno isključuje sve ono što ne može da uđe u okvire zadatog. Nije sporan politički izbor junaka „Kandži”, ali je sporno to što taj razumljivi izbor prati čitav niz fraza kojima se besni Vidojković odjednom pretvara u pisara koji snishodljivim, kaliografskim rukopisom popunjava jedan od formulara . Tako Vidojkovićev roman od poprima obrise romana sa tezom, a takav je roman, ma kakve teze negovao, uvek loš roman.
Otuda „Kandže” postaju mrestilište opštih mesta i floskula. Najbezazleniji primer: u opisima likova, koje glavni junak procenjuje kao gnjide ili nedovoljno odlučne osobe (što je u „Kandžama” isto) dominiraju „cvikeri”. U tim cvikerima nije teško prepoznati ruralni animozitet prema tzv. „štreberima” koji su bivšem sistemu pomagali tako što su „štrebali” (shodno tome: carinici su se borili protiv njega tako što su ga ekonomski slabili). U toj jevtinoj (boljševičkoj) logici na čijim epilozima velika književnost tek počinje - setimo se Pekićevog dela „Odbrana i poslednji dani” - Vidojković, shodno žanrovskim zadatostima, zaključuje svoj tekst. Otuda se čini da duhovni horizont glavnog junaka „Kandži” podseća pomalo na onaj iz 1944. kada su oslobodioci prestonice poubijali pola građanskog Beograda. Pekić, izvesno je, ne bi dobro prošao kod besnog Vidojkovića; Vidojković bi kod Pekića barem dobio najbolje šanse. U tome i jeste razlika. Ko od književnosti traži da budu jednostavne kao novine, neka nastavi da čita novine.
U toj razlici upoznajemo i pravog junaka ove knjige: to je mržnja. Da je ta mržnja autentična, iracionalna, lišena kompromisa i navođenja „Kandže” bi možda postale anti-Dnevnik o jednog generaciji Čarnojevića koja je imala žalosnu priliku da se uveri koliko u nemilosrdnost đavola toliko i u milosrdnost anđela. To je ono što koči razum. Na kraju jedne takve, razume se, nenapisane knjige, čitalac bi, možda, doživeo i toliko očekivanu katarzu. Možda bi, nakon toga, mogao započeti i nešto novo. Ponašati se pametnije i prema sebi i prema drugima. A ovako, mržnja u „Kandžama” deluje kao neka vrsta smrznutih vakumiranih jabuka - takva kakva je, ona se čuva kao jedina vrednost ove knjige za neka buduća vremena koja će, uz ovaj roman, biti percepirana uvek kao ista ta vremena.
Sa „Kandžama” vreme ne prolazi: čak i kada se junak iz revolucionara pretvori u političara, kada omekša, kada krv prestane da mu curi iz nosa, ostaće negde u njihovoj pozadini upravo ta konzervirana mržnja kao ideal i obrazac, kao uputstvo za neke druge generacije. Koje, uz ovu knjigu, nikada neće biti buduće. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Danas 15. 11. 2004. - Strah od gubitka smisla
Filozofija dosade, Geopoetika
Polazeći od Vitgenštajnovog predloga forme filozofskog problema - Ja se ne snalazim - mladi filozof sa krajnjeg evropskog severa Laš Svensen (1970), nakon Kantove kritičke hermeneutike na kojoj je doktorirao, posvetiće se jednom u osnovi savremenom problemu u kom se dobar deo društva razvijenijeg dela planete zaista ne snalazi. Pošto je esej, kako ga je autor žanrovski odredio u svom uvodu, "Filozofija dosade" preveden na čak četrnaest jezika - izdavačka kuća Geopoetika objavila je nedavno ovu izvanrednu multidisciplinarnu minijaturu iz savremene teorije, u prevodu Ivana Rajića sa norveškog izvornika (redakcija prevoda Ljubiša Rajić).
Svensen je, najpre, poželeo da među korice jedne knjige sabere različite citate o dosadi iz filozofskog, beletrističkog ili, u krajnjoj liniji, psihološkog nasleđa, no kako se pokazalo da je tema istovremeno zabavna i kontroverzna - te da se prepliće sa mnogim, strogo filozofskim problemima - Norvežanin se i sam upustio u zanimljivu diskusiju o ovom "nejasnom i mnogostranom fenomenu".
Svoju prolegomenu za jednu istoriju dosađivanja, Svensen je podelio u četiri osnovna dela, u kojima se bavi problemom dosade, prepričava najupečatljivije priče o dosadi iz istorije zapadne civilizacije, da bi se zatim upustio i u analizu fenomenologije i morala dosade, sve uz pomoć vrlo ilustrativnih citata iz Ničea, Hajdegera, Beketa, Siorana, Pesoe i drugih, manje-više oprobanih dosadologa, koji su dubine svog slobodoumlja uglavnom plaćali apatijom u svakodnevici. Postavljajući osnovne naznake odnosa prema dosadi, Laš Svensen nedvosmisleno ukazuje na modernost ovog fenomena, opredeljujući se za latinski izraz acedia koji je već u ranohrišćanske tekstove ušao kao negativan pojam. Uninije, ili otupelost u dosadi, i savremeno hrišćanstvo smatra za demonski izazov kome se svakako treba odupreti. Iz nekog razloga, Svensen ignoriše starogrčku dokolicu kao plodno (i nužno) okruženje za filozofiju, prepuštajući tako veći deo evropske istorije teolozima koji propagiraju aktivno samoobdelavanje , i za koje je - Kjerkegorovim rečima - dosada "demonski panteizam" i izvor sveg zla. Zato će u ovom eseju tek Sioran ustvrditi da je "dosada superiorno stanje, i da bi predstavljalo njeno unižavanje ako je dovodimo u odnos sa idejom rada", kao odgovor na uobičajenu konstataciju da se neko dosađuje jer nema šta da radi.
Iako posvećen dosadi, Svensenov esej čitaoca ne zove na gubljenje vremena. U pitanju je zaista zanimljiva i provokativna vežba, koja je tek naizgled izraz neke tipično skandinavske nervoze pred gubitkom smisla. Stereotip je da Južnjacima dosada nije problem, budući da su sijestu ugradili u svoj modus vivendi. "Jer dosada je invazija vremena na tvoj sistem vrednosti", upozorava Brodski. Takva osvajanja nisu ograničena samo na srećna, dokoličarska društva. MILICA JOVANOVIĆ
Danas 15. 11. 2004. - Ana Šomlo o Šulamit Lapid
Nakit, Klio
Šulamit Lapid je jedna od vodećih izraelskih književnica. Rođena u Tel Avivu 1934, a prvu zbirku priča objavila 1969. Njen roman Nakit (1992) pisan je živim, uzbudljivim stilom, obiluje humorom, a radnja se odvija u tipičnoj izraelskoj atmosferi.
Glavna junakinja romana trilera, Lizi Badihi, je pomalo nezgrapna, nespretna, ali neumorna novinarka iz Beerševe, koja se sticajem okolnosti uvek nađe u srcu nekog kriminalnog događaja i uspeva da odgonetne misterioznu tajnu.
Radnja se odvija u izraelskom gradu Akšelonu, gde se slučajno sreću članovi dve porodice, Levit i Blumas, među kojima je još u vreme Prvog svetskog rata postojao razdor. Junaci romana prepoznaju se u staračkom domu.
Drugi sloj Nakita je nakit sa kojim je nestao Benjamin Blumas, glavna ličnost romana, kome je data dijamantska ogrlica da je prenese u Egipat. Međutim, on se kasnije pojavio u Australiji, gde jekaravanom kamila prenosio robu i trgovao dragim kamenjem. U ovu storiju upletene su ličnosti iz vremena kada je Palestina pripadala Otomanskom carstvu. Zanimljiva je dilema junaka romana. Neki od njih smatraju značajnim izvesne istorijske ličnosti iz doba pre stvaranja jevrejske države, dok ih drugi okrivljuju za stradanje novopridošlih doseljenika iz Evrope. Tako se pred čitaocem otvara istorijska dilema, kakva postoji u istoriji drugih zemalja i naroda: da li je neko svojevremeno bio rodoljub ili izdajnik? U trećem sloju romana odvija se trka između gradova Zikron Jaakova, Petah Tikve, Aškelona, Beerševe i Tel Aviva u savremenom Izraelu. Ličnsoti iz staračkog doma i njihovi potomci, koji danas žive i rade u ovoj zemlji, upadaju u zaplet stvoren pre osamdeset godina.
Danas 15. 11. 2004. - Između Bratislave i Ruande
Gozba, Lir BG
Kratak roman "Gozba" - osim sporadičnih priloga u periodici - prvo je celovito pojavljivanje albanskog pisca i prevodioca Baškima Šehua pred ovdašnjim čitaocima, u izdanju Foruma pisaca i prevodu Škeljzena Malićija. Štaviše, mada je teško tvrditi sa sigurnošću, ova knjiga Foruma pisaca verovatno je prvi srpski prevod savremene albanske proze u poslednjih petnaestak godina.
Smeštajući radnju romana "negde između Bratislave i Ruande" - što bi se iz ugla aktuelnih prilika moglo iščitati kao teren između civilizacijskih graničnika istočnoevropske kulture i genocida - autor prati svoje junake kroz sukob dve etničke grupe. Nosilac brojnih priznanja za svoje priče i romane, ali i prevode Hobsbauma, Miloša, Kolakovskog, Finkelkrota i drugih na albanski jezik, Šehu će i ovaj, kao i mnoge svoje tekstove, prožeti autobiografskim referencama na težak život u Albaniji. I sam žrtva diktatorovih hirova, Šehu je kao sin zamenika Envera Hodže koji je ubrzo pao u nemilost i po kratkom postupku streljan, doživeti tragičnu sudbinu u kojoj će izgubiti i majku i brata. Njegova dela prevođena su na engleski, francuski, španski, nemački, ruski i druge jezike. Dugogodišnji urednik književnih listova u Tirani, istraživač i koordinator Internacionalnog parlamenta pisaca, Baškim Šehu danas je pomoćnik direktora Centra za savremenu umetnost Barselone.
Danas 15. 11. 2004. - Božanstveno u ljudskom
Istorija lepote, Plato
Iako su mnogo puta do sada literate pisale o usudima i istorijama ljubavnim, čiji je uzrok redovno bila magija lepote, pre Umberta Eka niko se nije usudio da napiše knjigu koja bi delom bila i čist san, "Istoriju lepote" (objavila izdavačka kuća "Plato", za prevod sa italijanskog pobrinula se Dušica Todorović-Lakava). Eko se u ovom delu pojavljuje u ulozi priređivača i on nas kroz fenomene lepote, njene pojavne oblike i suštinu, vodi citirajući nam i pesnike i filozofe i mistike i pisce, ali nas u lepotu uvodi in vivo, putem repodukcija preko stotinu remek-dela iz svih vremena. No, ovo nije istorija umetnosti, ovo je pokušaj da se ulovi ta tajanstvena, istoveremeno i blistava i mračna snaga lepog koja je ljude navodila da svoje živote i sudbine zauvek menjanju, da ljudske živote uzimaju ili daju svoj.
Eko kao da u ovom delu želi da odgovori na postulat Dostojevskog iz "Braće Karamazovih" gde pisac kaže:"Lepota, kakva strašna i užasna stvar. Tu, u njoj, đavo ulazi u borbu sa Bogom, a bojno polje je srce čovekovo", ali i da proveri Imanuela Kanta, koji tvrdi da je "lepo ono što se dopada bez interesa" ili da je "lepo simbol moralno dobrog". Morgenštern kaže da je "lepo zapravo sve ono što se posmatra sa ljubavlju", tako da u ovom delu postoji i poglavlje posvećeno lepoti čudovišta, u kome se dotiče onaj estetski momenat koji sadrži prikazivanje ružnog. Na putovanje kroz pojavne oblike lepote, Eko nas vodi krećući od estetskog ideala u staroj Grčkoj, što je i savršeno logično.
Šeli je negde rekao da smo svi mi, u suštini, Grci i grčko shvatanje lepote ostavilo je traga i na shvatanju i doživljaju lepote modernog čoveka. Eko posebno poglavlje posvećuje i lepoti kao harmoniji i proporciji, proučavajući i odnos broja i muzike, arhitektonsku proporciju i proporcije ljudskog tela. Shvatanje lepote u srednjem veku, Eko definiše kroz svetlost i boje, u kome je Bog svetlost, a boje sadrže poezija i mistika. Jedna od stanica na putovanju kroz istoriju lepote, posvećena je i lepoti u odnosu na svetu i svetovnu ljubav, ali i magičnoj lepoti koja je isijavala iz umetničkih dela između petnaestog i šesnastog veka. (Setimo se nežnih, blagih i zavodljivih Botičelijevih lica ili tajanstvenih i providnih očiju kojer je slikao Veneto).
Eko u ovom delu ulazi i u prostore u kojima treperi uvek ista borba između razuma i lepote, u kojoj nema pobednika, ali ima umetničkih dela. "Istorija lepote" razmatra lepotu kao uzvišenu pojavu, ali i kao mračno, okrutno stanje. To je stanje "posednutosti lepotom", kada lepota uzima nas, iako se činilo da smo mi ti koji stoje na bezbednoj razdaljini od te sasvim ljudske pojave, koja ima načistiju božansku prirodu.
Možda će najveću pažnju čitalaca privući poglavlja o lepoti mašina ili lepoti medija, u kojima Eko pronalazi nove znake i simbole lepog, skrivene u varljivim pulsajima savremenog doba, koje ne vidimo čisto i ne opažamo dovoljno duboko, pošto juri kroz vreme zajedno sa nama. U zbilji koja je, kako to tačno reči Radovan Beli Marković, "presna stvarnost", "Istorija lepote" Umberta Eka je delo koje potpuno zadovoljava našu nasušnu potrebu za eskapizmom, a u skladu je sa jednom davnim postulatom podoficira Dostojevskog, koji tačno kaže da će "samo lepota spasiti svet". SANJA DOMAZET
Danas 15. 11. 2004. - Gogenova utopija
Raj na drugom ćošku, Narodna knjiga
Novi roman Marija Vargasa Ljose, epskih razmera i, kao i obično kada je ovom piscu reč, visokih umetničkih ambicija, bavi se sudbinama dvoje poznatih ljudi. Glavna heroina Raja na drugom ćošku je revolucionarka Flora Tristan, a glavni junak veliki impresionistički slikar Pol Gogen. Interesantno je da su neparna poglavlja romana posvećena karijeri i sudbini Flore Tristan a parna Gogenu i da nijedared ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina, kao što pisac izbegavajući čak da načini bilo kakvu vidniju alku između sudbina dvoje ljudi, ostavlja čitaocima da povezuju niti dve paralelne priče i razmišljaju o smislu njegove insipirativne zamisli.
Šta je, dakle, to što ih povezuje? Pre svega činjenica da je čuvena pobunjenica bila Gogenova baka, a potom, za roman važnija stvar, da su oboje, i baka i unuk, tragali za utopijskim svetovima, ona u ideologiji i revolucionarnoj praksi, pretežno u petoj deceniji 19. veka, i u Francuskoj, a Gogen za utopijskim, primitivnim svetom, u kojem su život i umetnost još uvek najdirektnije povezani, krajem 19. veka i na početku 20. Tristanova će tragajući za odgovarajućim oblikom oslobađanja ljudi, prokrstariti ne samo Francusku, nego i Englesku, a putovanje u postojbinu njenih predaka, Latinsku Ameriku, i učešće u revolucionarnim gibanjima, verovatni su povod Ljosinog interesovanja za nju. Njen unuk, Pol Gogen je tragajući za iskonskom umetnošću, neotuđenom od čoveka, otišao na Tahiti, pola veka docnije, i u tom svetu, a pred kraj života i na Markiskim ostrvima, pokušavao da otkrije izgubljeni raj života i umetnosti.
Čini mi se da je peruanski pisac najviše energije uložio u oživljavanje istorijskog i socijalnog konteksta u kojem su živeli junaci Raja na drugom ćošku. U slučaju Flore Tristan Ljosa je uspešno opisao njen burni život, lutanja i putovanja kao i trivijalne momente utopijskih napora da motiviše francuske radnike na organizovanje i borbu protiv buržoazije. U današnjem svetu, kada se istorija ubrzano zaboravlja, Ljosin napor da rekonstruiše vreme socijalističkih utopista, Furijea i Ovena, deluje herojski. Da ne kažem utopijski. Jer pažljiva rekonstrukcija uslova rada u primitivnim engleskim fabrikama, života po ubogim radničkim predgrađima, jasno oslikani i razloženi, kao i u slučaju francuske društvene situacije, omogućiće čitaocu da se podseti zaboravljenog, potisnutog užasa prve industrijalizacije pa će mu, verujem, postati jasniji napori Flore Tristan i čoveka koga će ona upoznati, Karla Marksa.
Kao što na tom planu stvara ubedljivu, objektivnu umetničku sliku, Ljosa sa puno uspeha ulazi u svet intime Tristanove, baveći se njenom psihologijom i seksualnošću, nepoverenjem prema muškarcimam uslovljenim detinjstvom i iskustvima sa mužem, koji ju je progonio celog života. Upravo taj plan psihološkog predstavljanja njenog lika, vodi nas prema Gogenovom markantnom liku.
Ljosa se trudi i uspeva da čitaocu predoči i objasni zagonetni, kontroverzni, varvarski lik slikara, koji je napustio porodicu i otišao među animite da bi se bavio sržnom idejom stvaralaštva. Govoreći o prethodnom Gogenovom životu, službeničkim i mornarskim godinama života, prijateljstvu i razlazu sa Van Gogom, Ljosa pokušava da nasluti i protumači razloge velike promene u Gogenovom životu, koji je na pragu četvrte decenije života uzeo prvi put četkicu u ruke i sledeći njen trag, umro kao zaboravljeni prosjak na Markizima. Gogenova seksualnost, njegovi problemi sa sifilisom i bedom, uzbudljive rekonstrukcije njegovih umetničkih ubeđenja i dostignuća, neke su od karakteristika mudro vođene i provokativno realizovane priče.
Ljosa pokušava i uspeva da se izdigne iznad pozicije savremene civilizacije i da posmatra hrišćanstvo sa tačke koja mu omogućuje da protumači njegov dalekosežni uticaj na tokove istorije i nametanje ideja zapadnoevropske cilvizacije na većem delu sveta. Budući da dolazi iz Latinske Amerike, i pomalo s margine gleda u naš svet, Mario Vargas Ljosa i može da o nekim od najvažnijih bitnih pitanja govori opušteno, ali sa dubinskim uvidima o sputavanju nagona, organizaci ji ofanzivnih evropskih društava i njihovoj kolonijalističkoj i verskoj dominaciji. Raj na drugom ćošku je roman o dva utopijska poduhvata, ugrađena u naše moderno shvatanje čoveka i umetnosti. Libertinske ideje ove antitabuističke knjige mogu da budu dobar putokaz ovdašnjoj književnoj publici u ovom onespokojavajućem momentu naše istorije. VASA PAVKOVIĆ
Glas javnosti 16. 11. 2004. - Stogodišnjica smrti Antona Čehova
Pod zakletvom, PAIDEIA
U Tokiju je, na stogodišnjicu smrti, Antonu Pavloviču Čehovu podignut spomenik, u svetu se na pozorišnim festivalima igraju samo njegove drame, velike korporacije preuzimaju finansiranje projekata i institucija koje nose ime genijalnog Rusa, a stogodišnjica Čehovljeve smrti upisana je i u kalendar jubileja svetske kulture Uneska.
U Srbiji je Petar Živadinović (Paideja) objavio knjigu odabranih priča i izvoda iz pisama "Pod zakletvom", u izboru i prevodu Miodraga Sibinovića. Knjiga iz dva dela donosi izbor priča iz tridesetotomnog naučnog izdanja objavljenog u Moskvi, dok se u drugom delu knjige nalaze izvodi iz pisama na opšte teme života, umetnosti i književnosti.
Sve priče i pisma su prvi put prevedeni, čak i u slučajevima kada je prevod već postojao, pojedine pripovetke su jezički približene današnjem čitaocu, jer, prema rečima priređivača, to upravo odgovara Čehovu "koji nikada nije ostvarivao estetske efekte arhaičnim jezikom".
Naslov knjige "Pod zakletvom" izveden je iz jednog pisma u kome mladi Čehov odgovara na zamerke da piše o prljavštini života i da je ciničan. U pismu ruski pisac kaže da "umetnička književnost se i naziva umetničkom zato što slika život onakvim kakav je, kakav god on zapravo bio. Pisac nije poslastičar, nije kozmetičar, nije zabavljač. Kad uđe u vodu, ne može da ne pliva, i ma kako mu to teško padalo, on mora da savlada sopstvenu gadljivost i svoju invenciju da ukalja prljavštinom života".
Pisac koji je u Rusiji prve priče objavio 1886. već 1901. preveden je u Nemačkoj, a osvajački pohod je postao nezaustavljiv - do polovine 20. veka preveden je na sve svetske jezike, a do danas su uspeli da saberu čak 92 jezika na kojima se čita pisac za koga je američka spisateljica Kerol Outs rekla: "Kada čitaš Čehova, vidiš da, ma koliko ljudi bili pametni, postoji granica preko koje um ne može da ide. Možeš biti beskrajno pametan, ali tvoj sopstveni svet neće da ti se potčinjava, nećeš moći da vladaš njime" T. Čanak
Blic 16. 11. 2004. - Roman apsurda
Srce zemlje, Narodna knjiga
Građeno prema oprobanom modelu postmodernističkog (nadri)romana, „Srce zemlje“ ima masku neliterarnog žanra – elemente strukture naučne studije: predgovore (anonimnog pisca, pronalazača rukopisa i prevodioca), poglavlja od kojih je svako posvećeno posebnom „aspektu problema“ (od opšteg pogleda na „misterije Ničeove biografije“ do pojedinačnih razmatranja filozofovog odnosa prema Bogu, Vagneru, ženama, nastavljačima), brojne priloge (neobjavljene fragmente, pisma, zagrobni intervju) i pogovor. Istorijskim ličnostima su pošteđena samo imena; sve ostalo je mašta u funkciji alegoričnog tumačenja 20. veka.
Basarin Niče je izgubljen čovek u nesrećnom vremenu. On je mazohista opčinjen „grandioznim trabunjanjem“ manijaka Vagnera čiju ljagu, stvaranje nacizma, preuzima na sebe; antisemitizam njegovom delu (tragikomično) dopisuju sestra i zet; Frojd ga degradira podmetanjem glasina o homoseksualizmu i sifilisu, da bi ga porazio u trci za ideologa 20. veka. Zaratustrini učenici su kiparski domoroci – „nadljudi“ u šarenim kupaćim gaćama, Staljin i Hitler su sledbenici Ničeove sestre, a najopakiji, Frojdovi mekušci koji ne znaju za stid, stvaraju novi svetski poredak. Raspadanje Ničeove ličnosti, od duha i libida do tela, postaje model propasti sveta: posle trijumfa varvarstva, slabost je zavladala okrutnije nego nekada snaga. Kada se mehur alegorije rasprsne, vidi se da je Kipar maska za Srbiju, Vagner za Šešelja, a Niče – kreatura Evrope koja ga sada pljuje –za Slobu.
Kvalitetan prema kriterijumima postmodernističke poetike, ovaj i njemu srodni romani, vraćaju u život alegoričnu i didaktičku književnost; motivi iz avanturističkih i kriminalističkih štiva jesu (jeftina) oblanda za gorku pilulu teorije u kojoj se stvarnost ne problematizuje, već kategorički definiše. „Srce zemlje“ je komplikovana varijanta političkog govora u kome se od čovečanstva ne vidi čovek; to je roman apsurda, ali i apsurdan roman. VESNA TRIJIĆ
Politika 17. 11. 2004. - U ediciji „Adrese vremena"
Posvete srpskih pisaca, Radovan Popović
„Beogradska knjiga”, u novopokrenutoj ediciji „Adrese vremena” (urednik Miloš Jevtić), upravo je objavila novu knjigu Radovana Popovića (1938), novinara i publiciste, „Posvete srpskih pisaca”. U ovoj dragocenoj knjizi, rađenoj s puno ljubavi i strpljenja, autor je sakupio veliki broj posveta naših pisaca, koje su poređane po azbučnom redu.
Nema iole značajnije javne ili privatne biblioteke, kaže Popović, u kojoj se ne nalaze knjige sa posvetama. Pisci rado ispisuju posvete svojim čitaocima i prijateljima, ali neki od njih te posvete i štampaju.
Jovan Sterija Popović, slavni komediograf, svoju dramu „Tvrdica”, posvetio je Gavrilu Pekaroviću, doktoru medicine, svom velikom prijatelju, a Janko Veselinović u svom romanu „Hajduk Stanko” štampao je sledeću posvetu: „Junaku naših dana, velikom Srbinu, Nikoli Tesli, 19. vek plete ti venac slave. Dopusti mi da u njega upletem jedan skromni cvetak ubran sa naših polja i livada u kojima te je tvoja srpska majka uz pesmu uspavljivala".
Miloš Crnjanski je svoj putopis „Ljubav u Toskani” posvetio „Gospođi Vidosavi Crnjanskoj”, kao što je i Meša Selimović svoj čuveni roman „Derviš i smrt” posvetio Darki, svojoj životnoj saputnici. Vasko Popa je sve svoje knjige posvetio Haši, supruzi sa kojom je proživeo čitav život. I Milovan Đilas, najpoznatiji disident u srpskoj književnosti, i jedan od najpoznatijih u svetu, svoj roman „Izgubljene bitke”, pisan u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, posvetio je supruzi: „Štefici za ljubav, trpljenje, za postojanost”. U knjizi Stevana Raičkovića „Čarolija o Herceg Novom” je posveta: „U spomen Bojani, rano preminuloj supruzi”. Knjigu „Zauvek i dan više” Milorad Pavić je posvetio supruzi Jasmini.
Branko Ćopić, svoj roman „Prolom”, posvetio je majci Stoji, a Matija Bećković knjigu satiričnih tekstova koji su izlazili u listu „Svet”, posvetio je prijatelju Dušanu Radoviću.
Posvete, koje su pisci ispisivali, u različitim prilikama i povodima, svojim prijateljima, poznanicima ili običnim čitaocima, objašnjava Popović, otkrivaju prirodu odnosa, rečitost, vreme, osećanja... Najviše je škrtih posveta: sa prijateljstvom, sa odanošću, drugarski... Ali, nisu retke ni posvete koje govore o svetu i vremenu, kao što su one koje su ispisivali, na primer, Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver i Ivo Andrić.
Jedna od najsadržajnijih, proročkih posveta, jeste ona koju je Andrić napisao na knjizi „Pripovetke”, koju je objavila SKZ 1940. godine:
„Dragi gospodine Dučiću, neka vam ova moja crvena knjiga kaže ovo:
Vaše delo je postalo svojina jednog naroda; vašim imenom se zaklinju pokolenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše, reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika.
Oduvek sam hteo da vam kažem ovo.
Vaš iskreni Ivo Andrić”.
Nisu retki, dodaje Popović, ni pisci koji otuđuju svoje biblioteke i u antikvarijatima se mogu naći knjige sa posvetama. I to još za života pisaca. Posle njihove smrti potomci, to nije retkost, otuđuju knjige koje je od predaka dobijao kao znak prijateljstva, ljubavi, odanosti…
A šta se događa kada se prijateljstva raskinu?
Onda pisci obično brišu štampane posvete u narednim izdanjima svojih knjiga. Tako su Dobrica Ćosić i Oskar Davičo posle prekida intenzivnog druženja izbrisali posvete. To je uradio i Miodrag Pavlović koji je svoju glasovitu „Antologiju srpskog pesništva (13-20. veka)", objavljenu 1964. godine posvetio Vasku Popi, ali je u narednim izdanjima posveta izbrisana.
Erih Koš smatra da ne treba pisati posvete prijateljima: „Ako nam veruju, oni znaju ono što ćemo im napisati, a njihovim naslednicima ti konvencionalni redovi samo su na smetnji. Nisu pristali da te knjige bace, a zbog tih zapisa ne mogu ni da ih prodaju, čak ako bi u antikvarnici hteli da ih kupe".
Ovaj mali rečnik posveta preminulih srpskih pisaca 20. veka, kaže Radovan Popović, pokušaj je otkrivanja jednog zanimljivog, nepretencioznog ugla srpskog književnog života. Z. RADISAVLJEVIĆ
NIN 19. 11. 2004. - Figure znanja
Genealogija palanke, Milorad Belančić
Mislim da sam povodom četvrtog izdanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, objavljenog u “Nolitu” 1991. godine napisao da je u pitanju autohtono delo sasvim izuzetno u našoj filozofiji pošto ovo delo nema uzora, ali ni sledbenika. Da li ova ocena stoji i posle pojave “Genealogije palanke”? To je, da tako kažem, složeno i osnovno pitanje, koje se mora postaviti pre drugih iako, na prvi pogled, ne izgleda tako. U filozofskom smislu, ono se ne može svesti na semantičku ravan - to Belančić ne skriva nego, naprotiv, od toga polazi, od pitanja: “Koji smisao danas ima Filosofija palanke?” Jer, on već u ovom polaznom pitanju “filosofiju” čita kao “filozofiju” palanke.
Pokazaće se da ovaj pomak nije samo semantički nego najteži mogući ka filozofskom čitanju ove “filosofije” čiji se značaj, svakako, ne iscrpljuje u neželjenoj političkoj aktuelizaciji, paleontologiji, ili čak arheologiji palanke, ili njenog Duha, tog “palog anđela jedinstva”, što je Konstantinovićeva metafora koju Belančić često ponavlja. Hoću da naglasim: nije dakle u pitanju jednostavna interpretacija, ili sledbeništvo, samo još jedna knjiga o knjizi, nego jedna vrsta izuzetnog geneaološkog, paralelnog čitanja u kome se ovo pitanje o učeniku i učitelju, originalu i kopiji, uopšte ne može ni postaviti. Za ovu svedenu priliku, mislim da je jedino moguće i gotovo jedino ispravno naglasiti ovu razliku, a ne nekakvo ugledanje i sledbeništvo, razuverenje a ne uverenje, ili doktrinu. Jer, to je osnovni geneaološki epilog Belančićevog ogleda, ili studije. Nije moguća nikakva filozofska doktrina ne samo o Filosofiji palanke kao knjizi, nego i o palanci kao iskustvu opstanka. Zato je iskustvo a ne doktrina, ili “doktrinarni kod”, kako to veli Belančić, ono što je zajedničko u ova dva poduhvata, ova doktrinarna raspršenost, ili raz-uverenje (sama Razlika), iako opet čitalac ima utisak da geneaolog Palanke nastavlja tamo iz jednog drugog vremena (Filosofija palanke objavljena je sedamdesetih godina prošlog veka, 1969. godine), gde je Konstantino vić prirodno zastao.
A, opet oba dela iz ovog geneaološkog ugla kao i poslednje poglavlje, ono koje ih otvara a ne zatvara i zaključuje, imaju istu temu a ne naslov, ili ime (ono “umesto zaključka”): “Nema kraja kraju”. Ako bi se to, uopšte, moglo tako formulisati za ovu priliku, Belančić sa Konstantinovićem deli njegovo “uverenje” kao raz-uverenje, doktrinu kao anti-doktrinu, pošto je genealogija jedna vrsta anti-nauke, “jedna istorija koja nema istoriju”, kako je pisao Niče, “razuverenje” o neuspehu moderne, koja ovde kao zloduh završava u predmodernoj raspršenosti. Tako su Konstantinovićevi likovi palanačkog duha, oni osnovni: “duh duha”, jer ovaj duh palanke je duh svakog duha i zato su metafizika kao “filosofija nasilja”; “duh-van duha”, kao “nerazumna razumnost egzistencije” i “duh-ne-duh”, kao svet, ili otvorenost i istorija, u ovoj verziji, koja je ispitivala njihove strukturalne motive i pomake, postali figure znanja, odgovarajuće figure znanja kao što su: geneaološko znanje kao anti-nauka, palanačko znanje kao zatvoreno, plemensko znanje (“jedan dom i jedna postelja”) i samo moderno znanje kao “odgođeno znanje” ove genealogije odgođenog smisla, jer “nije ni moguć osigurani, garantovani smisao”. “Moraćemo, dakle”, veli Belančić, “još dugo da čitamo Filosofiju palanke kao nalog ove odgođenosti smisla, tu protiv-knjigu koja je, s naličja gledano, prava anticipacija svih naših nesreća. Pa ako ta knjiga ima još neku misiju, onda je to jedna misija bez misije, misija raz-uveravanja i dekonstruisanja svake suviše ubeđene, fanatične misije, odnosno misija stalnog upozoravanja na ovo bez smisla koje nikada nećemo moći zaustaviti ili ukočiti”. Zato ovo nije knjiga o knjizi, nego geneaologija, kao knjiga bez knjige, ili njena najviša mogućnost. NENAD DAKOVIĆ
Vreme 19. 11. 2004. - Psihički nazeb
Filozofija dosade, Laš Svensen
Može li se napisati filozofska studija o nečemu tako "trivijalnom" kao što je dosada, o nečemu što je sasvim nevidljivo za radare starovremskih filozofa Velikih Priča, a bogme je i nekako odveć "neposredovano" za (post)moderne mislioce kojima sve izlazi iz drugih, ranije napisanih knjiga, i tamo se i vraća, tek blago reinterpretirano, u najboljem slučaju? I da li je dosada uopšte "dostojna" filozofiranja, to jest može li se studija o dosadi kao "fenomenu modernosti", kako kaže njen autor, uopšte nazvati filozofskom? Hoće li je virtuelni filozofski portir pripustiti unutra, u dveri kanonizovane Filozofije?
Norveški autor Laš Fr. H. Svensen bavi se pomalo i ovim i ovakvim pitanjima, pokušavajući da "mapira" svoje delo (Filozofija dosade; sa norveškog preveo Ivan Rajić; Geopoetika, Beograd 2004), da ga locira nekamo, unutar ili po strani od jedne beskrajne produkcije mahom sastavljene od intencionalno autorefleksivnog filozofiranja-o-filozofiranju... Ali, u osnovi, nije da mu je osobito stalo do toga: mnogo je podsticajnije uhvatiti se u koštac s fenomenom (ili stanjem, ili šta-je-već) o kojem postoji tako mnogo fragmentarne, usputne literature, a tako malo one kojoj bi dosada i slični "psihički nazebi", kako bi rekao jedan od citiranih autora, bili stožernom temom/metom. Razmatrajući duboko ukorenjenu predrasudu o "nedostojnosti" dosade kao spisateljskog izazova, Svensen razmatra njen odnos sa nešto "uspešnijim" rođakama: "Dosadi nedostaje šarm melanholije, koji je vezan za tradicionalnu povezanost melanholije s mudrošću, osećajnošću i lepotom. Zbog toga dosada nije toliko privlačna estetama. Njoj takođe nedostaje jasna ozbiljnost depresije, i zato je manje zanimljiva psiholozima i psihijatrima. U poređenju s depresijom i melanholijom, dosada je prosto previše trivijalna ili vulgarna da bi bila vredna daljeg istraživanja." Naravno, ostatak knjige će Svensen utrošiti da bi pokazao kako to i nije baš tako…
Već je iz uvodno citirane rečenice jasno da Svensen ne prilazi dosadi kao prevashodno "prak tičnom" problemu – za koji je kanda "kriv" onaj ko od njega pati, umesto da se lepo prihvati kakvog posla! – nego kao fenomenu "umora od života" i jedne, na kraju krajeva, tako tipično – i otuda za ozbiljno promišljanje neophodno – (post)modernom stanju svesti iliti duha. Sledeći tragove prethodnika, ponajviše Hajdegera i njegovog razmatranja da-seina u svetu kakav već jeste, Svensen nudi osobnu tipologiju dosade, razlikujući pre svega dve temeljne vrste: situacionu i egzistencijalnu dosadu, ili ako hoćete – akutnu i hroničnu, onu koja je izazvana lako uočljivim spoljnim "ometajućim faktorom", te onu koja čoveka prožima manje-više nezavisno od povoda, do i preko granice oblomovljevske pasivnosti i odustajanja-od-uzaludnog-životnog-napora: "Možemo primetiti da situaciona i egzistencijalna dosada imaju različite simboličke izraze, ili, pravilnije rečeno, dok se situaciona dosada izražava time što se zeva, vrti na stolici, protežu ruke i noge i tako dalje, duboka, egzistencijalna dosada je manje-više bezizražajna. Dok se čini da telesni izrazi situacione dosade pretpostavljaju da se možemo otresti njenog jarma, osloboditi je se i nastaviti dalje, izgleda da odsustvo izraza kod egzistencijalne dosade sadrži implicitan uvid u to da se dosada ne može pobediti snagom volje." Zašto? Evo jednog mogućeg odgovora: "Dosada znači gubitak smisla, a to je ozbiljan problem za onoga kome se to desi. Ne verujem da bez daljnjeg možemo reći da se svet nekom čini besmislenim zato što se dosađuje, ili da se neko dosađuje jer mu se svet čini besmislenim. Između ove dve stvari teško da postoji prost uzročno-posledični odnos. Ali, čini se da je van svake sumnje da su dosada i besmisao povezani."
Na stotinu i šezdeset stranica ove intrigantne, inteligentno s(ta)ložene, nerazmetljivo duhovite i uzbudljive studije, Laš Svensen nudi zamaman surfing po istoriji i savremenosti dosade i srodnih joj stanja, po umetničkom i filozofskom tretmanu tog "fenomena modernosti": naročito su uspeli oni delovi u kojima autor razmatra fenomen dosade i transgresije, to jest "prekoračenja granica" kao jednog od dežurnih (sumnjivih?) lekova, a kroz uistinu minuciozno, mestimično briljantno seciranje "znakovitih" i radikalnih dela poput Američkog psiha Breta Istona Elisa, romana Sudar Džejmsa Balarda (i istoimenog Kronenbergovog filma) ili celokupne umetničke pojave amblematičnog Endija Vorhola, tog blaziranog princa osvešćene potrošačke prezasićenosti, gubitka Smisla usled pritisnutosti zakonom industrijskih Velikih Brojeva. Na taj način, u velikom, više nego stimulativnom zaobilaznom luku preko umetnosti i filozofije, Svensen stiže – ako je, naime, ikuda i odlazio – nazad ka "stvarnosti" dosade, odnosno ka turobnosti egzistencije lišene uporišta u bilo kakvoj nosivoj Priči, velikoj ili maloj: "Arnold Gelen tvrdi da samo stvarnost pomaže protiv dosade. Ovo uopšte nije loš predlog, ali nije lako tek tako nabaviti parče stvarnosti. Problem sa dosadom je, između ostalog, u tome što čovek 'gubi' stvarnost. Gelenov predlog može izgledati kao rešenje koje pretpostavlja da je problem već rešen. Ali, iskusiti dosadu znači iskusiti deo stvarnosti". Čitajući Filozofiju dosade, radoznali čitalački hedonista nipošto neće "iskusiti dosadu", čak ni onu "situacionu": pre će biti da je Filozofija dosade jedan od boljih načina da se obazrivo rekonstruišu krhotine Smisla, u svetu (uključiv i svet Teksta) koji za to baš mnogo i ne mari. TEOFIL PANČIĆ
NIN 19. 11. 2004. - Roman i komentari
“Sudbina i komentari” Radoslava Petkovića
Sudbina i komentari, za sada poslednji objavljeni roman Radoslava Petkovića, ujedno je - po vremenu publikovanja i osvajanja NIN-ove nagrade za godinu 1993 - i hronološki poslednje delo koje je dospelo na listu deset najboljih ostvarenja u poluvekovnom postojanju ove prestižne nagrade, a u izboru kritičara koji su decenijama sačinjavali njen ugledni žiri.
Pomenuta činjenica višestruko je zanimljiva. Ona, svakako, pre svega govori o kvalitetu Petkovićevog romana koji je svom autoru doneo mesto u romansijerskoj eliti i inače elitnog društva dobitnika jedne od najcenjenijih književnih nagrada kod nas. To što su odabrani tumači književnosti dali prednost ovom romanu u odnosu na ceo niz drugih savremenih romansijerskih ostvarenja dovoljno kazuje o naklonosti kritike, kao što i ponovljena i obnavljana izdanja svedoče o naklonosti publike prema Petkovićevom delu(…)
U traženju odgovora, pak, na zapitanost o tome šta je Petkovićev roman preporučilo da kao jedini iz hronološkog intervala nakon Pavićevog proslavljenog “romana-leksikona”, a to znači: bezmalo poslednjih dvadeset godina, uđe u izbor deset najboljih, moglo bi se, naravno, krenuti od različitih pretpostavki, počev od onih najobuhvatnijih, kulturoloških, pa do onih najosobenijih, poetičkih. Čini se, međutim, da postoji i jedna mogućnost tumačenja koja na izvestan način spaja i ukršta ove oprečne perspektive, a tiče se kontekstualnog uvida u svih deset prvoplasiranih romana iz pomenute kritičarske ankete…
Za razliku od većine drugih ostvarenja sa liste najboljih, koja po pravilu obeležavaju pojavljivanje ili ustaljivanje neke “monolitne” poetičke orijentacije u književnosti nakon Drugog svetskog rata, u slučaju višestruko nagrađenog romana Radoslava Petkovića ovo kristalisanje glavne struje ostvaruje se naročitim, samosvesno-tematizujućim približavanjem i pretapanjem poetičke tradicionalnosti i aktuelnosti koje se uspostavlja kao njegovo beletrističko ishodište i lice. Primeri koji se, poput starijeg romana, s jedne, i postm odernističke proze, s druge strane, u kritičkoj recepciji katkad pominju kao tematski i poetički “reperi” Petkovićevog dela na svoj način svedoče o tom približavanju. Pri tom valja reći da je ono u isti mah i afirmišuće i problematizujuće, na način koji upravo ovaj postupak sučeljavanja i sameravanja ideološki, kulturološki, poetički prošlog i savremenog uspostavlja kao meru vlastite posebnosti i autentičnosti. U isti mah, Sudbina i komentari su i roman koji objedinjuje interesovanja i opredeljenja prethodnih pripovednih dela Radoslava Petkovića, predstavljajući, tako, na izvestan način magistralno ostvarenje ovog zapaženog i cenjenog proznog pisca(…)
Polazeći od simptomatičnog i ograničenog “flertovanja” s hronikalnim žanrom unutar “mozaične” strukture Puta u Dvigrad, isprobavajući potom i mogućnosti i granice provizorno letopisnog žanra u okrilju pripovedanja savremenosti u Zapisima iz godine jagoda, Radoslav Petković u svojim najambicioznijim i najzrelijim romanima stiže, tako, do osobenih i složenih narativnih oblika koji pamte i na nov način sublimišu ove pokušaje. I Senke na zidu (1985), svojim mimikrijskim oblikom pripovedanja što, prateći istoriju filma ili “pokretnih slika”, u stvari ispisuje alternativnu istoriju XX veka, i, naročito, Sudbina i komentari (1993), svojom složenom, ambivalentnom fakturom autorskog i personalnog, “sveznajućeg” i “nepouzdano” ličnog pripovedanja, ostvarenja su, naime, koja narativno pretapaju istoriju i sadašnjost, odnosno hronikalno-letopisnu ili “istoriografsku” i personalno-delatnu ili “aktersku” instancu, znatnim delom tražeći i najvećim delom pronalazeći baš u tom prožimanju svoju celovitost i umetničku sugestivnost.
Istorija u svojim različitim delovanjima, lik istoričara u različitim personalnim pojavljivanjima - evo možda ključnih činilaca pripovedno-fikcionalnog sveta Sudbine i komentara. U tri dela romana i epiloški zamišljenoj “Summi”, u kojima se na različite načine prepliću i nadovezuju XVIII, XIX i XX vek, što “glavom i bradom” što pe rom i rečju, figura istoričara iskrsava neprestano pod imenima Plutarha, Zaharija Orfelina, Jovana Rajića, Pavla Vukovića, Đorđa Brankovića i - ne treba zaboraviti - na određen način i samog Pripovedača. Iza nekih od ovih imena stoje tzv. stvarne ličnosti, neki od njih su čiste fikcionalne tvorevine, a neki - slučaj posebno zanimljiv - ni jedno ni drugo, odnosno: i jedno i drugo u isti mah.
Možda najvažnije pitanje čitanja i razumevanja ovde se, pak, tiče povezanosti pomenute proliferacije istoričara i istorije sa problemima ustrojstva i poetike pripovedanja i sudbinom glavnog junaka, odnosno glavnih junaka knjige. Već sama činjenica, naime, da je - uz Pavela Volkova, “poručnika ruske carske mornarice” - jedan od dva moguća glavna junaka, Pavle Vuković, i sam istoričar savremenog kova, a da potencijalni treći, na izvestan način amblematski junak i središnja kriptosimbolička figura romana, grof Đorđe Branković, pisac famoznih i legendarnih, javnosti gotovo nepoznatih Slavenoserbskih hronika, predstavlja u isti mah paradigmu istoričara i paradigmu naratora, onoga koji barata činjenicama i onoga koji fabulira ili fikcionalizuje, ta na izvestan način magistralna činjenica upućuje, dakle, pažnju onoga ko čita i/ili tumači na poseban odnos istoriografije i fikcije u ovom intrigantnom delu Radoslava Petkovića. Ovo utoliko pre što je i sam Pavel Volkov, relativno obrazovan i načitan, ali po prirodi stvari intelektualno-teorijskom opštenju ne osobito naklonjen oficir, na izvestan način opsednut ovim problemom, i to zahvaljujući u prvom redu sveprisutnoj figuri Brankovićevoj, koja ga neobičnim sticajem okolnosti prati i “proganja” kroz život, a zatim i zahvaljujući sopstvenom iskustvu s pričaocima o istorijskim i neistorijskim zbitijima, još od ranih dana sudbinski povezanim s njegovim životom i gotovo besprekornom vojno-diplomatskom karijerom.
“Kad već ničega opipljivog nema, nastaje priča; ona je bila poslednje utočište Stojana Jovanoviča i on je pričao sve što je o prošlosti znao; a znao je malo - ili je mislio kako zna malo ičega vrednog priče - te je izmišljao koliko je umeo, a ispostaviće se da i te kako ume; rečju, lagao je mnogo i besomučno” - ovo objašnjenje pripovedačkih afiniteta Volkovljevog dede u isti mah je i objašnjenje njegovih “genealoško-istoriografskih” sklonosti, budući da se na mašti zasnovana kazivanja o kojima je reč tiču porodičnog porekla i istorijata, neodvojivo - kako se kaže - povezanih uz “ime despota Đorđa Brankovića, koje će postati ključ i izvorište budućih priča”. Opšta i nacionalna istorija - tačnije: paraistorija, jer kao takvo se najvećim delom ukazuje Brankovićevo pisanje - tako je dovedena u blisku vezu s ličnom, individualnom motivacijom i potrebom za “pričom” i pričanjem, i to zahvaljujući “izmišljanju” i “laganju” koji do neraspoznavanja stapaju činjenice i fikciju, proizvodeći potom stalno dalekosežne posledice u stvarnosti i životu junaka.
Uz malo slobode moglo bi se zaključiti da ovakva interferencija na neki način predstavlja “model” koji je primenljiv ne samo na porodičnu istoriju i dedovska pričanja, već i na preovlađujuće poimanje osobene simbioze istoriografije i naracije u romanu Radoslava Petkovića. Kao da priziva i kreativno razvija i problematizuje herodotovsko-plutarhovske, rečju: antičke istočnike u kojima su stopljeni povest i pripovest, jer historia je izvorno upravo to, događaj i kazivanje o njemu, ne, dakle, puko izveštavanje, već pripovedanje prošlih dešavanja, Petkovićev roman tematizuje tu nerazlučivost faktografije i njene narativne interpretacije koja postaje sudbinski okvir života civilizacije, nacije i individue.(…)
I sam naratorski autoironičan, roman Radoslava Petkovića, s druge strane, zahvaljujući složenosti svoje zamisli i kompozicije, makar na transparentnom nivou tematizuje ne duh jednog vremena ili epohe, nego protežni duh vekovne Istorije kao omiljene iluzionističke zabave pojedinaca i celih naciona. I on, naravno, govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da “svojoj sudbini”, odnosno fatumu - ovde prevashodno istorijskom - “kaže ne”. Ono što polazi za rukom njegovim junacima, međutim, jeste tek to da promene iluziju ili (samo)opsenu, ali ne i sveistorijsku zlu kob. Otuda u Sudbini i komentarima i žene i muškarci neminovno ostaju zatočenici socijalno-kulturnih stereotipa i povesnih “obrazaca”: onako kako “ženska ruskog poručnika”, Katarina Riznić, može da bude samo istaknuta intrigantkinja i statistkinja u erotsko-špijunskom zapletu i ništa više od toga, tako i Volkov, Vuković, pa i sam Branković mogu da budu tek manje ili više istaknuti intriganti i statisti u političko-istorijskim zapletima i ništa više od toga. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman i sam je na izvestan način “fatalističan” iliti “neistoričan”: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua i zajednica u svojoj osnovi je transparentno “protivistorijska” i “mitopejska”, jednako kao i eskapističko-utopijska predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije kroz onirične vratnice idealnog Vrta.
Ali baš na tom nivou nazire se, moglo bi se reći, i jedna dublja verodostojnost i dalekosežnija “istinitost” Petkovićevog romana. Jer upravo progoniteljska ponovljivost i rđava beskonačnost Istorije ukazuje se ovde kao najvernija slika vremena koje ga je iznedrilo, “retromitomanskog” doba kraja veka koji je još jednom, po ko zna koji put, morao da vidi već vođene ratove i da preživi već pokopane tirane i “istoriografe”, sklone izmišljanju i falsifikovanju povesti i po cenu vlastite propasti, onako kao što je morao i da bude obeležen očajničkim individualnim pokušajima izlaska iz začaranog kruga Istorije, Politike i Ideologije. Artistički sugestivno, sa starinskim smislom za postupno, razvijeno pripovedanje, te raskošno i živopisno dočaravanje detalja i duha prošlosti, kao i s izrazito modernim, savremenim afinitetom za njenu problematizaciju i perspektivizaciju, Radoslav Petković sačinio je, drugim rečima, delo koje izražava dugotrajne konstante kolektivnog poimanja istorije, svedoč eći pri tom nesumnjivo o svom sopstvenom dobu i u isti mah ga natkriljujući barem u sublimnom prostoru simboličke projekcije. Baš zbog toga, sa svim svojim poetičkim, tematskim, idejnim i ostalim odlikama i mogućim kontroverzama, Sudbina i komentari su nesumnjivo jedan od najvažnijih srpskih romana s kraja stoleća, knjiga koja obeležava to vreme i sama je suštinski obeležena njime i kao takva će i čitaocima koji nisu imali uzbudljivu i neveselu privilegiju da žive u njemu o njemu samome možda imati da kaže više nego što to može da izgleda jučerašnjem ili čitaocu dana današnjeg. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 22. 11. 2004. - Žalos(t)na pozorja
Žalostna pozorja, Jovan Sterija Popović
Mudrog i usamljenog Steriju (1806-1856) istorija je zanimala kao neprestana tužna pozornica/pozorje u kojoj je čovek žrtva okolnosti/konteksta i sopstvene sudbine/karaktera. Hteo je da objavi prvi tom Povesnice srpskog naroda od najstarijih vremena do 1850. godine, ali je, ipak, odustao. O njegovom odnosu prema istoriografiji najbolje govori anegdota koju je sam zapisao: - Pripovedaju da je Dositej u vreme Karađorđevog rata, kad su neki hoteli istoriju onog vrem(ena) pisati, rekao da se to ne čini: «Jer ako istinu opišeno (to su njegove reči), biće za nas više sramote nego slave, a da lažemo, to za poštenog čoveka nije. Zato ostavimo, neka tuđini pišu, pa šta budu o nama zlo pisali, drugi će reći da je to iz pristrastija, pa će sumnjati, i mi ćemo sačuvati ime naše. Ipak istorija, kolektivna i privatna, postaće živo meso njegovih drama i poezije. Naročito će to doći do izražaja u njegovim istorijskim dramama koje su, po nekima, htele da veličaju duh stare slave. Unoseći, kao prvi srpski pisac neke elemente šekspirovske drame u našu istorijsku dramu, Sterija je sve, ipak, video u tamnim bojama. NJegov bidermajersko-barokni pesimistični ton naznačiće mračne strane učiteljice života i psihologije moćnika, donoseći više sete nego oduševljenja, žalostna pozorja na račun nacionalne romantike.
No upravo po tim žalostnim pozorjima, koja su se bavila našim i balkanskim junacima, kraljevima i silnicima, Sterija je u svoje doba bio poznatiji nego po komedijama i onome što danas pamtimo, uvažavamo i gledamo u pozorištima. Da ne govorimo koliko su se izvodile u ondašnjim teatrima. Odužujući se jednom takvom Steriji, na najbolji način, vršački KOV je pokrenuo celu njegovu biblioteku – Sterijanu. Već je objavljeno devet knjiga, kao neka vrsta kritičkog izdanja, a planira se još pet. Žalostna pozorja, knjiga druga pripada ciklusu drama koje su objavljene u prvoj knjizi. Tako uz “Nevinost ili Svetislav i Mileva”, “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “San Kraljevića Marka”, istorijske drame koje je priredio Goran Maksimo vić, današnji čitalac i istraživač Sterije, u novoj knjizi, priređivač Zorica Nestorović, ima pred sobom drame o moći sudbine i mestu čoveka u svetu: “Miloš Obilić”, "Skenderbeg", "Lahan".
U trećoj knjizi žalostnih pozorja, koja je već u pripremi, naći će se još dva slična Sterijina dramska dela: “Nahod Simeon” (1830) i “Ajduci” (1853), istorijske drame sa melodramskim ukusom i kvalitetima. Tako će onaj drugi Sterija biti kompletiran… M. ŽIVANOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 22. 11. 2004. - Žalosna pozorja
Pola kapi rose, Milan Nenadić
I Milan Nenadić (Grkovci kod Bosanskog Grahova, 1947) na svoj osoben i prepoznatljiv pesnički način bavi se žalos(t)nim pozorjima doba u kome beleži kalendar svoje duše. Naša crna pista za uzlet u ništa, kako glasi jedan njegov stih, rezimira svu preokupiranost zlom, beznađem kao glavnim osećanjem i prizorom veka.
Pesimizam na kub, patetika uma, juriš na svet, a pre svega samog sebe, u slučaju Milana Nenadića je pesnička vertikala, kojoj je dovoljno i pola kapi rose za nalaženje višeg zakona sklada. Pevajući visokim i odnegovanim stilom i stihom o niskom i upuštenom svetu, Nenadić je izborio pravo na pesničku reč, preciznu pesničku sliku, autentičnu i složenu misao. Uvek blizu, ili u epicentru drame i dramskog u prizoru i u osećanju , on u prosejanom, crnom vokabularu, nalazi prave reči, pogađa u živac. NJegova prividna i stvarna žestina je pesnički pokušaj odbrane poezije i sveta ulaganjem celog sebe, bez milosti i nežnog ostatka. Visoko uvažavan i bogato nagrađivan, Nenadić je nosilac gotovo svih naših najznačajnijih pesničkih priznanja, ovaj pesnik ima šta da izabere i ponudi sadašnjem i budućem čitaocu.
O tome svedoči i ovaj promišljen i najpouzdaniji izbor, nastao rukom i udelom samog autora. Ako se ne varamo… M. ŽIVANOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 22.11. 2004. - Koreni Brašovanovog sinkretizma
Arhitektonski počeci Dragiše Brašovana, Aleksandar Ignjatović
Jedan od nesumnjivo najznačajnijih aspekata istraživanja moderne arhitekture na našim prostorima ticao se problema uloge i značaja pojedinih stvaralaca koji su učestvovali u formiranju njenog obeležja u Srbiji tokom prvih decenija 20. veka. Pored toga, potencijalni pluralitet identiteta, bio on beogradski, srpski, vojvođanski, jugoslovenski ili srednjoevropski, otvorio je fundamentalni problem koji se tiče načina konstrukcije i recepcije umetničkog dela. Tako su umetnička i arhitektonska dela počela da se tumače kao deo sistema koji je prevazilazio proklamovane granice “srpske arhitekture” ili “nacionalnog stila”, postajući na taj način deo materijalne kulture koja nosi obeležje različitog identiteta.
Polazeći od toga da značenje nekog umetničkog dela nastaje uvek u preklapanju tekstova o delu i konteksta u kome delo nastaje, autor studije “Arhitektonski počeci Dragiše Brašovana 1906-1919” mr Aleksandar Ignjatović rasvetljava problem nastanka i karaktera arhitektonskog i umetničkog opusa Dragiše Brašovana (1887-1965), nesumnjivo jednog od najplodnijih graditelja koji su u jugoslovenskoj sredini delovali u 20. stoleću. Okolnosti u kojima je Brašovan svojom delatnošću učestvovao u stvaranju identiteta najpre svoje prve domovine Austro-ugarske, a potom i nove jugoslovenske države, odredile su da osnovna namera ove studije bude otkrivanje i tumačenje svih relevantnih dimenzija i aspekata njegovog ranog umetničkog opusa, polazeći od analize različitih društvenih, kulturoloških, političkih i teorijskih ravni koje su se prelamale u njegovom delu.
Na taj način došlo se do saznanja koje govori da Brašovanova arhitektura, počev od druge decenije 20. veka, nosi jedan specifičan sistem vrednosti koji je nazvan kulturnim sinkretizmom. Ovakav sistem bio je zapravo ideološki okvir kojim je Brašovan pokušao ne samo da prevaziđe personalnu i socijalnu krizu već pre svega da konstruiše jedan pluralistički identitet, i to prvenstveno putem prožimanja različitih kulturnih tradicija. Svet Brašovanovog detinjstva koji se odvijao iza prenatrpanih enterijera malograđanske vršačke sredine koju su pripadnici srpske nacionalne manjine izgradili “kao mizanscen svoje političke i kulturne indiferentnosti”, odredio je da njegovo školovanje postane mesto za umnožavanje diskursa, nametanje određenih pogleda na svet, i poligon na kojem će se vršiti kolektivna i personalna identifikacija budućeg arhitekte.
Na taj način su kroz strukturalne analogije s drugim sličnim pokušajima u duhovnoj i materijalnoj kulturi srednje Evrope, uspostavljene interpretativne strategije za tumačenje Brašovanove arhitekture. Tako sagledan kompleks vrednosti u funkciji jedne regije, omogućio je ne samo kritičko vrednovanje dvanaestogodišnjeg stvaralaštva Dragiše Brašovana u Budimpešti (1906-1919), već je otvorena mogućnost za stvaranje drugačijeg polazišta budućim istraživanjima Brašovanove arhitekture iz vremena kada je ona postala značajan činilac novosadskog, beogradskog i jugoslovenskog kulturnog identiteta. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 22. 11. 2004. - Bitka nije unapred izgubljena!
Umetnost pod pritiskom, Smirs Jost
”Kreativno zajedništvo” (Creative Commons), uz inicijative otvorenog pristupa (Open Access) i besplatno-otvorenih izvora softvera (Free and Open Source Software), za vrlo kratko vreme pokazale su mogućnost alternativa dominantnoj komercijalizaciji znanja i informacija i borbe protiv eksploatacije autorskog rada. Sistematično formulisano: „kreativno zajedništvo” teži preokretu svetski raširenog trenda razumevanja kopirajta (uključujući tu i evropsku legalističku praksu autorskih prava) primarno kao ekonomskog (razmenskog) prava. Cilj „kreativnog zajedništva” je da prava intelektualnog vlasništva ponovo poveže sa autorima, za razliku od njihove trenutno tesne sprege sa industrijom. „Kreativno zajedništvo” je zato važan doprinos za očuvanje autonomije autorskih sadržaja i informacija.
Ovo bi, ukratko, bio siže ili mogući prolog knjige „Umetnost pod pritiskom (Promocija kulturne raznolikosti u doba globalizacije)” dr Josta Smirsa u izdanju „Svetova”, koju je autor, profesor na visokoj školi za umetnost u Utrehtu i član Evropskog komiteta za komparativnu literaturu i umetnost čija su specijalnost političke nauke, u četvrtak predstavio u Društvu književnika Vojvodine. Kako je tom prilikom rekao direktor izdavačke kuće „Svetovi” Jovan Zivlak, Smirs zastupa lokalne kulture u globalnom kontekstu gde su domeni ekonomskih i građanskih prava i sloboda u izrazitoj kontradikciji. Ukazuje na problem ekspanzije tržišne ekonomije u sprezi sa umetnošću, što je realnost koja i nas pogađa korporacijskim ukrupnjavanjem, gubljenjem mesta govora... Knjiga je rezultat desetogodišnjeg istraživanja i daje odgovore u kojoj poziciji je moderna kultura i umetnost.
- Pre je knjiga koja se sviđala izdavaču bivala objavljena, iako se znalo da će neke zaraditi, a neke ne. Postojala je lična veza autora i izdavača i zajedno su doprinosili kulturi jednog društva, ali ne treba biti romantičan u vezi toga. Poslednjih 10-12 godina situacija se izmenila i dominantna tendencija je postala „veliko” izdavaštvo koje kontroliše većinu dist ribucije, knjižara, promocije i autorskih prava. Enorman broj ljudi je tako prinuđen da čita njihove knjige jer su one uvek najbolje izreklamirane, nalaze se na vidnim mestima u knjižarama. Ranije su se naslovi zadržavali i po dve-tri godine, dok se knjige danas bukvalno izbacuju iz knjižare ako njihova prodaja stoji. Takve knjige i dalje postoje, ali problem je što se više ne vide!
Drugi problem je što velike korporacije „svoja" dela uguraju i na film, majice, bilborde, dok njihovi upravni odbori troše milione na sastančenje. To je dovelo do toga da se polako počnu štampati samo komercijalne knjige dok odnos autor-izdavač uz obavezno posredovanje agenata prodaje, uređivača/izmenjivača, postaje potpuno bezličan, a svaka knjiga – projekat! Nestala je ideja da se objavljuju knjige koje jednostavno vrede da ugledaju svetlost dana. Svrhovitost je izdati što više naslova do kojih vam nije ni stalo, jer je sve to sada lutrija gde se šansa ima samo jednom. Otud i bestseler kulture, i globalizacija, ali ne ona koja se odvija već 20 vekova, već ona od pre 20 godina – ekonomska globalizacija koja očigledno postaje sve problematičnija – neka su od zapažanja Josta Smirsa o aktuelnoj situaciji u izdavaštvu koja je izneo na promociji svog dela.
- Tako se potiskuje diferenciranost, ne čuju se više različiti glasovi, naročito glasovi različitih pisaca – šta raditi?! Već je nužno potreban neprestani pritisak na državu i njene činovničke aparate da se preregulišu pitanja sadržaja i vlasništva kako bi se ohrabrio što veći broj izdavača da podstaknu nove žanrove, nove filmove... Nikad nije bilo više autorskih prava, a da autori manje zarađuju od njih. Rizično je, ali vredno pokušaja, da se pomoću savremene tehnologije štampa mnogo, mnogo više knjiga, a „mali” izdavači treba da se okupljaju i počnu organizovati zajedničku distribuciju, zajedničke nastupe, sajmove, dok ista priča važi i za ostale domene umetnosti. Evropska filmska produkcija godišnje iznedri 600-700 ostvarenja koji zajedno koštaju nekoliko milijardi e vra i kako objasniti činjenicu da ti filmovi ne povrate ni polovinu uloženog novca? Lošom organizacijom, lošom prezentacijom! Sa Evropom, u kojoj živi oko pola milijarde ljudi, stvarno je teško vaditi se na to da „nema publike”. Na državnom nivou treba se po svaku cenu (iz)boriti protiv davećih korporacija i ubeđen sam da se to putem dijaloga, tesne saradnje i konstantnog pritiska može učiniti. Internet je, takođe, prilika, ali ostaje nejasno da li je i spas. Elektronske knjige se nisu baš najbolje pokazale, ali one su jedina forma u kojoj je literatura dostupna izrazito siromašnim zemljama. Internet je blagoslov i za knjige koje su „zastarele” i inače razvoj tehnologije ide nama u prilog, a ne odgovara manipulantima i monopolistima – rekao je Smirs.
Na pitanje kako da se „pritisne” neko ili nešto što je već preterano „pritisnuto” interesom novca velikih tajkuna, Jost je odgovorio da ljudi moraju sami da ocene granice i uspostave ih, jer ako to ne urade onda mogu da se pozdrave sa mirom. Podizanje nivoa svesnosti i formulisanje solucija Smirs smatra za primarne zadatke. On je podsetio da je put dug, ali da nas istorija uči kako to ne mora uvek biti neophodno i da ćemo argumente i „ulaze” naći već nekako, jer bitka nije unapred izgubljena! Jovan Zivlak je u jednoj od replika ipak ostao nešto manje optimističan rekavši da je problem vrlo složen i da izlaza možda ima, a možda i nema. Razmenska vrednost je pobedila upotrebnu, tržište formira našu svest i oslobađanje razlike proziva državu da reaguje, ali onda preti opasnost prevelikog nadzora i uvećavanja administracije, čije smo bauke već osetili na svojoj koži.
- Ukus je mimetički i danas je za njega presudna reklama. Kultura postaje ikona, a moralom ne može da se pobedi novac. Nema sinhronizovane emancipacije kao što je to želeo Markuze. Svetska trgovinska organizacija jeste striktna alli za kulturu još uvek ima praktično „bele strane”. Zato robnim modelom ne treba trčati pred rudu. Naša najveća nevolja je to što smo bili veći staljinisti i od St aljina, pa sad izgleda hoćemo da budemo liberalniji od liberala – zaključio je Zivlak. I. BURIĆ
Danas 22. 11. 2004. - Olako obećana sloboda
Tiranija trenutka, Tomas Hilan Eriksen
Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Sumnjati u njenu svrsishodnost bilo bi slično donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama, ali mesta za sumnju i zebnju i te kako ima.
Istorija ljudske rase povest je o tehnološkom razvoju koji za jednu od lepših posledica ima poboljšanje života i savlađivanje novih znanja. Sve do polovine prošlog veka opšti društveni razvoj išao je koliko-toliko u korak sa tehnološkim. Dok se ranije čekalo na nova otkrića, danas nas tehnologija prestiže. Ona više nije uposlena da nam pojednostavi neki segment života. Umesto toga, počinjemo je sve manje koristiti, a sve više bivamo eksploatisani kao humana tehnička podrška njenoj samosvrsishodnosti. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi "Tiranija trenutka" on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu.
Pošavši od društveno-političkih pretpostavki koje su determinisale početak novog stoleća još 1991. godine (raspad SSSR, ratovi u bivšoj Jugoslaviji i komercijalizacija Interneta), autor se bavi "informacionim društvom i čudnim uzgrednim činiocima koje je ono proizvelo". Generalno pozitivan stav prema tehnološkoj revoluciji kao jedini logičan i prihvatljiv zajedno sa autorom stavljamo pod sumnju, pošavši od njegove teze "da sve više svega se traži ali to ne traži čovek već sama tehnologija" i da se zato "nešto otelo kontroli".
Eksplozivan razvoj infokomunikacionih tehnologija otvorio je mogućnosti koje su u ne tako dalekoj prošlosti bile samo maštarija pisaca SF literature. Sunovrat u apsurd desio se onda kada se tehnološka mogućnost preobrazila u nametnuto informaciono okruženje. Svega ima previše i zato je postalo obesmišljeno i komplikovano Ideja o uštedi vremena kao posledici tehnološkog unapređenja svakodnevne rutine pervertirala je u cerekavi apsurd koji nam se smeje u lice, dok mi grčevito pokušavamo da skrpimo sve tanju nit kvalitetnog vremena. Na globalnom planu stvaranje i šire nje informacionog društva, (šta god taj izraz sve značio), omogućio nam je korak od sedam milja. U senci tog koraka pala je, međutim, i jedna kolateralna šteta, kako tvrdi autor knjige. To je pojedinačni ljudski život odnosno, naše sopstveno, lično vreme, emocije i spontanost.
Okružen svim mogućim pomagalima, savremeni homo sapiens radi sve više, imajući vremena sve manje. U moru ponuđenog sadržaja nesposoban je da se opredeli za neki određen, iz zbunjenosti gomilom kao i iz straha da će izabrati manje kvalitetno. Pažnja je postala retka i zlata vredna stvar i sumorni je dokaz opšte socijalne patologije, kaže Eriksen. Površnost je modus vivedni XXI veka, ne samo kada proveravamo e-mail već i kada čitamo i učimo, odgajamo decu, živimo u braku ili doživljavamo tuđe telo. Naša lična iskustva počinju da liče kao jaje jajetu više nego ikada pre.
Vreme je akceleracijski ubrzano pa su fenomeni koji per se zahtevaju "polagano vreme" (brak, porodica, prijateljstvo, uživanje u lepom) postali nedostižni i opterećujući. Mi smo otvoreniji za dobijanje nadražaja od tehnologije nego od sebe i Drugih. Život je postao histerična serija prenaseljenih trenutaka u kojima ništa drugo ne radimo nego savlađujemo određena znanja koja već sutra ne znače ništa jer će ionako doći unapređena verzija istog aparata. Ljudi su zbog opšteg tehnološkog trenda, a zarad ličnog društvenog statusa, karijere, sujete ili pomodarstva osuđeni na permanentno učenje ograničenih, šire neprimenljivih i krajnje sekvencijalnih znanja, koja nam van softverskog radnog okvira (framework) u kojem živimo apsolutno ne trebaju. Apsurdnost neprimenljivih znanja leži u njihovoj moći da pojedu sve lično vreme u našem nastojanju da budu savladana kako bi njihova primena otvorila nove prostore slobodnog vremena(sic!).
Informaciono društvo preokrenulo se u svoju negaciju. Mi postojimo u negativitetu, u ne-bivstvu rođenom na gubitku kontrole nad našim sopstvenim vremenom koje je ispunjeno nametnutim izborima koje činimo nesvesni realnih ličnih potreb a. Gutajući sve novije i naprednije tehnološke i ine proizvode jer nas na to tera trend, reklama, okruženje i globalno korporativno društvo, postajemo virtuelni kolektivitet nesvesnih. Naši pojedinačni identiteti bivaju sve više oblikovani i rukovođeni interesima multinacionalnih kompanija koje su preuzele ulogu vaspitača iz ruku države, nacije, vere, škole i porodice. Društva postaju sve apstraktnija jer njihovi članovi imaju osećanja drugačije pripadnosti u odnosu na prethodno pokolenje.
Eriksen tvrdi da savremeni trenutak determinišu dve paralelne revolucije - elektronska i multietnička, dodirujući se na nekoliko planova. Ono što je krucijalna posledica obe jeste da se zahvaljujući njihovom delovanju lični identitet raslojava, postaje disperzivan. Novo doba određeno je otvorenošću identiteta, neutemeljenošću u tradicionalnom, u onom korenu koji je strutkuriran na velikim povezanim kazivanjima (nacionalna istorija, koletivno sećanje, mit, predanje, tradicija, ritualno-običajni korpus). Današnji je čovek u daleko većoj meri određen svojim elektronskim bićem, svojim postojanjem u Mreži. Web je tekući medij - on je fluidan i bez konačnog oblika, tako da struktura našeg JA u Internet okruženju nema oslonac ni u čemu fiksiranom.
Slična stvar dešava se i u priči o multietničkom društvu. Insistiranje na toj ideji plasirano od strane globalnih političkih interesnih grupa grubo izjednačava šovinizam i potrebu za lokalno (etnički, jezički, kulturno) određenim identitetom. Multietnički princip može biti samo jedno - naš lični odnos prema Drugom i Drugačijem, a to je stvar koju čovek ne menja kao košulju. Politička korektnost socijalnog ponašanja u širem okruženju primorava nas na nasilno izneveravanje sopstvene pripadnosti određenim vrednostima, izvlačeći nam na taj način tle ispod nogu, kao da naš identitet ne može istovremeno biti i lokalno i multietnički obojen. Ovakvo crno belo markiranje određenih fenomena u strategijskom smislu kruni zaokruženost jastva koje se prepoznaje kao raslojeno, fluidno i nep ripadajuće. Rascep u kojem se nalazimo jeste život koji ne živimo već trpimo u besmislu. Beda globalne sudbine leži u neusklađenosti našeg tehnološkog i sociološkog framework-a. Mi živimo u distorziji koja razara naš sociološki horizont zasnovan u najvećoj meri još uvek na starim principima.
Infokomunikaciona revolucija otvara nam nove horizonte ali su ekonomski interesi korporativnog društva i zastareli društveno-politički sistemi kočnice koje nas drže u neslobodi od profita i uskih političkih interesa. Kao nikada do sada život je postao De Borova galama i spektakl bez cilja i smisla, istrajavajući u bljesku ništavila. Savladala nas je i progutala ona mračna strana, tako da nam sve ono dobro i napredno, što svaka tehnologija nosi u svojoj suštini, izgleda manje značajno. U nemoći da napravimo granicu između potrebnog i besmislenog, postali smo njene sluge. I zato na novom horizontu koji nam je tehnološka revolucija otvorila još uvek nema sunca pošto nam je olako obećana sloboda neprimetno izmakla. GORDANA BEKČIĆ-PJEŠČIĆ
Danas 22. 11. 2004. - Neuobičajeni par
Umetnost i demokratija, Žoel Zask
Nema boljih građana od umetnika, kao što nema prakse koja bolje simbolizuje demokratsko ponašanje od prakse umetnika - početna je teza francuske autorke Žoel Zask, koju ona opširno elaborira u studiji "Umetnost i demokratija".
Autorka sama primećuje da ova ideja nesumnjivo iznenađuje, kako umetnike, tako i one koji o njima sude. Sve se očigledno protivi tome da umetnost i demokratija mogu ići u paru, bilo da je u pitanju pohvala ili kritika. Umetnost se često smatra elitističkom i individualističkom, umetnik egoistom ili originalnim, izvan onog uobičajenog. S druge strane, demokratija se često poima kao vladavina osrednjosti.
U svojoj knjizi Zaskova stavlja umetnost uz demokratiju, ali tako što demokratiji pripisuje sasvim drugo značenje. Umesto stanovišta po kome je demokratija društvena mašina koja pokorava, uniformiše, kolektivizuje, autorka predstavlja jedan njen drugi aspekt koji je manje poznat, a ipak istorijski prisutan: onaj koji demokratiji dodeljuje zadatak da štiti razvoj individualnosti svakog pojedinca. S druge strane, smatra autorka, desakralizacija umetnosti nije isto što i plediranje da se umetnost stavi u službu naroda ili učini "pristupačnijom" velikom broju. Umetnost ne treba da bude "demokratizovana" u uobičajenom smislu te reči. O demokratiji bi trebalo misliti ne kao o režimu koji svima daje istu stvar, već kao skupu institucija čija je uloga da štite, podstiču ili obnavljaju razvoj individualnosti svakog pojedinca. Umetnost je pozvana da govori o demokratiji, a da sebe ne porekne, dok će politika, zaključuje Zaskova, okrećući se prema umetnosti povećati svoje šanse da se demokratizuje, a da se ni ona ne porekne.
Danas 22. 11. 2004. - Gosn Prirodni govori srpski
Demonka, Robert Kramb
Nakon dve epizode "Mačka Frica" i četiri sveske sa izabranim radovima iz obimnog opusa Roberta Kramba, što je kasnije delom pretočeno u antologiju "Kakav svet", Flavio Rigonat "ne ostavlja na miru" ovu američku strip-ikonu. Za ovogodišnji Beogradski sajam knjiga, Rigonat je svoju "izdavačku etiketu" L.O.M. obogatio za još jedan vrhunski naslov tog autora - "Demonka", što su u stvari četiri epizode Gosn Prirodnog. I, upravo tu, moramo da zastanemo. Flavio Rigonat, pre neku godinu, prevodio je "Snupija" za Danas. Čitaoci su tada primetili ono što je stručna javnost odavno znala: Rigonat engleskom jeziku (u stipu, književnosti...) dodaje dušu. Proizvodi koji originalno dolaze sa Ostrva ili od preko Atlantika, u varijanti Flavija Rigonata, postaju "novi" koliko to dozvoljava original.
Robert Kramb rođen je 1944. u Filadelfiji (SAD). Godine 1965. izlazi njegov strip "Mačak Fric", a 1967. Kramb pokreće čuvenu strip-reviju "Zap-Comics", gde predstavlja neke od svojih čuvenih likova (Snoid, Gosn Prirodni...). Vremenom postaje glavni junak svojih stripova. Osim kao R. Crumb, potpisivao se i kao Cum, Crumbum, Crud, Krumb, Crustt, Grunge, Scum, Scurm, Crumbski, El Crummo, R. Grubb, Crumarums, Crunk, Krumwitz, Crum The Bum, Bob Scumb…
Četiri epizode Gosn Prirodnog, koje su objavljene u albumu "Demonka", rađene su između 1986. i 1991. godine. Ljudima sa "moralnim zagradama" ne preporučuje se, ostali uživajte. D. STOŠIĆ
Politika 22. 11. 2004. - Zadruga i njeni pisci, Stipčević Svetlana
U novom Kolu srpske književne zadruge objavljena je veoma zanimljiva knjiga ogleda i eseja bračnog para prof. dr Svetlane i akademika Nikše Stipčevića (Svetlana je 1982. godine objavila poznatu knjigu, takođe u Kolu, „Književni arhiv SKZ 1892 - 1970”, a prof. Stipčević je od 1967. do 1971. godine bio sekretar Zadruge). Nikša Stipčević piše o: Zadruga i književnost, Jedan Matavuljev predgovor, Pavle Popović u Srpskoj književnoj zadruzi, Bogdan Popović u SKZ, Jaša Prodanović u SKZ, dok je većina tekstova dr Svetlane Stipčević - koji osvetljavaju vezu književnih velikana sa ovom uglednom institucijom, kao što su Zmaj, Vuk, Veljko Petrović, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Viktor Car Emin i Miloš Vidaković. Po njenim rečima, rečitost dokumenata Zadrugine arhive velika je i ubedljiva:
„Tragovi prošlosti koje jedan arhiv čuva nisu uvek dovoljno jasni sami po sebi. Valja ih ugraditi u ono što je na drugom mestu sačuvano i kazano. U onome što nije rečeno često je ključ razumevanja za ono što je objavljeno. Upoznati Zadruginu arhivu znači odškrinuti vrata one skrivene radionice iz koje, čini nam se, tako lako izlaze gotove knjige i sagledati svu složenost ovoga posla i svu veličinu napora koji se u njega generacijama unosi." R. POPOVIĆ
Politika 22. 11. 2004. - Kafkin savetnik
Vavilonska jama, Franc Kafka
Albert Ajnštajn je svoje teorije smišljao u snu, kaže Alen Lajtmen u romanu „Ajnštajnovi snovi”. Suprotno Ajnštajnu, Franc Kafka je, kako zapisuje u jednoj dnevničkoj belešci, pisao kad nije mogao da spava. Prizivao san kao što se priziva smrt. Kao zaborav. U stanju večite budnosti čija se aspolutnost preokreće u svoju suprotnost, u fantazmagoriju i snoviđenje.
Ako realnost fikcije uzmemo zdravo za gotovo - a valjalo bi - biće nam savršeno jasna neverovatna tačnost Ajnštajnovih apstraktnih proračuna kojima je opisivao fizički svet, kao što je Kafka u bdenju pisao iz same suštine oniričkog principa i egzaktno tumačio realitet. Tada ne bismo morali da govorimo o činjeničnoj istini, već o istinitosti, ili bolje reći preciznosti jednog načina mišljenja. Nazovimo ga imaginativnom inteligencijom.
Početna razlika između umetnika i učenjaka sada ne mora biti tako velika kao što na prvi pogled izgleda. Kafka je živeo pisanje, boraveći u nepomirljivom egzistencijalnom rascepu dnevnog činovnika i pisca-noćnika, sklanjajući se u svoju istinu. U tačnost večite budnosti i njene izokrenute suštine koja, poput Ajnštajna iz romana, stvarnost posmatra iz svoje perspektive, rastavlja je i ponovo sastavlja. Iznova sklopljena, ona tek prividno liči na svoj materijalni pandan. Ona u biti, poput fantazmagorijskog paradoksa bdenja, naglašava neku skrivenu dimenziju svog realnog ekvivalenta. Neki njegov tajni smisao.
Mogući životi
„Vavilonska jama” izbor je iz zapisa snova i zapisa o snovima koje je Kafka rasuo po svojim pismima i dnevnicima. Imajući na umu činjenicu da njegovo književno delo svoju poetiku gradi na oniričkom principu, ali i postmodernističku tezu da sve što čini tekst poprima status fikcije, knjiga se može čitati dvojako. Ona jednim delom omogućuje dublji uvid u stvaralaštvo češkog književnika - a sanjao je čak i Jozefa K. - u imaginativne mehanizme ili, tačnije rečeno, u načine delovanja imaginativne inteligencije iz koje nastaje njegovo pismo. Zapis sna i zapis o snu, sa druge stran e, mogu se tumačiti i kao samostalni književni radovi, autohtoni umetnički tekstovi koji stvaraju osobeni svet.
Imaginatvina inteligencija, koja rastavlja i iznova sastavlja, poput Kafkine somnabulne poetike, uvek jasno naglašava vezu sa stvarnošću. Spone sa istinom života, funkcionalno mnogostruke i smisaono slojevite, jesu i izobličenje te istine. Vitalistički nagon preokreće se u žudnju smrti, ideal kule do neba u jamu prizemnih ciljeva, ozbiljno civilizacijsko nasleđe u intelektualni ludizam, opipljivost materijalnih obrisa u razobličenje groteske, čak i u osobeni humor. Složenosti čoveka i postojanja obuhvataju obe strane bića, nagoveštavajući neizmerno mnoštvo mogućih života. Večitu potencijalnost rascepljene nesanice. Duboki san bdenja.
Kulturna misija
Knjigu „Vavilonska jama” je, prema nemačkom i italijanskom izdanju, priredio i s nemačkog preveo Jovica Aćin. I sam pisac sklon snevanju, Aćin je poslu pristupio i temeljno i originalno. Ne uklanjajući iz izbora obaveznu aparaturu priređivača, on je napomene i komentare propratio sopstvenim imaginativnim odnosom prema činjenici. Aćinova imaginativna inteligencija, pak, potpunosti radi, traži preciznost kritičkog izdanja. Izbor je propraćen Pogovorom, odličnim esejom koji jednim potezom pobija sve jadikovke da o velikim piscima nema da se kaže ništa novo. Naslov ovog prikaza pozajmljen je od Ljubomira Simovića, koji je imaginativnom inteligencijom jezika dodao svoje nesanice zapisivanju snova u svetskoj književnosti. Tek toliko.
Podsetimo, takođe, da je „Rad” za ediciju „Reč i misao” u kojoj je objavljena i „Vavilonska jama”, na ovogodišnjem Sajmu knjiga dobio nagradu za najbolju ediciju. Verujem da nema kuće u kojoj se ne crvene knjižice iz ove biblioteke, što je već i nezanemarljiva kulturna misija, čiji se učinak, protegnut na decenije, sada i zvanično potvrđuje. DUŠICA POTIĆ
Politika 22. 11. 2004. - Novi način mišljenja
Govor pećinskih senki, Bojan Jovanović
Raspon između najarhaičnijih kulturnih obrazaca i najsavremenijih civilizacijskih dostignuća ispunjen je brojnim protivrečnostima i napetostima, i izvorište je i retrogradnih i progresivnih ideja i ponašanja. Svaka savremena kulturna pojava i kulturni čin sadrže, negde jedva primetno a negde veoma vidljivo, tragove kulturnih praoblika. Ovi fenomeni zaokupljaju pažnju Bojana Jovanovića, pisca izuzetno zanimljive knjige „Govor pećinskih senki”, u kojoj se traga za ritmičkim kretanjem i pulsiranjem ljudskog društva, za čovekovim iskustvom stečenim tokom njegovog evolutivnog razvoja i za prirodom tog razvoja koja je sve više na udaru samog čoveka spremnog da utiče na sopstvenu genetsku prirodu i da je menja.
Ovo se sve u određenom vidu manifestuje i u pojavama svakodnevnog života koje su, tanjom ili debljom niti, povezane sa arhaičnim iskustvom, obnavljajući tako „zaboravljeni jezik” koji se ne da lako dešifrovati. To obnavljanje, međutim, nije neposredno preuzimanje ranijih kulturnih oblika nego njegovo prilagođavanje i jedva primetno zadržavanje u čovekovoj svesti i u ponašanju. A ako se „prošlost podigne na nivo kulta i izvor parareligije, tada ona postaje prepreka sadašnjosti”. To se dešava onda kada nespremni zakoračimo na nepreglednu pustinju konkretnog životnog materijala, neosposobljeni za njegovo sažimanje i sintezu, kad kratkotrajno nadvlada sirovo novonastalo iskustvo koje samo oponaša tradicionalne forme, a po svojoj prirodi nije u stanju da progovori na autentičan način. Reč je o surogatu koji se ni po čemu ne uklapa u stvaralačke kulturne tokove i ne sačinjava „živi muzej kulture”.
Početno iskustvo
Gradeći i bogateći celinu svog kulturnog bića čovek izdašno crpe iz svoje prošlosti. Ta iskustva u svom prapočetku Bojan Jovanović vidi u pećinskom početku. Traganje za njim vodi nas opet ka sopstvenom iskustvu koje nije zapostavilo i zaboravilo to pećinsko, jer „pećina je simbol kako davnog iskustva, tako i današnjeg iskušenja neadekvatne aktualizacije kulturnog nasleđa i arhaizaci je savremenosti".
Pećinsko je ono inicijalno u kojem je čovek krenuo u avanturu svoje egzistencije; to je ono početno iskustvo u kojem se isprobava čovekova spremnost da krene na otvoreni prostor na kojem nema zaštite ni s boka ni straga što umnožava neizvesnosti i opasnosti. Otuda je sasvim razumljiva i prirodna čovekova težnja da se i kod najmanje opasnosti poviče na zaštićeno mesto. I što je pećina dublja i nepristupačnija to je i sigurnost veća. Tako se čovek povlači i u sebe kao u sopstvenu pećinu kako bi odatle osmotrio okolni svet i pretnje koje otuda dolaze. To povlačenje je najčešće nesvesno ali je ono ugrađeno u istorijsko pamćenje i pretvara se u moćno oružje pkrenuto protiv drugog, nepoznatog i opasnog. Pećina je u svojoj suštini kontroverzna jer se osim sigurnosti u njoj stvara i privid, senka realnog sveta koji se može dokučiti jedino pod prirodnom svetlošću koja omogućava ispoljavanje i fizičkih i duhovnih čovekovih sposobnosti. Ovde je, svakako, nezaobilazna Platonova pećina u kojoj nam igra svetlosti i senki nagoveštava igru svesnog i nesvesnog, realnog i irealnog, zemaljskog i nebeskog.
Istraživački nerv
Svakoj pojavi koju istražuje i razmatra Bojan Jovanović nastoji da odredi početak, da utvrdi okolnosti pod kojima je nastala i ukaže na njenu povezanost s praoblicima u kojima se nalazi i njena klica. Reč je o običnim, svakodnevnim, konvencionalnim pojavama, ali bitnim za čovekov život i čovekovu komunikaciju sa okolnim svetom. Počev od imenovanja u kojem je sažeta moć reči, koje treba da zaštiti od nepoželjnih pojava i demonskih bića i sila, preko pozdrava čije poreklo valja tražiti u prvobitnim signalima međusobnog sporazumevanja; preko tračarenja kao konstante u ljudskom ponašanju, iracionalne potrebe da se pored istine o nekome ispreda i neistina ili, još opasnija poluistina; preko psovke u kojoj se sažima erotsko potisnuto s javne scene i društvenog života, čiji su koreni u mitskim dubinama i paganskom svetu; preko privatnih želja koje, zahvaljujući i drugim sreds tvima saopštavanja, postaju dostupne javnosti u kojima se pojedinac preterano hvali; preko reklame i njenih strategija; preko putovanja kao svojevrsnog „pokretnog praznika”, koje se danas najčešće manifestuje kao turistička atrakcija; preko poklona i dara kao određenih radnji pomoću kojih se stiču društveni ugled i moć; preko hrane i načina ishrane, kao i rituala koji prate uzimanje hrane; preko korzoa kao demokratskog stecišta stvorene komunikacije, koji u savremenoj urbanoj sredini gubi svoj prestiž i postepeno nestaje; preko igre i lepote pobunjenog tela koje, u potrazi za nameravanim skladom, doživljava najraznovrsnije modifikacije; preko odbačenih stvari koje nastavljaju da žive na đubrištima i buvljacima; pa do ljudi na margini, u „permanentnoj fazi liminalnosti”; do grobova kao staništa za seni prema kojima se u našoj kulturi odnosi rušilački; do filma i bioskopa čije se današnje arhetipsko značenje prepoznaje u arhaičnom nasleđu, u pećini, na šta upućuje Platonova alegorija pećine; do ulice na kojoj se ostvaruje neposrednost i delotvornost najraznovrsnijih aktivnosti bitnih za nastanak ulične kulture.
Ovo je deo tema pokrenutih u ovoj knjizi koje jasno ilustruju autorovo rasuđivanje o „malim stvarima” i njihovoj situiranosti u svakodnevicu i vezanosti za čoveka, njegovu egzistenciju i budućnost. Zapravo takve „sitne stvari” sačinjavaju ljudski život, čine ga kvalitenijim i raznovrsnijim. One obično izmiču iz vidokruga istraživača globalnih sistema i pojava i osuđene su na marginu i na zaborav. Istraživački nerv Bojana Jovanovića je reagovao na ove pojave, a njegova sposobnost da uoči odnose između opšteg i pojedinačnog, između centralnog i marginalnog kao i njihovu međusobnu povezanost i uslovljenost dovela je u žižu interesovanja ono što čini čovekovu svakodnevicu i što bogati i oplemenjuje čovekov život.
Knjigu odlikuje rafinirani stil i jaka imaginacija, jasno izložene ideja i precizno formulisana misao, bogati registar pojmova koji grade čvrstu teorijsku celinu otvorenog tipa. Knjig a Bojana Jovanovića je podsticajna za dalja istraživanja jer nagoveštava veliki broj novih tema i predstavlja novi način mišljenja o onome što sačinjava antropologiju svakodnevice. RADOSLAV ĐOKIĆ
Blic 23. 11. 2004. - Praznina
Nerasvetljeni Svetozarov nestanak, Nemanja Mitrović
Mitrovićevi junaci su olupine, ostaci nekadašnjih ljudi. Oni su svedeni na po jednu osobinu, na bizarnu maniju, koja deluje bezopasno (na primer, pedanterija, hroničan umor, skepsa), ali ih gura u apsurdne zaplete („Vinovnik“, „Argumenti“, „Rastanak“) čija tragikomičnost ne ublažava njihovu suštinsku nečovečnost. Oni su pre nafrakane i prilično pohabane krpene lutke, nego ljudi; njihova logika je nezdrava, bizarna: usamljenom Banetu piće nije strast, već anestezija duha („Istina“), dok Bojana prijateljeve suze brinu samo ako pokvase parket („Domaćin“). Njihovi udesi ponekad podsećaju na Kafkine i Beketove obrasce grotesknog ponašanja: junak „Kicoša“ se budi pretvoren u krpenog lutka, što i jeste „oblik njegove duše“, dok se protagonisti „Prijatelja“, „Periskopa“ i „Plena“ druže i rastaju, smešno prebijaju, padaju i ne razumevaju kao u teatru apsurda. Krivica nije do njih, već do sveta (društva) koji njima manipuliše, uskraćuje im slobodu volje i tako ih raščovečuje; snovi junaka su još uvek snovi nezrele dece koja se iz bajki uče o dobru i zlu („Mesec“); to je njihova jedina „transcedencija“, jer ne očekuju Godoa. Dajući im lična imena, pripovedač je uspeo, ubedljivije nego da ih je ostavio anonimnima, da ukaže da su takvi tragičari i skriveni manijaci naši „neznani savremenici“, i da je njihov ispražnjen svet, ustvari, naš. On posredno podseća da razlozi bolesti društva nisu ni socijalni ni politički, već da se kriju u životima, naravima i intelektima pojedinaca koji za sobom neće ostaviti drugog traga, osim (neprimetnog) učešća u drami opšte propasti.
Za Mitrovića stvaralaštvo ne počinje posmatranjem života, već zaključivanjem o njemu na osnovu književnih obrazaca. Minimalizam je dosledno sproveden kroz sve elemente strukture dela, od teme, junaka i sintakse, do kompozicije priča i same zbirke. VESNA TRIJIĆ
Politika 25. 11. 2004. - Razbijanje ogledala
Osvetljenja Predraga Palavestre, Miloš Jevtić
U poznatoj kolekciji „Odgovori” Miloša Jevtića, kao 132. knjiga, pojavila su se dva razgovora sa akademikom Predragom Palavestrom. Prvi razgovor, u knjizi naslovljenoj „Osvetljenja Predraga Palavestre”, vođen je u maju 1990, a drugi u maju ove godine. Reč je o razgovorima koje Miloš Jevtić vodi sa svojim sagovornicima u kultnoj emisiji Drugog programa Radio-Beograda. Knjigu je objavila „Beogradska knjiga".
Miloš Jevtić je, podsetio je Ljubomir Simović, razgovarao sa piscima, slikarima, književnim kritičarima, lekarima, matematičarima, hemičarima, biolozima, arheolozima, etnolozima, istoričarima, ali nikada sa političarima, što ne znači da u ovim razgovorima nije bilo politike. U prvom razgovoru sa Palavestrom govori se o njegovom detinjstvu i Drugom svetskom ratu. Ratovi, ovi najnoviji, neizbežna su tema i u drugom razgovoru. Ali, govori se i o vremenu komunizma, ulozi intelektualaca, osnivanju DEPOS-a, poslednjoj deceniji 20. veka, kada su „civilizacijske vrednosti Srba vraćene na nultu tačku”.
Posebna dragocenost su svedočenja o radu Srpskog PEN centra i SANU. Simović je potom pomenuo dokument „Gola fakta”, u kojem je Palavestra sakupio samo gole činjenice, sa datumima, mestima i imenima ljudi. Ovaj dokument, koji tačno govori o ulozi pojedinih članova SANU u događajima u poslednjoj deceniji 20. veka, niko do sada nije hteo da objavi. Sada se u knjizi pojavljuje prvi put.
Miloš Jevtić je, kaže Boro Drašković, napravio više od sedam stotina razgovora i objavio 140 knjiga u kolekciji „Odgovori". Knjige, u kojima autor „kleše potrete svojih sagovornika" nas upozoravaju, ali i bodre da izdržimo do kraja.
Predrag Palavestra je naglasio da nije reč samo o njegovom životu, reč je o našim zajedničkim idejama i zajedničkim sudbinama. I „Gola fakta” nisu samo njegova lična istorija, već naša zajednička istorija. Desetine i desetine ljudi punih deset godina pokušavalo je da kaže šta se u ovoj zemlji događa, ali nije imao ko da ih sluša. Narod smo koji ne voli da gleda svoj lik u ogledal u, ako mu se ne sviđa. Radije razbijemo ogledalo.
Miloš Jevtić je istakao da Predrag Palavestra ništa nije promenio u razgovoru iz 1990. godine. Nijednog svog stava, iz tog vremena, nije se odrekao.
Politika 26. 11. 2004. - Vongarova mitska putovanja
Cvet u pustinji, Sreten Božić Vongar
NIŠ - Niška „Prosveta“ je u biblioteci „Otkrivanja“ objavila Vongarovu knjigu priča i drama „Cvet u pustinji“. Ovo delo će, svakako, naići na veliku pažnju čitalaca, jer i život samog pisca, koji svoje delo posvećuje stradanju plemena Aboridžina, podseća na roman.
B. Vongar je pseudonim, odnosno, aboridžinsko ime Sretena Božića koji, uporedo sa svojih petnaestak knjiga priča i drama, ispisuje i fascinantnu životnu priču prožetu istovremeno izuzetnom poetikom i stradanjem, kako plemena kojem se priključio, tako i ličnom.
Za naziv knjige „Cvet u pustinji“ uzet je jedan njegov stih, izbor je napravio dobar poznavalac njegovog dela Ratomir Ristić, sa engleskog su je prevele Ljiljana Krstić i Milica Živković, a urednik je Bojan Jovanović.
Sreten Božić rođen je 1932. godine u aranđelovačkom selu Trešnjevica, odakle je započelo njegovo 40-godišnje putovanje i otkrivanje bogatstva četrdeset hiljada godina stare aboridžinske tradicije. Posle završetka gimnazije u Beogradu, 1958. godine, stiže u Pariz gde sreće poznate egzistencijaliste Simon de Bovoar i Žana Pola Sartra, koji su imali presudan uticaj na njegovu prvu zbirku priča.
- Nisam intelektualac i od mene ne možete očekivati stručne rasprave. Ja sam pisac i ja ću pisati, govorio je Božić ovim poznatim egzistencijalistima.
Iz Pariza odlazi u Australiju gde se priključuje Aboridžinima i postaje jedan od njih. Oženio se Džumalom i sa njom izrodio decu, ali sudbina Aboridžina ne mimoilazi ni njega. Prisilno je odveden, a njegovu porodicu je zbrisao uragan. Veći deo života posvetio je bezuspešnom traganju za porodicom. Oženio se još jednom, ali mu je i druga žena nedavno umrla. Danas živi i piše u Australiji.
Vongar je svedok i učesnik dramatičnih dešavanja sa plemenom Aboridžina i u svom delu je ostavio duhovnu poruku da se spreči tragedija ovog plemena. Njegove priče su opore, gorke i istovremeno čarobne. Govore o razaranju jednog iskonski nevinog sveta i naporima da se to stradanje spreči. M. MOMČILOVIĆ
Danas 26. 11. 2004. - Atlas vetrova
Noć sa Hamletom, Vladimir Holan
"Poseta apatrida prestonici", kako je urednik Književne opštine Vršac Petre Krdu okarakterisao dvonedeljno gostovanje u Biblioteci grada Beograda, završeni su juče predstavljanjem knjige češkog pesnika Vladimira Holana "Noć sa Hamletom’’, koja je objavljena ove godine u biblioteci "Atlas vetrova". Radi se o poemi koja sadrži motive prolaznosti, lepote, umetnosti, ljubavi, u posthumno objavljenom prevodu Petra Vujičića. O Vujičiću (koji je preveo oko 155 naslova sa raznih jezika - najviše sa češkog i poljskog) i Vladimiru Holanu juče su govorili Krdu i prevodilac Biserka Rajčić. Holan (1905-1980) je pesnik zanimljive biografije koji je u književnost kao stvaralac zakoračio 1926. zbirkom "Zanesena lepeza" da bi, u svom opusu, pored značajnih zbirki lirike, zabeležio i brojne prevode ali i raznolike panegirike komunizmu posle Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da se, kad je shvatio svoje zablude, s gorčinom povukao iz javnog života i samoosudio na kućni pritvor - 15 godina nije izlazio iz svog praškog stana. KOV je, pre ovog naslova, objavio njegovu knjigu "Bol". "Noć sa Hamletom" je, kako je naveo Krdu, poema koja je "šekspirovski potresna, napisana u postmodernističkom duhu i malo remek delo. U sobi, noću, kao da je naslutio svoju sudbinu, tragični Hamlet orfejski snažno odslikava Juliju, ispredajući tkanje od reči u kojima nije umrla, već je dramatično oživljena kroz dijalog. Hamletov glas, pun bolnog nadahnuća, dodiruje najskrivenija mesta, spira so sa rana, istovremeno doživljavajući grč strasne žudnje. J. S. JOVANOVIĆ
Vreme 26. 11. 2004. - Seansa sa Čarlsom
Projekat Bukovski
Poslednjih godina srpski se pisci (i njihovi urednici) rado igraju društvenih igara u vidu pisanja na zadatu temu: đa krimić, đa horor, đa erotika, đa sportska priča; pa "Tito & ja", pa hiperstvarnosna "jekseraška" proza iz prigradskih bljuvaonica i sve tako redom. Skupi se tako tuce-dva jošte aktivnih i džilitavih primeraka savremenog spisateljstva ovdašnjeg i navale na Zadatu Temu, pa od toga na koncu konaca nastane zbornik tekstova/priča, ne bi li se videlo ko se kako nosio s Gradivom. Pre ili kasnije, na red su kao inspiracija za "domaći zadatak" morali doći i sami pisci, za sada samo belosvetski: tako su nastali "Projekat Singer" i onaj posvećen Kortasaru, a sada je pred publikom i "Projekat Bukovski", kojim je trinaestoro srpskih pisaca organizovalo literarno-spiritističku seansu, prizivajući duh starog, dobrog Henka iliti Čarlsa Bukovskog.
Sama ideja da se pisci ovako (s)igraju, isprobavaju i odmeravaju u pojedinim žanrovima, temama ili pak kolektivnim omažima bitnim činiocima njihove intimne lektire, veoma mi je bliska i potencijalno krajnje interesantna za čitalački "projekat": i kad je najgore izvedena, od nje nema štete; ako rezultira i nekim dobrim književnim tekstovima koji bez ovakvog "izazova" kanda ne bi nastali, puna šaka brade. A to što je kvalitet priloga u ovim knjigama obično vrlo neujednačen, bože moj, to je teško izbeći: em nisu svi pisci podjednakog dara, em nema svako svoj dan, em ne leži svakome da piše "po zadatku" ili da se, kreativne igre radi, "prerušava", a da ipak ostane svoj. Ovo poslednje je, uostalom, daleko najteže, baš kao što je i daleko najproduktivnije. To dobro zna svaki muzičar: nije lako napraviti "obradu" koja nije ni podražavanje originala ni (ne)svesno sprdanje s njim, nego istinski trijumf Kreacije postavljene na temeljima nečega već dobro poznatog, obljubljenog i otuda "kanonizovanog".
"Projekat Bukovski" pati, manje-više, od svih vrlina i mana svojih prethodnika: to će reći da u ovoj knjizi, avaj, ne manjka ni baba ni žaba – kao ni onih veseljaka koji navedene entitete postojano mešaju – ali da je to ipak ne čini pogodnom za zaobilaženje. Poređane nedosledno izvedenim azbučnim redom prezimena svojih autora, ovaj "baksuzni" broj bukovskijanskih, bukovskoidnih, bukovskoloških, bukovskomanskih i tome sličnih proz(ic)a zgodna je informacija o tome šta (ni)su neki od reprezentativnih naših pripovedača mlađe i srednje generacije naučili od Čarlsa B., čoveka koji među ovdašnjom književnom publikom, pa i delom spisateljstva, uživa teško objašnjiv kultni status kakav ima valjda još samo Džoni B. Štulić, samostalni prevodilac sa mrtvih jezika iz Holandije. Enivej, krenimo na preskok, pa u cik-cak, pa koekude: knjigu otvara priča Ljubice Arsić "Prelep si", jedan od onih karakterističnih, visoko kultivisanih arsićevskih "komada" eterično-erotičnog proznog tkanja, sa samo jednom ugrađenom greškom: priča je više nego vrlo solidna, ama je teško naći kakve bi, on earth, mogla imati veze sa poetikom, stilom, svetonazorom ili bilo-čime-drugim Čarlsa Bukovskog?! Nasuprot "otvornoj" priči, knjigu zatvara postignuće Zorana Magičnog Ćirića "Naručeni život", kojem je po svemu mesto u ovakvoj kolekciji: površinski cinična, dubinski očajnička, upečatljiva rasprava o razvodu iliti naprosto o trošnosti svake ljubavi osim jedne (pogodite koje!), pisana na tragu najboljih komada iz "Starinske stvari" i nekih prethodnih zbirki pisca Nišvila. Marko Vidojković je u "Kutini" prezentovao sočno parče pank-realizma kroz čudesnu hroniku noći u jednom zadimljenom klubu u hrvatskom gradiću, gde grupa BG pankera (bez Dražine slike, ali sa komadeškom prošvercovanih Lakih Droga) dolazi da svira, i da se usput susretne s jednom od onih, kretenskom Istorijom nametnutih slika tobožnjeg Drugog, koje je zapravo tako razgaljujuće Isto. Vladimir Lazarević ispisuje iznenađujuće dobru priču "Šampion", isečak-medaljončić iz Svakodnevnog Urbanog Horora, koji pred kraj pomalo kvari suvišnim, nepotrebno trivijalizujućim imenovanjem važnog "pasivnog" protagoniste u priči, onoga koji na naratora sve vreme brund a sa TV-predikaonice, a koji je inače prepoznatljiv svakome ko nije prespavao poslednje dve decenije "na ovim prostorima". Srđan Papić vrlo lepo vozi u "Vožnji", pred kraj se malo ušeprtljava, ali verujem da se stari Kinaski ne bi mrštio na ovu njegovu priču o trajno nedogođenoj ljubavi onoj koja je najlepša dok "od sebe samo nagoveštaj da"... Srđan Protić odvažno ide ravno do dna, zaranjajući u sve one splačine jedne Odviše Muške Mitologije – kakva se, s pravom ili ne, bar u "pučkoj" recepciji često poistovećuje s Bukovskim – da bi zapravo vešto, razorno i duhovito dekonstruisao celu tu maćo priču, iza koje proviruje/podriguje tek puko, neosvešćeno nasilje, kao supstitut jedne posvemašnje životne Nemoći. Vasa Pavković prilaže priču s jakim priokusom (fingirane?) dokumentarnosti, vrlo intrigantnu studijicu ljudske niskosti kakva savršeno "pliva" u stanovitim, nama dobro poznatim društvenim poretcima – mada je veza svega toga sa Čarlsom B. ipak odviše posredna. Đorđe Pisarev i T. H. Raič, naprotiv, najdoslednije se "drže predloška" i ispisuju priče – u Pisarevljevom se slučaju može govoriti i o oniričkom narativnom ogledu – kao stilske vežbe iz bukovskovštine, pokazujući da se na tom terenu mogu suvereno kretati, ali nikako bez blaženog ironijskog odmaka koji ukazuje na samosvesnu gostujuću prirodu njihovog "henkizovanog" rukopisa. Vule Žurić mangupski dovodi čak tri lažna Čarlsa B. među grotesknu družinu Ovih, Onih i Onih Trećih srpskih pisaca, ne bi li se kroz trio "lažnjaka" u svojstvu medijuma poigrao s napornim paraknjiževno-političkim folklorom ovdašnjeg "književnog života". Pesnik, a odnedavno i romanopisac Zvonko Karanović ubedljivom monološkom minijaturom "Ko je ubio Loru Palmer" naznačuje da se na njega mora ubuduće računati i kao na pripovedača. Raša Kominac ispisuje jedan od njemu svojstvenih gorkih prizora velegradskog noir-intimizma, baš kao i Miroslav Karaulac, heroj otpora žutim soliterskim mravima…
I to je to. Ništa odveć mudro, šarolika zbirčica za prohladno poznojesenje popodne, ali i nova karika svake hvale vrednog lanca književnih igara: a svako takvo igrivo mreškanje pomaže da se razmrda nataložena žabokrečina. TEOFIL PANČIĆ
Nezavisne novine 27. 11. 2004. - Promovisan roman "Bosanski dželat"
"Bosanski dželat" Ranko Risojević
BANJA LUKA - Roman Ranka Risojevića pod nazivom "Bosanski dželat", koja je objavljena u izdanju banjolučkog "Glasa srpskog - Grafike", promovisan je u četvrtak u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor u Banjoj Luci. Učesnici promocije bili su Ivan Negrišorac, pisac eseja, kritičar i profesor iz Novog Sada, Ranko Pavlović, urednik edicije "Savremena književnost" u "Glasu srpskom - Grafici" i autor.
"'Bosanski dželat' nije književno djelo koje je nastalo u jednom dahu, autor je strpljivo godinama prikupljao građu, razmišljao i promišljao da bi stvorio roman sa pričama iz života", rekao je Pavlović.
Risojevićev roman, dodaje Pavlović, svojevrsna je bosanska hronika s kraja 19. i početka 20. vijeka, koja svojim refleksijama samo usput oslikava sudar Istoka i Zapada na Balkanu.
"Risojević koristi istorijsku temu bez ogoljenog istoricizma, ne 'slika' crno-bijelo, kroz koje se ne mogu vidjeti sve nijanse života u njegovoj punoj raznolikosti", istakao je Pavlović.
Ivan Negrišorac je naglasio da je "Bosanski dželat" izvanredno zanimljiv i provokativan roman, koji se može svrstati u sam vrh srpske romansijerske književnosti u 2004. godini.
"Risojevićevo djelo je roman prostora, ono je očigledno roman o BiH, dok je najviše opisa posvetio Sarajevu", izjavio je Negrišorac. A. BASARA
Pobjeda 27. 11. 2004. - Umjetničko djelo je besmrtno
Novi Jerusalim, Borislav Pekić
Pekić će ispisati priče u “Novom Jerusalimu” na originalan način, zasnovan na autentičnoj poetici pisanja. Svakoj priči, tj. njenom glavnom junaku odgovara jedan osnovni elemenat: vatra, zemlja, voda ili vazduh, sačinjavajući njegovu primarnu prirodu. Kod drevnih grčkih filozofa, u periodu prije Sokrata, tzv. presokratskim školama, četiri osnovna elementa imala su posebnu važnost. Za Talesa voda, Anaksimena vazduh, Heraklita vatra, Empedokla sve četiri supstance zajedno, predstavljali su vječni temelj postojećem svijetu. Pekić će te elementarne čestice od kojih je izgrađeno ono što je vidljivo povezati sa čovjekom i njegovom sudbinom. Kao prvi među elementima po svojoj stvaralačkoj i razarajućoj snazi izdvojiće se Vatra. Vatrenoj stihiji odgovara umjetnost jer je umjetnikova duša sazdana od užarene buktinje, zapaljene u nekim udaljenim prostorima blistave svjetlosti…
Pričom “Megalos mastoras i njegovo djelo 1347” Borislav Pekić će kristalno jasno izložiti svoje shvatanje umjetnosti. Smisaonost umjetničkog stvaranja za čovjeka je upravo taj rasplamsani sjaj umjetnikov u kome se sagorijeva tvoreći ljepotu i umire za ljepotom. Umjetnik, to biće Vatre, svojim djelom unosi vatrenu stihiju u poredak harmonije, svjetlost blistavaju od bilo čega na ovom svijetu, jer vatra je istovremeno supstanca duha i supstancu materije, spiritualni plamen u kome se razbuktava strastveni genij umjetnikov: “Ima ljudi čiji je život trag vrelog žezla u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori, kad minu, dim spaljene zemlje još dugo vređa oči. Oni su kao zvijezde, čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle, ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda rađanje novog;umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.... Dumetrius Kir Angelos, Kalitehoris, umjetnički rezbar iz Aleje, drevne arkadijske Tegeje na Peloponesu, beše takav čovek”. Glavni junak priče Dumetrius Kir Angelos, je proto-tip Pekićevog koncepta umjetnika. Umjetnika ima raznih, ali samo su neki od njih izabrani da budu “Megalos mastoras”,veli ki majstor kao što je to slučaj sa Kir Angelosom. Majstorska rukotvorina u drvetu, pod čijim će dletom nastajati rezbarije nadnaravne ljepote, je dokaz da je umjetničko djelo kao i Vatra besmrtno. Pekić će tako obnoviti stari spor o zanatskom i umjetničkom oblikovanju stare Helade, dajući mu novu dimenziju. Pravi umjetnik nije zanatlija koji se rukovodi nekim umijećem, kao u raspravama grčkih filozofa: umjetnikov rad je neponovljivo stvaranje, slično božjem tvoraštvu svijeta, rezultat je slobodne umjetničke žudnje za stvaranjem ljepote, one ljepote koja preobražava svijet po estetskim zakonima.
Pekić priču gradi logično, uvodeći nas postupno u njen magični svijet. U tom začaranom krugu ređaju se istorijski i mitski elementi, kao prirodan okvir piščeve glavne pripovijedačke zamisli. Legenda o Kir Angelosu, izranja polako iz tamnog vidokruga istorije. Civilizacijski slojevi upisani su kao palimpsesti na pergamentnoj podlozi prethodnih kultura: “Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti, teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena, koja ne zna za kraj”. Na taj način tajanstvene niti povezuju istoriju, kao jedinstvenu duhovnu povijest u kojoj se prepliću različita vremena, različiti kulturološki simboli. Pekić će gotovo u dokumentarističkom prosedeu slijediti tu nevidljivu stranu istorije, skrivenu ispod njenih gustih naslaga da bi nam predočio zaboravljenu legendu, uspavanu u okrilju minulih vjekova. Ta priča o Kir Angelosu, živjela je u srcu Romeja i stare Tegeje, kao i kod drevnih Hebreja, utkana u neuništivo duhovno trajanje, nezavisna od istorijskih okolnosti. Zaustavljena istorija se duboko pod tuđim uticajima nastavlja, jer duhovna povijest ima svoj tok nevidljivi koji se iznova obavlja kao feniks iz pepela, skupljajući tragove u vremenu. Tako se nikad ne počinje od početka, već je svaki početak; početak na starom temelju. Recimo latinsko-osmansko-romejsko naslijeđe na Peloponesu, kao i drugim tačkama planete samo je nastavak već započetih dinamičkih proc esa, koji djeluju kao podzemne vode u svakom momentu. A to zato jer su vrijednosti vječne, ono što pulsira kao nevidljiva energija u vidljivom, spona koja spaja vremena, neumitno kao zakon prirode. U takvom otkrivalačkom radu kada se očiste nanosi različitih epoha Pekić je (su)sreo Kir Angelosa neuništivu legendu o umjetniku koja kao eho ili kao snop svjetlosti davno ugasle zvijezde stiže do njega, da bi on postao njen glasnogovornik. Utoliko je kosmička pravda zadovoljena, budući da se ono skriveno na prvi pogled, pošto-poto opire zaborav i sve registrovano jezičkim simbolima dobija autentičan oblik besmrtnosti. A pisac je besprekornim traganjem za izgubljenim biografijama stvarnim koliko i fiktivnim, fiktivnim koliko i stvarnim nadahnut da udahne još jedan život davno ispunjenim putanjama.
Moć umjetnosti
Suprotno, uobičajenom shvatanju za Pekića moć koja prevazilazi sve druge ljudske moći je moć umjetnosti. Jer ta vatra ognjeno peče, probijajući eteričnu opnu vremena. Trag umjetnikov je trag “vrelog žezla” od kojeg gori sve u vidokrugu, zlatno sunce koje privlači i osvjetljava ugasle predmete. Umjetničko djelovanje pisac će poistovjetiti sa nastankom, trajanjem i dejstvom vatre, jer vatra taj elemenat za njega nije samo metafora stvaranja, već realnost u kojoj se ispoljava bitna suština umjetnosti. Umjetnost je vatra od koje se plamtećim žarom sija umjetnikovo oko, njegov umjetnički dah, jer se u vatrenom plamenu stapaju ognjene stihije umjetnikove duše, izlazeći napolje nezadrživo kao užarena lava. SONJA TOMOVIĆ-ŠUNDIĆ
Pobjeda 27. 11. 2004. - Zagonetka biblioteke
Svjetska novela, CIP
Rad na objektivno koncipiranim antologijama književnih žanrova zahtijeva od priređivača maksimalnu odgovornost, svestrano obrazovanje i visok stepen autorske lucidnosti što se u našim uslovima graniči sa utopijom, pa izbori uglavnom postaju žrtvom paušalnih eksperimenata, stvaralačke sujete, ličnih animoziteta pa čak i ideološkog (?!) opredjeljenja što nadilazi stadij tragikomičnog. Drugim riječima, antologija podrazumijeva dugogodišnji projekat na duge staze i stoga rad na njenom publikovanju mora ispuniti najserioznije standarde književne sistematizacije, klasifikacije književnih faktora i zahtijeva intelektualnu odgovornost i samopregor priređivača, posebno kada se preferira tako spektakularnom pridjevu u njenom naslovu - svjetska! Čini se da autori ovakvih izbora pompeznog imena sve eventualne lovorike pripisuju sebi što znači da sama poetološka i umjetnička faktura djela ima drugorazredan značaj, pa je efekat bumeranga neminovan.
Kad govorimo o noveli, manjoj, plastičnoj i tananoj pripovijeci koja umjesto ekstenzivnog i obimnog oslikavanja subjekata vremena i života tangira samo suštinski problem junaka i magistralne tokove epohe, ne mogu a da se ne sjetim njenog modernog utemeljivača, izuzetnog Bokača, autora Dekamerona čiji noveleci kardinalnom i neoprostivom greškom priređivača S.Milića nijesu zaslužili mjesto u knjizi Svjetska novela.
Izbor, dakle, otvara slikovita Servantesova narata o inteligentnom putniku, jurodivu i mudracu Rodahi čija sudbina potvrđuje paradokse životnog puta stvaraoca, jer upravo ono što ga je krasilo, uvaženost i oštroumnost, nasleđe iz ludosti, izgubio je kao izliječen i pametan čovjek. Takođe, specifična novela E.A.Poa, takvim fantazmagoričnim strujevima, atmosferom horora i magičnom teksturom konkretizovanja naracije, ukazuje na duševnu dihotomiju junaka opsjednutog mrtvim mačkom i njegovu zatamnjenu ezoteriju karakterističnu po janusovskoj boji bića nerazlučene ljubavi i mržnje sjedinjenih pasijom. Uobličena humornim segmentima, smještena u idilu seoskog, Mop asanova priča govori o bjesomučnosti erotskih poriva, komičnim tonovima potencirajući ljubav i njeno prvenstvo nad svim. Poznata Gogoljeva priča Nos, paradigma prostituisanja moralnih vrijednosti carske Rusije i činovničke dvoličnosti, prethodi Tolstojevom psihološkom raščlanjivanju smrti i njenog očekivanja okrenutih vidovnjaštvu, hristijanskoj doktrini i bezličnoj individui što ne dovodi u pitanje ni sam Čehov, pionir moderne ruske drame, pričom gdje antijunakinja ogrezla u dokolici odlazi u grad tražiti novi život tajni i izazova.
Pripovjedačka putanja moderne samantičke dinamike tipična za Andrejeva kroz lupu metonimijske veličine prati ljubavno pozerstvo, a zanimljiva pripovijetka dijaloškog profila Alejhema teži ujedno poistovjetiti i diferencirati bajkoliki svijet destruiran činom buđenja u paramparčad. U posve drugačijoj, tako fantastičnoj atmosfere dijalektičkih proplamsaja, Pirandelova novela tretira problematiku komunikacije junaka sa ubikvistom(Bucatijev termin, takođe nezastupljen u izboru), sveprisutnom ženom za čiju smrt saznaje iz novina a koja ga istodobno čeka pred vratima. Vođena oniričkom sviješću tenzija dostiže zenit u valorizaciji hedonističkog bića žene, te nagrade od boga za čovjekov zemaljski inferno.Potresna i nadasve didaktična saga dramskog zapleta o nekolicini Židova različnih psiholoških karakteristika koji, čekajući smrt u esesovskom pritvoru, postaju jedna družba istih promišljanja o spasu- djelo je Borovskog, naspram DZojsove Kompenzacije, tog simbola apsurdnosti života preslikanog kroz bivstvo činovnika alkoholičara izgubljenog u relacijama društva kome ni pjesma pretučenog sina - Ave Maria - ne znači ništa. Umnogome groteskan, pomjeren u doba jednog slavnog kraljevstva i njegovog potkupljivog vođe, pitoreskni Banket Gombroviča vanserijski eksplicira karijerističku poniznost čovjeka pretvorenog u žreca totalitarnog društva. Ostvarujući superiornu pripovijest lične intonacije, nobelovac i antifašist Man novelom Željeznička nesreća rekonstruiše metež izvrnute kompozicije, te pomognut alegoričnim konotacijama prolazi zlim vremenom tražeći izgubljene ideale oličene u rukopisima zarobljenim u prtljažnom vagonu.Da se događaji prije odvijaju u junaku nego li postanu stvarnonosni pokazuje Pavezeova proza, prefinjena i metaforama bogata ispovijest o ljubavi, čarima ljeta, igri sjenki, praznim trgovima. Urbani pripovjedački diskurs karakteriše D.Tomasa pri čemu uviđamo kako je zalaženje u nečiju intimu, bilo kao produkt dosade ili ne, plod dezorijentisanosti u sopstvenom krugu.Komično konstruisana i narodnim slengom interpretirana priča o postsovjetskoj emancipaciji seoskih žena odnosi se na Šolohovljev opus, no za jednu od najatraktivnijih novela u ovom, više nego ekspreimentalnom izboru, smatram Sartrovog Herostrata, posvećenog duhovnom momentu tzv.crnog junaka, poznatog još iz antičkog vremena, sa svojom sabraćom u recentnom toku dešavanja. Da je ideološki fanatizam neizbježan izvor kreiranja odnosa u sovjetskoj porodici pokazuje nam tako diskretno Pasternak novelom o uslovljenosti karijere, samoće pa čak i ljubavi izobličenom i monstruoznom političkom vjerom u svijetlu budućnost. Nijansiranu proznu retrospektivu ratne tragičnosti na fonu ekstremnog idejnog daltonizma prepoznajemo kod Foknera, dok strah od smrti čovjeka svjesnog neumitne egzekucije zaokružuju Hemingvejevi Ubijači. BORIS JOVANOVIĆ KASTEL
Politika 28. 11. 2004, - Komplet od šest knjiga
Antologija svetske poezije, Dragoslav Andrić
Komplet od šest knjiga „Antologija svetske poezije" predstavlja jedinstveni poduhvat, koji je sabrao i priredio jedan od naših najboljih prevodilaca sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog jezika - Dragoslav Andrić. Ovu po svemu jedinstvenu antologiju objavila je novosadska izdavačka kuća „Prometej”, a juče su o ovom izuzetnom izdanju u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda govorili Milan Vlajčić, dugogodišnji novinar i kritičar našeg lista, Zoran Kolundžija, prvi čovek „Prometeja”, i autor.
Prema rečima izdavača, „Antologija svetske poezije” predstavlja kvintesenciju prevodilaštva Dragoslava Andrića, a reč je o reprezentativnim knjigama, tvrdog poveza i bogato ilustrovanim fotografijama Ljubodraga Andrića i drugih autora, koje sadrže opširne predgovore, preglede i komentare. Američka poezija danas, sa predgovorom jednog od najistaknutijih američkih pesnika srpskog porekla Čarlsa Simića, prvi put se objavljuje na srpskom jeziku, a znatno proširena i dopunjena su izdanja „Otisak srca u prašini” - poezije američkih crnaca, „Ko - Jel ja?” - engleske i američke humorističke poezije, „Svet u kapi rose” - klasične kineske poezije, „Ne pali još svetiljku" - stare japanske poezije i „U ime zemlje", kanadske poezije.
Kako je naglasio Milan Vlajčić, „Antologija svetske književnosti” bila je u užem izboru za nagradu Izdavački poduhvat godine na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga, a, između ostalog, napomenuo je i da su dobri prevodioci, kakav jeste Dragoslav Andrić, ambasadori kulture u svetu.
Danas 28. 11. 2004. - Sinteza privatnog i opšteg dobra
Civilno društvo i demokratija, Vukašin Pavlović
Kratko vreme nakon knjige Društveni pokreti i promene, Vukašin Pavlović je objavio novu knjigu Civilno društvo i demokratija. To je prva celovita knjiga o civilnom društvu kod nas. Prvi deo knjige bavi se klasičnim i savremenim pojmom civilnog društva, drugi deo odnosom demokratije i civilnog društva, treći, pitanjem socijalizma, rata i etničkih konflikata, četvrti, odnosom civilnog društva i demokratskih promena u postkomunizmu, a peti, problemom potisnutog civilnog društva i autoritarnog poretka. Autor ukazuje kako je povratak konceptu civilnog društva, iako ima i elemente trenda i modnog talasa, mnogo više uzrokovan njegovom teorijsko-analitičkom i normativno-mobilizatorskom dimenzijom. Normativna dimenzija koncepta civilnog društva posebno dolazi do izražaja u periodu tranzicije iz autoritarnih u demokratska društva.
U osnovne preduslove za nastanak i opstanak civilnog društva, autor, pored mira kao opšteg uslova, navodi i privatnu svojinu i vladavinu prava. U odnosu na državu, njegova uloga se ogleda ne samo u ograničavanju moći države, već i u "obezbeđivanju zamene (supstitucije) za mnoge funkcije koje su pripadale državi". Ono, dakle, nije samo protivteža već i potpora državi, ali i njen partner. Civilno društvo je bilo i ostalo "arena razmene", pojam pun unutrašnjih tenzija i protivurečnosti koje rade i opstaju zajedno: "Civilno društvo je okvir u kojem se traga za sintezom privatnog i opšteg dobra; oblast zajedništva ali i slobodne individue; polje prava, ali i eksploatacije; javne etike i individualnih interesa; individualnih strasti i javne brige" (str. 80). Pozitivni principi na kojima počiva su: autonomija, asocijativnost, kontraktualnost, pluralizam, individualnost i samoinicijativa, solidarnost, samoorganizacija i dobrovoljnost, javnost, humanost i humanitarnost i samopomoć. U neprijatelje civilnog društva autor ubraja despotizam, rat, zatvoreno društvo, siromaštvo, etnonacionalizam, korupciju, kolektivizam i necivilizovanost. Autor razmatra i pojmove otvorenog društva, složenog (kompleksno g) društva i rizičnog društva, ali i socijalnog kapitala. U najnovijim debatama o civilnom društvu, ističe autor, socijalni kapital je jedan od "najfrekventnijih pojmova". On se operacionalizuje i meri kategorijama obrazovanja, treninga i iskustva, ili kako ga Patnam definiše kao trijadu mreža, normi i poverenja. Ova rasprava o socijalnom kapitalu, po autoru, je doprinela obnovi tokvilovske tradicije.
Govoreći o odnosu civilnog društva i demokratije, Pavlović ističe se da je civilno društvo "nužan, mada ne i dovoljan uslov za demokratiju". Među mnogobrojnim demokratskim funkcijama civilnog društva, najznačajnija je svakako ona kojom civilno društvo izgrađuje i podiže nivo demokratske političke kulture, odgovarajuće demokratske vrednosti, njegovo antietatističko značenje, autonomnost u odnosu na političku sferu i pluralizam. Kako ističe autor: "Da bi bio stabilan, svaki politički sistem mora da se pored političkih oslanja i na nepolitičke stubove poretka" (str. 88). Danas se, smatra autor, pretpostavlja da su "u odnosu na politiku:ekonomski subjekti (preduzeća) samostalni; sindikati nezavisni; štampa i masmediji slobodni, univerziteti autonomni; kulturna sfera nesputana, crkva od države odvojena; ljudska prava i građanske slobode zagarantovane" (str. 117).
Autor podseća kako je implozija socijalizma simultano bila praćena eksplozijom nacionalizma, koji je, kao u biti kolektivistička politička formula pokazao "nedostižnu prednost na izborima". Po njemu, postkomunistička društva se nalaze u faktičkom stanju u kome su i (nova) država i civilno društvo još uvek slabi i nerazvijeni i teško je reći šta nam je preče i potrebnije: "da li moderno organizovana država ili razvijeno civilno društvo" (str. 232). Da bi se ušlo u demokratsko društvo, potrebno je da postoji jasna ideja i strategija glavnih političkih aktera, ali i većinska ili bar značajna masovna podrška građana. Sa snažnim autorskim pečatom Pavlović nudi veoma plodnu, uverljivu i primenljivu teoriju kada govori o uslovima i strategijama demokrat skih promena. Kada je reč o uslovima, autor ističe da kvalitet i brzina demokratskih promena zavise od mnogo činilaca: karakter prethodnog režima bitno utiče na kvalitet i domete demokratskih promena; kvalitet demokratskih promena u značajnoj meri zavisi od načina na koji je izvršen demokratski preokret mirno ili nasilno; šanse za uspešne demokratske promene i razvoj su utoliko veće ukoliko je ekonomija društva u boljem stanju; kvalitet demokratskih promena zavisi od kvaliteta političke klase koja je vodi, kao i od primenjene političke formule; u periodima etnifikacije politike visokog intenziteta uslovi za demokratse promene su izrazito nepovoljni i obrnuto; civilno društvo u političkoj demokratiji uspostavlja neophodna ograničenja državne akcije; mogućnosti demokratskih promena i njihov uspeh u značajnoj meri može da zavisi od međusobnih odnosa određene države i međunarodnog okruženja. Kada je reč o strategijama, one mogu biti reaktivne i proaktivne. Reaktivne strategije su iznuđene, pasivne i defanzivne. To su strategije iščekivanja i naknadnog prilagođavanja, one su kratkoročne, po pravilu, površne i nedovoljno promišljene tako da gotovo da strategije u pravom smislu i nema. Proaktivne strategije su "anticipirani odgovori koji maksimalno nastoje da učestvuju u kreiranju budućih situacija". One su dugoročne, ofanzivne i sveobuhvatne. U tom duhu autor nudi svoju već od ranije poznatu formulu i analogiju političke i civilne strategije (str.283-303).
Istovremeno, autor ne propušta ni da se kritički osvrne na to šta se sa civilnim sektorom kod nas desilo i dešava. Nevladine organizacije pokazuju, smatra on, visoku fragmentiranost i nesposobnost da se povezuju i udružuju svoju socijalnu energiju, čime sebe guraju na marginu, njihova materijalna osnova je slaba i one zavise od finansijske pomoći, pre svega, iz nedomaćih izvora. Jedan deo civilnog sektora je nakon političkih promena ušao u strukture vlasti; došlo je do smanjenja interesovanja misleći da je nakon promena stvar gotova; čak je došlo i do oponaša nja civilnih od strane necivilnih grupa, što je započeto još u starom režimu. SLAVIŠA ORLOVIĆ
Danas 28. 11. 2004. - Priča iz videoteke "Green Goblin"
Mi nismo bolesni, Ratko Radunović
Dramaturgija romana koji u sebi sadrže kratku istoriju nauke samo je na prvi pogled jednostavna. Otvori vrata neke misterije i lagano je razrešavaj, a između pametno poređaj didaktične digresije, i najjednostavnije rečeno, igraj se sa svojim čitaocem, strogo pazeći da ne preteraš sa odugovlačenjem razrešenja priče. Dok čitalačka duša željno traži rasplet, zadržavaj je istorijom matematike iliti neke druge nauke, te je tako usput i nenametljivo pouči. Radunović u senci priče ne nudi čitaocu matematička ili filozofska znanja. Filmofil Ratko Radunović (1976), književni i filmski kritičar, scenarista filma "Rođeni sjutra", iza glavne priče nudi svojevrsnu (fragmentarnu) istoriju žanr filma. Od "Predatora" na ovamo i nazad.
Radnja romana "Mi nismo bolesni" vrti se oko filmofilske trojke iz Podgorice kojoj na pamet pada da otvori bogat (piratski) video klub "Green Goblin" i svoj život potpuno posveti filmu. Tri glavna junaka "žive" u video klubu, među repertoarskim filmovima. Nadenuli su sebi imena čuvenih filmskih radnika, stvarnost sagledavaju kroz kadrove i omiljene scene. Njihov život je postao, ukoliko to i ranije nije bio, reč od četiri slova: f i l m. Radunović vešto uvodi junake u priču, precizno slika njihove karaktere, a onda dolazi "dan kad su oni počeli da snimaju" - dan kad cela priča počinje dodatno da se zapliće.
Ratko Radunović je uspeo da složi nelinearnu dajdžest "istoriju" palp filma vešto iskoristivši svako prazno mesto u romanu da ga oboji filmskim znanjem. Dok se njegovi junaci Daglas Slokomb i Stiven Kemper spremaju za novi korak u priči, autor čitaocu nudi kratak osvrt na filmska ostvarenja koja po poetici odgovaraju filmskoj vrsti kojom se bavi, zajedno sa obiljem zanimljivih, gotovo "verovali ili ne" filmskih podataka. Iz stranice u stranicu sve više se u njegovom romanu-filmskom bedekeru uspostavlja logičan istorijski niz među rediteljima, glumcima, montažerima i ostalima, iako od samog početka ponuda movie zanimljivosti i citata izgleda haotično. Radunović je veoma vešt kad a se radi o vođenju priče, ali je zanimljivo kako koristi svaku priliku da u tu priču utka nešto u vezi sa "Predatorom", filmom "Umri muški" ili "Indijana Džons"... On prelama film i kroz opise junaka i kroz opise video kluba i nikada mu ni ništa nije u senci.
No, ono što jeste najveći domet Radunovićeve knjige svakako jeste izbor priče. Žanr film ima precizno napisanu poetiku, sa tvrdim pravilima, iz kojih se rađaju uvek slična, a opet orginalna, žanr ostvarenja. Ovaj pisac, inače vrstan poznavalac žanra, koristi upravo tu poetiku, koja je tema njegovog proučavanja, da na osnovu nje napiše svoju priču u romanu. Tako ni u ovom slučaju nema razmimoilaženja. Priča o trojki iz "Green Goblina" poklapa se sa filmskim svetom kroz koji nas autor vodi. Ta bitna odlika ovog romana podupire roman kada je on bedeker, ali i bedeker kada isti postane roman. MILAN VUJIČIĆ
Danas 28. 11. 2004. - Nova osećajnost, nadstvarnost i dijalog
Intertekstualnost u novijoj srpskoj poeziji (francuski krug), Jelena Novaković
Gusti preplet francusko-srpskih književnih relacija predstavlja veliki izazov ne samo za one istraživače koji nastoje da u njemu otkriju neku do sada neuočenu nit, već i za one koji žele da na nekom od njegovih segmenata oprobaju novije teorijske instrumentarijume. Ispitujući glavna obeležja određenih književnih i umetničkih pravaca (romantizam, simbolizam i nadrealizam), kao i njihove osobenosti i razlike kod nekih od najznačajnijih pesnika u dvema književnostima, Jelena Novaković se u svojim novijim radovima opredelila da mrežu brojnih kontaktnih i tipoloških francusko-srpskih relacija sagleda kroz prizmu teorije o intertekstualnosti, koja svetlost prelama koliko na neko drugo pismo toliko i na njegovo dopunjavanje i preobražavanje.
Jake intertekstualne veze između Disa i Bodlera autorka analiziraju se kroz mnoštvo tematskih sličnosti zasnovanih na duboko pesimističkom doživljaju sveta ovih "ukletih pesnika". Te relacije sagledavaju se prevashodno kao tipološke, ali se njihova geneza uočava i u postojanju nekih zajedničkih mentalnih predispozicija koje uslovljavaju bolni rascep izmedju žudnje za apsolutnim i trivijalne egzistencije, u kojoj ta žudnja ostaje nezadovoljena. Spone između Artura Remboa i Rastka Petrovića, identifikovane u nekim zajedničkim temama, motivima i slikama, ispituju se takođe unutar tematskog registra koji je s jedne strane uslovljen ličnim osobinama, a s druge i tipološkim odlikama književnosti koja pokazuje otpor prema pozitivizmu. Posebnu pažnju zaokupljuju relacije na tematskom i poetičkom nivou izmedju Apolinera, Bleza Sandrara i Radeta Drainca, čije ispitivanje pokazuje da se pomenuti srpski pesnici, i pored nesumnjivog prisustva mnoštva zajedničkih avangardnih motiva i tema i te kako "udaljavaju od svojih francuskih intertekstualnih korespondenata da bi išli vlastitim putem i okrenuli se balkanskim i slovenskim izvorima".
Onirizam Laze Kostića autorka sagledava kao intertekstualni indikator koji se tipološki uključuje u romantičarsku rehabilitaciju iracionalnog i up ućuje na onirizam francuskog romantičara Žerara de Nervala. Kroz minucioznu analizu dijahronijskog dijaloga koji oni uspostavljaju Jelena Novaković ukazuje na sličnosti i razlike u moduliranju njihovih isprepletanih glasova: dok Nervalovo ja biva odvučeno u ponor ništavila i smrti, Kostićevo ja, ostajući da lebdi izmedju ovostranog i onostranog, telesnog i duhovnog, ipak uspeva da tu antinomiju ukine u pesničkom stvaranju, ne podležući zovu tmine i ostvarujući totalitet sna i jave.
Odjeci francuske pesničke misli analizirani su i u pesničkom delu Borislava Radovića. Ukazujući na mnoge prikrivene ili otvorene aluzije na pesnike bliske simbolizmu, autorka pokazuje kako se tekstovi francuskih pesnika uključuju u kontekst jedne nove pesničke misli i osećajnosti koja ih ne samo aktualizuje, već i obogaćuje mnoštvom novih značenja.
Veze između predstavnika novije srpske i novije francuske poezije najčešće su bile dijahronijske, ali bilo je perioda i kada su one razvijale uporedo, kao što je slučaj s nadrealizmom, što autorki pruža mogućnost da ovaj srpsko-francuski intertekstualni sinhroni dijalog sagleda kroz prizmu odnosa Momčila Nastasijevića prema njegovom ključnom konceptu, podsećajuci da je Nastasijević termin nadstvarnost upotrebio još 1922. godine u svom eseju "Nekoliko refleksija o umetnosti", "izrazivši njime istu onu težnju ka prevazilaženju alijenacije i pronalaženju izgubljenog jedinstva koja se ispoljava i u nadrealizmu". Dijaloški momenat, možda najizraženiji u takozvanoj eksplicitnoj intertekstualnosti, analizira se na primeru Lalićeve poezije, koja se veoma često poziva na druge poetske tekstove, bilo neposrednim citatima, bilo preuzimanjem određenih tema, motiva i slika. Autorka pokazuje kako se izmedju Lalićeve pesme "Tri snimka klipera Cutty Sark" iz zbirke Pismo i hipoteksta, tj. Bodlerove pesme "Albatros", uspostavlja metonimijski odnos, pri čemu Lalić - za razliku od Bodlera - ne otkriva smisao svog simbola.
Uspešno sjedinivši tematski pristup s formalno-strukturalnom pers pektivom, a bogato dokumentovanom građom otklonivši opasnost od impresionističko-subjektivističkih vrednovanja, autorka je, kroz iscrpnu analizu u kojoj je ispitivanje uticaja (najčešće jednosmernih) zamenjeno ispitivanjem aktualizovanja, transponovanja i transformisanja pojedinih književnih elemenata u novom kontekstu, pokazala kojim svojim kvalitetima srpska književnost XX veka sustiže francusku, te njena studija predstavlja vredan doprinos čvršćem utemeljivanju naše književnosti u evropski kulturni prostor. MARIJA DŽUNIĆ-DRINJAKOVIĆ
Danas 28. 11. 2004. - Literarna vrednost hronike našeg vremena
Obrnuta ekonomija, Dragan Vujadinović
Knjiga "Obrnuta ekonomija, drugi deo", autora Dragana Vujadinovića, kolumniste Danasa i ekonomiste, predstavljena je na na 4. sajmu knjiga u Užicu. O knjizi, čiji je izdavač Dan-graf, govorili su pisac Milisav Savić i autor. Vujadinovićevu knjigu čine njegove kolumne koje je, od januara 1999. do kraja 2003, utorkom objavljivao u Danasu. Ovi tekstovi predstavljaju hroniku naše pošasti u periodu pre, ali i velika nadanja običnih građana nakon petooktobarskih promena. Milisav Savić, ocenio je da knjiga, iako ju je pisao ekonomista, poseduje izuzetne literarne vrednosti.
- Veoma je zanimljivo da čovek koji je ekonomista, piše skoro na literaran, književni način. Vujadinovićevi tekstovi su laki, vrcavi i duhovoti i uspevaju da objasne vrlo komplikovane ekonomske probleme. S druge strane, Vujadinović se druži sa piscima, zastupa koncept tržište ekonomije, ali ću da zamolim i njega i druge ekonomiste da imaju razumevanja prema umetnosti, da je ne podvrgavaju baš strogim tržišnim principima, jer umetnost mora da živi od pomoći i ne može da bude samo roba - rekao je Milisav Savić. Vujadinović je lakim, razumljivim i veoma čitljivim stilom godinama "secirao" vreme, ljude, ekonomske i političke događaje tokom pet proteklih godina. To vreme, kako ističe, obeležili su ratovi, kolone izbeglica, potpuni ekonomski krah, nevidjena inflacija, a kao finale svega toga, za vreme vladavine "familije", dogodilo nam se i Nato bombardovanje. Pored toga u ovoj hronici Vujadinović je pokrenuo i pitanje očekivanih i izneveranih obećanja nakon petog oktobra 2000.
Dragan Vujadinović rođen je u selu Rosići, kod Kosjerića. Magistar je ekonomije, preduzetnik i ekonomsko-pravni konsultatnt. Bio je rukovodilaac u više preduzeća - Valjaonici bakra u Sevojnu, Studiju B, Beogradskom sajmu i drugim. Objavio je više od trideset stručnih radova iz oblasti makroekonomske politike, organizacije, privatizacije i marketinga. Pisao je pesme i aforizme, a u dnevnom listu Danas, utorkom objavljuje kolumnu, koja je najpre nosila naziv "Eko(nomsk i) paradoksi", a kasnije "Hleba i igara". N. KOVAČEVIĆ
Politika 29. 11. 2004. - Lavica bez sentimentalnosti
Sabrana dela, Mirjana Kodžić
Kompletan književni opus, zapravo uopšte umetničko delo Mirjane Kodžić, nedavno preminulog uglednog člana beogradskog Narodnog pozorišta, ali i spisatelja, ovih dana objavio je novosadski izdavač „Prometej”. Objavljeno je svih deset romana Mirjane Kodžić - u književnosti se javila 1958. godine sa romanom „Zatoni” (izdavač „Minerva”, na preporuku Živka Milićevića i Dušana Kostića), a potom su sledili romani „Žive ćelije”, „Voleo sam glumicu”, „Kolo srpskih jahača”, „Divljanje”, „Venecija”, „Nebeski krevet Milanke Remete”, „Od zore do zore”, „Crni klavir” i „Sramište”. Ova rođena Beograđanka, poreklom iz stare sentandrejske porodice Ratković i Kodža iz Mrkonjić-Grada (koja je početkom dvadesetog veka uzela prezime Kodžić), ostvarila je, nakon završenih studija na Dramskom odseku Muzičke akademije, niz veoma zapaženih uloga u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, zatim u Beogradskoj komediji, Savremenom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu, kao i u nizu uloga na televiziji i na filmu.
Ali, Mirjana Kodžić je, to se sada vidi, bila i jedan od značajnih romansijera srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Jedanaesta knjiga Sabranih dela govori o tome ko je i kakav pisac ona bila - knjiga se zove „Istina o romanima Mirjane Kodžić”. O njenim romanima pišu Raško Jovanović, Milosav Buca Mirković, Svetozar Radonjić Ras i Đorđe J. Janjić. Posebno je zanimljiva ispovedna proza „Gde je istina”, pisana srcem i dušom. Tako, između ostalog, kaže:
„Teško je sebe definisati i konačno reći šta sam i ko sam. Jednostavno živim u svetu umetnosti, u igri svetla, kontrastima života, u blesku boja, odjeku sudbina, na razvalinama mitova i u potrebama da ostanem takva do kraja svoga verovanja u stvaranje. Zato mi nikada i nije bio problem da će me neko smatrati više glumicom ili piscem, ako otkrivam sebe i svoj svet ili ga bar nagoveštavam... Pozorište, literatura i Maja su moje istine.” R. POPOVIĆ
Politika 29. 11. 2004. - Fotografije odsustva
Detalji negativa, Veroslav Stefanović
Peta knjiga kraljevačkog pesnika Veroslava Stefanovića (1951), dugogodišnjeg urednika i sekretara časopisa „Povelja”, tematski je nastavak autorove prethodne, uglavnom prećutane zbirke „Sam život” (2000). I Stefanović pripada onoj ne tako maloj porodici naših zapostavljenih stvaralaca izvan svog regionalnog okruženja. Njemu je vlastito pisanje poezije nešto što gotovo krije i od sebe samoga, i tek onda kada zrela teža pesničkih tvorevina dostigne tačku u kojoj se već sama, i svojom logikom hoće odvojiti od samoga pesnika, on prosto mora da izađe s njima pred oči javnosti. Utoliko može njegov pesnički glas, nežan, krt, ali na momente dramatičan, imaginativno i slikovno raslojen, biti zanimljiviji jer nas ne opseda, pa i zamara svojim stalnim prisustvom, poput nekih drugih pesnika koji se oglašavaju i onda kada je svima jasno da nemaju šta da kažu. Bar ne nešto bitno.
„Detalji negativa” su zbirka i svojevrsni dnevnik pesničkoga sećanja, onih svetlećih sekvenci koje čine ljudski život od rođenja, preko detinjstva, do zrelosti i približavanja sudnjem času. U zbirci „Sam život” još je bila moguća nekakva „anatomija vremena” u kome pesnik i njegovi najmiliji mogu zauvek sačuvati svoje prisustvo, dakle svoj pozitiv, jasno upamćen. Ali u najnovijoj zbirci, lirskom junaku postaje jasno da je između njega sadašnjeg i bivšeg ispletena mreža osipanja, rastakanja, zamene sećanja željom, čežnjom, strepnjom i neodređenim nadanjem. Najčešće se ovakva nova, pomalo zbunjujuća pozicija lirskog junaka daje kroz sliku odrastanja sina, koji će u svom životu svakako proći isto što i njegov otac, dakle „sam život”: „Beše kasno. / Čovek si, okrenut svetu, / A jurcaš po kiši, pevaš, / Drobiš sebe. / Igraj se, igraj, / Igraćeš se dugo, / Čuješ glas” („Glas”).
I taj glas, koji sada vodi mladića, kao nekada pesnika - ne priziva mu u sećanje samo idilične „detalje negativa”. I kada ih se seća, oni su retuširani njegovim novim, naknadnim iskustvom egzistencijalnih lomova i mirisa ratnih zgarišta, prisenaka sudbine bližnjih, n ekih kojih više nema i onih koji bi radije da ih nema. Svestan promena koje su razorile biće srpskog naroda i lepotu nekada ispunjenog sveta prirode i zavičaja, Stefanović i sebe počinje da doživljava sa dozom uzdržanosti, osim kada je u pitanju toplina porodičnog doma, svetih zdanja i obraćanje bogu. U svemu drugom, on sam oseća se kao senka senke, negativ bivšeg prisustva, kao fotografija odsustva. Tim pre što je njegova čežnja okrenuta nečemu idealnom, gotovo romantičnom, čega više nema : „Podne uhvaćeno u slici: / Četinari, voda, miris soli, / Ptice iz soneta. /Voleo bih da otvorim / Neku sličnu, osunčanu knjigu / Da šušte krinoline”. Ali, pesnik nas odmah suočava sa slikom ogoljenog predela, koji kao da klizi negde prema Duždevoj palati, predelu jednog razorenog grada i simultanim podsećanjem na „paru ove kipuće supe / Što sa sirotinjskog šporeta / Mami" („U poseti").
Odblesci tog davnog žara bića, toga postojanja koje ne zna za odlazak ni povratak, već samo za ispunjeno prisustvo, pojavljuju se i u Stefanovićevim pesmama sa ljubavnom tematikom („Trajanje, poslednje veče”, „Poruka”), ili sa motivima iz „porodičnog albuma” („Unutrašnji poslovi”, „Nisi čuo”). U tom kontekstu, možda najsugestivnija pesma jeste „Crna udovica, stvarno”, koja nosi podnaslov „uspomena iz Hercegovine”. Ovde je motiv demonske, uništavajuće ljubavi i simbola ljudske sudbine preveden ne samo na subjektivnu, egzistencijalnu ravan, već ironično povezan sa fenomenom pesničkog tvorenja u zamršenim lavirintima biblioteka - onih čiji jezik ona najbolje razume, bolje i od samog pesnika : „Evo, najdraža moja, pauka. / Zauvek, kao što dolikuje ljubavi, /Mreže su razapete”. Iz njih i iza njih, pesnik će pokušati da izmakne lavežu koji ga podseća na nešto davno, što se poput teškog kamena vuče. Onda, kad otiske je prve primio. BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
Blic 29. 11. 2004. - Glumački ponos i stid
Glumci govore, Feliks Pašić
Već dvadesetak dana čitam opsežnu dvotomnu knjigu pozorišnog kritičara i teatrologa Feliksa Pašića „Glumci govore“ (izdanje novosadskog Prometeja, 830 stranica velikog formata, ili oko 1.500 stranica uobičajenog sloga). Čitam i uživam. Šesnaest temeljnih razgovora (portreta) sa velikanima naše pozorišne scene, u generacijskom rasponu od Pavla Bogatinčevića i Nevenke Urbanove do Svetlane Bojković. Polovina Pašićevih sagovornika nisu više među nama, ali zahvaljujući dobroj pripremi ispitivača i usmerenoj radoznalosti, svi junaci ove knjige sjajno svedoče ne samo o pozorištu koje se menjalo sa njima, o svom ponosu i stidu, već i o društvu, kulturi i nekulturi, strahotnim vremenima u kojima su opstojali, svemu uprkos.
Bojim se da će ova knjiga biti neopravdano prećutana, jer je objavljena još letos i nigde nisam primetio ni slovo o njoj u novinama. Naravno, lakše je pisati o zbirkama poezije od pedesetak stranica ili o romanima u koje se ne mora ni zaviriti (jer na omotnici izdavač i urednici sve već kažu). Ovo štivo traži drugu vrstu čitanja.
Ovde izdvajam oštru percepciju života svih junaka ove knjige, izdašno i plemenito pominjanje prethodnika i sapatnika iz pozorišne igre. Toliko tačnih pohvala, analitičkog divljenja pozorišnoj igri i esnafskoj braći! Za razliku od glumaca koji zaslužuju divljenje, naši viđeniji pisci u intervjuima (izuzimamo Kiša, Tišmu, Pekića) gotovo uvek ostaju u svojim svedočenjima kod onog poznatog ja-pa-ja. Možda i ne stižu da čitaju druge, mučeći se da ostave što više za večnost i buduće naraštaje. MILAN VLAJČIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 30. 11. 2004. - Ah, ta stara pitanja!
Vreme, objašnjenje, modalnost, Vladimir Marko
"I love the old questions. Ah the old questions, the old ansnwers, there’s nothing like them (Volim stara pitanja. Ah, ta stara pitanja, stari odgovori, ne postoji ništa poput njih) – ’Kraj igre’ Semjuel Beket", moto je knjige "Vreme, objašnjenje, modalnost" Vladimira Marka, u kojoj autor na jednom mestu okuplja svoje radove iz višegodišnje akademske karijere profesora formalne logike i metodologije nauka na Komenski univerzitetu u Bratislavi. Tako su svoje mesto u knjizi našli "rani radovi" objavljivani u Zborniku Matice srpske za društvene nauke, Zborniku radova Instituta za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ali i doktorska teza o vrhovnom dokazu (master argument) Diodora Krona koji je, u kontekstu problematike modalne logike i njoj pripadajućih modusa nužnosti i mogućnosti, i centralno mesto Markovog rukopisa.
Knjigu filozofski ambicioznog naslova koja, ipak, ne gravitira spekulativno-sistematskoj teoriji navedenih pojmova (vreme, objašnjenje, modalnost), koliko razjašnjenju određenih tema iz širokog spektra odgovarajuće logičke problematike otvaraju tekstovi “Metodološke osnove naučnog predviđanja u istoriji”, “Narativno objašnjenje u istorijskim naukama” i “Da li su psihološki entiteti istorijski entiteti?”. I na početku vidimo ono što će do kraja knjige biti evidentno da se Vladimir Marko sa dosta hrabrosti upušta u raspravu koja ne donosi samo “prežvakavanje” starih ideja, već uz uputne studije problemski aktuelne literature u sebe inkorporira i pokušaje da se uspostave novi kriterijumi rešavanja “starih” zagonetki. U delu o zasnivanju naučnog predviđanja u (ljudskoj) istoriji Marko nauku vidi kao izrazito racionalnu i jedinstvenu, i istoriji ne dozvoljava poseban status. Sagledavajući istoriju kao istorijski (prostorno-vremenski ograničen) entitet, čije je rekonstruktivno objašnjenje moguće putem razvijanja “objašnjavalačkih (predviđalačkih) skica” usmernih ka izgradnji “potpuno razvijenog objašnjenja”, Marko cilja na delić univerzuma relacija budućnost-istorija/obavez a-mogućnost. Ključni problem metodologije naučnog predviđanja u istoriji definisan je kao “obaveza”, koja je, u stvari, nametnuta.
Priklanjajući se narativnom objašnjenju i “istorijskom eksperimentu”, Marko ističe da se njihova struktura razvija u onoj meri u kojoj smo u stanju da razaberemo i shvatimo odnose individualnih delova istorijskog entiteta i postignemo logički sled među stavovima kojima su oni opisani. Tekst "Zakoni prirode, paradoks uzročnosti i Gedelovo putovanje" (1994) pokazuje zainteresovanost Vladimira Marka da dodatno promisli i podstakne odstupanja od "teorijske korisnosti" naučno utvrđenih pojmova "zakonitost" i "uzročnost" kojima se formira uobičajeni poredak uzroka i posledice. Navodeći niz "paradoksalnih" razmatranja tvorca teoreme o nepotpunosti Kurta Gedela koji je još 1949. izneo stanovište da je moguće pretpostaviti postojanje zatvorenih uzročnih lanaca i vremensko putovanje unatrag, zatim teoriju struna kao osnovnih gradivnih elemenata prirode, Marko ukazuje na sve učestalije pokušaje razdvajanja uzročnih i vremenskih lanaca koji bi za posledicu imali prava, pravcata "čuda" - putovanja u budućnost, prošlost i druge dimenzije.
Tvrdeći da "i posle gotovo pola veka ne postoji rešenje MA (master/argument/Vladar) koje bi bilo zadovoljavajuće, Marko svoju iscrpnu studiju o pitanjima logike koja su kod nas već dobrano zaboravljena, ili zapostavljena, nastavlja i privodi kraju zasnivanjem polazišta za određenje problema i definisanjem kontekstualnog okruženja u okviru "hronoloških strata", odnosno pokušajem primene adekvatne teorije istorijske rekonstrukcije. Tako se Marko u odeljcima: "Kalimahova zagonetka o "Diodoru", "Analogisti protiv anomalista", "Ciceronov prevod termina aksiom", "Pregled nekih pionirskih rekonstrukcija Diodorovog argumenta Vladar", "O Aristotelovim bitkama na moru", bavi tanušnom istorijskom dokumentacijom o Diodoru, omiljenim pitanjima drevnih gramatikosa, prevođenjem izvornih grčkih termina na latinski, modernim pristupom razvoja (vremenskih) logika koje su, po analogiji sa modelnim logikama (Diodor), opremljene temporalnim operatorima, a na kraju i vrednosnom procenom savremenih teorija determinizma/indeterminizma i kriterijuma istonitosti Aristotelove logičke pozicije, koja se izlaže u bliskoj vezi sa Diodorovim stavovima da ništa nije moguće što ili nije ili neće biti stvarno. IGOR BURIĆ
Blic 30. 11. 2004. - Prljav posao
Slivnik, Zoran Ćirić
Zbog poetičkog stanovišta po kome se pisac uvek krije iza junaka, Ćirić je ponovo svoj (samo)kritičko-satirički lik predstavio u nišvilskom (skandal) klasiku, Ćiri Magičnom. Ovoga puta, režim (onaj isti, samo sa drugim imenima) pokušava da iskoristi njegov imidž „subverzivnog, kontrakulturnog pisca“ kao dokaz sopstvene „multitolerantnosti“ i nalaže da se o ovom „antiheroju“ snimi „bomba od dokumentarca“. Međutim, ne samo da svi anketirani, od Ćirine tetke, preko vladinih i nevladinih organizacija, do vojnog vrha, svedoče jedino o pubertetskoj neiživljenosti i egzibicionizmu (pornografijom, a ne satirom) proslavljenog pisca, nego će i nišvilskim balkanskim špijunima rad prestoničke TV ekipe („ozbiljnih umetnika sa sertifikatom alternativaca“) izgledati kao „sumnjivo njuškanje“. Zbog kompozicije (nedovršenog) scenarija, roman se „raspada“ na četrdeset jedan kadar, na monologe, poliloge i didaskalije, sa uvodnim naznakama atmosfere otrovane (odlično prodavanim) bioskopskim kičom; na mestu dramske peripetije, ovde se nalazi „film u filmu“, parodija hamletovske „mišolovke“ koja duplira zaplet, a sve se okončava tarantinovski bučno i brutalno (kao u domaćem hitu „Lepa sela lepo gore").
Ćirić je razjareni idealista, toliko nesrećan zbog (večitog problema) prevage materijalnih interesa nad civilizacijskim vrednostima, da svoje teme - srpsku društvenu, političku, kulturnu i ljudsku degeneraciju - može samo da ponavlja i psuje, ali ne i da razvija. Poetika po kojoj roman nije ogledalo, već slivnik za sve loše iz stvarnosti, jeste ili pogrešna ili samodestruktivna jer se u kulturi klin klinom nikada ne izbija. Uostalom, bez sažetosti i dinamike, sa greškom u padežu (na 53. strani) kao jedinim iznenađenjem, „Slivnik“ nije književno uspeo. VESNA TRIJIĆ
Danas 30. 11. 2004. - Promocija knjige Josta Smirsa
Umetnost pod pritiskom, Smirs Jost
Promocija knjige Josta Smirsa "Umetnost pod pritiskom - promocija kulturne raznolikosti u doba globalizacije, u izdanju novosadskih Svetova i razgovor sa autorom upriličeni nedavno u Udruženju izdavača i knjižara Jugoslavije. Gosta je predstavio urednik Svetova Jovan Zivlak, rekavši da je Jost Smirs profesor političkih nauka i umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Utrehtu (Holandija) i predvač na katedri za svetsku umetnost i kulturu na Univerzitetu Ukla u Los Anđelesu, kao i član odbora Evropskog istraživačkog instituta za komparativnu kulturnu politiku i umetnost. Obrazalažući stavove iznete u knjizi (u ovom trenutku, u najmanju ruku nesvakidašnje za nekoga ko dolazi sa Zapada) Jost Smirs je rekao: "Glavna intencija moje knjige bila je da analiziram posledice ekonomske globalizacije u umetničkoj i kulturnoj sferi u svim delovima sveta. Pri tom ne govorim o bilo kojoj globalizaciji jer ona postoji već 30, 40 vekova, već o neoliberalnoj, ekonomskoj globalizaciji kao jedinom odlučujućem faktoru u svim sferama života". Knjigu je započeo pre 10 godina, oslanjajući se na tri stuba. Prvi je proizvodnja, distribucija i promocija umetnosti. Na ovom polju dominira nekoliko konglomerata - 85 odsto muzike u svetu distribuira njih četiri, na primer, i u tom slučaju postavlja se pitanje demokratije. Drugi stub je pitanje autorskih prava. Ovom oblašću ne samo da su kontrolisane prve tri, već i različita umetnička izražavanja. Pri tom se autorska prava sve više produžavaju - njihov vek trajanja ide od 40 pa čak i do 100 godina, sa tendencijom stalnog rasta. Umetnost se kroz istoriju menjala i na taj način što su korišćena i prerađivana dela prethodnih epoha, bez vođenja računa o autorskim pravima i to je, istakao je Smirs, dovodilo do raznolikosti i živosti, a stvari sada izgledaju tako da će nekolicina pomenutih konglomerata odlučivati o tome da li nešto može da se menja. Treći stub je komercijalizacija, tačnije reklama za koju Smirs u svojoj knjizi krajnje direktno tvrdi da je sama po sebi neetična. Slikovito je to dočarao r ekavši da su se priče nekada pričale da bi se ispričale, a danas se pričaju da bi se nešto prodalo.
Jedno od rešenja ovih problema, rekao je Smirs, su umetnost i umetnici nezavisni od konglomerata koji su postojali i ranije, a u današnje vreme internet je sredstvo koje može da im pomogne da se izraze i komuniciraju sa publikom, ostajući pri tom nezavisni. Ono što bi se moglo učiniti na planu državne politike je potpisivanje konvencije o kulturnoj raznolikosti. Naravno, primetio je Smirs, SAD koja drži najveći deo svetskog tržišta, to se neće dopasti, ali vlade zemalja u UNECSO treba da podrže tu konvenciju. Što se autorskih prava tiče, postavlja se pitanje da li su ona dobra za autora jer većina njih od toga zapravo ne zarađuje, a štetna su i za siromašne zemlje. Filozofski koncept koji stoji iza autorskih prava je da se novac stvara ni iz čega. Smirsov predlog je da se ta zaštita svede na godinu ili dve, čime bi, po njegovim rečima, tržište bilo normalizovano i stvorili bi se fer plej uslovi u kojima kulturnom tržištem niko ne dominira, a konglomerati bi izgubili moć kontrole ne ovom polju. Jer, zaključio je Smirs na kraju, polje umetnosti, uzeto bez razlikovanja visoke ili niske umetnosti, specifičan je segment u svakom društvu i doprinosi formiranju ljudskog identiteta, ne nacionalnog, već mnoštva raznolikih identiteta. I. MATIJEVIĆ