Politika 01. 11. 2004. - Potraga za nesrećom
Baldasarovo putešestvije, Laguna
Baldasar Embrijako je u godini dana proputovao pola sveta: jurcao za knjigom koja mu više nije bila potrebna, tražio ženu koja ga više nije želela i ispisao stotine stranica koje više ničemu nisu služile. Da počnemo pak od početka. Kako je svet oduvek bio globalno selo, proneo se glas da će 1666. godine nastupiti sveopšta kataklizma. Spas krije „Stoto ime”, sveti muslimanski spis u kojem je šifrovano vrhovno, zaštitničko, ime Gospoda. Embrijako, trgovac retkostima i glavni lik romana „Baldasarovo putešestvije” Amina Malufa, dolazi do njega, ali ga odmah prodaje pa uvidevši kobnu grešku, kreće u krajnje neizvesnu potragu.
Taj Đenovljanin, nastanjen na Istoku antipod je Amina Malufa, Levantinca koji se na Zapadu bori za karijeru pisca. Po istom principu izokrenute slike u ogledalu, Baldasaru najbliži saputnik je Jevrejin Majmon. On i glavni lik, glavom i bradom, nadnose se nad muslimansku profilaktičku tajnu. Sva trojica su odlično savladala istočnjačku veštinu pripovedanja, spojivši tajnom priče sve kulturološke razlike u jedan te isti, uzavreli i uskomešani svet.
Amsterdamski zatočenik
A on, pod neumoljivom vlašću simbola, okrećući se oko sebe, uvažava samo spoljašnjost i status. Ljušture. Baldasar i Majmon, pak, ljudine su starinskog kova - isklesane iz jednog komada i nepomerivo posvećene suštini. I dok svet podrhtava od straha očekujući sopstveni krah, dve mudre glave zaključuju kako je sloboda najdragoceniji dar od Boga i kako su najrevnosnija čeljad upravo ona koja su pošla za njom. Njihov je ideal Amsterdam, grad za koji su svi jednaki, grad u koji će Baldasar - tja! - stići kao zarobljenik.
I tako se, posle silnih dogodovština, posutih trunčicama čuda, nije desilo ništa posebno. I sami se možemo uveriti da 1666. smaka sveta nije bilo. Bez ičeg kataklizmičnog, ta godina beše kao i svaka druga: ratovi, kuge, požari, korupcije, pljačke, ljubavne izdaje... Tako se i časni Baldasar skrušeno skrasio - konačno u naručju majke Đenove, u vazalskom braku sa kćerkom lokalnog bogata ša. Srećno izbegavši nepostojeću katastrofu, svoje slobodoljubive težnje stavio je pred oltar nepobedivog sunca koje se svakoga jutra, dabome, ponovo rađa. Ako je Maluf putešestvije kroz život, ironijski, video kao beg od nesreće koji je u biti srljanje ka njoj, rešenje je potražio u jednostavnosti. U pomirenju čoveka - sa sobom i svetom, u potvrdi lepote postojanja samog.
Parodijska šifra
Nameran da ovekoveči svoje pikarske uspomene, plemeniti Baldasar vodi dnevnik, ali spasavajući glavu, gubi sveske. Ovaj roman je, tako, priređivanje izgubljenog, ali i nikada nađenog rukopisa, što postmodernističke postupke oblikovanja sagledava iz novog ugla. Šta je posredi? Kao što rečeni sveti spis skriveno ime na uho šapuće samo izabranima, tako je i dnevnik osobeni - kako kaže Maluf - „način prikrivanja”. Pisanje je šifra, koju će savladati posvećenici. Čitaoci i kritičari. Od potonjih se - dabome -očekuje više. Malufova šifra može biti parodijska.
Pikarski predložak parodira dnevnik prikrivanja, postupak priređivanja nepostojećeg rukopisa, model obrazovnog romana koji do pomirenja dovodi prezrelog junošu, epohalni kataklizmički nagon i duh tragičnog osećanja života. Pa i postmodernističko ukidanje velikih priča. Uklanjanje sveobuhvatnog objašnjenja sveta jeste i poništavanje velike katastrofe, što ostavlja brisani prostor u kome se, izgleda, rugalica još najbolje snalazi. Kada je vrhunska - a Malufova je upravo takva - ona se mora, pre ili kasnije, usmeriti na sebe samu. Proputovati pola sveta da bi se pisanjem došlo do sebe, do matuške Đenove, do večitog sunca, znači postaviti i pitanje smisla veličajnog mita književnosti - bilo da su dragocene sveske izgubljene, pronađene, ili samo dobro zamandaljene u nekoj biblioteci. Svaka je biblioteka, uostalom, potencijalno aleksandrijska, što u odnosu na srećno izbegnutu nepostojeću katastrofu i nije neki gubitak. DUŠICA POTIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 01. 11. 2004. - Poezija
Žeževasion, NIN
Nestajanje je za Branislava Branu Petrovića (1937 - 2002) bilo pogonsko gorivo njegovog izuzetnog pesništva. Ne smrt, već sve ono oko i povodom toga. Nije mogao da zamisli nepostojanje, svet bez košnica, pčela, lubenica, vina, šeptelija, Dunava, Fruške, vinograda i kućice, mrava i mravinjaka, pesnika i filozofa. “«Žeževasion”» je knjiga pesama nastala na tom fonu, na toj misli što u propast stremi. Ona je potpuni izveštaj o radu Smrtonosne agencije, Smrtske službe kojoj niko nije zametnuo trag. Prah, pepeo, led, smeće, groblje, poslednje su slike pred kojima pesnik zastaje i kazuje/svedoči, u fasciklu, muški. Još 1991. započeće rukopis, «ali Brana više nije pevao nego se opraštao. Od predela i ljudi, od pomame i prašine sveta. Od kojota i skribomana. Pesnik je otišao sa scene, rukopis ostao u fascikli/traljama. U drugoj je bilo ponešto objavljeno, pa tutnuto, da se nađe nekom istraživaču, ako bude imao volje i pameti da sve to ponovo pogleda. Od te dve fascikle Branin zemljak i akademik LJubomir Simović komponovao je, evo, po autorovim skicama, knjigu koja se pamti i žeže od korica, od pesnikove složenice žeževasion i priređivačeve uspešne potrage za naslovom.
Sve je tu, samo Brane nema. Onaj najbolji, najdrčniji Petrović, postao je samo za nijansu tiši i oporiji, ali to je ON. Pisao je samo kad uhvati pa ne pušta i kao da ništa pre toga nije objavio. Znao je za taj jadac i poštapalicu onih koji prosipaju «kilavo znanje», inadžijski nije hteo da se menja. NJegova poema «”Šuma»” je najtačnija i najpotresnija analiza i sinteza naših iskustava sa starim i novim dobom, novim i starim napastima, odbrana pesništa od sveprisutnog i neumoljivog šumskog duha za koji se ne zna šta je osim što radi o glavi…
Pesničkom oku i umu kakav je bio Petrovićev nije moglo ništa a kamoli tolika vasionska propast, tajni i javni znaci zatiranja čoveka i civilizacije. NJegovo «Smeće» u četiri pevanja opevaju svetsku kloaku u koju,neumoljivo, klizi sve, bez izuzetka. I obavezno portir/ i svakojako sekretarica. Petrovićevo uvo bilo je, čini se, poslednje koje je umelo da čuje slavuja, pored ostalog. U tome je poezija, u tome je pesnik. Inače, skribomani su sve svalili u sveopštu prašinu, pa i nju zapišali. I o tome Petrović hoće da opomene, da iskaže gnev i bes.
Branislav Brana Petrović je pevao kao niko pre i posle… To nam pokazuje i ova crna knjiga kojom se pesnik oprostio od sveta kome je predosećao budućnost i sopstveni kraj, a NIN odužio svom najboljem kolumnisti, onom zbog koga su se, nekada, kupovale novine… M. ŽIVANOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 01. 11. 2004. - Kad te grize deo tebe
Kozmetika neprijatelja, Paideia
Kako na prvi pogled napraviti razliku između bestselera i velikih dela klasične književnosti? Možda bi najbolja tehnika za rešavanje ovog problema bila tehnika brzog prepričavanja. Klasike je gotovo nemoguće, čak često vrlo komično, prepričati u nekoliko rečenica. Lovio jedan starac ribu, lovio, lovio celi dan, pa ulovio, a onda su ulov načele ajkule. Dok iza ovih reči stoji biser svetske književnosti, bestseleri, u kojima najčešće nema tolike literarne veličine, kao da su napisani da bi se (kao od šale) blic prepričali. Ko bi odoleo romanu „Metafizika cevi“ („Paideia“) Ameli Notomb kad bi mu do uha došlo ovih par reči: priča o bebi koja je progovorila u drugoj godini, bez obzira na sav trud lekara i roditelja, i to progovorila u trenutku kad joj je baka iz Belgije donela parče bele čokolade! Šta tek reći na prve izgovorene reči glavne junakinje „Metafizike cevi“: „mama, tata, usisivač“!?
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, beogradska izdavačka kuća „Paideia“ predstavila je još pet romana Ameli Notomb. Jedan od njih, „Kozmetika neprijatelja“ (prevod sa francuskog Anđa Petrović) počinje u čekaonici aerodroma. On sedi i čita knjigu, a onda (opet) dođe On i počne da ga gnjavi. Od prve do poslednje rečenice. I mada je čitav roman dijalog dva (ili videćete sami koliko) junaka koji čekaju da avion poleti, igra, iz pasusa u pasus, počinje da biva oštra. Ameli Notomb je princeza zapleta. Kraljica uspelih peripetija. Tek, na kraju bude i mrtvih u ovoj priči o zločinu, kazni, savesti. I to je sve što mogu da vam ispričam. Jer, ukolio otkrijem i najmanji detalj, otkriću neverovatno zanimljivu priču kojoj treba dozvoliti da se sama (u jednom dahu) otkrije čitaocu.
U čemu je sad literarni štos? Ukoliko je ovo bestseler, zašto se ne sme i ne može tako lako prepričati? Evo odgovora: romani Ameli Notomb (1967) jesu bestseleri, baš svih dvanaest, koliko ih je do sad objavila, ali su oni ona posebna bestseler sorta, natopljena filozofijom, psihologijom, a ispunjena zanimljivom pričom. Bestseler vrsta koja bi original nošću mogla da otvori vrata veltliteratur riznice. MIĆA VUJIĆIĆ
Pobjeda 01. 11. 2004. - Irski soul
Komitmentsi, Editor
"Komitmentsi" su danas poznati, u literanim krugovima, tek kao prvi dio trilogije Rodija Dojla, koja je krštena po imenu predgrađa u kom se i sva tri romana dešavaju, Beritaunska trilogija (mada, Beritaun u stvari ne postoji). Međutim, pravu slavu “Komitmentsima”, pa i Dojlu, je par godina kasnije, donio istoimeni film Alana Parkera koji ima veliki broj zagriženih poštovalaca. Trilogija je zahvaljujući Stivenu Frirsu, koji je ekranizovao i ostala dva romana, kompletno dobila i svoju celuloidnu sliku. Nešto više od decenije i po je prošlo, a i mi smo dobili Dojla u pisanom izdanju.
Predevropska Irska (tek par godina prije članstva u EU i privrednog buma) koju Dojl opisuje, je depresivna, alkoholisana i siromašna radnička zemlja. Radničkoj klasi je potrebna muzika, a to svakako ne mogu biti odmetnuti U2 ili isuviše umjetnički nastrojeni Depeche mode. Njima treba muzika koja spaja politiku i seks, a to je soul, što bi, kako tvrdi Džimi Rabit, morala biti dobitna kombinacija. Tek, tako prvi Dablinski soul-bend počinje svoju kratku, ali uzbudljivu karijeru. “Komitmentsi” su duhovita storija o momcima iz predgrađa Dablina koji odluče da naprave grupu koja svira soul, pronašavši razloge u definiciji Iraca kao evropskih crnaca. Jedan iz te živopisne i šarolike ekipe, čovjek sa iskustvom Džoi Usnati Fejgan, ima i više razloge. Kako sam kaže on je poslat direktno od Boga da Ircima vrati dušu (naravno, uz pomoć soula). “Braća se ne bi međusobno ubijala i klala da imaju dušu”, kaže Džoi. Momci iz benda su iz radničkog (ili bolje reći neradničkog, jer većina živi od socijalne pomoći) predgrađa, i niko od njih ne zna mnogo o muzici, osim pomenutog Džoija, zbog čega im je potreban već pomenuti Džimi Rabit, lokalni ekstremni ljubitelj i poznavalac muzike, koji na sebe preuzima organizaciju poslova, iliti postaje menadžer. Dojl svedeno, u izrazito ritmičnoj dijaloškoj formi (što objašnjava toliki broj ekranizacija njegovih djela), slika prilike u Dablinskom predgrađu, kao i mlade buntovnike osuđene na propast, ali svakak o ne zbog okolnosti u kojima odrastaju. On prikazujući turbulentne odnose u bendu, pokazuje njihovu bezperspektivnost, za koju će na kraju samo oni biti krivi. Pa, zar svako predgrađe ili ma koja mala sredina, pa i kod nas, nema svoje Komitmentse koji su preživjeli tek u lokalnim pričama o nikad naplaćenom vječitom talentu i nedostatku sreće, imajući taj vječiti problem da taj kratak trenutak uspjeha materijalizuju, nadograde, ili tek uspiju da ponove.
Dojl je, iako su njegovi roditelji pripadali srednjem staležu, odrastao u sličnoj sredini. Predavao je u školi engleski jezik i geografiju, a upravo su mu njegovi učenici poslužili kao inspiracija za prvi roman. On još uvijek živi u kraju u kom je odrastao i prinuđen je, kako sam kaže, da se svakodnevno suočava sa svojim mljekadžijom ili komšijama, ako im se nije dopalo nešto što je napisao. A, upravo se sirova, ali realna slika Irske, prikazane u Beritaunskoj trilogiji, nije previše dopala Ircima. Ali Ii pored toga, Rodi Dojl je danas možda najznačajniji živi irski pisac.
Dojl je omiljeni pisac Nika Hormbija, pa se tako našao u zbirci priča koje je Hormbi sakupio - “Razgovor sa anđelom”. Dojlova briljantna priča, “Rob”, vjerovatno mnogo više govori o njegovom spisateljskom umijeću od “Komitmentsa”, ali je ovaj roman, možda pravi način da se započne druženje sa piscem u iščekivanju ostalih djelova Beritaunske trilogije ili nekoj novijeg djela. VUK PEROVIĆ
Danas 01. 11. 2004. - Lirika obilja i milosti
Rubini nara, Prosveta
Da ništa više nije napisao o ovoj zbirci pesama, nego ono što je stavio u naslov svoga pogovora - nije mogao da uradi ni bolje ni više: Draško Ređep, a on je pisac tog pogovora, označio je pesme Vere Srbinović kao "liriku obilja i milosti". Izvrsno je pogodio. Probrana iz zbirki rasutih decenijama unazad, ova se lirika sad pokazuje svedeno, sa najboljim jezgrima, u najboljem svetlu.
Ređep drži da je Vera Srbinović "znamenita srpska moderna pesnikinja", generacijski tamo negde sa Miljkovićem i Timotijevićem, poetički i misaono kod Dušana Matića, dušom bliža romantičarima nego novijim vremenima. Njena je poezija zaronjena u sećanja, u uspomene, u dodire sa putovanja, a grad kojem se ova pesnikinja koja živi u Hagu uvek vraća je Beograd. I to ne samo u pesmama, i sa pesmama. Ali, Vera Srbinović ne pati od bljutavog sentimentalizma - mudrost je ono što preliva njenu osećajnost.
Osnovni utisak o ovoj poeziji ne mogu pokvariti ni izvesne aljkavosti izdavača: poezija dobrote kakva je ona u koricama "Rubina nara" u stanju je da pobedi i veće greške nego što to mogu biti štamparske.
Blic 02. 11. 2004. - Afrička lepota
Prva damska detektivska agencija, Samizdat B92
Ovo nije ni detektivski ni humoristički roman. Karakter njegove junakinje, Dragocene Ramocve, jeste oličenje svih kvaliteta afričkog čoveka: ona je naivna i jednostavna, radoznala i plemenitog srca, „dobra žena u dobroj zemlji“, presrećna što je rođena u „Bocvani, mestu mira“, gde ljudi, ravnodušni prema ponudama evro-američke civilizacije, samo žele „da na miru čuvaju svoja goveda“. Bucmasti obrazi, razlupan kombi i ispijanje biljnog čaja jesu zaštitni znaci Mme Ramocve u ulozi ekscentričnog detektiva. Međutim, njen motiv nije feministički: saučestvujući sa brižnima i nesrećnima, ona postaje prva afrička detektivka da bi im bila od pomoći u razrešavanju misterija koje ih plaše i muče. U obavljanju takvog posla, ona ostaje žena, promućurna do lukavstva, naivna do budalastosti, plašljiva zbog sitnica, ali odvažna kad je najpotrebnije; Mme Ramocve ne hapsi kriminalce, već brani i teši žrtve. Slučaj dečaka otetog zbog vradžbina, u čiju smrt su ubeđeni svi osim nje, jeste junakinjino najteže detektivsko, ali i lično iskušenje. Probuđenih sećanja na svoje divno, ali pet dana kratko materinstvo, ona će se herojski suprotstaviti najsurovijem lokalnom kriminalcu i oslobodiće dečaka, a istovremeno će prevazići i strah od novog braka i novog materinstva.
Da bi ispričao „priču običnih ljudi“, autor je oslobodio smeh od danas već konvencionalne veze sa satirom i groteskom, a njegovu naporedost sa najužasnijim primerima zločina objasnio je „iskušenjima Afrike“. Junakinjino spokojstvo pred večitim pitanjima o životu i ljudskoj prirodi, kao i istrajnost u veri da je svaki čovek dobar, čine ovaj roman filozofski dubokim i vedrim. VESNA TRIJIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Neuobičajena priča o malom čoveku
Dosije Čehov, Zepter book
Policijska priča o ljubavi i literaturi sa podnaslovom “Iz beležnice pukovnika NKVD-a” i naslovom “Dosije Čehov” objavljena je u izdanju “Zepter book”-a. Autor ove neuobičajene priče o malom čoveku koji radi i u pozorištu i u tajnoj policiji i koga menja jedan dobijeni zadatak je novinar agencije BETA Aleksandar Novačić. Taj zadatak je, naslov govori, vezan za velikog pisca Antona Pavloviča Čehova. Knjiga, pri tom, obiluje fotografijama iz Čehovljevog života među kojima je i slika jedne od njegovih ljubavi, prekrasne Like koja je Novačiću poslužila i kao inspiracija za roman.
- Dugo sam živeo u Moskvi, družio se s umetnicima, išao u pozorišta u kojima je prirodno Čehov jedna od centralnih figura. Čitao sam mnogo o njegovom životu i posebno su me privukla pisma njegovim trima ljubavima od kojih je nesumnjivo najintrigantnija prekrasna Lika. Dugo sam mislio da se ona poigravala sa velikim piscem da bih na kraju ustvrdio da je, u stvari, bilo suprotno. To me je najviše podstaklo da kroz pukovnika Prutkova iscrtam priču o životu Čehova koja se, naravno, i završava čehovljevski jer Prutkov postaje sasvim tragikomičan lik

NIN 04. 11. 2004. - Lavirint večnih misterija
Da Vinčijev kod, Solaris
Na nedavno završenom Beogradskom sajmu knjiga pojavio se, napokon, roman koji izaziva mnogo uzbuđenja širom sveta (“Solaris”, Novi Sad 2004, sa engleskog prevela Nina Ivanović). Objavljen je u Americi pre nešto više od godinu dana, a već je rasprodat u osam i po miliona primeraka, na četrdesetak jezika. Holivudski režiser Ron Hauard upravo ga prenosi na filmsku traku. U većini evropskih zemalja neprikosnoveni je bestseler, ali i tema brojnih rasprava. Razni eksperti istorije religija, neki vrhunski poznavaoci Leonardovog slikarstva, brojni književni kritičari, istoričari, novinari, svi su se našli na istom zadatku - razotkrivanju “izmišljotina” Dena Brauna, profesora engleskog jezika, istoričara umetnosti i autora nekoliko bestselera sa sličnom tematikom. Tako hiljade zagriženika ovog religijsko-simbolično-političko-ezoterijskog trilera već imaju priliku da čitaju nekoliko knjiga o toj knjizi, naslovljenih uglavnom: Dekodiranje Da Vinčijevog koda. Ugledni nedeljni časopisi posvećuju mu desetine stranica, kojima dominira čuveni Mona Lizin smešak. Ispod bombastičnih naslova nižu se slike “zvezda” romana: Leonarda, Pusena, Viktora Igoa, Jovana Pavla II, Miterana, Diznijeve Male Sirene, drevne egipatske boginje Izide, srednjovekovnih vitezova templara, blistave staklene piramide u srcu najslavnijeg muzeja na svetu, Luvra.
Upravo u Luvru počinje zaplet, u tišini noći. Počinjeno je ubistvo, neobično inscenirano. Glavni kustos muzeja pronađen je mrtav, u položaju Leonardove Vitruvijanske figure, nagog čoveka raširenih udova i opcrtanog krugom. Za zločin je optužen čuveni profesor sa Harvarda, stručnjak za religijsku simboliku, Braunov heroj iz njegovog prethodnog romana “Anđeli i demoni” (“Solaris”, 2004). Istraga vodi do moćne katoličke organizacije “Opus Dei”, čija je nedavno izgrađena centrala u Njujorku koštala 47 miliona dolara (!), a potom i do samog Vatikana.
Čitalac, često bez daha, doznaje neverovatne podatke: o sudbini Isusa Hrista, o Sionskom prioriju, tajnom bratstvu osnovanom u 11. v eku, o Da Vinčijevim kodovima skrivenim na četiri zagonetna remek-dela renesansnog genija. Ko je zapravo Mona Liza, i kako je nastalo njeno ime? Ko je osoba što sedi s desne Hristove strane na Tajnoj večeri? Apostol Jovan ili tajanstvena žena? Da li je Isus uistinu za vođu svog pokreta odredio Mariju Magdalenu, a ne Petra? Jesu li četiri kanonska jevanđelja lažna? Pre no što konačno ne dozna najveću tajnu koja ga čeka na kraju romana, on će naučiti mnoge zanimljivosti i rešavati brojne šifre i kodove, kao aktivni učesnik u istrazi.
Zanimljivo je da poznata pseudoistorijska studija trojice Amerikanaca: “Sveta krv, sveti Gral”, koja je Braunu bila jedan od dva najvažnija izvora (drugi je slična studija pod nazivom “Templarsko otkrivenje”), nije podigla ni blizu toliko prašine kao Da Vinčijev kod, premda je još pre dve decenije obelodanila brojne nedoslednosti Biblije, iznoseći ključnu tezu na kojoj je Braun izgradio svoj triler: tajnu o braku između Isusa Hrista i Marije Magdalene, koju Sionski priorij čuva hiljadu godina, te o potomcima ovog para, svetoj kraljevskoj krvi, sang realu, odnosno Svetom Gralu! Naime, još jednom se pokazuje koliko je bitno kako je sve upakovano. A Dan Braun je u tome pokazao vrhunsko umeće.
Njegovi junaci nemaju nikakve psihološke konzistentnosti ali su savršeno ubedljivi. Vode nas u lavirint večnih misterija iz neiscrpnog rudnika teorije zavere. Braun vešto eksploatiše teme koje neprestano golicaju ljudsku maštu: templari, katari, egipatske piramide, rukopisi s Mrtvog mora, tajne pohranjene u podrumima Vatikana... U skladu je s duhom vremena kada govori o religiji, ali koristi potrebu modernog čoveka za čarobnim i tajanstvenim. Feminističkim diskursom, zasnovanim na priči o svetom ženskom principu ili svetoj ženskosti, oduševljava čitateljke. Svoju priču garnira anagramima, zamršenim šiframa, kodiranim porukama. Njegovi obožavaoci kažu da je napisao jednog Harija Potera za odrasle. Upravo ovo poređenje, odnosno činjenica da je u pitanju fikcija, čist plod mašte, može da obesmisli sve napade na Braunovu knjigu. Međutim, fikcija ovog vrhunskog erudite bogato je dokumentovana i poziva se na neke stvarne knjige i spise. Što je još neobičnije, na kraju svog romana pisac daje listu korišćene literature (što je, nažalost, izostavljeno u srpskom prevodu).
Ali, Braunova fikcija možda i nije sasvim nevina. Poput mreže Interneta, ona informiše i dezinformiše. Optužuje grosso modo Vatikan ne samo za brojne manipulacije i skrivanje istine o Hristu, već i za podržavanje kriminalnih organizacija. Katolička crkva se još nije zvanično oglasila, premda se u štampi govori o tome da njeni prelati pripremaju odgovor. Ide im u prilog to što je Braunova osnovna teza opovrgnuta snažnim argumentima. Naime, iza priče o Sionskom prioriju, tobožnjem bratstvu iz doba krstaških ratova, krije se zapravo mutna organizacija koju je osnovao izvesni antisemita Pjer Plantar, posle Drugog svetskog rata. Da je poživeo samo još nekoliko godina, taj samozvani potomak francuskih kraljeva i Isusa Hrista danas bi likovao.
Bilo kako bilo, uzbudljivi Da Vinčijev kod zaintrigiraće i najskeptičnijeg čitaoca. Ako se ovaj, pri tom, zatekne u Parizu, odjuriće u Luvr da bolje razgleda staklenu piramidu, kao i Leonardovu Đokondu i Bogorodicu na stenama. Ukoliko najpre ne ode u crkvu Sen Silpis da potraži zlatnu liniju što se provlači između njenih podnih kamenih ploča. Po Braunu, to je nekadašnji nulti meridijan koji je krajem 19. veka zamenio Grinički. Prateći trag te takozvane ružine linije koja se na jednom mestu izgubi pa se onda ponovo pojavi, čitalac može sresti druge čitaoce s raznih krajeva sveta, što su se sjatili u ovaj božji hram istim povodom.
Za razliku od Luvra i Mona Lize, koji su večito pod opsadom turista, crkva Sen Silpis je bila mirno i tiho mesto sve do minulog leta, kada ju je zadesila prava najezda ovih poklonika “književnog turizma”. Zapanjeni sveštenici, nakon što su doznali šta sve horde stranaca traže po crkvi, istakli su na vidnom mestu obaveštenje sa više ta čaka i zaključkom da su pomenute istine koje iznosi “izvesni roman” obične izmišljotine. Međutim, ova kurtoazna molba radoznalcima da se malo otrezne, nije urodila plodom, te je vrlo brzo uklonjena. Mnogo ubedljivije je delovao poziv jedne francuske turističke agencije koja je organizovala obilazak Pariza pod nazivom “Da Vinčijev kod”! Sva je prilika da u tu neobičnu ponudu nije bila uključena besomučna jurnjava pariskim bulevarima, popularnim smartom ili rendž-roverom, kao u romanu.
Iako sveštenici crkve Sen Silpis najzad ponovo pronalaze svoj mir, Da Vinčijev kod u Parizu, u ove jesenje dane bogate kulturne ponude, ne silazi s prvog mesta liste najčitanijih knjiga. To je istinski fenomen koji tek treba da osvoji naše prostore. Jedan francuski novinar kaže da ga uspeh ovog romana plaši. Budući da se toliko poigrava sa okultizmom, mogao bi podstaći kod ljudi iracionalno ponašanje. S te strane, mi nemamo razloga za brigu. VESNA CEKELJIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Revolucija i drugi monstrumi
Kandže, Samizdat B92
To da su ovde davno minula vremena socijalne bezazlenosti očevidno je, pored mnogo čega drugog, i zahvaljujući stanju u tzv. omladinskoj književnosti, čiju je nekada “meku” tematiku pubertetskog odrastanja i (srednjo)školski naivne erotike zamenilo robustnije interesovanje za politiku, seks i ostale jače narkotike. Četvrti objavljeni roman u poslednje četiri godine agilnog autora mlađe generacije Marka Vidojkovića (1975) verovatno je najreprezentativniji ovdašnji izdanak tog inače planetarnog događanja koji donosi sve izrazitiju brutalizaciju književnosti za mlade i sve primetniju infantilizaciju literature i umetnosti za takozvane odrasle.
U situaciji ubrzanog nestajanja uzrasnih razlika u prijemu popularne kulture, kojoj se sve češće priklanja i lepa književnost, pa globalno omiljeni autori poput Koelja, Rolingove ili filmski “sažvakanog” Tolkina postaju kulturološke ikone sveopšteg ukusa, ni beletristički ambiciozno propovedanje već poslovične adolescentsko-mladalačke generacijske pobune ne može, čini se, da dobaci daleko od markentiški raspoznatljivih i prihvatljivih obrazaca. “Kandže” igraju baš na tu “kartu”, na izvestan način samosvesno spajajući ovdašnju “svetlu” tradiciju novijih vremena sa svetskim megatrendovima. Pripovedajući o studentskom i građanskom protestu iz sada već davne ‘96-97. godine, Vidojković to, reklo bi se, čini kombinujući opšta žanrovska mesta poput, recimo, “Otpisanih” i “Matriksa”, odnosno “narodnooslobodilačke”, urbano-gerilske ili partizanske fikcije i aktuelne sajber-mitologije iliti epopeje.
Središnji lik ovog omladinskog “hit-romana” predstavlja, dakle, spoj revolucionarno usmerenog lumpenproletera i studentskog tribuna, s jedne strane, i heroja borbe protiv civilizacijskih matrica privida i iluzija, s druge strane. Krećući se između socijalno angažovanih tirada u amfiteatru beogradskog Pravnog, konspirativnog skrivanja po haustorima i stanovima te kordona u Kolarčevoj, kao i metafizičkih uvida u “paralelni Beograd” u kojem “smo nas sto hiljada budala b ili stanovnici paralelnog sveta” i to “u zemlji iza ogledala”, Vidojkovićev psihodelični “junak našeg doba” obdaren je natprosečnim fizičkim i seksualnim moćima koje nemilosrdno troši u autodestruktivnom iživljavanju revolta protiv nepodnošljive rugobe stvarnosti. Hibridna žanr-estetika “Kandži” je, otuda, dobrim delom “zaprljana” neo-pank senzibilitetom “krvi, znoja i sperme”, što celom poduhvatu daje izgled prilično bizarne mešavine.
Ali ni to nije sve. Osim žestoko “nafilovane” priče o demonstracijama, višestruki žanrovski melanž romana na okupu ponajviše drži naslovna horor-fantastika, oličena u ambivalentnoj simbolici čudovišne stvarnosti miloševićevskog doba koju nosi halucinantni progonitelj, “monstrum od tri metra, sa ogromnim kandžama, koji je sekao sve, i decu, i drveće i životinje, i snove i duše”, a nadilazi je i nadvladava pojava-vizija zanosne i vidovite ljubavnice bez trepavica, sveznajuće suđaje koja zabludelog junaka neprestano opominje “Ti si ključni deo ovog protesta”, šaljući ga iz svog kreveta pravo na ulicu, da ispuni misiju i izmeni zacrtanu budućnost. Revolucija, plišana ili ne, ukazuje se tako, u svetlu generacijske dosetke, kao skoro nezaobilazno međukoitalno rintanje iliti nasušni opijum za mladi narod bez šanse za normalan život u zemlji možda trajno pokopanih nada.
Na ovaj način zasenjeni čitalac se takoreći neočekivano razabira u srcu problematične valjanosti ove knjige. Za razliku od “društveno angažovanih” ostvarenja perjanica prethodne generacije Arsenijevića, Ćirića ili Žurića, čiji junaci behu gotovo “tradicionalni” ironični gubitnici s manje-više trpnom filozofijom življenja pod nepodnošljivim pritiskom podivljale Istorije, Vidojkovićeva junačina i ostali prvoborci građanskih protesta s mnogo patosa, hedonizma i besa uzimaju stvari u svoje ruke, preobražavajući se - kako to pokazuje završni antiklimaks romana - konačno u rđavu decu koja jedu svoju revoluciju i vlastitu nepomirljivost. Svekolika relativizacija vrednosti koja iz ovoga proističe ne oponir a toliko samoj stvarnosti (naprotiv, moglo bi se reći), koliko protejskom, superžanrovskom liku samog romana koji, opsesivno stapajući po pravilu aksiološki jednostavne i hijerarhijski jasne narativne obrasce, tom svojom, jedva prikrivenom protivrečnošću možda na posredan način zaista svedoči o dubinskoj i sudbinskoj pometenosti onog generacijskog senzibiliteta iz kojeg je i proizašla. TIHOMIR BRAJOVIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Da li je Bog iščileo?
Tačka, Stubovi kulture
U završnoj pesmi prvog ciklusa nove Simovićeve zbirke govorni subjekt se pita da li Sizif (svakako, onaj mitski, ali ovde unekoliko drugačije zamišljen) pokušava “tačku” da izgura “na vrh brega i boga” i da li ga ona, postajući sve teža, s vrha brega survava u podnožje i “pod đonove božje?” A u pesmi koja, sama sobom čineći šesti ciklus, finalizuje zbirku veli da je sve nevolje koje od iskona prate ljudski rod uspeo da preživi “zagledan u tačku”, u onu sve dalju i sve sjajniju koja “obuhvata i sadrži sve!”
Između ovih dveju, graničnih i oprečnih, varijanata tačke - moglo bi se razumeti: između kolosalnog neuspeha prividno sve većih naših moći i sve udaljenijeg uporišta koje jedino još izvor metafizičke svetlosti može da ponudi - odvija se vajkadašnja čovekova sudbinska drama. Imamo li u vidu broj pesama u kojima se pojavljuju i funkcija koje im je pesnik namenio, Dunav i ribe su, po snazi i obuhvatnosti simboličkog dejstva, u ovoj zbirci gotovo ravnopravni sa tačkom. Doima se, štaviše, da je ceo njen “prostor događanja” u okrilju tekuće vode koja nosi sile kreacije i destrukcije, simbolizuje čovekovo postojanje, “proticanje” i obnavljanje... Sva je prilika, Simović je nameran da nas suoči sa vanvremenim i univerzalnim obeležjima rečene drame koja će se, iz ciklusa u ciklus, sve vidljivije ukrštati sa današnjim i ovdašnjim.
Nalik fantazmima koji opsedaju svest i zamračuju vidik, pesme prvog ciklusa se slažu u imaginativnu realnost grotesknih bića i zlokobnih utvara. Što više ona izmiče poimanju (“Zna li iko da kaže šta je ovo?”... “Odakle je ovo preda me banulo?”), utoliko više deluje kao neminovnost. Posreduju ove pesme, u stvari, doživljaj nepovratno poremećenog ustrojstva našeg sveta. Mada ne prestaje da govori iz našeg vremena, ovaj doživljaj pesnik u prvom ciklusu sugeriše koristeći se mitskom inscenacijom i simbolikom, a u drugom hrišćanskom (sa ribama i ribarenjem u simboličkoj, ali i u motivsko-tematskoj ravni). Saglasno toj promeni, svekoliki poremećaj Odozgo zadanog sklada predsta vljen je na drugačiji način: božanska i ljudska istina su - kaže se u jednoj pesmi - razdvojene pa je, ne nalazeći “čoveka za svedoka”, i bog “gore iščileo”. U pesmama drugog ciklusa, stoga, uočavamo projekcije biblijskih tema i ideja u savremene okolnosti, ali i skeptičan pesnikov odnos spram njihovih poruka i pouka.
Većinu pesama u središtu zbirke (treći ciklus) sa lakoćom čitamo saobrazno širem kontekstu, mada ne bi trebalo prevideti mogućnost da je, implicitno, njihov predmet sama poezija. Shvaćena u užem smislu, kao iskušavanje moći reči, i u širem, kao duhovno oslobođena delatnost koju parterna realnost na mnogo načina ugrožava. A to, opet, donosi unekoliko novu varijantu razumevanja idejnog koncepta zbirke razvijenog između navedenih (i uslovnih) značenja tačke. Mogu, dakle, ove pesme da deluju centrifugalno, ali je delotvorno i njihovo korespondiranje sa pesmama petog ciklusa u kojima je čitljiva upitanost o smislu pokušaja da se pronikne naum Više Organizacije.
Kako god bilo, nesporno je da nas pesme u drugoj polovini zbirke (ponajviše one u četvrtom ciklusu) privode neupitno našoj realnosti završnice prošlog veka. I tu smo (koji put već!) u prilici da konstatujemo besprimerne Simovićeve stvaralačke moći u praktikovanju onog što se nekad zvalo angažovana poezija. U njegovom vidnom polju su poznati likovi i događaji; društvene, političke i kulturne prilike na koje oni presudno utiču; posledice koje za njima ostaju u materijalnoj, moralnoj, duhovnoj sferi. Ni na tren nam se ne postavlja pitanje šta i koga “ciljaju” ove pesme ironijskih, kritičkih, satiričkih svojstava, ali nam, podjednako, na um ne pada pomisao da se njihov kreativni učinak ovakvim dejstvom iscrpljuje.
Da je o jedinstvenom pesniku reč odavno nije novost. Simovićeve su pesme neporeciv moralni čin i poetska kreacija najvišeg reda. On je pesnik kadar da stvaralačke zamisli neuobičajene složenosti i slojevitosti realizuje prividno krajnje nepretencioznim postupkom i jednostavnim jezikom. Po odredbama koje se broje, njegova je poezija nesumnjivo srpska (i ovaj poetski tekst može biti integralno pročitan u otadžbinskom “ključu”), po punom stvaralačkom kapacitetu je neomeđeno relevantna... A to su, razume se, tek neke od odlika čudesne zbirke Tačka. BOGDAN A. POPOVIĆ
NIN 04. 11. 2004. - Fantastični realizam Borislava Pekića
Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić
Sredina šezdesetih godina donosi značajne promene u srpskoj prozi. To se, pre svega, odnosi na knjige Vreme čuda Borislava Pekića, Bašta, pepeo Danila Kiša i Moja sestra Elida Mirka Kovača. Sve tri su ove knjige objavljene 1965. godine. Njihov je značaj u tome što prave vidan preokret na poetičkoj mapi pripovedne umetnosti na srpskom jeziku.
Dotadašnja prozna praksa prevashodno je počivala na samoj stvarnosti, odnosno na učinku koji stvarnost proizvodi u piščevoj imaginaciji i, konačno, u njegovom rukopisu. U takvom konceptu stvaranja - svet profiliše junaka, njegov svetonazor i njegovu ljudsku sudbinu.
Pojava već pomenutih knjiga menja takvu poetičku praksu. One, svaka na svoj način, u praksi pisanja pokazuju kako se znanjem, odnosno iskustvom zasnovanim na knjigama i raznim vrstama dokumenata može prevazići ideja stvarnosti. Dakle, znanje o svetu može zameniti sam svet.
Paradigma je takvoga znanja Judin pogled na svet i ulogu mesije u Pekićevom Vremenu čuda. Juda, sopstvenom ulogom, obdelava starozavetne proročke besede kako bi se one mogle obistiniti i odrediti sudbinu čovečanstva. To znači da znanje, koje ima oblik proročke besede, i Juda kao izvršilac starozavetne poruke opredeljuju sudbinu sveta, pa i priču o svetu. Takva se priča više temelji na znanju i Judinom pozvanju nego na stvarnosti koja bi mogla da pokrene priču i Judino delanje. Sličan je udeo znanja i dokumenata u profilisanju priče i u knjigama Bašta, pepeo Danila Kiša i Moja sestra Elida Mirka Kovača.
Na zaveštanju kao svom evokativnom predlošku i “Post scriptum”-u, koji fingiraju dokumentarnost, utemeljen je i Pekićev roman Hodočašće Arsenija Njegovana (1970). Ovaj roman predstavlja samo zglob u kičmi njegovanskog rodoslova. Pošto raspolaže “tuđim” tekstovima - zaveštanjem i Arsenijevom predsmrtnom ispovešću, Borislav Pekić je mogao da postane “priređivač rukopisa”, a zatim i samozvani “hroničar klana Njegovan-Turjaški”, kako to potvrđuje “Post scriptum” u romanu.
Zaveštanje kao dokument, sukcesivno i u delovima, prati Arsenijevu ispovest koja je i priča i motivaciono opravdanje testamentu. Priča je tako dokazni postupak kojim se testament proverava i utemeljuje. Pošto priča traga za punom istinom i razlozima koji su odredili tragični Arsenijev kraj, njoj je potrebno i dodatno pouzdanje. Nalazi ga na kraju romana, u mistifikaciji kojom Borislav Pekić kao priređivač objašnjava kako je došao do rukopisa romana. “Pronađeni rukopis” je forma druge pripovedačke refleksije. Još tačnije - takav je rukopis samo tekstovna podloga kojoj konačan oblik podaruje neko ko je po svojoj prirodi i funkciji svedok i poetički priređivač.
A to je već ona poetička odlika romana sa koje je uputno reći kako takav roman nekim svojim elementima ukazuje na novu tekstualnost. Ceo taj poetički sistem omogućava da Arsenijeva ispovest i priređivačeve intervencije iznedre lik upokojenog kućevlasnika i njegovu istinu o događajima koji su smrti prethodili. Pri tome, uloga je priređivača znatna, jer i sam on u “Post scriptum”-u priznaje kako je “nezadovoljan pasivnom dužnošću priređivača, možda i nehotice prisvojio aktivnu ulogu prerađivača”. Fingiranoj verodostojnosti priče treba da doprinese i “Genealogija doma Njegovan-Turjaški” koju je priređivač priložio uz roman “zarad uvida u položaj koji poč. Arsenije zauzima na porodičnom stablu”.
Sve ovo pokazuje da Pekićevo Hodočašće Arsenija Njegovana ne radikalizuje poetički koncept nove tekstualnosti. Ovaj roman, naime, podjednako gradi priču na materijalu stvarnoga života i dokumenta kao njegove tekstualne podloge. No, kao što je prisustvo tradicionalne motivacije i iskustvene, životne građe u romanu potvrda njegove klasične forme, jednako su “tuđi" tekstovi i značajna uloga priređivača rukopisa znak da je unutarnji sklop Hodočašća ozračila nova tekstualnost.
Unutarnji sklop ovoga romana, tačnije njegov sadržaj, takođe je podriven duhom ironije. Istorija je u Hodočašću ironijska struktura koja pokazuje kako se ponovljene sekvence prošlosti u životu istoga junaka pre tvaraju u ruganje ideološkim i utopijskim projektima, čija je žrtva Arsenije Njegovan. U takvoj ulozi on postaje protagonista tragi-farse. Otud je i slika njegovog “gordog” posrtanja u sudaru sa istorijom koju ne razume i ne prihvata komična i groteskna.
Razumevanje groteske u Pekićevom opusu, pa i u Hodočašću, stoji u vezi sa književnoistorijskim iskustvom iz kojega su rođeni danas dominantni tokovi moderne drame i romana. Arsenije i njegov lični pakao izraz su potpune neprilagođenosti vremenu u kojem on pokušava da dobije davno izgubljene ratove sa istorijom i idejom o porodici i posedu kao uporištem njegovanske argonautike.
Sam nesporazum junaka sa istorijom čini da Arsenije bude na udaru groteske koja u sebi udružuje tragično i komično. Groteskna pozicija Pekićevog junaka čini da on, umesto da poseduje, postaje posed sopstvene posedničke strasti. Imanje i kuće vladaju Arsenijem, a ne on svojim posedom.
Tema posedovanja je okvir u kojem istorija pritiska Arsenija. Njegov biološko-socijalni koren truju i razaraju slike revolucionarnih zaokreta koje prete da unište i njegov lični san o zlatnom runu. Postupajući po nalogu kolektivno-nesvesne memorije roda, što čini stalno delatnim prošlost, porodicu i posed, Arsenije je manje živ čovek a više funkcija. On je, u stvari, tipični izdanak porodične mitologije, zaostao nakon što je iznad vrata njegovanskog doma obešeno crno runo rodoslova.
Arsenije ne zna za takav ishod porodične argonautike; on izvan vremena živi neku drugu, fantomsku stvarnost, pa zato i njegovo hodočašće deluje snohvatno i groteskno. No, ova snohvatica, u kojoj Arsenije dobro ne razaznaje stvarnost, a posebno je ne tumači dobro, ipak čini mogućim njegov utvarni opstanak. On restaurira jedno mrtvo vreme, hrani se njegovom krvlju i, ne odvajajući se od imaginarnog posedničkog koca, pohodi mesta pobuna i vrenja, kako bi mogao gađati u samo srce revolucije.
Jednom rečju, Arsenije je instrumentalizovana, postvarena ličnost, dakle čovek koji ne poseduje nego je po sedovan. Ta okolnost se mora imati u vidu ne samo kao argument pogodan pri karakterizaciji Arsenijeve ličnosti, već i kao činjenica od presudnog značaja za razumevanje unutarnje arhitektonike ovoga dela. Posed kao ideja i smisao, ali i kao lično zlo, odnosno Arsenije kao poklonik koji je tom zlu prodao i zaveštao dušu, jesu pokretači tragi-farsične priče u romanu. Ti su činioci ugaona tačka motivacije na kojoj počiva sudbina junaka, a samim tim i logika književnog teksta ili svet romana što opredmećuje Arsenijevu sudbinu.
Živeći svoje mrtvo vreme i umirući kroz svoje žive uspomene, junak Hodočašća nesvesno gradi psihološku perspektivu koja omogućava da se njegov otklon od stvarnosti, odnosno sveprisutno odsustvo iz sadašnjeg vremena, prihvati kao nešto sasvim prirodno. Njegov grad-jaje, tačnije kuća kao mikrokosmos ili statusni simbol posedovanja i moći, prividno su dobar zaklon od nepodopština varljivog vremena i istorije. No, kada bude probijena opna što deli ta dva sveta i izolaciju od stvarnosti, to jest kad Arsenijeva dobrovoljna izolacija ustukne pred željom da vidi kako su mu kuće, on će spoznati zaludnost kolektivnog i, dabome, ličnog sna o posedovanju. Na to nadovezuje pustoš i besmisao sopstvenog života.
Mrtvo vreme, dakle, nije postojalo; nešto se s njim i u njemu događalo. Godine nisu pojeli skakavci, nego ona neman što je podigla glavu marta 1941. da bi udarila po civilizaciji utemeljenoj na posedu i, na kraju, došla glave Arsenijevim kućama-lepoticama i njemu samom. To tragično saznanje kulminira na kraju romana u retorički intoniranom Arsenijevom pitanju, u stvari u rezignaciji i priznanju kako se nikada nije bavio sobom nego kućama koje su netragom iščezle kao i dugoveki njegovanski san o zlatnome runu.
Sticaj nepovoljnih istorijskih okolnosti u kojima se, nimalo ih ne razumevajući, našao Arsenije Njegovan, učinili su da on bude lik na udaru groteske koja u sebi udružuje tragično i komično. Tragično u Pekićevom romanu proističe iz činjenice da glavni junak pokušava da restaurira već propali svet. To obesmišljava njegovu akciju, čineći je zaludnom i smešnom.
Veza između tragičnog i komičnog sadržana je u Arsenijevom nesporazumu sa istorijom. Nesporazum pogrešno usmerava akciju junaka koja posledično proizvodi njegove tužno-humorne postupke. Susret tragičnog i komičnog posebno se dobro sagledava na fonu Arsenijevog razumevanju događaja iz juna 1968. Studentske demonstracije on ne gleda iz perspektive vremena sadašnjeg. Njegov vremenski horizont zaturen je u davno minulom dobu, dok čitalac iste događaje vidi u perspektivi svoga znanja o burnom vremenu naše novije istorije. To znači da je čitaočeva perspektiva, u odnosu na predstavljene događaje, postavljena iznad pripovedačeve (junakove).
Različita perspektivna udaljenost od događaja ili od tačke gledišta iz koje se oni mogu dobro videti i razumeti, jeste činilac koji omogućava komičnu grešku. Studentske događaje iz 1968. Arsenije pokušava dešifrovati pogrešnim kodnim ključem koji mu je podarila dugogodišnja dobrovoljna izolacija. Otud on stavlja znak jednakosti između tog događaja i martovskih demonstracija iz 1941. Viđena iz receptivnog horizonta, koji podrazumeva svest o društvenim promenama što su se u međuvremenu desile, Arsenijeva donkihotsko-patetična, odnosno staračko-sopstvenička kočopernost deluje tragikomično, upravo groteskno. Na tom “višku” čitaočeve informacije, dakle na motivacionom materijalu koji se ne nalazi u delu nego u širem narativnom (civilizacijskom) iskustvu recepijenta, utemeljena je mogućnost pravog razumevanja ovog dela (...)
Na paradoksima i inverziji, na priči-autoportretu, na reljefnoj karakterizaciji likova i slikovito oživljenom duhu vremena, na dobro uklopljenom dokumentu u imaginiranu priču, te, konačno, na živom, zanimljivom pripovedanju i inoviranom postupku, Borislav Pekić je srpskoj književnosti podario izuzetno značajan roman. PETAR PIJANOVIĆ
Vreme 04. 11. 2004. - Splin nemogućeg povratka
Kiša i hartija, Svetovi
Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče. Oni momci s kojima sam svirao u Pragu? Na studijama su učili od majstora iz "Art Ansambl of Šikago". I znaš šta su mi rekli? Da ovi iz Ansambla, njuške koje su svirale po celom svetu, ponekad, kad se opuste, posle sešna, kad se malo popije i povuče, ono, kad se oplete priča, govore kako ima neki nenormalan grad gde su bili na festivalu džeza koji se zvao Dani džeza, i da im je tamo cela sportska hala skandirala da ih pozove na bis, kao da su Stounsi. Pazi, to je teška muzika, avangarda; nema hitova. Ali masa udara rukama po metalnoj ogradi, zove artiste na bis. (...) A ko sad zna za to? Ko se seća? Ma niko, rekla je Sonja, ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko nije ni čuo.
Svaka ruža lutanja pre ili kasnije uvene, pa ruža vetrova lutaoca ili lutateljku dovede nazad kući, ukoliko "kuće" uopšte negde ima, što principijelno i "filozofski", što bogme i posve realno i konkretno. Pošto ni "kuća" nije baš mirovala u (ionako nemogućoj) Svetoj Nepokretnosti, sve čekajući Lutaočev povratak onako okamenjena u nekakvom vanvremenskom limbu, nego se i ona sama menjala, onoliko, možda i do iritantne ili pak otuđujuće neprepoznatljivosti za Povratnika, odjedared vatrozno obuzetog potragom za Tajanstvenom Supstancom jednog vremena, jednog unikatnog i neponovljivog rasporeda stvari, bića i pojava u kojem se kadgod osećao najbolje, to jest vaistinu kod kuće. Pa dobro, zašto je onda ikuda i odlazio?! Eh, kad bi na to pitanje bilo jednostavnog odgovora, teško da bi onaj Darvinov dlakavi drugar ikada i silazio s drveta... A da li bi to možda i "bilo bolje", to ionako nikada nećemo saznati: prekasno je.
U novom, tako raspričanom i de(kon)centriranom, na sve strane rastresenom romanu Kiša i hartija ovih se "povratničkih" problema i nedoumica/nedosanica dohvatio i Vladimir Tasić, kanadski Novosađanin i pisac fenomenalnog Opro štajnog dara, s tim da je "škrtost", sažetost i elegantnu lirsku perfekciju svog prethodnog romana ovde trampio za "baroknu" opširnost i postmodernistički surfing po skrivenim znanjima drevne i savremene (pot)kulturne "utuljene baštine" svih vrsta, uz obilje citata, parafraza, persiflaža i (pre)dugačkih ekskurza gde god već njegovu pripovedačicu hirovita misao odvede. Da li je to bila dobra trgovina? U neku ruku da, u neku ruku ne, što bi rekao onaj narkoman iz vica…
A ta je naratorka, Tanja, Novosađanka koja je proglavinjala svetom koekude da bi se, pritisnuta onim najstrašnijim, najtotalitarnijim, a ipak najneizbežnijim teretom: onim porodičnih obaveza i svakojakih, često i neizrečenih, moralnih ucena Bližnjih, na koncu povrnula toj "kući" koje možda još ima negde pod senkom Tvrđave, ali bi to tek trebalo ispitati i dokazati, u okolnostima izmenjenog Grada i izmenjenog Sveta; i ta je potraga, to jest ono što je Tanja našla u serklu novih, nekako "postapokaliptičkih" prijatelja, zapravo "središnji tok" radnje romana, izobilno filovanog flešbekovima i drugim putovanjima na Stari, Novi i ostale kontinente, ali bogme i u Istoriju, onu "lokalnu" i porodičnu, krvavu koliko to Istorija na ovim košavnim predelima obično jeste, i traumatičnu koliko valjda mora da bude, mada malo-malo pa izraste neka generacija kojoj se pričini da je s tim jednom zavazda gotovo. Kad ono – međutim! Nastane nova tarapana, a celovita se Slika Sveta raspadne u niz hororolikih krhotina, kao što se i duše te generacije premijerno, a zauvek i nepopravljivo, rascopaju na mirijade drhturavih, nesnađenih delića.
Nema kod Tasića, na eksplicitnoj ravni, ničega od "opštih mesta" Povampirene Istorije: ni onog već ubibože dosadnog bombardovanja ni koječega drugog, a ipak je sve uistinu bitno tu, na broju, to jest tu je onaj postkoitalni spleen koji "nas" je zahvatio nakon što nas je Istorija višekratno izsilovala, natenane i meraklijski. Odenuvši Priču u vazda zgodnu odoru (izgubljeno)generacijskog bluza, Tasić ispisuje omaž narašt ajima koji su učinili da Grad "baca svetlo daleko" (leitmotiv: Suba alias Rex Ilusivii), štono bi rekao Pevač iz jedne druge, veće i južnotužnije varoši, podsećajući tom, jednom od središnjih pripovedačkih intencija pomalo na "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, mada se stilsko-motivske srodnosti tu negde manje-više okončavaju.
Sastavljajući parčiće Istorijom razbijenog i sadistički izgaženog stakla iliti ogledala lične, generacijske ili gradske "bolje prošlosti" – koja, znamo, nikada nije jedan-kroz-jedan postojala u "stvarnosti", pa ipak je, tobože paradoksalno, sve samo ne laž! – Tanja beznadežno krpi froncle jedne Celine koja to više nikada neće biti. A šta drugo Povratnik i može da radi, bez obzira da li je neko prethodno vreme proveo u doslovnom, fizičkom (samo)izgnanstvu, ili se tek očajnički-samozaštitno bio izmestio iz duševnog potpalublja besramne epohe? Šteta što je Tasić mestimično preopteretio roman bespotrebno dugim "eruditskim" ševrdajima ovamo i onamo: hajde, nije važno što bi roman bez njih bio komunikativniji – to ne mora svakome da bude cilj: važno je što bi bio bolji. Romaneskniji, ako ćemo pravo. No, i ovako, Kiša i hartija iznimno je delo, kreativni trijumf jednog dragocenog osećanja Sveta i Teksta, posveta krhkim i rastvorljivim kulisama Grada u poganom vremenu, ergo one "kuće" koje možda zapravo i "nema", ali u kojoj nam valja živeti, pisati i čitati, dok nas čuva Duh Mesta, satkan od njegovih najfinijih priča, kakvima se i Tasićeva pridružuje. TEOFIL PANČIĆ
Politika 08. 11. 2004. - Kijanje nad istorijom
Orkestar na pedale, Narodna knjiga
Svoju višetomnu romanesknu hroniku „uklete i izmišljene Kolubare” Radovan Beli Marković nastavlja „Orkestrom na pedale”, romanom o valjevskoj Ludoj kući, odnosno doktoru Suboti, njenom prvom ukaznom upravitelju. Izuzev uvodne i završne reči, koje je zadržao za svevidećeg naratora, pisac je naraciju prepustio upravo doktoru Suboti, „školovanom iscelitelju duševnih vredi”, gradeći ovo delo kao roman jednog junaka, ujedno i naratora, ali i pored te, u osnovi, vrlo jednostavne forme, ni u ovom Beli Markovićevom romanu sama naracija nije nimalo jednostavna. Ne zato što teče u trokratnoj sukcesiji raznih doktorovih zapisa, dokumenata, pisama i ostale građe, nekako preostale nakon nestajanja Lude kuće posle požara i povodnja podzemnih voda.
Sva ta izvorna i heterogena građa uopšte ne izgleda kao sirova građa, već je stilizovana kao opširna i žanrovski razlomljena hroničarska povest koju ispisuje upravnik kolubarske bolnice, govoreći ne samo o godinama dok je on, počev od februara 1913. godine, bio upravnik, već i o dugogodišnjoj izgradnji njenog dvospratnog zdanja tokom druge polovine 19. veka, ali isto tako, i o sebi i svome životu, o svojim uspomenama, snovima i umišljanjima. Fikcionalnost i naratora i predmeta ne sprečava pisca da za priču o doktoru Suboti i njegovoj «zabludelih duša bolovaonici» upotrebi sasvim prepoznatljiv vremenski okvir od sto godina, preuzet iz srpske istorije od tridesetih godina 19. veka pa sve do tridesetih godina 20. veka.
Jezik naracije
Ono što, doista, usložnjava narativnu strukturu romana o kolubarskom convictusu za oštećene duše, nije ta hronološki i žanrovski jasno omeđena i sređena podloga priče, već oblikovanje naracije, njeno jezičko i poetičko razvijanje. Bujna barokna naracija, a u njoj bezazorno brisanje granice između stvarnosti i fikcije, preplitanje onoga što se događa s onim što se umišlja, glavna su poluga Beli Markovićevog umetničkog postupka, koji bi se kao postupak oneobičavanja mogao označiti kao oneobičavanje „otežavanjem”. Razvijajući naraci ju, Beli Marković je sve više otežava oslanjajući se na neiscrpnu jezičku invenciju i neobuzdanu umetničku imaginaciju.
U ovom romanu jezik naracije buja do raskošne predimenzioniranosti, i u leksici i u sintaksi, prezasićen ne običnim rečima i jednostavnim konstrukcijama već otežavajućim arhaizmima i varvarizmima, iz njih izvedenim neologizmima, idiomima i okazionalizmima, uz to još otežan i semantičkim umnožavanjima u razuzdanoj sintaksi razbokorenih narativnih iskaza, koji osim deskriptivnosti, dobijaju i patetične, lirske, burleskne, ironične, simboličke i, kakve sve ne konotacije i konkretizacije. A poetika gledanja i tamo i amo, preko plotova stvarnog i nestvarnog, ovdašnjosti i onostranosti, istorije i zaborava, prolaznosti i večnosti, zdravlja duše i bolesti duše, pa i dalje, preko pameti razuma i pameti ludila, otežava ovu, ionako, otežalu naraciju.
Takav roman, naravno, traži vrlo predusretljivog čitaoca, bilo takvog koji će, uz mnoge rečnike i čitanke pri sebi, moći lako da se kreće i preko „horizonta očekivanja”, bilo onog čitaoca, koji će, mimo sve te glomazne aparature pisanja i čitanja, samo instinktom emocije da odgoneta piščevo „ludovanje” u jeziku i u priči. Jer, ni pisac se ne igra rečima nasumice; to su reči koje odzvanjaju i u sluhu i u duši, koje i znače i uzbuđuju.
Na mnogaja leta
Glavnog junaka romana, doktora Subotu, pisac je zamislio baš po meri svoje izuzetne jezičke invencije i povišene umetničke senzibilnosti i imaginacije. U ponečemu doktor Subota čak kao da prevazilazi pisca i izmiče mu, kao onda, na primer, kada upotrebi koju francusku reč, a ovaj drugi je, omaškom, napiše pogrešno. Subota to sebi ne bi dopustio! Mogao bi da se ljuti, zbog toga, na pisca i izađe iz romana, ali i ne mora to da čini, jer mu ovaj pisac i roman, ova izlistala naracija, dopuštaju više no iko drugi, tako da može da kaže sve što pomisli i oseti, dakle, da se time izdvoji među stotinama drugih književnih junaka.
Subota je paradoksalan i veoma individualizovan lik, odveć imaginaran i istovremeno odveć živopisan. Ranjenici, kaogod i „u Ludoj kući svi kohabitanti”, mogli su da osete na sebi „njegov miran, kao sa ikone pogled”, dok on sam video je sebe, u svojim najdubljim umišljanjima i identifikacijama, kao jednog od junaka „Čarobnog brega”, koga je „nemački pisatelj Herr Thomas Mann”, međutim, izgurao iz romana, a u stvarnosti balkanskih ratova, u kojoj se obreo svojom voljom kao „nepozvani i neočekivani Franje Josifa podanik”, Subota se „odvajaše od ovdašnjih tutundžija”, svojom burmuticom, ali „niti je iko, kraj toliko krvoliptljivih rana i furora rovovskog šarlaha, zapažao finu izrađenost opisane burmutice (koja se, kako se posle poznalo, među njegovim prstima dodatno kanda izrađivala!)”. Izuzmu li se izvesna zlopamćenja, njegovo se „rafinovano ušmrkivanje i ushićeno kijanje...primaše kao duševni odisaj visokog štima”, jer on „burmuticu nije nosio u džepu koliko u karakteru, zapahnjujući se iz nje mirisima nekog drugog sveta izvan kojeg živeti je tužno i onom ko nije dobar kao hlebac”.
Takvom junaku Beli Marković nije mogao da ne dopusti da na kraju romana izlije iz sebe, nezadrživo kao kad se kija, svoje razočaranje i sav očaj što mu se nakupio u duši od dolaska među Srbe, te da se, sav ojađen, zarekne na jednom od svetlih grobova „S vama - nikad više; nikad!” Od svog junaka i njegovog kijanja, ovog puta ne nad burmuticom već nad istorijom, tog nimalo ushićenog, već gorkog i uzaludnog kijanja, pisac se oprašta rečima svevidećeg naratora: „Na zdravlje i na mnogaja leta!" STOJAN ĐORĐIĆ
Politika 08. 11. 2004. - Biti ili ne biti
Bolest ili moderne žene, Zepter Book World
Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade, Elfride Jelinek, malo je poznata našoj široj čitalačkoj publici. Rođena je 20. oktobra 1946. godine u Mircušlagu, studirala je istoriju umetnosti i teatrologiju na Univerzitetu u Beču. Javivši se radio dramama, na umetničkoj sceni prisutna je od 1972, a ostvarila se kao dramski i prozni pisac. Njen rad, u osnovi angažovan, prati tri stvaralačke faze: kritika kapitalizma i potrošačkog društva; kritika patrijarhalnog ustrojstva sa zamkama koje se postavljaju ženi, ali bez pozitivne heroine; kritika fašističke prošlosti i antisemitističke sadašnjosti Austrije i Nemačke.
Ekscesna umetnička pojava, Jelinekova se danas smatra najizvođenijim dramskim piscem i jednom od najznačajnijih književnica na nemačkom govornom području. Drama „Bolest ili moderne žene”, zahvaljujući izdavačima „Cenpi” i „Zepter Book World”, pojavila se neposredno pošto je književnica dobila Nobelovu nagradu. U lepom prevodu Jelene Kostić, knjiga je propraćena nadahnutim i informativnim pogovorom Hajnca Klunkera.
Ženski ugao
Na sceni su dva para - ginekologa i stomatologa dr Hajdklif i njegova verenica Emili, lezbijka i vampir, te dr Beno Hundekofer, poreski savetnik, i njegova supruga Karmila, koja umire na šestom porođaju. Lak plen za Emili, Karmila budi u sebi Medeju i ubija svu svoju decu. Muškarci organizuju hajku, ali ubijajući prestupnice, i sami postaju vampiri. Uz više grotesknih nemih likova, pojavljuju se još i: Svetac, u ulozi rezonera, koji propoveda nepostojanje boga; Mučenica, istrošena radna žena; morbidno Stvorenje, sijamski spoj dve vampirice, nesreća ujedinjena u dvostruki jad.
Okrutna i snažna, drama je crnohumorna, dvosmislena i ponajviše simbolička. Primera radi, Emili ispija krv na slamčicu kao „koka-kolu”, a njenu i Karmilinu spavaću sobu krase dva kovčega (za počinak i ljubav) i dva zamrzivača (za leševe). Zadatak muškarca je da ženi donese večni mir - da li se to on stara o njoj, ili se ironijski sugeriše smrt? „Bolest ili moderne žene” u biti je kritika savremenog sveta, koja njegove ponore sagledava iz ugla socijalno marginalizovane i egzistencijalno tlačene žene, čiji je kredo: „Bolesna sam, zato postojim.” Pozicija u kakvu je gurnuta omogućava samo destruktivni bunt, što može da donese tek nova uništenja, u večitom krvavom krugu koji nema izlaza.
Simbolika preobražaja
Ovo provokativno štivo počiva na simboličkim značenjima krvi i vampira. Krv može predstavljati ženske sokove i, ironijski, strah muškarca - koji je u materijalnom svetu potčinjava, od dominacije žene u višem poretku postojanja. U krvi nastajemo i u njoj nestajemo, što objedinjuje ciklus rađanja i umiranja, ali u njega utiskuje beleg destrukcije, kao svojsvto ne samo savremenosti nego i ljudske prirode uopšte. Ritualni aspekt ovog simbola nosi sećanje na iskonsko ustrojstvo te njegov smisao oduzet našem vremenu, degradiran na poniženu ženu, na muškarčevu bojazan, ali i opominje na činjenicu da sve, pa i pripadanje višim sferama, ima svoju, neizbežno visoku, cenu.
Dvostrukost sveta, oscilacija između razornosti i rastrojstva te neostvarive želje da se povrati prvobitni mir, dvostrukost čoveka koji teži pozitivnom polu, ali nema ni sredstava ni snage da se odupre zlu, otvaraju krajnje relativizovani egzistencijalni prostor. On dozvoljava sve i ukida granice koje bi ontološki i etički objasnile - ili opovrgle - ljudske postupke. Njegov jedini stanovnik može biti samo vampir, biće koje i jeste i nije, koje pripada i ne pripada, dela i ne dela, i samo sluđeno kolebljivošću svog položaja i šupljikavošću svoje suštine. Da li muškarci ubijajući, čine dobro ili zlo? Rekli bismo zlo budući da se, do tada definisani makar naopakim društvenim redom, preobražavaju u stvorenja-između. Vapeći svetlo, električno osvetljenje kraja predstave, oni ostavljaju u finalnoj nedoumici. Zazivaju li to završetak užasa drame ili, poput svakog vampira, žude da se što pre povuku u zlokobnu sigurnost mraka i ponovo naoštre zube? DUŠICA POTIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 11. 2004. - Živopisno jezičko blago
Žargon, Biblioteka XX vek
"Žargon je jezik u malom" kaže profesor Ranko Bugarski a da je zaista tako, evo tek nekoliko, od mnogobrojnih primera iz knjige "Žargon" profesora Bugarskog: arhitortura («mučna arhitektura»), znojka (čarapa), zurka (frizura), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), mrtvak (hladnokrvan, ravnodušan čovek), šbbkbb (šta bi bilo kad bi bilo), apsić (apsolvent), sponzorište (sponzorisano pozorište), bedak, crnjak, banderaš, foteljaš, bajbokana, čirokana, blejka, dremka, otkačiška, šlogiška, salameza, smoreza,...
Knjiga "Žargon" profesora Bugarskog bavi se žargonom pre svega sa ligvističkog stanovišta, na obuhvatan i sistematski način koji do sada nije bio zastupljen, čime bi se, kako to sam autor zapaža, mogla uspostaviti izvesna ravnoteža, naspram sociološkog prilaza jeziku koji je do sada privlačio daleko veću pažnju. Knjiga sadrži četiri poglavlja u kojima je autor čitaocima predstavio rezultat višegodišnjeg bavljenja pojedinim lingvističkim i sociolingvističkim aspektima žargona.
Neformalni govorni varijeteti
Određujući obim i značenje samog termina žargon, Bugarski kaže da se u širem smislu žargonom može nazvati svaki neformalni i pretežno govorni varijetet nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društveno određene grupe (po profesiji, socijalnom statusu, uzrastu i slično). Obeležen specifičnim sredstvima, pre svega jezičkim i frazeološkim, slabo je razumljiv drugim govornicima istog jezika, koji ga neretko negativno vrednuju u odnosu na standardni jezik (možemo govoriti npr. o automehaničarskom, političkom, đačkom, studentskom, administrativnom, narkomanskom žargonu...). Bugarski predlaže osnovnu podela žargona na stručni (preterana šablonska upotreba stručnih naziva, koji u principu pripadaju standardnom jeziku), subkulturni i omladinski, koji obiluju maštovitim i živopisnim kreacijama («Žargoni ovih kategorija, posebno oni kriminogenih subkultura na udaru zakona, namerno su nerazumljivi izvan date grupe, pa se od svih vrsta jezičkih varijeteta menj aju daleko najbrže, u cilju zaštite od provale ’spoljnjeg’ sveta», navodi autor).
U poglavlju "Žargonizacija u tvorbi reči" podrobno je prikazan proces žargonizacije u sufiksalnoj upotebi imenica u našem današnjem jeziku. Za Bugarskog je žargonizacija pojava nove produktivnosti starih imeničkih sufiksa i drugih formanata, čiji su krajnji rezultat stilski markirane lekseme sa ekspresivnim i formalno-žargonskim senčenjem. U ovom poglavlju analizirano je 45 formanata žargonizovanih reči, a najviše prostora posvećeno je najfrekventnijem sufiksu -ak/-njak/-ljak: mobilnjak (mobilni telefon), bezbednjak (pripadnik službe bezbednosti), vilenjak (vlasnik vile, novopečni bogataš), tertetnjak (težak, nepristupačan čovek), zemljak (mrtvac), krmećak (novokomponovana narodna pesma), crtenjak (crtani film), dnevnjak (dnevna soba) i slično.
Otklon od standardnog jezika
Do sada je zabeleženo blizu dvesta reči na ovaj sufiks (spisak oko 1500 žargonizama, na svih 45 analiziranih formanata, naveden je u Prilogu na kraju knjige), a u navedenoj građi dominira prepoznatljivi duh autentičnog omladinskog žargona (familijarnog, ležernog, humornog, ironično-rugačkog i "zezatorskog", ali u suštini dobronamernog). U nastavku autor navodi žargonizovane tipova sufiksa kao što su: tejpadžija (radnik na traci na filmskom platnu), njakvaš (koji pije "njakvi" tj. vinjak), primatijada (skup studenata prirodnih nauka i matematike), kulana (zatvor), separatoteka (zbirka separata), laganić (laka muzika), kljovator (zubar), ložačina (zavaravanje), ali i neke izrazito «ženske» formante poput podvriskuša (pevaljka turbofolka), pinkeruša (koja odećom i šminkom podražava žene sa TV Pink), drmbulja (primitivka), oklopnjača (deblja prostitutka), zizovnjača (heroinska kriza), i danas posebno popularna pevaljka ( "reč koja se naprosto valja sa oblinama osobe na koju upućuje»). Takođe, Bugarski izdvaja i jedan broj nastavaka koji u standardnom jeziku imaju slabu podlogu ili je uopšte nemaju.
Oni se izvan žargona i ne upotrebljavaju, pa se tretiraju kao izvorno žargonski: defos (gluv), gegiš (geografija), krviš (krvavo tj.odlično), golijana (nudistička plaža), mobiška (mobilni telefon), ljaja (od ljakse, seljak), čukanjac (saobraćajna nezgoda), pukoje (ludak, sažimanjem od - puko je). Pregled sufiksa Bugarski završava sufiksom –ing (nastavak stranog – engleskog porekla karakterističan za leksiku i terminologiju nekih struka).
Lekseme poput smoking, miting, trening, parking već su se sasvim odomaćile u našem standardnom jeziku, a tu su još i: rafting (splavarenje), treking (praćenje nečije uspešnosti u poslu), brauzing (pretraživanje interneta), beking (pratnja glavnog pevača), vejting lista (lista čekanja), snoubording (skijanje na dasci), klabing (posećivanje noćnih klubova), brejnstorming («uzburkivanje mozga», tj. spontano grupno pretresanje ideja o nečemu) i slično. Na kraju, Bugarski se bavi i jednom novom, odskora aktuelnom jezičkom pojavom, tzv. slivenicama. Radi se zapravo o sociolingvistički motivisanom procesu građenja reči, koji je inspirisan engleskim kovanicama tipa motel (motel + hotel «hotel za motoriste») ili smog (smoke + fog, «mešavina dima i magle»), gde se slivanjem prvog dela jedne i drugog dela obrazuje nova reč. Različitim modifikacijama ovog obrasca dobijene su šaljive verbalne kreature poput: smorikson (đački leksikon koji "smara"), rodmansa (romansa pevačice Madone sa košarkašem Rodmanom), krađanin (građanin uhvaćen u krađi), dišomor (direktor škole), glupantrop (glupak), bliznismen (naš poslovan čovek privilegovan bliskošću s vlašću), dafinitivna (propast štediša)... Slične primere pronalazimo i u trima obalstima javne upotrebe jezika – nazivi emisija na radiju i televiziji, novinske rubrike i naslovi tekstova u štampi: Rokumenti (dokumentarna TV emisija o roku), VREMEplov (u listu Vreme), ROMAntično (naslov izveštaja o pobedi fudbalskog kluba Roma), Odvratajzing (negativan tekst o «advertajzingu» u NIN-u), reklame (POPUSTolovina, osFESTi se! (poseti FEST), KONZERVAtivni (za ambalažu od kartona, znatno bolje) i na kraju u domenu političkog diskursa: OdeOn, presednik (predsednik države optužen za ratne zločine, što je presedan), DOSta (glasilo DOS-a)… GORDANA AVAKUMOVIĆ
Pobjeda 08. 11. 2004. - Prozori u više svjetove
Nemoguće priče, Laguna
“Djelo predstavlja omnibus sazdan od pet Živkovićevih romana-mozaika koji su mu donijeli uvažavanje u svjetskim razmjerama. Vremenski darovi pričaju o tajanstvenom posjetiocu koji se pojavljuje na životnim prekretnicama četvoro ljudi prema kojima sudbina nije bila blagonaklona. Nemogući susreti govore o šest susreta koji nikako nijesu mogli niti smjeli da se dogode, ali ipak su se zbili, na zadovoljstvo ili užas njihovih sudionika.
Sedam dodira muzike grade epizodnu sagu o muzici kao demonskoj sili koja samo načas otvara prozore u više svjetove. Biblioteka donosi galeriju od šest hramova knjige koji sve imaju osoben, manje ili više naglašen otklon od stvarnosti. Konačno, Koraci kroz maglu vode pet žena kroz maglovite lavirinte slučaja i nužnosti.Novembra 2003.godine Biblioteka je dobila “Svjetsku nagradu za fantastiku” u kategoriji kratkog romana.
Prema ocjenama kritike, Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uvjerljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Malo je djela savremene književnosti za koje se to može reći. Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta, pitaju se kritičari ocjenjujući da ih uopšte ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste.
“Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom ovaj pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svjetske fantastike”... “Nemoguće priče” objavljene su u SAD, Španiji, Portugaliji i Južnoj Koreji, a djelovi ove knjige pojavili su se u prevodu u Velikoj Britaniji, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Danskoj i Hrvatskoj…
Danas 08. 11. 2004. - Dnevnik iz lavirinta
Arijadnino klupko, Plato
Ne prvi put knjiga Ljubice Mrkalj deluje posebno. Počev od naslovne korice u kojoj se na senci žene koja pada preko nekog antičkog kamenja uočava grčki pejzaž, izgleda kritski lavirint - aluzija na naslov knjige koji stoji nad grčkom šarom ukrašenim ramom - pa sve do poslednje korice na kojoj je dominatno centrirana šara mitskog lavirinta. Već i ovlašno listanje pokazuje da je izgledu knjige posvećena posebna pažnja. Doslovce svaki tekst, zapis ilustrovan je pri dnu crtežom ili akvarelom same Ljubice Mrkalj. A postoje i reprodukovani crno-beli crteži ili akvareli na zasebnim, da tako kažem istaknutim stranicama. Ako se pažljivo pročita knjiga, videće se da su likovni prilozi integralni deo tekstova, neka vrsta ilustracija, u kojima postoji fino, posebno saglasje književnog i likovnog stila Ljubice Mrkalj. Njenih antičkih i modernističkih uzora u obe umetnosti istovremeno.
Ali tu se govor o ovom, prevashodno likovnom planu ne okončava. U Arijadninom klupku postoje i četiri kolorne table, na kojima su reprodukovane slike Ljubice Mrkalj. Pejzaži i apokaliptične scene. No ni oni nisu postavljeni u knjigu jednostavno, kao običan ukrasni prilog. Ispred svakog je ubačen providni list pausa sa naštampanom fotografijom po središnjem delu lista odnosno identičnim faksimilima iz inostrane štampe. Ti faksimili, po zamisli Ljubice Mrkalj, ostaju konstantni, dok se fotografija u srednjem delu menja. Fotografija iz olovnih, apokaliptičnih 90-ih godina prošlog veka, koja je objektivni, dokumentarni, istorijski povod kolorne umetničke slike. U tračici koja se pruža ispod fotografije, postoji i novinski potpis, dva puta na nemačkom, jedared na srpskom i engleskom gde je i objašnjenje onoga što fotografija odnosno, na svoj način, i slika prikazuju.
Ovaj plan Arijadninog klupka ukazuje na kontekstualne okolnosti nastanka tekstova koje ona nosi, odnosno lavirinta po kojem smo bauljali tokom devedesetih godina proteklog stoleća, kada je glavnina zapisa nastajala i nastala. On, recimo, signalizira nacionalnu i istorijsk u svest umetnice.
Vraćamo se sada tekstu koji je okružen i uramljen likovnim materijalom. Reč je o datiranim tekstovima, skoro bi se moglo reći dnevničkim zapisima u kojima je na putovanjima po Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Engleskoj... Ljubica Mrkalj beleži doživljaje, utiske, snove, očaravanja svakodnevice. I prvi i mnogi drugi zapisi svojevrsna su poruka neimenovanom prijatelju, trenuci iluminacija u prolaznom svetu i životu. Neki drugi imaju čvršću fabulu i približavaju se pričama. Celina knjige se, dakle, može smatrati i desetogodišnjim ličnim dnevnikom Ljubice Mrkalj.
U tom dnevniku fascinacija autorka celo vreme impregnira svoje savremene doživljaje mitskim nitima. Arijadna i Minotaur su prisutni u prvom zapisu, Pitija će im se pridružiti u drugom. Čak će i naredni zapis nastao u Parizu prizvati Pegaza. I tu, Ljubica Mrkalj uvodi biblijske likove i hrišćanske simbole: Nojea, Malu Gospojinu... zatim će u lavirint ovih zapisa početi da ulaze istorijske ličnosti, fiktivni likovi iz istorije književnosti, junaci umetnosti i istorije proteklog veka, od Ofelije do Grete Garbo... Lavirint knjige je simbolički lavirint našeg vremena, um i tekst Ljubice Mrkalj prelamaju tu stvarnost, kroz svet vlastitih viđenja realnosti i tako se gradi umetnička iluzija ovog intimnog projekta. Ono što se meni dopada u knjizi i što smatram njenim bitnim dometom jeste stilska homogenost i prepoznatljivost rukopisa Ljubice Mrkalj. Meni je, insistiram, poznata samo ova njena knjiga, i u njoj vidim jedan zreo književni glas. Siguran u sebe i ideju koji ga vodi. Stoga, globalnim simboličkim znakom celine knjige, koji označava odnos istorijskog konteksta i ličnog glasa Ljubice Mrkalj, smatram fragment:
Žabac uzalud zeva. Leptirica će odoleti. Ona sleće, uzleće, poigrava se sa žapčevom žudnjom rojeći se u beskonačni niz neuhvatljivih majušnih leptirića koji se ljuljuškaju na ustalasanom treperenju…
Pažnja ovog rukopisa lavira kao i linija njenog putovanja, kroz svet Evrope, preko savremenih senzacija , ka arhipelagu grčkih ostrva, iz sfere apokalipse devedesetih, prema vlastitom erotizmu, prema pamćenju tela... Arijadnino klupko eskalira u detaljima, u viđenju prirode, u opservacijama sitnih intimnih predmeta, u svetu koji se otkriva kao jedna vrsta iluzivnog čuda. VASA PAVKOVIĆ
Danas 08. 11. 2004. - Snovi imaju kožu
Ima te, pesme, Partenon
U pesmi "Čitanje" Milja Dergenc ostavlja najviše iskaza o svom shvatanju poezije. Čitanje za nju - bar prema ovoj pesmi - predstavlja posvećeni i unutrašnji i duboko lični čin. /Otvaraju se s tihom škripom dveri grudne kosti/ da prime svilenu nit štiva... "Svilena nit štiva" mogla bi biti protumačena kao vrsta značenja dela, u ovom slučaju - pesme.
Na taj način, i mi čitamo i razumevamo pesme Milje Dergenc - kao štivo od posebne materije, pri čemu je ono što osetimo ili shvatanjem značenja izdvojimo - svila: nešto svetlo, čisto, vredno, suptilno... Tu se prepliću, kao tkanje ili kao vez - novo i staro, misli ii "splet (pesničkih) šara". "Tovar štiva - kaže Milja - kao sirova svila" - a to predstavlja posebni sloj pesme... Zatim se pojavljuju "anđeo od papira" i "leptiir od papira" - metafore značenja papira, kao književne "podloge"... Rečenice - kaže Milja - dolaze (u pesmu) kao u usputne hanove, a retke reči (u značenje) kao u skrivene hramove... Oviim nizom neobičnih slika i simbola Milja sama opisuje svoju pesmu - književni postupak i sistem razumevanja pesme.
Pesma "Čitanje" nadovezuje se na pesmu "Otvorena knjiga". Lirskim sredstvima "Otvorena knjiga" dočarava misao o neuhvatljivostii i finoći poezije - njenih reči i misli, o postojanju i nepostojanju smisla, o smrti knjige pre nego o smrti čitaoca.
U zbirci "Ima te" Milja peva o opštem i posebnom. Početnu reč i misao Milja zaziva u tišini, iz ničega. A onda ta misao i ta reč postaje razuđena i razgranata - širi se u rukavce i asocijacije pesme, postaje stihija jezika i slika, pri čemu pesnik želi samo da sačuva onu "svilenu nit štiva" s početka.
U svom pevanju, Milja kazuje o svemu što je okružuje, ali to govori "iz sebe", kao da se u njoj zbiva ili ogleda više nego spolja, u okolini. Zato su njene pesme osećajne i uzbudljive. Kad peva o Odiseju i Penelopi, o Orfeju i Euridiki, o Kolumbu i njegovoj sestri koja je pesnikinji našoj dvojnica - Milja veze o sebi, o svojim treptajima i vibracijama bića i uma. Za izraz bića najviše koristi snove. Snovi su dobro polje za izražavanje ljubavnih osećanja. Pokažimo to na primeru pesme "Kad bi znao": "Kad bi znao da si mi po snovima bezbroj puta prstima arabeske crtao..." Na snovima su, dakle, slike-arabeske. Snovi - kaže Milja - imaju kožu. Snovi se mogu kupovati, kao dukati. Iz snova se, kao iz čaše od kristala, može piti vino... a zatim se te čaše-snovi mogu razbiti.
Motivi osećanja, tišine, doživljaja i slojeva ili nivoa duše čiini unutarnji svet Miljine poezije. Spoljni svet čine motivi koji se nalaze u kulturno-istorijskoj ili u savremenoj urbanoj stvarnosti. Pesnik ih doživljava ili opisuje na sebi svojstven lirski način. Iima ih i na uliicama današnjeg Beograda. Pesma "Beogradska razglednica", recimo, u seriji slika i značenja beogradskih grafita, vidi drugo lice stvarnosti i posebnu pesničku imaginaciiju.
"Balada o komadima hleba" više je likovno-filozofska parabola, nego moralno-socijalna poruka. Njene nijanse i značenja sugerišu dublje nijanse i značenja ostalih pesama i tema Milje Dergenc, na primer, pesme o Filipu Višnjiću.
Miljine pesme liče na lirski vez ii po svojoj zgusnutoj strukturi. One su pepune smisla ii jezika, asocijacija i raznorodnih elemenata. Svetska umetnost i srpska kultura, drevna mitologija, Filip Višnjić, imaju istu ulogu kao i ljubav, san, duša, dodir. DRAGA LAKIĆEVIĆ
Danas 08. 11. 2004. - Osvajanje tela-hrama
Port Sudan", Clio
Za «Port Sudan», Olivije Rolen je u Francuskoj dobio književnu nagradu «Femina» i ovo je jedno od retkih dela koje su sa podjednakim oduševljenjem prihvatili i čitalačka publika i kritičari. Ovaj roman je molska, polifona priča jednog lučkog kapetana iz Port Sudana, na Crvenom moru, koje izvečeri plamti pod zalazećim suncem nalik na mlaku lokvu ljudske krvi, a izjutra blješti nevino i plaho, spirajući sporo i sistematično plitke tragove u pesku, koje su za sobom ostavili ljubavnici. Kapetan saznaje da je njegov najbolji prijatelj izvršio samoubistvo (kako to «najbolji prijatelj» viteški zvuči u vremenu kada su ljudi zauvek zaboravili da budu prijatelji i sebi i drugima). On odlučuje da ode u Pariz i sazna uzrok prijateljevog samoubistva. Napušta pakao Port Sudana i odlazi u Pariz, koji mu nalikuje na iskusnu javnu ženu u najboljim godinama. Saznaće da je njegov prijatelj , pisac izabrao smrt, zato što ga je, nekoliko meseci pre toga, izabrala ljubav. Predmet ljubavi ili tačnije, razlog postojanja, bila je jedna žena, retke, krhke lepote. A lepota je, setimo se Dostojevskog, »strašna i užasna stvar; strašna stvar. Tu, u njoj, đavo ulazi u borbu s Bogom, a bojno polje je srce čovekovo».
«Port Sudan» je, dakle, kompozicija za klavir, ljudski glas i - tugu. Jer, nasuprot veličanstvenoj slavi ljubavi, Rolen stavlja jedno doba, koje je vidoviti Osip Mandeljštam nazvao »vučji vek». U «Port Sudanu», Rolen kaže: »Nastupilo je, u svakom pogledu, doba vulgarnosti, u koje smo hrlili odasvud. Zadovoljstvo i teme razgovora, ti nedostojni naslednici prosvetiteljskog duha, koji je bio obasjao Evropu, nalazili su u svakodnevnom prizoru marionetskih beskičmenjaka, smatranih velikanima ovog sveta, čije je prosjačke fizionomije prevazilazila samo banalnost i glupost njihovih replika - zamišljali su da gledaju Molijera. Humor je zamenjen cerekanjem, drskost nitkovlukom...» Nasuprot dnu dna u kome je plivalo društvo, uklonjen od prizora javnog i skriven u utočište privatnog, njegov prijatelj je voleo jednu ženu, koja se u pono ć kikotala, nosila samo crnu ili belu odeću i ujutro je, silazeći polako i nevoljno niz stepenice, u pakao svakodnevlja, na svakom odmorištu, sa dlana slala poljupce. U ovom prizoru ima zrele sete Skota Ficdžeralda, a unutar pasusa koji slave prijateljstvo, kao da leži tamna i treperava Hemingvejeva senka. Nekakva vrela kamijevska oštrica, blještavo sečivo, takođe leže na stranicama ovog romana, kao i zauvek sačuvani dah mladosti,omamljujući, taman i vedar.
«Port Sudan» čuva na svojim stranicama zauvek pohranjene poljupce na skrivenim obalama, dok nam «senke nagrizaju lica, a krila slepih miševa šušte poput svile», kao i one trenutke potpune i najdublje samoće, kad «zvezde povratnika izgledaju savim blizu, svemirske magline povijaju svoje velike cvetove ka nama, to su zvončići đurđevka, grozdovi ljiljana, mirišljavi orlovi nokti. I bela tela zaljubljenih žena». Svetu u kome je jedini heroj novac, Rolen je hrabro ponudio antijunaka, koji se, uprkos svemu i svima, ne odlučuje na pakleni spokoj života provedenog na pijacama ljudskih duša, u kome «nasilnici žele da ih smatraju obrazovanim», već na punu, tihu letargiju u kojoj ima mesta i za gorkoslatki raj sećanja, kao i za sve pojavne oblike ljubavi.
U ovom romanu, ni jedan jedini put ne pominje se Bog. Podrazumeva se da je on duša, sakrivena u telu voljene žene. Kroz osvajanje tog tela-hrama, kapetan ili njegov prijatelj želeli su da dotaknu tu suštinsku i besmrtnu tvar, krhkiju od same krhkosti, koja se, baš zato, uvek izmiče i što je dalje, strasnije i zavodljivije sija. Duša-Božanska Anima, dakle, nikad neće biti dohvaćena, jer bi je dodir usmrtio, ali će žudnja i čežnja za njom, učiniti da čitavo bolno tumaranje koje se zove ljudski život dobije punoću i smisao, da demonska usta pod poljupcima postanu nalik na ljudska, a anđeoska krila haljine, kao i da svako milovanje dobije punu, metafizičku težinu i odjek u svim drugim svetovima. Iako je ono najčešće milovanje vode koja protiče ili slepo,uporno i sporo dodirivanje samotnih ogledala. SANJA DOMAZET
Danas 09. 11. 2004. - Zajedničko izdanje Logosa, Brima i Globosina Aleksandrija
"Istorija vizantijskog slikarstva" Viktora Lazareva
Knjiga "Istorija vizantijskog slikarstva" Viktora Lazareva, zajedničko izdanje Logosa, Brima i Globosina Aleksandrija, objavljena je pred ovogodišnji Beogradski sajam knjiga, recenzent je bio profesor Ivan Đorđević, dok je stručnu redaktoru obavila Mirjana Gligorijević Maksimović. Reč je o kapitalnom, opsežnom izdanju, koje se prvi put pojavljuje na srpskom jeziku, i prilično je skupa - 6.500 dinara. Autor Viktor Nikitič Lazarev (1897-1976), jedan je od najkompetentnijih stručnjaka i poznavalac vizantijske umetnosti i istorije. Čitav svoj radni vek posvetio je proučavanju vizantijske umetnosti, prevashodno slikarstva, kao i one umetnosti koja je nastajala na njenom tragu - velike sakralne nacionalne umetnosti Rusije, Bugarske, Srbije, Gruzije, Jermenije ali i renesansne Italije. Izučavanje vizantijske umetnosti počeo je 1925, "Istoriju vizantijskog slikarstva" u dva toma objavio je 1947, planirani prevodi na engleski i nemački nisu objavljeni zbog ekonomske krize. Lazarev je do kraja života radio na knjizi, prerađujući je, dopunjujući... Prevedena je na italijanski, drugo rusko izdanje priredio je i prippremio za štampu učenik i jedan od najvećih živih poznavalaca vizantijske umetnosti - Gerald Vzdornov. Ono se pojavilo 1986. i sadašnji prevod na srpski jezik urađen je po tom izdanju.
Delo je opsežan pregled i sinteza vizantijske umetnosti i njenog uticaja na velikom prostoru - u periodu od 4. do 15. veka, sadrži brojne napomene, bibliografske podatke, ilustracije... (od 597 ilustracija, 416 je u boji). Sadrži opsežan pogovor i pet registara: istorijske ličnosti, autori, ikografske teme, rukopisi, mozaici, fresake i ikone. Vladimir Medenica, urednik izdanja (Brimo) naveo je da je postojalo više razloga da se ova knjiga objavi kod nas: nagon za samospoznajom i samoosvešćivanjem, to što smo mi na neki način naslednici Vizantije i uronjeni u njenu duhovnost kao i činjenica da dela ruskih autora zaslužuju posebnu pažnju. J. S. JOVANOVIĆ
Glas javnosti 09. 11. 2004. - Brak Isusa Hrista i Marije Magdalene
Da Vinčijev kod, Solaris
Trileri o raznim teorijama zavere nisu ništa novo. Umberto Eko ih je sjajno parodirao svojim "Fukoovim klatnom", ali to nije sprečilo žanrovske zvezde poput Roberta Ladlama da i dalje objavljuju svoje popularne hitove.
Ladlam, kome su sve mane u karakterizaciji i faktografiji opraštali zbog načina na koji je svoje junake sjajnim tempom vodio kroz uzbudljive jurnjave, pucnjave i druge vratolomije, već je nekoliko godina pokojni. Jan Fleming, otac tajnog agenta 007, još duže je u grobu, a Tom Klensi piše sve lošije i lošije; bar sudeći prema brojkama od prodaje, primat na tom polju preuzima Den Braun.
Pošto je objavio Braunov triler "Anđeli i demoni", novosadski "Solaris" izdao je i "Da Vinčijev kod", koji je u svetu počeo da ruši sve rekorde, ne samo po prodavanosti nego i čitanosti, a slično je i kod nas. U ovoj knjizi Braun se pozabavio osinjim gnezdom teorija iznetih u skandal-knjizi "Sveta krv, sveti gral": Hrist je bio oženjen Marijom Magdalenom, imali su decu, a njegova loza, kojoj je pripadala dinastija franačkih kraljeva Merovinga, i dan-danas postoji.
Ubacimo li tajno društvo Sionski Priorat, koje zaista postoji, kao i sva mesta pomenuta u knjizi (Braunu se ne može poreći da nije obavio domaći zadatak istraživanja materijala), dobijamo intrigantnu mešavinu zakuvanu u ladlamovski zaplet koji počinje ubistvom u Luvru i nastavlja se jurnjavom po Parizu i Londonu, sa etapama u Vatikanu i Škotskoj.
U jednom od svojih retkih obraćanja javnosti, autor knjige koja od svog izlaska ne silazi sa liste najprodavanijih izjavio je da je razmatrao uključenje još nekih kontroverznih teza u knjigu. Govoreći na dobrotvornoj književnoj večeri u Nju Hempširu, Den Braun potvrdio je glasine da je namerno iz knjige izostavio tvrdnju da je Isus Hrist preživeo razapinjanje i umro u južnoj Francuskoj u dubokoj starosti (iako tu tvrdnju podupiru neki po njegovim rečima "vrlo verodostojni izvori"). - Za mene je to ipak predstavljalo odlazak dva-tri koraka predaleko - rekao je Braun.
I be z te glavne kontroverze "Da Vinčijev kod" izazvao je istu pažnju kao i knjiga iz koje je Braun preuzeo glavne teze; pojavilo se desetak knjiga koje ga žestoko opovrgavaju. Braun je napomenuo da mu je drago da je knjiga privukla toliko pažnje i izazvala kontroverze, jer je u proučavanju nestabilnog odnosa između nauke i i religije najveća opasnost apatija. Izjavio je i da je i sam hrišćanin, odgajan u hrišćanskom duhu, ali smatra da teorije kojima se služio ne ugrožavaju temelj vere - Po mom mišljenju, to što se Isus možda oženio Marijom Magdalenom ni na koji način ne potkopava lepotu Hristove poruke. ZVONKO PRIJOVIĆ
Glas javnosti 09. 11. 2004. - Triler o Brehtovoj poslednjoj ljubavi
Brehtova ljubavnica, Paideia
Knjiga Žaka Pjera Ameta "Brehtova ljubavnica" stoti je dobitnik Gonkurove nagrade u Francuskoj (2003), a ujedno je i stoti naslov francuske književnosti u izdavačkoj kući Paideia, koja ovim svetskim hitom obeležava deset godina postojanja. Ono što bi se u Srbiji zvalo stvarnosna proza, u Francuskoj pre dokumentarni ili istorijski roman, "Brehtova ljubavnica" može biti, svejedno, uzbudljivo zbog "glavnog junaka" - Bertolta Brehta.
Amet je koristio dokumentarnu građu za svoj roman o vremenu kada se Bertolt Breht vratio iz Amerike u Istočni Berlin, 1948, i kada nemačka država i obaveštajna služba Štazi pokušava da sazna da li je veliki pisac promenio svoje levičarsko ubeđenje. Piscu podmeću lepu austrijsku glumicu Marju Ajh sa ciljem da ga potkazuje.
Cena njene slobode u komunizmu, brisanje nacističke prošlosti, i pre svega ponovnog susreta sa sinom i majkom biće ovaj "specijalni zadatak". Breht, posle četrnaestogodišnjeg boravka u Americi, u romanu je već ostareo i mrzovoljan, i po svemu sudeći, potpuno svestan gde je i koji zadatak obavljaju ljudi koji ga okružuju, pa i lepa Marja Ajh.
Roman je nimalo sentimentalna priča o glumljenju života, glumljenju ljubavi, uvek na ivici da se razotkriju sva nepisana, a važeća scenarija. Delo ima naboj kriminalističkog romana u kome su najuspelije one scene u kojima nedostaje još samo jedna reč da bi se otkrila prava uloga Marje Ajh.
Ironija je da je Marja ta koja je, i pored svega, možda čak i zavolela Brehta, dok je veliki dramaturg samo prihvatio ono što mu je ponuđeno, i jedino nije odustajao od svog cinizma. Ljubavi tu svakako nije bilo, samo kupovanja slobode. Breht po cenu ćutanja, Marja po cenu potkazivanja. T. ČANAK
Blic 09. 11. 2004. - Napaćene stvari
Vacuum balcanicum, Narodna knjiga
Junaci ovog romana su beogradski studenti koji, sluđeni stvarnošću „naših“ ratova u kojima „nismo učestvovali“, upropašćavaju svoje živote. Iako se druže, oni nisu prijatelji, već izmoreni suparnici; njihovi apsurdni ljubavni trouglovi (Miloša i Peđu razdvaja Galina, a Minu i Mariju, Ivan) jesu „nužno zlo“ kojim ugroženi libido pokušava da povrati nadmoć nad okolnostima. Te guste mreže od mlakih strasti i izdajstava, izraz su zatvorenosti, neljubavi svakog od junaka prema ostalima, ali i (balkanskog) bezizlaza u kome su zatočene sudbine svih njih. Mada ne učestvuju u ratu, oni su ipak njegovi zločinci i žrtve, jer ga prenose u međusobne odnose, čak i u sebe same (pa Miloš strada zbog nepomirljivosti svojih, slovenskih i germanskih, gena). Pripovedačevo psihoanalitičko zanimanje za strahove i snove junaka, za odnos mladića prema majkama, a devojaka prema očevima, nagoveštava da je ovaj roman studija kliničkog poremećaja, da su junaci reprezentativni primeri oboljenja vacuum balcanicum, izazvanog razornim uticajem geopolitičkih prilika na karakter i psihu pojedinca, zaraze čiji su simptomi letargija, psihotičnost i sklonost ka (samo)ubistvu.
Narator sebi dodeljuje ulogu istraživača kome su „pokusni kunići“(junaci) samo sredstvo u tumačenju društvene stvarnosti. Zato oni nisu ljudi, već papirnate makete čije je propadanje prihvatljivo i potrebno. Ovaj pristup, zasnovan na logici apsurda (jer su okolnosti „jače“ od likova i njima upravljaju), čini da neispravnost stvari (na primer, gradskog prevoza) deluje pogubnije i potresnije od ludila i smrti čoveka. Potčinjeni političkim parolama kojima su preparirani (o neoromantičarskom panevropskom kolektivizmu), junaci su marionete u lutkarskoj melodrami koja bi trebalo da uradi nemoguće – da izmiri apsurd i jadikovku. VESNA TRIJIĆ
Vreme 11. 11. 04. - Mit i stvarnost jednog ratnika
Džeronimo, Utopija
Ne znam u koliko sam se filmova i stripova sreo sa Džeronimom. Kliše je gotovo uvijek bio isti: nakon kakve nepravde pojedinca – bijelca, Apači kreću na ratnu stazu; slijede spaljeni rančevi, leševi sa strijelama u leđima i male grupe "plavih bluza" opkoljene hordama crvenokožaca; na kraju, konjica dovodi Apače u bezizlaznu situaciju, a mladi oficir uspijeva steći povjerenje Indijanaca, nagovoriti ih na predaju, otpremiti