Politika 01. 03. 2004. - Dokumentarna proza
Ljiljana Bulatović: "Lament nad Kosovom"
Najnovija knjiga Ljiljane Bulatović, deseta po redu, „Lament nad Kosovom“, koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća IKP „Nikola Pašić“, označava nastavak njenih istraživanja i tumačenja teme od koje se ne odvaja, kosovskometohijske zbilje, uzroka i posledica tragičnih zbivanja u ovom delu naše zemlje. Dugogodišnji novinar „Politikine“ kuće, Ljiljana Bulatović je obrađivala kosovsku tematiku i u novinskim tekstovima i feljtonima, kao i u knjizi „Kosovo, ne dam te zaboravu“, 1999. godine.
U novoj knjizi, sabravši rezultate svojih dosadašnjih istraživanja, uz konsultovanje bogate literature, koju navodi na kraju dela, uz uvid u brojna dokumenta, ali još više, oslanjajući se na autentična kazivanja i svedočenja, sve viđeno i proveravano prilikom njenih čestih i dugih boravaka na Kosovu i Metohiji, nastojala je da svoju analizu produbi i zaokruži.
Istorijskim podsećanjem, pre svega na genezu ideje o nezavisnom Kosovu, i razobličavanjem dnevnopolitičkih, ogoljeno interesnih igara oko ovog geopolitički i ekonomski značajnog prostora, Ljiljana Bulatović, sa obiljem, i najsvežijih podataka, nudi štivo za promišljanje i brigu.
Štivo puno emotivnog naboja, duboko proživljeno, čiji najsnažniji deo su upravo svedočenja, kazivanja stradalnih ljudi, o teroru i izgonu Srba sa svojih vekovnih ognjišta, žrtava ekstremne i perfidne politike albanskih terorista, svetskih sila, ali i srpske rđave politike, to jest odsustva prave politike normalne države.
Ova obimna knjiga, blizu 350 strana, velikog formata, podeljena je u četiri programske celine, naslovljene: „Prizrenski proces“, veoma detaljno predočen i analiziran, „Stradalnici i svedoci stradanja od albanskog terorizma“, „Kosovo - ne dam te zaboravu“ i „Hvalisave ispovesti albanskih terorista“.
Uz tematsku, knjigu odlikuje i žanrovska raznolikost, u rasponu od reportaže do analiza i sinteza, komentara saznatog i viđenog, pri čemu autorka nije prećutala ni polemike sa njenim tumačenjima i stavovima. U svakom slučaju, delo nudi obilje po dataka i razuđenu analizu, kojoj je, ma kako tragičnog tona, cilj da učini ono što može: „da štampanjem svojih zapisa stradanja Srba i Crnogoraca i Roma i Turaka i Egipćana, pa i Albanaca na Kosmetu, sačuvam makar pamćenje na to kako jeste bivalo“.

Glas javnosti 01. 03. 2004. - Prevara svetle budućnosti
Andrej Makin: "Ispovest grešnog stegonoše"
Knjigu Andreja Makina "Ispovest grešnoga stegonoše" ovih dana objavila je izdavačka kuća "Paidea". Zanimljivo je da je Andrej Makin svojim francuskim izdavačima, kojima izgleda nije bilo dovoljno egzotična verzija romana napisana na njihovom jeziku, morao da punudi verziju na ruskom koju je on ponovo napisao.
Slična jezička igra ponovila se i u slučaju izdanja Makinove knjige na srpskom jeziku, jer je 1996. godine prevodilac Anđa Petrović prvo prevela "Ispovest ..."sa ruskog (tada za Srpsku književnu zadrugu), a sada sa francuskog jezika. Nije zanemarljivo ni to da je Paideino izdanje prvo legalno izdanje u Srbiji, kao i da onog iz Srpske književne zadruge više nema u knjižarama.
"Ispovest grešnoga stogonoše" je knjiga o detinjstvu Kime i Arkadije u jednom gradiću blizu Lenjingrada, u vreme dok je građenje svetle budućnost bio jedini zadatak i vera odraslih. Tada pioniri, Kima i Arkadija gordo marširaju prema obećavajućim vidicima, a tek poneko nelogično prećutkivanje u razgovorima roditelja sadrži neke nagoveštaje "velike prevare". Ovo je osma knjiga Andreja Makina u Paidei, a uskoro će biti objavljen i naslov "Žena koja je čekala".

Danas 02. 03. 2004 - Sto godina kasnije
Zoran Slavić: "Sto godina kasnije"
Novu zbirku poezije Zorana Slavića "Sto godina kasnije", objavio je Stilos iz Novog Sada. Ovo je sedma poetska knjiga Zorana Slavića, u kojoj nastavlja da otkriva svoj autohtoni, poetski svet, kao i da daje nova značenja simbolima svakodnevnog, koje pesnik ovde otkriva kroz melanholiju, prazninu, znake odložene smrti, značenja vatre, uporednih svetova, snova i snohvatica. Čitalac će u zbirci "Sto godina kasnije" pronaći odjeke i boje Vizantije, Bosfora, Azije i pulsiranja noći, snova i bolova koji su zakasnili. Slavić peva i o zgusnutoj poetici Venecije, grada koji simboliše sjedinjenje ljubavi i smrti, pokušavajući da smisao i odjek pesničkog pronađe u svakom trenutku vremena koje nam izmiče, a koje uspevamo da ponovo pronađemo još samo u poeziji.

Danas 02. 03. 2004 - Novo iz Narodne knjige
Mark Hadon: "Čudan događaj sa psom u neko doba noći"
Narodna knjiga nedavno je izdala delo Marka Hadona "Čudan događaj sa psom u neko doba noći". Hadon je za ovaj naslov dobio Vajtbredovu nagradu za 2003. godinu, u kategoriji romana i knjige godine. "Čudan događaj sa psom u neko doba noći", poslednji je Hadonov dosad napisani roman i prvi roman za stariju decu i odrasle. Dosad je objavljen u još petnaest zemalja i prodat u vrtoglavim tiražima. Ovo je neobična i zanimljiva storija, ispričana iz ugla dečaka Kristofera, koji boluje od autizma. Kristofer je tinejdžer koji ima neverovatne superiorne mogućnosti pamćenja, opsednut je Šerlokom Holmsom, ali svakodnevni život i ljudski odnosi imaju malo uticaja na njega. Njegov pažljivo konstruisan svet se raspada, u momentu kada ga optuže za ubistvo psa, kućnog ljubimca njegovih komšija. Tada on odlučuje da pronađe ubicu, a rešenje je tu samo zahvaljujući njegovoj izuzetnosti. Pred čitaoca je, dakle, po svemu neobično delo, koje će sa velikim uživanjem čitati sve generacije. Knjigu je sa engleskog prevela Nataša Stanković, a objavljena je u okviru biblioteke "Petar Pan".

Danas 02. 03. 2004 - Pravnički triler
Liza Skotolajn: "Poslednja žalba"
Izdavačka kuća Agora nedavno je objavila naslov "Poslednja žalba", čija je autorka Liza Skotolajn. "Poslednja žalba" je pravnički triler, sa radnjom koja je naoko jednostavna: filadelfijski advokat Grejs Rosi se posle razvoda nalazi na novom početku. No, ubrzo po stupanju na novi posao, njoj biva dodeljen kontroverzan slučaj sa izrečenom smrtnom kaznom. Niz nepredviđenih i neočekivanih okolnosti trajno će promeniti život glavne junakinje. Za ovaj roman, Liza Skotolajn dobila je uglednu ameručku nagradu "Edgar Alan Po". Skotolajnova je u Americi poznata kao autor pravničkih trilera, a svi njeni romani u velikoj meri duguju iskustvu koje je stekla radeći u američkom privrednom sistemu. Ovo delo je sa engleskog preveo Predrag Šaponja.

Politika 03. 03. 2004 - U ediciji „Naj“
Božidar Šujica: "Najlepše pesme Božidara Šujice "
Između dve nove pesme, u izboru poezije Božidara Šujice, koji je priredio Goran Babić, a objavila ga izdavačka kuća „Prosveta“, odvija se „lirski obračun sa vremenom i njegovim fenomenima“. Po rečima priređivača, ovaj poetski odabir počinje sa karakterističnim, mladalačkim, ostvarenjima Šujice, a završava se poznim, nastalim nedavno u Parizu. Ipak, predgovor novoj antologiji, po Babićevim rečima, treba sagledati iz perspektive budućnosti, na koju su mnogi stihovi zbirke i upućeni.
- Šujica, nesumnjivo nije konzervativan pesnik. Doduše, ne može se reći da ne duguje ništa svojim prethodnicima, da nije ništa baštinio. Naime, obrazovani autori kad kidaju veze s tradicijom, onda to čine upravo zbog toga što je poznaju.Kako je moguće izaći na kraj sa nepoznatim protivnikom? U tom pogledu ova se poezija nastavlja na ona nastojanja, prvenstveno srpske poezije, koja su tražila nove oblike, nova sredstva, nove načine pevanja, novinu u odnosu na zatečeno i nasleđeno. Stoga nije nipošto slučajno da se izbor na neki način završava posvetom Oskaru Daviču, Šujičinom prijatelju i jednome od najvećih inovatora srpskog pesništva, - rekao je na jučerašnjoj promociji knjige,u galeriji „Geca Kon“ Goran Babić.
Kao književnik koji sabira i priređuje poetsku knjigu, Babić je ujedno napravio omaž vremenu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kada su na „beogradskom asfaltu“ stasavali mladi stvaraoci „epohe koja je jurišala na nebo“. Božidar Šujica jedan je od njih, pesnik koji je stvorio upečatljivo delo. A kao odgovor na predgovor posvećen budućnosti, pesnik je u okviru prijatnog matinea pročitao neke od svojih omiljenih pesama. Jedna od njih je „Ponoćna pesma na početku 21. veka“ i posvećena je senima Oskara Daviča.

Dnevnik - Novine i časopisi 03. 03. 2004 - Književno-kritička zavera
Ljiljana Šop: “Ekstaza s predumišljajem”
Na jednoj od uobičajeno-predvidivih, beogradskih, književnih promocija, predvidivoj utoliko što će se broj govornika zasigurno poigrati sa strpljenjem publike, D. M. prilazi mi zaverenički. Oštrim pogledom ispituje okolinu, a zatim u krajnjem poverenju kao da rastura antidržavni materijal, ispod svog kratkog kaputa vadi novu knjigu LJiljane Šop. Pruža mi je uz mimiku obrva i glađenje brade, ne postavljam suvišna pitanja. Uobičajeno-predvidiva književna promocija uzima svoga maha i već posle trećeg govornika moji živci su dovoljno izigrani, treba sačekati još dva govornika i samog autora, a između, deonice loših glumačkih čitanja. Previše. Istog trenutka prihvatam se antidržavnog materijala, popreki pogled D.M.-a s moje leve strane, govori mi da mu je žao što nije poneo još jedan primerak.
Odmah sam zatečen. Naziv knjige je „Ekstaza s predumišljajem”. Okrećem poslednje stranice tražeći autorkinu napomenu, kako bih odagnao sopstvene insinuacije. Termin je pozajmila od DŽona Kupera Pouisa, a sama konstrukcija predstavlja vrhunski oblik filozofije samoće. Nakon išči-tavanja celokupne knjige, bolji i potpuniji naziv nije mogla da pronađe. DŽi Si Pouis pružio je LJiljani Šop dobru inicijaciju u neku njenu filozofiju samoće.
U vremenu kada humane nauke polako postaju humanitarne, kada književno-kritička misao zavisi od debljine koverte predate uredniku, drznuti se protiv mejnstrima, pa još svoju građansku neposlušnost uobličiti u knjigu, redak je primer intelektualnog anarhizma. Ali, anarhizam LJiljane Šop je krajnje kreativan. Čitajući o knjigama koje su po njenim estetskim i moralnim kvalitetima ostavile dobar utisak, čitaoci su dobili izvanredan pregled uglavnom romana iz štamparskih godina 2002. i 2003. Ovo, svojevrsno anale je dobar pokazatelj da ispod mulja pisane hiperprodukcije mogu da se pronađu i pojedini biseri. Funkcija književnog kritičara tada iziskuje filigranske sposobnosti.
Bez umišljaja, kako to čine neki autori kod istog izdavača, LJiljana Šop stvorila je knjigu kojoj se može prići sa razl ičitih strana i koja gde god da se otvori nije dosadna. Iako je eksplicitno stavila do znanja da je pisala o knjigama i ličnostima koje joj vraćaju volju da živi i radi, mene u tu konstataciju nije sasvim ubedila. Tačno je da su u “Ekstazu” ušli odabrani po kvalitetu, ali u njoj su sa krajnjom distancom i mogućim prezrenjem spomenuti i samoproklamovani elitisti. NJih LJiljana Šop selektira po kulturnoj ili političkoj (ne)važnosti. Elitisti sami po sebi kao rogobatna kategorija za kritičko posmatranje veoma su zahvalni. Jedino ih treba citirati u kontekstima odsustva zdravog razuma, jer jedino tu i stoje. Svaki drugi kontekst dovodi do nužnog razgolićenja.
Pristup književnoj kritici kao konstataciji ili prepričavanju samog dela duboko je uvrežen u našoj praksi. Iskorak čine oni egomanijačni kritičari koji nemoć svog intelektualnog sagledavanja skrivaju iza zvučnih pojmova teorije književnosti. Ni oni nisu preterana uteha.
Čitajući „Ekstazu s predumišljajem” nailazim na tekstove oslikane prvenstveno ličnim razmišljanjem i maštovitim doživljajem. Rukavica je bačena, a književno-kritička zavera dobija sasvim drugačiji plan. Zato pomenutoj grupi kritičara preporučujem ovu knjigu kao svojevrsni udžbenik. I dok oni protkani teškoćama budu pokušavali da prebrode nejasnoće i lične nemoći, pa možda u tom kovitlacu upadnu i u neku neočekivanu ekstazu, kritika LJiljane Šop i dalje će stajati stameno.
Ruralno, kvaziurbano i pseudopostmodernističko u „Ekstazi s predumišljajem” nisu tretirani, te se sasvim jasno postavlja pitanje o kojim je to uopšte knjigama LJiljana Šop i pisala. To su pre svega nenagrađivana dela, a ako se koji od skorašnjih laureata i potkrao, uglavnom je tu kao posledica svog minulog rada.
Siguran stav LJiljane Šop da ne potpadne pod glavni tok naše književne kritike, glavni po moći odlučivanja a ne po vrednosti, stvorio joj je nezavisnu i zavidnu poziciju. Ona ne mora da propagira dela iz sopstvene edicije, u književnoj kritici može da se raspline do ubojitih granica, u nekim slučajevima čak i da ih pomeri. Jedino tako nacionalna književnost se priprema za sud vremena, a nova traganja daju obrise naučnog upotpunjavanja. Bez osvrta na socijalne i političke prilike, o kojima je već toliko bilo reči, okrenuti se isključivo književnim postupcima i posledicama kvalifikacija je u određivanju drugačijih struja ili pravaca. Za takav poduhvat identitet i integritet književnog kritičara je presudan.
Ako su knjige o kojima je u “Ekstazi s predumišljajem” pisala LJiljana Šop njoj zaista vratile volju da živi i radi, utoliko je i meni, njena građanska neposlušnost vratila veru da je mišljenje još uvek moralni čin.
Dnevnik - Novine i časopisi 03. 03. 2004. - Ko je klonirao Merilin Monro
Jelena Čarija, književnica
Izdavačka kuća “Rende” iz Beograda objavila je uspehom već ovenčan roman “Klonirana” mlade hrvatske spisateljice Jelene Čarije. Čarija je rođena 1980. godine u Splitu. U romanu pripoveda o poremećenom holivudskom producentu Stivenu Petersonu, pedofilu, koji je, opsednut likom Merilin Monro, klonirao Normu DŽin. No, dve mlade spisateljice Helena i Jelena napisale su scenario koji je igrom slučaja počeo da rasvetljava ovaj težak slučaj pedofilije...
Moram odmah da pitam: da li je istina da ti se tokom pisanja romana ukazao duh Merilin Monro?
- Čudna je stvar to sa ukazivanjem duha: nekoliko puta sam je sanjala tijekom pisanja romana, a u zadnje vrijeme i tijekom pisanja scenarija. To je zato, jer sam “u tome”. Međutim, zanimljivo je da sam prošle godine na sajmu knjiga Interliber u Zagrebu tražila izdavača. To je bila prilično glupa situacija - ja mladi neafirmirani pisac idem od štanda do štanda, i dok drugi ljudi kupuju knjige, ja pitam hostese je li urednik njihove izdavačke kuće prisutan na štandu i onda mu uvaljujem svoj CD na kojem je roman. A stvarno mrzim situacije kad ljudima moram nešto nuditi... A išla sam sa svojim najboljim prijateljem, i u jednom trenutku, nakon samo dva podijeljena cd-a, maknula sam se od štandova i rekla: Dosta! Dok sam se svađala sa frendom i vikala na njega da mi je dosta i da samo želim doma, stajali smo pored zvučnika. U tom dijelu hale zagrebačkog velesajma nije ništa sviralo i onda smo odjednom začuli početak pjesme “Diamonds are girls best friends” od Merilin Monro. Bili smo šokirani da baš u tom trenutku zasvira ta pjesma. Došlo mi je da padnem u nesvijest, čak sam se i rasplakala. Otišla sam vani sjesti na klupu, frend je dijelio cd-ove izdavačima dok velesajam nije zatvorio. Sutradan su me nazvali iz Studentskog centra u Zagrebu da mi kažu da sam pobijedila na njihovom natjecaju, na koji sam rukopis poslala već mjesec ili dva ranije, i to ne posve završen. Ali već sam u onom trenutku kad je Merilin zasvirala, bila sto posto sigurna da ću izdavača naći bez problema. Ja vjerujem u onu iz „Alkemičara” da je život popločan znakovima i da se nećemo izgubiti ako ih slijedimo i ako im vjerujemo. U to strašno vjerujem i još mi se nije dogodilo da pogriješim.
Pisanje ipak pročišćuje.
Kako se pisac tokom pisanja izbori sa jezivim scenama koje mora da opiše? Pisac mora da do kraja ide u jezive opise, ukoliko želi da bude uverljiv! U “Kloniranoj” ima teških scena...
- Da, jezivo je, mogu reći da me je pogotovo scenarij koji sam nedavno završila naročito emotivno iscrpio. Na neki način, proživiš sve napisane scene, a to nije uvijek lako. Ne znam kako je sa drugim autorima, ali na mene pisanje utječe. Moja mama nekad poludi kad me vidi kako izgledam nakon noći provedene u pisanju. Ali istovremeno, proces pisanja pročišćuje. Napišeš nešto što je tužno, proživiš tu scenu, vidiš je, suočiš se s njom. Ali life is a bitch, kako kažu Amerikanci i ne valja bježati od toga.
Kako pisac uopšte dođe do toga da piše o tako osetljivoj i teškoj temi kakva jeste pedofilija?
- Nedavno sam shvatila da me je pedofilija možda najviše zaintrigirala jednom prilikom kad sam na faksu gledala studentsku filmsku vježbu koja se temeljila na istinitoj priči i intervjuu djevojke koja je pobjegla od kuće i završila u svijetu prostitucije u Italiji, a nitko nije shvaćao zašto. U biti, djevojčica je imala 13 ili 14 godina i dok smo gledali tu vježbu shvatili smo zašto je pobjegla - jer je otac seksualno iskorištava. Jednostavno smo to SHVATILI, priča je to rekla, svaki njezin pogled na filmskom platnu, svaki pogled njezinog oca dok je djevojčica davala intervju. Bilo je tu straha i sramote u ogromnoj mjeri. U isto vrijeme njezina majka gleda svog muža i ne kuži što on radi. Ili shvaća i ne želi vjerovati. Kolektivno smo se rasplakali na taj prilog. Zanimljivo mi je da sam se toga tek nedavno sjetila... Ali danima nakon što sam to vidjela sam razmišljala o tome i bila sam tužna. To je jednostavno bila jedna od onih užasnih priča na koje ne možete ostati hladnokrvni. Ali prije toga užasne priče o lancu pedofilije u Belgiji, katoličkim svećenicima koji su silovali bezbrojne dječake u Americi, pa čak i takve priče u nekim hrvatskim sredinama - tko na to može ostati hladnokrvan i reći da to nije njegov problem? To jednog dana može biti i moje dijete.
Globalizacija je super
Tvoj roman se bavi globalnim problemima...
- Ja jesam Hrvatica, volim svoju zemlju i sve to skupa, ali što sam starija to više shvaćam da je cijeli svijet u biti neka vrsta moje domovine. Sinoć sam gledala dokumentarac BBC-ja na televiziji o kruženju vode na zemlji. Kad vidite nešto tako, kad shvatite da kiša koja je pala u Hondurasu utječe na područje u kojem vi živite, to čini granice glupima. Meni je globalizacija super - to je najdivniji proces na zemlji, i naravno da moje pisanje ima veze sa mojim stavovima. Urednik „Rendea” Vladimir Arsenijević je rekao da je moj roman mogao biti napisan u bilo kojem dijelu svijeta. To je jedan od najvećih komplimenata - ako je univerzalan, onda ima neku istinu u sebi.
Hoće li biti nastavka “Klonirane”?
- Nastavak “Klonirane” ću napisati tek za nekoliko godina, ali će se definitivno nastaviti, sada još nije vrijeme za nastavak. Uskoro će se dogoditi mnoga druga otkrića i objave otkrića vezane uz “Kloniranje”, a to je nužno bitno za moj roman.... Ali znam što će se zbivati u radnji. Doduše, moram reći da mislim da ću izmijeniti radnju romana i da bi se neko novo izdanje “Klonirane” moglo dosta razlikovati od ovog sad. Sad sam radila na scenariju, pa nisam imala vremena za pisanje nečeg novog, ali jedva čekam da počnem, iako želim jedan mali period odmora od pisanja. Doduše, lažem. Nema odmora, jer sam prije par dana pristala pisati kolumnu za hrvatski “Cospomolitan”. O tome sam sanjarila prije dvije, tri godine i super mi je sad da se to nekako iznebuha ostvarilo.
Mića Vujičić

NIN 05. 03. 2004 - Rado ide Srbin u monahe
Branko Brđanin Bajović: "Mihail"
U podnaslovu Bajovićevog romana stoji odrednica “Put na Svetu goru” i ona će zagrižene književne “hazarologe” neizbežno podsetiti na “Hilandarsku povest”, kako glasi podnaslov Malog noćnog romana Milorada Pavića. Ovo tim pre što je motiv hodočasničkog putovanja i ovde, kao i u romanu autora proslavljenog Hazarskog rečnika, neodvojivo povezan s temom traganja za ličnim identitetom kroz odgonetanje tajne vezane za sveprisutnu i sveodređujuću figuru oca, i u jednom i u drugom slučaju zaklonjenu dugom senkom ideoloških raskola i zabluda iz vremena Drugog svetskog rata.
Tu se, međutim, i završava sličnost između Mihaila i Malog noćnog romana. Jer, dok je Pavićeva pripovest ispisana u karakterističnom maniru postmodernog, začudno-fantastičnog tretmana kulturno-istorijskih fakata, Bajovićeva knjiga u osnovi počiva na obnovi realističko-mimetičkog postupka, odnosno na upotrebi retro-manira i, uz to, na “kreativnom” oživljavanju opštih mesta. Uloga učestalo beleženih junakovih snova ne odstupa ni u čemu značajno od ovakvog opredeljenja. Najuspeliji deo Mihaila, pri tom, predstavljaju njegova završna poglavlja u kojima je na usta jednog od aktera-svedoka ispripovedana povest brutalnog stradanja junakovog oca i razloga njegovog prelaska iz uniforme ruskog crvenoarmejca u svešteničku odoru Svetogorca. Već viđena i ispričana u našoj savremenoj književnosti, decenijama otvorenoj za rastakanje ideoloških tabua, ova ispovest, zbog koje je, po svoj prilici, i napisana cela knjiga, ne pribavlja joj, ipak, dovoljan romaneskni alibi.
Sve što prethodi toj katarzičnoj ispovesti ne predstavlja, naime, ništa drugo do dugo i zamorno, mada na momente razgaljujuće i uveseljavajuće putovanje po kulturološkim stereotipima i predubeđenjima. Glavni akteri tog putešestvija s mnogo pretenzija i malo priključenija jesu jedan ruski šahovski velemajstor i jedan srpski kaluđer, dati nesumnjivo kao tipski predstavnici nadaleko poznate slovenske inteligencije i duhovnosti, i to u skladu s efektno istaknutim uverenjem “Rus i Srbin, u s tranom svetu, kao da se braća sretnu”, odnosno prema čuvenom sloganu “Nas i Rusa dvesta miliona”, jer je, naravski, dobro znano “da su Srbija i Rusija Kalvarija, na putu za Golgotu"! Dometi ovog dalekosežnog shvatanja vidljivi su već iz činjenice da su pravoslavna braća Grci ovde dosledno prikazani kao Cincari i Levantinci za koje su važni tek ćar i pazar, budući da su nepopravljivo inficirani materijalističko-interesnim virusom sa Zapada, “odakle Sunce nikada nikome na Istoku nije izgrijalo”. Nadaleko je poznato i priznato, uostalom, da - kako neimenovani citat “s bradom” kaže - “O Bogu se na engleskom ne može govoriti”, ali ništa zato, ima i neke utehe u duhovnoj pustoši savremenog sveta, makar u naizgled sitnim a tako bitnim spoznajama kao što je ona da “vrabac je jedina naša ptica, srpska i slovenska. Samo on nas nikad ne ostavlja, deleći sa nama sve što nas snalazi”. Skromni vrabac je, dakle, naš najbolji i najverniji prijatelj i valjda bi se makar on bez premišljanja okrepio brojnim poukama posejanim svuda po ovom gusto pisanom štivu koje nas ozaruje spoznajama tipa “Ko nije posrtao, ne zna se ni uspravljati”, “Ne valja se odviše u svoj život uplitati”, “Niko nije zlato... Ni zlato nije zlato da bi preziralo srebro”, “Rasejan čovek je u stvari veoma koncentrisan, ali samo na jednu stvar”, i tako dalje, i tome slično…
Za razliku od onoga među njegovim junacima koji se vajka što nije zapisivao sve o čemu je u životu razmišljao, autor Mihaila, reklo bi se, nema za čim da zažali, jer se stiče neodoljiv utisak da je njegov roman - tek tu i tamo prošaran pravim pripovedačkim izletima - gotovo neiscrpna zbirka celomudrenih izreka, tematski uokvirena sižejnom situacijom po pretencioznosti i autentičnosti sasvim ravnom njihovim ukupnim misaonim mogućnostima i uzletima. Nekad davno, na počecima modernizma, vredni pisci pravili su rečnike “otrcanih misli” kao neku vrstu opomene i upozorenja neupućenim čitaocima; sasvim u “interaktivnom” duhu poslemodernizma, dolazi, izgleda, vreme da takva sačinjenija marlj ivi čitaoci počnu da pripremaju i upućuju neobaveštenim ili pak “previše obaveštenim” piscima. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Politika 05. 03. 2004. - Srpski prevod ruskog prevoda
Mihajlo Mihajlov: "Nenaučne misli"
Ruski i srpski su maternji jezici našeg „disidenta broj dva” Mihajla Mihajlova. Rukopis za knjigu „Nenaučne misli” Mihajlov je napisao još krajem šezdesetih godina na srpskom, ali je taj rukopis imao čudnu sudbinu. Prvo je preveden na ruski i objavljen je u Kanadi, pa je s ruskog preveden na engleski. U međuvremenu, negde je zagubljen originalni srpski tekst, tako da je nedavno, posle četvrt veka - s ruskog, knjiga prevedena na srpski. I, ovih dana, konačno, kao prevod, objavljena u Beogradu.
Ovo zamešateljstvo s prevodima je razumljivije ako podsetimo na to da je Mihajlo Mihajlov krajem šezdesetih godina bio na izdržavanju zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici. Iz zatvora je, na srpskom, u pismima slao majci beleške za buduću knjigu. Majka je tekst prevodila i „Nenaučne misli” su objavljene na ruskom u Kanadi.
Na nedavnom predstavljanju srpskog prevoda ruskog prevoda srpskog rukopisa, u kući Đure Jakšića u Skadarliji, s ushićenjem je u jednom trenutku rečeno da u beleškama iz zatvora nema nijedne pakosne reči protiv (Titovog) režima koji je Mihajlova oko sedam godina držao iza rešetaka zbog „verbalnog delikta”. Ali odmah je usledilo i objašnjenje: i da je hteo, specijalni mitrovački stanar, nije mogao zbog zatvorske cenzure da šalje majci pakosne zapise protiv vlasti.
Utisak je, međutim, da Mihajlov tada nije ni bio naročito opterećen svojom zatvorskom sudbinom. Čak bi se moglo reći da mu je taj položaj pomogao da svet posmatra sasvim drugačije nego što ga mi, s ove strane rešetaka, najčešće doživljavamo.
U predgovoru engleskom izdanju knjige Malkolm Magerci s tim u vezi podseća na jednu Mihajlovljevu misao iz eseja „Mistično iskustvo neslobode”, o tome kako su se u sovjetskim logorima snažni duhom ne samo uzdizali iznad svakodnevnih lišavanja i patnji već su dostizali autentičnu unutrašnju slobodu. „Potpuno lišeni slobode, u svakodnevnom smislu te reči, oni počinju da shvataju suštinu slobode i u tome shvatanju nalaze veru i snagu da budu slobodni.”
U „Nenaučnim mislima” Mihajl ov je zapisao, između ostalog, sledeće:
,,Molitva. To je sistem reči i misli koje nas vode koncentraciji unutar sebe. Moguća je molitva bez reči i bez misli. Čak i bez znanja o Bogu. Velika patnja je uvek molitva.”
„Slaviti svakodnevni trud znači slaviti ropstvo. Da, mi smo prinuđeni da radimo, ali to se odnosi samo na ovaj život, na tamnicu. Hoćemo li jednom biti slobodni? A ako ne?”
,,Da su Njutn, Ajnštajn i drugi bili prinuđeni da se bave uzaludnim radom, da služe državi ili privatnim preduzetnicima, mi bismo i danas živeli u srednjem veku. Klanjati se radu znači od ropstva praviti idola. Samo je sloboda od onog svakodnevnog, prinudnog, mravljeg rada zarad pukog opstanka, omogućila da budu stvorena čuda naše ere.”
,,Tamnica, ćelija, rešetke. Iznenada se otvaraju vrata i čuvar kaže: `Hajde, kupi stvari i izlazi`. Ponekad, ređe, to znači izlazak na slobodu. Najčešće je to prebacivanje u drugu ćeliju ili u drugi zatvor. I niko te ne pita hoćeš li ili nećeš, i nikada ne znaš kada će te pozvati. Tako je u tamnici - a na slobodi? Bolest, zemljotres, saobraćajni udes u najnezgodnije vreme ulaze u naš život. Mi kupimo svoje stvari i izlazimo iz zatvora. Ali, da li se ikada događa da mi jednom izađemo na slobodu?” B. RADIVOJŠA
Politika 06. 03. 2004. - Novo u knjižarskim izlozima
Životopis prof. dr Aleksandra Đ. Kostića. - Monografija „Muzej grada Beograda”. - Mira Alečković „U paprati nespokoja”
Izdavačka kuća "Draganić" je objavila jedinstvenu knjigu sačinjenu u nas - u reči i slici je ispričan jedan neverovatno bogat život univerzitetskog profesora dr Aleksandra Đ. Kostića, glasovitog naučnika - histologa, seksologa, terminologa, ali i pesnika, reditelja, pijaniste, arheologa, pisca, retke umetničke duše u srpskoj nauci i kulturi. Samo iz oblasti medicinske terminologije prof. Kostić je autor kapitalnog dela - Medicinski rečnik na osam jezika, sa 140.000 reči!
Knjigu "Život sa neprebolnim bolom u duši", životopis prof. dr Aleksandra Đ. Kostića (1893-1983), napisao je njegov sin Vojislav A. Kostić, ugledni kompozitor, koji je na ovaj način ispunio amanet roditelja (majka prof. dr Smilja, jedan od vodećih srpskih pedijatara) koji su pedesetih godina na brutalan način bili udaljeni sa Medicinskog fakulteta kao reakcionari novoj komunističkoj vlasti... Vojislav Voki Kostić u ovoj izuzetno lepo komponovanoj knjizi, satkanoj od činjenica, dragocenih podataka, ali i dokumentarnog materijala (pisama, izjava, faksimila dokumenata), kaže, kao svedok te drame svojih roditelja:
"U početku moj otac teško preživljava odvojenost od laboratorije i onemogućavanja istraživanja i nastave, svestan da je do kraja života onemogućen u svojim osnovnim naučnim delatnostima - histologiji i embriologiji. Njegovo predosećanje se pokazalo tačnim - do kraja života nije kročio u laboratoriju. I još jedno veliko razočarenje: zaveštao je Grockoj, kraju koji je voleo i gde je sagradio kuću još pre Drugog svetskog rata, dragocenu arheološku zbirku. Zgrada je danas ruinirana, a zbirka? Pa, i ona... Knjiga Vojislava Vokija Kostića je jedna dragocena dokumentarna knjiga ne samo za ovo pokolenje već i za buduća pokolenja kao podsećanje na jednu gorku istinu o genocidu velikih ljudi u nedavnoj srpskoj prošlosti.
Tajne Muzeja grada Beograda
Nijedan muzej u Srbiji, koliko nam je poznato, nema ovako lepu, svetski grafički i likovno opremljenu monografiju kakvu je nedavno objavio Muzej grada Beograda (urednik arh. Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada Beograda). Desetak autora, kustosa ovog muzeja, otkrilo je širokoj javnosti šta sve u svojim depoima čuva ova riznica Beograda koja ni pola veka od Drugog svetskog rata nema svoju stalnu postavku! Muzej je, inače, da podsetimo, osnovan u jesen 1903. godine i od tada do danas čuva dragocenosti kao retko koja prestonica Evrope. Jer, Beograd je bio raskrsnica Balkana, mesto gde su se ukrštale mnogobrojne kulture od praistorije do naših dana.
Šta sadrži ova kapitalna knjiga, u kojoj su i tekst i fotografije na vrhunskom nivou: Praistorijske kulture na tlu Beograda, Pet vekova rimskog Singidunuma (Rađanje grada), Srednjovekovni milenijum, Između krsta i polumeseca, Turski i habzburški Zemun, Vreme oslobođenja (1804-1867), Hod ka Evropi (1867-1918), Prestonica prve Jugoslavije, od 27. marta do 5. oktobra (1941-2000)... Izdavanje monografije "Muzej grada Beograda" je omogućila Skupština grada Beograda. (Fotografije su Vladimira Popovića, a likovno-grafičko uređenje Dragane Lacmanović.)
U paprati nespokoja
Mira Alečković je nedavno navršila osamdeset godina, a jedna je od pesnikinja koje su svojim delom obeležile drugu polovinu prošlog veka. Njene pesme su ušle u mnogobrojne čitanke širom čitave bivše Jugoslavije, ali i u antologijske izbore u zemlji i svetu (naročito na francuskom jezičkom području). Prošle godine Mira Alečković, ovaj neumorni književni poslenik, poreklom Hercegovka, rođena Vojvođanka (Novi Sad), odrasla i život do dana današnjeg provela u Beogradu (pedesetak njenih knjiga pesama, romana, priča, pre svega za mlade, nastalo je u Bulevaru revolucije broj 17), objavila je knjigu "U paprati nespokoja". Reč je o knjizi izabranih pesama. Te pesme je izabrala prof. dr Zagorka Kalezić. Ona je napisala i nadahnut predgovor o poetskom univerzumu popularne pesnikinje koja je godinama uređivala "Pionir", potom "Omladinu", pa "Mladost", a i dan-danas "Zmaj".
Da se podsetimo: Mira Alečković je nosilac Ordena Legije časti (vitez i oficir) koji dodelj uje Francuska istaknutim stvaraocima i Ordena "Veliki lav Senegala" koji je dobila od slavnog pesnika nobelovca L. S. Sengora. Bila je učenica, a potom i družbenica pesnikinje Desanke Maksimović... Uostalom, valja očekivati da će uskoro taj svoj bogat, ali i težak život opisati u svojim sećanjima na vreme i ljude. (Izdavač knjige "U paprati nespokoja", tog jedinstvenog životnog kaleidoskopa, jeste "Gutenbergova galaksija", a urednik je Mile S. Bavrlić.) R. POPOVIĆ
Glas javnosti 07. 03. 2004. - Prošireno izdanje zbirke putopisa Milutina Čolića
Milutin Čolić: "Od polarnog kruga do Hirošime"
Knjiga zbirke putopisa o Norveškoj, Nemačkoj, Japanu i Kosmetu "Od polarnog kruga do Hirošime" (izdavač Art iz Užica), novinara, pisca, prevodioca, filmskog i pozorišnog kritičara Milutina Čolića, prošireno je izdanje njegove knjige "Maska smrti je cvet" iz 1982. godine.
Milutin Čolić, nekadašnji filmski kritičar "Politike", osnivač Festa, tokom života dosta je putovao, u mladosti silom, viđajući i sam doživljavajući razne ljudske patnje, dok danas putuje iz zadovoljstva i želje za saznanjem i upoznavanjem ljudi i prilika. Obe knjige zbir su znanja iz različitih oblasti umetnosti i iskustva stečenih na putovanjima širom sveta.
Zapisi sa putovanja podeljeni su u četiri tematske celine. U prvom delu, koje se odnosi na putovanja po Norveškoj, Čolić u devet reportaža govori o dva vremena, posleratnom i današnjem. Drugi deo, o Demokratskoj Republici Nemačkoj, govori o savremenom životu s osvrtom na istorijske okolnosti, dok je treći posvećen japanskoj svakodnevici, tradiciji i kulturi. U četvrtom delu knjige o Kosovu, prepliću se svakodnevica i aktuelna politička situacija kojoj su izloženi njihovi žitelji.
"Od polarnog kruga do Hirošime" je autorova deseta objavljena knjiga, dok dva rukopisa čekaju bolja vremena.

Glas javnosti 09. 03. 2004. - U Hamletovom dvorcu
Per Ulov Enkvist: "Poseta kraljevog lekara"
Roman "Poseta kraljevog lekara" švedskog pisca Pera Ulova Enkvista ovih dana objavila je "Narodna knjiga" u okviru biblioteke "Antologija svetske književnosti". Roman opisuje jednu od najdramatičnijih i najneobičnijih epizoda skandinavske istorije, sa kraja 18. veka.
To je priča o Johanu Fridrihu Štruenzeu, mladom nemačkom lekaru, prosvetitelju i idealisti, koji od duševno bolesnog kralja Kristijana VII dobija svu moć, sprovodi revoluciju i postaje njena žrtva. Ovaj roman ujedno je i ljubavna priča o trouglu koji su sačinjavali nemački lekar, nemoćni apsolutistički vladar i kraljica.
Prema rečima Radivoja Mikića, roman paraleleno teče i kao istorijski i kao roman ideja. Kroz lik lekara Štruenzea Enkvist traga za mogućnostima "moralne restauracije" društva, a sve putem prosvetiteljskih ideja vladara, prikazuje sukobe u društvu kad god se pojave slobodoumne socijalne ideje, kao i povezanost društvene angažovanosti sa karakterom i dubokim ljudskim kompleksima.
Takođe, Enkvist suptilno analizira i mehanizam tragičnog razvoja društvenih događaja i pored najuzvišenijih ideala i motiva koji su im prethodili. Od mnogobrojnih književni asocijacija, ona najočiglednija pruža se ka Šekspirovom melanholičnom kraljeviću, u čijem se dvoru radnja romana i odvija. "Poseta kraljevog lekara" dobio je najveću švedsku književnu nagradu "August", a ovo je prvi njegov roman objavljen u Srbiji.

Pobjeda 09. 03. 2004. - Dragocjeni naučni osvrti njemačkog slaviste
Gerhard Gezeman: “Crnogorski čovjek-prilog književnoj istoriji i karakterologiji patrijahalnosti”
U okviru biblioteke „Etnos”, renomirane izdavačke kuće CID, nedavno je objavljena knjiga „Crnogorski čovjek (prilog književnoj istoriji i karakterologiji patrijahalnosti)” autora Gerharda Gezemana, u prevodu sa njemačkog Tomislava Bekića.
Gerhard Gezeman (1888-1948), ugledni njemački slavista i utemeljivač moderne njemačke jugoslavistike, višestruko je zadužio našu naučnu i širu javnost s obzirom da je sa rijetko pronicljivošću i studioznošću opisao crnogorskog čovjeka u minulom i svom vremenu. Gezeman je poslije završenih studija filozofije, germanistike, klasične filologije i etnologije više puta boravio na ovim prostorima, jedno vrijeme bio i upravnik Njemačkog instituta u Beogradu. U studiji „Crnogorski čovjek”, čije se pravo izdanje 1934. vezuje za Prag, gdje je autor 1922. godine i izabran za profesora slavistike na Karlovom univerzitetu, na široj društveno istorijskoj osnovi osvjetljava se, i to bez ikakvih apstrakcija, kako bilježi u predgovoru prof. dr Petar Vlahović, crnogorski način života i dokumentovano analizira pogled na svijet crnogorskog društva u prvim decenijama 20. vijeka. Autor kroz društveno psihološku i karakterološku prizmu stvara sliku o događanjima i njihovim učesnicima. Na primjerima je pokazao kako je Crna Gora krševita, naizgled „besudna zemlja”, veoma dobro poznavala sud i zakon, i to kao strogi, neumitni i nezaobilazni javni sud koji se oslanjao na plemenski moral. Zasluga i sramota se pamte i prenose na potomke, tu je i budno čuvanje časti, težnja za slavom i ugledom, gostoprimstvo, skromnost i zadovoljstvo sa malim kao oličenje „herojske siromaštine”, uvreda koja se dugo pamtila, krvna osveta u kojoj nije bilo milosti”, a „obraz” je, kako ukazuje Gezeman, simbol i oličenje cjelokupne čovjekove moralne vrijednosti u crnogorskom patrijahalnom društvu.
Autor je dao naučnu sintezu o crnogorskom patrijahalnom društvu služeći se usmenim narodnim stvaralaštvom, pisanom riječju i neposrednim proučavanjima u narodu. Učinio je to, po riječima dr Vlahovića, sa nevjerovatnim prodiranjem i uranjanjem u crnogorsku psihu i uživljavanjem u njene manifestacije. I na taj način ovom knjigom podigao je trajan spomenik Crnoj Gori i nekadašnjem crnogorskom čojstvu i junaštvu. A ovo dokazuje i time što je, u gotovo nemogućim uslovima rata, sredinom 1943. uspio da objavi drugo izdanje ovog znamenitog djela i time na najočigledniji način izrazio osobito poštovanje Crnoj Gori, Crnogorcima i njihovom kulturno istorijskom i duhovnom stvaralaštvu.

Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004 - Odbrana esnafskih prava
„Gozba” Baškima Šehua i „Kristalne rešetke” Mirka Kovača
Krajem devedesetih, kada je u Beogradu osnovana nezavisna književna asocijacija „Forum pisaca”, javnost je obaveštena o principima i načelima po kojima će delovati. Osnovno je, podsećanja radi, odbrana esnafskih i prava na profesionalni književni rad. Ova umetnička grupa takođe naglašava poziciju pojedinaca suprotstavljenih političkoj demagogiji, populizmu, partijskoj državi , medijskim manipulacijama, militarizaciji društva, nacionalističkim i drugim isključivostima, kao i borbu protiv „vladajućeg kulturnog modela oličenog u filozofiji palanke”.
Da se to ne bi zaboravilo, principi i načela su štampani na kraju svake knjige čiji je izdavač „Forum pisaca”. Od dvehiljadite, kada je pokrenuta izdavačka delatnost, objavljeno je petnaestak naslova, žanrovski i autorski veoma raznolikih. Prošle godine „Forum” je, između ostalog , štampao dva romana:”Gozba” Baškima Šehua i „Kristalne rešetke” Mirka Kovača.
Mada je Šehuova proza prevođena na srpskohrvatski i na još desetak evropskih jezika, na srpskom govornom području on je poznatiji kao sin Mehmeta Šehua, svojevremeno zamenika albanskog diktatora Envera Hodže. Nakon što je stariji Šehu pao u nemilost i potom ubijen, u zatvoru se našla cela porodica, a Baškim je imao sreće da preživi. Autor je desetak knjiga, uglavnom proznih.”Gozbu” je sa albanskog na srpski preveo Škeljzen Malići, a radnja je smeštena u jednom gradu „negde između Bratislave i Ruande", u zemlji u kojoj ratuju dve etničke grupe. Ovaj roman je duboko prožet autobiografskim elementima i tragičnim iskustvom desetogodišnjeg Šehuovog tamnovanja po albanskim kazamatima.
Mirko Kovač je ovdašnjoj književnoj publici poznat iz vremena SFRJ, kao vrsan pripovedač i romanopisac, nagrađivan, između ostalih, i NIN-ovom i Andrićevom nagradom. Nakon raspada zajedničke države, preselio se u Hrvatsku, a proza mu je takođe prevođena širom Evrope, gde je i nagrađivan. Autor je više filmskih scenarija, pozorišnih i TV drama.
U romanu „Kristalne rešetke”, u skladu sa Kovačevim prepoznatljivim umetničkim postupkom, prepliću se stvarno i magično, okrutnost, erotizam, cinizam i melanholija. Priča je smeštena u Beograd šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i svojevrsni je omaž umetničkoj asocijaciji „Mediala”. Kako reče Filip David, ovo je knjiga „o duši grada koji nije ono što je bio” i roman „o stanovnicima zemlje koja više ne postoji”.
Beogradski „Forum pisaca” najavljuje neke, već poznate autore i nove knjige: roman DŽevada Karahasana „Sara i Serafina”, eseje Filipa Davida „Jevrejske teme”, monografiju „Danilo Kiš” Viktorije Radič i drugo. RADMILA LOTINA
Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004. - Od jakog nema jače
Borivoj Radaković: “Jako”
Književnik Borivoj Radaković rođen je u Zemunu (1951), a niže i visoko obrazovanje stekao je u Zagrebu. Autor je romana “Sjaj epohe” (1990), knjiga priča “Ne, to nisam ja” (1993/1994) i “Porno” (2002), a posebno se proslavio svojim dramama “Dobrodošli u plavi pakao” (1994) i “Mis nebodera za mis svijeta”. Obe drame izvođene su u Zagrebu, a treća njegova drama “Kaj sad?” za koju je dobio niz nagrada u Hrvatskoj, postavljena je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Egona Savina. Objavljuje eseje i kritike, prevodi i savremene britanske autore (Kurejši, Barns, Velš, Garland...) i jedan je od organizatora FAK festivala u Hrvatskoj, koji je gostovao i u Beogradu i Novom Sadu, 2001. godine. U Novom Sadu, uz njegovo učešće, promovisana je prošle godine u maju mesecu knjiga izbora iz njegove proze pod nazivom “Jako” koju je izdala beogradska kuća „Rende”. Radi se o izboru priča napravljenom od dve knjige, “Ne, to nisam ja” i “Porno”. Kako je sam pisac tada rekao, želja mu je bila da se prikaže kompletnije i sa nešto starijim radovima, pri čemu je odabrao nešto „od one najžešće proze”.
Iako kombinovana od dve zbirke pripovedaka (prvih šest priča je iz “Ne, to nisam ja”, a preostalih sedam iz knjige “Porno”), tematski i stilski ove priče se podudaraju i dopunjuju. Nasilje, posebno motivisano urbanim miljeom i ratom koji kao kroz koprenu prodire u stvarnost, jedna je od dominantnih tema. Ono je najčešće u sprezi sa seksom i pornografijom koja je zamena za ispraznost života i frustracije junaka, životne dobi od adolescencije do starosti. Šetaju Radakovićevom prozom posrnuli tinejdžeri u susretu sa prvim nedoumicama i prizorima za koje nemaju objašnjenja (susret sa majkom i ljubavnikom u krevetu), deca izginula u školskom dvorištu od bombe koju je bacio ratni invalid ili dečaci koji prva ljubavna iskustva stiču sa starijim homoseksualcima. Pripadnici srednje dobi kreću se od ivice egzistencije, do izbeglištva u grad (iz provincije) ili u inostranstvo (zbog rata), od jednog oblika zavisnosti do drugog (droga, por nografija, kompjuteri). Starci su ređa pojava, ali okvir njihovog pojavljivanja nagoveštava posrnulost i oronulost, život bez smisla i pun propusta koji se neadekvatno kompenzuju.
Rat je potenciran jedino u priči The Killing Cunt, gde niz ratno-koljačkih scena vrhune u rečenici: „NJezina usta progovore sadržajem želuca”. I kada ne postoji jezik jer užas iscrpljuje sve moguće kanone stila i retorike, fraze i izraza, postoji uvek ’meta -jezik’ prikriven u sadržajima tela ili znakovima koje ono kao poruku može da pribavi (stidne dlačice obrijane u oblik krsta koji se preteći izazovno prikazuje). Telo kroz dobar broj priča biva karnevalski prisutno, ono je bez granica i obrisa u narativnoj orgiji: npr. u priči “Sv. Sebastijan”, u opisu porno scena sa video snimka, zatim u rekonstrukciji priče o silovanju tinejdžerke i potom u činu silovanja glavnog junaka, čija raspetost između dva muška uda podseća na prizor raspinjanja sv. Sebastijana i njegove muke. Depatetizacija prizora i junakovih muka i poniženja daje takođe groteskni obol ovoj priči. Telesne izlučevine svih vrsta, njihovo mešanje i prožimanje, anatomska preuveličavanja i anatomsko fantaziranje (naročito u pričama kod kojih je realistički prosede isprepletan sa ili potisnut fantastikom, najčešće u funkciji parodije) takođe doprinose karnevalizaciji postupka u pojedinim pričama (La Luna, Sanguis & semen, Iscjelitelj ili Agape).
Postmodernistički doprinos je u preplitanju narativnih strategija, one se od jednog vida književnog obrasca kreću ka anketi, intervencijama u vidu refleksija o samom pisanju i razaranju fabule putem takvih umetanja ili davanjem više različitih razrešenja, najčešće samog kraja. Ovaj relativizam u izboru postupaka, posebno pojedinih sižejnih razrešenja, je prividan, jer je izbor ograničen izvesnošću proisteklom iz destrukcije kojom je nabijena stvarnost (“Da je Marijan znao”, “Lažljivica”, “Smrt”). Jezik je najčešće dijaloški upotrebljen, živ, gradski, od slenga do pojedinih dijalekatskih obeležja, pun direktnih izraza i psovki, akt ivan i agilan u prepletu sa naučnim izrazima i terminologijom slične vrste. Pisac nas svojim viđenjem stvarnosti pleni, šokira, ponekad nasmeje, ali više se nađemo zatečeni začaranim krugovima, iz kojih „posrnuli anđeo” teško da može da izvuče krila i uzleti. Nade je malo, no ako je ima data je u vidu ljudske solidarnosti ‡ iako se kasno pokaže, ipak je ima (“Provod”, “Voajerka”). LIDIJA MUSTEDANAGIĆ
Danas 10. 03. 2004. - Novo u Narodnoj knjizi
Per Ulov Enkvist: "Poseta kraljevog lekara"
U poznatoj biblioteci "Antologija svetske književnosti, Narodna knjiga objavila je delo švedskog pisca Pera Ulova Enkvista "Poseta kraljevog lekara". Za prevod sa švedskog pobrinule su se Jelena Ćalić i Spasa Ratković. Enkvist je švedski pisac i novinar, koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući svom romanesknom stvaralaštvu zasnovanom na istorijskim događajima. Na književnu scenu stupio je istih godina kada i Margerit Diras, Klod Simon... Enkvista je čitalačka publika širom Evrope otkrila kada je objavio roman "Magnetizerova peta zima". Sledili su romani "Legionari", "Hes", "Sekunda", "Odlazak muzičara", "Pali anđeo"... Ovdašnja pozorišna publika pamti Enkvistove drame koje su se sa uspehom igrale na beogradskim scenama - "Iz života kišnih glista", "Noć tribada"... "Poseta kraljevog lekara" objavljena je u Švedskoj 1999. i za to delo autor je dobio nagradu "August", najveće švedsko književno priznanje, kao i nagradu londonskog Indipendenta za stranu fikciju 2003. godine. Glavni junak romana je Johan Fridrih Štruenze, nemački lekar i advokat, prosvetitelj i idealista, koji biva postavljen za ličnog lekara danskog kralja Kristijana VII, koji je bio duševno bolestan čovek. U ovakvoj poziciji, Štruenze dobija veliki uticaj i počinje da odlučuje umesto kralja. "Poseta kraljevog lekara" opisuje jednu od najneobičnijih i najdramatičnijih epizoda skandinavske istorije, ali je istovremeno i nežna priča o ljubavnom trouglu koji su sačinjavali nemački lekar, nemoćni apsolutistički vladar i kraljica. Ona se na stranicama ovog romana preobražava u ženu koja sazreva i koju, uprkos svemu, menjaju i slamaju i ljubav i sudbina i istorija.

Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004. - Literarne pikanterije
Nenad Veličković: "Otac moje kćeri"
Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak romana „Otac moje kćeri“ maznuti zgodnu Vandu, onako usput, čita vrcave razgovore koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog.
Literarni ukrasi su važna stvar! Oni su leptir mašna priče. U jednom televizijskom intervjuu, jedan od najpoznatijih domaćih pripovedača, pisac sa vešto izmerenom rečenicom, Danilo Nikolić, ispričao je anegdotu koja se ticala gore navedenog zaključka. Ukoliko me sećanje dobro služi, Nikolić je ispričao kako je sa zadovoljstvom pročitao rukopis jedne mlade spisateljice i pristao da joj da nekoliko sugestija vezanih za njene priče. Priče su se iskusnom pripovedaču dopale, čak ih je ocenio kao, recimo, zanimljive, ali je dodao da im nedostaje nešto... Pogađate: leptir mašna! Ustvari, Danilo Nikolić je pokazao deo svoje garderobe i pokazao dva dugmeta na ivici rukava. „Ovo drugo dugme ne koristim. Stoji tek tako. Ali bez tog drugog dugmeta (koje ničemu ne služi) ova košulja nije košulja. Toj košulji ipak nešto fali. Upravo takav ukras fali vašoj priči.“
E pa, uz malu pomoć jedne davne TV pričice, konačno dođoh do one rečenice koju od prvog reda tražim: roman Nenada Veličkovića treba pročitati najmanje iz jednog razloga! Najmanje iz razloga drugog dugmeta! Veličkovićev roman „Otac moje kćeri“ popunjen je duhovitim ukrasima i raznolikim digresijama koje pokrivaju banalnost glavne potke njegove priče.
Postoje romani koje uspevam da prepričam i romani koje ne uspevam da prepričam. Roman „Otac moje kćeri“ mogao bi se, kao i mnogi romani sa police klasika, prepričati u par rečenica. Kreativan i pametan čovek, u najboljim godinama, pravi originalne reklame, odgaja kćerku u zemlji u kojoj se rat tek završio i razmišlja o preljubi. No, svođenjem „Oca moje kćeri“ na ovih par rečenica napravio bih totalan promašaj. Iza ove naizgled banalne priče, stoji još hiljadu svetova!
Veštinom pripovedača post moderniste Nenad Veličković (Sarajevo, 1962), u gore pomenutu priču, uspeva da utka čitav sistem digresija, tako da su one uvek u drugoj formi i da nikada ne štrče. Digresije nekada imaju (a nekada uopšte nemaju) veze sa glavnom niti priče, ali su uvek osveženje za čitaoca, i što je još bitnije, uvek su neverovatne duhovite. Tu dolazimo do još jedne bitne crte Veličkovićeve poetike: on je neverovatno duhovit pisac! (Posle ovog čitalačkog iskustva siguran sam da postoje i oni romani koji se malo mogu, a malo i ne mogu prepričati.)
Iako su mi kazali da izbegavam teške reči, preterivanja i neumerena poređenja, moram priznati da sam tokom čitanja romana „Otac moje kćeri“ nekoliko puta pred očima imao siluetu starog cinika, čuvenog dramtičara DŽordža Bernarda Šoa. Ne poredim Šoa i Veličkovića, takvo poređenje je nemoguće, ali vrcavi dijalozi koje izmenjuje glavni junak priče sa svojom kćerkom, mogli bi se dovesti u vezu sa Šoovskim dramskim dijalozima. Baš kao što Šo, u nekim komadima, secira društvo svog doba i beleži (manje ili veće) društvene anomalije, zasmejavajući ponekad publiku, tako i Veličković, na jedan lakši način, beleži društvene „fenomene“ koji izrastaju na ratom uzoranom polju. Junak romana „Otac moje kćeri“ pokušava da devojčici objasni apsolutne nelogičnosti koje se javljaju oko nje i utiču na njeno detinjstvo. Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak maznuti zgodnu ribu Vandu, onako usput, njemu se nude vrcavi razgovori koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog!
Ukoliko bismo baš išli u detalje, možda bismo mogli kazati da u pojedinim trenucima Veličković ne održava ravnotežu između dva sloja svoje priče, pa svet digresije i svet „glavne“ priče nisu baš jednako dozirani. Čini se da bi Veličković, u pojedinim delovima, više pažnje mogao da obrati na Vandu i glavnog junaka, da još za neki korak zakomplikuje „melodramatičnu“ priču, a poneku duho vitu opasku izbaci.
Na ovom mestu zaboravimo prethodni pasus! S obzirom na to da u imenu rubrike stoji reč: pikanterije, i s obzirom na to da nam se ukazala prilika da čitamo jako duhovitog i inteligentno ciničnog pisca, pravog Šoovskog tipa, samo uživajmo u ovom izdanju izdavačke kuće „Stubovi kulture“. U košulji sa dva dugmeta na rukavu! U romanu sa leptir mašnom. MIĆA VUJIČIĆ
Večernje novosti 10. 03. 2004. - Izgubljeni raj
Vladimir Nabokov: "Lolita"
KADA je u julu 1969. novinar londonskog "Sandi tajmsa" došao u švajcarski grad Montre, gde je već duže vremena živeo (tu je i umro), da intervjuiše Vladimira Nabokova, pisca "skandaloznog" romana "Lolita" koji "Novosti" objavljuju u sredu - slavni književnik je sagovornika dočekao sa upadicom: "Ako želite da razgovaramo i o "Loliti", nemojte mi postavljati pitanje o pornografiji - jer ta oblast života je banalizovana. Većina knjiga na ovu temu je odvratna". U dužem razgovoru novinar je, međutim, zabeležio uzgred i reči: "Većina pisaca sa kojima sam se susretao između 1920. i 1930. u Berlinu bile su ruske izbeglice. U Engleskoj jednom sam ručao sa Grejemom Grinom, večerao sam sa Yemsom DŽojsom i pio čaj sa Alenom Rob - Grijeom. Usamljenost znači slobodu i otkriće. Neko pusto ostrvo može biti uzbudljivije od grada, ali moja usamljenost ne znači mi ništa. Ona je posledica slučajne okolnosti - nekadašnjih brodoloma, neočekivanih obrta, a ne osećajnosti.
U "Loliti", pri kraju romana (u prevodu s engleskog Branka Vučićevića) Nabokov, tačnije ispovedač, priča: "Čudna prepulescentna krivina njenih leđa, njena pirinčana koža, njeni spori, malaksali golubački poljupci čuvali su me od napasti. Nisu umetničke sposobnosti sekundarne polne odlike kao što su tvrdili neki šarlatani i šamani, upravo obrnuto: polnost je sluškinja umetnosti".
Mnogi ruski kritičari u izbeglištvu, pa i Jefima Kurganova, tvrdili su da se pisac smišljeno poigravao nimfetom Lolitom. Oslanjajući se na starozavetne apokrifne tekstove, Nabokov je napisao apokrif o dvanaestogodišnjoj devojčici - demonu i prvoj Adamovoj ženi. Slično nešto koristio je veliki ruski stvaralac Leonid Leonov ("Ruska šuma, "Piramida") koji je pisao o anđelima, koje je Gospod prokleo i pretvorio ih u demone.
Pošto je 1919. otrgnut od "majčice Rusije", Nabokov je u dugoj koloni izbeglica uzdignutog čela koračao kroz 20. veka, kao što su to, iz sasvim drugih razloga činili velikani poput DŽemsa DŽojsa, Tomasa Mana i Miloša Crnjanskog, čija će dela "Novosti" takođe objavit i.
Mnogi zapadni stručnjaci književnosti, koji su proučavali Nabokovo delo, pa i "Lolitu", ustvrdili su potom da je on baš zbog izgubljene "majčice Rusije" bio neobičan kosmpolita. NJegova čežnja za svetom bez granica izrasla je (rečeno je ranije već da je bio stanovnik šest zemalja, a da je dela pisao na ruskom i engleskom), u sasvim posebnu vrstu. Postao je ne kosmopolita u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, nego u kome se čitav svet, znan i neznan, doživljava kao tuđina. NJegov raj nije bio izgubljen, već ukraden i to osećanje otuđenosti i traćenje života po svaku cenu, oseća se i u ljubavi između sredovečnog profesora i maloletne Lolite.
I američki kritičar Lajonel Trilin smatrao je da je ponašanje Lolite, samo donekle stav Nabokovog svesnog izbora. Jer je i drugi junak, njen sredovečni ljubavnik, isto tako žrtva "demonske prirode" devojčice, žrtva čija ubilačka opsesija premašuje okvire seksualnog i prerasta u "dijaboličko iskustvo", u tragediju koja, na kraju, uspostavlja drugačija etička merila. Zato nije ni čudno što je pri prvom čitanju u SAD, kada je roma odbijen da se štampa, jedan recenzent bio napisao: "Ovom knjigom stara Evropa želi da razgradi mladu Ameriku". Isti termin je upotrebljavan i nedavno zbog Bušovog rata u Iraku kada je "stara Evropa" odbila da šalje vojsku u tu zemlju!
Uvek je pisao, reći će jednom o njemu i Danilo Kiš, kao da posmatra svet sa strane, iskosa, okrećući objektiv kamere ka nekoj srozanoj čarapi na nogama bivše primadone, ka ružičastoj ćeli uglednog generala, prema državnim prstima pesnika - alkoholičara, uvećavao je dlake u nosu ili trule zube kakve dame dok, pregriza sendvič.
Zato će mnogi postaviti pitanje - zašto ovaj večiti putnik po belom svetu i bez prava otadžbine nije dobio Nobelovu nagradu za književnost? Odgovor je napisan u američkom magazinu "Tajm" kad je Nabokov umro, 1977. godine: Nabokov je prešao suviše granica da bi se uklopio u geopolitiku Nobelove nagrade. Ipak, on je čitaocima dao nagradu veću nego što bi je sam ikada iko mogao dobi ti - svoju izazovnu zamršenu prozu, koja čudesno pokazuje da umetnost nije ogledalo okrenuto prema prirodi, nego prizma koja prelama zaslepljujuću stvarnost u nebeske duge mudrosti i osećanja… DUŠAN STANKOVIĆ
Večernje novosti, 09. 03. 2004. - Putevi ljubavi
"LOLITA, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizi u tri kroka niz nepce da, na tri kucne o zube. Lo-Li-Ta".
Tako počinje roman "Lolita" slavnog Vladimira Nabokova (1899-1977), koji će naš list objaviti iduće srede u ediciji "Novosti". Rođen u bogatoj plemićkoj porodici u Petrogradu, Nabokov je napustio otadžbinu posle Oktobarske revolucije i školovao se u Engleskoj. Živeo je u šest zemalja, a u Berlinu od 1920. do 1937, odakle zbog fašizma beži u Francusku, a potom u SAD. Na ruskom će u Nemačkoj kao emigrant, potpisujući se kao Vladimir Sirin, štampati desetak knjiga poezije, priča i romana među kojima - "Očajanje", "Odbrana", "Poziv za gubilište", "Dar", a u SAD na engleskom osim "Lolite", "Adu", "Prozirne stvari", "Pogledaj arlekine"…
Roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg profesora i dvanaestogodišnje devojčice proslaviće pisca, mada je 1954. pet američkih izdavača odbilo da ga štampa. Pošto mu je rukopis vraćen, Nabokov je hteo da ga u očajanju uništi, ali ga je u toj nameri sprečila njegova supruga Vera. Pisac je potom roman poslao engleskom izdavaču koji ga je odmah objavio, ali je kod čitalaca i kritike ostao nezapažen. Godine 1958. "Lolita" se pojavila u SAD i za mesec dana bilo je prodato 150.000 primeraka. Onda su buknule rasprave, pošto je režiser Stenli Kjubrik snimio po ovom delu film sa DŽejmsom Mejsnom i Sju Lajon u glavnim ulogama. Terorizma, kao i pedofilije, tada nije bilo baš zvanično mnogo, ali su ispred bioskopskih dvorana počele da pršte petarde. U nekim zemljama film je zauvek bio zabranjen.
Sumnjičena je i Vera, da je možda ona američka Lolita, "nimfeta", čije pravo ime je bilo Dolores Hejz. Ali, novinari su ubrzo shvatili da je "gospođa Nabokov 38 godina starija od junakinje knjige". Optužili su Nabokova i da veliča pornografiju i pedofiliju. Ti isti njegovi protivnici zaboravili su, međutim, da su se u prošlosti (negde i danas) devojčice udavale u tom uzrastu, da bi umirale od tuberkuloze i drugih pošasti kao višestruke majke u dvadesetim godinama.
Nabokov tu ljubav opisuje:
"Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke."
Mnogi američki kritičari pisali su o delu ovog stvaraoca na različite načine. Neki su smatrali da ima onoliko Nabokova, koliko ima čitalaca. On je jedinstven slučaj pisca u istoriji svetske književnosti koji je s podjednakom virtuoznošću stilske istančanosti i protivurečnih izraza u prostorima dve velike tradicije, ruske i američke. Uostalom sam je voleo da kaže: "Moj razum izražava se engleskim, moje srce ruskim, a moje uho francuskim jezikom". Najveći živi književnik SAD DŽon Apdajk zapisao je još 1964: "Nabokov je najbolji pisac engleskog jezika sa našim državljanstvom. NJegovi romani su jedinstveni u ovoj deceniji i jedva da imaju presedana u celokupnoj američkoj književnosti".
To je rečeno u vreme kada su na vrhuncu čitanosti tada u SAD bila dela nobelovaca Foknera, Hemingveja, Štajnbeka…
Dušan STANKOVIĆ
Večernje novosti 11. 03. 2004. - Knjiga sa najviše naslova
Mihail Afanasjevič Bulgakov: "Majstor i Margarita"
Mihail Afanasjevič Bulgakov dovršio je pisanje svog remek dela, romana "Majstor i Margarita" silom prilika, na dan smrti. Dogodilo se to 10. marta 1940. godine u četiri časa posle podne. Uuprkos velikim bolovima koje je trpeo i gotovo potpunom slepilu, pisac je do poslednjeg dana radio na svom poslednjem delu. Često mu je, na njegovu molbu, žena čitala poglavlja iz romana i on je predlagao ispravke. A kad se čitanje odnosilo na dijalog Hrista sa Pontijem Pilatom, Bulgakov bi uvek živnuo i govori: "Da, to je tako", ili "Ovo bi trebalo ispraviti".
Mihail Bulgakov po profesiji je bio lekar. Kao mladić obavljao je lekarsku praksu u provinciji. Po preseljenju u Moskvu, radio je razne poslove, pa je između ostalog, bio i glumac. Na kraju života ostao je "samo" profesionalni pisac. Kao pisac, Bulgakov je mnogo pisao i još više odbacivao. Malo je otud romana koji su toliko obeležili književnost 20. veka a da su imali toliko redakcija, ispravki i naročito radnih naslova. Mihail Bulgakov bio je poznat po prepravkama i menjanju naslova. Radio je lako i činilo se da je za njega pisanje pre opsesija nego profesija.
RAZLIČITE VERZIJE
I roman "Majstor i Margarita" doživeo je četiri redakcije. Započet je verovatno tokom 1928. godine, a prva redakcija romana dovršena je u maju 1929. godine. Druga prepravka romana pada u proleće 1931. godine, a roman u toj varijanti dobija prvi naziv "Konsultant sa kopitom". Ipak, u to vreme, roman je imao mnogo skromniji i drugačiji izgled nego verzija danas poznata čitaocima.
Konačni oblik "Majstor i Margarita", bez sumnje, dobija tek u jesen 1932. godine, kada Bulgakov otpočinje rad na trećoj varijanti romana. Bile su to po mnogo čemu najmirnije godine za pisca. Primanja su mu se koliko-toliko ustalila, a on se, sa porodicom, izmakao za korak od gladi. Bolest, koja će ga oboriti, dogodiće se tek kroz osam godina, te on u to vreme, između 1932. i 1936. koliko je to moguće, neometan nastavlja rad na romanu.
CRNI BOGOSLOV
U to vreme pisac dovršava posl ednje 37. poglavlje pod nazivom "Poslednji let", kao i pisanje dela "Šta je sanjao Bosoj". Upravo tada roman dobija najviše radnih naslova. Evo nekih, kasnije odbačenih. Bulgakov je razmišljao o sledećim nazivima: "Veliki kancelar", "Satana", "Evo i mene", "Šešir s perom", "Crni bogoslov", "On se pojavio", "Dolazak", "Crni mag" i još jednom, nešto u izmenjenom vidu naslov iz 1931. godine, "Konsultantovo kopito".
U trećoj verziji rukopisa znatno je osnažena linija Margarite, te će to verovatno i uzrokovati konačni i jedini mogući naslov Bulgakovljevog remek-dela: "Majstor i Margarita". ALEKSANDAR GATALICA
Politika 12. 03. 2004 - Ljubav ne prolazi
Zoran T. Jovanović: "Na dnu smeha leže suze"
Istinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi „Na dnu smeha leže suze”, koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih.
Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove „Majke hrabrosti”, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami „Tri lista deteline”, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori „Veselih večeri” Radio-Beograda, lutkarskih priredaba za decu, kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina.
Karikiranje pojava
- Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh… - kaže Branka Veselinović.
U toj komičarskoj glumičinoj crti, krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. „Na dnu smeha leže suze” stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije do smeha, ali čini to iz urođenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života.
- Najdraže mi je kada me ljudi pozdrave na ulici ili kada zovu da ponude pom oć za decu u domovima i bolnicama. Ali, gotovo da uvek osećam tremu pred dečjom publikom, jer znam da pred njima imam misiju, da treba da im kažem da ne psuju ili da pažljivo prelaze ulicu. Svoju urođenu govorljivost koristim podjednako u pozorišnim predstavama, ali i kada treba da dobijem prilog za decu. Ključ moga života je humanizam - kaže Branka Veselinović.
Decenije umetničkog rada.
Ni sada, u sedmoj deceniji umetničkog rada njoj ne ponestaje energije da glumi i da sakuplja sredstva za Fond Branke i Mlađe Veselinovića, za invalidnu decu. Obilazi invalide, stare, bolesne, napuštene mališane. Kao doživotni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, igra u predstavi „Skup” Marina Držića, a u režiji Jagoša Markovića. Ne razdvaja se od svojih lutaka i, naročito od Eskima Sarmika, lutke koju je dobila u Moskvi 1956. godine od Sergeja Obrascova, direktora Centralnog pozorišta lutaka. Kao što to i knjiga Zorana T. Jovanovića pokazuje, mnogi sa zahvalnošću pamte uloge, dobročinstva i humanost Branke Veselinović, dobitnika 70 plaketa, tri odlikovanja i pet umetničkih nagrada.
Da Branka nikada ne posustaje, dokaz su i reči reditelja Jagoša Markovića:
- Kako je samo prepuna dvorana pozdravlja na kraju predstave „Skup!" I u „Stupici" i u Sloveniji, i gde god smo igrali, kad se ona sama pokloni - zagrmi aplauz. Ja sam srećan što sam tu, što sam deo tog čina, te prelepe razmene, i što mi uvek i uvek taj pljesak potvrđuje da u pozorištu teče neko drugo vreme, da pozorište sve pamti, rečju, da ljubav nikada ne prolazi. M. VULIČEVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 03. 2004. - Tragom mrtve princeze
Kenize Murad: "Tragom mrtve princeze"
Topla ljudska priča o turskoj princezi Selmi uvodi čitaoce u najskrovitije odaje turskog dvora i indijskih palata iz prve polovine dvadesetog veka. – Novo izdanje svetskog bestselera, čija je autorka unuka sultana Murata, stiglo u novosadske knjižare.
Novosadska izdavačka kuća “Rubikon” nedavno je objavila roman “Tragom mrtve princeze”, autorke Kenize Murad, koji je s francuskog prevela Tamara Andrić. Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom.
– Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat – objašnjava prevodilac Tamara Andrić. – Knjiga nam približava istoriju prve polovine dvadesetog veka na jednostavan, ljudski način i otvara nam vrata najskrivenijih odaja turskog dvora i raskošnih indijskih palata. Osim toga, ovo je priča o samosvesnoj mladoj ženi, nezavisnog duha, u kojoj se neprekidno odvija unutrašnja borba Istoka i Zapada, strogih običaja koji su joj nametnuti poreklom i evropskog načina života koji je neodoljivo privlači.
Kenize Murad je rođena u Parizu, neposredno pred Drugi svetski rat. Odrastala je u različitim društvenim sredinama, od diplomatskih krugova do samostana. Nakon studija psihologije i sociologije posvetila se novinarstvu. Putovala je mnogo i pisala članke o ratovima u Libanu i revolucijama u Iranu i Etiopiji.
Novinarstvom je prestala da se bavi da bi se posvetila pisanju. Nakon romana "Tragom mrtve princeze", napisala je i autobiografsko delo pod naslovom "Badalpurški vrt", u kome je opisala svoje odrastanje i mladost. Roman “Tragom mrtve princeze” dugo je bio bestsel er u svetu, a autorka je u jednom intervjuu objavljenom pre dve godine, priznala da je punih jedanaest godina živela od prihoda od svog prvenca.
“Tragom mrtve princeze” je prva knjiga koju je “Rubikon” izdao. Ova mlada izdavačka kuća najavljuje još mnogo izuzetnih naslova vrhunskog kvaliteta i svetskog renomea.
– Počeli smo ovim sjajnim bestselerom i trudićemo se da i svako sledeće izdanje bude jednako interesantno i vredno – kaže Tamara Andrić. – Čitaocima ćemo uskoro ponuditi i druga dela, trenutno veoma aktuelna u svetu.
Uskoro biografija Kurta Kobejna.
U izdanju “Rubikona” uskoro će izaći biografija Kurta Kobejna, koja je zasnovana na više od 400 intervjua i odlomaka iz Kobejnovih dnevnika. U njoj će čitaoci pronaći i njegove pesme i porodične fotografije. Osim ove knjige, u pripremi su i roman “Mačor”, kanadskog pisca Iva Bošmena, koji je protekle decenije prodat u preko milion primeraka u celom svetu, zatim zbirka razgovora s velikim lingvistom Noamom Čomskim, objedinjenih pod naslovom “Propaganda i javno mnjenje”, kao i roman “Pedro Paramo”, za koji je meksički pisac Huan Rulfo nagrađen Nobelovom nagradom.
Izdavačka kuća “Rubikon” najavljuje i Sent-Egziperijevog “Malog princa”, u prevodu Tamare Andrić, u sasvim novom, originalnom izdanju. B. JANJUŠEVIĆ
Pobjeda 12. 03. 2004. - Snevno ozarenje
Olivera R. Vuković: “Krug života”
U pjesničkoj knjizi Olivere R. Vuković (Bijelo Polje, 1975-2001) „Krug života”, posthumno objavljenoj, potvrđuje se jedna iskonska mogućnost - priroda njenog talenta u krajnjem ishodištu sintetizovanih ličnih i kolektivnih iskustava. Krećući se pravcem svjesno izabranog napora da se iz najdubljih slojeva životnih ukrštanja izdvoji njegov najizrazitiji dio - pjesnikinja snagom ličnog senzibiliteta gradi upečatilj poetski iskaz: „Crna tačka /početak/Lavirint/nastavak/. Gdje li je kraj…”
Pisanje kao dvostruki okvir, dvostruka ograda - odbrana od spoljašnjeg svijeta čiji se tamni odrazi reflektuju u unutrašnjosti hipersenzibilnog pjesničkog bića i preobražavaju u djelić spasonosnog jezičog znaka - ostvaruju se kroz lirsko-melodijsku strukturu pjesničkog glasa, kroz raspon emocionalnog variranja od ushita do potpunog zatamnjenja.
- Može li se u napisima, u slovnom, u rukopisnom, u snevnom znaku pjesme - spoznati nevidelica s one strane snivanja, drhtaj s onu stranu Tajne?
- Može li se mrak što jezu stvara preimenovati u sistem poetičkih pravila tvoreći novu potpunost, stvarnost nad zamkama stvarnosti, u savršenu mistifikaciju apsolutnog pjesničkog bića?
- Može li se vlastitom osjećajnošću obuhvatiti i sagledati ovo tkanje što život jeste, ova „smenjivanja ništa i sve”, i ispisati senzibilitetom bića od Tvorca izabranog, snagom svog dara u mjeri svoje duše - simetrija vječnosti i da se tekstom, bigrafijom srca, ostavi zapis u vremenu o sebi i prosijavajući dragocjeni znak o sebi u vremenu.
Potvrdan, i nadasve, snažan odgovor, odgovor koji je plaćen vlastitim životom, ovaplotio se u ovoj knjizi, pišući se njenim dahom i dahom Zlosluta, dahom kobi koja je nemilice i surovo zaustavila, presjekla drhtaj i treptaj njene ruke.
Dubina pjesničkog duha u konačnom sveobuhvatu, i iščitavanje svijeta, u odgonetanju životne smislenosti, u razjašnjavanju metafizičkih odrednica - usmjerila je i njeno poetsko sočivo na ponorne dubine tame i uznesene visine svetlosti, na kretanje životnom ivicom kruga od tačke A do tačke B, od krletke ovovremenog lavirinta do spasonosnog pjesminog okrilja.
Relacija u kojima je Olivera R. Vuković gradila svoju pjesmu kreću se od protivurečnosti, od suprotnosti i podjeli na svjetlo i tamno, na ružno i lijepo, dobro i zlo, sve do konačnog preokreta, do završne pjesničke spoznaje - preimenovanja u snevno ozarenje, u trag ka iskonskim dubinama jezika i obilja značenja koja se naziru u dušinim treptajima: „San me obori/java nesta/Ugledah svetlos/sunce me poziva./Jauk mi otvori srce, a/glas pobjedi muk. / Oslobodih se/ osjetih spokoj./Java zavlada, a /treptaj duše / vaskrsnuše na istoku/".
Naslovi Oliverinih pjesama - iskazi su najbitnijih činilaca življenja: „Svetla pesma”, „Pitanja”, „Srcem progledah”, „Suze nebesa” „Treptaj duše”, „Bol rođenog”, „Cena”, „Opominjujuća svirka”, „Trag - ulančavaju spletene slike realnosti u ocjenu prostorno-vremenskog doba u kome smo se zatekli sa svim paradoksima. Ono što je bitna oznaka ovih pjesama je njihova semantička otvorenost prema životnom središtu koje zrači sumnjom.
Rastojanje između života i smrti, daljine stravnog neba koje su je iz stvaraoca pjesme preselile u pjesmu, u njeno tamno, do krika zemlje ozarenje, u bolno pulsiranje pjesminih niti, onog tkanja što i jeste samo ovaj život - u pjesničkoj knjizi „Krug života” izjednačili su se sa životom samim. MILICA KRALJ
Pobjeda 12. 03. 2004. - Putovanje kroz mitove
Miraš Martinović: "Teuta"
Izdavačka kuća „Geopoetika” objavila je drugo, dopunjeno, izdanje romana „Teuta” Miraša Martinovića, osam mjeseci nakon prvog, u rekordnom roku rasprodatog, izdanja. Dopunjenu verziju „Teute” Martinović obogaćuje novim detaljima vezanim za ovu uvijek intrigantnu i zagonetnu kraljicu - kroz njenu ličnu ispovijest, pisanu na pergamenama, a pronađenu mnogo vjekova nakon što se ona ostvarila u svom zemaljskom obličju i živjela na ovoj zemlji, bila njena kći - ljepotica i gospodarica.
- Dopunjeno izdanje „Teute” biće još jedan izazov za čitaoce, poklonike njene ljepote i mitske snage, koja je postala poslovična, pa samim tim i vječna, kaže ovim povodom Martinović. Njena lična ispovijest, ispovijest žene, ljubavnice, kraljice, velike sveštenice treperila je na fonu opšteg trajanja i kolektivnog sjećanja, da bi se ponovo ostvarila, kao dodatak ove knjige. Sve što se danas ostvari - juče je bilo. Bilo je nekada. I kao takvo ostavilo je svoj eho, zračenje i značenje. Dubina i snaga pojedinih, istina rijetkih ličnosti je tolika, a sa Teutom je to sigurno slučaj i potvrda, da one postaju simbol, kojima svako vrijeme i stoljeće daje sopstveno obilježje, pa samim tim i novu snagu, trajanje i življenje... I nakon što sam napisao knjigu o njoj, pa nekako i uobličio njenu mitsku snagu, ili se barem učinilo da jesam, vidio sam da je opet i stalno izazov. Novi izazov koji traži novu svjetlost i nova tumačenja. Ona je duh ovog podneblja, svjetskih zbivanja onog, ali svakako i ovog vremena, smatra Martinović

NIN 12. 03. 2004. - Male smrti
Enrike Vila-Matas: "Bartlbi i kompanija"
Ovu sintagmu iz naslova upotrebio je Miško Šuvaković govoreći u ciklusu predavanja “O smrti slikarstva” u Domu omladine. Njegova ideja je, na prvi pogled, bila sasvim jednostavna. Ova “smrt slikarstva”, o kojoj se danas toliko govori na svim stranama, pošto slike koje se danas još uvek slikaju, nisu naravno one iste koje je naslikao Velaskez ili Sezan, koji i sam ima naslikane lobanje (slika za koju nisam znao) u ciklusu “mrtvih priroda”. Tako se ovaj kritički osvrt na Matasovo delo mogao zvati, a nije, “Sezanove lobanje”. Jer, slike koje se danas proizvode na štafelaju, dolaze posle otkrića fotografije i u virtuelnom ekranskom okruženju koje je promenilo naše opažanje, kao i samu sliku. Ova “smrt slikarstva” je zato, u stvari, poredak ovih “malih smrti”, što oduvek prate slikarstvo, deo su njegove prirode ili idioma a ne neki naročiti epohalni događaj u njegovoj savremenoj istoriji, kako to danas izgleda mnogim istoričarima. Ono što je u teorijskom pogledu značajno, jeste prodor verbalnog u slikarsku imaginaciju, prodor koji razara samu instituciju slikarstva, kako je naziva Peter Birger.
Nisam slučajno pomenuo Šuvakovića, ili Birgera, pošto su ove “male smrti”, ili ovaj “prodor verbalnog” (XX vek je bio vek manifesta i teorijskih traktata, bez kojih umetnost XX veka nije moguće razumeti), jer o ovim “malim smrtima” u književnosti i filozofiji, povodom Sokrata, piše i španski autor Enrike Vila-Matas u ovom eseju bez preciznog žanrovskog određenja. Drugi moj sagovornik mi je zamerio da Matasovo delo i ne spada u filozofiju nego u književnost, što na prvi pogled može biti tačno. Ali, opet, šta je danas književnost a šta filozofija, pošto ovaj proces “malih smrti” podjednako nagriza i jedan i drugi stil pisanja? Jer, tema Matasovih “beleški uz tekst koji ne postoji” jedno je od mnogih šizofrenih oboljenja, koje se naziva “agrafija” ili nesposobnost za pisanje, bolest od koje su oboleli ne samo mnogi pisci, ili na primer Platonov učitelj (Sokrat), koga su nazivali “šaljivdžija iz Atine”, pošto je igrao bos po trgovima Atine i leti i zimi i patio od halucinacija. Matasova ideja je, štaviše, da je agrafija sama suština književnosti i filozofije, pošto su Bartlbi bića ispunjena dubokim negiranjem sveta, koje iz onog procesa koji je Šklovski nazvao “očuđavanjem” proizvodi i književnost i filozofiju. Ovi srećnici su svoje ime dobili po pisaru Bartlbiju, kancelarijskom moljcu iz priče Hermana Melvila, koji je i sam na kraju oboleo od ove neobične “bolesti” koja proizvodi pisanje, iz ove negacije ili bolesti.
Da odam na kraju priznanje uredniku ove edicije koja se zove “Posle Orfeja” - aluzija na Mišićevu ediciju “Orfej” je očigledna - Aleksandru Jerkovu, pošto su ovi agrafični Bartlbi, koji boluju od ovih stvaralačkih “malih smrti", istovremeno "raskomadani", kako je pisao Ihab Hasan sredinom prošlog veka. Mala smrt proizvodi male komade. To nije drugo do pripovedanje poetike, filozofiranje filozofije, slikanje slikarstva ili muziciranje muzike u ovom metapostupku, ili tehnici, ili stilu, o kome je Jerkov pisao u svom ogledu “Od modernizma do postmoderne” iz 1991. godine. Ogledu kojem je od stila važnija precizna dijagnoza bolesti o kojoj je pisao izvanredni Enrike Vila-Matas Bolesti koju precizno nazivam postknjiževnost ili postfilozofija.
Nenad Daković
NIN 12. 03. 2004. - Eseji o poeziji
Saša Radojčić: "Providni anđeli”
Autor četiri pesničke knjige, Saša Radojčić (1963) sa uspehom deluje kao kritičar i esejista. Povod ovom osvrtu, njegova prva zbirka eseja sadrži tekstove o stvaranju petnaest pesnika, markantnih predstavnika bezmalo svih naraštaja srpske poezije druge polovine dvadesetog veka. Predmet njegovog zanimanja su većinom pesnici koje (ne ulazeći ovde u tipološke nijanse), s različitih ali dovoljno jakih razloga, brojimo u moderne.
U Radojčićevoj praksi se lepom merom ispoljavaju prednosti otvorene, fleksibilne i adaptabilne, esejističke forme. Njegov analitički tekst može da bude podstaknut ciglo jednom pesmom (Popinom, ili Ristovićevom, na primer), ili čak potrebom raščitavanja jednog simbola (u Vukadinovićevom pevanju). Kadgod se razvija u prostoru prividno omeđenom trima pesmama (Lalićevim, ili Tešićevim), a ume da bude koncentrisan i na jednu ali temeljnu komponentu pesničkog dela (Hristićevog, Radovićevog, Novakovićevog). Učinci tumačenja veoma su vredni bilo da mu je tema priroda radikalnog preokreta u pesnikovom stvaranju (Negrišorčevom, ili Karanovićevom), ili diferenciranje nekolikih etapa stvaralačkog stasavanja (u pevanju D. J. Danilova)... Očigledno, celinu opusa kojim se bavi njegov esej nije nameran da obuhvati, ali je ona sasvim zadovoljavajuće nagoveštena.
Radojčić, bez sumnje, ima u vidu stanovišta koja su, na istim predmetima, prethodnici zastupali, ali se vrlo brzo od njih odvaja sopstvenim smerovima. I koncepcijski i metodološki. Recimo, u Lalićevim pesmama iz zbirke Pismo, koja nije poput Četiri kanona viđena kao primerno religiozna on uočava nijanse značenja sa religioznom, hrišćanskom komponentom. Klasično u Hristićevom pevanju ne potvrđuje se, po njegovom mišljenju, na motivsko-tematskom planu, već usmerenjem na kulturne vrednosti, na umetnost kao "mesto sklada".
Prelamanje iskaza, različitih po iskustvu iz kog ishode, opservirano je u Radovićevoj poeziji - Radojčić insistira na odnosu pesničkog i filozofskog načina govora. Specifičnost Novakovićevog verizma ovaj esejist sag ledava u prisustvu vajkadašnje potrebe pesnika da, etički i moralistički, govori “u ime kolektiva”. Imenovana kao “lirska hronika” svakodnevlja, Maksimovićeva poezija prevashodno Radojčića zanima u perspektivi pesnikovog “samotematizovanja pesme”. U središtu tumačenja Negrišorčeve poezije je preobražaj nekadašnjeg zastupnika neoavangardne poetike u pesnika religijskog i patriotskog nadahnuća.
U kontekstu isticanja tematske raznovrsnosti i specifičnosti Radojčićevih eseja neophodan je jedan dodatak. Podjednako je, naime, ovaj tumač poetskih tekstova kompetentan kad analizira jezičko-stilska, semantička, ili formalna njihova svojstva, kad interpretira istorijske, religijske, ili filozofske ideje. Upoznat sa tekovinama modernih kritičkih škola, ponajviše je on sklon kombinovanju plodonosnih iskustava različitih metoda... Ukratko, njegovi tekstovi čine razložnom ovakvu završnu konstataciju: kritičko-esejistički sektor savremene srpske književnosti u Saši Radojčiću dobija višestruko primernog predstavnika. BOGDAN A. POPOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 13. 03. 2004. - Izlog knjiga
Svetlost u naletu, Korekcije i Zaklon i drugi eseji
Postoje knjige koje se nametnu, iznenada, a njihovo prisustvo u javnosti je najrazličitije. Od svesrdnog prihvatanja, do totalnog ignorisanja. Najviše o njima govore: dežurni kritičari, desna i leva smetala, prišipetlje i dobro obavešteni laici, oni koji nisu ništa videli, ali o tome znaju sve. Čitanje je već drugi padež i sekundarna delatnost. Naša kulturna javnost, najčešće, uživa u arbitrarnom nečitanju. Zato ovaj put izdvajamo tri knjige, sa kojima se, svakako, treba bliže upoznati. A to je već posao…
VOJISLAV KARANOVIĆ, “SVETLOST U NALETU”, PLATO, BEOGRAD, 2003. STR. 62
Šesta pesnička knjiga Vojislava Karanovića ( Subotica, 1961), “«Svetlost u naletu»”, označena je kao prekretnička, ne samo za ovog novosadskog pesnika, nego i za savremenu srpsku poeziju. Ovenčana je sa dve visoke nagrade, najpre “«Vitalovom»”, a malo zatim i nagradom “«Meša Selimović”», kao najbolja knjiga u 2003. po izboru kritičara «”Večernjih novosti»”.
U 38 pesama, koje su se već pozlatile, Karanović pokazuje plodotvorno dejstvo suptilne pesničke imaginacije, diskretne metaforičnosti i postmodernističkog promišljanja pesničkog čina. Da nije ovog poslednjeg, reklo bi se, ništa novo i epohalno. Celi pesnički pokreti, a među njima najzrazitije imažizam, borio se protiv apstraktnog jezika, zalagao za nalaženje prave težine reči, prezicnu i konkretnu vizuelnu sliku i jasno izražen detalj. Između 1912. i 1917. godine time su se izrazito bavili: E. Paund, E. Hjum, E. Louel, V. K. Vilijams, K. Sandberg i toliki drugi. Kataloge sugestivnih slika nastavio je T. S. Eliot, itd. I mi smo imali takve pesnike: od Momčila Nastasijevića, Aleksandra Ristovića, do Stevana Raičkovića i drugih.
Sve su to poznate stvari, ali u korekcijama i intervencijama V. Karanovića one su zazvučale kao otkrovenje. Zato je razumljiva opreznost samog pesnika, izražena i na nedavnoj promociji u Novom Sadu, nasuprot pomalo i navijačkim kritičarskim oduševljenjima: još nije sve rečeno…
DŽONATAN FRENZEN, “KOREKCIJE”, LAGUNA, BEOGRAD, 2003. PREVOD G ORAN KAPETANOVIĆ, STR. 487
Svetski kritičari “«Korekcije”» upoređuju sa “«Budenbrokovima»” Tomasa Mana. Kažu da je to sveobuhvatni roman za novi vek. Ovenčan je nagradom kritike za najbolji roman 2001. Sve sami hvalospevi. Do njih je Frenzen bio poznatiji po brojnim esejima u kojima je ovako lamentirao: - Pisac mora sve više da daje čitaocu koji ima sve manje vremena za čitanje. Gde pronaći energiju za bavljenje kulturom koja je u krizi, kad se kriza sastoji u nemogućnosti bavljenja kulturom.
A onda se i njemu posrećilo. Našao je svoj glas i napisao porodičnu sagu, razobličio američki san i uposlio svog čitaoca. Ceo svet i život su samo niz korekcija i sva drama se odvija na kratkoj relaciji prihvatanja i odbijanja. Struktura cele kulture, ali i drugih područja je pogrešna, i sve se svodi na održavanje mentalnog zdravlja, a ono se ovde definiše kao sposobnost učestvovanja u potrošačkoj ekonomiji.
I kada kupujem terapiju kupujem kupovanje – primećuje jedan od junaka Frenzenovog romana, koji nas iz prve ruke uvodi u globalne muke novog sveta i domete američkog savremenog romana. Korisno i poučno. Sve od pisca koga je časopis New Yorker uvrstio na listu “«Dvadeset pisaca za 21. vek"».
ĐORĐE D. SIBINOVIĆ, “ZAKLON I DRUGI ESEJI”, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 99
Beogradski advokat Đorđe D. Sibinović u svojoj drugoj knjizi eseja, takođe, se bavi izvesnim korekcijama, ali u sferi mišljenja i hrišćanskih vrlina. U nekoj vrsti prologa on zapisuje:
- Ima li posle Sokrata istine, i učitelja, da li je moguće napisati ili opevati išta više posle “Gilgameša”? Verovanja u moguća otkrovenja i postojanja druge, još neotkrivene istine, ispunjavaju čovekovu ideju o njegovoj bitnosti. Sa svešću ili sa neoborivim iskustvom da čovek ne može ništa bitno doprineti razotkrivanju «velike tajne» i zaustavljanju njegovih moći na nivou rešavanja aktuelnih zagonetki vremena, bio bi proizveden potpuni gubitak realnosti kakav postmoderna nije opisivala i otuđenje kakvo marksizam nije ni naslutio. Ono što je ipak m oguće, čak i unutar antropološkog pesimizma, je pravo na put i putovanje do cilja koji se samo posebnim, izabranim i jedinstvenim razotkrio kao rezultat i smisao, i u istoriji, i u našoj predstavi.
A Sibinović je uistinu na putu, u stalnom duhovnom dijalogu i polemici iz jednog zanimljivog i neuobičajenog ugla. Bar za naše, izdavačke, prilike. M. ŽIVANOVIĆ
Danas 14. 03. 2004. - Vernon Gospod Litl
DBS Pjer: "Vernon Gospod Litl"
U okviru poznate biblioteke "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga je objavila roman DBC Pjera "Vernon Gospod Litl". DBC Pjer, čije je pravo ime Piter Finli, dobio je za ovo delo Bukerovu nagradu za 2003. godinu, kao i nagradu Vitbred za najbolji debitanstki roman. "Vernon Gospod Litl" je crnohumorna priča o tinejdžeru iz Teksasa, koji je nepravedno optužen za masakr šesnaest školskih drugova. Ubica, koji je pod dejstvom droge izvršio ovaj maskar, počinio je i samoubistvo. Zajednica željna osvete usmeriće svoj gnev na Vernona, čija je nevinost nebitna za osvetnički nastrojen grad, surove medije i sirove strasti.
Radivoje Mikić, urednik u Narodnoj knjizi predstavio je ovu knjigu novinarima i istakao da je pred nama britak, pikarski, crnohumorni roman, koji stilski perfektno uspeva da demaskira savremeno društvo i masovnu kulturu. DBC Pjer beskompromisno, cinično, ali i duhovito, piše o Vernonovoj zaljubljenoj i vazda odsutnoj majci, Vernonu koji saznaje da je oslobođen lažne optužbe u momentu kada se našao na električnoj stolici, profesorima koji bi najradije predavali pedofiliju, domaćicama koje su kritički nastrojene prema svemu osim prema sebi... Prema jednom od kritičara, ovaj roman je "kao da su Ozbornovi pozvali Simpsone na rundu piva, a Don de Lilo je svratio da im pomogne da napišu pesmu za Eminema". Za prevod sa engleskog pobrinula se Svetlana Seferović, a pred čitaocima je pisac koji je stigao da bude kokainski zavisnik, prevarant, preprodavac automobila i - uspešan pisac. Ne zaboravimo, "Vernon Gospod Litl", dvostruko nagrađeni roman, njegovo je prvo delo. S. DOMAZET
Večernje novosti 14. 03. 2004. - Pisan u tajnosti
Mihail Bulgakov: "Majstor i Margarita"
ROMAN "Majstor i Margarita" pisan je gotovo u tajnosti. Bulgakov je između 1928. i 1931. godine prijateljima čitao samo odlomke. Poslednjih godina piščevog života u dovršavanje ovog remek-dela bila je upućena samo piščeva supruga Jelena Sergejevna i delimično njena sestra Olga Bokšanska. Ipak, u radu na romanu Mihailu Bulgakovu pomagala je jedino žena. "Poslednjih dana pred smrt", seća se Bulgakovljev kolega, lekar Semjon LJanders, "Mihail Afanasjevič je svojoj ženi diktirao ispravke poglavlja svog poslednjeg velikog romana. Nije sam mogao da piše, soba mu je bila zamračena, ali je svaka njegova reč bila ozarena".
Kada je pisac umro, sa romanom su se upoznali mnogi iz umetnikovog okruženja. "Majstora i Margaritu" su u rukopisu, nakon Bulgakovljeve smrti pročitali i Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin (našim čitaocima poznat po romanu "Pred ogledalom"). Jelena Sergejevna se zavetovala mužu da će roman objaviti kad-tad i to je učinila.
Roman "Majstor i Margarita" najpre se pojavio nekompletan, što je bilo tipično za sovjetska cenzorska vremena. Štampan je u dve sveske časopisa "Moskva", u broju 11 za 1966. godinu (stranice 6. do 130. časopisa) i u broju 1 za 1967. godinu (stranice 56. do 144). Deo neobjavljenih poglavlja doštampan je naredne godine na ruskom jeziku i izdat u Bernu, u Švajcarskoj. Delo je potom kompletno štampano u ruskim emigrantskim krugovima u inostranstvu, u izdanju frankfurtskog preduzeća ruske literatura "Setva" ("Posev"). Tek 1973. godine objavljena je u SSSR-u kompletna verzija romana i od tada on počinje da živi ne samo svoj literarni, već i teatarski i filmski život.
Delo "Majstor i Margarita" doživelo je mnoštvo dramatizacija u svetu i u Bulgakovljevoj otadžbini. Postavljeno je u moskovskom Teatru na Taganki (premijera 6. aprila 1977, reditelj Juri LJubimov), na maloj sceni Hudožestvenog teatra pod nazivom "Bal uz sveće" godine 1984, pa i u nas, na sceni Narodnog pozorišta (premijera 6. aprila 1982, režiser Aleksandar Petrović). Roman Mihaila Bulgakova više je puta filmo van, a režiseri su bili Andžej Vajda i već spomenuti Aleksandar Petrović Kompozitor Slonimski, prema motivima romana, tokom sedamdesetih sačinio je libreto i komponovao operu "Voland".
Ono što je za recepciju ove knjige daleko važnije jeste da je roman "Majstor i Margarita" najispitivaniji i najviše komentarisan od svih sovjetskih dela dvadesetog veka. Literatura o "Majstoru i Margariti" danas se meri hiljadama stranica i pisana je na ruskom, srpskom, nemačkom i engleskom jeziku.
Aleksandar GATALICA
Večernje novosti, 14. 03. 2004. Genijalno ruganje
TUŽNA sudbina romana "Majstor i Margarita" poklapa se sa prilikama u kojima su publikovana mnoga dela napisana u Sovjetskom Savezu. Nije drugačije moglo ni biti, jer ova knjiga netipična je za vreme kada je napisana. Prikazati Volanda, nečistu silu koja dolazi u Moskvu i izvrće ruglu sav socijalistički poredak, bilo je za ono vreme u najmanju ruku hrabro. "Majstor i Margarita" ima, međutim i drugu, lirsku liniju. Ova priča vezana je uz Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog, onog što je zaostalo za prošlim presocijalističkim vremenima. Čitava savremena priča to, kako se obično zove "Jevanđelje po Volandu", preseca se pričama iz Hristovih vremena i vladavine Pontija Pilata. Ovakva knjiga nije mogla biti štampana 1940. godine u SSSR-u, već tek krajem 1966. i početkom 1967. godine. Možda bi interesantno bilo pogledati u kakvoj je duhovnoj klimi završeno, a u kakvoj štampano ovo remek-delo, uz "Arhipelag Gulag" i "Doktora Živaga" najznačajnije knjige na ruskom jeziku 20. veku.
Godine 1940, Bendžamin Britn komponovao je Violinski koncert, a Stravinski, najveći ruski kompozitor u izgnanstvu, čuvenu Simfoniju u Ce-duru. Le Korbizje projektovao je zgradu Ministarstva zdravlja u Rio de Žaneiru, a Valter Gropijus dovršio nacrt čuvenog Pensilavanijskog paviljona na Svetskoj izložbi u NJujorku. Svet je ušao u drugu godinu Drugog svetskog rata, a Nemačka je blickrigom kroz Belgiju zaobišla neosvojivu Mažino-liniju i ušla u Parizu. De setog maja 1940. Vinston Čerčil postao je premijer Britanije.
Godine 1967, kada je knjiga "Majstor i Margarita" objavljena, Šostakovič je u SSSR-u dovršio Drugi klavirski koncert, a na Zapadu Štokhauzen svoje verovatno najpoznatije delo "Himne". Marina Abramović te godine prikazala je svoja prava konceptualna dela. Ista godina, videla je društvena komešanja u mnogim zemljama zapada.
Možda bi trebalo potrošiti mnogo vremena da bi se uporedile ove dve neslične godine, ali nešto se odmah nameće. U jedno vreme dovršen je roman "Majstor i Margarita", a u neko sasvim drugo štampan. Dvadeset sedam godina prošlo je od završetka rada na delu i njegovog štampanja u celosti u SSSR-u. U vreme kada je Bulgakov umro, Sovjetski Savez još je s pomešanim strepnjama i velikom ljubavlju gledao na generalisimusa Staljina. Godine 1967, kada je knjiga publikovana, zvršila se era Hruščova i već otpočela stabilna vladavina najdugovečnijeg generalnog sekretara sovjetske partije Leonida Brežnjeva.
Šta bi Bulgakov kazao da je mogao da vidi sve te godine, od one kada je umro, do one kada njegovo majstorsko delo postaje popularno, najpre u emigrantskim ruskim krugovima u Nemačkoj, a potom i u domovini? Pisci ne mogu znati kakva će biti sudbina njihovih knjiga, naročito ne posle smrti. I Bulgakov je bio književnik koji je želeo promene u svom vremenu. Mislio je pisac "Majstor i Margarite" da je bez Boga ruski narod "izgubljen" i da mu ga može vratiti samo literatura i molitva. Prema ovome, Mihail Afanasjevič bio bi ravnodušan na uspeh "Majstora i Margarite" koji se dogodio daleko iza vremena u kojem je autor mislio da će ovom velikom knjigom nešto promeniti. ALEKSANDAR GATALICA
Dnevnik - Novine i časopisi 14. 03. 2004 - Drama srpskog teatra
Žorž Popović: "Srpska pozorišta”
Da bi se napisala jasna, slojevita i multidisciplinarna (graditeljska, teatarska, kulturološko-istoriografska) studija o istoriji srpskog teatarskog bitisanja, osnovna pretpostavka je da autor mora da bude duboko ogrezao u ovoj kompleksnoj materiji. U svojstvu profesora na FDU u Beogradu, kao inženjer arhitekture, projektant, teoretičar i esejista bogatog opusa, vrsni i nepristrasni polemičar interdisciplinarne erudicije, te autor zapaženih knjiga, pored ostalih i kapitalne studije „Istorija arhitekture pozorišta Jugoslavije i Evrope” (1986), autor Žorž Popović se javlja kao „kompetentan arbitar” u oblasti pozorišne problematike uopšte, posebno u sferi funkcionalno-strukturalnog i morfološko-arhitektonskog uobličavanja objekata.
Osećaj za epohu
Naoružan strpljenjem i akribijom eksperta pozorišne fenomenologije, Popović ponire u retke raspoložive dokumente ranijih epoha, da bi na osnovu selektivnog, analitičnog i kritičnog pristupa, temi pristupio sveobuhvatno, ne odstupajući od osnovnih premisa naučnog istraživanja. Pri svemu tome istraživač uviđa da u toj zbirci prikupljene građe, često manjkaju delovi, da su neki već objavljeni podaci nepotpuni, nejasni, pogrešni, tendenciozno prećutkivani ili preuveličavani, kako bi se istorija našeg teatra učinila uverljivijom, a naša kultura, kroz još jedan svoj segment, dovela u razinu izvornih i autentičnih evropskih tekovina. Autoru u takvoj situaciji ostaje da svoje tvrdnje i prikaze bazira na originalnim dokumentima, koristeći materijal iz „druge ruke” samo onda kada je nedostajao ili bio nedostupan izvor, bio on sastavljen od arhivskih spisa ili planova i slika zgrada-teatara. U slučajevima kada se nedostatak izvorne građe nije mogao nadoknaditi ili premostiti, on se ostvarivao na osnovu svih dostupnih dokumenata koji toj rekonstrukciji mogu poslužiti, pri čemu se traži autorova velika objektivnost, osećaj za epohu u kome je objekat stvaran, bez ulepšavanja, friziranja raspoloživih „činjenica”, računajući sa tim da bi se jednog dana možda mogli otkriti ne ki dokumenti, koji će potvrditi pretpostavke istraživača, ili opovrgnuti njegova tumačenja.
Tako autor promišljeno upotpunjuje vrlo zanimljivu materiju i uspešno rekonstruiše stanje, atmosferu, običaje, odnose i događaje, da bi koristeći račune, pisma, akta, „nađene u prašnjavim arhivama”, upotpunjavao praznine u priči o srpskom teatru, ali pružio i vrlo indikativne podatke o nivou pismenosti, tehničke i svake druge kulture date epohe. U ovim delovima knjige dolazi do izražaja autorovo izvanredno poznavanje arhitektonskih problema neraskidivo vezanih uz pojam teatra, koji upravo nedostaju našim savremenim teatrolozima i pozorišnim istoričarima.
Misija pozorišta
Polazeći od srednjovekovnih pozorišnih družina pa sve do pregleda teatarskih zbivanja u 18. i 19. veku, autor, pod uticajem same strukture pozorišne predstave, poglavlja knjige naziva činovima, svedočeći na taj način o postojanju jedne stvarne drame - drame evolutivnog razvoja našeg pozorišta, polazeći od raznih poteškoća počev od prostora igre, koji su čas bili improvizovane kulise koje su se raspadale i palile, sve do objekata koji se nisu uspeli sagraditi ili čiji su ktitori bili uklanjani i ubijani.
Uprkos nepovoljnim okolnostima, pozorišta su se realizovala, upornošću onih nosilaca ideja koji su shvatili značaj ovih institucija kao važnog dela kulturne nadgradnje. Naime, vrlo brzo se shvatilo da se širem auditorijumu, putem pozorišnog čina, omogućavalo prenošenje naprednih ideja mlade inteligencije o borbi za slobodu, o ujedinjenju, žrtvovanju za ostvarenje pozitivnih ideala ili stvaranju i vođenju modernog građanskog društva. Osim toga, namera autora je da, putem jedne sveobuhvatne studije, u istoriju nacionalnog pozorišta utka jedan slabije obrađen segment arhitektonskog stvaralaštva, toliko zanemaren u savremenoj teatrologiji. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Politika 15.03.04 - Iz Srpske književne zadruge
Vasilije Krestić: "Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata”
„Da i danas, u vreme sveopštih relativizacija, gubljenja moralnih kriterijuma i načela i, što je možda najgore, masovnog i svesnog krivotvorenja istorijskih istina, ima istoričara koji u njih tvrdo veruju i nepokolebljivo im služe, pokazuju dela i reči Vasilija Krestića. Kao naučnika, angažovanog intelektualca i nadahnutog rodoljuba, njega, osim ove vere, krase i druge vrline: doslednost, načelna čvrstina, istraživačka temeljitost, intelektualna i lična hrabrost, te otvorenost u saopštavanju proverenih saznanja i uverenja. I još nešto, bez čega od svega ovoga, možda, ne bi bilo ništa: postojana vera u snagu i delotvornost istorijske istine."
Ove reči ispisao je Čedomir Popov na samom početku predgovora delu Vasilija Krestića „Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata” koje je upravo objavljeno u izdanju Srpske književne zadruge, u knjizi 631 redovnog XCV kola, naše najelitnije edicije.
Krestićeva knjiga predstavlja izabrane radove iz istorije Srba u Ugarskoj, koje je autor pisao u protekle tri-četiri decenije, ali koji i danas imaju i te kakvu aktuelnost. Kako Popov napominje, oni i današnjim generacijama nude poučna i podsticajna iskustva i povode za razmišljanje.
Vasilije Krestić se u svojim istorijskim istraživanjima bavio, i bavi, „pre svega, i iznad svega istorijom srpsko-hrvatskih odnosa i položajem Srba u Hrvatskoj tokom XIX i XX veka. A to je, pokazali su i najnoviji, surovi događaji na ovim prostorima, sve pre nego „hladna” odnosno ugodna naučna problematika, zapisaće Čedomir Popov još u predgovoru, kojoj se rado, bezbrižno i bezbedno prepuštaju naučni i intelektualni sladokusci i hedonisti. Naprotiv, teme kojima se bavi Krestić su vruće, provokativne i u neku ruku i „opasne”; međutim, ono što je za Krestićev istraživački postupak karakteristično jeste to da se svaki zaključak zasniva na jakom argumentu, odnosno arhivskom dokazu.
Ko ne zna da su ovi tekstovi pisani u onom vremenu, kaže Popov, on će, kada ih bude čitao, čak moći da pomisli kako su nastali danas.
Sam a utor, Vasilije Krestić, reći će, međutim, da su radovi koji se nalaze u knjizi „Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata” pretpostavka za jednu analitičko-sintetičku istoriju srpskog naroda u Ugarskoj, koju se priprema da napiše.
Poznat kao istoričar koji nikada nije pravio kompromise, ni sa kolegama ni sa dnevnom politikom, jer to nauka ne trpi, što i sam voli da naglasi, Vasilije Krestić se nada, kako je rekao novinarima na predstavljanju knjige u Srpskoj književnoj zadruzi, da će smoći snage da takvu istoriju i završi.

Politika 15.03. 2004. - Evropa na dlanu
Dragoš Kalajić: “Evropska ideologija“
Usta puna Evrope, moglo bi se reći metafora naših dana, a tako malo razumevanja ideje Evrope... Sigurno je i zato nova knjiga Dragoša Kalajića „Evropska ideologija“, izdanje beogradske izdavačke kuće „Nikola Pašić“, pobudila zavidnu pažnju publike, predstavljena u prepunoj velikoj sali Udruženja književnika Srbije, u Francuskoj 7, u Beogradu. Delo kojem je upravo evropska ideja stožerna, otvara mnoga aktuelna pitanja, kao na primer: da li je Evropska unija doista evropska, da li ona verodostojno predstavlja osobenosti političkog bića evropskog čoveka?…
Predmet Kalajićeve analize je, dakle, Evropa i, kao što kaže dr Veselin Đuretić, sve ono što se oko nje kuva u poslednje vreme. Visoko vrednujući delo, on ga smešta u oblast i filozofije i istorije. Srećan slučaj je udesio da je Đuretić doneo iz Moskve i nagradu Udruženja pisaca Rusije Dragošu Kalajiću, za roman „Poslednji Evropljanin“, koju je, na lepoj svečanosti, kao što je preneo, u njegovo ime i primio.
A o složenosti i težini istraživačkog poduhvata i zadatka koji je pisac „Evropske ideologije“ sebi postavio svedoči i činjenica da pod okriljem Evropskog saveta već decenijama traje bezuspešna potraga za evropskim identitetom, obeležena i velikim naučnim skupovima, od početnog u Rimu 1953. godine, do poslednjeg u Strazburu 2001. godine. Sporno je i samo vreme rađanja Evrope i Evropljana - s renesansom i reformacijom, ili zahvaljujući neoimperijalnom poduhvatu Karla Velikog, ili u trouglu zračenja Atine, Rima i Jerusalima? Kalajić, pak, smatra da su koreni evropskog čoveka preistorijski i da je njegov politički identitet nagovešten već u najdrevnijim pisanim spomenicima indoevropskih kultura.
Kao maestralnu sliku Evrope, knjigu je preporučio prof. dr Mirko Zurovac. U njoj je pokazana ideja Evrope, ili, Evropa na dlanu, i to iz svih relevantnih uglova. Kroz sadržaj mitova, ranije i novije istorije, verovanja, kultura, umetnosti, ekonomije, politike, nauke.
Temeljito i složeno zdanje iz pera pisca od dara, „Evropsku ideologiju“ Adam P uslojić naziva i „romanom visokog rizika“. I u svom zapisu „Dragoš Kalajić - čovek koji stoji iza svojih ideja“, kaže da njenog autora možemo smatrati „Crnjanskim našega vremena“, kao pisca i intelektualca. A Saša Adamović je podsetio da je, u vremenima sivila i malodušja, susret sa delom Dragoša Kalajića, slikara, pisca, publiciste, veoma obrazovanog čoveka i znalca nekoliko jezika, bio pravo prosvetljenje generacijama.
„Evropska ideologija" je važna, zaključuje Predrag Dragić R. Kijuk, jer nema ničeg od evrofobičnosti, naprotiv, njen autor ima puno razloga za svoje evrofilsko opredeljenje. Knjiga prati put Evrope kroz prostor i vreme, i kao kolevke hrišćanske civilizacije i rodnog mesta evropske filozofske misli, a koja je dugo već u krizi, i sve do ispolitizovane i danas amerikanizovane Evrope. Između ostalog, ukazuje da Evropska unija ne može imati budućnosti bez Rusije, ne može iz duhovnih, kulturnih razloga. U svom završnom delu, ona nudi viziju jedne nove Evrope, one prosvećene, duhovne, koja bira put ne sukoba, već susreta kultura i civilizacija. R. SARATLIĆ
Danas 16. 03. 2004 - Nova knjiga u izdanju Gradca
Gustav Herling Gruđinjski: "Bela noć ljubavi"
Nedavno se u izdanju Gradca pojavio roman Gustava Herlinga Gruđinjskog "Bela noć ljubavi". Gustav Herling Gruđinjski tokom poslednje decenije dvadesetog veka slavljen je kao prvo ime poljske proze i esejistike. Prvu knjigu "Živi i mrtvi" objavio je 1945. u Rimu, a posle toga je u Londonu objavio logorska sećanja "Drugi svet". Zatim su se pojavila tri toma njegovih pripovedaka, a čitaoce širom sveta stekao je po objavljivanju knjige eseja, "Utvare revolucije". Posle Gombrovičeve smrti i prestanka objavljivanja njegovog "Dnevnika", Herling Gruđinjski se proslavio objavljivanjem svojih šestotomnih dnevničkih zapisa, koji su se pojavili pod nazivom "Dnevnik pisan noću". Delo "Bela noć ljubavi" s podnaslovom "pozorišni roman", jedini je roman ovog autora, objavljen godinu dana pre njegove smrti - 1999. Njegove osnovne teme su večne teme - ljubav, greh i sagrešenje i smrt. Tema romana je strast između polubrata i polusestre. Formalno, "Bela noć ljubavi" strukturisana je kao drama, vešto skrivena ispod površine romana. Pred nama je, dakle, još jedan izuzetni poljski litetarata koga ćemo tek otkrivati, zahvaljući Gradcu i Biserki Rajčić, prevodiocu i ovog dela sa poljskog. Gospođa Rajčić prevodi i dnevnike Herlinga Gruđinjskog, koji će, svakako, po objavljivanju biti prvorazredan kulturni događaj.

Danas 17. 03. 2004. - Ženomrzačke priče u Plavom jahaču
Patriša Hajsmit: "Male ženomrzačke priče"
Izdavačka kuća Plavi jahač juče je u knjižari "Naš dom" (Knez Mihailova 40) promovisala svoje najnovije izdanje - zbirku Patriše Hajsmit "Ženomrzačke priče". U ovoj knjižari, inače, do kraja marta, traje tradicionalni popust "Plavog jahača", u okviru koga su izdanja ove kuće jeftinija i do 50 odsto. Knjiga "Ženomrzačke priče" jedna je od najlepših zbirki priča Patriše Hajsmit (1921-1995) i spada u sam vrh svetske kriminalističke literature. Ova američka književnica je, inače, nazvana kraljicom psihološkog trilera. Sudeći po tiražima objavljenih knjiga ona uživa veliku popularnost kod čitalaca sa engleskog govornog područja. Napisala je dvadeset romana i sedam zbirki priča.
Po njenom prvom romanu "Stranci u vozu" Alfred Hičkok je snimio film, a za treću knjigu "Talentovani gospodin Ripli" dobila je veoma cenjenu američku nagradu "Edgar Alan Po" za najbolji kriminalistički roman godine (devedesetih godina je i po ovom romanu snimljen film - režirao ga je Entoni Mingela, a naslovnu ulogu tumačio Met Dejmon). Rođena u Americi, od 1963. godine živi u Evropi - nedavno je objavljena njena biografija u kojoj se otkriva da je živela sa spisateljicom En Oldrič, kao i da je imala još nekoliko ljubavnica. Inače je bila poznata kao borac za prava homoseksualaca. Interesantno je da je roman "Cena soli" iz 1952, upravo zato što se bavi životom gej populacije objavila pod pseudonimom. Pored pomenutih, poznate su joj i knjige "Šeprtlja", "Dubina", "Igra za žive", "Dva lica januara", "Sovin huk" kao i zbirka priča "Knjiga ljubitelja životinja". J. S. JOVANOVIĆ
Glas javnosti 17. 03. 2004. - Pisanje je prividna zaštita
Dušan Kovačević: "Odabrane drame IV"
Četvrta knjiga drama Dušana Kovačevića, u izdanju Stubova kulture, predstavljena je juče, uz prisustvo autora. A ako ste Dušan Kovačević, onda neke stvari krenu da se događaju i skoro dramski povezuju već i bez vaše volje, pa nas je naš pisac podsetio da je baš na jučerašnji dan pre dve godine umro Danilo Bata Stojković, a sinoć i večeras hrvatski glumac Mustafa Nadarević odigraće u Beogradu predstavu "Balkanski špijun", na čiji je naslov jedina asocijacija - Bata.
Kako bi rekao Kovačević, možda je to slučajno, ali verovatno nije.
- Ovih šesnaest drama u četiri objavljene knjige su moj život. I čini mi se da sam tih trideset godina proveo među ljudima koji ne postoje, sa imaginarnim likovima koji su na neki čudestan način oživeli i kasnije ih ja srećem gledajući filmove, televiziji. Za većinu mojih likova ja sam bio ubeđen da sam ih izmislio, a onda jednog dana ustanovite da sve ono što ste pisali i stvarali, sve već negde postoji i da su to vrlo konkretni ljudi sa vrlo sličnim sudbinama i čak imenima.
Pisanje je moj život. To znači da dan i život organizujem prema pisanju. Šta to znači? To znači da proživite jedan veliki deo života skriveni u nekakvim pričama koje vas samo prividno štite od realnosti. Iako se u tim pričama priča o tome šta se nama događa, ja se trudim da svoje drame pišem po klasičnim dramaturškim obrascima, i da bude vanvremenska - rekao je Kovačević, i ovu uspelu klasičnost potvrdio izvedbama svojih drama, samo u ovoj godinu, u Turskoj, Španiji, Meksiku, Moldaviji, Bugarskoj.
Citirajući "jednu od Mihizovih" Dušan Kovačević je na temu vrednosti svojih drama rekao da će biti srećan ako sud budućnosti prežive tek dve, tri. I još kao savet piscima-početnicima, objasnio da je za posao dramskog pisca potrebna fizička kondicija kao kod sportista, a shodno tome i svakodnevni trening.
U knjizi Odabrane drame 4 objavljeni su naslovi "Kontejner sa pet zvezdica", "Doktor šuster", Zvezdana prašina" i najkraća Kovačevićeva drama "Ponoćna pošta". TATJANA ČANAK
Pobjeda 17. 03. 2004. - Spasonosni uticaj knjaževog sekretara
Anri Delari: "Crna Gora”
U okviru CID-ove biblioteke „Svjedočanstva” nedavno je publikovana knjiga Anrija Delarija „Crna Gora”, u prevodu sa francuskog Marine Vukićević. Delari pored istorije daje opis naravi, običaja, zakonodavstva, političkog uređenja, zatim zvaničnih dokumenata i spisa (Marmonovo pismo vladici Petru Drugom, Akt o razgraničenju između Austrije i Crne Gore, dokumenti o razgraničenju između Turske i Crne Gore, Nota koju je Porta predala grofu Lajningenu 14. februara 1853. Zakonik Crne Gore iz 1855...), a knjiga je dopunjena i kartom Crne Gore i susjednih zemalja iz 1862. godine.
Anri Delari je bio sekretar knjaza Danila Prvog od 1856. do 1859. godine. Bio je dobar poznavalac antičke i moderne književnosti, fizike i matematike, istorije i jezika slovenskih naroda, posebno Poljaka i Srba. Na preporuku Ekara, francuskog konzula u Skadru, tada mladi Francuz zadobio je puno povjerenje crnogorskog knjaza za vođenje korespodencije sa stranim silama. Delari je bio zadužen za mnoge značajne misije u Albaniji, Dalmaciji, Beču i Parizu, a mnogo je doprinio da se populariše stvar Crne Gore, da se za nju zainteresuje suveren i pridobiju diplomate i ljudi sa francuskog dvora. Smatra se da je puno uticao na knjaza u evropskim pitanjima i hrabrio ga u trenucima malodušnosti te da mu je, pored mlade knjeginje Darinke, predstavljao značajnu podršku. Delari je u Crnoj Gori bio apostol, bilježi pisac predgovora A. Davril. Utisak koji je ostavio među Crnogorcima poprimio je razmjere herojske legende, posebno prilikom sukoba koji je prethodio porazu Turaka na Grahovu. Crnogorci su bili više nego zadivljeni mirnoćom sa kojom je Delari, bez oružja, išao od jedne do druge grupe Crnogoraca, hrabreći i usmjeravajući ih.
Delari je napustio umirenu i razgraničenu Crnu Goru 1859. godine, vrativši se u Pariz. Uskoro je knjaz Danilo umro, a njegov nasljednik se odmah našao pred opasnim komplikacijama. Mladi knjaz Nikola tada je pozvao Delarija, koji nije oklijevao da se opet prihvati te dužnosti, koju su doduše neke okolnosti, to jest njegovo zdr avstveno stanje, veoma otežale.

Dnevnik - Novine i časopisi 17. 03. 2004. - Mehanički Patak, Digitalna Patka
Vladimir Kopicl: “Mehanički patak, digitalna patka”
ZRENJANIN: Ovo je jedna knjiga koja se uz neke elemente neoavangarde i postavangarde i postpostavangarde u pozorištu, muzici i književnosti, bavi tehno kulturom, analitikom tehno utopija, tehnognoze i onog sveta koji mi, zapravo, tek upoznajemo» izjavio je Vladimir Kopicl u ponedeljak u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono” gde je promovisana njegova nova knjiga “Mehanički Patak, Digitalna Patka”.
- Živimo u periodu kada su termini kao filozofija, teorija... već polumrtvi, a ja sam uveren da je sad na delu, zapravo kao potreba, kritika kulture u najširem smislu. Jedan od ciljeva knjige je da onim ljudima koje ti fenomeni interesuju pravimo prečice i da ih u kratkim, mada ne glupim tekstovima, doista informišemo šta se u svetu zbiva i šta je tu najvažnije, a ne da to krijemo kako većina ljudi radi, kao i da sabere ono što bi pretpostavljenom današnjem čitaocu od 7 do 77 godina moglo biti ne samo zanimljivo, nego danas i sutra potrebno – rekao je Kopicl.
- Naslov knjige je bipolaran, donekle je možda i ironičan i treba reći da bi se ono mehanički moglo zameniti sa postmoderni, a digitalna patka je viđenje tog novog, digitalnog sveta, koji nije samo lažan, pošto je većinom virtuelan.U njemu imamo mnogo iskrivljenih saznanja i zato se ljudi, koji su najviše i najbolje angažovani u tom svetu, zapravo bave i borbom protiv tog istog sveta i njegovom izgradnjom istovremeno. Ova knjiga je, zapravo, jedan mali vodič kroz tu problematiku, vodič koji ne želi da bude dosadan, već želi da kroz, mahom kratke forme, nešto ponudi, i to ne za spavanje nad knjigom, nego za čitanje – dodao je autor.
O knjizi su govorili i Vasa Pavković, urednik edicije “Alfa” u ime izdavača Narodne knjige iz Beograda, zrenjaninski pesnik Radivoj Šajtinac i publicista Teofil Pančić. S. SANTOVAC
Dnevnik - Novine i časopisi 17. 03. 2004. - Molitveno treperenje pesme
Zlata Kocić: “Lazareve lestve”
Zlata Kocić, pesnikinja, prevodilac, esejist, od svoje prve pesničke zbirke opredeljena je za cikluse pesama i njihovo organizovanje u celinu. Knjigama Klopka za senku, Oro oko grotla, Rebro, Gnezdo i kupola, Polog, Vazdušne freske - obogatila je književnu kulturu prethodne decenije. Za najnoviju knjigu pesama, Lazareve lestve, objedinjenih na temu Lazarevog vaskrsenja, nagrađena je Zmajevom nagradom Matice srpske.
Književni jezik Zlate Kocić posebna je polifonija staroslovenskih arhaizama u smelim kombinacijama savremenog jezika i nosi u sebi snažne vibracije koje na mahove dočaravaju slike, milozvuke, brujanje prirode. Preobilje reči meškolji se i preliva iz strofe u strofu. Cela poema ključa metaforama, a svako, i najmanje biće (biberče, svitac, slavuj), ravnopravno egzistira u zbirci. U megalopolisu Lazarevih lestvi vri kao u mravinjaku, a opet - sve je u usklađenom duhovnom disanju i međusobnom prožimanju. Ličnosti i likovi iz Novoga zaveta, žitija svetaca i liturgijskog pojanja kao i srpske istorije, vešto su utkani u savremen kontekst nemilih ovovremenih događaja i jedne Lazareve subote kada su istovremeno padali sneg i bombe. Neprirodnost i jednog i drugog događaja tematska su nadgradnja biblijskim natprirodnim motivima. Prepoznatljivi su, okosnica je priprema i iščekivanje Lazarevog vaskrsenja, a pesnikinja je na kraju knjige dodala i mali rečnik za bolje razumevanje smisla, naslovivši ga “Sa pisarevih listića”.
Lestve koje Zlata Kocić slaže, prečku po prečku, u svakom posebnom ciklusu (Lazaret, Glas uže, Lazur), a uvek s istom preporukom: Siđi u svoje srce, - putanja su kojom metafizički nadvladava moderan, apokaliptički Lazaret svakodnevice i kači se za jedinu izvesnost smisla svakog novog koraka - za naizgled nedohvatne, nebeske sfere. Ako se rasplet oko Vaskrsa i ne čini tako ekstatičnim u odnosu na uzvodni tok poeme - to je zbog njegove kosmogonijske upletenosti u spiralnu strukturu lestvi - gde se na odmorištima poetskih potcelina, nakon zagledanja u svoja tamna ogledala - duša odmara u pred ukusu gozbe za koju se priprema.
Svilene lestve kojima je pre 600 godina knez Lazar obeležio put srpskoj istoriji, čije su prečke danas natrule, pesnikinja monaškom posvećenošću obnavlja - pronoseći duhovnu struju duboko misaone poezije, čiji je oslon u molitvenom kodu kojim treperi sva tvorevina Zlate Kocić. “Čiji su ono dvorovi/ u blagom sjaju usnuli./ Dižeš li kapke travnate,/ vidiš li okom sklopljenim -/ posluga sneva sunčeva, /snevaju vrle zvanice,/ snevaju hori zvezdani./ Iz čista mira, iz čista/ ka tebi trube glasničke/ razbudnu prašku razveju/ sejući pojne kvazare:/ vstani mi, vstani, Lazare." JULIJA KAPORNJAI
Dnevnik - Novine i časopisi 17. 03. 2004. - O predrasudama večnosti
Zoran Bognar: “Aura”
Novu knjigu pesama Zorana Bognara (1965), jednog od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika rođenih posle 1960. godine i nosioca uglednih nagrada (Matićev šal, Stevan Pešić, IsidoraSekulić, Rade Drainac), čine, kako je to i metaforički podnaslovljeno, 33 pesme o zapisima iz vetra imaginirane u likovima: apoteoza, korona, zenoida i epistola, a u kojima on emocionalno sažima istine trenutka osluškujući u “adrenalinskoj rapsodiji” otkucaje srca i otkucaje smrti u gestovima imaginarnog “postčulnog razgovora”.
Iako na momente melanholičkog peva, Bognar u ovoj knjizi ne robuje “akademiji” enterijera i eksterijera, oreola i harizmi u ovovremenoj projekciji prolaznosti tako žestoko pritisnute “nasiljem” elektronskih senki, akribijskih čipova i virtuelnih memorija. Više od toga on se bavi sudbinom i prepevima njenih reprodukovanih prokletstava i kletvi. Onim što se živi bez aure, bez prosvetljenja i poput laži bez posledica. Kojima nije dovoljna jedna crkva, jedna ideologija, jedan jezik. U tako zamišljenom pesničkom bavljenju suđenim i nesuđenim iskušenjima Bognar ispisuje neobične stihove o sjedinjenju, i to simboličkom, nedosegnutog “duha” duše sa apoteozičnim zapisima iz vetra, sve sa uverenjem o potrebi za lepo vaspitanom patetikom zavedenih osećanja u ironički izbalansiranom savezu misli o etičkoj ovisnosti.
Bognar se u ovoj neobičnoj “knjizi pouka” zaista ironički premešta iz slike u sliku portreta asocijacija, na horizont koji poziva na put, a koji se, kao poziv ali i kao put, rađa iz neoborive predrasude o večnosti. O istoriji kao histeriji ili “genijalnoj fabrici” laži, izopačenosti i uspomena, koje izvrću utrobu do bola, jedu mozak i uzimaju dušu. Zato je o ovim apoteozičnim, “zapisima” i njihovim “obredima” najplodotvornije pisati iz ugla Bognarovog pozicioniranja jezika među kanonadama njegovih iluzija i aluzija, ritualno raspoređenih među objektima u vazduhu, stvarima i senkama. U nemiru kao nepodnošljivoj tišini bez usamljenosti.
Ako se to tako shvati u jeziku, jednako kao i u poeziji, onda će se i razumeti ideja ove knjige koja u osnovi liči na potragu za svojim pravim likom u osami i gubitku poverenja u sopstveno sećanje. I to bez obzira da li je taj “gubitak” došao od Boga ili Mefista, kao i oličenje poverenja sagrađenog na temelju sumnje.
I upravo zato je ova knjiga primer esejomorfne poezije o sumnji. Nadahnuta prećutanim, a ipak datim odgovorima, u lavirintu kruga lepote i ništavila, i njihove večne večnosti o kojoj se može ponešto saznati i iz Di Vogovih “pohvala ludosti”- istih onih koje svoje srce nose javno. ZORAN M. MANDIĆ
Glas javnosti 18. 03. 2004. - Procep u tkanju stvarnosti
Rejmond E. Fajst: "Čarobnjak: Šegrt"
Knjiga "Čarobnjak: Šegrt" Rejmonda E. Fajsta nedavno je izašla u izdanju Lagune. Rejmond E. Fajst, uz Džordža Martina, Roberta Džordana i Dejvida Edingsa, čini najveću živu četvorku pisaca epske fantastike. Knjiga "Čarobnjak: Šegrt" prvi je deo sage "Ratovi kapije svetova" i prvo delo ovog pisca objavljeno kod nas (ovaj naslov je iz 1982. godine).
Prema već utvrđenoj tradiciji u ovom žanru i Fajst je svoju višetomnu sagu delimično zasnovao na motivima legendi o kralju Arturu, kao i na tolkinovskom preplitanju ljudskog sveta sa bajkolikim svetovima patuljaka, vilenjaka, trolova i čarobnjaka, a i na naučnofantastičnim temama kao što su paralelne dimenzije i kapije među različitim stvarnostima.
"Čarobnjak: Šegrt" upoznaje čitaoce sa zamkom vojvode Borika u kome Pag, žgoljavo siroče, odrasta nezapažen, sve dok ga jednog dana dvorski čarobnjak Kulgan ne izabere za svog šegrta. Silinu moći koje su u njemu Pag otkriva samo u trenucima krajnje opasnosti, ali pre nego što uspe da ih razvije u istinsko čarobnjačko umeće, čitav njegov svet je zaljuljan i doveden na ivicu propasti. Pag sa svojim gospodarom i Kulganom polazi na dugačko putovanje, kako bi se izbavili od mračnih bića iz druge dimenzije koji su prošli kroz procep u tkanju stvarnosti i napali Pagov svet.

Vreme 18. 03. 2004. - Građanin (ne)pokorni
Etjen Balibar: "Mi, građani Evrope?"
Ako je jezik onaj tihi, ponekad neprijatni, ali uvek pouzdani svedok epohe, onda se o civilizacijskom i političkom položaju određene ljudske zajednice – u ovom slučaju naše – može prosuđivati upravo s obzirom na mogućnosti toga jezika: kako na srpski (hrvatski, bošnjački) prevesti francusko citoyenneté, englesko citizenship, ili italijansko cittadinat?? Odgovor: teško. Naš jezik nema odgovarajući, ili barem nema razrađen termin za jedan od ključnih pojmova modernog doba. Aljoša Mimica, prevodilac zbirke tekstova Etjena Balibara Mi, građani Evrope? reč citoyenneté preveo je sa građanskost, dakle nastojao je da bude precizan po prevodilačkom sistemu "reč za reč", ali je svoje rešenje platio nasiljem nad jezikom. Mirko Đorđević, prevodilac knjige Žerara Rolea Apologija građanskog, zadržao je pridevsku varijantu, ono građansko, ali je time ispustio bitan, supstantivirajući momenat koji se čuje u onome citoyenneté. Ovde je, naravno, od drugorazrednog značaja što rečeni termin u romansko-germanskim jezicima ima zajednički latinski koren, iz čega bi se hitro i pogrešno moglo zaključiti da je Englezu mnogo lakše sporazumeti se – barem u predahu između ratova – sa Francuzom, nego sa kakvom nežnom slavjanofilskom, u latinskom jeziku neukorenjenom dušom. Na delu je nešto drugo: napor pojma, volja da se razume ko smo, dokle smo stigli i kuda idemo. (Bošnjaci, Hrvati i Srbi govore jezikom ne istoga porekla, nego istim jezikom, pa im to ipak ne predstavlja nikakvu prepreku da s vremena na vreme odglume savršeno nerazumevanje, da jedni druge proglase varvarima i da se, napokon, bratski i kvalitetno uzajamno pokolju.) Ako je, dakle, suditi po prevodilačkoj dilemi, pojam građanin na ovim prostorima pati od hronične zapuštenosti.
Balibar i Role, francuski filozofi koji su s mukom izašli iz teške senke velikih "filozofa razlike" (Fuko, Delez, Liotar, Derida), nisu imali tu vrstu problema, ali njihove skorašnje knjige – koje su se u izdanju Beogradskog kruga pojavile u razmaku od svega nekoliko meseci – uprkos dugoj tradicij i francuske (evropske) građanskosti, pokazuju svu složenost izraza citoyenneté, njegovu ambivalentnost i neophodnost, njegovu krhkost i snagu da se suprotstavi bogatim i nikada neumrlim varijetetima varvarstva.
U knjizi Mi, građani Evrope? sakupljeni su Balibarovi tekstovi pisani od 1995. do 2000. godine, dakle u vreme kada se Sovjetski Savez već bio raspao, a SFRJ se upravo na spektakularan način rastavljala, što sa svojim u bratstvu i jedinstvu sjedinjenim udovima, što sa svojom dušom. Kao istureno opitno odeljenje Evrope, Balkan je i ovoga puta poslužio kao mesto na kojem su neupokojene sablasti nacije, naroda, identiteta ili suverenosti veselo odigrale svoj danse macabre, a kada se aveti u toj meri razmašu posve je jasno da sa pojmom nešto nije u redu: kad god pojam zataji vampiri se, dozvani mitotvoračkom strašću, dižu iz svojih memljivih grobova, gladni. Stoga Balibar pojmovnom ispitivanju podvrgava tako poznate, ali ne i spoznate pojave kakve su narod, suverenitet ili identitet. On podseća na dvosmislenosti pojma zajednice kao zajednice naroda i zajednice građana. U sukobu su etnos i demos, to jest "'narod' kao imaginarna zajednica pripadnosti i srodničke povezanosti, te 'narod' kao kolektivni subjekt predstavništva, odlučivanja i prava". Problem je, dakle, kako pomiriti te nepomirljivosti u samom pojmu, kako izumeti jedan nov oblik sapripadanja, to jest odnos "između pripadnosti istorijskim zajednicama (ethnos) i ustrajnog stvaranja građanskosti (demos)". Kako razoriti velike pojmove političke filozofije (suverenost), a da na njihovo mesto ne stupe njihove nakazne replike? Da li će, najzad, uprkos naletu mondijalizacije i liberalno-demokratskog modela, građanin uspeti da opstane u trenutku kada se politika, odnosno ono političko, povlači pred drugim, pre svega juridičko-ekonomskim mehanizmima?
Žerar Role u knjizi Apologija građanskog - što je, u stvari, za srpsko izdanje proširena verzija njegove knjige istog naslova - radi gotovo istu stvar kao i Balibar, samo na drugom teorijskom modelu, naime on ispituje nosivost republikanske ideje u doba nadirućeg političkog liberalizma. Republikanizam je, uz multikulturalizam i deliberativnu demokratiju, jedna od varijanti kritike političkog liberalizma, a Francuska se s pravom može smatrati utemeljivačem republikansog modela. Zbog toga se Role na malom prostoru (jedva 130 stranica) poziva na bogatu francusku republikansku tradiciju, zatim kao odličan poznavalac Kantove političke filozofije u samo nekoliko energičnih poteza pokazuje aktuelnost Kantove misli, munjevito se osvrće na sporove koji vladaju u današnjem francuskom društvu (problem islamizma, recimo), i, najzad, kroz sporove komunitarizma i liberalizma, odnosno sporove u kojima učestvuju Volcer, Rols i Habermas, daje izvrsnu sliku republikanskih mogućnosti kao onog modela koji, po njegovom mišljenju, omogućuje održavanje onog građanskog. U izvanredno usredsređenim razmatranjima tolerancije i pravde, kao nužnog, ali ne i dovoljnog vezivnog tkiva savremenih demokratija, Role pritiska bolna mesta evropskog identiteta, odnosno onoga što Balibar naziva, ne bez izvesne ironije, "gradilištem demokratije".
Najzad, kao kuriozitet valja pomenuti da su svi poslanici novog saziva srpske skupštine od izdavača na poklon dobili po jedan primerak Balibarove knjige. Da li je nekima od njih knjiga zacvrčala u rukama, kao krst u rukama vampira, nije poznato. IVAN MILENKOVIĆ
NIN 19. 03. 2004. - Erotska antibajka
Ljubica Arsić: "Tigrastija od tigra"
U naslovnoj igri rečima pete po redu pripovedne zbirke Ljubice Arsić skriveno je, naravno, i nešto više od puke kalamburske dosetke. To nešto tiče se paradoksalne “odbrane ženskosti” kao sveprisutnog duha ove neobične proze, koja se, uprkos tome, ne mora čitati kao obavezno i samo (neo)feministička. Svih šesnaest priča iz knjige Tigrastija od tigra pripoveda, naime, iz ženskog ugla ili pak o ženama, ali ova “sužena” vizura ne označava u isti mah i “suženu svest”, odnosno beletrističku sliku sveta.
Muškarci su, doduše, u ovim pripovetkama neretko prikazani kao zbunjeni, neodlučni, frustrirani ili infantilni, ali ni žene nisu pošteđene slabosti, nedoraslosti, umišljenosti, poput junakinje naslovne priče, koja u takozvanu zrelost polnog života ulazi ravno iz detinjaste opsesije krotiteljima zooloških nemani. “Svet ne prestaje da me zapanjuje svojim neočekivanim obrtima”, veli pripovedačica jedne od najkraćih proznih celina u knjizi, otkrivajući time, čini se, i ukupnu narativnu perspektivu zbirke. Ta perspektiva nagoveštena je već u uvodnoj priči “Kraj sveta”, u kojoj je večita igra magnetizma i antagonizma između polova data začudno-smešno kroz - takođe zoološku - metaforu “kokošinjca”, a zatim je razvijana diskretnije ili otvorenije, kao u “edipovskoj” priči mimikrijskog naziva “Ovo je bajka u kojoj su živeli sin i majka”, u kojoj na kraju “Dođe pevac pa vas pokljuca” i “Od bajke nije ostalo ništa”, ili pak u završnoj priči pod naslovom “Prelep si”, u kojoj je bajkoviti moto realizovan neočekivanom "regresijom" u svet detinjih predstava i vrednosti.
Magistralnu nit najnovije knjige Ljubice Arsić čini, dakle, očuđavajuće-ironijsko - na momente i humorno-komično ili groteskno - obrtanje i problematizovanje književnih klišea i kulturoloških stereotipa u čijem središtu je sudbina žene u jednom svekoliko muškom svetu. Pri tome zbirka Tigrastija od tigra nije lišena ozbiljnosti, već je ona samo data bez naglašenog patosa i sentimentalizma, što je već samo po sebi neobično za jednu “žensku knjigu”. Za u zvrat, junakinja priče “Vila Solarija” ustvrdiće “kako je piščev glas... uvek ženski... U tom glasu i najmuževniji pisac prestaje da bude muško. Otkriva se, ako ne kao žena, a ono kao sramežljivi, nežni androgin”. I ovo se, svakako, može razumeti figurativno, kao ironijsko potenciranje kulturoloških predubeđenja o muškoj i ženskoj emotivnosti. Jer, u pričama Ljubice Arsić i muškarci i žene, ovi prvi, doduše, mnogo više i beznadežnije, ozbiljne probleme imaju upravo s izražavanjem i prenosom emocija. U veoma dobroj noveli “Saloma” usamljeni muškarac zaljubljuje se u ženski glas iz telefonske slušalice, a potom doživi emotivni slom shvativši da devojka s kojom počinje da živi nije bila vlasnica tog tajanstvenog glasa. “Da bi ljudi razmenili malo pažnje... nije potrebno da se ikad vide”, glasi, otuda, paradoksalna poenta, koja ima pretežno važenje i u nizu drugih pripovednih celina.
U najuspelijima od ovih priča (“Tango bez nežnih reči”, “Sendviči sa lososom”, “Imena koja dajemo telu”, “Prelep si”), drugačije kazano, kao da nema stvarne emotivne komunikacije pa stoga u njima blizina postaje daljina, jezik uzmiče pred erosom, a ovaj pred telom i seksom kao često prenaglašenom zamenom za nežnost neposrednog dodira i govora, koja se, zahvaljujući brižljivoj stilizaciji i narativnom komponovanju, kao daleka, neutažena čežnja ipak sluti u zaleđu događaja i doživljaja. Time je, reklo bi se, bez uobičajenih umekšanosti, utešnosti i hepienda, verodostojno ocrtan oskudni intimni pejzaž našeg doba. Ljubica Arsić je jedan od najizrazitijih i istovremeno najsuptilnijih savremenih domaćih autora erotske proze, o čemu dovoljno svedoče i neke od njenih prethodnih, nedovoljno zapaženih knjiga, poput Barutane, Zone sumraka ili skorašnjeg pripovednog izbora pod naslovom Samo za zavodnice. Nastavljajući i pojačavajući tu psihološko-erotsku liniju, zbirka Tigrastija od tigra pokazuje kako se i kod nas mogu pisati golicave i čak žestoke ljubavne priče koje, osim povremenog viška (auto)poetičke retoričnosti i kvalitativne neravno teže, ne pate ni od lažne bolećivosti ni od bezrazložne razmetljivosti. Pri tome ove ironične erotske antibajke za odrasle i one koji to nikad neće biti svedoče, možda, posredno i o tome da žene, uprkos književnim predubeđenjima, makar u lepoj književnosti najdublje intimističke tematike ovde nemaju pravu konkurenciju. Muškarci su ionako već dugo odveć zauzeti krvavim bajkama istorije, politike i preostalih srodnih junačkih disciplina. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Danas 19. 03. 2004. - Rezervisano za strah, bol i smrt
Veljko Đurović: "Bagdad Live"
"Svi smo na televiziji gledali rat u Iraku i, razmaženi kakvi smo, mislili smo da je ta slika nešto najnormalnije na svetu, nešto što, eto tako, stiže samo po sebi. Neki, malobrojni, primetili su da je mreža Sky News bila nešto bolja od ostalih. Gotovo niko se nije upitao zašto - osim kolega novinara iz male i odabrane branše ratnih izveštača. Nisu oni odabrani zato što su naročiti, pametniji, hrabriji i bolji. Zašto su odabrani objasnio je Veljko Đurović u ovoj maloj, dramatičnoj i iznad svega poštenoj knjizi: odabrani su jer su u jednom trenutku odlučili da im je to posao, u drugom trenutku ih je bilo sramota da odu i ostave svoje kolege, a u trećem ih je bilo još više sramota da izdaju zanat kome su se posvetili. Postoji mnogo knjiga uspomena ratnih izveštača... Veljkova je ipak najpoštenija, a on ne zaostaje za tim autorima ni po profesionalnom kvalitetu ni po hrabrosti. Veljko je, jednostavno, sasvim iskreno opisao gde je bio i šta je radio. A radio je samo ono što je radio celog života, podjednako savesno i stručno - beležio kamerom ono što se dešava i slao snimke tamo gde treba. A, to što Veljko ume da piše o tome lepo i jednostavno - njegov je problem", rekao je o knjizi "Bagdad Live" Veljka Đurovića (fotografije Gorana Tomaševića), koja je promovisana preksinoć u Kulturnom centru Rex (Samizdat B92), Miloš Vasić novinar nedeljnika Vreme.
Veljko Đurović (1953), diplomirao je na beogradskom FDU 1981. na temi "Ratna reportaža", na Katedri za filmsku i TV kameru. Pratio je ratna zbivanja na svim kontinentima: Nikaragva, Salvador, Kambodža, Liban, Izrael, Etiopija, Somalija, Sudan, Severna Irska, Rat u Zalivu, Ruanda, ratovi u bivšoj SFRJ, Irak. Radio je za razne medijske kuće, a od 1999. radi za britanski Sky News. Pre ove knjige napisao je "Press Don’t Shoot" (B92, 1999). Goran Tomašević od 1996. radi za agenciju Rojters, od 2003. je fotograf ove kuće u Jerusalimu. Ove godine nominovan je za Pulicerovu nagradu koja se dodeljuje u aprilu. "U proleće 2003. godine, u regionu Bliskog istoka okupilo se, po pro ceni londonskog Gardijana, oko 3.000 izveštača. To je najveća sila ratnih reportera ikad sastavljena. Pored stotine novinara smeštenih u Kuvajtu i Kataru, više od sedam stotina novinara bilo je priključeno trupama koalicionih snaga koje su izvodile operacije, a nas oko dve stotine bilo je u Bagdadu. Ostali smo da ispričamo priču o poslednjim danima režima Sadama Huseina. U prvom zalivskom ratu iz 1991. godine, nijedan novinar nije poginuo za vreme borbi... Tokom prve četiri nedelje ovog rata život je izgubilo trinaest novinara, a dvoje se još uvek vode kao nestali. Oni su, tražeći istinu, prešli tanku crvenu liniju. Naravno, nema priče zbog koje vredi dati život, ali zato ima priča kao što je ova, zbog koje vredi reskirati život. Ostati u bagdadskom hotelu ‘Palestina’ i čekati da počnu da padaju američke bombe bilo je isto toliko rizično koliko i mogućnost da te Sadamov režim u nekom trenutku uzme za taoca, kao 1991. ili ubije na kraju svog poglavlja... Mi koji smo odlučili da ostanemo tamo nadali smo se da do toga neće doći. I nije, sve do samog kraja, sve dok ‘prijateljskom vatrom’ nije pogođen inaš hotel, kada su poginula dvojica snimatelja, Taras i Hoze. Oni su verovali u to što rade i bili spremni na rizik, uostalom kao i svi tadašnji gosti hotela ‘Palestina’. Ostaće tajna zašto ljudi stavljaju glavu u torbu zbog nekoliko snimaka ili nekoliko redova teksta, iako dobro znaju da je borbeno polje mesto bez milosti, rezervisano za strah, bol i smrt. Pre ili kasnije svi snimimo priču svog života. Ja sam izgleda svoju snimio tog proleća u Bagdadu", rekao je Veljko Đurović o knjizi "Bagdad live". Uz knjigu, objavljen je i "dodatak" - "Podsetnik za izveštavanje iz ratne zone" u kome se nalaze svi potrebni i praktični saveti za ratne reportere.
Glas javnosti 20. 03. 2004. - Prekoračena granica
Vojislav Despotov: "Vruć pas i drugi eseji"
Njegov jezik bio je mobilan, i on je bio taj "neočekivan čovek" srpske književnosti, uvek spreman da preokrene i preobrazi zatečena poetička rešenja Knjiga Vojislava Despotova "Vruć pas i drugi eseji", drugi tom Izabranih dela, objavljena je nedavno u izdanju biblioteke "Žarko Zrenjanin" iz Zrenjanina. Priređivač i pisac pogovora je Gojko Božović. U prvom delu knjige nalaze se eseji iz knjige "Vruć pas", objavljene 1985. u izdanju Matice srpske, dok drugi deo knjige donosi eseje objavljene tokom 80-tih i 90-tih u periodici, predgovore i pogovore, kao i neke eseje iz zaostavštine. Najznačajnija celina u drugom delu knjige je serija "Konac dvadesetog veka", objavljeni u Letopisu Matice srpske od 1982. do 1985. godine.
Eseji "Vruć pas" u podnaslovu imaju niknejm "Avanturstički eseji", te predstavljaju literarni "on the road" po evropskim i američkim prostorima modernosti. "Konac dvadesetog veka" daju zanimljiv uvid u kraj neočekivanog doba, dok "Poezija na satelitu" promišljaju poziciju poezije, kao i književno jugoslovenstvo.
Vojislav Despotov (1950-200 ) imao je neutaživu potrebu da prekorači granicu modernosti zatečene u literaturi. I u poeziji, prozi i esejistici uvek je pomerao poetičke granice. NJegov jezik bio je mobilan, i on je bio taj "neočekivan čovek" srpske književnosti, uvek spreman da preokrene i preobrazi zatečena poetička rešenja. On je prvi srpski pesnik koji je, već početkom 80-tih, govorio o kraju 20. veka. Već tada se, prema rečima Gojka Božovića, nametnuo kao pisac koji ume da provocira zatečena savremena civilizacijska pitanja.
Njegovi eseji govore o homo-mutantu koji se u našem vremenu promenio toliko da više uopšte ne odgovara tradicijskim očekivanjima koja imamo pod pritiskom zatečenog humanističkog idealizma. Vojislav Despotov je video da se tu dogodilo nešto kardinalno novo i drugačije, i o tome je svedočio na način koji je upečatljiv, zanimljiv i nov u savremenoj srpskoj književnosti. Tatjana Čanak

Glas javnosti 20. 03. 2004. - Surovi presek savremene Amerike
DBS Pjer: "Vernon Gospod Litl"
Roman "Vernon Gospod Litl" (Narodna knjiga) sa podnaslovom "Komedija 21. veka u prisustvu smrti" je crnohumorna priča o tinejdžeru iz teksaške provincije koji je nepravedno optužen za masakr 16 školskih drugova. Ubica, njegov drug Isus, pod dejstvom droga izvršio je ovaj masakr, a zatim i samoubistvo.
Time će ostaviti celu zajednicu, uključujući i državu i medije, željne osvete, a njihov bes će pasti na Vernona. Činjenica da je Vernon nevin, nebitna je za gladan grad, surove medije i njihovu publiku. Tinejdžerskim slengom u romanu su opisani svi "divni" (i poznati) likovi provincijskog gradića Martirija - policajci bez mozga, profesori pedofili, kritički nastrojene domaćice, kao i Vernonova majka, "žena nameštena na frekvenciju Uplašeni jelen".
Roman govori o ljudskim zabludama koje stvaraju mediji, a njegov koncept počiva na američkoj filmskoj kulturi. Duhovito napisan, daje surovi presek savremenog američkog društva, a jedan od kritičara napisao je da je atmosfera romana kao da su "Ozbornovi pozvali Simpsononove na rundu piva".
Di Bi Si Pjer je pseudonim (Dirty but Clean) Australijanca Pitera Finlija. "Vernon Gospod Litl" je prvi roman koji je napisao i odmah dobio Bukerovu nagradu. "Legenda" kaže da je Finli, pre nego što je počeo da se predstavlja kao pisac, bio preprodavac automobila u Meksiku, a postoji informacija da će novčani deo nagrade Buker otići na vraćanje kokainskih dugova.

NIN 20. 03. 2004. - Kritika bez kritike
Radovan Beli Marković: "Devet belih oblaka"
* Kaogod što je vrli Auktor (tj. autor) Devet beli’ oblaka svoje mal’ne taze knjižestveno sotvorenie u fusnota* ruvu iznedrio, tako prem je i recenzent ovaj svoje kritičesko ogledanje po Njeis Markovićevom* pelceru sačinio. I još k tomu stilskim mu se manirom zarazio, pa se kanda vajan dosle nije povratio…
* Starinskoga vkusa (tj. ukusa) - uz natruhe stranjske i bajagi-učenjačke - sa hotenjem poređane fraze, to su one s tarabama knjižestvene staze i bogaze što ih, sve u slalom-trku, Belog Markovića s kondicijom čitalački pratioci gaze, tu i tamo žmureć’ obilaze, te ćuv il’ vonj stoletne prošlosti nalaze... Je li više truda ili je peluda, ko će znati, kojekuda?
* Navrn-knjiga, ta knjiga-neknjiga, fantom-knjiga “izgubljenog sodržaja” koji pak “sodržaj po drugim knjigama valja tražiti”, pisac veli, to “ne bejaše... teke kukavni roman štono vremenom izgubi smisao”, jerbo uvid u “nesaopštime Navrn-knjige samosmislenost”, i nikojako drugojačije, “jedino bi se platonično ostvariti mogao...” Sporadi toga, zabezeknuti štioče (tj. čitaoče), i sami se u Auktora senku prometnuti naumljenije imasmo, štono i za tebe priželjkujemo lasno, premda nije sasvim jasno jal’ je kasno, jal’ opasno, jali teke smejno-masno.
* Navrn-uti: navratiti, svratiti, skrenuti, okrenuti, nakalemiti, vrteti, uvrnuti, zavrnuti... (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, knj. 3, str. 500) “Malo je na svoju navrnut”, za čudaka izreka nam kaže, pa zar ne bi možda i za knjigu osebitu, “navrnutu”, ove reči valjalo da važe?
* "Roman-neroman", tj. "roman bez romana", to je ona lozinka bez mana što dejstvuje od Stern-Sterijinih dana, pak je ovde u fusnote, te “učene” beleške na dnu strana plasirana. Žanrovska je mistifikacija time u parodije duhu na kvadrat doterana i štovatelj’ma Kiš-Pavićevih rečnika-peščanika na konsumaciju s šeretlukom servirana.
* Devet beli’ oblaka, s poetičeskim podnaslovom “Prosunčane nesanice”, naročita to je, elem, umnožena knjižestvena laža, paralaža one “prave” laže, Navrn-knji ga “zaistinske” one Navrn-knjige, Komentar-libar “zagubljene” Kao-knjige... Čitatelju lakoverni, držimo ti kruto fige, čitatelju pak prosečni, ti ne beri mnogo brige, eto za te idejalne knjige što ne ište baš nimalo truda, jer je ima nikuda i svuda - kojekude, dakle, kojekuda!
* U neprebroju tolkovanja (tj. tumačenja) kojeno ih k’o-fusnote nude među potonjima baš i nisu ona satirička što o moći, vlasti, krvi gude... A kako bi među Srbadijom epskom i moglo da bude, kad “u ratničkim državama ne gledaju dobro na one koji ponad knjiga bdiju” oni drugi što - naravski - ak’ i ne znaju da rade, zdravo živo znaju da se biju, pa neće valjda ustrašivo da se iza učenjačkih naočara kriju!…
* “Belo Valjevo nikad nije imalo svog Sremca”, anpak jeste Njeis Markovića, “Naš-a-svetski” ‘Nemca’, Auktora Lajkovačke pruge, Poslednje ruže Kolubare, Kneza Miškina u Belom Valjevu i još pride povedanija u toj vrsti gotovo bez premca... Stog’ “Da knjiga ova bude valjevska kronika daleko je od svake pomisli”, premda se “do prisnosti približila svepametarstvu ovdašnjem”, jerbo palanačke naravi uslikava od prvenca. Niti to su, biće, sasvim tanke koje luče Svetsko Selo od Palanke!
· Da i Navrn-knjige Navrn-knjiga svoju Navrn-knjigu mož’ bit ima to kašće se čitaocima samo ako li se zaustave pred “Narodne knjige” izlozima, još jedared kad li spaze Devet beli’ oblaka što k’o pile jajcu “Višnjićevim” nalikuju Oblacima! Šeret-auktoru i pečatelj’ma (tj. izdavačima) zasluženog eto aferima. Neka žive i nadalje nek se množe Beli Markovići sa belijem oblacima! TIHOMIR BRAJOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 21. 03. 2004. - Marija Knežević tvrdi da… treba pročitati knjigu Ljiljane Šop
LJiljana Šop: “Ekstaza s predumišljajem”
Knjiga LJiljane Šop “Ekstaza s predumišljajem” skreće pažnju na onu osnovnu, a po svemu sudeći ipak zaboravljenu činjenicu da, kada je o literaturi reč, umetnost čitanja i umetnost pisanja podrazumevaju jedna drugu. Takođe, dobro štivo je žanr za sebe, ali sva štiva i dalje počivaju na simbiozi etike i estetike. Pokazalo se, kao što će se to uvek pokazati, da je umetnost nezamisliva bez strasti. Samo nas strast može dovesti do te spokojne ispunjenosti koja se i dalje naziva posvećeništvom. U pitanju je svest o izboru: autorka “Ekstaze s predumišljajem” zna da postoji čitajući, da osama koja prati reči čitanje i život vezane znakom jednakosti predstavlja konstantnu i verovatno najveću odgovornost - odgovornost pred sobom.
U prvobitnoj zamisli, knjiga LJiljane Šop je skup tekstova o drugim knjigama. Međutim, književna kritika kao inicijalni “zadatak” biva spontano nadograđena širinom uvida i veštinom pripovedanja u zapise koji ne stvaraju žanrovsku zavadu, već naprotiv prirodno spajaju lični i književni esej, potom fiction i non-fiction. Sam način na koji LJiljana Šop komentariše druge tekstove zapravo je primer dobrog pisanja - počevši od rečenice (koja je ne retko nerešiv problem i za mnoge nagrađivane prozaiste), do ličnog stava zasnovanog ne na instant presudama nego na promišljanju, “mazohizmu stalne upitanosti”, sumnji i konačno smelosti da se u pravom trenutku posegne za prvim licem jednine. Jasnost vrednovanja, od koje mnogi kritičari svesno ili polusvesno beže, u ovoj knjizi služi kao temelj čitave zidanice. “Ekstaza s predumišljajem” je knjiga o autorkinom samoiščitavanju, dok su vrednovanje i prevrednovanje, uostalom kao i u svakom pravom književnom delu, jedini način opštenja sa stvarnošću koja odavno više nije tekst već naslaga palimpsesta dubine ponora.
I opet, uprkos rečenoj količini tekstova, što književnih što znakova iz drugih, nekad surovijih nekad prijatnijih carstava, malo je ili sasvim dovoljno knjiga. U sve širim okvirima produkcije pisanih/štampanih stranica, kao da su nam sve drago cenije one sa kojima možemo da vodimo dijalog, gde svakako spada i polemika, dok istovremeno uživamo u pouzdanoj naraciji, u slobodi predavanja čitanju.

Politika 22. 03. 2004. - Novo u knjižarskim izlozima
Pekićeva pisma supruzi - Hronika tranzicione Srbije - Monografija o Žanki Stokić
Novosadski izdavač "Solaris" priležno objavljuje knjige Borislava Pekića (1930-1992), jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka - romansijera ("Hodočašće Arsenija Njegovana", sedam tomova "Zlatnog runa", "Besnilo"…), ali i dramskog pisca ("Čudo u Jerusalimu", "Buđenje vampira", "Korešpondencija"…), zahvaljujući Pekićevoj životnoj saputnici, arhitekti Ljiljani, koja o njegovoj zaostavštini vodi primernu brigu, ne mitologizirajući svoju ulogu u piščevom životu. Tako je nastala knjiga prepiske Borislava Pekića sa prijateljima, a nedavno je iz štampe izašla i druga knjiga "Korespondencije kao život" - pisma supruzi Ljiljani. U knjizi je 105 pisama, pisanih od 19. juna 1970. do 28. marta 1971. To je vreme za koje je veliki pisac, po rečima Ljiljane Pekić, govorio da je jedan od najtežih perioda u njegovom životu, kada je odlučio da se sa porodicom preseli u London, a za razliku od nekih drugih pisaca, koji su u svet odlazili jer su dobijali nameštenja, Pekiću je pred odlazak jedno jutro, u zoru, na vrata zakucala milicija i oduzela mu pasoš… Tako je ova prepiska uzbudljivo štivo o drami jednog pisca, drami porodice, ali i slika prilika u kojima se tih sedamdesetih godina živelo, naročito intelektualci koji su krčili prostore slobode…
Pisao je Pekić pisma u London supruzi i kćerki i tako ostavio iza sebe potresan dokumenat o jednom životu i vremenu. Ali, ovim dvema knjigama Borislav Pekić se književnoj javnosti predstavlja i kao pismopisac prvog reda. (Urednici Saša Radonjić i Nebojša Burzan)
Draž kolumne
Centar za unapređivanje pravnih studija i "Astimbo knjiga" iz Beograda objavili su novu knjigu Ljiljane Đurđić "Presvlačenje No 5102000" (Hronika tranzicione Srbije). Pisac ove knjige kolumni (štampanih a i neštampanih u listu "Danas") zapažena je u javnosti kao pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac. Tako reći, ogledala se u nizu književnih žanrova i u svima se izdvajala po svojim osobenim darovima - izuzetnom originalnošću u pesništvu, kritičnošću u esejima i, naročito , u kolumnama. Ovo je knjiga žestokih, oporih hronika o životu koji smo živeli i živimo i danas. Bez dlake na jeziku, Ljiljana Đurđić nas podseća:
"Kolumnu su pisali mnogi i mnogi, veliki i mali pisci, od pronalaska štampe do danas, od predivnog Dž. B. Šoa do nadobudnog Umberta Eka. Uostalom, šta bi Montenj danas bio da je nešto živ - običan kolumnista!"
Po njenom shvatanju - kolumna je vrh novinarstva, zato je ova knjiga veoma edukativna, aktuelna i danas kao i juče.
Još jedna svestrana ličnost - pesnik, putopisac, romansijer, scenarista… Goran Lazović (1962) objavio je knjigu "Kokarda pod jastukom" (izdavač "SrboArt" Beograd, urednik Slobodan Đukić). To je uzbudljivo publicističko delo - u njemu Lazović pita i zapitkuje sina Draže Mihailovića, kćerku đenerala Milana Nedića, kćerku Dragiše Vasića, sina Pavla Đurišića, suprugu Nikole Kalabića… Po rečima dr Vasilija Kalezića, pisca predgovora, knjiga Gorana Lazovića je znamen, i svedočanstvo, i uspomena, ponajviše i ponajbolje svih koji su u toj dramatičnoj knjizi.
Hercegovačka rapsodija
I novo izdanje, znatno dopunjeno, bogato ilustrovano monografije "Žanka Stokić" dr Petra Volka, pobudiće pozornost čitalaca na dramu jedne od najvećih ličnosti srpskog glumišta uopšte. Pored Pere Dobrinovića, Dobrice Milutinovića - Žanka Stokić (1888-1947), legendarna Nušićeva "Gospođa ministarka" dobila je knjigu kakvu zaslužuje. Volk je rekonstruisao njen život od rođenja pa do ispraćaja na Topčiderskom groblju, po njenoj želji - na volovskim kolima, na julskom danu, prekrivena cvećem… (Izdavač Narodno pozorište u Beogradu, urednik Željko Hubač).
Radovan Ždrale (1929), Hercegovac koji je godinama veoma prisutan u kulturnom životu Vojvodine, pre svega kao romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, ali i vajar (autor je više od 3000 skulptura od plemenitog i ukrasnog kamena). Ovih dana Ždrale je objavio dvotomnu romanesknu hroniku "Hercegovačka rapsodija" (izdavač Udruženje Srba iz Hercegovine u Vojvodini, urednici Žarko Ružić i Jovo Radoš).
Recenzenti naglašavaju da ova knjiga predstavlja "literarno oblikovanje i saopštavanje autentičnih istorijskih događaja (ustanci u Hercegovini protiv Turaka 1852-1878. godine), pri čemu je istorijska faktografija znalački obogaćena umetničkom imaginacijom i stvaralačkom maštovitošću, što tvori skladno epsko-lirsku kompoziciju, koja se prima kroz uzvišena osećanja srca i duše". Dakle, u ovom romanu hronici čitaoci će uživati u priči o vojvodama kao što su Luka Vukalović, ili Mićo Ljubibratić, ali i u opisima vojske Omer-paše Latasa, harambašama, sekretarima, austrijskim generalima, ili glasovima iz groba, člancima iz onovremene štampe… R. POPOVIĆ
Večernje novosti 22. 03. 2004. - Opasan zbog knjige
Ivo Andrić: "Prokleta avlija"
"PROKLETA avlija" je, u stvari, čuvena srednjovekovna turska apsana, načinjena za sve vrste prestupnika, mesto na kojem je strah i trepet bio njen upravnik po imenu Karađoz, i sam u ranoj mladosti kažnjavan. Karađoz je bio stručan za sve koji su činili razna zlodela, ali nije znao šta će sa onim zatvorenicima koji nisu imali neku opipljivu krivicu. A to je zapravo bio slučaj sa Ćamil efendijom, glavnim junakom Andrićeve priče, koji je odmalena naginjao knjizi, i u jednom trenutku svog ljubavnog razočarenja, bežeći od lične nesreće, počeo da se bavi Bajazitovim bratom DŽem sultanom prognanim u Italiji.
Nekome je taj Ćamil efendija bio sumnjiv što se toliko bavi knjigama i neprestano nešto piše i on zbog toga dopadne zatvora. Tako teče ova priča o čoveku koji strada samo zato što je nešto pisao i o nečemu tajanstvenom mislio. Karađoz je izbegavao da se sretne sa tim bledim čovekom koji mu je ličio na ličnost iz drugog nekog sveta, a istražitelji tokom čitave priče nastoje da od Ćamila efendije iznude priznanje o nekakvim tajnim njegovim namerama dok sve to čita i piše. Ćamil efendija, koji ništa od svega toga što se oko njega zbiva u ovoj apsani na pravi način ne shvata, u jednom trenutku veli: "Ja sam DŽem sultan". Tako istražitelji bivaju zbunjeni, a ovaj čovek se poistovećuje sa onim o kome piše. To je kraj Andrićeve priče o kojoj se može na različite načine da razmišlja...
U izdanju "Novosti" knjiga će se pojaviti u sredu na svim kioscima.
Andrić je slikao svet, ali nije voleo neposredno da sudi i presuđuje o ključnim zbivanjima u njemu. Više je voleo da se dosetite "šta je pisac hteo da kaže". Ponekad to i nije bilo baš tako lako.
Za sve vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, on, koji je pre toga bio ambasador u Berlinu, pa je čak prisustvovao potpisivanju trojnog pakta između Hitlera i jugoslovenske vlade, on je ćutao kao zaliven, sakriven u svom stanu u Beogradu, nadomak Terazija.
Niko nije znao da je on u ta oskudna okupacijska vremena grozničavo pisao. Čim se rat završio, on je u oslobođenoj zemlji štampao tri romana napisana za vreme rata: "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica".
Ako čovek pažljivo pogleda prva dva romana i to samo njihove teme, uočiće nešto neobično. U romanu "Na Drini ćuprija", on u stvari govori o turskom boravljenju na ovim prostorima i to od početka do kraja. Roman se završava kad ausrougarski topovi ruše most na Drini, simbol turske vladavine. U "Travničkoj hronici" on je, onako iz bosanske daljine, osluškivao velike istorijske lomove koje su donela Napoleonova osvajanja Evrope. I tu je sačekao kraj toga pohoda. I sad se dosećate. Andrić je za vreme Hitlerove okupacije pisao o dalekim vremenima kad su drugi, isto kao i Hitler, pokušavali da vladaju drugim narodima i sam sebe hrabrio da će i vođa nemačkog Rajha sada proći, baš kao i Turci i Napoleon nekad.
Nešto slično se može reći i za "Prokletu avliju". Roman je objavljen u vreme velikih procesa u istočnom svetu protiv Lasla Rajka, Trajka Kostova i drugih komunističkih lidera onoga vremena. Mnogima je palo na pamet da je on govorio o svim utamničenjima, i da je, možda, oprezan i mudar, svojim romanom, u kome čovek strada samo zato što nešto misli ili u samoći nešto snuje, u samoj stvari pomišljao na Goli otok i sve one koji su tamo na surov način privođeni nekakvoj ideološkoj pravdi. Padalo im je na pamet, ali u ona "vunena vremena", niko to javno i otvoreno nije smeo da kaže. No, sada kad je sve to prošlo, ovaj roman i tu svoju tajnu vezu može slobodno da otkrije, svejedno što se sa sličnim događajima i sada može da vezuje i povezuje. Sada i uvek. DRAGOLJUB STOJADINOVIĆ
Večernje novosti 22. 03. 2004. - Večna surova igra
"TREBA uvek imati na umu da se i mi, i Grci, i Bugari, kao malen svet, kuvamo u kazanu nad kojim se nadnose veliki, i čekaju svoj zalogaj", zapisao je Ivo Andrić.
- On nas neprestano uči i opominje svojom literaturom da je teško živeti u ovom kratkom životu u kojem nam dobra polovina tog (teškog i kratkog) života prođe u mržnji i nespor azumima - kaže pred izlazak Andrićeve "Proklete avlije" u ediciji "Novosti" dr Petar Zec, jedan od najboljih poznavalaca dela našeg nobelovca, na kojem je doktorirao,često ga režirao na TV i pozorišnoj sceni, napisao tri knjige o njemu, i deset godina priprema film i TV seriju u kojoj će biti i "Avlije" , i drugih Andrićevih dela...
On kaže da je Andrićeva "Prokleta avlija" globalna, večna metafora o svetu koji je vazda podeljen na progonjene i one koji ih gone, na dželate i žrtve.
- Zatočen za vreme Prvog svetskog rata u mariborskoj tamnici kao član "Mlade Bosne", Andrić je to svoje iskustvo pretočio između ostalog i u "Prokletu avliju". To tamnovanje mu je pomoglo da upozna svet iza rešetaka, hapsandžije, zatvorenike, i podmuklu pravdu. Suprotstavlja mračnog i dijaboličnog anđela čuvara proklete avlije Karađoza, bledom i melanholičnom zatvoreniku Ćamilu, koji odgovara za pokušaj rušenja sultanovog poretka.
Kako kaže Zec, Andrić je po sopstvenom zapisu pisao "Avliju" 17 godina. Nastajala je svuda gde je službovao kao diplomata, u madridskim poslastičarnicama, u rimskim hotelima, u mnogim drugim konačištima Evrope. Prvobitna verzija imala je 250 stranica, ali pisac nije bio zadovoljan, pa se odlučio na drastično skraćenje, tako da je objavljena verzija imala stotinak stranica. Sam je objasnio da se teška srca odlučio da izbaci sve ljubavne scene između glavnog junaka i neke Francuskinje, pošto je rekao sebi: "Ostavi se toga, nije to tvoj posao". Kasnije će videti da nije "rđavo postupio".
Andrić je uvek kod nas važio za "nedodirljivog" pisca, tako da su se retki usuđivali da ga izvode ili ekraniziju. "Prokleta avlija" je doživela nekoliko pozorišnih i jedno televizijsko viđenje.
Još za piščevog života 1962. bila je postavljena na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u scenskoj adaptaciji Jovana Ćirilova i režiji Mate Miloševića. Igrali su sve sami prvaci JDP: Jovan Milićević, Slavko Simić, LJubiša Jovanović i drugi.
- To je bio spektakl sa nekolikim prejakim naturalističkim scenama - kaže Ze c. - Eli Finci je smatrao da je Andrić izneveren i devalviran, a pozitivno su pisali mladi kritičari Slobodan Selenić i Milosav - Buca Mirković. Sam Andrić je naročito negodovao protiv scenografije koja je bila u duhu enformela, sa dosta kolorita. ("U 'Prokletoj avliji' sve je sivo i pusto, a ne šareno kao rahatlokum", rekao je pisac.)
Kasnije je, sedamdesetih godina, "Prokleta avlija" igrana na niškoj sceni, a zatim i u Zenici. Najnovija pozorišna verzija je bila 1999. u Kruševcu u adaptaciji i režiji Nebojše Bradića sa Nebojšom Dugalićem, Vojinom
Đetkovićem, Sergejem Trifunovićem. Izvedena je 150 puta i još se igra. Godine 1988, "Prokleta avlija" je doživela i TV izdanje na RTS, u adaptaciji i režiji Milenka Maričića. Igrali su Petar Kralj, Zoran Radmilović, Lazar Ristovski i drugi.
Sam Zec je snimio tri TV drame prema Andriću: "Zlostavljanje",
"Znakovi" i "Susedi". U druge dve je ugradio i lik samog Andrića kojeg su tumačili Tihomir Stanić i Slobodan Ćustić.
- Andrićeva epska struktura dela uvek se opirala prenošenju u druge medije. Paradoksalno zvuči, ali da bi čovek našao adekvatan vizuelni izraz za Andrića, on na neki način mora da ga izneveri! Što bi rekla jedna francuska poslovica, koju je i Andrić koristio za odbranu od književnih prevoda: "Lep prevod je kao žena. Ako je lepa, nije verna. I obrnuto..."
Omer paša u "Avliji"
- U SVOJ najnoviji filmski i TV projekt, "Balkanska hronika", koji pripremam deset godina, ugradio sam mnoge motive, scene i likove iz "Proklete avlije", mada će glavni lik da bude Omer paša Latas, junak njegovog nezavršenog dela - kaže Zec. - Kako vreme prolazi, "Balkanska hronika" postaje sve aktuelnija. I najnoviji događaji na Kosovu i Metohiji pokazuju da je Balkan večita pozornica krvavih ratnih hronika, na kojoj se stalno živi pod pretnjom nasilja, ropstva i smrti, žarište sudbinskih istorijskih događaja, uzavrelih verskih konflikata, on je stalno mesto sudara civilizacija i kultura.
M. KODEMO
Večernje novosti 21. 03. 2004. - Obor za umiranje
U ovim danima strahota u kojima nam snove opsedaju seni nevino umorenih, zapaljenih crkava i porušenih sela, vraćajući nas tako u vreme kada su “živi zavideli mrtvima”, valjalo bi se zapitati šta bi na sve to rekao naš nobelovac Ivo Andrić, pisac “Proklete avlije”. Ovaj roman objavljuju “Novosti” u sredu u ediciji “Najlepši romani i pisci koji su obeležili 20. vek”.
“Kad voda dođe do grla valja videti sebe u ogledalu koje uveličava mane”, pisao je Andrić. A ova knjiga u kojoj je na simboličan način opisana tamnica iz kog zna vremena i prostora, mada naznaka i za to ima, pisac je, najverovatnije oblikovao dok je čamio u mariborskom zatvoru pre prvog velikog rata. U pismu iz tih dana on se žali prijatelju: “Moje življenje: čitam, pišem, igram šah, dani prolaze”.
Baš u tamnici, a potom u izgnanstvu, stvarani su temelji kasnijem Andrićevom delu pa i “Prokletoj avliji”. On je uporno i revnosno tu izgrađivao stil življenja, ali i način pisanja, piše Petar DŽadžić u knjizi “O Prokletoj avliji”. Tu je uslišen zov prošlosti, metafizička tema o nevinim žrtvama, mada jedan junak “Avlije” kaže da nevinih u svetu nema.
“U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano sve što je u vasioni živelo i gmizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre, piše Andrić u “Znakovima pored puta”, a to može da se odnosi i za “Prokletu avliju”. A u romanu, koji će naši čitaoci moći da kupe, piše: “Rečeno je napred, a istina je, da se život u Avliji ne menja nikad. Ali menja se vreme a s vremenom i slika života pred svakim od nas. Počinje da se smrkava ranije. Javlja se strepnja od pomisli na jesen i zimu, na duge noći ili kišovite, hladne dane. I život je pred fra Petrom uvek isti, ali kao neki uzan i sve slabije osvetljen hodnik koji se primetno ne menja, ali za koji se zna da sa svakim danom biva za prst - dva uži!
A u knjizi “Andrić - istorija i ličnost” Radovan Vučković tvrdi da je ovo najproučavanije Andrićevo delo. Dodaje da su naši kritičari u kasnije Brozovo doba iznosili zanimljivu tezu o porukam a pisca. Zbog odsustva vremenskih oznaka u romanu, oni su ga tumačili kao da je to alegorijska priča u kojoj se, u sukobu svesti pojedinca i državnog nasilja, uništava čovekovo bitisanje kao i u romanima apsurda, “Procesu” i “Zamku” Franca Kafke.
“Najbolje je, ipak, pustiti čoveka da priča slobodno”, navodi u “Avliji” pisac. Ali, čitaocu se, prateći krivicu zatvorenika, odmah nameće pitanje, ko je taj što može bez teških posledica u jednom neslobodnom svetu da govori slobodno? Fra Petar, pripovedač o vekovnom zbivanju u Avliji, a donekle i ljudskoj istoriji, opekao se životom i zato se strahovito boji.
U ovom delu, koje se čita u dahu, sve je krojeno i prekrajano po meri nestvarnih, ali i mogućih strahova koji izobličuju i pojedince i društvo. U svetu Avlije niko nije pošteđen. Ni elita vlasti, ni poniženi i uvređeni, roblje i krivci.
Da je živ Andrić možda bi sada ustvrdio: Sve je bilo onda isto kao i - danas! DUŠAN STANKOVIĆ
Večernje novosti 20. 03. 2004. - Tamnica do mora
"KO ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivci dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede."
U ovom moralističkom stavu Karađoza, duhovite ličnosti romana "Prokleta avlija" Ive Andrića (1892-1975), koji "Novosti" objavljuju iduće srede u ediciji "Najznačajniji romani i pisci koji su obeležili 20. vek", satkana je mudrost ljudskog bitisanja.
Naš jedini nobelovac (1961) nazvao je roman (objavljen 1954) pravim imenom. Nije to ni tamnica, ni apsana, ni istražni zatvor, nego avlija, pojam koji označava patinu vremena, grad u gradu i sve ono tajanstveno. Veliki poznavalac Andrićevog stvaralaštva Borislav Mihailović piše: "Kroz prozor događaja, kroz pore svedočenja, kroz pukotine istorije, probija se, vertikala zn ačenja da to ne samo da je je tako bilo nego da to tako biva među ljudima i u ljudima. Stalno su kod Andrića zakoni opšti iznad zakona pojedinaca, duge linije sudbine čovekove na zemlji iznad kratke crte slučaja, velike suštine smisla."
Kao u delima "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika", "Gospođica", "Jelena, žena koje nema" i u "Prokletoj avliji" pisac kroz prošost sve svodi na "jednom bilo". U jednom od retkih razgovora veliki pisac je izjavio: "Za mene ne postoje granice između prošlog i sadašnjeg. Prošlost i sadašnjost su neraskidivo vezani, pa stoga taj rizik i ne postoji". A na pitanje da li u svakom njegovom delu, pa i u "Avliji", ima odgovora i na večno pitanje o čovekovoj egzistenciji i odakle dolazimo i kuda idemo, odgovorio je: "Osećam se da stalno radim na istoj stvari. Za mene je posao pisca kao i posao tkalja, još tačnije rudara. Uvek treba kopati dublje i dublje, iako svaki novi kilogram uglja košta sve više i više."
Na pitanje kolega iz SANU koliko je godina pisao "Prokletu avliju", Andrić je svojevremeno skromno odgovorio: "Ne mnogo, oko dve decenije!" Nikad nije priznao, ali tvrde neki da je rukopis najpre imao više od 300 stranica, a da je kasnije sveden na trećinu!
Nije zato čudno što se roman završava jetkim rezom o onome što je vekovima prkosilo ljudima i vremenima. "I tu je kraj. Nema više ničeg. Samo grob među nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni priče ni pričanja. Kao da nema ni sveta zbog koga vredi gledati, hodati i disati…" DUŠAN STANKOVIĆ
Danas 23. 03. 2004. - Kapitalno delo iz Clia
Endru Hejvud: "Politika"
U okviru poznate biblioteke "Agora", IK Clio nedavno je objavila i promovisala "Politiku" iz pera Endrua Hejvuda, koju je sa engleskog preveo Jovan Jovanović. Recenzent i pisac pogovora ovom delu, akademik Vojislav Stanovčić, istakao je, predstavljajući ovo delo novinarima, da je pred nama "knjiga koja predstavlja kombinaciju dobrog udžbenika sa odgovarajućim rečnikom teorijskih i stručnih izraza, kao i kraćim rečničkim i širim odrednicama enciklopedijskog karaktera, tako da je možemo predstaviti kao udžbenik kome je dodata mala enciklopedija najvažnijih pojmova, kategorija i teoretičara". Stanovčić je dodao da ovo delo otkriva Endrua Hejvuda kao velikog eruditu, enciklopedisjkog znanja, suptilnog probirača onoga što će čitaocima predstaviti, koji pri tom navodi bezbroj važnih detalja i umesna, iako često nekonvencionalna, tumačenja pojedinih mesta u tekstovima ili primera iz života. Stanovčić je istakao da Hejvud u tretiranju materije o kojoj piše pokazuije veliku objektivnost, a da se to može lako utvrditi ako se pročitaju kratke biografije Platona, Aristotela, Prudona, Berštajna, Lenjina, Hane Arent, Noama Čomskog, Roberta Nozika, Džona Rolsa ili Naomi Klajn. Zoran Hamović, osnivač i glavni urednik Clia napomenuo je da je pred nama delo napisano pregnantnim i jasnim stilom, koje ima didaktičke i pedagoške efekte, a napisano je kao ozbiljno strukturisana knjiga sa mogućnošću da posluži i kao izuzetan udžbenik studentima, ali i kao paradigmatično štivo koje obrazuje i podstiče na dalje proučavanje i produbljivanje znanja. Hamović je istakao izuzetan rad prevodioca ovog dela sa engleskog, Jovana Jovanovića, koji je znalačkim prevodom učinio ovo delo pitkim, jasnim i komunikativnim ovdašnjem čitaocu. Možda trenutno ne postoji knjiga toliko potrebna ovim prostorima kao Hejvudova "Politika", jer je pogrešno shvaćen pojam politike, ove prostore već mnogo puta isuviše koštao. Momenat je da preko promišljanja, a naoružani znanjem iz ovog i sličnih dela, postanemo ravnopravni sagovornici i pregovarači i u sopstvenoj zem lji i u svetu. S. DOMAZET
Pobjeda 24. 03. 2004 - Uticaj knjaževog sekretara
Anri Delari: "Crna Gora”
U okviru CID-ove biblioteke „Svjedočanstva” nedavno je publikovana knjiga Anrija Delarija „Crna Gora”, u prevodu sa francuskog Marine Vukićević. Delari pored istorije daje opis naravi, običaja, zakonodavstva, političkog uređenja, zatim zvaničnih dokumenata i spisa (Marmonovo pismo vladici Petru Drugom, Akt o razgraničenju između Austrije i Crne Gore, dokumenti o razgraničenju između Turske i Crne Gore, Nota koju je Porta predala grofu Lajningenu 14. februara 1853. Zakonik Crne Gore iz 1855...), a knjiga je dopunjena i kartom Crne Gore i susjednih zemalja iz 1862. godine.
Anri Delari je bio sekretar knjaza Danila Prvog od 1856. do 1859. godine. Bio je dobar poznavalac antičke i moderne književnosti, fizike i matematike, istorije i jezika slovenskih naroda, posebno Poljaka i Srba. Na preporuku Ekara, francuskog konzula u Skadru, tada mladi Francuz zadobio je puno povjerenje crnogorskog knjaza za vođenje korespodencije sa stranim silama. Delari je bio zadužen za mnoge značajne misije u Albaniji, Dalmaciji, Beču i Parizu, a mnogo je doprinio da se populariše stvar Crne Gore, da se za nju zainteresuje suveren i pridobiju diplomate i ljudi sa francuskog dvora. Smatra se da je puno uticao na knjaza u evropskim pitanjima i hrabrio ga u trenucima malodušnosti te da mu je, pored mlade knjeginje Darinke, predstavljao značajnu podršku. Delari je u Crnoj Gori bio apostol, bilježi pisac predgovora A. Davril. Utisak koji je ostavio među Crnogorcima poprimio je razmjere herojske legende, posebno prilikom sukoba koji je prethodio porazu Turaka na Grahovu. Crnogorci su bili više nego zadivljeni mirnoćom sa kojom je Delari, bez oružja, išao od jedne do druge grupe Crnogoraca, hrabreći i usmjeravajući ih.
Delari je napustio umirenu i razgraničenu Crnu Goru 1859. godine, vrativši se u Pariz. Uskoro je knjaz Danilo umro, a njegov nasljednik se domah našao pred opasnim komplikacijama. Mladi knjaz Nikola tada je pozvao Delarija, koji nije oklijevao da se opet prihvati te dužnosti, koju su doduše neke okolnosti, to jest njegovo zdr avstveno stanje, veoma otežale.

Pobjeda 24. 03. 2004. - Novi roman Džoane Haris
Džoane Haris: “Čuvari obale”
Beograd, 23. marta (Tanjug) - Uspjeh romana Džoane Haris „Čokolada” podstakao je izdavačku kuću „Plato” da sada objavi njen novi roman pod naslovom „Čuvari obale”.
U međuvremenu, „Narodna knjiga” je štampala roman Džoane Haris „Pet četvrtina pomorandže”.
Haris (40) je po majci Francuskinja, a studirala je modernu i srednjevjekovnu filologiju na Kembridžu, da bi zatim predavala francuski jezik, prije nego se posvetila isključivo pisanju.
Njeni prvi romani bili su bliski žanru horora, kao „Zlo sjeme”, štampano 1989. godine, a zatim je došla svojevrsna trilogija, započeta „Čokoladom”, koju slijedi „Vino od kupina” i „Pomorandža”, a svi imaju veze sa hranom.
Roman „Čuvari plaže” ima u sebi autobiografski helemenata.

Vreme 25. 03. 2004. - Metafore koje ubijaju
Obrad Savić, Dušan Bjelić: "Balkan kao metafora"
Zbornik "Balkan kao metafora: između globalizacije i fragmentacije" u izdanju Beogradskog kruga, sadrži priloge dvadeset i osam autora, većinom sa balkanskih prostora, koji nastavljaju ono što je Marija Todorova uradila u svojoj, sada već klasičnoj studiji Imaginarni Balkan, čije se prvo poglavlje završava upozorenjem protiv metaforičke upotrebe prideva "balkanski"
Jedno je izvesno: Balkan je poluostrvo. Sve ostalo je nejasno, sumnjivo, teško, neshvatljivo, mučno, glupo, ponekad komično, često opasno, istovremeno mračno i čudesno, banalno i tajanstveno... Zbog toga Balkan razumevati kao metaforu znači na izazov neprozirnosti odgovoriti neprozirnošću jezika: nikakva pojednostavljivanja nisu dozvoljena, nikakva brza rešenja nisu moguća. Laki odgovori ne postoje. Hitnja je zabranjena iako vremena nema. Jezikom "nasrnuti" na Balkan, posle svih vojski, posle toliko samlevenih kostiju, iskidanog mesa, raznetih mozgova, spaljene zemlje, posle toliko bola, užasa i temeljnog zatiranja nade, posle svega toga baktati se jezikom deluje kao luksuz, kao hologramska šetnja po "pustoši realnog" (Žižek), ali ako je išta ostalo od one očerupane Hegelove Minervine sove koja uvek poleće u sumrak – pa zato neizostavno kasni, ali u mraku odlično vidi – onda je i pokušaj da se Balkan pojmi kao metafora čin otpora balkanskom specijalitetu: volji za nerazumevanjem. Drugim rečima, Balkanu kao metafori suprotstaviti vazda deficitarnu robu – mišljenje. Misliti Balkan znači brisati njegov metaforički sadržaj, to znači slici suprotstaviti mišljenje, priči (mythos) pojam, metafizici filozofiju, to znači odupreti se mračnoj putenosti Balkana ogrezlog u stvarnosti bez sadržaja, zaglibljenog u supstanciji nestvarnog. To znači napustiti Balkan bivajući u samom središtu njegove prisutnosti, prekoračiti ogradu metafizike, osloboditi se, kako je napisao Derida u ogledu o filozofskoj metafori, njegovog "prvobitnog smisla", njegovog "uvek čulnog i materijalnog izvornog lika".
Još je Aristotel metaforu odredio kao "prenošenje izraza jedn og predmeta na neki drugi, i to ili s roda na vrstu, ili s vrste na rod, ili s vrste na vrstu, ili, najzad, na osnovu analogije". Ali, u igri metafora Balkan nekako uvek ostaje uskraćen: na njega se teško šta prenosi, ali on sam proizvodi snažna značenja ispod kojih ostaje sapet i nem, zgrčen u užasu sopstvene nemoći. Ako je "balkanizacija" metafora za opasnost, za provalu iracionalnog nasilja, u krajnjem slučaju sublimacija užasa, šta je sa toposom koji toj metafori podleže, šta je sa onim što "balkanizaciji" prethodi, sa označenim, sa Balkanom bez "balkanizacije"? Da li Balkan bez "balkanizacije" uopšte postoji, ili je reč samo o praznom mestu smisla, o pitanju koje je pogrešno koliko i potraga za "izvornim likom" Balkana? Ili je Balkan, pak, tek ogledno evropsko dobro, prazno mesto subjektivnosti ispunjeno metaforičkim (i metafizičkim) sadržajem, mesto ubilačke pasivnosti? Ukoliko bismo u polumetafori "ubilačka pasivnost" prepoznali, recimo, "orijentalnu umrtvljenost" nasuprot "okcidentalnoj aktivnosti", sa diskurzivnog bismo polja ukoračili direktno u živo blato metafore, unapred bismo odredili sudbinu našeg govora odričući se pojma u korist date slike. Balkan, zato, ne smemo shvatiti kao "dat" već kao "zadat" prostor, kao topos ili kao trop, kao mesto nedovršene i, zapravo, nedovršive fenomenološke redukcije. Koji su diskurzivni momenti pokrenuti da bi Balkan postao metafora negativne drugosti Evrope? Da li je u pitanju loša savest Evrope (kako misli Boris Buden), ili je Balkan, kao mesto nastanka evropske civilizacije, ostao učauren u svoje mitske početke, zarobljen u ćilibaru Vremena? Kako se stvaraju mehanizmi esencijalizacije imaginarnog, odnosno kako dolazi do toga da fosilizovani identiteti, nalik spilbergovskim tiranosaurusima, slobodno šetaju unaokolo u potrazi za plenom, kao da su im rezervati prošlosti postali tesni? No, ukoliko sudimo po Grčkoj, danas najmanje nesrećnoj balkanskoj zemlji, arhetipski obrasci ne važe čak ni na Balkanu, a ako je tako, onda je problem u nečem drugom, ne u nepromenljiv im mitskim konstituentima. I najzad, svemu tome uprkos (ili baš rečenom zahvaljujući), kako se odnositi prema onim rečima Emila Siorana, Balkanca: "Ako je Balkan zaista samo goli užas, zašto kada ga napustimo i zaputimo se ka ovom delu sveta [Zapadu], zašto, dakle, osećamo neku vrstu pada – istina, divnog – u bezdan?"
Na neke od ovih dilema odgovara nova sveska biblioteke Collectanea Beogradskog kruga Balkan kao metafora: između globalizacije i fragmentacije, Balkan kao metafora, (priredili Dušan Bjelić i Obrad Savić, Beogradski krug 2003) što je proširena varijanta zbornika objavljenog 2002. godine na engleskom jeziku pod istim naslovom i u izdanju MIT Press (Cambridge, Masschusetts & London, England). Dvadeset i osam autora, većinom sa balkanskih prostora, nastavlja ono što je Marija Todorova uradila u svojoj, sada već klasičnoj studiji Imaginarni Balkan, čije se prvo poglavlje završava upozorenjem protiv metaforičke upotrebe prideva "balkanski".
U najboljem tekstu zbornika "Južnoslovenski identitet i sušta stvarnost rata", sarajevski filozof Ugo Vlaisavljević brutalno rastače balkanske stereotipe, naročito ideološku sadržinu južnoslovenskog identiteta: "Upravo južnoslovenski identitet otkriva nedostatak stvarnosti u besnom, goropadnom etnonacionalizmu" . Ključ za razumevanje balkanskog lonca jeste rat i to rat kao uzrok priče, ne kao njena posledica. Rat je načelo objašnjenja. Ukazujući na to da niko nije istraživao ratnu stvarnost Balkana kao uzrok konstituisanja kolektivnog sopstva, odnosno da događaj rata nikada nije bio uzet u obzir kao takav – a već se u terminologiji otkriva registar bodrijarovske analize simboličkih struktura – Vlaisavljević će događaj rata nastojati da razume preko jezika, kroz igre vlastitih imena: "Svaki susret između dva jezika pojavljuje se kao sukob između dva različita vlastita imena za isti referent." Analizom "ratničkih" jezičkih igara, razlaganjem učinaka ugroženosti, ratne pretnje i rata u etnonacionalnom tkivu, ukazivanjem na ritualizaciju jezika, na preprepli tanja imaginarnog i stvarnog, na ukorenjenost jezika u referentu, na učinak protosopstva, na komunizam kao modernu strategiju protiv modernosti, na žilavost etnonacionalizma i njegovu nadmoć u odnosu na nadlične ideologije, Ugo Vlaisavljević ubedljivo demonstrira šta znači kada se mišljenje, u svom filozofskom obliku, suprotstavlja mitskim, ubistvenim obrascima: nijedna pojava nije sveta, nijedan kalup ne ostaje netaknut, a pojmovi kao rod, bratstvo, jedinstvo, trpe udarce filozofskog malja. I raspadaju se.
Tekst Grigorisa Ananiadisa "Karl Šmit na Kosovu, ili rat uzeti ozbiljno" takođe je vrhunsko filozofsko štivo. Grčki filozof NATO intervenciji u SR Jugoslaviji 2000. godine prilazi izvanredno usredsređenom analizom tekstova Karla Šmita, naročito njegovog "Nomos der Erde" (Zakon zemlje). Šmitovska pitanja: ko je politički neprijatelj, kako se odnositi prema njemu, sme li rat da bude rat do istrebljenja, kako ustanoviti pravila ratovanja, Ananiadis propušta kroz prizmu savremenih svetskih odnosa dominacije koji se, hteli mi to ili ne, uglavnom nasilno prelamaju i na samom Balkanu.
U prilogu "bezobraznog" naslova "Srbi pederi" Branka Arsić analizira palanački duh koji je ukotvljen u rod i kolektivno, ironizuje grupne identitete i princip isključenja na kojem oni počivaju, kao i zatvorenost koja je uslov njihove mogućnosti. Stefanos Pesmazoglu u tekstu bodrijarovsko-fukoovskog naslova "Trojanskog rata nije bilo. Kosovo: nadziranje i kažnjavanje" veoma kritički pristupa negativnim Zapadnim stereotipima o Balkanu koji su, po njegovom mišljenju, i doveli do NATO intervencije u Jugoslaviji. U tekstu "Eros identiteta" Ivajlo Dičev varira opšta mesta građenja identiteta, od seksualnih do nacionalnih, pokazujući do koje mere je bugarska mitotvoračka priča, kao uzgajalište stereotipa, ista kao i srpska, rumunska, hrvatska... Sličnostima i razlikama između "Orijentalizma", "Balkanizma" i "Okcidentalizma" bave se i tekstovi Vesne Goldsvorti, Tomislava Longinovića, Milice Bakić-Hajden, Rastka Močnika, o "Balkan skom identitetu i Nacionalnosti" pišu, između ostalih, Aleksander Kjosev, Adrian Čioranu, Katerina Kolozova, u celini "Seksualnost, trauma i mit" čitamo priloge Vesne Kesić, Statusa Gurgurisa, Dragana Kujundžića, dok u tematu "Balkan i kolonijalizam" tekstove daju Rada Drezgić, Milan Popović i Miroslav Milović (da pomenemo neke od autora).
Odgovor na pitanje šta je Balkan nećemo dobiti ni posle čitanja ovog dragocenog zbornika, naravno, ali možda ćemo lakše razaznavati šta Balkan nije, možda ćemo početi da učimo kako da crpemo energiju iz katastrofe, iz noći koja na Balkanu traje duže nego drugde. IVAN MILENKOVIĆ
Vreme 25. 03. 2004. - Knjige – Miroslav Karaulac
Miroslav Karaulac: Toplotni udar, Pismo sultanu
Miroslav je Karaulac u ovdašnjoj "kulturnoj javnosti" – koja, valja se nadati, još postoji, bar u tragovima – znatno poznatiji i priznatiji kao proučavalac književnosti i književne istorije, naročito po svom "andrićološkom" radu, te kao prevodilac sa francuskog, negoli po svojoj umetničkoj prozi. Ne može se baš reći da to nije očekivano i prirodno s obzirom na "težinu" onoga što je (u)radio baveći se pisanjem drugih, a pritom ni njegova književnost nije od one vrste za kakvom vlada medijska ili tržišna pomama, pa ipak, ima neke nepravde u tome da je, recimo, reizdanje njegovog tridesetak godina starog romana Toplotni udar prošlo gotovo bez ikakvog medijskog i kritičkog odjeka. Ako je tako, u gluho, prošao jedan ipak solidno atraktivni roman(čić), teško je verovati da će upravo objavljena zbirka Karaulčevih pripovedaka Pismo sultanu imati bolju sudbinu. I nije da je to neko čudo: čovek nije ni "patriota", ni postmodernista, ni dementni hitmejker, ni Mladi Gnevni Buntovnik, ni sifražetkinja, ni zavičajna narikača, ni eterični Ispisivalac Ničega Ni O Čemu, etc. Pa ko onda uopšte da se oseti pozvanim da "zalegne" makar za elementarnu primećenost njegovog pisanja?!
Okej, prilike su take, džaba se više vajkati. A Toplotni udar, prvi put objavljen još 1972, šarmantno je romaneskno parčence na (najboljem) tragu one "proze u trapericama" (Aleksandar Flaker), kakvu je od šezdesetih pa negde do osamdesetih godina prošlog veka stvarao nevelik, ali uticajan i prevratan, posle i veoma čitan sekl srpskih i hrvatskih prozaika, od Majdaka i (delom) Šoljana do Mome Kapora. E sad, šta je posle ovaj potonji od sebe uradio – još od onomad kad su pred konac osamdesetih zatrubele trube sasvim drugačije od onih Četovih ili Majlsovih – druga je priča: to samo pokazuje da ako se baciš u bunar – brzo ćeš tresnuti o dno, ali ako se baciš u besramno brukanje i blasfemično sladostrasno zapišavanje vlastitog lika i (naročito) dela – dna zapravo i nema nego (pro)padaš li (pro)padaš... A i to je, uostalom, njegova briga. Ili možda veselje i dika, kako mu god. Karaulčeva se knjiga, pretpostavljam, u vreme svog nastanka morala uklopiti u taj i takav jeans-trend – koji, da se razumemo, u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nikada nije bio dominantan, nikada istinski mejnstrim – ali mi njena tadašnja recepcijska sudbina nažalost nije poznata.
Čitajući Toplotni udar imao sam dojam kao da pratim jedan od mogućih nastavaka doživljaja tinejdžerskih protagonista Višnje na Tašmajdanu Siniše Pavića, sada pet-šest (ili malo više) godina starijih, dakle tačno onoliko koliko je vremena prošlo između objavljivanja ovih dveju knjiga. Ovo je, dakako, kompliment Karaulcu: kobajagi naivna Višnja na Tašmajdanu je ionako jedan od najpotcenjenijih romana jednog veoma važnog, emancipatorskog književnog razdoblja srpske i drugih, da prostite, BHS književnosti. Narator je Toplotnog udara mladi slobodnolebdeći intelektualac koji vreme provodi manje čitajući, pišući, uređujući polunepoćudni časopis i baveći se drugim Ozbiljnim Stvarima, a više gluvareći Beogradom – a posle i tumarajući po Parizu, Rovinju, Lošinju... – u potrazi za ljubavnim i drugim uzbuđenjima, bivajući sve vreme u nečemu što jedva-da-je-veza sa večito izmičućom, fatalnom pevačicom Zagom (tih se godina valjda poslednji put jedna tako poželjna devojka iz romana mogla tako zvati...). Karaulac-pripovedač u ovom je romanu duhovit i podsticajno raspričan, ironičan i žovijalan; njegovo reizdanje, jakako, neće bitno promeniti istoriju srpske književnosti, ali važno je da roman tri decenije kasnije nije ništa izgubio na čitljivosti, a pride je još i zaradio stanovite nostalgične konotacije: osvežavajuće je – uza sve ostalo – rekonstruisati jedan poluzaboravljeni sleng, pratiti Karaulčeve junake kako promiču jednim odnekud sasvim drugačijim Beogradom od ovoga u kojem trošimo svoje postkataklizmične dane, iako su gradske kulise manje-više iste i svi su toposi naše svakodnevice na broju; sve onako uzgred, pisac ispisuje ljubavni priču, bildungsromančić koji se trudi da to nipošto ne bude, te lapidarno i do jmljivo potretira duh i pojavnost jednog vremena, od cvetajuće kulturne socijalističke movide u postšezdesetosmaškoj Es-Ef-Er-Jot koja blaženo nema pojma šta joj se sve sprema, pa do anarhoidnog ozračja sa pariških ulica iz vremena (isuviše) pomodnog levičarenja…
Zbirka Pismo sultanu sastoji se od dvanaest proznih celina primetno nejednake – how unusual! – književne vrednosti, bez nekog primetnog "svenatkriljujućeg" lajtmotiva, ako ne računamo autorovu od ranije znanu opsednutost ženskim grudima... I ako ne računamo žalostan fakat da knjiga nije ni videla korektora ili lektora, a takav joj bliski susret nipošto ne bi bio na odmet. Ipak, probijajući se kroz nasumično posejane zareze ili kroz piščevu apsolutnu odbojnost prema upotrebi reči kao što su "bi" ili "je", bez kojih mu mnoge rečenice izgledaju bizarno krnje, strpljiviji će čitalac biti nagrađen nekim pažnje vrednim pričama, poput uvodne elegije o (be)smislu ljubavi i usamljenosti Beograd krajem novembra koju kvari samo malo zbrzan ili nakalemljen kraj, pronicljive parabole o (ne)ozbiljnosti ljudske reči Zaboravićeš me, turobnog kontrastiranja mediteranske idile i bubnjeva rata sa dubokog kopna u Prizorima iz prošlog leta, ispitivanja patologije ljubavi i fantazma vernosti u Vratila se, suptilno ironičnog (mal)tretmana figure Velikog Umetnika u "Ariji iz Travijate" ili Ubijanju slavuja, pa sve do razmatranja patološke naravi Vlasti i Moći u Pismu sultanu i Vizantijskom ludilu. Malo li je za 140 strana? Karaulac je, kako god okreneš, pisac koji zaslužuje više pažnje nego što je dobija – što je prijatna promena u okruženju u kojem bahato caruju oni i one kod kojih stvari stoje isto – samo sasvim obrnuto. TEOFIL PANČIĆ
Vreme 25. 03. 2004. - Izlog - mart
Džon Maksvel Kuci: Fo
Prevod: Arijana Božović
Izdavač: Paideia,
Beograd, 2003.
"Novi ljudi Evrope su oni koji veruju u nove početke, nova poglavlja, nove stranice; ja se i dalje borim sa starom pričom, nadajući se da će mi, pre nego što se završi, otkriti zašto sam mislio da je to vredno truda." U ovim rečima aktuelnog nobelovca Džona Maksvela Kucija krije se jezgro njegove poetike, ali i razlog zbog kojeg je Brodski svojevremeno rekao da je ovaj Južnoafrikanac "jedini koji ima pravo da piše prozu posle Beketa".
"Fo je remek delo bez preteče i uzora. Ne možemo ga prepričati, a da time ne ozledimo njegovu misteriju. Recimo tek toliko da je pripovedač žena. Suzan Barton, brodolomnica koja na pustom ostrvu upoznaje Robinsona i njegovog nemog slugu Petka. Priču o gospodaru i sluzi Suzan prenosi engleskom piscu Fou, čije potonje književno izdajstvo nije samo metafora za surovost i gordost umetnika, koji služi nekoj višoj istini, nego i otelovljena dilema Petko–Robinzon: naše senke – da li nas vole?", nepogrešivo je o knjizi zapisao Karlos Fuentes. A Suzan Barton: "No, šta god ja govorila, priča o ostrvu nije bila sva od dosade i čekanja. Imali smo, zar ne, i poneku misteriju?" I za kraj, najviše što se o jednoj knjizi može reći: čitanje Foa nije gubljenje vremena.

Svetozar Tomić: Do visina Olimpa
Izdavač: Marketprint
Novi Sad, 2003.
Umetnost stripa je neke od svojih vrhunaca imala na samom početku svoje istorije. Vinzor Mek Kej je tada kreirao lik zanosnog Malog Nema i njegovu Zemlju snova, Bad Fišer svog Mata i Džefa, Džordž Mak Manus je iscrtavao dogodovštine porodice Tarana, a veliki majstor Džordž Heriman iz nedelje u nedelju opisivao ljubavne jade mačke po imenu Krejzi Ket i nepodopštine njoj nevernog miša Ignjaca. Svetozar Tomić je dve decenije nakon svog strip-bukvara Poreklo i značaj stripa napisao i Do visina Olimpa, knjigu posvećenu upravo pomenutoj četvorici strip autora, svojevrsnu strip hrestomatiju sa "remek tablama" njegovih najvećih stvarala ca. Znalački i posvećeno Tomić upućuje u delo i poetiku Mek Keja, Fišera, Mak Manusa i Herimana, otvarajući svojom odlično opremljenom knjigom prostor u ovdašnjoj kulturnoj sredini, koja vapi za ovakvim naslovima, za konačno potvrđivanje i priznavanje "ozbiljnosti" devete umetnosti. Nije tek tako, kako beleži Tomić u svojoj knjizi, Gertruda Štajn svake nedelje iz Amerike telefonirala u Pariz Pablu Pikasu samo da bi mu pročitala najnoviju sekvencu Herimanove "Mace Šize", koju je ovaj obožavao. Ima tu nešto…

Franz Ferdinand: Franz Ferdinand
Izdavač: Domino, 2004.
Izgleda da je pomalo neprimećeno prošao podatak koji nam kazuje kako je – zahvaljujući talasu novih snaga – prodaja rok albuma u Velikoj Britaniji još 2003. premašila prodaju pop albuma, i to prvi put posle dvadesetak godina. To naravno nema direktne veze sa tinejdžersko-frenetičnim kvalitetom istoimenog debi albuma grupe Franz Ferdinand, ali mnogo govori o velikim očekivanjima koja muzička industrija ima od ovog sastava. Radi se o škotskoj postavi koja se delimično oslanja na lokalnu tradiciju lucidne i delikatne gitarske pop muzike koju su upražnjavali Orange Juice, Joseph K i sastavi sa nezavisne etikete Postcard pre dvadesetak godina, a čiji su današnji pravoverni nastavljači Belle and Sebastian. S druge strane, iza svega se daju naslutiti muzički obrisi Talking Headsa ili Joy Division, pa se Franz Ferdinand pojavljuju kao nešto što smo svojevremeno mislili da je nemoguće, pošto new wave nikad nije bio žanr, nego stil oblačenja i jedna uopštena ideja muzičke slobode: ipak, danas je neo new wave naša stvarnost, pošto je vreme da se osvoje nove muzičke i odevne slobode.

Mina D. Todorović: Vir svetova
Čigoja štampa, Beograd, 2003.
Nakon planetarne pomame za dogodovštinama Harija Potera i Tolkinovim epovima, Mina Todorović je napisala ovaj simpatičan roman koji po atmosferi podseća i na Hobita i na Roulingovu, ali se primećuje i balkanski i slovenski mitološki kolorit. Dva penzionisana profesora dospev aju u jedan svet sa one strane realnosti u kome obitavaju izvesni Nosati Pisovi, zatim Čarobnjaci, Patuljci, Vilenjaci, Vešci, Demoni i, podmlađeni za pola veka, kreću u avanturu, naravno na strani Dobra i, naravno, sa hepiendom. Klinci će uživati i u sočnom jeziku i u bajkolikosti priče.

Milutin Čolić: Od polarnog kruga do Hirošime
Izdavač: Art plus, Užice, 2003.
Zbirka putopisa po Norveškoj, Nemačkoj i Japanu Od polarnog kruga do Hirošime poznatog filmskog kritičara, publiciste i jednog od osnivača FEST-a Milutina Čolića predstavlja dopunjeno i prošireno izdanje knjige Maska smrti je cvet, objavljene 1982. godine. Pisani od šezdesetih do devedesetih, tekstovi se geografski kreću od Norveške, gde je Čolić za vreme Drugog svetskog rada bio u koncentracionom logoru, preko opisa nekadašnje DR Nemačke, japanskog pozorišta Kabuki i Kosova s početka osamdesetih, pri čemu su sagovornici autora i obični, anonimni ljudi i poznatije ličnosti poput japanskog reditelja Nagisa Ošime.

NIN 25. 03. 2004. - Produžena metafora
Radmila Lazić: "Doroti Parker bluz"
Još donedavno (u književnoistorijskom poimanju vremena) deveta zbirka pesama Radmile Lazić mogla bi postati incident. Naime, štedro nadeven “uličnim” i izrazima koji se broje u “vulgarne”, govor dobrim delom ide o želji za telesnim sparivanjem neopterećenim osećanjima. Današnja, pak, estetska merila naprosto previđaju čak i provokativno dejstvo navedenih obeležja. Zbirka Doroti Parker bluz je, u književnoj javnosti, s razlogom viđena kao pesničko delo primerne stvaralačke snage i visoke umetničke vrednosti. U stvari, zanemarujući motivsko-tematske odredbe ovog pesničkog govora, čitalac postaje svestan da ga se, ponajpre, snažno doima njegova dramatičnost. Uverljivo posredovana visoka emocionalna temperatura lirske junakinje koja ishodi iz njenog unutarnjeg, duhovnog i duševnog konflikta.
U osnovnom toku poetskog teksta, dominantnom liku lirskog subjekta, manje ili više vidljivo i manje ili više uspešno, odupire se njegovo drugo, potisnuto i skriveno ja. Visokim i reskim tonovima iskazuje se “opaka kučka” kojoj predstoji da postane “opak babac”. Ona je, dakako, protiv tradicije koja ženi nalaže da, u svakom pogledu, bude podređena muškarcu. Zalaže se za emancipovanost žene i ravnopravnost polova, a protivi tzv. večnim (a usahlim) ljubavima, što će reći hipokriziji i prolaznim standardima. Njen znatno stišaniji i topliji alter ego je “staromodna cura” koja, obrvana jednoličnim i praznim vremenom, priznaje da je jednom, ipak, spoznala pravu ljubav. Ona oplakuje uludo potrošen život i, pri svemu, ne prestaje da iščekuje sreću koja bi mogla naići “izlokanim putem”.
Dočaravanju udvojenosti lirske junakinje doprinose i eksplicitni autopoetički iskazi sadržani u većem broju pesama. “Opakoj kučki” su, recimo, primereni oni poput “Moja je sintaksa štimovanje orgulja u venama. Gorim sa srcem od 500 Nj” Simptomatično je, međutim, da neuporedivo manje čujna i vidljiva “staromodna cura” dobija podršku većine izrečenih poetičkih stavova. Njoj se, zapravo, kao posestrimi “po mastilu, ili čežnji”, obraća govorni sub jekat. Njoj je upućeno priznanje da se “srećica” može upecati samo “na dokovima mašte”. Ona će razumeti da je, kad se kaže “A ja se ugnezdim u stih/Kao vrabac pod strehu”, reč o pouzdanju u terapeutsku moć poezije... I tu treba naglasiti: bilo koje lice lirske junakinje da je u prednjem planu, bilo kakav poetički stav da je posredi, izražajna moć pesničkog jezika Radmile Lazić adekvatna je zadatku. Složenijem no što se na prvi pogled vidi.
Pesnički jezik u zbirci Doroti Parker bluz je, u svojoj prividnoj jednostavnosti i komunikativnosti, veoma blizak kolokvijalnom govoru, bez obzira na metrička, ritamska i formalna obeležja pesme. I više od toga: blizak je žargonu karakterističnom za urbane sredine i za mlađu populaciju. Kao takav, on je u funkciji površinskog motivsko-tematskog sloja zbirke. Mada ona potiče od pesničkih slika tzv. otvorenog tipa, figurativnoj energiji ovog pesničkog jezika je namenjeno da omogući doživljavanje zbirke kao produžene metafore. Na posredan način, dakle, pesnički jezik Radmile Lazić ostvaruje svoju složeniju funkciju: konsekventno tematskoj ravni za koju se poetesa opredelila, izvanredno sugestivno posreduje dezintegrisanost i usamljenost, egzistencijalnu zebnju i obesmišljenost bivstvovanja humane jedinke u našem bezizglednom dobu.
Da pesnički jezik na tom zadatku nije efikasan, same po sebi, ispovesti sredovečne dame koja se, svesna da joj ističe rok trajanja, upinje da skine mrak, ne bi bile književno relevantne koliko jesu. Neporecivim kvalitetima uprkos. BOGDAN A. POPOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 27. 03. 2004. - Za praznike i svaki dan
Eugen Verber: "Uvod u jevrejsku veru"
I pored velikih napora naših izdavača, koji su uprkos materijalnoj oskudici, tokom proteklih godina uspevali da objavljuju vredne knjige i time donekle povrate narušeno dostojanstvo našoj kulturi, ostao je ogromni nepopunjen prostor za objavljivanja kapitalnih dela. Beogradska “Narodna knjiga”, spada u grupu retkih izdavača koji je na vreme odlučio da pojedina od ovih izdanja ponovo objavi, ali i udovolji potrebi pojedinaca i institucija za novim naslovima iz domena priručničke i leksikografske literature.
Tako je počev od 2002. započeto objavljivanje izabranih dela Eugena Verbera, pre svega onih koje je kao autor i vrsni prevodilac ostavio za sobom, preminuvši pre devet godina. Verber je bio glumac, pisac, književni prevodilac, neumorni i blistavi intelektualni um i naš najugledniji judaista i hebreista. Pored monografije “Uvod u jevrejsku veru”, predviđeno je objavljivanje i ponovnih izdanja Verberovih prevoda “Talmuda” i “Kumranskih rukopisa”. Namera izdavača bila je motivisana činjenicom da su ove knjige i te kako tražene u knjižarama, kao i da je od vremena prvih izdanja stasala nova generacija čitalaca koja ima potrebu za ovom vrstom literature. Podsetimo samo da je “Talmud” od 1981. doživeo četiri izdanja u velikom tiražu, a da su “Kumranski rukopisi” nagrađeni prestižnom nagradom “Miloš N. Đurić” kao najbolji prevod 1983. godine.
Verberov “Uvod u jevrejsku veru”, kako sam autor navodi u kratkom pogovoru, predstavlja prvi obimniji udžbenik te vrste objavljen kod nas od vremena posle Drugog svetskog rata. U knjizi su date osnove Mojsijeve vere, vere jevrejskog naroda, koja je, u svakom slučaju, “prva jednobožačka religija u našoj civilizaciji”. U “Uvodu u jevrejsku veru” u prilici smo da nađemo sve ono što nas interesuje o jevrejskim praznicima, oblicima svetkovanja, postovima, načinima ishrane, kao i običajima koji prate rođenje, umiranje, ili se praktikuju pri sahranjivanju. Autor knjige podatke iznosi precizno, polazeći od toga da mnogi članovi jevrejske zajednice nisu imali prilike da se upoznaju sa osnovnim pojmovima svojih običaja i religije.
Iako je u svom detinjstvu i mladosti stekao tradicionalno versko obrazovanje i vaspitanje, pisac navodi kako “nikada slične knjige nije imao”, tako da je prva znanja o veri svog naroda sticao u roditeljskom domu, u kome je živeo poštujući jevrejsku versku praksu, da bi se tek nakon dugogodišnjeg bavljenja naučnim i prevodilačkim radom u jevrejskim naukama, stekli potrebni uslovi za pisanje jedne ovakve knjige.
Pored članova jevrejske zajednice, knjiga omogućava i predstavnicima drugih veroispovesti koji žele da putem jednog opsežnog pregleda pojmova i radnji vezanih za jevrejske praznike i običaje, saznaju nešto više o bogatoj kulturnoj baštini jevrejskog naroda. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Pobjeda 27. 03. 2004. - Mudrost upravljanja ljudima i stvarima
Čedomir Čupić: “Politika i zlo”
Uvijek se kasno uvjerimo da vladari nijesu bili veliki, nego da smo mi bili maleni, jer smo klečali ili puzili
Politika nije ni nauka ni umjetnost, već igra za vlast i igra sa vlašću. Ta igra nije zabava, već smrtno važna stvar, i zato se u njoj smrt, fanatizam i kalkulacija češće javljaju nego humor i smijeh. Pod njena pravila i zakonitosti podliježu ne samo oni koji žele da prave politiku i bore za vlast, već i oni koji samo posmatraju ili stoje po strani i okreću glavu. Ravnodušnost prema politici još nikom nikada nije jamčila da neće biti pogođen njenim posljedicama. Nepolitičnost je sastavni dio politike. (Karel Kosik)
Čedomir Čupić spada u red onih duhovnih djelatnika koji misle mnogo, pišu malo, objavljuju još manje: cijene riječ, jer svaka može da im bude posljednja! On je jedan od nekolicine misaonih i čednih koji ne dopuštaju drugima da otupe i zaglupe. On pita, uznemiruje, sumnja i kritikuje, navodeći i druge da to čine. On navodi druge od kojih je sam učio, ali na način na koji ih je on razumio, i svojim jezikom: tako se njihova misao ne ponavlja, ona se obnavlja na jednom drukčijem iskustvu. Njegovoj misli i činu moglo bi se ponešto dodati, ali se ne bi moglo bilo što oduzeti. Kao i nekolicina drugih, on dobrom teorijom prkosi lošoj praksi. Govori i piše oštro i oštroumno, vodeći računa samo o istini. Čedo je, stvarno i metaforično, junak pokreta otpora linijom i zatvorenom duhu! Zato on ne može i neće da govori i piše s obzirom na interes bilo koje strane, jer za njega odanost istini znači neuporedivo više od odanosti stranci. Oni što misle da je uz njih, jednako se varaju kao i oni što misle da je protiv njih, jer ne vide da je iznad njih. Istine imaju svoje junake, interesi svoje robove.
Iako je veoma strog i dosljedan u mišljenju i primjeni naučne metode, on je još više svjestan granica naučnog objašnjenja i razumijevanja političke stvarnosti. On, naime, dobro zna da je objektivnost pozitivne nauke ništavna bez zalaganja za prave vrijednosti, da život nije samo racionalan i logičan nego i poetičan i dramatična, da je često neuhvatljiv i neshvatljiv u naučnim pojmovima, da sistema ponekad ima samo u našim glavama, da je mjerenje duhovnih pojava put da se izgubi ono bitno, da je nastojanje na preciznosti često nasilje, da ima misli koje se ne mogu provjeriti metodama pozitivne nauke, ali da su one ipak istinite...
Onaj ko se bavi naukom o politici dobro zna koliko je teško primijeniti naučne metode na politički život. Zato Čedo već na početku knjige ističe: „Koliko god nauka osvojila prostor političkog, političko u velikoj mjeri uvijek iznova iznenađuje naučno. Nauka se uspješnije bavi vidljivim političkim posljedicama nego živim političkim tokovima. Teško se mogu naučno usmjeriti, sagledati i predvidjeti politički procesi, namjere, želje, interesi i moći. Zato je politika oduvijek iznenađivala i one koji učestvuju i one koji su mimo volje uključeni a i one koji posmatraju”.
Čedo analizira dva pojma politike: klasični i moderni. Moderno dobija svoje značenje samo u odnosu na klasično: novo je novo samo u odnosu na nešto staro! U čemu je, onda, razlika između starog i novog shvatanja politike?
Stari su imali uzvišen pojam politike, neiscprljen odnos prema politici. Za njih je politika bila umijeće pretvaranja mogućeg u stvarno, mudrost upravljanja ljudima i stvarima u svrhu ostvarivanja najviših vrijednosti: istine, dobrote, ljepote, pravde itd. Prava politika je primijenjena dobrota, primijenjena istina, primijenjena pravda. „Poštenje je najbolja politika”. Zato su Grci najpoštenije birali u senat. Inače, razgovor o bitnim stvarima zajednice odvijao se na trgu, u polisu i gradu-državnici. Držalo se da idealan polis nije veći od onoga što se ljudskim pogledom može obuhvatiti ili ljudskim glasom opasati. Margaret Jursenar tačno kaže da je Atina bila selo. U takvoj zajednici bilo je moguće da se svi slobodni ljudi bave politikom. Samo idioti ne dolaze na trg da raspravaljaju o životnim pitanjima. U grčkom jeziku riječ idiot označava onoga koji se ne bavi politikom, a danas je posve obrnuto! Samo kroz politički život građanin je mogao postati čovjek, težeći ostvarivanju univerzalnih vrijednosti istine, dobrote, ljepote, pravde i svetosti života. U Grka su ovi pojmovi zamjenjivi, pa ono što je istinito nužno je i lijepo, a ono što je pravedno to je i istinito itd. Baviti se politikom i činiti dobro - to je isto. Istinska politika moguća je tamo gdje joj u temelju leži etika.
Ovaj stari pojam politike važio je sve do 19. vijeka, a onda je zamijenjen pojmom koji se svodi na sljedeće: politika je ogoljela i krvoločna borba društvenih grupa i pojedinaca za osvajanje, očuvanje i povećanje moći, vlasti i koristi koje idu uz to. Suština politike je borba oko raspodjele i kontrole društvene moći: politika je drama! Politika je sada postala zanimanje samo nekih pojedinaca i grupa. Na sceni se bore političke stranke, dok narod gleda. Ako se politikom bave samo neki a ne svi, onda se proučavanje politike svodi na proučavanje elita koje se bore za vlast: oni na vlasti koriste vlast da bi se održali na vlasti, o ovi drugi da bi je osvojili. Elite biju bitke oko moći i vlasti na način koji masa uopšte ne razumije: od prava jačega naprave pravo svih! Ako jedna grupa ljudi pravi zakone po svojoj volji, onda je njihova volja zakon. Kad bi se oni pridržavali zakona koje su sami donijeli, naredili bi vlastito hapšenje. Ako vjerujete da će političari da učine ono najgore, onda vas neće iznevjeriti: oko njih se sabiru uvijek nove mržnje! Zato istorija broji grobove. Neko, ni sam ne znam ko, mudro je rekao: ubistvo jednog čovjeka je zločin, ubijanje miliona-politika! Baviti se politikom i činiti zlo-isto je. Odvajanje politike od etike tragično je: sada politika stvarno djeluje kao da etička načela i ne postoje. Tako je politički život u stvari obesmišljen: jer samo kroz ovakvu politiku čovjek može postati podanik! Mjerilo političkog uspjeha ili neuspjeha jeste stepen do koga je neko uspio da osvoji, uveća i zadrži svoju moć nad drugima-da njima vlada, a ne da upravlja u njihovo ime. Njegova volja za moć ispunila je pro stor predviđen za etičke vrijednosti: politika je vjeroispovijest moći!
U više od pola vijeka naše istorije mi u stvari nijesmo imali vlast, već golo ispoljavanje moći: umjesto vladavine zakona imali smo neograničenu moć jedne volje ili samovolju, volju tiranina. Danas osjećamo kako je težak prelaz od vladavine samovolje na vladavinu zakona: prije bi ispustili dušu iz naših grudi nego vlast iz svojih ruku! Uvijek se kasno uvjerimo da vladari nijesu bili veliki, nego da smo mi bili maleni, jer smo klečali ili puzili. Gabrijel Garsija Markes veli: „Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi”.
Možda je danas politički život jedini koji čovjeka moralno unakažava i duhovno siromaši: jer duša koja vlada ne može da razvija sebe i svoje podanike, pošto razvoj podrazumijeva ljubav i slobodu. Politika nije tle za raspravu i načela, već vještina i tehnika da se iskoristi prilika ili neprilika da se stvore uslovi za povećanje moći u odnosu na druge. Lijepa ličnost i uzvišena misao ne mogu se ovdje sresti.
Ako na ovom našem nemirnom tlu neki političar ili neka politička stranka želi da pobijedi na izborima, onda on i ona moraju da igraju na dvije dobitne karte: nacionalizam i klerikalizam kao ideologije! To zato što u biračkom tijelu ove ideologije nailaze na masovnu podršku. Ako nekim slučajem hoće da izgube na izborima, onda neka propovijedaju ideje, vrijednosti i pravila ponašanja koja Čedo zastupa-univerzalne ideje, vjerovanja i vrijednosti. Tvrdim, a volio bih da se varam: naši politički lideri i naše političke stranke jesu najveće prepreke uvođenju demokratije i građanskog društva: ovi lideri i ove stranke se međusobno svađaju i mrze, tako da otežavaju i sprečavaju integraciju društva!
Svakako pročitajte ovu koliko učenu toliko i mudru knjigu: u njoj ćete da otkrijete kako se istinito misli i kako se (može da) mudro živi! Platon je bio prvi, a čini se i posljednji, koji je zahtijevao da umni vladaju svijetom: i po tome se vidi da je on bio idealist! ĐURO ŠUŠNJIĆ
Pobjeda 27. 03. 2004. - Obilježja spartanske civilizacije
Stiven Presfild: "Ognjena kapija"
Roman upliće istorijsko i mistično s dirljivom ljubavnom pričom, dostiže vrhunac u uzbudljivoj i stravičnoj epskoj bici, i izrasta u djelo koje se čita u dahu i dovodi homerovsko predanje u 21. vijek
Epski roman o bici kod Termopila, “Ognjena kapija”, autora Stivena Persfilda, objavljen je nedavno u izdanju “Lagune”.
“Ognjena kapija” je nevjerovatno uzbudljivo, dirljivo i dobro napisano književno djelo. Rijetko kom piscu uspijeva da oživi jedan istorijski trenutak s toliko majstorstva, kompetentnosti i psihološkog uvida. Stiven Presfild nije bio u Termopilskoj bici 480. godine prije naše ere, ali kad pročitate njegovu knjigu povjerovaćete da jeste, a povjerovaćete da ste bili i sami, bilježi Nelson de Mil.
“Jedno od malobrojnih obiležja spartanske civilizacije koja su preživjela do danas leži u uzanom planinskom prolazu zvanom Termopile. Na tom su mjestu tri stotine najboljih spartanskih ratnika zadržali najezdu Persijskog carstva. Jednostavan kamen s uklesanim natpisom obilježava mjesto gdje su pali. Nadahnut ovim kamenom i zainteresovan usudom Sparte, Stiven Presfild je izvanredno objedinio učenost s pripovijedačkim darom. “Ognjena kapija”, koju priča jedini preživjeli poslije ove epske bitke – štitonoša u spartanskoj teškoj pešadiji – opčinjavajuća je pripovest o čovjeku pridobijenom spartanskim načinom življenja i umiranja, i o muškarcima i ženama koji su ušli u legendu obesmrtivši svoju kulturu. “Ognjena kapija” upliće istorijsko i mistično s dirljivom ljubavnom pričom, dostiže vrhunac u uzbudljivoj i stravičnoj epskoj bici, i izrasta u djelo koje se čita u dahu i dovodi homerovsko predanje u 21. vijek”...A u “istorijskoj napomeni” ovog djela, između ostalog, piše: “Godine 480. prije naše ere, persijske snage pod carem Kserksom, koje su prema Herodotu brojale dva miliona vojnika, prešle su Helespont i krenule u svojoj množini na pohod ka Grčkoj, da bi je osvojile i porobile. U očajničkom činu odlaganja, izabrane snage od tri stotine Spartanaca izaslane su do termopilskog klanca, gdje su se planine i more toliko približavali da su bar djelimično neutralizovali persijsko mnoštvo i njihovu konjicu. Ovdje će, postojala je nada, elitni borci voljni da žrtvuju svoje živote moći za koji dan da zadrže milionsku armiju u najezdi.
Tri stotine Spartanaca sa svojim saveznicima zadržavali su osvajače sedam dana, sve dok, izlomivši u pokolju oružje i boreći se „golim šakama i zubima“ (kako je zabeležio Herodot), nisu na kraju podlegli. Spartanci i njihovi tespijski saveznici izginuli su do posljednjeg, ali mjerilo hrabrosti koje su postavili svojom žrtvom nadahnulo je Grke da ustanu i da u jesen i u proljeće poraze Persijance u bitkama kod Salamine i Plateje, spasavši tako novorođenu zapadnu demokratiju i slobodu da ne budu zatrte u kolijevci"…

Glas javnosti 28. 03. 2004 - Delo Aleksandra Solženjicina o rusko-jevrejskim odnosima
Aleksandar Solženjicin: "Dva veka zajedno"
Planeta je već postala mala, i u bilo kakvoj novoj podeli - opet smo susedi. Treba naučiti da se već napete veze ne zatežu do pucanja. (Snajpera ili bombi, svejedno)
Petar Živadinović (Paidea) objavio je nedavno knjigu Aleksandra Solženjicina "Dva veka zajedno 1917-1972" o odnosima Rusa i Jevreja, u dva toma. (Prva knjiga govori o odnosima Jevreja i Rusa pre revolucije, dok je njihov odnos za vreme sovjetskog perioda tema druge knjige.) Skromno, hm, napomenuvši da mu je bilo žao pretekle građe za književna dela, Solženjicin priznaje da je knjiga primarno nastala iz saznanja da ovako značajna tema ne sme da ostane neobrađena.
Dakle, zbogom domišljanje, da vidimo šta kažu dokumenta. Teško je bilo moguće, međutim, otrgnuti se pozivu da Solženjicinovo "kako i zašto je pisao" čitamo doslovno, primenjujući ga na "našu stvar", na još jedno vrelo srpsko-albansko proleće. Stvar tako čitana deluje vrlo uzbudljivo. Jer, kada bi se napisala enciklopedija opštih mesta i lirskih magli, podmuklih istorijskih i medijskih podmetanja, u odnosima Srba i Albanaca, bumerang smrti i surovih ubijanja ne bi nas, mislim, tako silno i uvek iznova iznenađivao.
Takođe, intelektualni konformizam i politička manipulacija idealni su sastojci recepta za mržnju dva naroda. No, i pored svega, mora da začudi činjenica da se histeričnom vrištanju niskog dometa "oko za oko, etc...", ni sa srpske ni sa albanske strane još nije pojavila obimna i dokumentovana alternativa. Ili nemoć, ili primitivna ignoracija. Da problem još od potopa postoji, to je jasno, ali da sukob može da se završi i drugačije osim da se čeka da sledeća ruka ojača za kamu (ili snajper), izgleda nije uvek očigledno. Otvaramo, dakle, konkurs za srpskog Solženjicina, a, evo, kakve je standarde postavio ruski doktor logorologije.
Prema rečima Aleksandra Solženjicina, rusko-jevrejski odnosi stalno su ulazili kao klin u događaje i raspaljivali strasti. Ipak, nije se našao autor koji će taj "klin" uravnoteženo i obostrano osvetliti. (Zvuči poznato? No, tek smo na početku.) Kaže se dalje - "ali, češće srećemo jednostrane prekore, a piše se vatreno, prejako, bez želje da se na drugoj strani vidi išta pozitivno(Srbi - hegemonisti, Albanci - pleme).
Ali, kaže ruski nobelovac, treba naučiti da se već napete veze ne zatežu do pucanja. (Snajpera ili bombi, svejedno). Svestan je (ali i spreman, za razliku od pomahnitalih srpskih bukvojeda koji traže nove koncentracione logore), da će, s obzirom na društvenu atmosferu, to istraživanje ličiti na hodanje po oštrici noža, s obe strane koga se osećaju prekori i optužbe (nu, eto i odlučnosti da se po oštrici i prohoda). Ipak, osećanje koje Solženjicina vodi kroz knjigu o zajedničkom životu jeste traženje svih tačaka razumevanja i svih mogućih puteva u budućnost, očišćenih od gorčine prošlosti.
"Suvišna zapaljivost obeju strana ponižavajuća je i za jednu i za drugu stranu. Nakupile su se u narodnom pamćenju uzajamne uvrede - piše Solženjicin, ali i odmah primećuje - ako prećutkujemo prošlost, kada ćemo izlečiti sećanje? Dalje A.S. tvrdi da se od prošlosti ne možemo okrenuti bez reči (predlažem bilborde po Srbiji sa ovom rečenicom).
"Planeta je već postala mala, i u bilo kakvoj novoj podeli - opet smo susedi. Nikada nikome nisam priznavao pravo da sakrije ono što se dogodilo. Ne mogu ni da pozivam na slogu koja bi se zasnivala na pogrešnom tumačenju prošlosti. Ja pozivam obe strane (on misli na rusku i jevrejsku) na strpljivost i razumevanje i na priznavanje svog dela greha, iako je tako lako okrenuti mu leđa: ma nismo to mi...Usuđujem se da očekujem da knjiga neće biti primljena sa gnevom ekstremnih i nepomirljivih, već da će poslužiti uzajamnom razumevanju."
Malo je prostora, te ovde kočimo, a dobronamernima je i ovo već bio višak. Oni drugi preferiraju boju krvi (na svojim rukama)… T. Čanak

Politika 28. 03. 2004 - Dan uz nobelovca
V. S. Najpol: "Pola života"
Knjiga zapadnoindijskog pisca V. S. Najpola „Pola života“, na početku drugog kola biblioteke „Vek Politike“, naišla na veliko interesovanje čitalaca.
Kućna biblioteka „Vek Politike - biseri svetske književnosti“ već je poprimila svoj oblik i značenje u domovima ljudi širom naše zemlje, tako da je roman zapadnoindijskog nobelovca Vidiadara Suradžprasada Najpola „Pola života“, ne samo zbog svog značaja, već i zbog dobre navike čitalaca, mahom rasprodat već tokom jučerašnjeg prepodneva.
Tako se zajednički poduhvat izdavačke kuće „Narodna knjiga“ i „Politike“, iz subote u subotu, ravnomerno ustaljuje nizom vrhunskih dela svetske i domaće književnosti, a cena od 200 dinara za primerak knjige i dnevnog lista, razlog je više da na policama bude još belih knjiga u tvrdom povezu, sa oznakom „Vek Politike“. Da ulice početkom vikenda budu življe u potrazi za pristupačnom knjigom.
Ona umetnička istina da se literatura hrani i crpe sokove od života, u naše postmoderno, a u svakom smislu teško vreme, može drugačije da se posmatra i da se preokrene. Jer dok se u jednom danu proda više desetina hiljada knjiga, a ljudi brinu o tome kako da do knjige dođu, to može da znači da je život taj koji teži da se utopi i svoj zaborav nađe baš u umetnosti. Život odgovore, izlaz i vrstu utočišta, između ostalog, traži i u književno-umetničkim istinama i trudi se da ih dosegne.
Da su Beograđani, a pogotovo stalni čitaoci lista „Politika“, itekako obavešteni o narednim izdanjima biblioteke „Vek Politike“, pokazuje i jučerašnje interesovanje onih koji su kupili roman V. S. Najpola „Pola života“.
- Najpol me je kao pisac zainteresovao još kada sam pročitao njegov roman „Ulica Migel“, koji na zanimljiv način govori o životu ljudi jednog malog sokaka u luci Trinidad. To je priča puna topline, koja zrači iz malih ljudi, kakvih je dosta i kod nas, priča o životu, koji svako od nas traži u sebi, ali i negde izvan, u pričama drugih ljudi i pisaca. I ovaj naslov romana „Pola života“ i kratak sadržaj koji sam u najavi pročitao, upućuju na još raznovrsnije teme i zato mi je važno što ću čitati novog Najpola, kaže profesor istorije Dragan Mladenović.
Pored bliskih junaka poznatog romana, motiv da bude kupljena nova knjiga nobelovca V. S. Najpola je i želja da u novoj biblioteci „Vek Politike“ ne izostane novo izdanje.
- Imam svoju bogatu biblioteku i kada sam čula da je sledeća knjiga „Veka Politike“ Najpolova, našla sam izdanje „Dečijih novina“ iz 1984. godine „Ulice Migel“ ovog pisca. I baš u vreme osamdesetih, kao učenik srednje škole, „družila“ sam se sa Najpolovim junacima Lorom, Bogartom, Men-Menom i drugima. „Pola života“ je roman koji ću zaista čitati sa velikim zanimanjem, jer mi je posebno privlačan naslov, koji upućuje na stvarnost, kaže Milica Belić, magistar telekomunikacija.
Aneta Prokopljević, fizioterapeut, kaže da je uspela da kupi četiri od pet dosadašnjih izdanja biblioteke „Vek Politike“, da je pročitala dva, i da, pored interesovanja za Najpolov roman „Pola života“, pri tom nije želela da propusti još jednu knjigu za svoju biblioteku.
Druga knjiga, drugog kola biblioteke „Vek Politike- biseri svetske književnosti“, koja će na kioscima „Štampe“ i „Politike“ moći da se kupi sledeće subote za samo 200 dinara uz primerak dnevnog lista „Politika“ je roman Salmana Ruždija „Grimus“. Ovaj Ruždijev roman objavljuje se prvi put na srpskom jeziku, u godini kada „Politika“ obeležava vek svog postojanja.
Politika 28. 03. 2004. - Senke nebeskog hrasta
U duhu narodne poezije: Manojle Gavrilović
Nešto najlepše što mi imamo u književnosti jeste naša narodna pesme i logicno je što tražim uzore u necem najboljem. - Jezik je živa misao i svakog trenutka je sve bogatiji
Manojle Gavrilovic (1945), objavio je, do sada, sedam zbirki pesama: „Sunce i kocije", „Zacarano ognjilo", „Bubnjevi na Karpatima", „Svetlost cirilice", „Cuvar zlatne jabuke", „Nedelja u zavicaju" i „Zlatna cesma".
Posle duže pauze, izdavacka kuca „Draganic" objavila je nedavno novu Gavrilovicevu pesnicku knjigu „Cuvar belog meseca".
Najveci broj pesama je ispevan u distihu. Da li je to pesnicka forma koja Vam najviše odgovara?
- Meni najviše odgovara beli stih. Ali beli stih je tih i usporen. O belom stihu, mora se razmišljati i on nije da se cita na književnim vecerima, jer publika sluša muzikalnost stiha, a ne lepotu slike. Ja u svakoj svojoj knjizi imam dve razlicite knjige. Deo knjige koji je rimovan i drugi u belom stihu, to jest u slikama. Nerimovana pesma je po pravilu kraca i misaonija, a rimovana pesma je kao reka - žubor. Pisati u distihu je za mene pesnicki najlakše, jer tu vec imam pola drugog stiha, koji se naslucuje. I tu je zamka, jer se tu vidi pesnikovo majstorstvo i najlakše se pogreši. Svaki distih je za sebe mala samostalna pesma. I tu nema promašaja. Ili nosiš štit ili si na njemu.
Vekovna nit
Vaše pesme kao da su izdanak naše narodne epike. Slicne su teme, slicni su motivi, samo je jezik nešto drugaciji?
- Nešto najlepše što mi imamo u književnosti jeste naša narodna pesma i logicno je što tražim uzore u necem najboljem. Ja sam covek iz naroda i prirodno je što produžavam tu vekovnu nit, koju su ispredali kroz vekove istaknuti pojedinci. Jezik naše narodne pesme pripada vremenu, kad je ta pesma dobila konacan oblik, kad je dostigla savršenstvo. Ja koristim jezik svog vremena, koji je savremeniji i leksicki bogatiji. Jezik je živa misao i svakog trenutka je sve bogatiji. I tu je prednost savremenih pesnika.
Istorijske teme zauzimaju važno mesto u Vašim pesmama, a po sebno svetosavlje i kosovski mit?
- Istorija našeg naroda je naša zastava po kojoj su krvlju ispisane naša sudbina i naša prošlost, jer reci daju oblik vremenu. Mene je zanimalo pretkarpatsko i pretkosovsko vreme. Pogled kroz oci Stefana Nemanje i Svetoga Save. Svetosavlje i kosovski mit je isti put kojim koracamo, ili leva i desna ruka, Južna i Zapadna Morava. Ili levo i desno krilo jedne ptice. To su terazije, gde se meri naša buducnost, a ponekad i prošlost. Ja imam dosta pesama ispevanih u duhu kosovskog mita i svetosavlja, ali to su neiscrpne teme i to je izvor, koji svakog pesnika nadahnjuje. Ja vidim svetosavlje i kosovski mit, kao neku carobnu svetlost, koja nas obasjava. Za mene je kondir Kosovke Devojke najsvetija i najdragocenija posuda iz koje je neki Srbin pio vodi. To je naš sveti gral. Za mene je barjak Boška Jugovica, plavo nebo nad Srbijom sa jednom dugom u sredini. Za mene crveni i plavi božuri, nisu samo cvece, vec i zvezde, koje rastu na Gazimestanu, orošene krvlju kosovskih junaka.
Ova istorijska citanka se završava dogadajima iz novije istorije: spaljivanjem srpskih knjiga u Kninu?
- Kada je pao Knin zapaljena je i biblioteka u Kninu. Televizija je emitovala snimak, kako gore knjige. Na snimku se lepo videlo, kako gori moja knjiga „Svetlost cirilice". Sad zamislite da u onoj buktinji, gde gori nekoliko desetina hiljada knjiga, snimatelj u onoj vatri, baš pronade moju knjigu „Svetlost cirilice", da je snimi. A zbog cirilice su mnogi ratovi na podrucju Srbije vodeni, jer jezik i pismo su krila jedne nacije.
Opevali ste, na sebi svojstven nacin, i bombardovanje Srbije 1999. godine. Molite Boga da nad Srbijom više ne širi crna, vec bela krila?
- Kažem u stihu: „Zašto bombe, rakete i meci / šaku zvezda baci našoj deci".
Malo, malo pa neko nad Srbijom isproba svoj ratni potencijal. Obicno se to dogada u aprilu, pred pravoslavni Uskrs. Mogu malo nebeske sile Srbiju i da zaobidu.
Vaša zbirka je i svojevrsna oda zavicaju?
- Ja kad mi ponestane i nspiracije šapnem sebi:„U nedelju cu otici u zavicaj / da pored puta stihova naberem".
Zaista, taj predeo iz mog zavicaja me pesnicki inspiriše. Medutim, moj imaginarni zavicaj je naša narodna poezija. Ja i tamo ponekad odlazim da se lepote nagledam. Lepota naše narodne pesme, ponekad lici na cvetale trešnje iz mog zavicaja. Trešnje i u Beogradu lepo cvetaju.
Prozor Srbije
Mnogim svojim stihovima slavite lepotu prirode?
- Ja ima jednu knjigu koja se zove „Nedelja u zavicaju". U toj sam knjizi opisao sve lepote u zavicaju. Opisao sam lepotu cveca, vence od vetrovca, miris lipe karpatske, žubor Malog Rzava, sneg na Kukutnici, vetrove sa Sivoša, zvezde sa Budeca. U pesmi „Bjeluša u secanju", pokušao sam da se setim svih tih lepota.
Lepota prirode, to je lepota Srbije, a za to trebaju i najlepše reci našeg jezika.
Jer, ptica poletela iz petog stoleca, nikako da sleti na moje rame. Nikako da sleti na prozor Srbije, a prozor Srbije se svake zore otvara.
Ipak, u knjizi preovladuju tamni tonovi. Dominira crna boja. Mesec je snažniji od Sunca. Da li je naša sudbina toliko tragicna?
- Nisu to tamni tonovi. To je samo senka, nekog nebeskog hrasta, pod koji smo se sklonili. Svetlost iz Hilandara i svetosavlje, pokazuju nam put kuda treba da idemo. Naša sudbina je puna svetlosti, jer noci nad Srbijom i oluje su prošlost.
I na kraju da kažem: „Kad poeziji izraste moc / nad Srbijom ce nestati noc". Zoran Radosavljević

Dnevnik - Novine i časopisi 31. 03. 2004 - Da li imate dobar „stajling”?
Vera Vasić, Tvrtko Prćić, Gordana Nejgebauer: “Rečnik novijih anglicizama”
Svaki jezik se razvija i obogaćuje i rečima iz drugih jezika, iz raznih razloga. Jedan od najčešćih je nedostatak izraza za neke pojmove, posebno kada je reč o naukama, starijim i novijim, kao što je, na primer, informatika. I to je prirodan proces, normalan i nezaustavljiv. Postoji, međutim, i jedan razlog koji bi mogao da se okarakteriše kao pomodarstvo, želja da se „stručnije” izrazi nešto za šta postoji sasvim obična, domaća, svima razumljiva reč. Toj pojavi malo ko odoleva - ni novinari svih fela, ni političari, ni književni kritičari, ni mladi u svakodnevnom komuniciranju.
Anglicizama je u srpskom jeziku bilo i ranije, ali je u novije vreme došlo do prave poplave uvezenih engleskih reči. Dok je to razumljivo kada se radi o terminima vezanim za računarstvo, ili nove nauke, teže je razumeti, pa i opravdati, upotrebu engleskih reči tamo gde postoje odgovarajuće reči u srpskom. Tako sada umesto „obuke” ili „obučavanja”, upotrebljava se stručnija reč „edukacija”, pa onda „akreditacija”, „licenca”, „sertifikat”, i tako dalje. Što je najgore te reči uvodi u upotrebu ministarstvo prosvete, čiji posao je, valjda, između ostalog, da vodi računa i o nacionalnom jeziku. Neke od tih reči šira publika verovatno i ne razume sasvim. Našim političarima je jako draga reč „transparentan”. Transparentno je sve - izjave, zakoni, propisi, politika. Od silne transparentnosti ne vidi se šta reč u svakom posebnom slučaju znači.
Novinari se takođe svojski trude da budu „in”. Nekada je u fudbalu postojalo „dodavanje”, ili ustaljena engleska reč ”pas”. Pa je onda neko zaključio da su to zastarele reči pa je uveo „asistenciju”, tako da sada igrači ne dodaju već asistiraju. Naravno, ni „organizator igre” ne zvuči dovoljno stručno, pa je uveden engleski termin „plej mejker”, ili kraće, samo „plej”.
Ova najezda tuđica zaokuplja pažnju i lingvista, što je prirodno. Jedna grupa sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu - Vera Vasić, Tvrtko Prćić i Gordana Nejgebauer - obavila je zamašan posao i sastavila rečnik novijih anglicizama od g otovo 300 strana, koji sadrži gotovo sve anglicizme koji su do kraja prošlog veka ušli u upotrebu kod nas.
Anglicizmi su temeljno naučno obrađeni, tako da svaka odrednica sadrži više elemenata: oblik u kome je kod nas usvojena, akcenat, izvorni engleski oblik, neprihvatljiv pravopisni oblik, pravopis, gramatiku, indeks integrisanosti u srpskom jeziku, značenje, odnosno definiciju, i ilustrativni primer. Prirodno, za ovako kompleksnu obradu reči bio je neophodan i poveliki broj skraćenica i simbola. Te skraćenice i simboli svakako pomažu korisniku da ima potpuno obrađenu odrednicu, ali ih je za laika previše, pa je nateran da stalno traži spisak skraćenica i simbola. Ono što je, na jednoj strani, vrlina ove knjige, na drugoj je njena mana.
Radi se o ozbiljnoj, naučno priređenoj knjizi, koja će korisno poslužiti onima koji ponekad pogrešno koriste anglicizme, kao i onima kojima značenje pojedinih uvezenih reči nije sasvim jasno. Obim ovog rečnika, obilje pozajmljenih reči, upozoravaju i možda zahtevaju i neku akciju. Ona bi trebalo da obuhvati škole, ali i sredstva javnog informisanja, koji su glavni zagađivači našeg jezika. Ovo nije plediranje za purizam, to bi bilo apsurdno, ali nam svakako nije potreban ovoliki „uvoz” nepotrebnih reči. Koliko je ova moda uzela maha pokazuje da od vremena kada je završeno prikupljanje građe za ovaj rečnik, pre četiri-pet godina, u srpski su se uvukle i uveliko odomaćile reči koje su navedene u početku ovog osvrta.
Branko Momčilović