Politika 01. 03. 2004. - Dokumentarna proza
Ljiljana Bulatović: "Lament nad Kosovom"
Najnovija knjiga Ljiljane Bulatović, deseta po redu, „Lament nad Kosovom“, koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća IKP „Nikola Pašić“, označava nastavak njenih istraživanja i tumačenja teme od koje se ne odvaja, kosovskometohijske zbilje, uzroka i posledica tragičnih zbivanja u ovom delu naše zemlje. Dugogodišnji novinar „Politikine“ kuće, Ljiljana Bulatović je obrađivala kosovsku tematiku i u novinskim tekstovima i feljtonima, kao i u knjizi „Kosovo, ne dam te zaboravu“, 1999. godine.
U novoj knjizi, sabravši rezultate svojih dosadašnjih istraživanja, uz konsultovanje bogate literature, koju navodi na kraju dela, uz uvid u brojna dokumenta, ali još više, oslanjajući se na autentična kazivanja i svedočenja, sve viđeno i proveravano prilikom njenih čestih i dugih boravaka na Kosovu i Metohiji, nastojala je da svoju analizu produbi i zaokruži.
Istorijskim podsećanjem, pre svega na genezu ideje o nezavisnom Kosovu, i razobličavanjem dnevnopolitičkih, ogoljeno interesnih igara oko ovog geopolitički i ekonomski značajnog prostora, Ljiljana Bulatović, sa obiljem, i najsvežijih podataka, nudi štivo za promišljanje i brigu.
Štivo puno emotivnog naboja, duboko proživljeno, čiji najsnažniji deo su upravo svedočenja, kazivanja stradalnih ljudi, o teroru i izgonu Srba sa svojih vekovnih ognjišta, žrtava ekstremne i perfidne politike albanskih terorista, svetskih sila, ali i srpske rđave politike, to jest odsustva prave politike normalne države.
Ova obimna knjiga, blizu 350 strana, velikog formata, podeljena je u četiri programske celine, naslovljene: „Prizrenski proces“, veoma detaljno predočen i analiziran, „Stradalnici i svedoci stradanja od albanskog terorizma“, „Kosovo - ne dam te zaboravu“ i „Hvalisave ispovesti albanskih terorista“.
Uz tematsku, knjigu odlikuje i žanrovska raznolikost, u rasponu od reportaže do analiza i sinteza, komentara saznatog i viđenog, pri čemu autorka nije prećutala ni polemike sa njenim tumačenjima i stavovima. U svakom slučaju, delo nudi obilje po dataka i razuđenu analizu, kojoj je, ma kako tragičnog tona, cilj da učini ono što može: „da štampanjem svojih zapisa stradanja Srba i Crnogoraca i Roma i Turaka i Egipćana, pa i Albanaca na Kosmetu, sačuvam makar pamćenje na to kako jeste bivalo“.

Glas javnosti 01. 03. 2004. - Prevara svetle budućnosti
Andrej Makin: "Ispovest grešnog stegonoše"
Knjigu Andreja Makina "Ispovest grešnoga stegonoše" ovih dana objavila je izdavačka kuća "Paidea". Zanimljivo je da je Andrej Makin svojim francuskim izdavačima, kojima izgleda nije bilo dovoljno egzotična verzija romana napisana na njihovom jeziku, morao da punudi verziju na ruskom koju je on ponovo napisao.
Slična jezička igra ponovila se i u slučaju izdanja Makinove knjige na srpskom jeziku, jer je 1996. godine prevodilac Anđa Petrović prvo prevela "Ispovest ..."sa ruskog (tada za Srpsku književnu zadrugu), a sada sa francuskog jezika. Nije zanemarljivo ni to da je Paideino izdanje prvo legalno izdanje u Srbiji, kao i da onog iz Srpske književne zadruge više nema u knjižarama.
"Ispovest grešnoga stogonoše" je knjiga o detinjstvu Kime i Arkadije u jednom gradiću blizu Lenjingrada, u vreme dok je građenje svetle budućnost bio jedini zadatak i vera odraslih. Tada pioniri, Kima i Arkadija gordo marširaju prema obećavajućim vidicima, a tek poneko nelogično prećutkivanje u razgovorima roditelja sadrži neke nagoveštaje "velike prevare". Ovo je osma knjiga Andreja Makina u Paidei, a uskoro će biti objavljen i naslov "Žena koja je čekala".

Danas 02. 03. 2004 - Sto godina kasnije
Zoran Slavić: "Sto godina kasnije"
Novu zbirku poezije Zorana Slavića "Sto godina kasnije", objavio je Stilos iz Novog Sada. Ovo je sedma poetska knjiga Zorana Slavića, u kojoj nastavlja da otkriva svoj autohtoni, poetski svet, kao i da daje nova značenja simbolima svakodnevnog, koje pesnik ovde otkriva kroz melanholiju, prazninu, znake odložene smrti, značenja vatre, uporednih svetova, snova i snohvatica. Čitalac će u zbirci "Sto godina kasnije" pronaći odjeke i boje Vizantije, Bosfora, Azije i pulsiranja noći, snova i bolova koji su zakasnili. Slavić peva i o zgusnutoj poetici Venecije, grada koji simboliše sjedinjenje ljubavi i smrti, pokušavajući da smisao i odjek pesničkog pronađe u svakom trenutku vremena koje nam izmiče, a koje uspevamo da ponovo pronađemo još samo u poeziji.

Danas 02. 03. 2004 - Novo iz Narodne knjige
Mark Hadon: "Čudan događaj sa psom u neko doba noći"
Narodna knjiga nedavno je izdala delo Marka Hadona "Čudan događaj sa psom u neko doba noći". Hadon je za ovaj naslov dobio Vajtbredovu nagradu za 2003. godinu, u kategoriji romana i knjige godine. "Čudan događaj sa psom u neko doba noći", poslednji je Hadonov dosad napisani roman i prvi roman za stariju decu i odrasle. Dosad je objavljen u još petnaest zemalja i prodat u vrtoglavim tiražima. Ovo je neobična i zanimljiva storija, ispričana iz ugla dečaka Kristofera, koji boluje od autizma. Kristofer je tinejdžer koji ima neverovatne superiorne mogućnosti pamćenja, opsednut je Šerlokom Holmsom, ali svakodnevni život i ljudski odnosi imaju malo uticaja na njega. Njegov pažljivo konstruisan svet se raspada, u momentu kada ga optuže za ubistvo psa, kućnog ljubimca njegovih komšija. Tada on odlučuje da pronađe ubicu, a rešenje je tu samo zahvaljujući njegovoj izuzetnosti. Pred čitaoca je, dakle, po svemu neobično delo, koje će sa velikim uživanjem čitati sve generacije. Knjigu je sa engleskog prevela Nataša Stanković, a objavljena je u okviru biblioteke "Petar Pan".

Danas 02. 03. 2004 - Pravnički triler
Liza Skotolajn: "Poslednja žalba"
Izdavačka kuća Agora nedavno je objavila naslov "Poslednja žalba", čija je autorka Liza Skotolajn. "Poslednja žalba" je pravnički triler, sa radnjom koja je naoko jednostavna: filadelfijski advokat Grejs Rosi se posle razvoda nalazi na novom početku. No, ubrzo po stupanju na novi posao, njoj biva dodeljen kontroverzan slučaj sa izrečenom smrtnom kaznom. Niz nepredviđenih i neočekivanih okolnosti trajno će promeniti život glavne junakinje. Za ovaj roman, Liza Skotolajn dobila je uglednu ameručku nagradu "Edgar Alan Po". Skotolajnova je u Americi poznata kao autor pravničkih trilera, a svi njeni romani u velikoj meri duguju iskustvu koje je stekla radeći u američkom privrednom sistemu. Ovo delo je sa engleskog preveo Predrag Šaponja.

Politika 03. 03. 2004 - U ediciji „Naj“
Božidar Šujica: "Najlepše pesme Božidara Šujice "
Između dve nove pesme, u izboru poezije Božidara Šujice, koji je priredio Goran Babić, a objavila ga izdavačka kuća „Prosveta“, odvija se „lirski obračun sa vremenom i njegovim fenomenima“. Po rečima priređivača, ovaj poetski odabir počinje sa karakterističnim, mladalačkim, ostvarenjima Šujice, a završava se poznim, nastalim nedavno u Parizu. Ipak, predgovor novoj antologiji, po Babićevim rečima, treba sagledati iz perspektive budućnosti, na koju su mnogi stihovi zbirke i upućeni.
- Šujica, nesumnjivo nije konzervativan pesnik. Doduše, ne može se reći da ne duguje ništa svojim prethodnicima, da nije ništa baštinio. Naime, obrazovani autori kad kidaju veze s tradicijom, onda to čine upravo zbog toga što je poznaju.Kako je moguće izaći na kraj sa nepoznatim protivnikom? U tom pogledu ova se poezija nastavlja na ona nastojanja, prvenstveno srpske poezije, koja su tražila nove oblike, nova sredstva, nove načine pevanja, novinu u odnosu na zatečeno i nasleđeno. Stoga nije nipošto slučajno da se izbor na neki način završava posvetom Oskaru Daviču, Šujičinom prijatelju i jednome od najvećih inovatora srpskog pesništva, - rekao je na jučerašnjoj promociji knjige,u galeriji „Geca Kon“ Goran Babić.
Kao književnik koji sabira i priređuje poetsku knjigu, Babić je ujedno napravio omaž vremenu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kada su na „beogradskom asfaltu“ stasavali mladi stvaraoci „epohe koja je jurišala na nebo“. Božidar Šujica jedan je od njih, pesnik koji je stvorio upečatljivo delo. A kao odgovor na predgovor posvećen budućnosti, pesnik je u okviru prijatnog matinea pročitao neke od svojih omiljenih pesama. Jedna od njih je „Ponoćna pesma na početku 21. veka“ i posvećena je senima Oskara Daviča.

Dnevnik - Novine i časopisi 03. 03. 2004 - Književno-kritička zavera
Ljiljana Šop: “Ekstaza s predumišljajem”
Na jednoj od uobičajeno-predvidivih, beogradskih, književnih promocija, predvidivoj utoliko što će se broj govornika zasigurno poigrati sa strpljenjem publike, D. M. prilazi mi zaverenički. Oštrim pogledom ispituje okolinu, a zatim u krajnjem poverenju kao da rastura antidržavni materijal, ispod svog kratkog kaputa vadi novu knjigu LJiljane Šop. Pruža mi je uz mimiku obrva i glađenje brade, ne postavljam suvišna pitanja. Uobičajeno-predvidiva književna promocija uzima svoga maha i već posle trećeg govornika moji živci su dovoljno izigrani, treba sačekati još dva govornika i samog autora, a između, deonice loših glumačkih čitanja. Previše. Istog trenutka prihvatam se antidržavnog materijala, popreki pogled D.M.-a s moje leve strane, govori mi da mu je žao što nije poneo još jedan primerak.
Odmah sam zatečen. Naziv knjige je „Ekstaza s predumišljajem”. Okrećem poslednje stranice tražeći autorkinu napomenu, kako bih odagnao sopstvene insinuacije. Termin je pozajmila od DŽona Kupera Pouisa, a sama konstrukcija predstavlja vrhunski oblik filozofije samoće. Nakon išči-tavanja celokupne knjige, bolji i potpuniji naziv nije mogla da pronađe. DŽi Si Pouis pružio je LJiljani Šop dobru inicijaciju u neku njenu filozofiju samoće.
U vremenu kada humane nauke polako postaju humanitarne, kada književno-kritička misao zavisi od debljine koverte predate uredniku, drznuti se protiv mejnstrima, pa još svoju građansku neposlušnost uobličiti u knjigu, redak je primer intelektualnog anarhizma. Ali, anarhizam LJiljane Šop je krajnje kreativan. Čitajući o knjigama koje su po njenim estetskim i moralnim kvalitetima ostavile dobar utisak, čitaoci su dobili izvanredan pregled uglavnom romana iz štamparskih godina 2002. i 2003. Ovo, svojevrsno anale je dobar pokazatelj da ispod mulja pisane hiperprodukcije mogu da se pronađu i pojedini biseri. Funkcija književnog kritičara tada iziskuje filigranske sposobnosti.
Bez umišljaja, kako to čine neki autori kod istog izdavača, LJiljana Šop stvorila je knjigu kojoj se može prići sa razl ičitih strana i koja gde god da se otvori nije dosadna. Iako je eksplicitno stavila do znanja da je pisala o knjigama i ličnostima koje joj vraćaju volju da živi i radi, mene u tu konstataciju nije sasvim ubedila. Tačno je da su u “Ekstazu” ušli odabrani po kvalitetu, ali u njoj su sa krajnjom distancom i mogućim prezrenjem spomenuti i samoproklamovani elitisti. NJih LJiljana Šop selektira po kulturnoj ili političkoj (ne)važnosti. Elitisti sami po sebi kao rogobatna kategorija za kritičko posmatranje veoma su zahvalni. Jedino ih treba citirati u kontekstima odsustva zdravog razuma, jer jedino tu i stoje. Svaki drugi kontekst dovodi do nužnog razgolićenja.
Pristup književnoj kritici kao konstataciji ili prepričavanju samog dela duboko je uvrežen u našoj praksi. Iskorak čine oni egomanijačni kritičari koji nemoć svog intelektualnog sagledavanja skrivaju iza zvučnih pojmova teorije književnosti. Ni oni nisu preterana uteha.
Čitajući „Ekstazu s predumišljajem” nailazim na tekstove oslikane prvenstveno ličnim razmišljanjem i maštovitim doživljajem. Rukavica je bačena, a književno-kritička zavera dobija sasvim drugačiji plan. Zato pomenutoj grupi kritičara preporučujem ovu knjigu kao svojevrsni udžbenik. I dok oni protkani teškoćama budu pokušavali da prebrode nejasnoće i lične nemoći, pa možda u tom kovitlacu upadnu i u neku neočekivanu ekstazu, kritika LJiljane Šop i dalje će stajati stameno.
Ruralno, kvaziurbano i pseudopostmodernističko u „Ekstazi s predumišljajem” nisu tretirani, te se sasvim jasno postavlja pitanje o kojim je to uopšte knjigama LJiljana Šop i pisala. To su pre svega nenagrađivana dela, a ako se koji od skorašnjih laureata i potkrao, uglavnom je tu kao posledica svog minulog rada.
Siguran stav LJiljane Šop da ne potpadne pod glavni tok naše književne kritike, glavni po moći odlučivanja a ne po vrednosti, stvorio joj je nezavisnu i zavidnu poziciju. Ona ne mora da propagira dela iz sopstvene edicije, u književnoj kritici može da se raspline do ubojitih granica, u nekim slučajevima čak i da ih pomeri. Jedino tako nacionalna književnost se priprema za sud vremena, a nova traganja daju obrise naučnog upotpunjavanja. Bez osvrta na socijalne i političke prilike, o kojima je već toliko bilo reči, okrenuti se isključivo književnim postupcima i posledicama kvalifikacija je u određivanju drugačijih struja ili pravaca. Za takav poduhvat identitet i integritet književnog kritičara je presudan.
Ako su knjige o kojima je u “Ekstazi s predumišljajem” pisala LJiljana Šop njoj zaista vratile volju da živi i radi, utoliko je i meni, njena građanska neposlušnost vratila veru da je mišljenje još uvek moralni čin.
Dnevnik - Novine i časopisi 03. 03. 2004. - Ko je klonirao Merilin Monro
Jelena Čarija, književnica
Izdavačka kuća “Rende” iz Beograda objavila je uspehom već ovenčan roman “Klonirana” mlade hrvatske spisateljice Jelene Čarije. Čarija je rođena 1980. godine u Splitu. U romanu pripoveda o poremećenom holivudskom producentu Stivenu Petersonu, pedofilu, koji je, opsednut likom Merilin Monro, klonirao Normu DŽin. No, dve mlade spisateljice Helena i Jelena napisale su scenario koji je igrom slučaja počeo da rasvetljava ovaj težak slučaj pedofilije...
Moram odmah da pitam: da li je istina da ti se tokom pisanja romana ukazao duh Merilin Monro?
- Čudna je stvar to sa ukazivanjem duha: nekoliko puta sam je sanjala tijekom pisanja romana, a u zadnje vrijeme i tijekom pisanja scenarija. To je zato, jer sam “u tome”. Međutim, zanimljivo je da sam prošle godine na sajmu knjiga Interliber u Zagrebu tražila izdavača. To je bila prilično glupa situacija - ja mladi neafirmirani pisac idem od štanda do štanda, i dok drugi ljudi kupuju knjige, ja pitam hostese je li urednik njihove izdavačke kuće prisutan na štandu i onda mu uvaljujem svoj CD na kojem je roman. A stvarno mrzim situacije kad ljudima moram nešto nuditi... A išla sam sa svojim najboljim prijateljem, i u jednom trenutku, nakon samo dva podijeljena cd-a, maknula sam se od štandova i rekla: Dosta! Dok sam se svađala sa frendom i vikala na njega da mi je dosta i da samo želim doma, stajali smo pored zvučnika. U tom dijelu hale zagrebačkog velesajma nije ništa sviralo i onda smo odjednom začuli početak pjesme “Diamonds are girls best friends” od Merilin Monro. Bili smo šokirani da baš u tom trenutku zasvira ta pjesma. Došlo mi je da padnem u nesvijest, čak sam se i rasplakala. Otišla sam vani sjesti na klupu, frend je dijelio cd-ove izdavačima dok velesajam nije zatvorio. Sutradan su me nazvali iz Studentskog centra u Zagrebu da mi kažu da sam pobijedila na njihovom natjecaju, na koji sam rukopis poslala već mjesec ili dva ranije, i to ne posve završen. Ali već sam u onom trenutku kad je Merilin zasvirala, bila sto posto sigurna da ću izdavača naći bez problema. Ja vjerujem u onu iz „Alkemičara” da je život popločan znakovima i da se nećemo izgubiti ako ih slijedimo i ako im vjerujemo. U to strašno vjerujem i još mi se nije dogodilo da pogriješim.
Pisanje ipak pročišćuje.
Kako se pisac tokom pisanja izbori sa jezivim scenama koje mora da opiše? Pisac mora da do kraja ide u jezive opise, ukoliko želi da bude uverljiv! U “Kloniranoj” ima teških scena...
- Da, jezivo je, mogu reći da me je pogotovo scenarij koji sam nedavno završila naročito emotivno iscrpio. Na neki način, proživiš sve napisane scene, a to nije uvijek lako. Ne znam kako je sa drugim autorima, ali na mene pisanje utječe. Moja mama nekad poludi kad me vidi kako izgledam nakon noći provedene u pisanju. Ali istovremeno, proces pisanja pročišćuje. Napišeš nešto što je tužno, proživiš tu scenu, vidiš je, suočiš se s njom. Ali life is a bitch, kako kažu Amerikanci i ne valja bježati od toga.
Kako pisac uopšte dođe do toga da piše o tako osetljivoj i teškoj temi kakva jeste pedofilija?
- Nedavno sam shvatila da me je pedofilija možda najviše zaintrigirala jednom prilikom kad sam na faksu gledala studentsku filmsku vježbu koja se temeljila na istinitoj priči i intervjuu djevojke koja je pobjegla od kuće i završila u svijetu prostitucije u Italiji, a nitko nije shvaćao zašto. U biti, djevojčica je imala 13 ili 14 godina i dok smo gledali tu vježbu shvatili smo zašto je pobjegla - jer je otac seksualno iskorištava. Jednostavno smo to SHVATILI, priča je to rekla, svaki njezin pogled na filmskom platnu, svaki pogled njezinog oca dok je djevojčica davala intervju. Bilo je tu straha i sramote u ogromnoj mjeri. U isto vrijeme njezina majka gleda svog muža i ne kuži što on radi. Ili shvaća i ne želi vjerovati. Kolektivno smo se rasplakali na taj prilog. Zanimljivo mi je da sam se toga tek nedavno sjetila... Ali danima nakon što sam to vidjela sam razmišljala o tome i bila sam tužna. To je jednostavno bila jedna od onih užasnih priča na koje ne možete ostati hladnokrvni. Ali prije toga užasne priče o lancu pedofilije u Belgiji, katoličkim svećenicima koji su silovali bezbrojne dječake u Americi, pa čak i takve priče u nekim hrvatskim sredinama - tko na to može ostati hladnokrvan i reći da to nije njegov problem? To jednog dana može biti i moje dijete.
Globalizacija je super
Tvoj roman se bavi globalnim problemima...
- Ja jesam Hrvatica, volim svoju zemlju i sve to skupa, ali što sam starija to više shvaćam da je cijeli svijet u biti neka vrsta moje domovine. Sinoć sam gledala dokumentarac BBC-ja na televiziji o kruženju vode na zemlji. Kad vidite nešto tako, kad shvatite da kiša koja je pala u Hondurasu utječe na područje u kojem vi živite, to čini granice glupima. Meni je globalizacija super - to je najdivniji proces na zemlji, i naravno da moje pisanje ima veze sa mojim stavovima. Urednik „Rendea” Vladimir Arsenijević je rekao da je moj roman mogao biti napisan u bilo kojem dijelu svijeta. To je jedan od najvećih komplimenata - ako je univerzalan, onda ima neku istinu u sebi.
Hoće li biti nastavka “Klonirane”?
- Nastavak “Klonirane” ću napisati tek za nekoliko godina, ali će se definitivno nastaviti, sada još nije vrijeme za nastavak. Uskoro će se dogoditi mnoga druga otkrića i objave otkrića vezane uz “Kloniranje”, a to je nužno bitno za moj roman.... Ali znam što će se zbivati u radnji. Doduše, moram reći da mislim da ću izmijeniti radnju romana i da bi se neko novo izdanje “Klonirane” moglo dosta razlikovati od ovog sad. Sad sam radila na scenariju, pa nisam imala vremena za pisanje nečeg novog, ali jedva čekam da počnem, iako želim jedan mali period odmora od pisanja. Doduše, lažem. Nema odmora, jer sam prije par dana pristala pisati kolumnu za hrvatski “Cospomolitan”. O tome sam sanjarila prije dvije, tri godine i super mi je sad da se to nekako iznebuha ostvarilo.
Mića Vujičić

NIN 05. 03. 2004 - Rado ide Srbin u monahe
Branko Brđanin Bajović: "Mihail"
U podnaslovu Bajovićevog romana stoji odrednica “Put na Svetu goru” i ona će zagrižene književne “hazarologe” neizbežno podsetiti na “Hilandarsku povest”, kako glasi podnaslov Malog noćnog romana Milorada Pavića. Ovo tim pre što je motiv hodočasničkog putovanja i ovde, kao i u romanu autora proslavljenog Hazarskog rečnika, neodvojivo povezan s temom traganja za ličnim identitetom kroz odgonetanje tajne vezane za sveprisutnu i sveodređujuću figuru oca, i u jednom i u drugom slučaju zaklonjenu dugom senkom ideoloških raskola i zabluda iz vremena Drugog svetskog rata.
Tu se, međutim, i završava sličnost između Mihaila i Malog noćnog romana. Jer, dok je Pavićeva pripovest ispisana u karakterističnom maniru postmodernog, začudno-fantastičnog tretmana kulturno-istorijskih fakata, Bajovićeva knjiga u osnovi počiva na obnovi realističko-mimetičkog postupka, odnosno na upotrebi retro-manira i, uz to, na “kreativnom” oživljavanju opštih mesta. Uloga učestalo beleženih junakovih snova ne odstupa ni u čemu značajno od ovakvog opredeljenja. Najuspeliji deo Mihaila, pri tom, predstavljaju njegova završna poglavlja u kojima je na usta jednog od aktera-svedoka ispripovedana povest brutalnog stradanja junakovog oca i razloga njegovog prelaska iz uniforme ruskog crvenoarmejca u svešteničku odoru Svetogorca. Već viđena i ispričana u našoj savremenoj književnosti, decenijama otvorenoj za rastakanje ideoloških tabua, ova ispovest, zbog koje je, po svoj prilici, i napisana cela knjiga, ne pribavlja joj, ipak, dovoljan romaneskni alibi.
Sve što prethodi toj katarzičnoj ispovesti ne predstavlja, naime, ništa drugo do dugo i zamorno, mada na momente razgaljujuće i uveseljavajuće putovanje po kulturološkim stereotipima i predubeđenjima. Glavni akteri tog putešestvija s mnogo pretenzija i malo priključenija jesu jedan ruski šahovski velemajstor i jedan srpski kaluđer, dati nesumnjivo kao tipski predstavnici nadaleko poznate slovenske inteligencije i duhovnosti, i to u skladu s efektno istaknutim uverenjem “Rus i Srbin, u s tranom svetu, kao da se braća sretnu”, odnosno prema čuvenom sloganu “Nas i Rusa dvesta miliona”, jer je, naravski, dobro znano “da su Srbija i Rusija Kalvarija, na putu za Golgotu"! Dometi ovog dalekosežnog shvatanja vidljivi su već iz činjenice da su pravoslavna braća Grci ovde dosledno prikazani kao Cincari i Levantinci za koje su važni tek ćar i pazar, budući da su nepopravljivo inficirani materijalističko-interesnim virusom sa Zapada, “odakle Sunce nikada nikome na Istoku nije izgrijalo”. Nadaleko je poznato i priznato, uostalom, da - kako neimenovani citat “s bradom” kaže - “O Bogu se na engleskom ne može govoriti”, ali ništa zato, ima i neke utehe u duhovnoj pustoši savremenog sveta, makar u naizgled sitnim a tako bitnim spoznajama kao što je ona da “vrabac je jedina naša ptica, srpska i slovenska. Samo on nas nikad ne ostavlja, deleći sa nama sve što nas snalazi”. Skromni vrabac je, dakle, naš najbolji i najverniji prijatelj i valjda bi se makar on bez premišljanja okrepio brojnim poukama posejanim svuda po ovom gusto pisanom štivu koje nas ozaruje spoznajama tipa “Ko nije posrtao, ne zna se ni uspravljati”, “Ne valja se odviše u svoj život uplitati”, “Niko nije zlato... Ni zlato nije zlato da bi preziralo srebro”, “Rasejan čovek je u stvari veoma koncentrisan, ali samo na jednu stvar”, i tako dalje, i tome slično…
Za razliku od onoga među njegovim junacima koji se vajka što nije zapisivao sve o čemu je u životu razmišljao, autor Mihaila, reklo bi se, nema za čim da zažali, jer se stiče neodoljiv utisak da je njegov roman - tek tu i tamo prošaran pravim pripovedačkim izletima - gotovo neiscrpna zbirka celomudrenih izreka, tematski uokvirena sižejnom situacijom po pretencioznosti i autentičnosti sasvim ravnom njihovim ukupnim misaonim mogućnostima i uzletima. Nekad davno, na počecima modernizma, vredni pisci pravili su rečnike “otrcanih misli” kao neku vrstu opomene i upozorenja neupućenim čitaocima; sasvim u “interaktivnom” duhu poslemodernizma, dolazi, izgleda, vreme da takva sačinjenija marlj ivi čitaoci počnu da pripremaju i upućuju neobaveštenim ili pak “previše obaveštenim” piscima. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Politika 05. 03. 2004. - Srpski prevod ruskog prevoda
Mihajlo Mihajlov: "Nenaučne misli"
Ruski i srpski su maternji jezici našeg „disidenta broj dva” Mihajla Mihajlova. Rukopis za knjigu „Nenaučne misli” Mihajlov je napisao još krajem šezdesetih godina na srpskom, ali je taj rukopis imao čudnu sudbinu. Prvo je preveden na ruski i objavljen je u Kanadi, pa je s ruskog preveden na engleski. U međuvremenu, negde je zagubljen originalni srpski tekst, tako da je nedavno, posle četvrt veka - s ruskog, knjiga prevedena na srpski. I, ovih dana, konačno, kao prevod, objavljena u Beogradu.
Ovo zamešateljstvo s prevodima je razumljivije ako podsetimo na to da je Mihajlo Mihajlov krajem šezdesetih godina bio na izdržavanju zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici. Iz zatvora je, na srpskom, u pismima slao majci beleške za buduću knjigu. Majka je tekst prevodila i „Nenaučne misli” su objavljene na ruskom u Kanadi.
Na nedavnom predstavljanju srpskog prevoda ruskog prevoda srpskog rukopisa, u kući Đure Jakšića u Skadarliji, s ushićenjem je u jednom trenutku rečeno da u beleškama iz zatvora nema nijedne pakosne reči protiv (Titovog) režima koji je Mihajlova oko sedam godina držao iza rešetaka zbog „verbalnog delikta”. Ali odmah je usledilo i objašnjenje: i da je hteo, specijalni mitrovački stanar, nije mogao zbog zatvorske cenzure da šalje majci pakosne zapise protiv vlasti.
Utisak je, međutim, da Mihajlov tada nije ni bio naročito opterećen svojom zatvorskom sudbinom. Čak bi se moglo reći da mu je taj položaj pomogao da svet posmatra sasvim drugačije nego što ga mi, s ove strane rešetaka, najčešće doživljavamo.
U predgovoru engleskom izdanju knjige Malkolm Magerci s tim u vezi podseća na jednu Mihajlovljevu misao iz eseja „Mistično iskustvo neslobode”, o tome kako su se u sovjetskim logorima snažni duhom ne samo uzdizali iznad svakodnevnih lišavanja i patnji već su dostizali autentičnu unutrašnju slobodu. „Potpuno lišeni slobode, u svakodnevnom smislu te reči, oni počinju da shvataju suštinu slobode i u tome shvatanju nalaze veru i snagu da budu slobodni.”
U „Nenaučnim mislima” Mihajl ov je zapisao, između ostalog, sledeće:
,,Molitva. To je sistem reči i misli koje nas vode koncentraciji unutar sebe. Moguća je molitva bez reči i bez misli. Čak i bez znanja o Bogu. Velika patnja je uvek molitva.”
„Slaviti svakodnevni trud znači slaviti ropstvo. Da, mi smo prinuđeni da radimo, ali to se odnosi samo na ovaj život, na tamnicu. Hoćemo li jednom biti slobodni? A ako ne?”
,,Da su Njutn, Ajnštajn i drugi bili prinuđeni da se bave uzaludnim radom, da služe državi ili privatnim preduzetnicima, mi bismo i danas živeli u srednjem veku. Klanjati se radu znači od ropstva praviti idola. Samo je sloboda od onog svakodnevnog, prinudnog, mravljeg rada zarad pukog opstanka, omogućila da budu stvorena čuda naše ere.”
,,Tamnica, ćelija, rešetke. Iznenada se otvaraju vrata i čuvar kaže: `Hajde, kupi stvari i izlazi`. Ponekad, ređe, to znači izlazak na slobodu. Najčešće je to prebacivanje u drugu ćeliju ili u drugi zatvor. I niko te ne pita hoćeš li ili nećeš, i nikada ne znaš kada će te pozvati. Tako je u tamnici - a na slobodi? Bolest, zemljotres, saobraćajni udes u najnezgodnije vreme ulaze u naš život. Mi kupimo svoje stvari i izlazimo iz zatvora. Ali, da li se ikada događa da mi jednom izađemo na slobodu?” B. RADIVOJŠA
Politika 06. 03. 2004. - Novo u knjižarskim izlozima
Životopis prof. dr Aleksandra Đ. Kostića. - Monografija „Muzej grada Beograda”. - Mira Alečković „U paprati nespokoja”
Izdavačka kuća "Draganić" je objavila jedinstvenu knjigu sačinjenu u nas - u reči i slici je ispričan jedan neverovatno bogat život univerzitetskog profesora dr Aleksandra Đ. Kostića, glasovitog naučnika - histologa, seksologa, terminologa, ali i pesnika, reditelja, pijaniste, arheologa, pisca, retke umetničke duše u srpskoj nauci i kulturi. Samo iz oblasti medicinske terminologije prof. Kostić je autor kapitalnog dela - Medicinski rečnik na osam jezika, sa 140.000 reči!
Knjigu "Život sa neprebolnim bolom u duši", životopis prof. dr Aleksandra Đ. Kostića (1893-1983), napisao je njegov sin Vojislav A. Kostić, ugledni kompozitor, koji je na ovaj način ispunio amanet roditelja (majka prof. dr Smilja, jedan od vodećih srpskih pedijatara) koji su pedesetih godina na brutalan način bili udaljeni sa Medicinskog fakulteta kao reakcionari novoj komunističkoj vlasti... Vojislav Voki Kostić u ovoj izuzetno lepo komponovanoj knjizi, satkanoj od činjenica, dragocenih podataka, ali i dokumentarnog materijala (pisama, izjava, faksimila dokumenata), kaže, kao svedok te drame svojih roditelja:
"U početku moj otac teško preživljava odvojenost od laboratorije i onemogućavanja istraživanja i nastave, svestan da je do kraja života onemogućen u svojim osnovnim naučnim delatnostima - histologiji i embriologiji. Njegovo predosećanje se pokazalo tačnim - do kraja života nije kročio u laboratoriju. I još jedno veliko razočarenje: zaveštao je Grockoj, kraju koji je voleo i gde je sagradio kuću još pre Drugog svetskog rata, dragocenu arheološku zbirku. Zgrada je danas ruinirana, a zbirka? Pa, i ona... Knjiga Vojislava Vokija Kostića je jedna dragocena dokumentarna knjiga ne samo za ovo pokolenje već i za buduća pokolenja kao podsećanje na jednu gorku istinu o genocidu velikih ljudi u nedavnoj srpskoj prošlosti.
Tajne Muzeja grada Beograda
Nijedan muzej u Srbiji, koliko nam je poznato, nema ovako lepu, svetski grafički i likovno opremljenu monografiju kakvu je nedavno objavio Muzej grada Beograda (urednik arh. Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada Beograda). Desetak autora, kustosa ovog muzeja, otkrilo je širokoj javnosti šta sve u svojim depoima čuva ova riznica Beograda koja ni pola veka od Drugog svetskog rata nema svoju stalnu postavku! Muzej je, inače, da podsetimo, osnovan u jesen 1903. godine i od tada do danas čuva dragocenosti kao retko koja prestonica Evrope. Jer, Beograd je bio raskrsnica Balkana, mesto gde su se ukrštale mnogobrojne kulture od praistorije do naših dana.
Šta sadrži ova kapitalna knjiga, u kojoj su i tekst i fotografije na vrhunskom nivou: Praistorijske kulture na tlu Beograda, Pet vekova rimskog Singidunuma (Rađanje grada), Srednjovekovni milenijum, Između krsta i polumeseca, Turski i habzburški Zemun, Vreme oslobođenja (1804-1867), Hod ka Evropi (1867-1918), Prestonica prve Jugoslavije, od 27. marta do 5. oktobra (1941-2000)... Izdavanje monografije "Muzej grada Beograda" je omogućila Skupština grada Beograda. (Fotografije su Vladimira Popovića, a likovno-grafičko uređenje Dragane Lacmanović.)
U paprati nespokoja
Mira Alečković je nedavno navršila osamdeset godina, a jedna je od pesnikinja koje su svojim delom obeležile drugu polovinu prošlog veka. Njene pesme su ušle u mnogobrojne čitanke širom čitave bivše Jugoslavije, ali i u antologijske izbore u zemlji i svetu (naročito na francuskom jezičkom području). Prošle godine Mira Alečković, ovaj neumorni književni poslenik, poreklom Hercegovka, rođena Vojvođanka (Novi Sad), odrasla i život do dana današnjeg provela u Beogradu (pedesetak njenih knjiga pesama, romana, priča, pre svega za mlade, nastalo je u Bulevaru revolucije broj 17), objavila je knjigu "U paprati nespokoja". Reč je o knjizi izabranih pesama. Te pesme je izabrala prof. dr Zagorka Kalezić. Ona je napisala i nadahnut predgovor o poetskom univerzumu popularne pesnikinje koja je godinama uređivala "Pionir", potom "Omladinu", pa "Mladost", a i dan-danas "Zmaj".
Da se podsetimo: Mira Alečković je nosilac Ordena Legije časti (vitez i oficir) koji dodelj uje Francuska istaknutim stvaraocima i Ordena "Veliki lav Senegala" koji je dobila od slavnog pesnika nobelovca L. S. Sengora. Bila je učenica, a potom i družbenica pesnikinje Desanke Maksimović... Uostalom, valja očekivati da će uskoro taj svoj bogat, ali i težak život opisati u svojim sećanjima na vreme i ljude. (Izdavač knjige "U paprati nespokoja", tog jedinstvenog životnog kaleidoskopa, jeste "Gutenbergova galaksija", a urednik je Mile S. Bavrlić.) R. POPOVIĆ
Glas javnosti 07. 03. 2004. - Prošireno izdanje zbirke putopisa Milutina Čolića
Milutin Čolić: "Od polarnog kruga do Hirošime"
Knjiga zbirke putopisa o Norveškoj, Nemačkoj, Japanu i Kosmetu "Od polarnog kruga do Hirošime" (izdavač Art iz Užica), novinara, pisca, prevodioca, filmskog i pozorišnog kritičara Milutina Čolića, prošireno je izdanje njegove knjige "Maska smrti je cvet" iz 1982. godine.
Milutin Čolić, nekadašnji filmski kritičar "Politike", osnivač Festa, tokom života dosta je putovao, u mladosti silom, viđajući i sam doživljavajući razne ljudske patnje, dok danas putuje iz zadovoljstva i želje za saznanjem i upoznavanjem ljudi i prilika. Obe knjige zbir su znanja iz različitih oblasti umetnosti i iskustva stečenih na putovanjima širom sveta.
Zapisi sa putovanja podeljeni su u četiri tematske celine. U prvom delu, koje se odnosi na putovanja po Norveškoj, Čolić u devet reportaža govori o dva vremena, posleratnom i današnjem. Drugi deo, o Demokratskoj Republici Nemačkoj, govori o savremenom životu s osvrtom na istorijske okolnosti, dok je treći posvećen japanskoj svakodnevici, tradiciji i kulturi. U četvrtom delu knjige o Kosovu, prepliću se svakodnevica i aktuelna politička situacija kojoj su izloženi njihovi žitelji.
"Od polarnog kruga do Hirošime" je autorova deseta objavljena knjiga, dok dva rukopisa čekaju bolja vremena.

Glas javnosti 09. 03. 2004. - U Hamletovom dvorcu
Per Ulov Enkvist: "Poseta kraljevog lekara"
Roman "Poseta kraljevog lekara" švedskog pisca Pera Ulova Enkvista ovih dana objavila je "Narodna knjiga" u okviru biblioteke "Antologija svetske književnosti". Roman opisuje jednu od najdramatičnijih i najneobičnijih epizoda skandinavske istorije, sa kraja 18. veka.
To je priča o Johanu Fridrihu Štruenzeu, mladom nemačkom lekaru, prosvetitelju i idealisti, koji od duševno bolesnog kralja Kristijana VII dobija svu moć, sprovodi revoluciju i postaje njena žrtva. Ovaj roman ujedno je i ljubavna priča o trouglu koji su sačinjavali nemački lekar, nemoćni apsolutistički vladar i kraljica.
Prema rečima Radivoja Mikića, roman paraleleno teče i kao istorijski i kao roman ideja. Kroz lik lekara Štruenzea Enkvist traga za mogućnostima "moralne restauracije" društva, a sve putem prosvetiteljskih ideja vladara, prikazuje sukobe u društvu kad god se pojave slobodoumne socijalne ideje, kao i povezanost društvene angažovanosti sa karakterom i dubokim ljudskim kompleksima.
Takođe, Enkvist suptilno analizira i mehanizam tragičnog razvoja društvenih događaja i pored najuzvišenijih ideala i motiva koji su im prethodili. Od mnogobrojnih književni asocijacija, ona najočiglednija pruža se ka Šekspirovom melanholičnom kraljeviću, u čijem se dvoru radnja romana i odvija. "Poseta kraljevog lekara" dobio je najveću švedsku književnu nagradu "August", a ovo je prvi njegov roman objavljen u Srbiji.

Pobjeda 09. 03. 2004. - Dragocjeni naučni osvrti njemačkog slaviste
Gerhard Gezeman: “Crnogorski čovjek-prilog književnoj istoriji i karakterologiji patrijahalnosti”
U okviru biblioteke „Etnos”, renomirane izdavačke kuće CID, nedavno je objavljena knjiga „Crnogorski čovjek (prilog književnoj istoriji i karakterologiji patrijahalnosti)” autora Gerharda Gezemana, u prevodu sa njemačkog Tomislava Bekića.
Gerhard Gezeman (1888-1948), ugledni njemački slavista i utemeljivač moderne njemačke jugoslavistike, višestruko je zadužio našu naučnu i širu javnost s obzirom da je sa rijetko pronicljivošću i studioznošću opisao crnogorskog čovjeka u minulom i svom vremenu. Gezeman je poslije završenih studija filozofije, germanistike, klasične filologije i etnologije više puta boravio na ovim prostorima, jedno vrijeme bio i upravnik Njemačkog instituta u Beogradu. U studiji „Crnogorski čovjek”, čije se pravo izdanje 1934. vezuje za Prag, gdje je autor 1922. godine i izabran za profesora slavistike na Karlovom univerzitetu, na široj društveno istorijskoj osnovi osvjetljava se, i to bez ikakvih apstrakcija, kako bilježi u predgovoru prof. dr Petar Vlahović, crnogorski način života i dokumentovano analizira pogled na svijet crnogorskog društva u prvim decenijama 20. vijeka. Autor kroz društveno psihološku i karakterološku prizmu stvara sliku o događanjima i njihovim učesnicima. Na primjerima je pokazao kako je Crna Gora krševita, naizgled „besudna zemlja”, veoma dobro poznavala sud i zakon, i to kao strogi, neumitni i nezaobilazni javni sud koji se oslanjao na plemenski moral. Zasluga i sramota se pamte i prenose na potomke, tu je i budno čuvanje časti, težnja za slavom i ugledom, gostoprimstvo, skromnost i zadovoljstvo sa malim kao oličenje „herojske siromaštine”, uvreda koja se dugo pamtila, krvna osveta u kojoj nije bilo milosti”, a „obraz” je, kako ukazuje Gezeman, simbol i oličenje cjelokupne čovjekove moralne vrijednosti u crnogorskom patrijahalnom društvu.
Autor je dao naučnu sintezu o crnogorskom patrijahalnom društvu služeći se usmenim narodnim stvaralaštvom, pisanom riječju i neposrednim proučavanjima u narodu. Učinio je to, po riječima dr Vlahovića, sa nevjerovatnim prodiranjem i uranjanjem u crnogorsku psihu i uživljavanjem u njene manifestacije. I na taj način ovom knjigom podigao je trajan spomenik Crnoj Gori i nekadašnjem crnogorskom čojstvu i junaštvu. A ovo dokazuje i time što je, u gotovo nemogućim uslovima rata, sredinom 1943. uspio da objavi drugo izdanje ovog znamenitog djela i time na najočigledniji način izrazio osobito poštovanje Crnoj Gori, Crnogorcima i njihovom kulturno istorijskom i duhovnom stvaralaštvu.

Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004 - Odbrana esnafskih prava
„Gozba” Baškima Šehua i „Kristalne rešetke” Mirka Kovača
Krajem devedesetih, kada je u Beogradu osnovana nezavisna književna asocijacija „Forum pisaca”, javnost je obaveštena o principima i načelima po kojima će delovati. Osnovno je, podsećanja radi, odbrana esnafskih i prava na profesionalni književni rad. Ova umetnička grupa takođe naglašava poziciju pojedinaca suprotstavljenih političkoj demagogiji, populizmu, partijskoj državi , medijskim manipulacijama, militarizaciji društva, nacionalističkim i drugim isključivostima, kao i borbu protiv „vladajućeg kulturnog modela oličenog u filozofiji palanke”.
Da se to ne bi zaboravilo, principi i načela su štampani na kraju svake knjige čiji je izdavač „Forum pisaca”. Od dvehiljadite, kada je pokrenuta izdavačka delatnost, objavljeno je petnaestak naslova, žanrovski i autorski veoma raznolikih. Prošle godine „Forum” je, između ostalog , štampao dva romana:”Gozba” Baškima Šehua i „Kristalne rešetke” Mirka Kovača.
Mada je Šehuova proza prevođena na srpskohrvatski i na još desetak evropskih jezika, na srpskom govornom području on je poznatiji kao sin Mehmeta Šehua, svojevremeno zamenika albanskog diktatora Envera Hodže. Nakon što je stariji Šehu pao u nemilost i potom ubijen, u zatvoru se našla cela porodica, a Baškim je imao sreće da preživi. Autor je desetak knjiga, uglavnom proznih.”Gozbu” je sa albanskog na srpski preveo Škeljzen Malići, a radnja je smeštena u jednom gradu „negde između Bratislave i Ruande", u zemlji u kojoj ratuju dve etničke grupe. Ovaj roman je duboko prožet autobiografskim elementima i tragičnim iskustvom desetogodišnjeg Šehuovog tamnovanja po albanskim kazamatima.
Mirko Kovač je ovdašnjoj književnoj publici poznat iz vremena SFRJ, kao vrsan pripovedač i romanopisac, nagrađivan, između ostalih, i NIN-ovom i Andrićevom nagradom. Nakon raspada zajedničke države, preselio se u Hrvatsku, a proza mu je takođe prevođena širom Evrope, gde je i nagrađivan. Autor je više filmskih scenarija, pozorišnih i TV drama.
U romanu „Kristalne rešetke”, u skladu sa Kovačevim prepoznatljivim umetničkim postupkom, prepliću se stvarno i magično, okrutnost, erotizam, cinizam i melanholija. Priča je smeštena u Beograd šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i svojevrsni je omaž umetničkoj asocijaciji „Mediala”. Kako reče Filip David, ovo je knjiga „o duši grada koji nije ono što je bio” i roman „o stanovnicima zemlje koja više ne postoji”.
Beogradski „Forum pisaca” najavljuje neke, već poznate autore i nove knjige: roman DŽevada Karahasana „Sara i Serafina”, eseje Filipa Davida „Jevrejske teme”, monografiju „Danilo Kiš” Viktorije Radič i drugo. RADMILA LOTINA
Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004. - Od jakog nema jače
Borivoj Radaković: “Jako”
Književnik Borivoj Radaković rođen je u Zemunu (1951), a niže i visoko obrazovanje stekao je u Zagrebu. Autor je romana “Sjaj epohe” (1990), knjiga priča “Ne, to nisam ja” (1993/1994) i “Porno” (2002), a posebno se proslavio svojim dramama “Dobrodošli u plavi pakao” (1994) i “Mis nebodera za mis svijeta”. Obe drame izvođene su u Zagrebu, a treća njegova drama “Kaj sad?” za koju je dobio niz nagrada u Hrvatskoj, postavljena je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Egona Savina. Objavljuje eseje i kritike, prevodi i savremene britanske autore (Kurejši, Barns, Velš, Garland...) i jedan je od organizatora FAK festivala u Hrvatskoj, koji je gostovao i u Beogradu i Novom Sadu, 2001. godine. U Novom Sadu, uz njegovo učešće, promovisana je prošle godine u maju mesecu knjiga izbora iz njegove proze pod nazivom “Jako” koju je izdala beogradska kuća „Rende”. Radi se o izboru priča napravljenom od dve knjige, “Ne, to nisam ja” i “Porno”. Kako je sam pisac tada rekao, želja mu je bila da se prikaže kompletnije i sa nešto starijim radovima, pri čemu je odabrao nešto „od one najžešće proze”.
Iako kombinovana od dve zbirke pripovedaka (prvih šest priča je iz “Ne, to nisam ja”, a preostalih sedam iz knjige “Porno”), tematski i stilski ove priče se podudaraju i dopunjuju. Nasilje, posebno motivisano urbanim miljeom i ratom koji kao kroz koprenu prodire u stvarnost, jedna je od dominantnih tema. Ono je najčešće u sprezi sa seksom i pornografijom koja je zamena za ispraznost života i frustracije junaka, životne dobi od adolescencije do starosti. Šetaju Radakovićevom prozom posrnuli tinejdžeri u susretu sa prvim nedoumicama i prizorima za koje nemaju objašnjenja (susret sa majkom i ljubavnikom u krevetu), deca izginula u školskom dvorištu od bombe koju je bacio ratni invalid ili dečaci koji prva ljubavna iskustva stiču sa starijim homoseksualcima. Pripadnici srednje dobi kreću se od ivice egzistencije, do izbeglištva u grad (iz provincije) ili u inostranstvo (zbog rata), od jednog oblika zavisnosti do drugog (droga, por nografija, kompjuteri). Starci su ređa pojava, ali okvir njihovog pojavljivanja nagoveštava posrnulost i oronulost, život bez smisla i pun propusta koji se neadekvatno kompenzuju.
Rat je potenciran jedino u priči The Killing Cunt, gde niz ratno-koljačkih scena vrhune u rečenici: „NJezina usta progovore sadržajem želuca”. I kada ne postoji jezik jer užas iscrpljuje sve moguće kanone stila i retorike, fraze i izraza, postoji uvek ’meta -jezik’ prikriven u sadržajima tela ili znakovima koje ono kao poruku može da pribavi (stidne dlačice obrijane u oblik krsta koji se preteći izazovno prikazuje). Telo kroz dobar broj priča biva karnevalski prisutno, ono je bez granica i obrisa u narativnoj orgiji: npr. u priči “Sv. Sebastijan”, u opisu porno scena sa video snimka, zatim u rekonstrukciji priče o silovanju tinejdžerke i potom u činu silovanja glavnog junaka, čija raspetost između dva muška uda podseća na prizor raspinjanja sv. Sebastijana i njegove muke. Depatetizacija prizora i junakovih muka i poniženja daje takođe groteskni obol ovoj priči. Telesne izlučevine svih vrsta, njihovo mešanje i prožimanje, anatomska preuveličavanja i anatomsko fantaziranje (naročito u pričama kod kojih je realistički prosede isprepletan sa ili potisnut fantastikom, najčešće u funkciji parodije) takođe doprinose karnevalizaciji postupka u pojedinim pričama (La Luna, Sanguis & semen, Iscjelitelj ili Agape).
Postmodernistički doprinos je u preplitanju narativnih strategija, one se od jednog vida književnog obrasca kreću ka anketi, intervencijama u vidu refleksija o samom pisanju i razaranju fabule putem takvih umetanja ili davanjem više različitih razrešenja, najčešće samog kraja. Ovaj relativizam u izboru postupaka, posebno pojedinih sižejnih razrešenja, je prividan, jer je izbor ograničen izvesnošću proisteklom iz destrukcije kojom je nabijena stvarnost (“Da je Marijan znao”, “Lažljivica”, “Smrt”). Jezik je najčešće dijaloški upotrebljen, živ, gradski, od slenga do pojedinih dijalekatskih obeležja, pun direktnih izraza i psovki, akt ivan i agilan u prepletu sa naučnim izrazima i terminologijom slične vrste. Pisac nas svojim viđenjem stvarnosti pleni, šokira, ponekad nasmeje, ali više se nađemo zatečeni začaranim krugovima, iz kojih „posrnuli anđeo” teško da može da izvuče krila i uzleti. Nade je malo, no ako je ima data je u vidu ljudske solidarnosti ‡ iako se kasno pokaže, ipak je ima (“Provod”, “Voajerka”). LIDIJA MUSTEDANAGIĆ
Danas 10. 03. 2004. - Novo u Narodnoj knjizi
Per Ulov Enkvist: "Poseta kraljevog lekara"
U poznatoj biblioteci "Antologija svetske književnosti, Narodna knjiga objavila je delo švedskog pisca Pera Ulova Enkvista "Poseta kraljevog lekara". Za prevod sa švedskog pobrinule su se Jelena Ćalić i Spasa Ratković. Enkvist je švedski pisac i novinar, koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući svom romanesknom stvaralaštvu zasnovanom na istorijskim događajima. Na književnu scenu stupio je istih godina kada i Margerit Diras, Klod Simon... Enkvista je čitalačka publika širom Evrope otkrila kada je objavio roman "Magnetizerova peta zima". Sledili su romani "Legionari", "Hes", "Sekunda", "Odlazak muzičara", "Pali anđeo"... Ovdašnja pozorišna publika pamti Enkvistove drame koje su se sa uspehom igrale na beogradskim scenama - "Iz života kišnih glista", "Noć tribada"... "Poseta kraljevog lekara" objavljena je u Švedskoj 1999. i za to delo autor je dobio nagradu "August", najveće švedsko književno priznanje, kao i nagradu londonskog Indipendenta za stranu fikciju 2003. godine. Glavni junak romana je Johan Fridrih Štruenze, nemački lekar i advokat, prosvetitelj i idealista, koji biva postavljen za ličnog lekara danskog kralja Kristijana VII, koji je bio duševno bolestan čovek. U ovakvoj poziciji, Štruenze dobija veliki uticaj i počinje da odlučuje umesto kralja. "Poseta kraljevog lekara" opisuje jednu od najneobičnijih i najdramatičnijih epizoda skandinavske istorije, ali je istovremeno i nežna priča o ljubavnom trouglu koji su sačinjavali nemački lekar, nemoćni apsolutistički vladar i kraljica. Ona se na stranicama ovog romana preobražava u ženu koja sazreva i koju, uprkos svemu, menjaju i slamaju i ljubav i sudbina i istorija.

Dnevnik - Novine i časopisi 10. 03. 2004. - Literarne pikanterije
Nenad Veličković: "Otac moje kćeri"
Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak romana „Otac moje kćeri“ maznuti zgodnu Vandu, onako usput, čita vrcave razgovore koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog.
Literarni ukrasi su važna stvar! Oni su leptir mašna priče. U jednom televizijskom intervjuu, jedan od najpoznatijih domaćih pripovedača, pisac sa vešto izmerenom rečenicom, Danilo Nikolić, ispričao je anegdotu koja se ticala gore navedenog zaključka. Ukoliko me sećanje dobro služi, Nikolić je ispričao kako je sa zadovoljstvom pročitao rukopis jedne mlade spisateljice i pristao da joj da nekoliko sugestija vezanih za njene priče. Priče su se iskusnom pripovedaču dopale, čak ih je ocenio kao, recimo, zanimljive, ali je dodao da im nedostaje nešto... Pogađate: leptir mašna! Ustvari, Danilo Nikolić je pokazao deo svoje garderobe i pokazao dva dugmeta na ivici rukava. „Ovo drugo dugme ne koristim. Stoji tek tako. Ali bez tog drugog dugmeta (koje ničemu ne služi) ova košulja nije košulja. Toj košulji ipak nešto fali. Upravo takav ukras fali vašoj priči.“
E pa, uz malu pomoć jedne davne TV pričice, konačno dođoh do one rečenice koju od prvog reda tražim: roman Nenada Veličkovića treba pročitati najmanje iz jednog razloga! Najmanje iz razloga drugog dugmeta! Veličkovićev roman „Otac moje kćeri“ popunjen je duhovitim ukrasima i raznolikim digresijama koje pokrivaju banalnost glavne potke njegove priče.
Postoje romani koje uspevam da prepričam i romani koje ne uspevam da prepričam. Roman „Otac moje kćeri“ mogao bi se, kao i mnogi romani sa police klasika, prepričati u par rečenica. Kreativan i pametan čovek, u najboljim godinama, pravi originalne reklame, odgaja kćerku u zemlji u kojoj se rat tek završio i razmišlja o preljubi. No, svođenjem „Oca moje kćeri“ na ovih par rečenica napravio bih totalan promašaj. Iza ove naizgled banalne priče, stoji još hiljadu svetova!
Veštinom pripovedača post moderniste Nenad Veličković (Sarajevo, 1962), u gore pomenutu priču, uspeva da utka čitav sistem digresija, tako da su one uvek u drugoj formi i da nikada ne štrče. Digresije nekada imaju (a nekada uopšte nemaju) veze sa glavnom niti priče, ali su uvek osveženje za čitaoca, i što je još bitnije, uvek su neverovatne duhovite. Tu dolazimo do još jedne bitne crte Veličkovićeve poetike: on je neverovatno duhovit pisac! (Posle ovog čitalačkog iskustva siguran sam da postoje i oni romani koji se malo mogu, a malo i ne mogu prepričati.)
Iako su mi kazali da izbegavam teške reči, preterivanja i neumerena poređenja, moram priznati da sam tokom čitanja romana „Otac moje kćeri“ nekoliko puta pred očima imao siluetu starog cinika, čuvenog dramtičara DŽordža Bernarda Šoa. Ne poredim Šoa i Veličkovića, takvo poređenje je nemoguće, ali vrcavi dijalozi koje izmenjuje glavni junak priče sa svojom kćerkom, mogli bi se dovesti u vezu sa Šoovskim dramskim dijalozima. Baš kao što Šo, u nekim komadima, secira društvo svog doba i beleži (manje ili veće) društvene anomalije, zasmejavajući ponekad publiku, tako i Veličković, na jedan lakši način, beleži društvene „fenomene“ koji izrastaju na ratom uzoranom polju. Junak romana „Otac moje kćeri“ pokušava da devojčici objasni apsolutne nelogičnosti koje se javljaju oko nje i utiču na njeno detinjstvo. Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak maznuti zgodnu ribu Vandu, onako usput, njemu se nude vrcavi razgovori koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog!
Ukoliko bismo baš išli u detalje, možda bismo mogli kazati da u pojedinim trenucima Veličković ne održava ravnotežu između dva sloja svoje priče, pa svet digresije i svet „glavne“ priče nisu baš jednako dozirani. Čini se da bi Veličković, u pojedinim delovima, više pažnje mogao da obrati na Vandu i glavnog junaka, da još za neki korak zakomplikuje „melodramatičnu“ priču, a poneku duho vitu opasku izbaci.
Na ovom mestu zaboravimo prethodni pasus! S obzirom na to da u imenu rubrike stoji reč: pikanterije, i s obzirom na to da nam se ukazala prilika da čitamo jako duhovitog i inteligentno ciničnog pisca, pravog Šoovskog tipa, samo uživajmo u ovom izdanju izdavačke kuće „Stubovi kulture“. U košulji sa dva dugmeta na rukavu! U romanu sa leptir mašnom. MIĆA VUJIČIĆ
Večernje novosti 10. 03. 2004. - Izgubljeni raj
Vladimir Nabokov: "Lolita"
KADA je u julu 1969. novinar londonskog "Sandi tajmsa" došao u švajcarski grad Montre, gde je već duže vremena živeo (tu je i umro), da intervjuiše Vladimira Nabokova, pisca "skandaloznog" romana "Lolita" koji "Novosti" objavljuju u sredu - slavni književnik je sagovornika dočekao sa upadicom: "Ako želite da razgovaramo i o "Loliti", nemojte mi postavljati pitanje o pornografiji - jer ta oblast života je banalizovana. Većina knjiga na ovu temu je odvratna". U dužem razgovoru novinar je, međutim, zabeležio uzgred i reči: "Većina pisaca sa kojima sam se susretao između 1920. i 1930. u Berlinu bile su ruske izbeglice. U Engleskoj jednom sam ručao sa Grejemom Grinom, večerao sam sa Yemsom DŽojsom i pio čaj sa Alenom Rob - Grijeom. Usamljenost znači slobodu i otkriće. Neko pusto ostrvo može biti uzbudljivije od grada, ali moja usamljenost ne znači mi ništa. Ona je posledica slučajne okolnosti - nekadašnjih brodoloma, neočekivanih obrta, a ne osećajnosti.
U "Loliti", pri kraju romana (u prevodu s engleskog Branka Vučićevića) Nabokov, tačnije ispovedač, priča: "Čudna prepulescentna krivina njenih leđa, njena pirinčana koža, njeni spori, malaksali golubački poljupci čuvali su me od napasti. Nisu umetničke sposobnosti sekundarne polne odlike kao što su tvrdili neki šarlatani i šamani, upravo obrnuto: polnost je sluškinja umetnosti".
Mnogi ruski kritičari u izbeglištvu, pa i Jefima Kurganova, tvrdili su da se pisac smišljeno poigravao nimfetom Lolitom. Oslanjajući se na starozavetne apokrifne tekstove, Nabokov je napisao apokrif o dvanaestogodišnjoj devojčici - demonu i prvoj Adamovoj ženi. Slično nešto koristio je veliki ruski stvaralac Leonid Leonov ("Ruska šuma, "Piramida") koji je pisao o anđelima, koje je Gospod prokleo i pretvorio ih u demone.
Pošto je 1919. otrgnut od "majčice Rusije", Nabokov je u dugoj koloni izbeglica uzdignutog čela koračao kroz 20. veka, kao što su to, iz sasvim drugih razloga činili velikani poput DŽemsa DŽojsa, Tomasa Mana i Miloša Crnjanskog, čija će dela "Novosti" takođe objavit i.
Mnogi zapadni stručnjaci književnosti, koji su proučavali Nabokovo delo, pa i "Lolitu", ustvrdili su potom da je on baš zbog izgubljene "majčice Rusije" bio neobičan kosmpolita. NJegova čežnja za svetom bez granica izrasla je (rečeno je ranije već da je bio stanovnik šest zemalja, a da je dela pisao na ruskom i engleskom), u sasvim posebnu vrstu. Postao je ne kosmopolita u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, nego u kome se čitav svet, znan i neznan, doživljava kao tuđina. NJegov raj nije bio izgubljen, već ukraden i to osećanje otuđenosti i traćenje života po svaku cenu, oseća se i u ljubavi između sredovečnog profesora i maloletne Lolite.
I američki kritičar Lajonel Trilin smatrao je da je ponašanje Lolite, samo donekle stav Nabokovog svesnog izbora. Jer je i drugi junak, njen sredovečni ljubavnik, isto tako žrtva "demonske prirode" devojčice, žrtva čija ubilačka opsesija premašuje okvire seksualnog i prerasta u "dijaboličko iskustvo", u tragediju koja, na kraju, uspostavlja drugačija etička merila. Zato nije ni čudno što je pri prvom čitanju u SAD, kada je roma odbijen da se štampa, jedan recenzent bio napisao: "Ovom knjigom stara Evropa želi da razgradi mladu Ameriku". Isti termin je upotrebljavan i nedavno zbog Bušovog rata u Iraku kada je "stara Evropa" odbila da šalje vojsku u tu zemlju!
Uvek je pisao, reći će jednom o njemu i Danilo Kiš, kao da posmatra svet sa strane, iskosa, okrećući objektiv kamere ka nekoj srozanoj čarapi na nogama bivše primadone, ka ružičastoj ćeli uglednog generala, prema državnim prstima pesnika - alkoholičara, uvećavao je dlake u nosu ili trule zube kakve dame dok, pregriza sendvič.
Zato će mnogi postaviti pitanje - zašto ovaj večiti putnik po belom svetu i bez prava otadžbine nije dobio Nobelovu nagradu za književnost? Odgovor je napisan u američkom magazinu "Tajm" kad je Nabokov umro, 1977. godine: Nabokov je prešao suviše granica da bi se uklopio u geopolitiku Nobelove nagrade. Ipak, on je čitaocima dao nagradu veću nego što bi je sam ikada iko mogao dobi ti - svoju izazovnu zamršenu prozu, koja čudesno pokazuje da umetnost nije ogledalo okrenuto prema prirodi, nego prizma koja prelama zaslepljujuću stvarnost u nebeske duge mudrosti i osećanja… DUŠAN STANKOVIĆ
Večernje novosti, 09. 03. 2004. - Putevi ljubavi
"LOLITA, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizi u tri kroka niz nepce da, na tri kucne o zube. Lo-Li-Ta".
Tako počinje roman "Lolita" slavnog Vladimira Nabokova (1899-1977), koji će naš list objaviti iduće srede u ediciji "Novosti". Rođen u bogatoj plemićkoj porodici u Petrogradu, Nabokov je napustio otadžbinu posle Oktobarske revolucije i školovao se u Engleskoj. Živeo je u šest zemalja, a u Berlinu od 1920. do 1937, odakle zbog fašizma beži u Francusku, a potom u SAD. Na ruskom će u Nemačkoj kao emigrant, potpisujući se kao Vladimir Sirin, štampati desetak knjiga poezije, priča i romana među kojima - "Očajanje", "Odbrana", "Poziv za gubilište", "Dar", a u SAD na engleskom osim "Lolite", "Adu", "Prozirne stvari", "Pogledaj arlekine"…
Roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg profesora i dvanaestogodišnje devojčice proslaviće pisca, mada je 1954. pet američkih izdavača odbilo da ga štampa. Pošto mu je rukopis vraćen, Nabokov je hteo da ga u očajanju uništi, ali ga je u toj nameri sprečila njegova supruga Vera. Pisac je potom roman poslao engleskom izdavaču koji ga je odmah objavio, ali je kod čitalaca i kritike ostao nezapažen. Godine 1958. "Lolita" se pojavila u SAD i za mesec dana bilo je prodato 150.000 primeraka. Onda su buknule rasprave, pošto je režiser Stenli Kjubrik snimio po ovom delu film sa DŽejmsom Mejsnom i Sju Lajon u glavnim ulogama. Terorizma, kao i pedofilije, tada nije bilo baš zvanično mnogo, ali su ispred bioskopskih dvorana počele da pršte petarde. U nekim zemljama film je zauvek bio zabranjen.
Sumnjičena je i Vera, da je možda ona američka Lolita, "nimfeta", čije pravo ime je bilo Dolores Hejz. Ali, novinari su ubrzo shvatili da je "gospođa Nabokov 38 godina starija od junakinje knjige". Optužili su Nabokova i da veliča pornografiju i pedofiliju. Ti isti njegovi protivnici zaboravili su, međutim, da su se u prošlosti (negde i danas) devojčice udavale u tom uzrastu, da bi umirale od tuberkuloze i drugih pošasti kao višestruke majke u dvadesetim godinama.
Nabokov tu ljubav opisuje:
"Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke."
Mnogi američki kritičari pisali su o delu ovog stvaraoca na različite načine. Neki su smatrali da ima onoliko Nabokova, koliko ima čitalaca. On je jedinstven slučaj pisca u istoriji svetske književnosti koji je s podjednakom virtuoznošću stilske istančanosti i protivurečnih izraza u prostorima dve velike tradicije, ruske i američke. Uostalom sam je voleo da kaže: "Moj razum izražava se engleskim, moje srce ruskim, a moje uho francuskim jezikom". Najveći živi književnik SAD DŽon Apdajk zapisao je još 1964: "Nabokov je najbolji pisac engleskog jezika sa našim državljanstvom. NJegovi romani su jedinstveni u ovoj deceniji i jedva da imaju presedana u celokupnoj američkoj književnosti".
To je rečeno u vreme kada su na vrhuncu čitanosti tada u SAD bila dela nobelovaca Foknera, Hemingveja, Štajnbeka…
Dušan STANKOVIĆ
Večernje novosti 11. 03. 2004. - Knjiga sa najviše naslova
Mihail Afanasjevič Bulgakov: "Majstor i Margarita"
Mihail Afanasjevič Bulgakov dovršio je pisanje svog remek dela, romana "Majstor i Margarita" silom prilika, na dan smrti. Dogodilo se to 10. marta 1940. godine u četiri časa posle podne. Uuprkos velikim bolovima koje je trpeo i gotovo potpunom slepilu, pisac je do poslednjeg dana radio na svom poslednjem delu. Često mu je, na njegovu molbu, žena čitala poglavlja iz romana i on je predlagao ispravke. A kad se čitanje odnosilo na dijalog Hrista sa Pontijem Pilatom, Bulgakov bi uvek živnuo i govori: "Da, to je tako", ili "Ovo bi trebalo ispraviti".
Mihail Bulgakov po profesiji je bio lekar. Kao mladić obavljao je lekarsku praksu u provinciji. Po preseljenju u Moskvu, radio je razne poslove, pa je između ostalog, bio i glumac. Na kraju života ostao je "samo" profesionalni pisac. Kao pisac, Bulgakov je mnogo pisao i još više odbacivao. Malo je otud romana koji su toliko obeležili književnost 20. veka a da su imali toliko redakcija, ispravki i naročito radnih naslova. Mihail Bulgakov bio je poznat po prepravkama i menjanju naslova. Radio je lako i činilo se da je za njega pisanje pre opsesija nego profesija.
RAZLIČITE VERZIJE
I roman "Majstor i Margarita" doživeo je četiri redakcije. Započet je verovatno tokom 1928. godine, a prva redakcija romana dovršena je u maju 1929. godine. Druga prepravka romana pada u proleće 1931. godine, a roman u toj varijanti dobija prvi naziv "Konsultant sa kopitom". Ipak, u to vreme, roman je imao mnogo skromniji i drugačiji izgled nego verzija danas poznata čitaocima.
Konačni oblik "Majstor i Margarita", bez sumnje, dobija tek u jesen 1932. godine, kada Bulgakov otpočinje rad na trećoj varijanti romana. Bile su to po mnogo čemu najmirnije godine za pisca. Primanja su mu se koliko-toliko ustalila, a on se, sa porodicom, izmakao za korak od gladi. Bolest, koja će ga oboriti, dogodiće se tek kroz osam godina, te on u to vreme, između 1932. i 1936. koliko je to moguće, neometan nastavlja rad na romanu.
CRNI BOGOSLOV
U to vreme pisac dovršava posl ednje 37. poglavlje pod nazivom "Poslednji let", kao i pisanje dela "Šta je sanjao Bosoj". Upravo tada roman dobija najviše radnih naslova. Evo nekih, kasnije odbačenih. Bulgakov je razmišljao o sledećim nazivima: "Veliki kancelar", "Satana", "Evo i mene", "Šešir s perom", "Crni bogoslov", "On se pojavio", "Dolazak", "Crni mag" i još jednom, nešto u izmenjenom vidu naslov iz 1931. godine, "Konsultantovo kopito".
U trećoj verziji rukopisa znatno je osnažena linija Margarite, te će to verovatno i uzrokovati konačni i jedini mogući naslov Bulgakovljevog remek-dela: "Majstor i Margarita". ALEKSANDAR GATALICA
Politika 12. 03. 2004 - Ljubav ne prolazi
Zoran T. Jovanović: "Na dnu smeha leže suze"
Istinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi „Na dnu smeha leže suze”, koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih.
Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove „Majke hrabrosti”, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami „Tri lista deteline”, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori „Veselih večeri” Radio-Beograda, lutkarskih priredaba za decu, kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina.
Karikiranje pojava
- Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh… - kaže Branka Veselinović.
U toj komičarskoj glumičinoj crti, krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. „Na dnu smeha leže suze” stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije do smeha, ali čini to iz urođenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života.
- Najdraže mi je kada me ljudi pozdrave na ulici ili kada zovu da ponude pom oć za decu u domovima i bolnicama. Ali, gotovo da uvek osećam tremu pred dečjom publikom, jer znam da pred njima imam misiju, da treba da im kažem da ne psuju ili da pažljivo prelaze ulicu. Svoju urođenu govorljivost koristim podjednako u pozorišnim predstavama, ali i kada treba da dobijem prilog za decu. Ključ moga života je humanizam - kaže Branka Veselinović.
Decenije umetničkog rada.
Ni sada, u sedmoj deceniji umetničkog rada njoj ne ponestaje energije da glumi i da sakuplja sredstva za Fond Branke i Mlađe Veselinovića, za invalidnu decu. Obilazi invalide, stare, bolesne, napuštene mališane. Kao doživotni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, igra u predstavi „Skup” Marina Držića, a u režiji Jagoša Markovića. Ne razdvaja se od svojih lutaka i, naročito od Eskima Sarmika, lutke koju je dobila u Moskvi 1956. godine od Sergeja Obrascova, direktora Centralnog pozorišta lutaka. Kao što to i knjiga Zorana T. Jovanovića pokazuje, mnogi sa zahvalnošću pamte uloge, dobročinstva i humanost Branke Veselinović, dobitnika 70 plaketa, tri odlikovanja i pet umetničkih nagrada.
Da Branka nikada ne posustaje, dokaz su i reči reditelja Jagoša Markovića:
- Kako je samo prepuna dvorana pozdravlja na kraju predstave „Skup!" I u „Stupici" i u Sloveniji, i gde god smo igrali, kad se ona sama pokloni - zagrmi aplauz. Ja sam srećan što sam tu, što sam deo tog čina, te prelepe razmene, i što mi uvek i uvek taj pljesak potvrđuje da u pozorištu teče neko drugo vreme, da pozorište sve pamti, rečju, da ljubav nikada ne prolazi. M. VULIČEVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 03. 2004. - Tragom mrtve princeze
Kenize Murad: "Tragom mrtve princeze"
Topla ljudska priča o turskoj princezi Selmi uvodi čitaoce u najskrovitije odaje turskog dvora i indijskih palata iz prve polovine dvadesetog veka. – Novo izdanje svetskog bestselera, čija je autorka unuka sultana Murata, stiglo u novosadske knjižare.
Novosadska izdavačka kuća “Rubikon” nedavno je objavila roman “Tragom mrtve princeze”, autorke Kenize Murad, koji je s francuskog prevela Tamara Andrić. Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom.
– Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat – objašnjava prevodilac Tamara Andrić. – Knjiga nam približava istoriju prve polovine dvadesetog veka na jednostavan, ljudski način i otvara nam vrata najskrivenijih odaja turskog dvora i raskošnih indijskih palata. Osim toga, ovo je priča o samosvesnoj mladoj ženi, nezavisnog duha, u kojoj se neprekidno odvija unutrašnja borba Istoka i Zapada, strogih običaja koji su joj nametnuti poreklom i evropskog načina života koji je neodoljivo privlači.
Kenize Murad je rođena u Parizu, neposredno pred Drugi svetski rat. Odrastala je u različitim društvenim sredinama, od diplomatskih krugova do samostana. Nakon studija psihologije i sociologije posvetila se novinarstvu. Putovala je mnogo i pisala članke o ratovima u Libanu i revolucijama u Iranu i Etiopiji.
Novinarstvom je prestala da se bavi da bi se posvetila pisanju. Nakon romana "Tragom mrtve princeze", napisala je i autobiografsko delo pod naslovom "Badalpurški vrt", u kome je opisala svoje odrastanje i mladost. Roman “Tragom mrtve princeze” dugo je bio bestsel er u svetu, a autorka je u jednom intervjuu objavljenom pre dve godine, priznala da je punih jedanaest godina živela od prihoda od svog prvenca.
“Tragom mrtve princeze” je prva knjiga koju je “Rubikon” izdao. Ova mlada izdavačka kuća najavljuje još mnogo izuzetnih naslova vrhunskog kvaliteta i svetskog renomea.
– Počeli smo ovim sjajnim bestselerom i trudićemo se da i svako sledeće izdanje bude jednako interesantno i vredno – kaže Tamara Andrić. – Čitaocima ćemo uskoro ponuditi i druga dela, trenutno veoma aktuelna u svetu.
Uskoro biografija Kurta Kobejna.
U izdanju “Rubikona” uskoro će izaći biografija Kurta Kobejna, koja je zasnovana na više od 400 intervjua i odlomaka iz Kobejnovih dnevnika. U njoj će čitaoci pronaći i njegove pesme i porodične fotografije. Osim ove knjige, u pripremi su i roman “Mačor”, kanadskog pisca Iva Bošmena, koji je protekle decenije prodat u preko milion primeraka u celom svetu, zatim zbirka razgovora s velikim lingvistom Noamom Čomskim, objedinjenih pod naslovom “Propaganda i javno mnjenje”, kao i roman “Pedro Paramo”, za koji je meksički pisac Huan Rulfo nagrađen Nobelovom nagradom.
Izdavačka kuća “Rubikon” najavljuje i Sent-Egziperijevog “Malog princa”, u prevodu Tamare Andrić, u sasvim novom, originalnom izdanju. B. JANJUŠEVIĆ
Pobjeda 12. 03. 2004. - Snevno ozarenje
Olivera R. Vuković: “Krug života”
U pjesničkoj knjizi Olivere R. Vuković (Bijelo Polje, 1975-2001) „Krug života”, posthumno objavljenoj, potvrđuje se jedna iskonska mogućnost - priroda njenog talenta u krajnjem ishodištu sintetizovanih ličnih i kolektivnih iskustava. Krećući se pravcem svjesno izabranog napora da se iz najdubljih slojeva životnih ukrštanja izdvoji njegov najizrazitiji dio - pjesnikinja snagom ličnog senzibiliteta gradi upečatilj poetski iskaz: „Crna tačka /početak/Lavirint/nastavak/. Gdje li je kraj…”
Pisanje kao dvostruki okvir, dvostruka ograda - odbrana od spoljašnjeg svijeta čiji se tamni odrazi reflektuju u unutrašnjosti hipersenzibilnog pjesničkog bića i preobražavaju u djelić spasonosnog jezičog znaka - ostvaruju se kroz lirsko-melodijsku strukturu pjesničkog glasa, kroz raspon emocionalnog variranja od ushita do potpunog zatamnjenja.
- Može li se u napisima, u slovnom, u rukopisnom, u snevnom znaku pjesme - spoznati nevidelica s one strane snivanja, drhtaj s onu stranu Tajne?
- Može li se mrak što jezu stvara preimenovati u sistem poetičkih pravila tvoreći novu potpunost, stvarnost nad zamkama stvarnosti, u savršenu mistifikaciju apsolutnog pjesničkog bića?
- Može li se vlastitom osjećajnošću obuhvatiti i sagledati ovo tkanje što život jeste, ova „smenjivanja ništa i sve”, i ispisati senzibilitetom bića od Tvorca izabranog, snagom svog dara u mjeri svoje duše - simetrija vječnosti i da se tekstom, bigrafijom srca, ostavi zapis u vremenu o sebi i prosijavajući dragocjeni znak o sebi u vremenu.
Potvrdan, i nadasve, snažan odgovor, odgovor koji je plaćen vlastitim životom, ovaplotio se u ovoj knjizi, pišući se njenim dahom i dahom Zlosluta, dahom kobi koja je nemilice i surovo zaustavila, presjekla drhtaj i treptaj njene ruke.
Dubina pjesničkog duha u konačnom sveobuhvatu, i iščitavanje svijeta, u odgonetanju životne smislenosti, u razjašnjavanju metafizičkih odrednica - usmjerila je i njeno poetsko sočivo na ponorne dubine tame i uznesene visine svetlosti, na kretanje životnom ivicom kruga od tačke A do tačke B, od krletke ovovremenog lavirinta do spasonosnog pjesminog okrilja.
Relacija u kojima je Olivera R. Vuković gradila svoju pjesmu kreću se od protivurečnosti, od suprotnosti i podjeli na svjetlo i tamno, na ružno i lijepo, dobro i zlo, sve do konačnog preokreta, do završne pjesničke spoznaje - preimenovanja u snevno ozarenje, u trag ka iskonskim dubinama jezika i obilja značenja koja se naziru u dušinim treptajima: „San me obori/java nesta/Ugledah svetlos/sunce me poziva./Jauk mi otvori srce, a/glas pobjedi muk. / Oslobodih se/ osjetih spokoj./Java zavlada, a /treptaj duše / vaskrsnuše na istoku/".
Naslovi Oliverinih pjesama - iskazi su najbitnijih činilaca življenja: „Svetla pesma”, „Pitanja”, „Srcem progledah”, „Suze nebesa” „Treptaj duše”, „Bol rođenog”, „Cena”, „Opominjujuća svirka”, „Trag - ulančavaju spletene slike realnosti u ocjenu prostorno-vremenskog doba u kome smo se zatekli sa svim paradoksima. Ono što je bitna oznaka ovih pjesama je njihova semantička otvorenost prema životnom središtu koje zrači sumnjom.
Rastojanje između života i smrti, daljine stravnog neba koje su je iz stvaraoca pjesme preselile u pjesmu, u njeno tamno, do krika zemlje ozarenje, u bolno pulsiranje pjesminih niti, onog tkanja što i jeste samo ovaj život - u pjesničkoj knjizi „Krug života” izjednačili su se sa životom samim. MILICA KRALJ
Pobjeda 12. 03. 2004. - Putovanje kroz mitove
Miraš Martinović: "Teuta"
Izdavačka kuća „Geopoetika” objavila je drugo, dopunjeno, izdanje romana „Teuta” Miraša Martinovića, osam mjeseci nakon prvog, u rekordnom roku rasprodatog, izdanja. Dopunjenu verziju „Teute” Martinović obogaćuje novim detaljima vezanim za ovu uvijek intrigantnu i zagonetnu kraljicu - kroz njenu ličnu ispovijest, pisanu na pergamenama, a pronađenu mnogo vjekova nakon što se ona ostvarila u svom zemaljskom obličju i živjela na ovoj zemlji, bila njena kći - ljepotica i gospodarica.
- Dopunjeno izdanje „Teute” biće još jedan izazov za čitaoce, poklonike njene ljepote i mitske snage, koja je postala poslovična, pa samim tim i vječna, kaže ovim povodom Martinović. Njena lična ispovijest, ispovijest žene, ljubavnice, kraljice, velike sveštenice treperila je na fonu opšteg trajanja i kolektivnog sjećanja, da bi se ponovo ostvarila, kao dodatak ove knjige. Sve što se danas ostvari - juče je bilo. Bilo je nekada. I kao takvo ostavilo je svoj eho, zračenje i značenje. Dubina i snaga pojedinih, istina rijetkih ličnosti je tolika, a sa Teutom je to sigurno slučaj i potvrda, da one postaju simbol, kojima svako vrijeme i stoljeće daje sopstveno obilježje, pa samim tim i novu snagu, trajanje i življenje... I nakon što sam napisao knjigu o njoj, pa nekako i uobličio njenu mitsku snagu, ili se barem učinilo da jesam, vidio sam da je opet i stalno izazov. Novi izazov koji traži novu svjetlost i nova tumačenja. Ona je duh ovog podneblja, svjetskih zbivanja onog, ali svakako i ovog vremena, smatra Martinović

NIN 12. 03. 2004. - Male smrti
Enrike Vila-Matas: "Bartlbi i kompanija"
Ovu sintagmu iz naslova upotrebio je Miško Šuvaković govoreći u ciklusu predavanja “O smrti slikarstva” u Domu omladine. Njegova ideja je, na prvi pogled, bila sasvim jednostavna. Ova “smrt slikarstva”, o kojoj se danas toliko govori na svim stranama, pošto slike koje se danas još uvek slikaju, nisu naravno one iste koje je naslikao Velaskez ili Sezan, koji i sam ima naslikane lobanje (slika za koju nisam znao) u ciklusu “mrtvih priroda”. Tako se ovaj kritički osvrt na Matasovo delo mogao zvati, a nije, “Sezanove lobanje”. Jer, slike koje se danas proizvode na štafelaju, dolaze posle otkrića fotografije i u virtuelnom ekranskom okruženju koje je promenilo naše opažanje, kao i samu sliku. Ova “smrt slikarstva” je zato, u stvari, poredak ovih “malih smrti”, što oduvek prate slikarstvo, deo su njegove prirode ili idioma a ne neki naročiti epohalni događaj u njegovoj savremenoj istoriji, kako to danas izgleda mnogim istoričarima. Ono što je u teorijskom pogledu značajno, jeste prodor verbalnog u slikarsku imaginaciju, prodor koji razara samu instituciju slikarstva, kako je naziva Peter Birger.
Nisam slučajno pomenuo Šuvakovića, ili Birgera, pošto su ove “male smrti”, ili ovaj “prodor verbalnog” (XX vek je bio vek manifesta i teorijskih traktata, bez kojih umetnost XX veka nije moguće razumeti), jer o ovim “malim smrtima” u književnosti i filozofiji, povodom Sokrata, piše i španski autor Enrike Vila-Matas u ovom eseju bez preciznog žanrovskog određenja. Drugi moj sagovornik mi je zamerio da Matasovo delo i ne spada u filozofiju nego u književnost, što na prvi pogled može biti tačno. Ali, opet, šta je danas književnost a šta filozofija, pošto ovaj proces “malih smrti” podjednako nagriza i jedan i drugi stil pisanja? Jer, tema Matasovih “beleški uz tekst koji ne postoji” jedno je od mnogih šizofrenih oboljenja, koje se naziva “agrafija” ili nesposobnost za pisanje, bolest od koje su oboleli ne samo mnogi pisci, ili na primer Platonov učitelj (Sokrat), koga su nazivali “šaljivdžija iz Atine”, pošto je igrao bos po trgovima Atine i leti i zimi i patio od halucinacija. Matasova ideja je, štaviše, da je agrafija sama suštin