Politika 01. 05. 2004. - Temeljni naučni pristup
Jan Vježbicki: "Razgovor o književnosti"
Interesovanja drugih za našu kulturu, jezik i književnost nisu tako retka ako se imaju u vidu određene informacije o kulturi, prevođenje i praćenje književnih zbivanja. Međutim, ono što je retko i što, samim tim, zaslužuje posebnu pažnju, jesu temeljna i svestrana istraživanja pojava, tokova i svojstava naše književnosti, pogotovo savremene. Jedan od takvih predanih i neumornih istraživača bio je Jan Vježbicki, profesor jugoslovenske književnosti na Varšavskom univerzitetu, čija se knjiga „Razgovor o književnosti” nedavno pojavila u „Narodnoj knjizi” (Beograd, 2003), u redakciji Gojka Tešića.
Počev od prelomne 1956. godine Poljska pokazuje živo zanimanje za jugoslovenske književnosti, a posebno srpsku. Od tada pa do danas prevedeni su gotovo svi iole značajni pisci, a njihova dela kritički propraćena. Lavovski deo tog posla uradio je Jan Vježbicki stekavši time ugled najboljeg poznavaoca savremene hrvatske i srpske književnosti u Poljskoj. Bio je izuzetno obavešten o svemu što se na jugoslovenskom književnom prostoru dešavalo, znalački propuštajući ogroman broj književnoistorijskih činjenica kroz rafiniranu, teorijski pouzdanu i kritičku prizmu.
Univerzalna dimenzija
Zahvaljujući sposobnosti teorijskog sagledavanja, rafiniranom ukusu, izgrađenim kriterijima vrednovanja, analitičkom i sintetičkom duhu, profesor Vježbicki je uspeo da u punoj svetlosti predstavi savremenu srpsku i hrvatsku književnost poljskoj stručnoj i široj javnosti. Njegove studije o književnom životu dobile su u njegovoj interpretaciji gotovo univerzalnu dimenziju. Uspeo je da pokaže i dokaže da naša savremena književnost može stajati rame uz rame sa savremenom latinoameričkom književnošću, kao i sa mnogim drugim.
Knjiga koja je pred nama samo delimično odražava sva ona znanja Jana Vježbickog i sva zalaganja za našu književnost. Ona, međutim, jasno pokazuje veliku autorovu sposobnost za sistematizaciju i periodizaciju književnih umetničkih pojava, i za njihovo dovođenje u odnos sa globalnim kulturnoistorijskim tokovi ma. To se ne može obaviti ako se savremena književnost ne shvati kao naučni problem. To, opet, znači da se postavlja pitanje kako nauke o književnosti tako i kritike, njihovog predmeta i njihovih granica.
Bez temeljnog naučnog pristupa teško bi se mogli objasniti književnoistorijski procesi XX veka, teško bi se mogla uočiti velika pomeranja književnog tla na univerzalnoj skali, a u prvom redu premeštanje centara uticaja na književni život i njegove manifestacije, od kojih je za Vježbickog najvažnija avangarda koja dominira više od pola veka. U tome je i ključ za naučno vrednovanje srpske književnosti i kao nacionalne, ali i kao regionalne, a u izvesnom smislu i univerzalne pojave.
„Srpska književnost”, veli autor, „naročito je pogodno područje za jedan naučni eksperiment takve vrste. Njen kvantitativni i kvalitativni porast u XX veku i posebno posle II svetskog rata, njeno prodiranje u svet, njena otvorenost prema raznim podsticajima, a ujedno njena izrazita nacionalna posebnost, čine je pogodnim primerom jedne od savremenih svetskih književnosti.”
Evropski okvir
Vidljivo je i karakteristično autorovo traganje za modelima razvoja književnosti tokom gotovo čitavog prošlog veka, od moderne i avangarde, avangarde i avangardizma, preko prelaznog razdoblja tridesetih godina, pa do drugog talasa i kraja avangardizma i pojave postmodernizma. Kraj avangardizma se karakteriše jednim novim odnosom prema tradiciji i njenom ukupnom doprinosu, što se ogleda u izvesnom eklekticizmu i aleksandrijskom postupku kada se književni stvaralački proces odvija kao u biblioteci i na gomili knjiga.
Za teorijska uopštavanja posebno značenje imaju raščišćavanja teorijskih nedoumica, prihvatanje određenih pojmova, kao i njihovo funkcionisanje. Reč je, između ostalog, o „realizmu”, „avangardi”, nadrealizmu, hiperrealizmu, magičnom realizmu, neorealizmu. Svaki od ovih pojmova ima iza sebe i određenu poetiku, kao i zajedničke crte koje ih ne čine istovetnim.
Ako se književnost ne smešta u širi kontekst ona ostaje zatočena u lokalni ambijent i drastično smanjuje sposobnost komuniciranja na opštem nivou. Teško je, ističe autor, vršiti periodizaciju srpske književnosti a da se zanemari njen evropski okvir. Ovo tim pre jer je u pitanju periodizacija savremene književnosti koja se ponajviše i opire tom postupku jer je još u stanju previranja i opšte turbulencije. Za svaku periodizaciju bitni su kako pojedinci tako i konkretne književne pojave, te i vreme i njegove odlike.
Središnje mesto u knjizi zauzima razgovor o književnosti kao kategorija percepcije i pitanja književnoistorijskog procesa. Ovde nije reč o razgovoru radi razgovora nego o živom dijalogu u čijem se centru pažnje nalazi rasprava o gorućim pitanjima savremene književnosti i o učesnicima te rasprave. Razgovor o književnosti je važan i s obzirom na sredinu u kojoj se, ili o kojoj se, vodi taj razgovor; da li se on vodi u sistemu obrazovanja, da li se vodi u vidu „školskog” razgovora. Zapravo, da li je reč o pedagoško-didaktičkom razgovoru o književnosti; da li su u pitanju opšti pojmovi koji se koriste u tom razgovoru, ili je reč o stilskim formacijama, pojmu koji je za autora nedovoljno određen (iako ga je uveo Aleksandar Flaker, prema kojem Vježbicki, kao prema svom zagrebačkom učitelju, ima veliki rešpekt) i kojeg bi rado zamenio pojmom konjunkture. Razgovor o književnosti je i razgovor o prozi u trapericama ili književnosti i modi, o promenama u književnosti u širem komunikacijskom kontekstu, o stanju književnosti danas i ovde, njenim ostvarenjima i kvalitetima.
Knjiga Jana Vježbickog je zrelo razmišljanje i pouzdan sud o našoj književnosti koja je, dobrim delom i zaslugom autora ove knjige, postala dostupna poljskoj književnoj javnosti i nemali podsticaj budućim istraživačima naše savremene književnosti. RADOSLAV ĐOKIĆ
Politika 01. 05. 2004. - Sami protiv svih
Milovan Marčetić: “Prvo lice”
Čitanje treće zbirke priča Milovana Marčetića diskretno me je podsetilo na reči jednog savremenog američkog pisca koji je smatrao da davanje naslova nije tek nešto što završava gotovu priču, već ono što pisanju priče prethodi. Na koji način, dakle, „Prvo lice”, kako glasi naslov Marčetićeve knjige, uvlači čitaoca u imaginarni svet autora?
Aluzija na pripovedanje u prvom licu dovodi čitaoca do praga Marčetićevih priča, i to ne samo toliko zbog formalne činjenice da su one zbilja pisane uglavnom u prvom licu, koliko zbog činjenice da je prvo lice ovde simbolični horizont jednog pisanja u kome se sudbina sveta rastapa na sudbine pojedinaca. Svi likovi, sva prva lica, ne samo ove Marčetićeve zbirke, poseduju specifičnu osobinu koja ih diskretno povezuje u nevidljivo bratstvo. Junaci „Prvog lica”, naslanjaju se, dakle, na atmosferu koja je u prozi Milovana Marčetića primetna već u prvoj zbirci priča.
Fenomen očudnosti
Ispod još jednog lepog naslova - „Životi pesnika” - čitalac upoznaje likove koji kao da slede napomenu Pola Valerija: „pesnik je u priličnoj meri nedruštveno biće”. Galerija Marčetićevih junaka pokazuje nam da pesnici mogu biti i oni koji nikada nisu napisali ni jedan stih. Označiti njihovu nedruštvenost kao trag (pomodnog) autsajderstva ili (isto tako pomodnog) bunta protiv sistema, značilo bi svesti ove junake na likove koji ispunjavaju obrazac neorealističnih fikcija u kojima je besmislenost piva ili jointa dovoljna metafora za besmislenost sveta. Marčetićevi junaci su, međutim, likovi određeni većom ili manjom očudnošću, koja (sem u priči „Sreća”) ne može biti svedena na surovo dejstvo politike ili „istorije” kojoj smo izloženi.
Marčetić tako ističe sam fenomen očudnosti, ne kao nešto što bi, vlastitom izdvojenošću, pretilo društvu, ili kao nešto što bi bio proizvod samoga sveta, već, pre svega, kao prostor oslobođen ili sačuvan od dejstva sveopšte svetske Mašine. U takvom prostoru žive junaci „Prvog lica”: neki od njih ne razmišljaju o godinama, jer ih imaju gotovo koliko i sam bog, neki povraćaju golubove, neki su nepoznatim silama određeni da slušaju ispovedi običnog sveta, neki su opsednuti kišobranima bačenim u kontejnere, neki pak, na tankoj granici između stvarnosti i fantazije, imaju tajne prijatelje u likovima slavnih holivudskih zvezda.
Motiv izdvojenosti
Ako nas nešto sprečava da ove junake nazovemo bezbrižnim ekscentricima, to je onda tanka i jedva primetna slutnja straha koja provejava Marčetićevom zbirkom. Ona nam govori da, u vremenu kada zvanična filozofija slavi boga Hermesa kao simbol sveopšte, planetarne komunikacije, urbana proza više nije proza trga, kafane ili ulice, gde bi se ta sveopšta komunikacija slavodobitno odvijala, već upravo proza mitologije sobe, kako je to zgodno primetio jedan kraljevački pesnik, dakle, sobe za koju se ne zna sasvim izvesno da li je samica ili tvrđava.
Osnovni kvalitet Marčetićeve proze je u stvaralačkoj moći autora da jedno, u osnovi slično, raspoloženje varira duž široke skale pripovednih situacija. Tako priče u „Prvom licu” zauzimaju prostor između diskretne fantastike u priči „Izbavitelj”, koja otvara zbirku, parabole „Kabanica i kaljače” čiji završetak otvara niz zanimljivih hermeneutičkih mogućnosti, te završne priče „Sreća”, čija se fikcionalnost temelji na faktu kakav je novinski članak. Marčetićeva imaginacija motiv izdvojenosti, dakle, prikazuje kroz čitav niz individualizovanih likova i slika koje, tamo gde je ova zbirka najbolja, postaju uzbudljivi simboli poput onog tihog drveta iz izvanredne priče „Rasti brže, bendžamine”.
Marčetićeva zbirka, uz sve kvalitete, raspolaže, doduše, i nekim osobinama kojih je mogla biti pošteđena: u stilu se ponekad zapažaju floskule („tačan kao švajcarski sat”) koje se ne mogu opravdati karakterizacijom likova, dok se u kompoziciji priča povremeno osećaju suviše tvrdi rezovi.
Ipak, put koji se čitanjem zbirke prelazi, put od fantastike do novinskog članka, nudi čitaocu implicitnu mogućnost da razmisli o vlastitom statusu dok, zavaljen u udobnu fotelju , čita „Prvo lice”. Taj sasvim privatan odnos prema svetu, simbolizovan čitanjem reči koje je zabeležilo drugi čovek, deluje danas, u doba džinovskih kompanija i globalnih spektakala, kao očudnost prvoga reda. U tom smislu, čini se da poslednji junak ove zbilja vredne zbirke priča jeste, možda, čitalac sam. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Politika 04. 05. 2004. Novo u knjižarskim izlozima
Nova knjiga Danka Popovića - "Zapad ili Rusija" - Roman "Azazel"
Danko Popović, pisac kultne knjige o Milutinu, objavio je kod "Prometeja" i "Jefimije" novu knjigu "Četiri vetra" (pisma prijatelju u Torontu) - aktuelni ogledi o našoj svakodnevici, o nesporazumima kojima nema kraja... To nisu klasične epistole već viđenja naših događanja u poslednjoj deceniji, od 1993. godine do 1998. godine. Naravno, to su lucidna zapažanja darovitog pisca koji sve što se događa oko nas i u nama vidi oštrim okom i emocijama, naročito kada govori o Srbima i srpstvu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Danko Popović u poslednjem pismu prijatelju u Kanadi, o tome šta se ovde događa, veli:
"Nemoj da se iznenađuješ i čudiš, ovaj narod je istrošen. Borio se za pravdu, nebesku i zemaljsku, a od pravde ni traga, ni glasa… Jugoslavija uistinu više ne postoji, Srbija ne zna ni gde su joj granice; zna se samo da se smanjila i da može postati još manja. Ništa manje jalova nije bila ni borba za demokratiju…"
Dakle, nimalo vesela priča, ali je knjiga "Četiri vetra" značajna kao razborito pisano štivo jednog darovitog pisca koji svoj narod promatra iz blizine, ali i sa distance.
Beogradski izdavač "Igam" objavio je dve nove knjige: delo Novice Kraljevića (1906-1942), pravnog pisca, "Teorijski domet pomjeranja prava prema sociologiji" (Pravna doktrina sa stanovišta saznanja i sociologije). Reč je o studiji objavljenoj 1939. godine u Parizu, a sada ju je na srpski jezik preveo dr Spasoje Ćuzulan. (Urednik Miroslav Toholj).
Druga knjiga "Igama" je studija Dejana Mirovića "Zapad ili Rusija", za koju recenzent prof. dr Aleksa Buha kaže:
"Osim moralnom, medijskom, ekonomskom, političkom i vojnom razularenošću Zapada, njegovom pervertiranom potkulturom, mora se naše posrnuće detektovati i kao posrnuće nas samih, u samima sebi, pred sobom samima. Još uvek ima vremena da se opomenemo i otreznimo... Mirović je magistralno pokazao da je istorijska vertikala tog bića instanca u koju se možemo pouzdati…"
Sećanja kod Srba
Udruženi izdavači - Repu blički zavod za zaštitu spomenika kulture, Biblioteka "Braća Nastasijević" iz Gornjeg Milanovca, Muzej rudničko-takovskog kraja i Kulturni centar iz Gornjeg Milanovca - objavili su veoma zanimljivu i značajnu monografiju "Zebrnjak" istoričara umetnosti Zorana M. Jovanovića. Reč je o autorovom svestranom traganju za porukama jednog spomenika, ili o kulturi sećanja kod Srba, a povodom Zebrnjaka, spomen-kosturnice kod Kumanova, dela arhitekte Momira Korunovića i slikara Živorada Nastasijevića. Spomenik, veoma impresivan, podignut je u slavu Kumanovske bitke oktobra 1912. godine, kada su Turci konačno proterani, a u narodu je zaživeo slogan: "Kumanovo za Kosovo". Velelepni spomenik, sav u simbolima, koji se poredi sa delima velikana kao što su Gaudi ili Le Korbizje, na 511 metara visokom vrhu, podignut je oktobra 1937. godine, a to veličanstveno zdanje porušili su Bugari 1942. godine, da bi ga teško oskrnavljenog zaštitio Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije.
Zoran M. Jovanović o ovom jedinstvenom a zaboravljenom spomeniku srpske kulture i istorije (danas u tuđini), između ostalog, kaže:
"Spomenik na Zebrnjaku na jedinstven način uspostavlja vezu između ovozemaljskog, u vidu arhitektonske strukture sa svojim sadržajem, i metafizičkog, koju je, čini se, posedovao svaki od njegovih nekadašnjih nivoa, vodeći put Nebesa. Sa stanovišta psihološkog tumačenja, zebrnjačka kula se postepeno spajala, utapala u nebo... Opravdano je i poređenje zebrnjačkog spomenika sa delima evropske graditeljske baštine prve polovine dvadesetog veka..."
Tri kritike
Književna zadruga Banjaluka štampala je knjigu dr Stojana Đorđića "Tri kritike" - reč je o kritikama poezije, kritikama proze i kritikama kritike. Radivoje Mikić, kao jedan od recenzenata, tvrdi da je Đorđić jedan od najpouzdanijih tumača savremene srpske književnosti, kada je reč o raznim književnim rodovima i vrstama, a njegova tumačenja dela biće dragocen putokaz budućim pokolenjima.
Beogradski izdavač "Informatika" obj avio je roman Borisa Akunjina "Azazel" (s ruskog prevela Sonja Bojić, urednik Olga Leonidovna-Kirilova). Pisac je poznati ruski japanolog i esejista (pravo mu je ime Grigorije Čhartišvili) i već je čuveno ime među piscima Rusije danas, ali se opredelio za detektivski žanr. Roman "Azazel" proglašen je 2002. godine u Francuskoj za najbolje inostrano delo štampano u ovoj zemlji, a mnogi televizijski i filmski producenti su otkupili pravo za ekranizaciju. Reč je o romanu - poslastici za čitaoce, a evo šta je pisac ispisao na početku knjige, kao posvetu:
"U spomen na devetnaesto stoleće,
kada je književnost bila velika,
vera u napredak beskrajna,
a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom".
Sukobi novi, sujete stare
Duško Bogdanović (1947), jedan od najistaknutijih novinara koji žive i rade u Vojvodini, pisac je antologijskih kolumni, između ostalog, i u "Blicu", a svoje tekstove, novinske eseje, sabrao je u knjigu "Sukobi novi, sujete stare". Ti tekstovi nastajali su od 2001. do prošle godine i Bogdanović u svome prepoznatljivom maniru komentariše naša događanja, osvrće se na prilike, ali i na junake tih naših događanja. Svi akteri naše političke arene, bilo da su vlast ili opozicija, našli su se u ovoj knjizi lepog, slikovitog naslova (izdavač "Prometej", urednik Zoran Kolundžija).
Ivan Mrđen u predgovoru "Čarolija sa raskršća" kaže da bez obzira na to što Duško Bogdanović živi u Novom Sadu, on iz nedelje u nedelju britko komentariše, opisuje zbivanja i na beogradskoj raskrsnici naših života i sudbina. Reč je, dakle, o osobenoj žurnalističkoj knjizi, dragocenoj i za buduće tumače srpske političke scene početkom ovog milenija. R. POPOVIĆ
Glas javnosti 04. 05. 2004. - Devojka iz Haga
Dubravka Ugrešić: "Ministarstvo boli"
Novi roman hrvatske emigrantske spisateljice Dubravke Ugrešić nosi naslov koji bi, baš kao i naslov ovog prikaza, mogao čitaoca da uputi na pogrešnu stranu. Knjiga "Ministastvo boli", međutim, već na svom početku otkriva poreklo naslovne sintagme, navodeći da se radi zapravo o nazivu nekog porno-kluba u Hagu.
U ovom izvrsnom romanu, čitamo naizgled običnu priču jedne gostujuće profesorke na amsterdamskom odseku za južnu slavistiku. Radi se, naime, o poslednjoj školskoj sezoni katedre za servo-craotisch. Međutim, kako polaznici kursa uglavnom nisu pravi studenti nego emigranti mlađe generacije iz bivše Jugoslavije, tako ni ovaj kurs nije škola koju bismo mogli da očekujemo. Radi se o naročitom kursu koji kreira profesorka Lucić, zahtevajući od svojih studenata da zajedno sa njom rekonstruišu sećanja na staru Jugoslaviju.
Prva kadenca koja narušava rad ovog sećanja predstavlja trenutak kada student Uroš, sin jednog haškog zatvorenika, u malom pabu nakon recitovanja "Krvave bajke", rukama razbije čaše na stolu. Ovaj incident, kao posledica "krivog sećanja" predstavlja u stvari momenat apsolutnog sećanja, gde ono više ne funkcioniše kao metafora iz jugoslovenskog repertoara, nego kao realnost.
U drugom delu romana, koji tematizuje vreme letnjeg semestra, pripovedački glas uvodi nove tonove i drugačiji postupak kojim pokušava da relativizuje nostalgiju, da uspostavi novi odnos između svog i sećanja mlađe generacije emigranata. Pri tom, interesantno je pratiti autorkinu reinterpretaciju sopstvenog akademskog i emigrantskog identiteta. Naime, pripovedačica pokušava da istraži jednu liniju književnosti koja se bavi temom povratka: od Đalskog do Krleže i Dragoslava Mihailovića. U tom nizu, uspostavljaju se dve linije čitanja književne tradicije i emigrantskog identiteta: njenog i studentskog.
Na kraju romana, narativna linija književnog i ličnog sećanja glavne junakinje ostaje otvorena. To se najbolje vidi u razvijanju njenog odnosa sa studentom Igorom koji od nje očekuje pravi odgovor. Među tim, ona ga ne daje jer bi njen odgovor bio zapravo artikulacija bola koji se ne može izraziti jezikom. Zbog toga se u ovom romanu tema bola, nastalog nakon traumatizovanog iskustva raspada zemlje i dobrovoljnog egzila, sagledava iz više uglova. Jedan od njih sugerišu i pokloni studenata koje dobija za rođendan.
Radi se o lepo zapakovanim rekvizitama iz porno-kluba. Ono što bi trebalo da predstavlja zgodnu dosetku, u romanu su zapravo signali istočnoevropske pripovedne tradicije iz koje progovara autorka: tema pornografije priziva u sećanje Gombroviča i Esterhazija. U skladu sa tim, pornografija se u ovom ministarstvu bola ne realizuje u seksualnoj manipulaciji ljudskim telom, nego se pornografsko prepoznaje u političkoj manipulaciji telima koja su razorena, povređena, deformisana ili su pak nestala.
Radnja romana događa se u Holandiji, u Amsterdamu i delimično u Hagu koji profesorka Lucić, po povratku iz Zagreba, posećuje sa svojim studentom Igorom. Budući da na ekranu jedne haške sudnice prepoznaje sličnu manipulaciju, koja zločin čini nestvarnim, nedoživljenim, ona napušta zgradu Tribunala i odlazi u muzej kako bi se srela sa Igorovom devojkom iz Haga. Radi se naravno o Vermerovoj slici "Devojka sa biserom". Dok stoje pred tom slikom, Igor joj objašnjava da se u perli nazire slikarev odraz. Ta perla postaje mesto utisnutog porekla. U isto vreme, dovođenje lika pripovedačice u vezu sa likom devojke na slici, koje izranja iz tame, ističe se dubina utisnute traume, koja kao simbolički žig treba drugačije da artikuliše bol. Kod Dubravke Ugrešić se na tom mestu "odsjaja", u romanu, nazire slika koja povremeno zadobija konture jednog devastiranog identiteta. SAŠA ILIĆ
Glas javnosti 04. 05. 2004. - Ova poezija ima moć
Konstantin Kavafi: "Pesme"
Jedan moj odgovor je ličan. Kavafija čitam zato što se sa njegovim stihovima osećam dobro i lepo. Drugi odgovor je racionalizacija ove subjektivnosti. Možda baš zato što u svojoj sabranosti Kavafi zahteva od čitaoca neke odgovore, u zamenu za stišanu intonaciju i promišljeno kazivanje o dvema velikim temama koje Kavafijevu poeziju čine živim tkivom svake savremenosti.
Jedno je iskustvo istorije, potreba da se stihovi naseljavaju slikom istorije i viđenjem njenih sila, kao i onih koji udare tih sila podnose. Kavafi ide u vrlo daleku istoriju, u antičko doba i u panhelenski svet. Stara istorija pomaže nam da budemo promišljeniji i da govorimo sa više distance, a sa manje strasti. Kavafijevi stihovi upravo u takvoj istoriji vide primere simboličkih trenutaka. Istorija se ne preobražava u mit, to najmanje, jer Kavafi razložno hoće da ispriča izabranu temu i da je osvetli sa raznih strana.
Istorija u ovoj poeziji postaje pozadina na kojoj se stvaraju modeli opštijeg razumevanja ljudske egzistencije i antropoloških zadatosti. Zato odlazak u istoriju starih vremena i nekih od početnih doba evropske civilizacije predstavlja povratak osnovnim, najtežim i najvažnijim pitanjima postojanja u istoriji i sa istorijom. Zahvaljujući tome, Kavafi neprestano obnavlja svoje akreditive u svakom času savremenosti. On je svima savremenik, ne samo onima koji su ga znali kao berzanskog službenika ili svog sugrađanina.
Druga velika tema Kavafijeve poezije jeste preispitivanje čovekove usamljenosti u mnoštvu i u svetu. Ne samo što se nigde ne nalazi drugi grad, ovi stihovi govore kako se ne nalazi ni drugo rešenje. Ali pred tim spoznajama, zbog kojih nam ovo pesništvo nekada izgleda kao stalni susret sa nužnostima, Kavafi je spreman kao retko ko u istoriji poezije. Kulturno-istorijska svest koja stoji iza pesnikovih stihova ne dopušta mu ni laku rezignaciju, ni predvidljivu melanholiju, ni površni bes. Potreban je dostojniji odgovor i on se kod Kavafija daje u uzbudljivom spregu razumevanja i pomirenosti, dubokih uvi da i promišljene emocije.
Kada čitamo velike pesnike, jasnije nego ikad znamo zašto nam je poezija potrebna i zašto je ona važna antropološka sposobnost. Čitajući Kavafija, mi spoznajemo velike teme i velike moći poezije, iznova nalazeći kako epifanijska otkrića mogu biti i deo istorije i deo na prvi pogled obične savremenosti u kojoj čovek stupa u svoj grad kao da je to jedan jedini svet.

Glas javnosti 04. 05. 2004. - Nove knjige
Aleš Čar: "Pasji tango"
Avgust. Sunce ujeda. Junak je od onih "u trapericama", s opravdanim prefiksom anti. Vuče se po ljubljanskim ulicama, naizgled, a možda i bukvalno, bez jasnog cilja. Život se pred Viktorom Viskasom odvija poput filma: u fleševima, nejasnim kadrovima, slonj-motion-u apaurinske magle.
On je pisac koji iza sebe ima jednu knjigu, zavodnik bez pretenzija da to bude, ispražnjenog novčanika, sa tek nekoliko cigareta koje sumanuto puši jednu za drugom zaglavljen između gomile "nepristojnih ponuda". On je posmatrač koji volšebno postaje centar zbivanja. Dolazi u vezu sa Kardeljevom odrubljenom glavom, jednom avangardnom izložbom, velikim TV incidentom. Viktor je prijatelj gradskih pasa. Njegovo kretanje usporeno je kao tango. Ali, ko je tu mačkica, a ko džukela?
Uprkos povremenim stilskim preteranostima, ovo je zanimljiv, drugačiji roman, slika tranzicione Ljubljane devedesetih, viđene iz perspektive mladića koji je još kao mali odlučio da krene drugom stranom.

Glas javnosti 04. 05. 2004. - Novo iz Narodne knjige
Mario Vargas Ljosa: “Raj na drugom ćošku”
U "Antologiji svetske književnosti" objavljena su dva Ljosina romana, "Don Rigobertove beležnice" i "Raj na drugom ćošku", što je potez za bezrezervnu pohvalu. Drugi roman bavi se sudbinama dvoje poznatih ljudi, revolucionarke Flore Tristan i slikara Pola Gogena. Parna poglavlja posvećena su sudbini Gogena, neparna Flori Tristan, sudbine im se ne dodiruju, ali im je zajedničko traganje za utopijskim svetovima. Pol Gogen je je tragao za utopijskim, primitivnim svetom u umetnosti na kraju 20. veka, dok je njegova baka Flora to činila pola veka ranije u ideologiji.
Rekonstruišući okruženje junaka i njihove misli na zaboravljeni realistički način devetnaestovekovnog romana, Ljosa ispisuje uzbudljive stranice o životima koji su istovremeno i porazi i pobede. Prikazujući nam tragične živote svojih junaka, a istovremeno i njihovu unutrašnju slobodu i hrabrost, Ljosa nam suptilno nudi odgovore o utopijama čije su ideje duboko ugrađene u naše doba.

Politika 07. 05. 2004. - U redovnom kolu Srpske književne zadruge
Voja Čolanović: "Načelo neizvesnosti"
U izdanju Srpske književne zadruge, u najuglednijoj biblioteci Kolo, nadaleko poznatoj u našem izdavaštvu po reprezentativnim delima, upravo je objavljen izbor iz pripovedačkog opusa Voje Čolanovića. Čolanovićeve pripovetke izabrao je književni kritičar i pisac Vasa Pavković, koji je napisao i predgovor, a prema rečima samog priređivača poštovalac Čolanovićeve proze imaće priliku da uživa zaista u onom najboljem iz opusa ovog pisca.
Knjiga izabranih pripovedaka nosi naziv „Načelo neizvesnosti”, a Vasa Pavković u predgovoru ističe:
„Mada je u našoj književnosti, s pravom, cenjen pre svega kao romansijer, Voja Čolanović je vredan pripovedač, samosvojan i originalan u toj meri da bi svaku njegovu priču, pa i ,Opšte mesto`, koja se premijerno pojavljuje u okviru ove knjige izabranih priča, iole upućeniji čitalac srpske književnosti prepoznao kao Čolanovićev rad istog časa kada bi pročitao njen prvi pasus”.
Reč je, naime, kako objašnjava Pavković, o tome da se sa ovom pričom koja govori o „nesretnom ratu iz 1999. godine, vremenu apsurdnih zbivanja i turobnih doživljaja u krugu jedne prestoničke porodice”, čitavo životno i književno iskustvo ovog pisca može posmatrati u istorijskom hijatusu između dva ratna sukoba, Drugog svetskog rata i nedavnog rata eks-Jugoslavije sa snagama NATO.
Kroz knjigu „Načelo neizvesnosti” vide se, reči su Pavkovića, i faze kroz koje je pisac prolazio u svom pripovedačkom sazrevanju. Kroz opsežni izbor priča, uočljivi su i realizam, i novi realizam, sa uticajem angloameričke proze koju je, inače, Čolanović prevodio. Čolanović ne koristi mnogo dijalog, ali prati promene u jeziku, i vrlo pažljivo ih beleži. U pripovetkama ovog autora za koga Marko Nedić, književni kritičar, kaže da je jedan od najdoslednijih modernista kod nas i čini čast srpskoj književnosti, nema praznih hodova, ni digresija, ali postoji princip neizvesnosti, što, uostalom, i govori sam naziv zbirke.
Danas 07. 05. 2004. - Virtuelna književnost u koricama
Vladislava Gordić Petković: "Virtuelna književnost"
U izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, kao prva u novopokrenutoj ediciji "Virtuelno" koju ureduje Anka Jakšic, pojavila se knjiga Vladislave Gordic Petkovic "Virtuelna književnost". Tekstovi sabrani u ovoj knjizi objavljivani su tokom prethodne tri godine u istoimenoj rubrici u listu Danas. Odnos književnosti i informaticke tehnologije novo je polje interesovanja za studije medija i kulture: Internet menja literaturu da bi joj otvorio skrivene mogucnosti. Knjiga "Virtuelna književnost" ce, tako, pored književnih pojava u zametku kao što su hipertekst i otvoreni žanrovi, iz novog ugla osvetliti i savremenu srpsku književnost - "novu hipertekstualnost" Gorana Petrovica, Sretena Ugricica, Save Damjanova, Srdana Tešina, Đorda Pisareva, Nenada Ilica, Miodraga Kajteza, Zorana Cirica. Akteri ove knjige bice ikone virtuelne književnosti poput Tomasa Pincona, Vilijama Gibsona, Stivena Kinga i Džefa Nuna, ali i njihovi carski prethodnici Coser, Šekspir i Bokaco.
Sled tekstova u knjizi je nasumican, baš kao u hipertekstu, a citalac može da se kroz njih krece putanjom koju sam izabere. Vladislava Gordic Petkovic, profesor engleske i americke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se književnom teorijom, kritikom i prevodenjem sa engleskog. Objavila je tri knjige - "Sintaksa tišine: Poetika Rejmonda Karvera" (1995), "Hemingvej: Poetika kratke price" (2000) i "Korespondencija: Tokovi i likovi postmoderne proze" (2000). Vec tri godine piše kolumnu "Virtuelna književnost" za list Danas u kojoj se bavi odnosom književnosti i novih tehnologija.
Vreme 07. 05. 2004. - Bitnik sa Istoka
Haruki Murakami: "Sputnik ljubav"
Zaboravite na samuraje i rašomone, sepuke i bušido-kodekse, mišime i hirošime: iz Japana je, evo, čak i na brdoviti Balkan napokon stigao Haruki Murakami, literarni glasnik jednog drugačijeg Japana, drugačijeg upravo po tome što "nam" je mnogo sličniji i odgonetljiviji, što čitaocima iz drugih podneblja nešto govori o weltschmerzu jednog Japana o kakvom najmanje znaju, baš otuda što je taj Japan negde mnogo realniji od onog izmitologizovanog, odavno okamenjenog u očima Drugog (ergo – zapadnjaka, Evropejca, Amerikanca, nadasve belca) kao Egzotično Ostrvo na kojem ljudi samo povazdan rade u svojim kompanijama-kao-proširenim-porodicama, jedu pirinač i sirovu ribu i čereče sopstvene stomake sabljama ako neki voz slučajno zakasni 38 sekundi, a oni imaju tu nesreću da su aktuelni ministri saobraćaja.
U poslednje smo vreme bili, doduše, pomalo izbombardovani viđenjima modernog Japana iz vizure zbunjenih zapadnjaka: od ironičnog i zdravo "politički nekorektnog" tretmana šljaštavosti japanske pop-kulture (kao ekstravagantnog "kolonijalnog" derivata zapadnog treša!) viđene očima apsolutnih stranaca u zabavnom i toplom filmčetu Sofije Kopole Lost in Translation, do zastrašujuće, psihotične vizije korporativnog totalitarizma iz (pentijumskog) pera Ameli Notomb. A onda je u Japan došla svojski nadrndana Uma Turman i pobila sve lokalne nevaljalce, i to njihovim oružjem…
Haruki Murakami (rođ. 1949) pripadnik je – a bogme i spokesman, hteo on to ili ne – jednog od prvih naraštaja "postimperijalnih" Japanaca, odraslih u okruženju bitno drugačijem od "tradicionalnog"; prostije rečeno, Murakami je prvak pop-globalizovane japanske umetničke scene, one koja ne referira samozaljubljeno na Velike Klasike i Slavnu Prošlost nego participira u kreiranju globalne kulture današnjice. Otuda njegova biografija izgleda kao životopis kakvog istočnjačkog bitnika: u dvadeset i nekoj godini života privremeno napustio studije, ali i – što je mnogo teži šamar društvenom ukusu – trajno odbacio svaku ideju o Korporativnoj Karijeri, i sledećih desetak godina vodio sopstveni džez klub (Murakami je odličan poznavalac džeza i autor nekoliko knjiga o toj predivnoj "negroidnoj dernjavi", što bi rekao onaj sumanuti gornjoaustrijski moler), a potom se – nakon početnih književnih uspeha – posvetio profesionalnom književnom radu, sve vreme paralelno prevodeći sa engleskog svojevrsni "zapadni kanon" Vrle Nove Literature, od Ficdžeralda preko Trumana Kepota i Grejs Pejli pa do svojih najvećih fascinacija Rejmonda Čendlera i Rejmonda Karvera, čiji se uticaj i te kako oseća u Murakamijevom delu. Najveći je književni i komercijalni uspeh Murakami postigao romanom "Norveška šuma" (1987), koji već naslovom direktno upućuje na znamenitu pesmu Bitlsa, i kojeg su nazivali i "japanskim 'Lovcem u raži’". Uspeh te knjige bio je toliko enorman da je njenog autora gotovo preko noći pretvorio u pop-zvezdu, pa je ovaj godinama, tražeći svoj mir, izbivao iz Japana čekajući da se histerija malko smiri... Osim što u Japanu uživa status polubožanstva – ili pak "poludemonstva" za tradicionaliste, koji takve kao on drže kvariteljima omladine i Podrivačima Naših Tradicionalnih Vrednosti i Nacionalne Samobitnosti (sounds familiar?) – Murakami je vrlo izobilno prevođen na sve veće "zapadne" jezike, te u zapadnoj Evropi i Americi ima horde gorljivih pristalica, ali i dosta skeptika koji mu zameraju na preteranoj "slatkastosti", opsesivnoj repetitivnosti, sumnjivom "metafiziciranju" ponekad gotovo koeljovske provenijencije (ovo poslednje je već uistinu prestrogo!), pa čak i na preteranom "pozapadnjačenju" njegovog književnog senzibiliteta. Kao što možete i pretpostaviti, ovo potonje dolazi od one smarajuće sorte blaziranih zapadnjačkih leftoida koji, sve boreći se protiv rasizma i kolonijalizma, postižu jedino to da efikasno pripomažu održavanju na životu turbokolonijalistički mit o poželjnoj Apsolutnoj Drugosti Drugog, o nekom svetom fantazmu egzoautentičnosti koju se ne bi smelo izdati…
Dugo je, dakle, trebalo da Haruki Murakami stigne na Balkanski Potkontinent; prošle je godine na hrvatski, a ove i na srpski preveden njegov noviji roman Sputnik ljubav (prevela s japanskog Divna Tomić; Geopoetika, Beograd 2004). Ova je knjiga po svoj prilici dosta srećno izabran "uvod u Murakamija" utoliko što sadrži sve bitne značajke "magistralnog toka" njegovog opusa. Zato je Sputnik ljubav dobar "lakmus": ako vas ovaj roman ostavi ravnodušnim, po svoj prilici ste trajno Murakami-rezistentni, i nema mnogo potrebe da obraćate pažnju na buduće prevode ovog pisca, koji su hvala Bogu već u najavi.
Svaki pokušaj "opisivanja" ili pak "prepričavanja" Sputnika problematičniji je nego što je ovakva rabota inače, "sama po sebi", dvojbena. Lepo kaže kritičarka "Gardijana" Džuli Majerson: "Ne znam o čemu se u Murakamijevom očaravajućem romanu zaista radi. Ali dotakao me doblje i odveo dalje nego bilo šta što sam čitala za dugo vremena". Možda je definicija drugog engleskog kritičara "metafizička detektivska priča" najbliža istini, s tim da ovde nikakvog pravog detektiva – "privatnog" ili "državnog" – zapravo i nema, kao što, uostalom, nema ni zločina u iole klasičnom smislu reči. Narator Sputnika je mladi učitelj K. koji prijateljuje sa luckastom i u stvarima "od ovoga sveta" posve izgubljenom spisateljicom-u-pokušaju Sumire, sve vreme tiho čeznuvši za tim da joj postane Više Od Prijatelja... Sumire, međutim, ne mari za bilo kakve ljubavne veze sve dok ne upozna znatno stariju poslovnu ženu Mju, u koju se beznadno zaljubljuje. Mju, međutim, nije u stanju da joj uzvrati ljubav na način na koji bi Sumire to želela, i tako se krug neutaženih požuda zatvara... Kod Murakamija se, međutim, ne radi o banalnom "seksualnom oslobođenju", još manje o lezbijstvu: bitna je ljubav sama, baš kao u Chasing Amy Kevina Smita, čija se glavna, površnije gledano seksualno labilna protagonistinja nekako ne zaljubljuje u muškarce ili žene nego u ljude…
No, šta je to što "Sputnik ljubav" transcendira iz "fizičkog" u onoliko spominjano "metafizičko"? U osnovi, Murakamijev je roman nenametljivo ispredani trakt at o čežnji za Drugim, o neutaživoj potrebi za Ispunjenošću, koja pak čoveku tvrdoglavo izmiče. Otuda i Sumire nestaje iz zemaljskog života – i to baš u okruženju "zemaljskog raja" jednog grčkog ostrva! – i prelazi na drugu stranu, sve u potrazi za onim što na ovoj nije mogla da dobije, u traganju za onom Mju od-krvi-i-mesa koja je još mnogo ranije nestala u Onostranom, što je Haruki M. dočarao vrlo upečatljivim, mada ne preterano originalnim fantastičko-oniričkim prizorom smeštenim u jedan švajcarski gradić. Naša je "kapacitiranost" za istinsko i bezuslovno približavanje Drugom tako tragično limitirana; a ipak, bez nje smo manje-više ništa. O tome se, dakle, kod Murakamija "radi", ako pitate mene; i on će vam to što je namislio ispripovedati vešto, s dozom pleneće diskretnog humora, i vaistinu pomalo slatkasto, pak vi sad izaberite da li vam prija takav ukus. Naša je kultura pomalo prejako zatrovana konvencijom ironijskog odmaka za tako nešto, i otuda mestimičan otpor Murakamijevoj stvarnoj ili hinjenoj "naivnosti i nevinosti", onoj koja je valjda nešto najjapanskije u pisanju ovog intrigantnog duhovnog globtrotera. TEOFIL PANČIĆ
NIN 07. 05. 2004. - Doba ideološke anestezije
Kosta Nikolić: “Prošlost bez istorije”
O istoriji jugoslovenske istoriografije posle Drugog svetskog rata nije pisano sve do pojave knjige Istorija pod nadzorom, koju su objavili Đorđe Stanković i Ljubodrag Dimić 1996. godine. U drugom delu ove knjige Ljubodrag Dimić je obradio nastanak i razvitak istoriografije o Jugoslaviji na osnovu dostupne arhivske građe obuhvatajući vreme i institucije, koje su se bavile tom istorijom, istoričare i izvore.
Za razliku od ove knjige, Kosta Nikolić u svom najnovijem radu je istraživao kako se istoriografija o Jugoslaviji odražavala u štampi i periodici kroz polemike njenih poslenika od 1961. do 1991. godine. Knjigu je koncipirao u osam osnovnih tematsko-hronoloških celina, ukazujući da se omeđivanje tih celina nije moglo striktno sprovesti, jer su se mnoge teme preplitale.
Prva celina pod naslovom Od istorijskog materijalizma do nacionalnog marksizma obuhvata diskusije oko Pregleda istorije SKJ (1963) i Istorije Jugoslavije (1972) koju su pisali Ivan Božić, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić i Vladimir Dedijer. Uz to je kratko pomenuto kako je organizovano pisanje Istorije srpskog naroda tokom sedamdesetih godina prošlog veka i diskusija povodom knjige Ljube Bobana o sporazumu Cvetković-Maček (1965). Uz naslov ovog poglavlja, uzgred, treba napomenuti da ne postoji pojam nacionalnog marksizma, mada je bilo pokušaja da se piše o jugoslovenskom doprinosu marksizmu. U drugoj celini (Polemike o nacionalnoj politici KPJ i jugoslovenskom federalizmu) obrađuje se polemika o nasleđu oktobarske revolucije, o ugnjetačkoj i ugnjetenim nacijama, o sudbini Jugoslavije, o pisanju istorije KPJ/SKJ i kontroverzama iz istorije socijalističke Jugoslavije. Treća celina (O ujedinjenju Srbije i Crne Gore i etnogenezi Crnogoraca) nije tako razuđena kao prethodne dve celine i skoncentrisana je na užu temu odnosno na rasprave koje su vodili pretežno crnogorski istoričari o crnogorskom nacionalnom pitanju.Takođe takva je i četvrta celina sa užim tematskim okvirom (Kosovo prošlost i sadašnjost). Peta celina posvećena je Drugom sve tskom ratu; Šesta genocidu u NDH i prebrojavanju žrtava; Sedma kultu Josipa Broza i poslednja tematska celina obuhvata šta su istoričari rekli o sebi.
Ova knjiga je napisana u periodu kada se Srbija nalazi u interregnumu, u veoma uzburkanom vremenu restauracije kapitalizma, kada su poništeni rezultati revolucije i postojeći sistem vrednosti pa je, kako je govorio Tacit, teško i nezahvalno pisati istoriju za vreme života careva ali i posle njihove smrti. Najnovija knjiga Koste Nikolića o polemikama u jugoslovenskoj istoriografiji po svom metodološkom pristupu i sadržaju izazovno deluje na sve one koji su učestvovali u tim polemikama a koji su još živi da se oglase, jer je to pogled predstavnika nove generacije istoričara, stasalih devedesetih godina prošlog veka, na svoje prethodnike iz posebnog ugla, kroz njihove polemike u dnevnoj štampi i periodici.
Najpre nekoliko reči o izvorima koje je koristio Nikolić i njihovoj selekciji. Ne postoji spisak listova i časopisa koje je koristio, sem što je u predgovoru napomenuo da mu je analiza srpske i hrvatske periodike NIN-a i Danasa omogućila da stekne “dosta dobar uvid u instrumentalizaciju u skladu sa trenutnim političkim odnosima”. Lako se primećuje da su zapostavljene diskusije u drugim sredinama Jugoslavije, u Sloveniji, Makedoniji pa i Bosni i Hercegovini oko nastanka muslimanske nacije, tako da mu je korišćenje izvora pretežno suženo na srpsko-hrvatske odnose, mada se pominju neke polemike slovenačkih i makedonskih istoričara objavljene uglavnom u Beogradu. Uglavnom su citirani izvodi iz polemika osamdesetih godina prošlog veka, dok su zapostavljene one nastale šezdesetih i početkom sedamdesetih, posebno prilikom diskusija o ustavnim amandmanima u kojima su učestvovali i istoričari. Časopis je organizovao 1971. godine diskusiju na temu Istoriografija i revolucija sa ciljem “da naučnici koji se bave savremenom istorijom pretresu stanje istoriografije o ratu i revoluciji naroda Jugoslavije 1941-1945. sa posebnim osvrtom na nerešena pitanja u njoj”. U toj diskusiji učestvovalo je 14 istoričara koji su izneli svoja mišljenja o dotadašnjim istraživanjima NOR-a i revolucije. Pored ove, ispuštene su još neke diskusije i kritike koje su objavljivane u časopisima.
Što se tiče sadržaja knjige, u podnaslovu je naglašeno da su to Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991. a u predgovoru da se autor opredelio da ispriča priču o jugoslovenskoj istoriografiji “kroz polemike poslenika muze Klio”. Međutim, u navedenim brojnim citatima iz polemika za trideset godina nisu navođeni samo istoričari nego i novinari, političari i generali, tako da su istoričari pomalo ostali u njihovoj senci. To se u knjizi pravda da su oni znatnije od istoričara uticali na oblikovanje nove istorijske svesti u našem društvu. Ako bi tako posmatrali onda su na istorijsku svest srpskog naroda daleko više uticaja i od istoričara i od novinara izvršili književnici preko svojih polemika u Udruženju književnika Srbije i napisima u štampi, naročito Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović i drugi. Sama tema knjige nije najsrećnije izabrana i teško ju je obraditi bez prethodnih studija o jugoslovenskoj istoriografiji nastaloj posle 1965. godine odnosno bez obrade vremena, institucija i istoričara, koji su stvarali za to vreme onako kako je obradio, iako nepotpuno, do 1965. godine Ljubodrag Dimić. Bez tih neophodnih informacija biće otežano korišćenje ove knjige. Treba imati u vidu da su te polemike nusprodukt istoriografije u kojima je bilo bespotrebnog nadgornjavanja bez ulaženja u suštinu problema i da se na osnovu tih polemika ne mogu donositi vrednosni sudovi o toj istoriografiji, kao što je to pokušao da uradi Nikolić.
Kad je u pitanju obuhvaćeni vremenski okvir 1961-1991. sa aspekta razvitka istoriografije, ipak je to negde sredina šezdesetih godina, kada stasavaju mladi školovani istoričari, koji počinju ozbiljnije istraživati istoriju Jugoslavije, pa je možda trebalo nastaviti tamo gde je stao Dimić.
U metodološkom pristupu nema jasne koncepcije sem da mu je u centru pažnje bilo ono što je najviše opterećivalo istorijsku nauku: “karakter jugoslovenske države i međunacionalni odnosi”. Još u predgovoru, Nikolić je nagovestio da se u tim polemikama mogu naći naznake i za tumačenje da se radilo o nepovratnom i autohtonom procesu ali i da je istoriografija bila instrumentalizovana od centara političke moći, šta je posredi nije na ovom radu da prosuđuje. Međutim, u glavnom tekstu nije se držao tog kriterijuma nego je prosuđivao i osuđivao prethodne generacije istoričara, koji su stvarali u periodu socijalizma da su bili sluge komunizma, ideološki indoktrinirani dogmatski istoričari, manipulisani od centara moći. Prema njegovim ocenama naročito je loše prošla srpska istoriografija, koja je “nacionalnu istoriju potpuno utopila u jugoslovenski milje, dok su drugi poštovali republički (nacionalni) okvir. Tek od sredine osamdesetih godina primetan je nešto snažniji otklon i kod pojedinih srpskih istoričara u tom pravcu, ali i tada je taj proces bio direktno uzrokovan političkim odnosima”. Još teže kvalifikacije izrečene su na račun te istoriografije u daljem tekstu knjige: “Konformizam i nizak intelektualni nivo bili su najznačajniji razlozi za to da je većina poslenika muze Klio izgubila trku sa vremenom, ostajući verna tradicionalnom poimanju struke, koje je posebno po nekom zlehudom pravilu dolazilo do izražaja u prekretnim vremenima, kada je trebalo odgovoriti na izazove epohe. Teško se može govoriti o strahu od represije režima u ovom periodu osim možda o strahu za gubljenje olako stečenih pozicija, koje su se još lakše mogle zadržati neradom. Moralna hipokrizija nezaustavljivo je nagrizala deo kulturne elite, preteći da uništi svaku naučnost. Sitni interesi i dogmatsko slepilo zakočiće za dugi niz godina razvoj srpske istoriografije, bez jasnijih naznaka izlaska iz te krize”.
U jednoj pesmi T. S. Eliot je za istoriju rekao da je “vražja zbrka” a Ežen Jonesko, pisac drama apsurda, da je istoričar “prorok okrenut natraške”. Na malo prostora naš prorok ispisao j e zbrku kontradiktornih pojmova, da bi pokazao kako je bila jadna ta srpska istoriografija, pa joj je pripisao istovremeno tradicionalnu metodologiju i dogmatsko slepilo što je teško spojivo a da se ne pominju i druge njene odlike, kao što su nizak intelektualni nivo, lako stečene pozicije, nerad, tako da je ruženje prethodnika, bivših učitelja, izvedeno do kraja. Ne znamo kako je ova ocena spojiva sa onim što je izrečeno kasnije u odeljku Istoričari o sebi: “Rasprave o etničkom i nacionalnom identitetu bile su sve žustrije i nosile snažan ideološki naboj, isto kao i specifična podela zajedničke prošlosti u skladu sa projekcijama vladajućih republičko-pokrajinskih elita. I dok je kod hrvatskih, slovenačkih, makedonskih i albanskih istoričara taj proces daleko odmakao, srpski poslenici muze Klio istrajavali su na principu naučnosti, ne želeći da svoju nauku upregnu u nacionalne deobe. Bar većina njih”. Ipak u epilogu knjige i ono malo pozitivno što je napisano o toj istoriografiji porečeno je zaključnom ocenom: “Tako su generacije jugoslovenskih istoričara ostavile gorke plodove nekritičke, ideološke istoriografije i na konkretan način pokazale kako nauka gubi ugled u društvu, zato što se odriče osnovnog principa na kome počiva - traganja za istinom. Nekadašnja centralna i politička funkcija istoriografije (nacionalna integracija) bila je napuštena, a samim tim je i istorijska nauka diskreditovana u intelektualnoj javnosti, da ne govorimo o široj čitalačkoj publici, naravno onoj koja nije prihvatila zvanične ideološke postulate. Zbog snažnih ideoloških nanosa, istoriografija je izgubila trku prvo sama sa sobom, jer se odrekla naučnosti, pa je onda neminovno potisnuta na marginu humanističkih disciplina. Takva istoriografija nije želela znanje o prošlosti da bi iz nje učilo i da bi se ublažile, odnosno prevazišle eventualne posledice u sadašnjosti”.
U svojoj knjizi Nikolić se kretao od olako datih paušalnih do protivrečnih ocena i ličnih utisaka, bez objektivnih merila i dubljeg poniranja u istoriju istoriog rafije o Jugoslaviji. Da bi dokazao svoje negativne ocene te po njemu dogmatske istoriografije, vršio je nedovoljno objektivnu selekciju citata iz polemika o istoriji Jugoslavije, ponekad prepričavajući misli polemičara, ili kombinujući reči iz različitih rečenica što je nedopustivo za naučnika sa ozbiljnim kritičkim pretenzijama. Pored toga, svoje prethodnike neozbiljno je stavljao pod znake navoda nazivajući ih “elita”, “poznati”, “zvanični", “srpski klasici marksizma”, “rekla kazala” istoriografija, odnosno da nisu sledbenici naučne istoriografije. Neke navedene citate iz polemika generala Stanišića i Pejnovića i drugih nije uopšte komentarisao nego je samo podsmešljivo dodao “lepo” ili “još lepše”. Sve to nije svojstveno rečniku ozbiljne naučne studije.
Još je britanski istoričar Trevelijan pisao: “Na obali gde je prošlost izbacila svoje ostatke mi sakupljamo čepove i polomljene daske, iz njih se može mnogo izvući i nagađati, ali ono što je bio veliki brod, koji je otišao na dno, nećemo nikad videti. Nećemo i ne možemo dakle, videti svu složenost, čitavo bogatstvo i raznovrsnost prošlosti, zato što se ona šematskim interpretacijama, formulama i generalizacijama ne malo zamagljuje i prikriva." U svojoj knjizi Prošlost bez istorije Nikolić je od čepova i polomljenih dasaka polemika, koje su vodili jugoslovenski istoričari i novinari tokom tridesetih godina prošlog veka pokušao da izvuče nekakve generalne zaključke, ne shvatajući njenu složenost, bogatstvo i raznovrsnost, pa se iz ove njegove zbirke citata sa komentarima ne može sagledati pravo lice istoriografije. Očigledno je da to treba uraditi na osnovu drugih izvora i literature a ne samo na osnovu polemika. VENCESLAV GLIŠIĆ
Kurir 07. 05. 2004. - "Rani mraz" kralja nostalgije!
Đorđe Balašević: "Rani mraz"
Iako su večiti tragači za dlakom u jajetu stručno zaključili da je Đole Balašević prestao da piše pesme u koje se zaljubljuje pri prvom slušanju i da ih je "Dnevnikom starog momka" razočarao, armija fanova je kao relikviju, već prvog dana po izlasku razgrabila njegovo novo muzičko izdanje - "Rani mraz".
Panonski kralj nostalgije kritičare je opet demantovao dokazavši da su "stručna" mišljenja jedno, a reči, emocije i osećaj slobode koji svaki susret sa njegovim stihovima pruža nešto sasvim drugo. Ekskluzivno za Kurir priča o svom novom CD-u, koncertima u Beogradu, emisiji na RTS-u:
- Posle albuma "Devedesete" ja sam sledeću ploču, "Dnevnik starog momka", zaista napravio jako brzo, jer sam želeo da se pošto-poto distanciram od svih petooktobarskih šampiona. Hteo sam da nijedna pesma nema bilo kakve veze sa politikom. Bilo je - "samo i od ovih da se sklonim".
Đole kaže da je kompletan multimedijalni projekat "Rani mraz" plod porodične manufakture "Balasević":
- Hteo sam novi album prvo da nazovem "Noćna frajla", po jednom cvetu koji miriše samo po noći, ali je problem nastao jer nigde nisam mogao da ga pronađem. Sve knjige sam prevrnuo, ali uzalud, verovatno jer nekoga asocira na ribe sumnjivog morala. Omot je Oljino delo i ideja, a mene je istog momenta kada sam ugledao Jovanu i suncokret na toj slici povukao da napravim neke nove pesme na albumu.
Prvo sam počeo da pišem scenario za film, odmah posle tog nesretnog razlaza sa Smokijem, ali taj scenario nije imao veze sa Vasom Ladačkim već potpuno drugi senzibilitet. Napisao sam prvih 20 strana, a onda se moji najveći kritičari iz porodice tu nešto bog zna kako rasplaču. U njemu se spominjao rani mraz, pojava koja u mladosti može nešto da te zezne i promeni ti kompletan život... koja tako naiđe pred zoru, pređe nečujno i nevidljivo preko mladica i zauvek im promeni sudbinu. Tako smo rešili da se album nazove "Rani mraz".
Iako ne želi da priča o svom razlazu i nesporazumu sa Ljubišom Samardžićem, Ba lašević napominje da je iz tog susreta mnogo naučio:
- Pre svega, naučio sam da moram konačno da povedem računa sa kim sedam za sto. Ipak, cela ta frka oko filma nam je pomogla žanrovski, pošto je već bilo vreme da izdam novi CD. Album "Rani mraz" je zapravo samo prvi korak u multimedijalnom projektu koji će biti krunisan filmom, pričom o pravom Vasi Ladačkom, Vojvodini s početka 20. veka, ali i priči koja neće imati kraj kao u toj pesmi. Ono što je novo u priči su braća Alvirović, Kina i Pera iz benda "Apsolutno romantično", koji su na "Ranom mrazu" uneli jednu fenomenalnu svežinu.
Panonski kapetan za kraj godine najavljuje nova koncertna druženja sa Beograđanima:
- Koncerti u Centru "Sava" su za mene uvek predstavljali posebnu vrstu svetkovine. Međutim, i Beograd i ja smo se pomalo umorili jedan od drugog. Ipak, gotovo je sigurno da ćemo se u Beogradu ponovo družiti ove godine, a ja bih voleo da to opet bude pred novogodišnje praznike. Naši susreti su uvek bili puni pozitivne energije, a vanbračna zajednica u kojoj smo varošani i ja toliko godina živeli je prestala da postoji onog momenta kada su na koncerte počeli da dolaze tipovi koje ne zanimaju emocija, pesma, druženje, humor, nostalgija. To su oni koji vode računa koliko sam zaradio, da li je ozvučenje bilo loše i da li je koncert predugo ili prekratko trajao. Čarolija je isčezla, ali nadam se da će se ove godine opet vratiti.
Balašević se na kraju osvrnuo i na emisiju koji bi uskoro trebalo da počne da se snima i emituje na nacionalnoj televiziji. Najavljeno je 12 jednočasovnih "tok-šoua", koji će najverovatnije najviše ličiti na emisije američkih šoumena Džej Lena i Dejvida Letermana:
- Radićemo po starom koncertnom sistemu - red muzike, red cakulanja. Što se elektronskih medija tiče, ja sam dugo vremena bio na ledu i jedan od razloga zbog kog sam i prihvatio Tijanićevu ponudu jeste da konačno imam priliku da se pojavim i kažem sve što želim, bez recenzije. Sa Sašom sam se vrlo brzo i lako dogovorio. Emisija je zamišljena kao jednočasovni "tok-šou" u kome bi se pred publikom svi lepo zabavili i u kome bi se sviralo uživo. Snimanje je trebalo već da počne, ali je prolongirano jer sve mora da bude besprekorno. Ili na prečanskom - Balaševićevski!
Rečnik za đilkoše
Uz "Rani mraz" dobija se i mali duhoviti rečnik lokalizama koji se pominju u pesmama, kao što je bio slučaj i sa, po mnogima, njegovim najboljim albumom "Naposletku":
- Žanrovski, ovo je možda apgrejdovana varijanta albuma "Naposletku" - kaže Đole, i dodaje: - Rečnik koji smo objavili uz "Rani mraz" mnoge će nasmejati, ali i edukovati. U njemu je, recimo, objašnjena reč "đilkoš". Kod nas ta reč označava nekog seoskog besposličara, giliptera, a đilkoš na mađarskom znači ubica i najcrnji negativac. (SAŠA JOVANOVIĆ)
Politika 08. 05. 2004 - Krik stvarnosti - Baha Tahir: "Svetla tacka"
Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja.
Ko pročita radove egipatskog književnika Bahe Tahira (1935) sasvim sigurno će imati priliku da povrati nadu koju je možda i ne primetivši izgubio u borbi sa životom, kao i veru u neporaznu snagu i isceliteljsku moć ljubavi. Ovaj prvoklasni pripovedač pripada generaciji koja je literarno stasavala šezdesetih godina. Sredinom sedamdesetih godina, kada se povela hajka protiv pisaca koji ne vide stvarnost kao nova vlast, Tahir je morao da potraži posao u inostranstvu. Stalni posao našao je tek 1981. u Ženevi, kao prevodilac za Ujedinjene nacije. To „dobrovoljno izgnanstvo” okončano je 1995. godine, kada se konačno vratio u Egipat.
Na početku spisateljske karijere, objavljivao je priče po književnim časopisima i listovima, a 1972. objavljuje prvu zbirku priča pod naslovom „Veridba”. Potom su usledile nove zbirke, i romani među kojima i „Svetla tačka” (2001), upravo objavljen na srpskom, u izdanju beogradskog „Clia”.
Iskrenost, toplina i ljudskost kojima njegova dela odišu učinile su da Baha Tahir vrlo brzo postane jedan od najčitanijih i najuglednijih pisaca i mislilaca arapskog govornog područja. To je doprinelo prevođenju njegove proze na strane jezike: engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, katalonski, portugalski, norveški i holandski jezik. Dobitnik je nagrada i u svetu, a poneo je najveće nacionalno priznanje, egipatsku državnu nagradu za zasluge u književnosti 1998. i Kavafijevu nagradu za prozno stvaralaštvo 2001. godine. Početkom iduće nedelje, Baha Tahir trebalo bi da boravi u Beogradu, kao gost „Clia”.
Iskren i neposredan
Sa Bahom Tahirom može se pričati satima, a da se ne oseti kako vreme proleti. Sa njim se može pričati o svemu - književnosti, politici, ljudskoj prirodi, životnim zgodama i nezgodama. Razgovor sa njim je uvek opušten, uz mnogo smeha, a ponekad i kojom zatomljenom suzom. Za prevodioca nema veće sreće nego da već pri prvom susretu otkrije da je „njegov” pisac iskren i neposredan, kakvim ga je na osnovu knjiga i zamišljao.
Baha Tahir je upravo onakav kakve su njegove knjige - jednostavan, sasvim prirodan, produhovljen, tih i pronicljiv. Sve svoje goste dočekuje u izuzetno prijatnoj i domaćinskoj atmosferi u svom domu na Zamaleku. Ne dozvoljava da bude aktivna memorija kasetofona već sagovornika, smatrajući da je važnije pamćenje i prenošenje duha i ambijenta razgovora nego mehanički zapis samih reči.
Za roman „Svetla tačka” koji govori o težnji čoveka ka duhovnom ispunjenju u vremenima kada potrošačka groznica počinje suvereno da vlada društvom, o borbi sa duševnim mrakom i žeđi za svetlošću čiji je „sjaj u stanju da rasprši tminu noći i dana”, Tahir kaže da simbolizuje potragu za ravnotežom između tri elementa: tela, uma i duha. Pre više od trideset godina čuo je, kaže, od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman.
Radnja „Svetle tačke” smeštena je, po piščevom priznanju, u pravi Kairo, u stari narodski kvart Sejide Zejnebe, Prorokove unuke i ćerke imama Alija, i jedan od najlepših delova islamskog Kaira. Ovaj kraj se pruža oko džamije u kojoj su, po predanju, smeštene njene čudotvorne mošti. Da li njene čudotvorne moći, očuvana tradicija i običaji ili pak saznanje da se život može lako podnositi uprkos mučnom siromaštvu, čine da čitav taj kraj bude inspiracija mnogim velikanima egipatske književnosti? Među njima, svakako je najznačajniji jedan od pionira egipatske proze Jahja Haki (1905-1992) kome je Baha Tahir posvetio ovaj roman, čime se na najlepši mogući način povezao sa nacionalnim književnim nasleđem.
Baha Tahir priznaje da je teško odrediti profil njegovih čitalaca jer su prilike u kojima ih može sresti i čuti njihovo mišljenje nažalost retke i svode se na povremene književne večeri. Ipak, ukazala mu se prilika da sazna šta publika misli upravo o „Svetloj ta čki” i na nešto drugačiji način - putem Interneta. Ovaj roman bio je povod za interesantnu čitalačku diskusiju na jednom novijem veb-sajtu posvećenom savremenoj arapskoj književnosti, na kojem mišljenje čitalaca zauzima važno mesto. Ta diskusija, baš kao i prikazi ovog romana koji su se pojavili u brojnim listovima i časopisima, otkrivaju kako opčinjenost čitalaca ovom toplom ljudskom pričom, tako i zbunjenost porukom koju ona nosi.
Zagledati se u sebe
Kroz priču o porodici penzionisanog sudskog činovnika Teufika Sadija - Baškatiba, generacijama nastanjenoj u blizini trga Sejide Zejnebe, Tahir razmatra čovekov pokušaj da uspostavi i održi ravnotežu između svog, ljudskog, i društvenog postojanja. Radnja je smeštena u sedamdesete godine 20. veka, kada su Egipat zadesile nagle ekonomske i socijalne promene čiji eho i danas odzvanja. Preko tri glavna lika, dede Baškatiba, njegovog unuka Selima i njegove devojke Lubne upoznajemo se sa dve potpuno različite sredine, kao i sa mnogim društvenim i običajnim suprotnostima koje su i danas prisutne u Egiptu. Uz opis propadanja srednje klase i opšteg sunovrata moralnih vrednosti, Tahir ispituje snagu čoveka suočenog sa teškim ličnim i porodičnim problemima i nedoumicama. Prilikom čitanja ovog romana treba posebnu pažnju posvetiti prećutanom, jer ono u sebi krije „krik” stvarnosti.
Najupečatljiviji je svakako deda, Baškatib, koji okuplja sve ostale likove oko sebe, i simbolizuje potragu za svetlom tačkom kroz borbu oprečnih poriva koje od mladosti u sebi nosi: duhovne i telesne žeđi.
Pokušavajući da se odupre snažnom telesnom nagonu i drugim slabostima koje nisu strane nijednom ljudskom biću, on traži rešenje zagonetke svekolikog postojanja u sufijskom učenju. Iako nikada nije bio u stanju da u potpunosti shvati niti objasni za čime tačno traga, nije odustajao uveren da jedino ta staza vodi do njegovog i spasenja njegove porodice. Možda nije postao svetac, kako je želeo i zamišljao, ali je njegova ljubav spasila porodicu, izlečila bolesn og unuka, sačuvala unukin brak i stvorila od njih ljude koji sa ponosom mogu da nose taj naziv.
Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama, slabostima i težnjama, uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja. U ovom romanu on postavlja pitanje koliko vredi život bez ljudskosti. Istovremeno podseća da ne treba gubiti nadu iako život jeste teška rabota.
Ono što sve čitaoce oduševljava u Tahirovim radovima jeste prirodan i jednostavan jezik, čak i kada razmatra teške teme ili pojmovno komplikovane koncepte. U vezi sa tim aspektom književnog stvaralaštva Tahir ističe da svaki pisac vodi istinsku borbu na tom polju, jer jezik nije nosilac sadržine, već sama sadržina. Zbog toga često prepravlja rečenicu i po dvadeset puta, sve dok je ne uskladi sa značenjem koje želi da postigne. Stremi jednostavnosti, premda priznaje da ju je najteže postići.
Autor pretpostavlja da je za razumevanje ovog romana potrebna posebna vrsta senzibiliteta kod čitaoca, a mi ovome možemo dodati da je potrebna i spremnost da se zagleda u sebe i zamisli nad svojim životom i postojanjem. Dragana ĐORĐEVIĆ
Danas 08. 05. 2004. - Azazel u Informatici
Boris Akunjin: "Azazel"
Nedavno su u izdanju "Informatike" izašla dva intrigantna naslova, od planiranih osam, kojima je zajednički naslov "Avanture Erasta Fandorina". Ovi se romani već čitaju u nekoliko desetina zemalja sveta, a inspirisali su i Nikitu Mihalkova koji po njima snima film. Holivudski producenti nameravaju da učine isto. Autor "Avantura Erasta Fandorina" je Boris Akunjin, jedan od najtiražnijih savremenih pisaca detektivskih romana. Boris Akunjin zapravo je pseudonim poznatog ruskog japanologa i prevodioca Jukija Mišime - Grigorija Čhartišvilija. Čhartišvili je rođen 1956. i pisac je monumentalne studije iz oblasti istorije književnosti "Pisac i samoubistvo". Detektivske romane počeo je da piše da bi zabavio suprugu, a njihovi vrtoglavi tiraži naveli su pisca da napiše jedanaest nastavaka čiji je glavni junak Erast Fandorin, hrabar i avanturama sklon junak, koji nikad ne gubi opkladu i obavezno dobija u hazardnim igrama.
Prvi nastavak "Azazel", nalazi se pred ovdašnjim čitaocima. Delo je sa ruskog prevela Sonja Bojić, a može se čitati i kao realistički, ali i kao postmodernistički projekat. Omiljeni pisci Čhartišvilija su Gogolj i Dostojevski, pa kritičari prepoznaju u njegovim delima i njihov uticaj.Za lepotu i kvalitet ovih knjiga brine se ceo tim prevodilaca, urednika, lektora i dizajenera: Sonja Bojić, Zlata Kocić, Petar Bunjak, Olga L. Krilova, Grozda Pejčić, Branko Gavrić...
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 05. 2004. - Fenomen nevidljivosti
Grupa autora: "Umetnost i rod”
“Proma” centar za promociju žene i izdavačka kuća “Vega media” iz Novog Sada, nedavno su zajednički objavili srpsko-englesku knjigu “Umetnost i rod”, kao rezultat istraživačkog projekta: “Gde su, šta rade - obrazovanje u umetnosti i profesionalne šanse 1991-2000. u Vojvodini”. Autori ovog projekta su predsednica “Prome” Tatjana Vehovec, sociolog dr Dušan Marinković, psiholog mr Leposava Grubić Nešić i glumica Jelena Antonijević. Najkraći zaključak ovog istraživanja je da žene ravnopravno i ravnomerno sa muškarcima konkurišu za upis u umetničke škole i fakultete, da brže i bolje diplomiraju, ali da u celokupnom umetničkom korpusu Vojvodine broj profesionalnih umetnica ne prelazi procenat od devet odsto.
- Još 2001. prelistavali smo prvo izdanje “Leksikona umetnika Vojvodine”, najopsežniji zbornik sa bio-bibliografskim podacima za preko 1.500 ovdašnjih aktivnih umetnika i sa zaprepašćenjem smo otkrili taj podatak, objašnjava koordinatorka projekta Tatjana Vehovec. Ovaj, više nego očigledan polni disbalans u umetnosti, pred nama je otvorio još jedan od zamagljenih oblika rodne neravnopravnosti.
Postavili smo niz logičnih pitanja: gde su, ako ne u umetničkim zanimanjima i zašto nisu u umetničko-profesionalnoj aktivnosti i šta rade ako se ne bave umetnošću sve one uspešno diplomirane umetnice, koje su ravnopravno pristupale umetničkim školama i fakultetima u poslednjoj dekadi 20. veka? Tako je počelo naše jednogodišnje istraživanje fenomena nevidljivosti žena-stvaralaca u Vojvodini, počev od osnovnog pa do visokoškolskog nivoa, do strukovnih udruženja, institucija kulture, nevladinog sektora i vaninstitucionalnih umetničkih grupa.
-U skoro svim delovima Evrope, pa i kod nas, žene imaju jednake šanse prilikom upisa u umetničke škole, ali su razlike ogromne u trendovima zapošljavanja i poslovnih mogućnosti, naravno, na štetu vojvođanskih umetnica. One se ovde retko odlučuju i još teže postižu status samozaposlene, odnosno samostalne umetnice. U skladu sa boljim uspehom koje postižu tokom studija, žene daleko češće ostaju na akademskim institucijama, ali u trećini slučajeva ređe od muških kolega dograđuju znanje (specijalizacije, postdiplomske studije) navodi se u istraživanju.
Primera radi, svake godine na novosadskoj Akademiji umetnosti diplomira prosečno šest glumica na srpskom jeziku, a na mađarskom, svake druge godine, po pet. S druge strane, Srpsko narodno pozorište je od 1991. do 2000. zaposlilo jednu mladu glumicu (dok je jedna otišla u penziju ) i četvoricu glumaca, takođe mladih. Najviše prostora za glumice našlo se u drami na mađarskom jeziku Novosadskog pozorišta.
Kikinda i Sombor su neprivlačni
Sudbina diplomiranih umetnica u najvećoj meri zavisi od spoljnih, neumetničkih faktora, za period u kome je rađeno ovo istraživanje: od inflacije, smanjivanja budžeta za kulturu, društveno-političkih lomova i slično. Najmanje privlačna mesta u Vojvodini, što se tiče individualnih umetnosti: književnosti i vizuelnih umetnosti, bez izuzetka su Kikinda i Sombor, navodi se u knjizi “Umetnost i rod”.
Najveći grad u pokrajini, generator umetničkih događanja i mesto sticanja umetničkih diploma: Novi Sad, zadržava najveći broj umetnika, ali, paradoksalno, pruža najmanje šansi za izvođačke umetnosti. Sukcesivno, broj premijera u pozorištima Vojvodine se smanjuje, počevši od 93 premijere u sezoni 1990-91. do 67 premijernih izvođenja u sezoni 1999-2000.
Najugroženije profesionalne umetnice ovde su rediteljke, koje nedvosmisleno spadaju u diskriminisanu umetničku profesiju, sa prosečno 3,5 režija godišnje.
Položaj rediteljki je još teži: svake druge godine diplomiraju prosečno dve, ali ni jedna ovde nije u stalnom angažmanu. U protekloj deceniji, zabeleženo je svega trinaest ženskih, odnosno 87 odsto muških režija, izuzimajući Novosadsko pozorište, gde je taj procenat izjednačen. Gotovo 90 odsto diplomiranih slikarki odmah pokuša da se ostvari kroz status slobodne umetnice, a svake naredne godine taj broj se smanjuje za pola. Na tržištu umetnina, tek svaka deseta, potpisana ženskim imen om, nađe svog kupca. Autori knjige “Umetnost i rod” zabeležili su jedino nadmoćnu dominaciju balerina, uglavnom institucionalno angažovanih (čak 76 odsto), ali je takođe poznato da u domaćem baletu vlada nestašica dobrih muških igrača.
U periodu od 1991. do 2000. akademsku diplomu ovde je steklo oko hiljadu umetnica. Zaposleno je svega 250, jedva stotinak je u statusu slobodnjaka. Gde su ostale, pitaju se istraživači. Na tržištu rada ima ih svega nekoliko. Nije valjda da je ovo društvo u pomenutom periodu postalo “bogatije” za nekoliko stotina umetnički obrazovanih domaćica, koje svoju kreativnost ispoljavaju u dekoraciji praznične trpeze? Autorima ovog zanimljivog istraživanja stoga se nametnulo i pitanje: da li se suočavamo sa veoma specifičnim izazovima borbe za ravnopravnost polova?
Taj disbalans nije uočen jedino u vojvođanskim institucijama kulture, gde su muškarci i žene sa umetničkim diplomama ravnopravno zastupljeni.
Predominantnost žena zabeležena je jedino u bibliotekama, ali su one manjina u domovima kulture i u kulturno-prosvetnim zajednicama.
Posebno zanimljiv deo ove knjige su autentične priče umetnica, koje nameću isti zaključak: ženi je uvek potrebno da uradi više, da načini korak dalje od muških kolega. Svoje ideje, znanja i talenat, one uvek iznova moraju da dokazuju. I, naravno, da se žrtvuju. Da bi od svoje umetnosti živele, moraju da izdrže trku, da neretko žrtvuju ljubav, porodicu, vezu. Ponekad plaćaju previsoku cenu, neretko odustaju, ali se uglavnom osećaju diskriminisanima. Kao što rekoše autori ove studije:”Poneke umetnice spasavaju se inatom, one rade iz inata. Žene u našoj zemlji žive iz inata”.
Rezimei u ovoj knjizi, sem engleskog, prevedeni su i na sve jezike vojvođanskih nacionalnih manjina. RADMILA LOTINA
Pobjeda 09. 05. 2004. - Tamna strana svijeta
Čak Palahnjuk: “Zagrcnut
Kao i u prethodne dvije knjige, piščev lajt - motiv i u ovom djelu je usamljenost
Iako je jedan od danas rijetkih autora kojima nije stalo da stignu do famoznih lista Opre Vinfri, Čaku Palahnjuku se, zahvaljujući romanu „Zagrcnut” i to dogodilo. Od andergraund autora, čiju je debitantsku knjigu koja je šokirala američku javnost, ekranizovao jedan od danas najkvalitetnijih reditelja Dejvid Finčer, Palahnjuk je stigao do osobe do čijeg mišljenja drži, pored ostalih i većina domaćica u SAD. Da li to znači da je pisac, koji je dobro uzdrmao književnu scenu i svojim drugim romanom „Preživjeli” (Laguna, 2001), ublažio svoju gorku žaoku i oštru kritiku današnjeg američkog društva ili da njegovi junaci nijesu više usamljeni nevoljeni pojedinci u svijetu koji nudi prevelike mogućnosti, a onemogućava zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba? Ne. Čak Palahnjuk je ostao isti, radikalan, satiričan i na trenutke beskrajno duhovit.
Palahnjukov novi anti-junak, Viktor Mansini, je mnogo niže na ljestvici autsajdera i luzera od Tajlera Dardena („Borilački klub”) ili Tendera Bransona („Preživjeli”), i za njega je mnogo teže pronaći bar tračak simpatije. Viktor je 25-godišnji bivši student medicine, seksualni zavisnik, radi u istorijskom gradu Dansborou (zabavni park), i na prilično originalan način izdržava bolesnu majku koja je u ludnici.
Palahnjuk se postavlja kao svevideći satiričar, hrabro se poigravajući i do krajnje mjere parodirajući uvrežene postulate današnjice. U prethodne dvije knjige (kod nas objavljene „Borilački klub” i „Preživjeli”), obračunao se sa pozicijom muškarca u potrošačkom društvu, organizovanim religijama (kod nas prepoznatljivije pod nazivom - sekte), medijima, identitetom, slavom, ali je njegov lajt-motiv, a tako je i u ovom romanu, bila usamljenost. Kao što to i najčešće biva njegov najveći teret je upravo slava i uspjeh koji je dostigao sa debitantskim romanom, koji danas predstavlja ultimativnu literaturu za svakog borca za novi svjetski poredak. Tako Palahnjuk, kako u „Preživjelom”, tako i u novom romanu, na neki način, ponovo iščitava svoj prvi roman. On ni sada ne bježi od ponavljanja provjerenih motiva, vješto ih varirajući i praveći ih opet svježim. VUK PEROVIĆ
Glas javnosti 10. 05. 2004. - Nove knjige
Rolan Bart: "Svetla komora"
Izuzetan esej o prirodi fotografije koji u podnaslovu slovi za "notu". Polazeći od nekoliko ličnih uzbuđenja, Bart pokušava da formuliše "osnovnu univerzalnu crtu bez koje fotografije ne bi ni bilo". I to čini, kao i uvek u svojim analizama, znalački, s lakoćom koju može da pruži samo genijalnost za uviđanje detalja koji se ispostavljaju kao presudni za osvetljavanje suštine predmeta.
Krećući se po nestabilnom polju paradoksa da je fotografija negde između nauke, slučajnosti i umetnosti, Bart u njoj vidi aktiviranje "vizije dvojnika koja je vekovima bila mitska tema", ali i "povratak umrlog" - vezu fotografije sa smrću. U prepoznatljivom rukopisu ovog svestranog teoretičara umetnosti, čitaocu se pruža jedinstvena prilika da uživa u lucidnim postavkama problema, iznijansiranoj erudiciji i savršenim rečenicama. Jer Bartu ne treba tom da bi saopštino neku istinu, dovoljan mu je prostor od velikog slova do tačke.

Glas javnosti 10. 05. 2004. - Novo iz Derete
Đan Vitorio Kaprara i Danijel Ćervone: “Ličnost”
Knjiga je zamišljena kao sveobuhvatni prikaz savremenih istraživanja i teorija u oblasti psihologije ličnosti. Pruža pregled bioloških, kognitivnih, afektivnih, socijalnih i interpersonalnih determinanti u funkcionisanju ličnosti, kao i prikaz individulanih razlika. Njen širok integrativni pristup fenomenu ličnosti otkriva kako naučna dostignuća u okviru psihologije, kao nauke, osvetljavaju klasična pitanja psihologije ličnosti.
Knjiga je zamišljena kao udžbenik za napredne kurseve psihologije, ali i kao značajno štivo za profesionalce u psihologiji i srodnim disciplinama. Đan Vitorio Kaprara je profesor psihologije na rimskom univerzitetu i bivši je predsednik Evropskog udruženja za psihologiju ličnosti. Danijel Ćervone je pridruženi profesor psihologije na Univerzitetu u Ilinoisu u Čikagu. Bio je saradnik Centra za istraživanje u bihejvioralnim naukama.

Glas javnosti 10. 05. 2004. - Vladislava Gordić-Petković: “Virtuelna književnost”
Kako posmatrati umetnost u eri ekspanzije informatičkih tehnologija? Da li su strepnje dušebrižnika da će kompjuter "pojesti" knjigu opravdane ili besmislene? Sa linije "srednjeg kursa", Vladislava Gordić-Petković pokušava da opovrgne i neumerenu vebofiliju i nepriličnu vebofobiju, kao i da razcionalizuje veboforiju.
Ona analizira višestruko isprepletani odnos između Interneta i književnosti ukazujući kako realno i virtuelno nisu tako daleke suprotnosti kako se čini. Činjenica da su mnoga savremena dela nastala upravo kao odjek, ali, pre svega, kao podrazumevajući deo novih tehnologija, ne samo da se ne može zanemariti, već se mora uzeti kao znak da se novim putem sada već sigurno korača.

Danas 11. 05. 2004. - Novo iz Službenog lista, Nil Ferguson: "Kuća Rotšilda"
Dani Službenog lista SCG otvoreni su juče u Biblioteci grada Beograda, prodajnom izložbom koja će trajati dve nedelje i na kojoj će moći da se vide i nabave knjige ove kuće. Izložbu je otvorio Zoran Živković, glavni i odgovorni urednik SL, koji je u početku objavljivala zakonodavnu literaturu (sada se većina objavljenih naslova može dobiti u elektronskoj formi), a vremenom su proširili izdavačku delatnost univerzitetskim udžbenicima, priručnicima... bibliotekama "Teorijske rasprave" i "Specijalna izdanja". Jedno od interesantnih naslova potonje je "Kuća Rotšilda - Proroci novca (1798-1999)", koju je Službeni list objavio u saizdavaštvu sa kućom Dosije, u prevodu Nevene Mrđenović. Knjiga je objavljena 2001. godine na inicijativu Dušana Mrđenovića (zajedno sa Veljkom Topalovićem priređivač knjige), a svoju prvu promociju imala je juče u Rimskoj dvorani Biblioteke grada, kad su o njoj govorili priređivač Mrđenović, istoričar Milan St. Protić, novinar Aleksandar Žikić i, u uvodnoj reči, urednik Službenog lista Zoran Živković.
Priča o porodici Rotšild počinje u drugoj polovini 18. veka u jevrejskoj zajednici u Frankfurtu, bogatstvo porodice je raslo u periodu od 1814. do 1915. godine, da bi vremenom postali najbogatija familija u evropskoj istoriji. "Porodica Rotšild predstavlja začetak multinacionalnih kompanija i danas se apostrofiraju kao najmoćnija svetska porodica", konstatovao je, između ostalog, Aleksandar Žikić. "Ako bi neko poželeo da u današnjem svetu pronađe poređenje za moć i uticaj koji su Rotšildi imali, posebno s obzirom na stabilizaciju finansija mnogih vlada 19. veka, morao bi da zamisli fuziju između Meril Linč, Morgana Stenlija, Dž. P. Morgana i Međunarodnog monetarnog fonda. Danas banka zauzima relativno mali prostor u poslovima međunarodnih finansijskih usluga pošto je decenijama potopljena savremenim gigantskim korporacijama. Jedno je, ipak, sigurno: istorija kuće Rotšilda na najbolji način oslikava političku istoriju Evrope devetnaestog veka", zabeleženo je u pres materijalu. Autor ove knjig e, Nil Ferguson (1964) engleski je istoričar i predavač na Katedri za modernu evropsku istoriju na Oksfordu. Napisao je više knjiga o političkoj i ekonomskoj istoriji Evrope 20. veka. J. S. Jovanović
Glas javnosti, 11. 05. 2004. - Predstavljena knjiga "Kuća Rotšilda" Nila Fergusona
Epopeja najbogatijih
Ključni momenat u stvaranju bogatstva ishod bitke kod Vaterloa
Promocija knjige "Kuća Rotšilda - proroci novca", britanskog istoričara Nila Fergusona, objavljena inače još pre dve godine, održana je juče, uz učešće Milana St. Protića, Aleksandra Žikića, Dušana Mrđenovića i izdavača Zorana Živkovića iz Službenog lista SCG.
- Knjiga Nila Fergusona jeste privatna istorija porodice Rotšild, ali ona nije apologija ove porodice. Knjiga je epopeja najbogatije porodice 19. veka, ali je ona, pre svega, finansijska istorija Evrope od kraja 18. do kraja 20. veka, otkrivajući dublji sloj logike funkcionisanja politike, menjanja granica, stvaranja novih država, propadanja starih, novih političkih ideja - rekao je istoričar Milan St. Protić.
Prema rečima Aleksandra Žikića, knjiga svedoči o instrumentima stvaranja bogatstva, o porodičnoj zatvorenosti, hladnom i ciničnom odnosu prema svetu, kao i shvatanju moći pravovremene informacije, manipulacije istim i vezama sa političkim centrima moći.
- Ključni momenat u stvaranju bogatstva bankarske porodice Rotšild bila je vrhunska manipulacija Nejtana Rotšilda informacijom o ishodu bitke kod Vaterloa. Napoleon je bitku izgubio, Rotšildovi su to prvi saznali, Nejtan je sedeo neraspoložen u uglu Londonske berze, zahvaljujući njegovom lažno smrknutom licu (jer su svi ostali znali da on zna nešto), vrednost akcija je padala, on ih je tajno kupovao i tako je bogatstvo stvoreno. Ponekad, zaista, izgleda da ne morate puno da radite da biste uvećali svoje bogatstvo - rekao je Žikić.
Knjiga ima dva toma, preko 1.500 strana, 40 strana bibliografije, preko 100 ilustracija, tabele, statističke podatke, rodoslove.
Politika 12. 05. 2004. - Nova "Tačka"
Ljubomir Simović: "Tačka"
Pod naslovom "Tačka" naš poznati pesnik, dramski pisac, esejista, akademik Ljubomir Simović objavio je u Banjaluci 2001. godine zbirku stihova u koju je uvrstio dvadeset pet pesama. Sada se, u izdanju "Stubova kulture", pojavile nova "Tačka" Ljubomira Simovića, u kojoj se uz neke izmene iz prethodne zbirke nalazi još devetnaest novih pesama.
Prema rečima Gojka Božovića, urednika i pesnika, poezija Ljubomira Simovića predstavlja uporišnu tačku naše savremene poezije. Simović, kaže Božović, objavljuje samo probrane pesme, oglašavajući se u njima glasom suštastvene jednostavnosti. U svojim stihovima pesnik raspravlja sa savremenošću ali i sa našim kulturnim pamćenjem i tradicijom, obnavlja iščezle ideje, progovara o vrlo važnim temama koje su samo naoko ne mnogo upadljive. Pri tom Simović koristi probrani jezik i gotovo da vodi dijalog sa onim što je već napisao.
Izoštrene percepcije za detalj, pesnik u zbirci stihova "Tačka", mišljenja je Gojko Božović, ispisuje datume ispod pesama kao da ukazuje na neki nevidljivi put kojim bismo, dok stihove čitamo, mogli krenuti u rekonstrukciji autorskog pečata.
Ljubomir Simović za naslov svoje knjige kaže da se može shvatiti
već shodno svemu što sadrži pojam tačke. A tačka može da znači i kraj ali može da znači i tačku dodira, tačku mržnje, tačku ključanja, mržnjenja, gledišta, oslonca, može biti i pahulja snega a može biti - i ovde najviše jeste, tačka gledišta, uporišna tačka koja sažima i spasava sve…
Geografski, poezija iz zbirke "Tačka" proteže se od grada na dvema velikim rekama, Beograda, preko spomenika knezu Mihailu, do pijaca, pivara, do kalemegdanskih crkava Svete Petke i Svete Ružice, preko Kalemegdana i Zoološkog vrta sa svim njegovim stanovnicima, preko Dunava, Podunavlja, Rajca i Sinjajevine, pa obuhvatajući pogled ka grčkim i albanskim selima ide najdalje - do ništavila. I, najzad, ko je sve u "Tački"? Pesnik će reći i čovek svakodnevni, i Odisej, i Isus i lažni Isus, i životinje, i ribe, i prodavci ribe, i ribari... Jednost avno svi, jer se, kako kaže Ljubomir Simović, život odvija na više različitih nivoa od kojih pesnik ne sme da ispusti nijedan, bez obzira da li je on najviši ili najniži. I niko ne sme da bude izostavljen, ma bio on riba ili Bog.
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 05. 2004. - Za savremenike i dolaznike
Petko Vojnić Purčar: "Miholjsko ljeto i druge priče"
Petko Vojnić Purčar je prevashodno novelista. Premda je 1977. dobio NIN-ovu nagradu za roman “Dom, sve dalji”, ovaj autor se, ipak, najduže i najpotpunije eksponirao u kraćoj formi. Po mnogima, i romani su mu svojevrsna ulančena novelistika, što ni on sam ne spori.
Pošto je 2003. Vojnić Purčar objavio “Put u Egipat”, u koprodukciji čak tri izdavačke kuće (Petko Studio, “Novi Sad, “Apostrof” , Beograd i “Dora Krupićeva”, Zagreb), ove godine je rešio da se prikaže u totalu - izabranim i novim pričama, pod skupnim nazivom “Miholjsko ljeto”, kod novosadskog “Orfeusa”. Lično sam protiv izdvajanja jedne novele ili jedne pesme u zbirci, smatram da se na taj način u drugi plan guraju ostali delovi knjige, ali pravo i razlog svakog tvorca je da uspostavlja prioritete u vlastitom delu, pa moj princip, automatski, pada u vodu pred voljom uvaženog kolege. Nekako su se vremenski gotovo podudarili pokretanje edicije “Panonska svetla” i Vojnić Purčareva nasušna potreba da se, baš sada i baš tako, celovito, predstavi starim i novim čitaocima. Gospodin Slučaj, dakle, ume da bude meštar Sudbine.
Provereni prozaik, osvetljen Panonijom i osvetljivač Panonije, upriličio je, za ovog mladog i agilnog izdavača, šesnaest mini celina, raznih datuma ali sličnog prosedea: Miholjsko ljeto, Pijetli pred ponoć, Prohladna noć, Kineski zid, Popravak hrama, Zelena nevjesta, Orao u Penazgiji, Putin aranžman, Probražaj, Stolica za ljuljanje, Oproštaj od Subotice, Darije, Nastupi Janje Stipić, Prstenovani gavran, Ljetnji stan i Ključanice.
Kao što je selektivo prezentovan Purčarev novelistički opus, tako je, zalaganjem Gordane Đilas, na kraju štampana i selektiva piščeva bibliografija, iz koje se vidi krupan zamah i uzlet njegovog pera, od onih, subotičkih, ranih radova, do laureatskih ostvarenja u Novom Sadu.
I prethodni njegov rukopis, “Put u Egipat”, koji ima dosta dodirnih mesta sa ovim odabirom, po mnogo čemu je interesantan, ali prvenstveno zbog jedinstvenog slučaja trostrukog izdavaštva. Naime, ova knjiga prepoznatljive prozo dije koja otkriva daleku srodnost sa jednim Vladanom Desnicom, svojim pečatanjem objedinjuje tri grada - Novi Sad , Beograd i Zagreb. Po tome joj, koliko znam, nema ravna u ovim, a ni u minulim vremenima. Ta činjenica nije bez većeg značaja jer ukazuje na ljudsku i stvaralačku širinu. Ako se pozivamo na srodne spisateljske duše, spomenimo da Purčarev “Oproštaj od Subotice”, mene bar, podseća na nekad prokazanog Dragoslava Mihailovića i njegov kultni roman “Kad su cvetale tikve”.Takvih dalekih asocijativnih snopova ima kod svakog dobrog pisca, s obzirom na kruženje motiva i ponavljanje istorije, svake, pa i književne.
Saborna zbirka mu, razume se, ne zaostaje za dosadašnjim naslovima. Naprotiv, među koricama su njegove najbolje doskorašnje i odnedavne stranice. U Purčara, svog druga sa Fakulteta, prepoznajem čipkaste rečenice kojim je punio studentske sveske, samo što su njegove fraze docnije postale obogaćene iskustvom i stilski doteranije. I one crnohumorne opaske, bez kojih bi štivo bilo odveć pitko.
Još prvotni kraći prozni spisi PVP-a počev od “Svetova i satova”, nagoveštavali su značajnog opisnika panonskog miljea i ravničarskih mentaliteta. Čini se na osnovu upečatljivih likova Pauline Plavšić i Blanke Kolak, da je Purčar jedan od boljih poznavalaca ženskih ćudi u nas, bar što se pisanija tiče. Zatim se Vojnić Purčar razrastao i prevazišao prostorne omeđenosti i shvatanja. Postao je, uistinu, literata modernog senzibiliteta i evropskih postupaka.
Među njegovim tekstovima su mahom ona o putovanju, i to ne samo u Egipat, kako bi se reklo po naslovu lanjske publikacije, već raznostranije. Egipat je, izgleda, bio najzamamniji. Zbog egzotičnosti i mistike. No i druge destinacije su se pokazale motivski zahvalnim. Pisati znači putovati. Putujem a nikud se ne mičem, zabeležio je nedavno jedan spisatelj ovdašnji. Nema sumnje da su Vojnića, bar empirijski, podstakla ostvarenja slavnih prethodnika, recimo Jovana Dučića, Isidore Sekulić i Rastka Petrovića. Konkretnije, Gradovi i himere, Pisma iz Norveške i Afrika.
Reč je, naime, o stvarnim i fiktivnim putovanjima. Kretanjem i maštanjem, podjednako. Najčešće, kombinovanjem stopala i vijuga.Dakle, pokret od glave do pete. Na nekim putevima sam i sam bio, na primer po Skandinaviji, tako da sam se, čitajući preslišavao. I u grčkim putopisnim fragmentima sam pronalazio sopstvenu evokaciju. Nadam se da su nešto slično doživljavali, ili će doživljavati, i drugi konzumenti Purčarevih sastava.
Premda nosi ime najvećeg svetskog usamljenika Krusoa, Petko Vojnić Purčar nikada nije sam. Sa njime je, sem životne saputnice, bližnjih i prijatelja povazdan galerija likova iz njegovih dela. I samoća, ako ga okružuje, nije pustoš već družbenica. Čega se god okom, rukom ili duhom domogne, ovaj čovek uknjiži i opredmeti.
Mnogostrukost je njegov zaštitni znak. Rođen u Subotici 1939, diplomirao komparativnu književnost u Beogradu, specijalizirao filmsku režiju u Parizu, živi u Novom Sadu. Romansijer, pripovedač, pesnik, dramski pisac, esejista i filmski režiser.
Sa pet romana i po tri zbirke novela i poezije, uz četiri drame, nekoliko dokumentarno-igranih filmova i više nagrada, markantna je pojava kulturne mape Vojvodine. Razume se, najpoznatiji mu je roman “Dom, sve dalji” koji je doživeo tri izdanja, te koautorstvo u filmu “Rani radovi” Želimira Žilnika. Fantazmagorični detalji, uz probrane realije, sačinjavaju i začinjavaju literarne pitoreske sa potpisom Petko Vojnić Purčar. Pritom, uočava se, naročito, prozaikov ezopovski prosede. Nekoliko celina o psima i drugim eksponentima faune više govori o ljudima nego klasične pripovesti. Psihološka produbljivanja su osobito značajna i skroz nesvakidašnja.
Nije zanemarljiv ni Purčarov osvrt na nedavne (pa i davne) strahote s ovih prostora. Tu se pisac ne opredeljuje, samo navodi prizore i sluti posledice.
Osuđujući nasilje i zločine, ma s koje strane dolazili. Prisećajući se nedavnih vazdušnih kampanja ponad Dunava, gađanja rafinerija i mostova iz supersoničnih (ne)vidljivih letelica, književni subjekat se obreo u nekoj vrsti PF izlaganja, što bi se moglo smatrati začetkom futurističkog sočinenija.
Inače, nisu sve pripovetke građene istim postupkom. Neke su koherentnije, a neke rastresite. Jedne su više akcione, druge više meditativne. Koriste se razni dijalekti. Ima ijekavice, ikavice, pa i ekavice. Zavisno koja ličnost se obraća sagovorniku ili mnoštvu čitalaca.
Pripremajući i dajući u štampu rukopis, atuor je tražio novu opservaciju, novi izraz, novu sintezu. Izlazak na čistinu 21. stoleća i svjetličavu zatamnjenost trećeg milenijuma.
Uostalom, priča svežijeg nastanka koja se zove “Preobražaj” ujedno objašnjava društvene i piščeve tendencije.
Petko Vojnić Purčar se, od prvog javljanja do danas, radije smatrao i smatra novelistom no pripovedačem, jer simbolično i psihotično, ono nevidljivo, dubinsko i suštinsko, pretpostavlja fabuli, odnosno površinskom i površnom kazivanju. Naracija je samo leva pratilja analitičkog poniranja u čovekove i kolektivne, misaone i moralne vrtloge. Iz kojih, kao iz tamnog vilajeta, valja iznedriti poneki dragulj za savremenike i, pogotovo, dolaznike.
Baveći se prošlošću i sadašnjošću, svaki veleumetnik, zapravo, projektuje budućnost. RADOMIR MIĆUNOVIĆ
Politika 12. 05. 2004. - Skulptura kao sudbina
Srđan Marković: "Svetomir Arsić Basara: ili skulptura kao sudbina”
Pojava jedne monografije, u našoj sredini, predstavlja pravi praznik. Pogotovo ako pruža uvid u delo i delovanje izuzetnog autohtonog umetnika kao što je Sveta Arsić Basara. Ovim rečima je akademik Olga Jevrić juče, na tribini Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, predstavila monografiju autora Srđana Markovića „Svetomir Arsić Basara: ili skulptura kao sudbina”, koja je objavljena kao zajednički izdavački poduhvat SANU i Narodne i univerzitetske biblioteke „Ivo Andrić” iz Prištine. O monografiji juče su govorili i prof. dr Sreto Bošnjak, autor knjige Srđan Marković i sam akademik Basara.
I Olga Jevrić i Sreto Bošnjak su naglasili Basarinu iskonsku vezu sa zavičajnom zemljom, a potom i činjenicu da autor monografije, Marković, „kao osetljivi seizmograf beleži i nastajuće promene u Basarinom opusu, koji živi na Kosovu i sa Kosovom; nesređene prilike u neposrednoj stvarnosti, egzistencijalna ugroženost bića sopstvenog naroda naveli su Basaru da se i kao čovek i kao umetnik angažuje u borbi za očuvanje identiteta srpskog etnosa”... Upravo zato, istakla je akademik Olga Jevrić, u svom poslednjem ciklusu Basarina umetnost ne samo što priziva onaj dubinski sloj i duhovne vrednosti koje su određivale i održavale naš etnos na svetlu dana, već njegova umetnost postaje oblik nadživljavanja, utvrđivanja istorijskog, životnog prava na opstanak na sopstvenom tlu. D. Radović
Danas 12. 05. 2004. - Novi imidž srpskog superherojskog stripa
Zoran Penevski: “Ljubazni leševi"
Etiketiranje: Pre no što vas, ljubazni čitaoci, izgubim u supkriptičkim katakombama, u koje pozivaju Penevski i Stefanović (dalje P.S.), treba reći glasno i jasno: "Ljubazni leševi" su verovatno najznačajnija skretnica u istoriji srpskog stripa. Kolosek iza nje može ostati pust i zarasti u korov, ali ne zato što njime nije trebalo ići, već zato što za to nije bilo petlje i moći. Mnogi su/bi hteli tuda, ali P. i S. su prošli prvi. (I verovatno zato "Leševe", kao zadah zaborava, prati neprijatan kritički muk.)
Eventualni alibi može biti da su tu prugu drugi već istrasirali drugde, spomenimo samo, na primer, ovde uvek nedovoljno poznate, Morisona i Mek Kina (Arkham Asylum) i Gejmena i Mek Kina (Signal To Noise), ali i gotovo sasvim nepoznate "stare" miljokaze, kao što su bizarni časopis "Skull" (iz 80-tih, gde su sa nekrofilijom počinjali Korben i Veič) ili Paskala Durija sa njegovim morbidnim vizijama u "Polu" (iz devedesetih) - pa zato "takvo lešinarenje ne može biti dobro jer je samo prvo gostovanje nekakvih copy-cats u vašem gradu".
Ali, P.S. nisu ponavljači.
Oni imaju svoju priču, a njoj odlično služe osvojene i usvojene, i za ovaj slučaj uspešno odabrane tehnike (i tehnologije). To što je Kristofori izmislio klavir, ne čini ga autorom Šopenovih preludijuma.
Autori su stilski onoliko pismeni koliko uspešno prilagode formu (i tehne) sadržaju, pri čemu dramaturški bitna (i fizički izdvojena i, ponekad, misteriozno nedostajuća - žale mi se prijatelji koji znaju za moj kompletan primerak!) knjiga u knjizi, t.j. grafičkom romanu, nije najmanje značajna originalnost ovog estetskog predmeta.
Da podvučem: ako nikada niste nabavili ni jedan strip u životu, blago vama, jer vam ovaj može biti prvi. A, ako jeste, opet će vam biti kao prvi (put). Jer od ovakvih stripova (trebalo bi da) počinje "novi talas", lavina, šta god hoćete.
"Leševima" možete prebaciti svašta, ali ne i da nisu uspelo delo. Oni najzad daju našem mejnstrimu tzv. alternativnog, eksperimentalnog, itd. Stripa1 - što je samo po sebi paradoksalni ili naprosto apsurdni contradictio in adjecto srpske grafičke zavere iz predpenevskijanske ere - dignitet ozbiljne umetnosti. Otud "Leševi", (baš zahvaljujući tome što su jedan najzad(!) uspeli srpski strip-eksperiment) po taj isti "mainst(r)eam", otvaraju opasnost akademizma, pogubnu po svaku avangardu, ali to je već druga priča.
Disekcija
U "Leševima", vaš duševni, gostoprimljivi komšija - mrtvozornik (što se nikako ne sme mešati sa nekim nevernim grobarom), patolog Dušan(!), istražuje (opasnu, ali bez sumnje grafičku) zaveru Ministarstva smrti, potpomognut svom silesijom svojih bošovsko-brojgelovskih, kadaveroznih "zemljaka-pacijenata" i spomenutom knjigom u knjizi ("Preživeti autopsiju" izvesnog Andreja Gramatika), koju dobija u opskurnoj antikvarnici od nametljivo-razmetljive prišipetlje (i zaista samo autor P. mora položiti račun kako neko takav može da radi na onakvom mestu); a prišipetlja ga, kad zaželi da se prikaže anarhistom (iako je, u stvari, samo mo-mentalni terorista), optereti i mudro-mučaljivom, a rečitom životinjkom, evoluciono apsurdne, jedinkovrste. U stvari, možda zavere i nema (na kraju će nas smutiti ista (anti)kvarna prišipetlja), već se samo radi o Dušavnoj bolesti-na-smrt.
Jednom rečju, u "Leševima" su usta puna smrti i umiranja. A zaista, tu ni jednog ni drugog nema "ni za lek". No, njih se i ne treba bojati, naglašava P., treba se bojati dekonstrukcije. Otud strip (vizuelno) naseljavaju slike onih koji su preživeli autopsiju (leševi jesu pokrpljeni, ali kod njih erekcija, felacija i srodnog ima "na pretek") i onih koji to još (sasvim) nisu. Tegoba procesa potcrtana je izvesnim brojem stalno prisutnih, raščepljenih kadavera, u (stalno) započetom stadijumu autopsije. Eh, ta dekonstrukcija! Niko je ne voli; to je prljav posao; neko mora da je radi... Zašto? E, na to odgovor nećemo dobiti ovde. Od autora treba tražiti dopunsku literaturu (nastavak?). Kao perfidan detektivski pisac, P. nam ni na samom kraju ne otkriva svoje anatomske karte (onoga što treba da se zna, t.j. ne daje nam dovoljno konopca kako bi se i sami mogli obesiti).
Verujte, sve to ima i dublji razlog. Radi se o tome da je grafička novela - eminentno superherojski žanr. P. to odlično zna i adekvatno ga para(o)dira. On sam, kao uzorni kafkijanac, svestan je da teško da ima ičeg kafkijanskijeg od superheroja.2
- Solipsizam superheroja (P. to zove "virtuelnošću"): mrtvozornik, prosektor ne može da umre (baš kao što Dušan ne može ni da pronađe/pokaže - dušu). Niti to može bilo ko drugi u "Ljubaznim leševima" (uključujući, videli smo, i samog čitaoca - usled nedostatka autorskog konopca, sećate se?).
- Prosektor samo sa sobom može umno da govori. Svi ostali lupetaju gluposti i/ili kasandrijeme3, ili muče. U jednoj kafkijanskoj atmosferi, to je "legitimno". Kao i to da sve mudre ili makar poetske floskule Prosektora nisu kadre da odvedu dalje od puta koji mu je sudbinski iscrtan po imaginarnoj isprekidanoj liniji reza/šavova disekcije po grudima.
A čitaoci (ne manje i stvaraoci) stripa? Sve go superheroj do superheroja, gospodo moja! Ko bi još inače tako nešto "virtuelisao" u 21. veku? Njihove maske su korice i table strip-sveski, koje navlače preko očiju. Tvrde korice i mrki tonovi sepije samo menjaju orijentaciju i metod vigilanata. Svi mi, učesnici rituala stripa (kakav god predznak mu dali), podjednako smo virtuelni. A ako bismo hteli da budemo dosledno evolucionarni - razlika je (možda) u stepenu, ne u suštini.
Filozofski strip? Zar je moguće vinuti strip do tako superherojskih visina? A šta ako je filosofiji samo to preostalo? "Dosetka postmodernista da deficit epohalnih ideja proglase za vrlinu" (M. Božinović) naterala je filozofe da krepaju kako od smeha, tako i od sramote, a učinila i da se sve velike misli i misaoni sistemi još samo u stripu (i to samo vrlo solidno maskirani) mogu ozbiljno razmatrati. Ne zbog mudrosti. Već da bismo preživeli autopsiju koju mudrost nad nama vrši. I to je suština našeg straha od superheroja: zato mi ne želimo da navučemo masku preko lica/glave (baš kao što to prosektor radi), mi hoćemo povez preko očiju.
KajzerŠnit: "Scriptura", t.j. scenario
P. je i kao pisac - (po)es(i)ejista, dakle, nešto između pesnika i esejiste (uz pridodatu dozu "theorie" grandomanije), kao i svaki veoma obrazovan čovek, a opterećen talentom i izvesnim moralnim udlagama. Već sam način na koji on misli hermetički je i blizak "kripti". Zato P. mora da uloži đavolski dramaturški napor kako bi okolnosti (koje samo sa mnogo muke i blagonaklonosti možemo nazvati "pričom") uredio tako da one daju iluziju ikakvog sleda događaja, a nekmoli još i "istrage". P. je gotovo van-helsinškim naporom uspeo da jedan gotovo "vanzemaljski" tekst u(s)pokoji, t.j. strip-dramatizuje, što ga, u očima potpisnika ovih redova, čini sjajnim scenaristom. Neki već prebacuju kako je i taj hermetički tekst ionako P.-ov, te da ga on nije morao odabrati, već uzeti/napisati neki "comix-niji", pa je otud i sva ta rabota - šizofrena. No, takve zaista treba prepustiti autopsiji. Bez vodiča za preživljavanje.
Dalje, da je P. superherojski pisac dokazuje i njemu karakterističan nedostatak bilo koje osim unutrašnje, psihološke dijegeze - on neće da zna za priču. Samo za preživljavanje i proživljavanje. Ako se išta zaista "dešava", dešava se unutra, u biću "heroja", i ako se nađe u spoljnoj stvarnosti, projektuje se iznutra. Pa kako je sve to obavezno vezano i za viši, duhovni plan, radi se i bukvalno o nečem tragičnom, nečem iznad heroja.
Osim toga, P. ne vredi da uhodite. Baš kao da je prosektor iz sopstvenog stripa, iako najavljuje da je (grafički) zaverenik, iako reklamira sjajnu borbu (definitivne definicije, simboličke funkcije tela, smrti, bivanje virtuelnim, etc.) sve za šta ćete moći da ga uhvatite je njegovo novo, vrlo hudinijevsko bekstvo. Hoću da kažem, tip je čudan fajter. "Poanta" njegovog stila je u radu nogu!
I, najzad, (kad su obrazovani i "teški" ljudi) scenaristi imaju perfidan uticaj na svoje crtače. Situacija je još pogubnija ako su scenaristi i (zatomljeni) crtači, kao P.< br>
"Vizura", t.j. iluminacija
S. je duhovit slikar i dizajner, rasan ilustrator. On je mekinovski ilustratorski iluzionizam prilagodio P. esejistici: stilski je pročistio prostor (retko je tu nešto više od klaustrofobične dvoplanske scenografije, gde "draperije" boja vise i padaju po likovima, zagušujući ih i prisiljavajući čitaoca da se vrati tekstu); izbacio je tipično mekinovske ready mades (sa kojima ni sam majstor ne zna uvek šta bi počeo, ali su mu, eto, postali obligatni "brand"), što dosledno pojačava gustinu atmosfere metafizičkim implikacijama, radije nego likovnim sredstvima. Umesto ready mades, tu su naprosto sjajni, izuzetno elegantni dizajni posmrtnica, kovčega... I duhovito "složena" knjižica u knjizi, da ne zaboravimo!
Dosledna, srednjovekovna morbidnost vremena jedne "crne smrti" S., može biti i osveta ilustratorskom kulučenju za bukvare i ostalu umivenu dečiju propedevtiku.
Intervencija kompjuterom u likovno delo: Postoji, naravno, ali nas, ljubazni čitaoče, ne treba da je briga za to. Mi smo konzumenti iluzije. Ako je ona dobra, ne marimo za cilindar ili štapić ili samog mađioničara. Uostalom, kompjuter uvek ostavi otiske po likovnom delu, kao slon po zavejanoj šumi. U ovom slučaju, na sreću scenariste i ilustratora, zavejana šuma ostavila je tragove po slonu.
Dakle, kako? Pa, (svakog) Mekkina je lakše stići nego prestići. Dakle, manimo se Mekkina.
Ubuduće, dajte nam pravu Ivicu. Borislav Stanojević
Dnevnik - Novine i časopisi 13. 05. 2004. - Izlog knjiga
Žuta strela i druge priče/Dolar i pištolj
Knjige su ponovo u modi – marketinški slogan ili ovokomponovani nonsens? Bolji poznavaoci prilika znaju da je broj čitalaca, uglavnom, konstantan. Ovde se promene ne događaju preko noći. Književnost i umetnost polako se seli u krilo tržišta. A zna se šta ono jedino zna. Bitna je cena/dobit, vrednosti druge vrste i ne postoje.
To je današnji centar mete. Ostalo su samo recidivi, i pojedinačni begovi i snalaženja. U toj velikoj senci odvija se i izdavački podvig svakog našeg, manjeg, izdavača. Dosta, svega je dosta, bitni su, međutim, novi naslovi.
VIKTOR PELEVIN, ŽUTA STRELA I DRUGE PRIČE, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. IZBOR I PREVOD S RUSKOG MAKSIM SANTINI, STR.277
Pisac koji je zablistao meteorski, poput svetlosne “žute strele”, prodrmao je savremenu rusku književnost, ostavio nekoliko dubokih brazda i povukao se u tišinu zen-budističkog manastira. Iz nje se još nije oglasio. Poigrajavući se sa literarnom tradicijom, ali još više nasleđem perestrojke, Viktor Pelevin (rođen 1962) je pokazao kako se postmodernistička strategija i elitizam može pomiriti sa najširom popularnošću. Ponikao u najboljoj školi gogoljevske provenijencije i snage, Pelevin piše kosmopolitski obavešten i otvoren, obrazovan i ironičan, nasmešen i sarkastičan. Šta sve može biti povod za remek-delo, bljesak imaginacije, obračun sa stereotipima, lažnim autoritetima, mrtvim vremenom i mišljenjem, ksenofobičnom i uspavanom Rusijom, Penevin pokazuje na uvek nov i gotovo nedokučiv način. Jedanaest njegovih priča, među kojima je i najpoznatija “Žuta strela”, mnogi su videli kao svojevrsne koane. Za onoga ko hoće da doživi čitalački satori Pelevin je više nego inspirativan pisac, a “Žuta strela” (ne)očekivana knjiga u knjižarskom izlogu.
ŠLOMO KALO, DOLAR I PIŠTOLJ, PROMETEJ, NOVI SAD, 2003. PREVELA SA ENGLESKOG MINJA JANKOVIĆ, STR.126
I Šlomo Kalo (1928) pogađa u centar. Nije slučajno upravo on napisao priču “Centar mete” što smo, doduše bez konsultovanja autora, i mi preuzeli kao generalni naslov. Pisac koji je suštinu sveta v ideo u dolaru i pištolju morao je napisati takvu priču. Oni što ne znaju kako se love divlji zečevi surovi su lovci na ljudske duše, rušitelji civilizacije, svih njenih vrednosti i dostignuća. Ideološka pozadina i politička završnica ovih satiričnih priča više je nego jasna.
Kalo piše u kratkim rečenicama. Nekada su to samo imenice bez glagola. Jedno zvučno ime i tačka. Svi znamo o čemu se radi. Metafore su polja zamagljivanja i zamajavanja, a ovaj pisac to ne želi ni po koju cenu. Hoće da bude jasan i direktan. Želi čeoni sudar sa svetom i moćnikom kome je u ruci gan, a u džepu dolar. Kraće i jezgrovitije dijagnoze za ono što nam se, civilizacijski događa, čini se, još nismo pročitali.
A da je Šlomo Kalo pisac od znanja i iskustva govori i njegova uzbudljiva biografija. Rođen je u Sofiji, a od 12. godine bio aktivan u antifašističkom pokretu. U 15. uhapšen i proteran u koncentracioni logor. Medicina, novinarstvo, pilotiranje, doktorat nauka iz oblasti mikrobiologije u Izraelu. Da, ima nešto mikro/makro biološko u njegovim pričama/ knjigama. Ovde ih je deset, iz više od 40 knjiga koliko je do sada Kalo objavio.

Pobjeda 13. 05. 2004. - Pobjeda preporučuje: Lijepo ponašanje/Hari poter i red feniksa/ Ćilibarski durbin
Lijepo ponašanje, Simeon Marinković
U ovoj knjizi iz serije preklapalica glavna junakinja Ana će, kroz desetak situacija, ponuditi najmlađima osnovne modele lijepog i društveno prihvatljivog ponašanja u najčešćim dnevnim situacijama. To nije uvijek i ono što bi najmlađi htjeli, ali uz malo truda, i uz pomoć roditelja, ova pravila se lako usvajaju, čime se stvara prostor za dalju socijalizaciju.
Hari poter i red feniksa
Džoan K. Rouling
Hari Poter započinje svoju petu godinu u Hogvortsu. Očajan je što se vraća i otkriva zašto su njegovi drugovi Ron i Hermiona bili tako tajanstveni tokom ljeta. Međutim, ono što Hari otkriva u novoj školskoj godini u Hogvortsu njegov će svijet okrenuti naglavačke. Ovo je nova uzbudljiva priča, prepuna sumnji, tajni i, naravno magije...
Ćilibarski durbin
Filipo Pulman
Vil je nosilac noža. Sada ima zadatak da, u pratnji anđela, u pratnji anđela opasno oružje lordu Asrijelu - a to mu naređuje njegov umirući otac... Trijumfalan završetak trilogje Njegova mračna tkanja... Prva omladinska knjiga proglašena za roman godine u svim kategorijama, i nepravedno ostala samo u najužem izboru za Bukerovu nagradu.

NIN 13. 05. 2004. - Upokojavanje piščevog “vampira”
Borislav Pekić: "Kako upokojiti vampira"
Komunistički režim ga je i posle zatvora smatrao nepoželjnim, odlažući i sprečavajući objavljivanje njegovih dela. Kada mu je to dozlogrdilo, preselio se 1971. u Englesku. U Beograd se vratio da učestvuje u obaranju komunizma u Jugoslaviji
Dvanaest godina posle svoje smrti Borislav Pekić važi za jednog od najvećih pisaca na srpskom jeziku, ali van toga o njemu se malo zna. Northnjestern Universitdž Press je najavio da će ovoga proleća objaviti prevod njegovog romana “Kako upokojiti vampira”. To je treće njegovo veliko delo koje će se prevesti na engleski, nakon knjiga “Vreme čuda” (1976. godine) i “Hodočašće Arsenija Njegovana” (1978. godine).
Pekić u “Vampiru” hladnokrvno istražuje i s hirurškom preciznošću analizira umove sitnijih poslušnika totalitarnog sistema, konkretno Konrada Rutkonjskog, glavnog junaka, bivšeg oficira Gestapoa koji posle rata u Nemačkoj postaje liberalni intelektualac, i njegovog nadređenog, SS standartenfirera (pukovnika) Hajrinha Štajnbehera, fanatičnog naciste.
Za Rutkonjskog, profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu u Hajdelbergu, turistička poseta jednom dalmatinskom gradu u kome je pre 22 godine obavljao specijalne zadatke za Gestapo, postaje kobna. U 26 pisama ovaj bivši oberšturmfirer (potpukovnik) ispoveda se, prisećajući se svog prvog ispitivanja kada je bezopasnog gradskog činovnika poslao na vešala, kao i kako je, u drugom slučaju, na smrt pretukao nepokornog zatvorenika.
Ti užasi predstavljaju vampira koga Rutkonjski želi da upokoji. Ispovesti su za njega mučenja. Halucinira da njegov vampir živi u demonskom kišobranu vezanom za gradskog službenika. Kišobran nastavlja da proganja Rutkonjskog, vodeći ga, na kraju, u smrt.
Rutkonjski se i odriče svoje prošlosti i opravdava je. Tvrdi da je pristupio Gestapou da bi rušio nacizam iznutra, ističući kako je bio “potpuno svestan da je to samo jedno gnusno sredstvo za postizanje višeg cilja”. Da bi to dokazao, poziva se na brojne zapadne mislioce uključujući Marka Aurelija, Erazm a, Hegela, Ničea, Špenglera, Vitgenštajna i Sartra.
Bogdan Rakić, profesor na Univerzitetu u Čikagu, jedan od prevodilaca “Vampira”, kaže: “Čitava evropska intelektualna tradicija prikazana je kao tlačiteljska i veštačka, odvojena od spontane vitalnosti života.” Pekić nije imao nameru da kritikuje intelektualizam, dodaje Rakić, već da “pokaže da se totalitarne ideologije mogu iznova javljati pod izmenjenim okolnostima”.
Pekić je objašnjavao: “Rutkonjski je grešio kada je verovao da je samim tim što je dete hrišćanske civilizacije i tradicije srednje klase, bio zaštićen od tih varvarskih, izopačenih nagona.” To ne važi samo za bivše naciste: “Mnogo je ljudi koji se još uvek nisu suočili sa svojim vampirima.” Čekajući na objavljivanje svojih dela tokom osamnaestogodišnjeg literarno-političkog izgnanstva u Londonu, Pekić je započeo svoje remek-delo, “Zlatno runo”. Ova priča u sedam tomova o jednoj balkanskoj porodici počinje u smiraj mitskih vremena, a završava se u dvadesetom veku. Deo te sage preveden je na francuski jezik.
Iako počinje u mitovima, glavni tok priče slika rađanje srpske buržoazije i modernog Beograda i, preko njih, viziju urbanog građanskog sloja Srbije i Beograda. Na drugom planu, “Zlatno runo” predstavlja kritiku materijalizma i pohlepe.
U knjizi se govori o porodici Cincara, sada izumrlog vlaškog plemena, koja se u sedamnaestom veku uzdigla do imućnih preduzetnika u severnoj Grčkoj, a potom se preselila još severnije. I Pekićevo poreklo delom je cincarsko, pa knjiga opisuje i sećanja njegovog oca i dede. Rođen 1930. kao sin višeg državnog činovnika u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore, Pekić je rano postao disident. Uhapšen je sa samo 11 godina zbog učestvovanja u demonstracijama protiv nacističke Nemačke.
Krajem 1944. već je podrivao rad komunističke omladine, da bi i oformio ilegalnu antikomunističku grupu nekoliko meseci kasnije, a potom i 1948. godine. Te godine je uhapšen, posle čega je u zatvoru proveo pet godina. U svojoj ćeliji pisao je zupcem češlja na toalet papiru. Tu je oboleo od tuberkuloze.
“Runo” i “Vampir” tek su dva od brojnih dela koja je napisao posle zatvora: četiri filmska scenarija, još šest romana, dve novele, priče, deset drama, jedanaest radio-drama, dnevnici, duhovita “Sentimentalna povest Britanskog carstva”, naučnofantastična dela i zbirke pisama.
U porodičnom stanu, njegova udovica Ljiljana objašnjava da je posle zatvora nekoliko godina proučavao “istoriju umetnosti, potom psihologiju”, da bi se onda potpuno posvetio pisanju, isprva za film, 1960. godine. “Bio je opsednut radom, pisanjem”, kaže Ljiljana. Upoznala ga je neposredno nakon zatvora u njegovom stanu u Malajničkoj ulici broj 7 u Beogradu, dok je “igrao poker s prijateljem”. Na toj kući sada se nalazi ploča s podsećanjem na njega.
Komunistički režim ga je i posle zatvora smatrao nepoželjnim, odlažući i sprečavajući objavljivanje njegovih dela. Kada mu je to dozlogrdilo, preselio se 1971. u Englesku. U Beograd se vratio da učestvuje u obaranju komunizma u Jugoslaviji i pridružio se grupi disidenata kojoj su pripadali Vojislav Koštunica, kasnije predsednik Jugoslavije, i Zoran Đinđić, potonji srpski premijer, ubijen u martu 2003. Februara 1990. godine njih trojica su osnovala Demokratsku stranku. Na osnivačkoj konvenciji Pekić je poručio komunistima pred njihov sunovrat: “Ako sistem nema moralnih osnova, principa ili zakona pred kojima smo svi jednaki, prestaje da bude legitiman.”
Četiri meseca kasnije učestvovao je u demonstracijama protiv vladavine bivših komunista Slobodana Miloševića i bio povređen u intervenciji policije. Umro je 1992. od raka pluća. Dejvid Bajnder
Prevod sa engleskog: Ana Ješić
NIN 13. 05. 2004. - Sablasni Kant
Kristofer Vont, Andžej Klimovski: "Kant za početnike"
Pre više od decenije, kada se u nekadašnjem BIGZ-u, dok je urednik filozofske edicije bio Dimitrije Tasić, pojavilo obnovljeno izdanje Kantove tri “Kritike”, napisao sam tekst pod ovim naslovom, koji tada nije naišao, koliko mi je poznato, na opšte dopadanje. Ideja tog teksta bila je - kao i ideja Kristofera Vonta - da Kant nije metafizičar prisustva, nego metafizičar odsustva. To mislim i danas: to je smisao tzv. kopernikanskog obrta koji je Kantovu koncepciju “kritičke filozofije” odvojio od tradicije vladajuće Lajbnic-volfoske meditacije u granicama jedne metafizike prisustva. Kristofer Vont prema belešci izdavača, predaje umetničku kritiku i teoriju na Institutu za umetnost i dizajn u Kentu, a Andžej Klimovski, ilustrator i dizajner, predaje na Kraljevskom umetničkom koledžu u Londonu.
Mislim da je, dakle, u pitanju jedna postmoderna interpretacija Kantove koncepcije. To se može zaključiti ne samo iz celokupnog teksta, koji prati ovaj strip o Kantu i njegovom delu, što je, naravno, karakteristično obeležje vremena i tzv. masovne kulture i medija, nego već iz uvodne beleške, u kojoj je Kristofer Vont precizno formulisao svoje stanovište: “Kantova filozofija”, veli Vont, “smeštena na pragu moderne misli, obeležena je skepticizmom i gubitkom vere kako u religiju, tako i u metafiziku. Njegovi spisi su izuzetni po svom sistematskom odbacivanju svake pretenzije na znanje o tome šta je istina i gde ona leži. No, uprkos tome što u njoj preovladava rušenje tradicionalnih verovanja, Kantova filozofija razvija novi i duboki osećaj afirmacije. Ona afirmiše granice ljudskog znanja i kreativne mogućnosti koje proizlaze iz uviđanja ovih granica. Namesto praznoverice i dogme, Kant prihvata promenu i ljudsku pogrešivost, priznajući ove osobine kao izvore zadovoljstva. Takav pogled nadilazi modernističku žudnju za poretkom i napretkom i smešta Kantovu misao u metež postmoderne.”
To je apsolutno tačno. Ovih dana sam spremao jedno predavanje o Kantovoj “kritici moći suđenja”, povodom 200 godina od njegove smrti (1804), i u to sam se još jednom uverio. Zanimljivo je da se najmanje pažnje posvećuje upravo ovoj “Kritici”, koja se od pojma, odnosno, saznanja, ili etike, neočekivano vraća na ovu “moć suđenja” u kojoj ne postoji jasna granica između saznanja i zadovoljstva, ili nelagode koja ga prati i ne može se odvojiti od njega, upravo, zbog ovih “granica saznanja”, koje upućuju na ono odsutno, čiji teorijski status nije dovoljno jasan. To pokazuje da racionalno poimanje, ili aprehenzija nije dovoljna da bi se ostvarila celina saznanja i da zato ova opšta moć suđenja, ili dopadanja, mora nadopuniti mišljenje predikacije, ili prisustva, razvijeno u prve dve “Kritike”.
Zato tek treća “Kritika” vraća ljudsku dimenziju našem saznanju. Istovremeno, to pokazuje da ovaj deridijanski pojam “dopune”, ili parergona, postaje osnovni instrument Vontovog tumačenja Kantove filozofije. Jer, za Kanta više ne postoji pojam prisustva, piše Vont, “pa tako odsustvo gubi svoju negativnu konotaciju (odsustvo predstave) kako je to metafizika ranije tvrdila. Predstava sada nema ništa što bi predstavljala. Ona je supsumirana pod odsustvo, jer ništa drugo ne postoji.” “Nepoznato ne zahteva nikakvo predstavljanje. Osećanje se upliće između uobrazilje i razuma. Sud o lepom je bezinteresan, jer je nedelotvoran. Razum nije nadmoćan nad uobraziljom.” To pokazuje da je za razliku od predikacije, ili poimanja, suđenje moć koja premašuje granice subjekta, koje se možda naziru u onome što je odsutno i lepo, “svrhovito bez svrhe”.
To je zaista sablasni Kant. Mislim, da bi se Kantu dopalo ovo narušavanje granice između stripa i filozofije.

NIN 13. 05. 2004. - Kako kritikovati Evropu?
Gajatri Čakravorti Spivak: “Kritika postkolonijalnog uma”
Već je etnologija "kao kolonijalna nauka" ukazala na problematičnost evropskog suočavanja sa onim što nije evropsko, dok je kritika imperijalnog diskursa (Edvard Said, Homi Baba, Edvard Sodža, Gajatri Spivak) pokazala brižljivo krpljene pukotine na egzotičnoj slici Trećeg sveta: imperijalni (ili kolonijalni) um se u mnogim svojim vidovima pokazao kao konstrukcija koja počiva na hotimičnim previdima, brižljivo negovanom neznanju, lošim namerama, beskrupuloznosti, zapanjujućim zabludama i odsustvu refleksije. U svojoj velikoj knjizi Kritika postkolonijalnog uma (više od 600 stranica) američka profesorka filozofije i književnosti Gajatri Čakravorti Spivak, rođena Indijka koja se na predavanjima u New York Open Schoole pojavljuje glatko izbrijane glave, u indijskoj tradicionalnoj nošnji i sandalama na nogama, sublimira ono što radi već skoro 30 godina: dekonstruiše kolonijalni diskurs. Njen ambiciozni poduhvat za predmet uzima: 1) kanonske tekstove evropske filozofije, 2) evropsku književnost koja na ovaj ili onaj način problematizuje neevropsko Drugo (Džejn Ejr Emili Bronte, Robinzon Kruso Danijela Defoa, Frankeštajn Meri Šeli, ali i klasična dela evropske književnosti poput Ovidijevih Metamorfoza), 3) evropsku istoriografiju koja, po njenom mišljenju, počiva na loše shvaćenom pojmu arhive i dokumenta i, najzad, 4) evropsku kulturu u trenutku sadašnjem, budući da su prethodna tri koraka, svaki na svoj način, načinjena u prošlosti. Generalni projekt ove knjige mogao bi da se sažme u sledećem: razotkrivanje istorije i teorije "načina na koji se Evropa konstituisala kao suvereni subjekt definisanjem svojih kolonija kao 'drugih', u vreme kada ih je, radi administracije i širenja tržišta, pretvarala u programirane kvazirepublike sopstvenog suverenog subjekta" (str. 290).
Kičmeni stub knjige je suočavanje sa Kantom, Hegelom i Marksom, kao dominantnim figurama evropskog filozofskog diskursa, ali se upravo na prvom koraku autorka upliće u probleme iz kojih se s mukom izvlači (ako uopšte), ulepljena paučinom sopstv ene interpretativne strategije. Spivak će pokušati da pokaže kako je Kantova opaska o stanovnicima Nove Holandije ili Ognjene Zemlje, koji čoveka nisu u stanju da pojme kao subjekta, odnosno kao biće koje pojmovno misli, proistekla iz duha njegove filozofije. Kantu su, zapravo, prema tumačenju Gajatri Spivak, stanovnici rečenih oblasti potrebni kao strateški potez, potrebni su mu kao neprosvećeni Drugi, e da bi opravdao prosvetiteljski projekt kulture kao "obučavanja spekulativnog uma da sagleda sopstvene 'granice' i 'neograničenosti' moralnog uma" (str. 49). Hegela, pak, Spivak žestoko kritikuje što je Indiju, kroz analizu vrhova indijske duhovnosti, dakle indijske spevove, izveo iz istoričnosti, odnosno ostavio je u drugom planu aktivnih činilaca istorije. Najzad, Marksu će zameriti olaku upotrebu sintagme "azijskog načina proizvodnje", iz čega će iščitati upravo uvredljiv ton za azijskog čoveka.
Autorka, međutim, pravi nekoliko metodoloških propusta. Ako već analizira kanonske tekstove evropske filozofije, onda bi morala, upravo u duhu dekonstruktivne metode, da se suoči i sa kanonskim interpretacijama, što ona ne čini. Potom, što je još teže metodološko ogrešenje, ne problematizuje, u meri koju bi ovakav poduhvat to zahtevao, eminentno evropski izum – pojam. Koliko god se trudila da pokaže pojmovni potencijal indijskih spevova, njen se pokušaj završava tvrdnjom da Hegel, zapravo, nije imao korektne prevode u rukama (a da ih je samo imao...), ali se ne upušta podrobnije u rad pojma bez čega nema smisla govoriti o Hegelovoj filozofiji. Kanonsko tumačenje Marksovog "azijskog načina proizvodnje" kaže da samo evropski, kapitalistički način proizvodnje u tom istorijskom trenutku može da stvori uslove u kojima radnička klasa postaje samosvesna, čime ostvaruje nužan preduslov za revoluciju. Nigde drugde ti uslovi ne idu ka tom ostvarenju, čak ni u Aziji koja se u svom indijskom, ruskom ili kineskom liku približava pojmu, ali ga ne dostiže. Utoliko Marks, između ostalog poznat i po svom poganom jeziku, ovoga puta nije hteo nikoga da diskvalifikuje. Najzad, da bi se evropocentrični diskurs uspešno kritikovao, kritičar se mora suočiti sa još dva evropska izuma: sa univerzalnošću i samosvešću, pa se na izazove imperijalizma mora odgovoriti analizom opštosti i moći uopštavanja, što je upisano u sam pojam, u samosvesni subjekt, dakle i u imperijalni diskurs. Spivak, međutim, ni to ne čini. Kao jedna od viđenijih kritičarki globalizacije, ovom knjigom Spivak pokazuje probleme s kojima se takva jedna kritika suočava, kao i zbog čega je, uglavnom, slabo delotvorna. "Multidisciplinarna filozofija", kako se ponekad nazivaju pokušaji poput ovog Gajatri Spivak, tek je strateško zaobilaženje pojma sa kojim se mišljenje, pre ili kasnije, ipak mora direktno suočiti. To suočavanje nosi ime filozofije. Ivan Milenković
Vreme 13. 05. 2004. - Izlog - mart
Ljudi za stolom/Izumevanje demokratije/Jezičke igre/Polja časti
Srđan Valjarević,
Ljudi za stolom
SAID Skver,
Beograd, 2004.
Deset godina posle objavljivanja, pojavilo se reizdanje romana beogradskog pripovedača i pesnika Srđana Valjarevića Ljudi za stolom u izdanju male izdavačke kuće Skver. Roman predstavlja rekapitulaciju uspomena dvojice "ortaka iz kraja" koji se devedesetih susreću u Amsterdamu. Izmešteni iz svog grada i zemlje oni pričaju priče o ljudima koje su poznavali i s kojima su živeli dok su bili deo iste, beogradske ekipe. Pripovedač prekida razgovore lirsko-emotivnim slikama grada u kome se zadesio, zadržavajući pogled na sitnim stvarima koje predstavljene samo spolja dobijaju puno značenje i daju potpunu sliku grada. Naizgled pisan bez velikih pripovedačkih ambicija, ovaj roman je priča o ljudima koji su bežeći od rata i mobilizacije retko nalazili bolji život na drugom mestu. Ovo je knjiga o propadanju jedne generacije.
Prince
Musicology
NPG Records, 2004.
Jedna od najvećih zvezda u osamdesetim i čovek koji se samovoljno povukao iz šou-biznisa u devedesetim, odbijajući da bude sluga velikih kompanija, vraća se na svetsku muzičku scenu albumom koji u sebi objedinjuje fank i soul zvuk na najbolji, starinski način. Kao što stoji u naslovu ploče i u naslovu prvog singla, ovo jeste stvar obrazovna, na neki način, uzorna za one koji bi da se bave autentičnim "crnim zvukom". Prins zvuči kao uvek – doterano i savršeno produkciono upakovano, s tim što je danas, u srednjim godinama, više okrenut refleksiji nego zabavi. Trinaest pesama složeno je u savršenu play listu sa potencijalom kako za zabavu tako i za intimnije trenutke. Ovom pločom Prins potvrđuje svoj kultni status u istoriji popularne muzike, nudeći pri tom jednu novu vrstu energije i poziva ljudima da uživaju u malim stvarima.
Klod Lefor
Izumevanje demokratije
"Filip Višnjić", Beograd 2003.
prevod sa francuskog Radoman Kordić
Jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca politike Klod Lefor najzad je, zbirkom tekstova u izb oru Ivana Vejvode, predstavljen i našoj publici. U vreme kada je francuskom intelektualnom scenom vladala levo naherena misao, Lefor je mislio protiv dominantnih struja i svoju teorijsku inspiraciju nije nalazio u marksizmu, Lenjinu i Mao Cedungu, već u Makijaveliju, radovima Hane Arent i promišljanju pojma političkog. Neopterećeni ideološkim imperativima epohe, Leforovi su tekstovi s lakoćom preživeli kako politička tako i teorijska previranja druge polovine dvadesetog veka. Izbor tekstova koji su sada dostupni našoj publici reprezentativan je uzorak teorijskih napora ovog teoretičara i pokazatelj da je on, uz retke izuzetke poput Pjera Burdijea, iz sociološke perspektive uspeo da se uspne do pojma i snažno obeleži filozofiju politike uvidima bez kojih je, danas, gotovo nepristojno misliti politiku.
Radoman Kordić
Jezičke igre
Filip Višnjić, Beograd 2003.
Svaki roman, svaka pripovetka deo je jezičkih igara, a svaki uspešan roman, ili svaka dobra priča uspeva zato što poštuje stroga pravila igre. Umetnost je, međutim (uz politiku), jedina igra koja se može igrati i sopstvenim pravilima, a da ipak ne upadne u proizvoljnost, ne uruši se i propadne, nego i dalje ostane igra. Analizirajući romane i pripovetke savremenih srpskih pisaca – Radeta Kuzmanovića, Zorana Ćirića, Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Vladimira Arsenijevića, Svetislava Basare, ali i pozivajući se u svom metodološkom postupku na mislioce poput Žaka Lakana, Martina Hajdegera, Žana Bodrijara, Ludviga Vitgenštajna – Radoman Kordić, jedan od svakako najslabije pročitanih teoretičara književnosti na našem jeziku, ispisuje snažno autorski obojenu knjigu koja se po problemskom pristupu, poznavanju izvora i originalnosti perspektive razlikuje od svega što se na aktuelnoj srpskoj književno-teorijskoj sceni može pronaći. Donekle hermetičan stil i niz podrazumevajućih referenci unekoliko otežavaju čitanje njegovih tekstova, ali će čitalac, za uzvrat, biti u prilici da se suoči sa precizno postavljenim problemima i odgo vorima s kojima je moguće ne složiti se, ali ih je nemoguće ignorisati.
Žan Ruo
Polja časti
Paideia, Beograd 2003.
prevod sa francuskog Ana Moralić
Žan Ruo se krajem osamdesetih godina na francuskoj književnoj sceni – poznatoj, inače, kao teško prohodnoj – pojavio niotkuda i već svojim prvim romanom Polja časti zaslužio najveće francusko književno priznanje, Gonkurovu nagradu. Dugim, gotovo prustovskim rečenicama, raskošnim stilom, brižljivim opisima, Žan Ruo tka roman-sećanje koji se po strukturi, načinu korišćenja građe i senzibilitetu može uporediti sa Porodičnim cirkusom Danila Kiša. Na pozadini velikog istorijskog događaja (Prvi svetski rat) ocrtavaju se pojedinačne sudbine sa svim onim momentima koje istorija gazi, precrtava, mrvi, prećutkuje i prepušta deci i osetljivima da iz njih stvore onu gipku i nerazorivu materiju sećanja. Prevodilac Ana Moralić je i ovim prevodilačkim poduhvatom, koji se ponekad graničio s nemogućom misijom (Ruova je sintaksa ponekad košmarno složena), pokazala da se s dobrim razlogom nalazi među najboljim prevodiocima s francuskog jezika.
N.E.R.D.
Flay or die,
Virgin rec., 2004.
Oni su Dr Džekil. i Mr. Hajd muzičke industrije. Operišu bitove za sve zvezde aktivne hip-hop/rnb scene (Kelis, Clipse, P Diddy...) i za to koriste ime Neptunes, ostatak vremena sviraju u bendu koji se zove N.E.R.D. Time postaju redak primer u istoriji pop kulture, u kojoj producenti ostaju u mračnoj i dubokoj senci rok zvezda..."You Can't Be Me, I'm a Rock Star...", kaže frontman Farel Viliams u jednom od singlova... Na novom albumu možete čuti njihovu viziju r'n’r nasleđa. Od Hendrixa do Bon Jovija, i to uz stihove tipa "Your Ass Is The Spaceship I Want To Ride..." Prevedite to, otpevajte uz N.E.R.D. Ovo je jedan od najzabavnijih albuma u ovoj polovini godine, stoga idealan saundtrek za sve kućne i klupske žurke. Ukoliko ništa ne shvatite ozbiljno.

Vreme 13. 05. 2004. - Umeće pregovaranja
Živorad Kovačević: "Međunarodno pregovaranje"
Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo
"Umetnost pregovaranja sa prinčevima je tako važna da sudbina i najvećih država često zavisi od dobrog ili lošeg vođenja pregovora i od stepena sposobnosti angažovanih pregovarača... Ali, avaj, oni su zaista retki među nama zbog toga što uglavnom nije bilo discipline niti utvrđenih pravila u spoljnoj službi Njegovog veličanstva, kako bi dobri građani određeni da budu pregovarači mogli da steknu znanja neophodna za tu vrstu službe..." Ove reči zapisao je pre gotovo četiri veka francuski diplomata i Rišeljeov savremenik Fransoa de Kalijer u knjizi O načinu pregovaranja sa vladarima, koja se i dan-danas smatra jednim od najboljih priručnika o diplomatskom umeću. Ozbiljne zemlje i teoretičari međunarodnih poslova danas veštinu međunarodnog pregovaranja prepoznaju kao samo srce diplomatije i svojevrsnu busolu za vođenje međunarodnih poslova, a gotovo da nema nijedne koja nije skupo platila deficit dobrim pregovaračima.
ŠETNjA: Verovatno ponukan istim motivima koji su i Kalijera naveli da napiše knjigu pre četiri veka, Živorad Kovačević, jedan od naših iskusnijih i darovitijih diplomata, rešio je da svoje bogato diplomatsko iskustvo i poznavanje teorije međunarodnih odnosa prenese generacijama diplomata koje stasavaju u službu. Kovačević je svoja znanja prenosio polaznicima Diplomatske akademije, a predavanja su sada pretočena u knjigu Međunarodno pregovaranje (Diplomatska akademija i izdavačka kuća "Filip Višnjić", 2004). U svetu je odavno praksa da ugledni i iskusni diplomati i pregovarači svoja iskustva prenose naraštajima onih koji su se opredelili za ovaj poziv koji zahteva mnoštvo različitih veština. Kod nas, međutim, prilika da uče od najboljih, mladim diplomatama pružena je tek nakon promen a 2000. Miloševićeva diplomatija odrekla se usluga čitave generacije vrsnih diplomata "druge Jugoslavije", među koje spada i Kovačević, i njihova mesta popunjena su kojekakvim skutonošama "njegovog veličanstva". Kovačević je bio poslednji ambasador SFRJ u Vašingtonu, odakle je opozvan na insistiranje Miloševića. Direktor Diplomatske akademije Predrag Simić u pogovoru knjige podseća da je tadašnji službenik Kongresa zabeležio "da su američki kongresmeni povlačenje Kovačevića doživeli kao uvredu i do tada najveći udarac američko-jugoslovenskim odnosima. Ambasadorsko mesto u Vašingtonu ostaće praktično upražnjeno narednih 12 godina, a diplomatski odnosi između Beograda i Vašingtona zapašće u krizu od koje se sve do danas nisu potpuno oporavili."
Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo. Knjiga nudi i zabavnu šetnju kroz istoriju diplomatije, jer autor analizira diplomatske doktrine i strategije na velikom broju primera, od Tajne konvencije između Austrougarske i Srbije 1881, preko Londonskog ugovora, pregovora između Palestinaca i Izraela u Oslu 1992–93, do Urugvajske runde i pregovora Slovenije u procesu priključenja EU-u, ilustrujući ih zanimljivim anegdotama. Ljubitelji teorija zavere biće svakako razočarani ovim štivom, jer autor pregovaranje predstavlja pre svega kao veštinu koja se dugo uči i za koju su neophodna raznolika znanja, naročito dobro poznavanje diplomatskog jezika, a ponekad su pregovarački procesi toliko složeni da u njihovoj pripremi učestvuje čitava mala armija ljudi. Ali, ono što ovu knjigu čini zaista dragocenom jeste trezvena disekcija najznačajnih pregovora vezanih za jugoslovensku krizu, naročito uporedna analiza pregovora u Dejtonu i Rambujeu (vidi okvir), ali i najsvežiji primeri poput pregovora o Prevlaci i o sukce siji SFRJ, i pokušaju pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine.
Primere ishoda pregovora o Prevlaci između SRJ i Hrvatske i one o sukcesiji o SFRJ Kovačević ističe kao uspešne. U razgovoru za "Vreme", Kovačević ističe da su pregovori odblokirani ne samo zbog toga što su se u obe države stvorile povoljnije političke okolnosti ("postmiloševićeva SRJ, posttuđmanova Hrvatska") i kontakti dvojice ministara spoljnih poslova, već i spoljašnji pritisak, koji je kreirao momentum da se pregovorima pristupi, jer je prestao mandat Posmatračke misije UN-a. "Međutim, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da se pronađe kompromisno rešenje, pa uspeh pregovora leži u činjenici da je ispoljena diplomatska kreativnost. Pregovori nisu vođeni o teškom pitanju utvrđivanja granice, već ‘samo’ o režimu uz južnu granicu. Povrh toga, sporazum je prihvaćen kao privremen, što je pomoglo da se odblokira proces. Privremena rešenja često su u suštini trajna, a dobra su jer doprinose normalizaciji do trenutka kada obe strane budu zaista spremne na konačno rešenje. Dok sam bio gradonačelnik Beograda uvideo sam da većina privremenih objekata zapravo postanu trajni", kaže Kovačević.
TRAPAVOST: Kovačević nije impresioniran načinom na koji je počet dijalog Beograda i Prištine u Beču prošle godine, koji je počeo sa dosta trapavosti, a i nije bio dijalog, jer članovi prištinskih i beogradskih delegacija čak nisu bili u prilici da se gledaju oči u oči, iako su sedeli za istim stolom. "Takve susrete, koji za temu imaju osetljiva pitanja, bolje je voditi van jakih reflektora i očiju javnosti jer se obe strane obraćaju svojoj domaćoj publici, a ne jedna drugoj", smatra Kovačević. "Treba tražiti zonu mogućeg sporazuma. Ako ona ne postoji, najbolje je i ne ići na pregovore. Status Kosova ne može u ovom trenuku biti predmet pregovora, jer tu zone mogućeg kompromisa za sada nema. Međutim, imalo bi o čemu drugom da se pregovara, navodno o nebitnim, ali u stvari vrlo važnim pitanjima, ali to najviše zavisi od političke volje, koja je takođ e tanka i u Beogradu, i na Kosovu, i na strani međunarodne zajednice." Kovačević dodaje da jake i stabilne vlade uvek imaju bolju poziciju prilikom pregovora i to ilustruje primerom pregovora o granici između Rusije i Kine. "Za pregovore su ključni sledeći faktori – politička volja, snaga aktera i momentum. Ako oni nisu usklađeni, najbolje je pregovore izbegavati. Momentum za pregovore često se stvara tako što dođe nova vlada, koja sme sebi da dozvoli da se upusti u rizik, jer je upravo dobila legitimitet i do izbora je daleko. Mi imamo novu vladu, ali je ona trenutno slaba, to je manjinska vlada. Uz to, mi smo ovde, kao i Albanci na Kosovu u permanentnoj izbornoj kampanji, što otežava početak bilo kakvih ozbiljnijih pregovora. Staro je pravilo Amerikanaca da ništa krupno ne treba počinjati ni očekivati u izbornoj godini", smatra Kovačević.
Naša zemlja je tokom istorije prolazila nekad bolje, a nekad vrlo loše u međunarodnim pregovorima, što nije zavisilo uvek i samo od angažovanih pregovarača i umeća naših diplomata. Međutim, Kovačević nije bez razloga u svojoj knjizi dao velik prostor savetima Ive Andrića, koji je dvadeset godina bio u službi diplomatije. "Ne samo da diplomatija nije za svakoga, nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i znanja za taj posao." Nakon briljantnog prikaza fotorobota valjanog diplomate, Andrić priznaje da diplomatija ima svoju zavodljivu stranu kojom vara ljude. "Stoga u njoj i ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji." Mi smo i previše često na svojoj koži osetili greške zalutalih u ovu izazovnu ali i složenu službu. Knjiga Međunarodno pregovaranje poslužiće da zalutalih i amatera ubuduće bude što manje. Duška Anastasijević
Politika 14. 05. 2004. - Simbol stvaranja
Goran Petrović: "Skela"
Izdavačka kuća „Narodna knjiga” objavila je dramski tekst "Skela" Gorana Petrovića, jednog od naših najčitanijih pisaca, dvojezično, na engleskom i srpskom. „Skela” je napisana po pozivu Odbora za obeležavanje dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države. Nekoliko Petrovićevih dela prevedeno je i objavljeno u inostranstvu, pa je tako „Narodna knjiga” imala još jedan povod za druženje sa novinarima. Reč je o ovih dana objavljenom italijanskom i francuskom prevodu Petrovićevog romana „Sitničarnica kod srećne ruke”, pod nazivom „69 fioka”.
Dramski tekst „Skela” predstavili su Gojko Tešić, urednik ovog izdanja u „Modernoj biblioteci”, kao i urednici „Narodne knjige” Radivoje Mikić i Vasa Pavković, uočavajući u ovoj istorijskoj drami prevashodno simboliku trajnog stvaranja i gradnje, sadržanih u samom jezičkom pamćenju.
- I sam naslov dela je simbol gradnje, a pokazuje da istorijske drame i revolucionarni prevrati istinsku važnost imaju u priči i jeziku.
„U jeziku je izbavljenje”, kaže Jezikoslovac, jedan od glavnih junaka „Skele”. U jezičkom pamćenju ostaju svi belezi, sva dokumenta o nacionalnim usponima i padovima, kao i sve istine - rekao je Gojko Tešić, naglašavajući da pored scenske obrade „Skele”, u režiji Kokana Mladenovića, dramski tekst valja i čitati, kako bi bio dobro shvaćen.
Goran Petrović je ukazao na vremensku višeznačnost svog dela, primetivši da gradnja i sakupljanje još traju.
Blic, 14.05.2004. - Narod pomalo dezorijentisan
Upravo je izašla iz štampe knjiga koja sadrži tekst komada „Skela“ Gorana Petrovića koji je pisan povodom dvesta godina Prvog srpskog ustanka, a izveden u Orašcu 15. februara. Predstavu je, prisetimo se, rediteljski postavio Kokan Mladenović a izveo zbilja veliki broj umetnika. Dramski tekst „Skela“, smatra kritika, je delo čiji je naslov simbol gradnje kako kuće tako i države, a važni istorijski datumi simbolički su predstavljeni. Skela je, takođe ističu kritičari, svojevrsna apoteoza jeziku kao poslednjem utočištu pravih vrednosti a ističe se i činjenica Goranove teze da valja pobediti svoje prošle i buduće poraze. Izdavač „Narodna knjiga“ štampao je dramu dvojezično, na srpskom i engleskom, a tim povodom Goran Petrović je za „Blic“ rekao:
„Vrlo sam zadovoljan kako je tekst izvođen ali sam mislio da je važno da se pojavi i u pisanoj formi iz dva razloga. Prvo, da tekst bude dostupna takozvanom običnom čitaocu a drugo da bi pružio priliku da pročitaju tekst svima koji su ga kritikovali a da ga nisu čitali. Tekst je zapravo metaforičko svedočanstvo;. naravno iz mog ugla. Moj lični utisak u odnosu na tih 200 godina je, poput metafore koja prolazi kroz tekst, da smo mi pomalo dezorjentisan narod.“
Ova promocija bila je i povod da se predoči kako je i Goranov roman „Sitničarnica kod srećne ruke“, ovenčan NIN-ovom i Vitalovom nagradom objavljen na italijanskom jeziku.
Politika 14. 05. 2004. - Pucanje damara
Radmila Lazić: "Doroti Parker bluz”
Knjiga poezije Radmile Lazić „Doroti Parker bluz” uspostavlja svoju poetsku dimenziju sa prvom knjigom ove pesnikinje upravo u „Prosveti”, jer je ova beogradska izdavačka kuća već 30 godina kreativna konstanta naše poznate pesnikinje. Na sličnosti i razlike u prvim stihovima u tridesetogodišnjem pesničkom opusu Radmile Lazić i knjige „Doroti Parker bluz” ukazao je Milisav Savić, urednik u „Prosveti”.
- Prva pesnička knjiga Radmile Lazić, koja je objavljena u „Prosveti” i čiji je urednik u to vreme bio Milorad Pavić, bila je knjiga prigušenog lirizma. Ono što je povezuje sa poezijom „Doroti Parker bluz” jeste usredsređenost na stvarnost i na okolni svet. Međutim, novija poezija Radmile Lazić obiluje vulkanskom energijom, to je poezija pucanja damara i snažnog senzibiliteta, koja sa onom prvom knjigom gotovo da nema nikakve sličnosti, rekao je Milisav Savić.
O poeziji Radmile Lazić govorio je i Dragan Vujadinović, v.d. direktora „Prosvete”, kao o traganju za smislom, a sama pesnikinja svoju poeziju vidi kao komunikativnu i provokativnu, željnu susreta sa čitaocima. Stoga, kaže, nije zadovoljna što „Doroti Parker bluz” do sada ima samo dva izdanja i da će pravi dosluh sa čitalačkom publikom imati možda tek posle dve hiljade prodatih primeraka.
Danas, 14.05.2004. - Maj u znaku Radmile Lazić
Beogradska Prosveta juče je održala konferenciju za novinare, povodom izlaska drugog izdanja zbirke pesama "Doroti Parker bluz", pesnikinje Radmile Lazić. Predstavljajući ovu knjigu novinarima, Dragan Vujadinović v.d. direktora Prosvete, istakao je da je Lazićeva poznati Prosvetin autor već trideset godina, a takođe i istaknuti borac za opstanak ove izdavačke kuće. Urednik Milisav Savić primetio je da će ceo mesec maj biti u znaku poezije Radmile Lazić, da će sutra u Narodnoj bilioteci Srbije biti održan seminar posvećen njenoj poeziji, a da će krajem meseca njena poezija biti čitana u Britanskom savetu na srpskom i na engleskom. Savić je dodao da je poezija Radmile Lazić poput 500 volti napona, prštave energije i posebnog lirizma. Radmila Lazić napomenula je da će biti zadovoljna tek kada "Doroti Parker bluz" bude pročitalo dve hiljade čitalaca i da smatra da je ova njena zbirka bila malo prisutna u medijima, pogotovo onim elektronskim, koji se, po pesnikinjinim rečima, mahom bave prikazivanjem trivijalne književnosti. "O ovoj mojoj zbirci pisao je dosad jedan jedini kritičar - Bogdan Popović i smatram da je i ćutanje kritike jedan od razloga što se za poeziju zanima malo čitalaca. O poeziji se kod nas malo piše, pa čitaoci i ne mogu da potraže određenu knjigu jer ni ne znaju da ona postoji". Lazićeva je dodala da je to razlog što zbirka "Doroti Parker bluz" nije našla put do još više čitalaca, iako je izuzetno komunikativna i provokativna zbirka.
Danas 14. 05. 2004. - Nove knjige
Margaret Forster: "Dnevnik jedne obične žene"
Izdavačka kuća Laguna je objavila prozu engleske spisateljice Margaret Forster "Dnevnik jedne obične žene". Reč je o intrigantnom i neobičnom memoarskom delu Milisent King, koja je u desetoj deceniji života Forsterovoj predala više tomova svojih dnevnika. Dnevnike je vodila čitavog života. Margaret Forster je iščitala kompletnu dnevničku građu Milisent King i, u skladu sa postulatom da je stvarnost uvek maštovitija od svake luterature, odabrala najintrigantnije delove, povezala ih kratkim komentarima u celinu i - objavila pod imenom "Dnevnik jedne obične žene". Dnevnik Milisent King počinje uoči Prvog svetskog rata, kada trinaestogodišnja Mili počinje da zapisuje, komentariše i na svež i nov način zapisuje događaje. Čitalac će se kroz ove dnevnike susresti sa boemskim godinama u Evropi, ratovima, tragedijama, ljubavima, usponima i padovima u životu Milisent King, koja poput Anais Nin ima ogromnu potrebu za pisanjem dnevnika, u kojima i stvarnost i druge i sebe, secira istim objektivnim literarnim skalpelom, dakle, bez sentimentalnosti i bez maskiranja. U tom smislu, "Dnevnik jedne obične žene" jeste štivo o veoma neobičnoj ženi, koja je kroz svoje dnevničke zapise tragala kroz izgubljeno vreme za izgubljenim smislom, skidajući, pri tom, maske sa lica Evrope, sveta, ljubavi, strasti, istine, drugih, pa i sebe same. Ovo delo je sa engleskog prevela Milica Ž. Marković.
Danas 14. 05. 2004. - Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog
Miroslav Turudić: "Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog"
Novi roman Miroslava Turudića "Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog" nedavno je objavila izdavačka kuća Dereta. Reč je o, na prvi pogled, nastavku romana "Opelo za divlju kajsiju", objavljenog 2000. godine. No, nova knjiga Miroslava Turudića je, zapravo, autonomno i autohtono, celovito delo, koje se može čitati i potpuno nezavisno od prethodnog romana. Tema kojom se Turudić ovog puta bavi je lokalni sudar izbeglica sa prostora bivše zajedničke države i starosedelaca Zemuna. Pisac insistira na univerzalnosti ovog sukoba, čestih u srpskim gradovima kroz istoriju, u kojima je građanski sloj bio društveno marginalizovan, opljačkan i dotučen. Turudićeva tema je prikaz večite balkanske bitke između nadirućeg primitivizma i posustale pristojnosti, u kojoj je pobednik unapred poznat. "Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog" smešteno je između Zemuna i Celja, od maja 2000. do januara 2004. godine, u burnom vremenskom krugu ispunjenom istorijskim događajima. Turudićevo novo delo večita je priča o fatumu istorije koji vlada ovim prostorima i nadvladava i moral i dobrotu i razum i smisao.
Danas 14. 05. 2004. - "Svet priča" iz Nolita
Ksenija Golubović-Braiek: "Turska priča"
Nolit je nedavno pokrenuo novu biblioteku "Svet priča", u okviru koje je izašla zbirka pripovesti iz Turske, u izboru i prevodu Ksenije Golubović Brejk. Ovu biblioteku uređuje pesnikinja Zlata Kocić, a na nov i vrlo zanimljiv način, grafički dizajnira Aleksandra Martać. Posle turske, u okviru iste biblioteke pojaviće se i kineska, ruska, bugarska, francuska, engleska priča... "Turska priča" je izbor od devetnaest naslova i predstavlja mali deo izuzetno bogate turske pripovedačke književnosti. Prevodilac i autor izbora ovih pripovesti, Ksenija Golubović Brejk istakla je, predstavljajući ovu knjigu novinarima, da je pred čitaocem zbirka pripovedaka iz Turske čiju literaturu ne poznajemo najbolje, iako je našoj književnosti po mnogo čemu i slična i bliska, dodajući da je i Turska, baš kao i druge literature susednih zemalja dugo godina bila pod uticajem francuske i ruske književnosti, dok je danas pod najvećim uplivom literature sa anglosaksonskog govornog područja. "Turska priča" predstavlja devetnaest najistaknutijih pisaca Turske, iako prevodilac u predgovoru ističe da se u njoj možda nisu našli svi autori koji to zaslužuju, ali da je to zato što ovaj izbor nema pretenziju da ima karakter antologije, nego je prvesntveno rezultat ličnog afiniteta priređivača. Našim čitaocima će posebno biti zanimljive pripovetke turskih spisateljica, koje staju u red prvorazredne evropske pripovedačke proze. Ove priče iz Turske govore o svemu ali ponajmanje o prošlosti. Njihove su teme najraznorodnije ali sve imaju jednu zajedničku katakteristiku: u prvim redovima zavode, a do kraja priče i osvajaju čitaoca.
Politika 14. 05. 2004. - Književni radovi Miodraga Perišića
Miodrag Perišić: "Anđeo istorije i dnevni poslovi"
"Sve što je u životu radio, radio je sa srcem ubačenim u petu brzinu. Ili tako ili nikako", rekao je Dušan Kovačević, dramski pisac, o Miodragu Perišiću (1948-2003), književniku, esejisti i političaru, prvom našem ambasadoru u Kanadi posle demokratskih promena u oktobru 2000. godine i prerano preminulom stvaraocu. Sećanje na Perišića, juče u sali Zvezdara teatra, ispunjenoj velikim brojem njegovih prijatelja i poštovalaca, upotpunjeno je i rečima o najnovijoj knjizi "Anđeo istorije i dnevni poslovi" u kojoj su sabrani književni tekstovi i eseji Miodraga Perišića.
Knjiga je objavljena u izdanju "Filipa Višnjića", a njeno štampanje pomogli su Perišićevi prijatelji. Priređivači su Mihajlo Pantić i Perišićeva supruga Žaneta Đukić-Perišić, a juče je dramski umetnik Milan Stojanović pročitao odlomak iz autobiografije koju je "kao deo intelektualne ostavštine svojim potomcima" - Perišić započeo da piše. Dragoslav Mihailović je podsetio na upečatljiv kvalitet onoga što je za života uradio Miodrag Perišić - kao urednik "Književnih novina", kao književni kritičar, kao političar, kao sekretar Andrićeve zadužbine... Borislav Radović je, kazujući o knjizi, rekao da je u njoj, na prvi pogled, vidljivo duboko Perišićevo verovanje u poeziju: "Po toj veri bio je ravan umetniku o kome piše", rekao je Radović. Matija Bećković je kazao da je sve što je Miodrag Perišić napisao bilo odbrana života od prevlasti politike, odbrana mašte i snova i poezije od političkog otpada. "Nadam se da će njegovi radovi u ovoj knjizi biti čitani, a da će autori o kojima je pisao, početi da mu uzvraćaju ono što mu svi dugujemo", kazao je na kraju Matija Bećković.
Danas, 14. 05. 2004. - Komemoracija povodom godišnjice smrti Miodraga Perišića
Brazda iz koje će se tek ubirati plodovi
Povodom godinu dana od smrti Miodraga Perišića, političara, diplomate, ali i čoveka od reči i pera, juče je u beogradskom Zvezdara teatru održana komemoracija, ali i svojevrsna promocija njegovog književnog rada povodom izl aska iz štampe Perišićeve knjige eseja "Anđeo istorije i dnevni poslovi" u izdanju kuće Filip Višnjić. Pred brojnim prijateljima i poštovaocima Perišićevog dela koji su do poslednjeg mesta ispunili gledalište Nove scene Zvezdara teatra, o Miodragu Perišiću govorili su neki od najzanačajnijih savremenih domaćih pisaca. Podsećajući dirljivo-prisnim rečima na lik Miodraga Perišića, Dušan Kovačević primetio je da je on bio pun energije i "samoubilački preosetljiv", i "jedan od onih koji je verovao da je reč bitna". Ovde u pozorištu predstavama je aplaudirao za ceo red, i nikad se nije štedeo da vikne bravo iz sveg glasa. "Anđeo istorije i dnevni poslovi", eseji su o književnosti i ljudima kojih više nema i, kako je primetio Kovačević, zapravo su neka vrsta zbornika za sve bitno u ovdašnjoj književnosti druge polovine 20. veka. Glumac Miloš Stojanović pročitao je odlomak iz knjige, nedovršeni autobiografski deo u kome Perišić ističe važnost pojedinca i ličnog u istoriji. U pogovoru ovoj knjizi koji je uradila njegova supruga Žaneta Perišić ističe se da je završio filozofiju, bio u redakciji Književne reči i Književnih novina, a u potonjim i urednik po kome se ovaj književni list pamti, sekretar Zadužbine "Ive Andrića" u kojoj je takođe ostavio traga, kritičar poezije i proze u Politici i Ninu, ali i osnivač Demokratske stranke, poslanik, ministar informisanja u Vladi Milana Panića, prvi ambasador u Kanadi nakon 5. oktobra, predsednik srpskog Pen centra, pisac knjige poezije "Alhemičarski krokodili", antologije "Ukus osamdesetih" i esejističkih razmatranja "Na razvalinama ideološkog raja", predavač i istraživač na brojnim, najviše severnoameričkim univerzitetima, oženjen i otac dve devojčice, koje su takođe prisustvovale ovoj evokaciji. Umro je u pedeset i petoj, pre godinu dana, na dužnosti ambasadora u Otavi od, kako je rečeno, "prskanja damara".
Akademik Dragoslav Mihailović konstatovao je da se "u ne baš sposobnom srpskom narodu ponekad pojavi neko poput Miodraga Perišića, trpioc naše sitničavosti i nežni gu rač naše mrljavosti", završivši rečima: "Takvi će nama ovakvima kakvi smo uvek nedostajati". Pesnik Borislav Radović - koji je podsetio i na popodneva koja su u kafeima Metropola ili Ekscelziora provodili za stolom Vaska Pope - govoreći o Perišićevom književnom radu i delovanju, primetio je da je ovaj "zaorao brazdu iz koje će se tek ubirati plodovi". A njegov utisak je da je Perišićevo verovanje u poeziju, književnost i umetnost jednako verovanju samih umetnika. On je posedovao i antičko osećanje građanske odgovornosti i časti, a njegova kritička osetljivost, zaključio je Radović, pripadala je onoj koju sam pisac želi svome delu. Najzad, u svom govoru koji je imao i bodrih tonova, Matija Bećković primetio je jedan od glavnih talenata Miodraga Perišića - dar radosti života. Označivši ovaj skup pre kao Perišićevu književnu rehabilitaciju nego komemoraciju, on je podsetio i na njegovu odbranu života i umetnosti od prevlasti politike. Na kraju, Bećković je rekao da se nada da će autori o kojima je pisao da mu uzvrate ono što mu duguju.
Skupu su prisustvovali Perišićevi partijski drugovi - šef beogradske vlade Nenad Bogdanović, Gorica Mojović -, gradski sekretar za kulturu, akademici Predrag Palavestra i Miroslav Pantić, te Milorad Vučelić i Momo Kapor. I. MATIJEVIĆ
Pobjeda 15. 05. 2004. - Vječna potraga za žrtvom
DBS Pjer: "Vernon Gospod Litl"
Koliko je sam autor ”Vernona Gospod Litla”, neočekivanog dobitnika Bukerove nagrade za debitantski roman, spreman da uruši idealizovani američki san, paradoksalno, on sam ima priliku da uživa u nekoj njegovoj varijanti. Koliko god bilo zanimljivo njegovo djelo, toliko je i DBS Pjer svojom kontroverznom pojavom (naravno, i neobičnim imenom, tj. pseudonimom, DBC - Dirty But Blean) iznebuha ustalasao, ne samo britansku javnost. Ovaj 41-godišnji književni debitant (!) je nakon što je primio nagradu jednostavno saopštio da će njen iznos iskoristiti da vrati svoje kokainske dugove, kako bi mogao mirnije da spava. Pjerovo pravo ime je Piter Finli i rođen je u Australiji, ali je veći dio života proveo u Meksiku, kao i u Teksasu. Danas, živi u Irskoj i ponosno se izjašnjava kao Meksikanac. Iza njega su neuspješne karijere filmskog stvaraoca, lovca na blago, kockara i dizajnera. Pjer je radnju romana smjestio na njemu poznat teren. U američku državu Teksas, danas najpoznatiju kao rodno mjesto aktuelnog predsjednika SAD, što doprinosi, koliko to god bilo uopšteno i nepravično, većini koja neskriveno sumnja u inteligenciju cjelokupne populacije jedne od najbogatijih područja uopšte. Stereotipi su upravo ono čime Pjer tako dobro rukuje. Vernonov najbolji drug Hesus, upravo je ubio šesnaestoro školskih drugova, a na kraju i sebi oduzeo život i tako ostavio zajednicu bez zadovoljenja. Tako, Vernon, tinejdžer izgubljen u vremenu i prostoru, njegov najbolji drugar, postaje glavni optuženi. Kako je Hesus (na engleskom piše Jesus, što je u prevodu - Isus) sam sebi presudio i uskratio mogućnost javnog suđenja i razapinjanja krivca, cjelokupna javnost, zahvaljujući medijima, mora da pronađe krivca koji će moći da ponese sve njihove grijehove. Nevini, smušeni i neiskusni Vernon u najosjetljivijim godinama, moraće da se bori protiv društva pomjerenih vrijednosti, izvitoperenog smisla za pravdu i u potpunosti okrenutih moralnih načela. A sve to bez podrške čak i onih najbližih, jer su i oni sami dio tog začaranog kruga zajednice - dijet a, stalnih priča o hrani, nemilosrdnih uticaja medija, potrošačke kulture, želje za slavom i lažnih saosjećanja.
Autorova izuzetno duhovita satira ne ostaje isključivo na prepoznatljivim i izuzetno duhovitim referencama na američko predgrađe i savršeno skiciranu tipičnu porodicu, tj. njene varijante (u velikoj mjeri upravo zahvaljujući stereotipnim olakšicama), već i kroz takvo mjesto, kakvo je Maritiri, provlači mnogo hrabrije teze koje ne moraju da se odnose isključivo na Teksas, SAD ili 21. vijek. Njegova iščašena crnohumorna priča, naizgled apsurdna, zahvaljujući stvarnosti postaje lako zamisliva. Makar i ako je piščeva namjera bila da ukaže isključivo na danas karakterističnu američku sredinu ili prepoznatljivu ”porodicu iz predgrađa”, ne treba smetnuti sa uma da danas, makar u tragovima, takvih simptoma ima, pa skoro, svuda.
DBS Pjer je po autorskom senzibilitetu, temama i crnom humoru najbrži Treju Parkeru i Metu Stounu, tvorcima South parka, kao i Džejmsu L. Bruksu, kreatoru neprevaziđenih ”Simpsonovih”, koji su se oprobali u, na prvu ruku, lakšem i danas mnogo prijemčivijem mediju za satiru - crtanom filmu, što negdje njegov postupak čini, možda ne vrijednijim, ali svakako hrabrijim.
Iako debitantska, ova knjiga je, sasvim zasluženo, našla mjesto u ediciji Narodne knjige ”Antologija svjetske književnosti”. Vuk Perović
Pobjeda 15. 05. 2004. - Kulturološke vodilje prošlosti
Bertrand Rasel: "Mudrost zapada"
Bertrand Rasel (1872-1970), filozof i humanista, dobitnik je Nobelove nagrade 1950. godine za književnost, i jedna je od najizuzetnijih ličnosti 20. vijeka. Impozantnom erudicijom svoje učenosti i uticaja, Bertrand Rasel je po mišljenju pojedinih autora u svom vremenu zauzimao mjesto koje su u ranijim periodima filozofske plime zauzimali Aristotel, Hegel, itd... Završivši studije matematike i fizike na privatnom Triniti koledžu u Kembridžu, Rasel je objavljivao brojna djela iz filozofije, logike, ekonomije i politike, i time postepeno osvajao i ostale granice učenosti koje su bile u polju njegovog genijalnog interesovanja. Knjiga pod nazivom ”Mudrost Zapada”, njegovo je potpunije i sažetije djelo u odnosu na predhodno izdanje, ”Istorija zapadne filozofije”. Po mišljenju samog Rasela, ona simboliše ”manje zlo”, ako se prisjetimo upozorenja aleksandrijskog pjesnika Kalimaha, čije su se riječi održale i danas redovima da, ”Debela knjiga je veliko zlo”.
U ovoj veoma korisnoj knjizi, Rasel prati razvoj ljudskog stvaralaštva oličenog u duhovnim i naučnim vrijednostima zapadnoevropske civilizacije, odnosno njenim intelektualnim počecima posijanim prije dvije i po hiljade godina. Međusobni uticaj ideja u vremenima iza nas, razvoj filozofskih pojmova i s druge strane razvoj političkih i ekonomskih institucija koje su postepeno pratile tehnološke i kulturne okvire postojanja i vrijednosti, sa autorovim impozantnim prikazivanjem njihovog nastanka zaista su postale prigodne za sve čitaoce koji makar i znatiželjno nastoje da oforme okvirna saznanja o kulturološkim vodiljama naše prošlosti. Naravno, veličanstvene i vječno provocirajuće filozofske kontemplacije očuvane u dostojanstvenim imenima filozofskih mislilaca, u ovoj knjizi ilustrovane su i manje poznatim grafičkim prikazima koji svojstvenim estetskim tonom takođe zavode čitaoca za daljim čitanjem. Ukratko, ovu knjigu objedinjuju Raselovi principi shodno kojima je i ona napisana, a oni glase: ”Sloboda istraživanja mišljenja uveliko pridonosi slobodnom društvu, u kojem je moguće da istraživač dopusti istini da ga vodi kud hoće. U tom smislu svako može pridonijeti dobru koje je u pitanju. To ne znači da ćemo svi imati ista mišljenja o svemu, nego osigurava da nijedan put neće biti zatvoren vještačkim ograničenjima. Za čovjeka neistraženi život zaista nije vrijedan življenja”. Vuksan Vuksanović
Večernje novosti 16. 05. 2004. - Rambuje, politička farsa
Živorad Kovačević: "Međunarodno pregovaranje"
"RAMBUJE je bio rezultat inicijative francuske diplomatije koju su prihvatili drugi u EU i Rusi. Američka administracija se toj inicijativi pridružila, ali ne zato što je verovala da će pregovorima naći rešenje. U Vašingtonu je već pre Rambujea prevladao stav da se mora ići na obaranje Miloševića - putem vojne intervencije.
Stoga su Amerikanci gledali na Rambuje ne samo kao na ustupak Evropljanima, već i kao na predstavu kojom je svetu i domaćoj javnosti trebalo pokazati da se pokušalo sve mirnim putem pre donošenja odluke o intervenciji."
Gornji citat je iz knjige "Međunarodno pregovaranje", dela Živorada Kovačevića, poslednjeg ambasadora SFRJ u SAD, opozvanog sa tog položaja na insistiranje Miloševića.
Reč je, zapravo, o obaveznoj literaturi za polaznike Diplomatske škole, udžbeniku o diplomatskom umeću i veštini međunarodnog pregovaranja. Otud je, u njemu, priča o Rambujeu samo primer za tzv. alibi diplomatiju, odnosno "simuliranje pregovora".
Iako, dakle, autor na Rambuje isključivo gleda kao na ilustrativan primer diplomatske veštine simuliranja pregovora - ono što je na tu temu napisao neizbežno je, i ujedno, potvrda da je Rambuje bio politička farsa i prevara sa dalekosežnim posledicama po Srbiju i srpski narod.
Ta potvrda ima poseban značaj, jer Kovačeviću se ni slučajno ne može prilepiti etiketa koja se lepila, a i dalje se lepi svakom ko kaže da je Rambuje bio prevara. Dakle, da je miloševićevac, antiamerički nastrojeni protivnik globalizma, paranoični ljubitelj teorija zavera ili neprosvećeni protivnik demokratije.
Jer, po povratku iz Vašingtona Kovačević važi za jednog od najuglednijih Miloševićevih kritičara iz plejade uglednih političara Titove SFRJ, a posle petooktobarske smene vlasti - i za jednog od najviđenijih nevladinih promotera takozvanih evropskih i zapadnih vrednosti u Srbiji.
Da li će se Milošević u svojoj odbrani u Hagu pozvati i na gore citirani deo Kovačevićeve knjige, mnogo je manje značajna dilema od one - da li će buduće mlade diploma te, a i svi drugi koji je budu čitali, pomisliti i na skupu cenu koju su Srbi i Srbija platili i zbog te veštine američke diplomatije u Rambujeu.
Naravno, nije svejedno. Ma kako bile prerušavane u nevine diplomatske floskule, prevare i nemoralnost su deo samog bića politike, naročito velikih i jakih država. Jednako kao što se u osećaju za pravdu i sećanju na stradanja - nalazi moguća odbrana malih i nejakih od repriza tih tragično skupih prevara.
Da se Rambuje, recimo, desio Amerikancima, Jevrejima, Slovencima ili Hrvatima, ubeđen sam, ne bi ga zaboravili makar o toj nepravdi, i potonjem stradanju morali ćutati decenijama i vekovima. Kao što, inače, i uglavnom ćute o sličnim nepravdama ili stradanjima koje su sami naneli drugima, jer su jaki ili zaštićeni od jakih.
Dakle, i ma koliko nepravda i nemoralnost bili sastavni deo politika, mali i nezaštićeni narodi, poput Srba, ne bi smeli da ćute ni o vlastitim gresima ni o onima njima učinjenim. Jer, u suprotnom izgubiće osećaj za pravdu i samopoštovanje, bez čega im nema odbrane u svetu nasilja, gde se varanje i tlačenje malih i nezaštićenih tretira veštinom. Željko Vuković
Politika 17. 05. 2004. - Novo u knjižarskim izlozima
Međunarodno pregovaranje - Ideje koje su osvojile svet - Zečji tragovi
Evo knjige koja je odavno nedostajala u našem izdavaštvu - knjige veoma aktuelne, draogcene kada je o diplomatiji reč: ugledni i iskusni diplomata, politikolog Živorad Kovačević (1930), poznat široj javnosti i kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograda (povom ambasador u SAD), napisao je knjigu "Međunarodno pregovaranje". Po rečima autora ova tema može biti od interesa ne samo za mlade diplomate, teoretičare i analitičare u oblasti međunarodnih odnosa, već i za sve one koje zanima istorija, istorija diplomatije, pre svega, a pisana je zanimljivo i veoma čitljivo na osnovu literature, teorijske i diplomatske, ali i arhivske građe, informacija putem Interneta i td. Posebno su obrađene međunarodne promene u svetu danas, konferencijsko pregovaranje i ponašanje, ao i najznačajnije mirovne konferencije.
Prosto, nemoguće je zamisliti diplomatu koji ovu knjigu ne iščita i ne prouči do detalja, jer u njoj će, na primer, saznati sve o preventivnoj diplomatiji, o konferencijskom pregovaranju, strukturi pregovaranju, strukturi pregovaranja, metodama pregovaranja, jeziku u diplomatiji i pregovaranju, tajnoj diplomatiji, pregovorima o životnoj sredini, trgovinskim pregovorima, finansijskim, pregovorima sa teroristima… Izdavači knjiga su izdavačka kuća "Filip Višnjić" i Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.
Knjigu kakvu još nismo imali - napisao je Milovan Mića Danojlić i nazvao "Zečji tragovi". Zamislite cela knjiga govori o zečevima. Poznati pisac, koji godinama živi u Francuskoj i Srbiji, prikupljao je sve do čega je mogao doći o zečevima i tu svoju strast, ljubav prema ovim životinjama uobličio je u knjigu koja, kako veli, nije roman, ni poema, ni ogled (a veoma mu je bliska), nije ni leksikografsko delo (iako je to moglo biti), nije pripovetka, nije basna, ni pamflet, ni parodija, nije putopis, nije antologija ni hrestomatija, ni lirski dnevnik, nije hronika, ni filozofski traktat, ne spada u dečju književnost… E, pa, sami uzmite knjigu u ruke i videćete šta je - sami procenite šta sve darovit pisac može da smisli. Izdavač "Filip Višnjić", a urednik Mihajlo Pantić tvrdi da je Milovan Danojlić najveći panteista savremene srpske književnosti.
Nema toliko do Lajkovca
Objavljena je najneobičnija knjiga priča u nas - Miodrag Raičević (1955), rođeni Podgoričanin, koji od 1998. godine živi u Beogradu, sačinio je panoramu iščašene srpske priče za koje kaže da su - neprocenjive! On je piscima dao domaći zadatak i oni su napisali, postmodernisti pravu priču. A pisci priča "Nema toliko do Lajkovca" su: Ljubica Arsić, Mihajlo Pantić, David Albahari, Đorđe Pisarev, Srđan Protić, Vasa Pavković, Vladan Matijević, Petar Lazić, T. N. Raič, Samir Sadiković, Vule Žurić, Petar Milošević, Sava Damjanov, Miroslav Cera Mihailović, Labud Dragić, Milenko Pajić, Srđan Živković, Ljubodrag Stojadinović, Danilo Nikolić i Zoran Ćirić. Dakle, elite srpske proze danas… (Izdavač "Polja" Novi Sad, urednik Laslo Blašković.)
"Filip Višnjić" objavio je svetski bestseler, delo Majkla Mandelbauma "Ideje koje su osvojile svet" - knjigu o miru, demokratiji i slobodnom tržištu u dvadeset i prvom veku (prevod sa engleskog jezika Nada Siljanović-Donati). U knjizi su tri poglavlja: Hladni rat i njegove tekovine, Fabrikovanje mira i Liberalna teorija istorije. Jedan od zaključaka ovog autora je: procenjeno je da je milijardu i trista miliona ljudi, oko četvrtina čovečanstva, devedesetih godina živelo trošeći manje od jednog američkog dolara dnevno, u svetu gde je prosečan prihod 14 američkih dolara dnevno, a u najrazvijenijim ekonomijama 50 američkih dolara dnevno…
Pohodnici Disovog proleća
U Čačku su objavljeni dnevnički zapisi Ljubomira M. Markovića, neumornog poslenika koji je petnaestak godina rukovodio Gradskom bibliotekom i tom prilikm osnovao čuvenu manifestaciju "Disoko proleće". Knjigu "Pohodnici Disovog proleća" priredio je posthumno njegov sin dr Svetislav Lj. Marković i nazvao je "Pohodnici Disovog proleća", a štampana je kao bibliofilsko izdanje u 100 primerak a. U knjizi su nepretenciozni a zanimljivi zapisi o velikanima pisane reči, dobitnicima Disove nagrade, među kojima su: Branko Ćopić, Stevan Raičković, Slavko Vukosavljević, Miodrag Pavlović, Izet Sarajlić, B Blaže Koneski, Jure Kaštelan, Branislav Petrović, Aleksandar Ristović, Borislav Radović, Vesna Parun, Radovan Pavlovski, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Tanasije Mladenović i Branko V. Radičević.
Ljubomir Marković (1934-2000) bio je dragocen čovek u kulturnom životu Ivanjice i Čačka. Pored profesure, on je autor i koautor 23 publikacije, a bio je saradnik niza časopisa i listova sa prilozima vezanim za prosvetu, kulturu i istoriju Moravičkog i čačanskog kraja. R. POPOVIĆ
Glas javnosti 17. 05. 2004. - Nove knjige za decu
Kapetan Džon Piplfoks/Princeza Milčica/Mame
Kapetan Džon Piplfoks
Autori: Dušan Radović (tekst), Radivoj Bogičević (crtež)
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2004.
Penzionisani kapetan gusarskog broda Džon Piplfoks, zvani Zvono, preuzima na sebe težak i opasan zadatak. Moraće da savlada sedmoglavo čudovište. Sa svojom hrabrom posadom koju čine Sekira, Kornjača, Konoval i drugi, on polazi put Kineskog mora.
Ali kada jednog dana gusari nađu preteću poruku u boci nastaje opšta panika... Po tekstu Duška Radovića "Kapetan Džon Piplfoks" (svojevremeno izvođen kao radio-drama) sada je nastao istoimeni strip koji je nacrtao Radivoj Bogičević. Deca, tako, mogu da uživaju kako u duhovitoj priči tako i u crtežima nacrtanim u maniru komičkog stripa.
Strip je u koloru i ima trideset tabli, a na kraju su date i skice koje pokazuju postupak uobličavanja krajnjeg proizvoda. Stripom "Kapetan Džon Piplfoks" Narodna knjiga pokreće novu ediciju "Strip" namenjenu najboljim delima naše devete umetnosti.
Princeza Milčica
Autor: Vladana Likar-Smiljanić (tekst i crtež)
Izdavač: Informatika i A&M, Beograd, 2003.
Priču valja početi opaskom o onome šta knjiga o princezi Milčici nije. Ona nije lažno detinjasta, nije dosadno poučna i, "naravoučenije", ne izgovara se uzdignutim prstom. Ona nije sve ono što većina knjiga, autora koji kao da nikada nisu videli dečije oduševljenje filmovima i crtaćima, jesu.
Petogodišnjaci koji bez problema (i bez prevoda) kapiraju fore iz "Spajdermena" i "Betmena", a i Mileta otprate otvorenih usta, nisu više publika za sporovozne "Bio jednom jedan... " učiteljske blablarije, a Vladana Likar to, očigledno, zna. Dakle, "Princeza Milčica" je duhovita knjiga, tako da roditelji ne moraju da se dovijaju da deci, tim najsavršenijim mašinama za prepoznavanje dosade, održe pažnju.
Vladana Likar uvlači klince u priču poznatim rečima (tu su i aždaje, veštice, čarobnjaci, prinčevi...), ali odmah stavlja do znanja kako je svesna svega što 2004. nosi sobom. Aždaji je "zbog pravilne ishr ane, zdravog i smirenog života, posle godinu dana izrastao novi rep, pa su je prošli kompleksi niže vrednosti..."
Mame
Autor: Jasminka Petrović (tekst), Lidija Taranović (crtež)
Izdavač: Odiseja, Beograd, 2004.
Da li znate sve o svojoj mami? Ona može sama, mama ume s krempitama, zna da bude reklama, ali i prava dama... Jasminka Petrović prikazala je mamu u 15 pričica i dala je predlog za isto toliko načina da svoju majku obradujete poklonima ili sitnim nežnostima. Uz svaku priču data je i "Sličica iz života", zanimljiv i duhovit prikaz situacija u koje najčešće dolaze roditelji i deca.
Prema rečima kliničkog psihologa Lukrecije Vranješević "Jasminka Petrović kao da je upoznala sve mame sveta, svrstala ih je u grupe, tako da nijednu ne izostavi, i nema deteta koji u Jasminkinim mamama neće prepoznati svoju, i neće biti mame koja će pitati: A gde sam ja?". Ovo je jedna od onih knjiga-poruka detetu kako da svojoj mami priđe, kako da je obraduje i pokaže joj svoju ljubav.

Danas 18. 05. 2004. - Memoari kraljice Nur
Kraljica Nur: "Prst sudbine"
Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila memoare kraljice Nur "Prst sudbine", u prevodu Miroslava Pavlovića. "Prst sudbine" je autobiografija jordanske kraljice Nur, rođene u Americi pod imenom Lisa Halabi, koja je pune dve decenije, od venčanja pa do smrti svog supruga, nastojala da izmiri kraljicu iz bajke i stvarni život žene jednog kralja. Lisa Halabi, buduća kraljica Nur, bila je jedna od retkih devojaka koje su primljene u prvu mešovitu generaciju u istoriji Univerziteta "Prinston", na kome je studirala arhitekturu i urbanizam. Po završetku studija, na Bliskom istoku upoznala je svog budućeg supruga, kralja Huseina. Pošto je postala njegova supruga, prihvatila je njegovu zemlju, njegovu veru i njegovo osmoro dece iz tri prethodna braka. Ime Nur, što na arapskom znači svetlost, podario joj je muž kao jedan od svadbenih darova. Donevši sa sobom u Jordan vrednosti i shvatanja jednog drugačijeg sveta, kraljica Nur se celim bićem posvetila novom životu i porodičnim obavezama, nikada pri tom, ne zanemarujući sopstvene snove. Pred čitaocem je priča o neočekivanoj sudbini i ženi koja je uspela da snagom i hrabrošću nadvlada istorijske i političke okolnosti.
Glas javnosti 18. 05. 2004. - Prvi roman edicije "...preporučuje"
Venjamin A. Kaverin: "Pred ogledalom"
U biblioteci "Ljiljana Habjanović- Đurović vam preporučuje" izdavačka kuća "Globosino Aleksandrija" objavila je prvu knjigu, roman Venjamina Kaverina "Pred ogledalom".
- "Pred ogledalom" je roman koji sam pročitala pre gotovo 30 godina. U to vreme nazivan je najlepšom ljubavnom pričom 20. veka. Sadržina knjige, kao i podatak da je priča istinita i bazirana na prepisci glavnih junaka, koja je trajala 25 godina, oduševila me je. U ediciji "...preporučuje" naći će se knjige koje su ostavile trag u meni i koje nikada nisam zaboravila, te verujem da će se dopasti i mojim čitaocima. Računam na njihovo poverenje i mislim da ih neću izneveriti - kaže pisac Ljiljana Habjanović- Đurović.
Do sada, ova izdavačka kuća objavljivala je samo knjige Ljiljane Habjanović- Đurović, a od nedavno pokrenuto je nekoliko novih biblioteka. U štampi je i edicija "Bez granica", u kojima će se se naći knjige inostranih, savremenih pisaca, a pripremaju se i knjige za decu.
Pobjeda 18. 05. 2004. - Atest o prijateljstvu
Ratko Radunović: “Mi nismo bolesni"
Prvi publikovani roman ili sviftovska satira Ratka Radunovića, „Mi nismo bolesni”, po riječima poznatog dramaturga Biljane Srbljanović, „silazak je u bizarno filmofilsko podzemlje najnovije generacije; prvo se čita kao beletristika, a zatim kao filmski vodič.” Ukratko rečeno, ovaj zabavni i nimalo bezopasan roman o trojici najboljih prijatelja što u našoj (ne)produktivnoj sredini - ma koliko to bizarno zvučalo - sami pokušavaju snimiti (horor) film, čita se poput postmodernističkog atesta o prijateljstvu, lojalnosti i fanatizmu, gdje kristalno jasne poruke da ne vrijedi gledati TV, listati novine, ići u crkvu i mnogo se miješati sa ostatkom čovječanstva izviru na bezmalo svakoj njegovoj ciničnoj stranici. Mlađe generacije koje su navučene na moderniji pristup štivu, na „Mi nismo bolesni” će, obzirom na prisustvo i dobre količine parodičnog nasilja, moći gledati kao na jednu od epizoda urnebesnog crtaća „Saut park”. Dimitrije Vojnov, popularni beogradski filmski kritičar, Radunovićev roman je propratio nadasve emotivnim utiskom da će, „ako je oduševljenje za Ratkov roman greh”, on onda sigurno gorjeti u paklu. Aleksandar Radivojević, još jedan dramaturg, napisao je da je „Mi nismo bolesni”... „detaljan priručnik za bekstvo iz neobošovskog pakla Serbije i Montenegra bez upotrebe halucinogenih i rekreativnih droga.” Milutin Petrović, reditelj, takođe je na zadnjoj korici romana dao vlastito mišljenje o ovoj priči za koju očigledno misli da je ne smije propustiti nijedan čovjek koji voli film, kao ni onaj kome je filmsko znanje uveliko ograničeno.
Ratko Radunović, rođen 1976. filmski je i književni kritičar i scenarista iz Podgorice. Za „Narodnu knjigu” objavio je prevod obimnog romana H. F. Seinta, „Memoari nevidljivog čovjeka”, dok uskoro, iz iste izdavačke kuće, treba da izađu nekoliko njegovih prevoda tekstova američke legende tzv. „noar” književnosti, Yima Tompsona, koji će konačno po prvi put biti predstavljen na ovim prostorima.
Pobjeda 18. 05. 2004. - Šta je britanski identitet
Dejvid Morli i Kevin Robins: "Britanske studije kulture"
Pregled značajnih tokova britanske kulture u proteklim decenijama sakupljen je i priređen u nedavno publikovanoj knjizi eseja „Britanska studija kulture” autora Dejvida Morlija i Kevina Robinsa. Prilozi u zborniku prate dinamiku savremene britanske kulture, nastojeći da omoguće identifikaciju njene konfiguracije, kao i posljedice koje izaziva. Savremeni razvoj britanske kulture promišlja se u kontekstu brzih promjena svjetskog poretka. Autori teže, između ostalog, dati odgovore na pitanja: kako Britanija biva preoblikovana u vremenu globalizacije, koje protivrječnosti izaziva učešće Britanije u Evropskoj Uniji, na koji način kolonijalno nasljeđe nacije preoblikuje britansku kulturu i identitet, itd. sve u cilju mapiranja sadašnjeg stanja.
Knjiga sadrži preko trideset eseja u kojima stručnjaci za date oblasti raspravljaju o gotovo svim aspektima kulture. Međutim svjesni da se savremenim razvojnim tokovima ne mogu baviti bez osvrta na prošlost, jedan ciklus tekstova na analitičan način promišlja isključivo značaj britanske prošlosti. Na nasljeđu se insistira kao ključnoj riječi nacionalnog vokabulara Britanije.
Okvir u koji se ova knjiga smješta je traženje odgovora na pitanje šta je to britanski identitet. Autori su usredsređeni na to kako su, istorijski gledano, specifične forme britanske kulture i identiteta do sada poznate, bile kontinuirano preosmišljavane. S tim u vezi, radovi se tiču nacionalnih, regionalnih, državnih, imperijalnih, rasnih, etničkih i religijskih pitanja, onako kako su se ona razvijela u Britaniji. Ovaj dio, posvećen je različitim koncepcijama „britanstva” i identiteta, uključujući engelski, škotski, irski, britansko- azijski i crnački identitet.
Jedan od ciklusa bavi se ključnim toposima liberalizma, prvenstveno privatizacijom i potrošačkom kulturom. Takođe, detaljno se analizira stanje prihvaćenih „vrijednosti” britanskog društva, i napetost distinkcije izgubljene tradicije („britanski način života”) i novih formi seksualnih identiteta i životnih stilova. Taksativno su pobrojene i kulturne posljedice tačerističkog programa slobodnog tržišta. U završnom dijelu knjige, dat je različit pregled životnih stilova, potkultura i kulturnih politika koje na mnogo načina preoblikuju savremena značenja „britanski”. TANJA PAVIĆEVIĆ
Glas javnosti 19. 05. 2004. - Istorija BG podzemlja
Zoran Nikolić, Vidoja Golubović: "Beograd ispod Beograda"
Andergraund "Beograde" koje su, ispod ovog po kome hodamo, gradili svi narodi od Rimljana do danas, svedoči i o kontinuitetu grada
Knjiga Zorana Nikolića i Vidoja Golubovića "Beograd ispod Beograda" za dve godine doživela je četiri izdanja. Za knjigu koja nije senzacionalna na prvi pas, sa lokal-metropolnom temom, nastaloj u vreme poraza maksidržavnih "odavdedotokija" budalaština, sa dosta suve faktografije, ovo je ipak senzacionalna vest. Ili, nije sve izgubljeno.
Podzemni "Beogradi" koje su, ispod ovog po kome hodamo, gradili svi narodi od Rimljana do danas, prema rečima arhitekte Aleksandra Ivanovića, svedoči i o kontinuitetu grada, a svakako nije nezanimljivo i saznanje da kada šetate Knez Mihailovom idete pravcem koji je odredio neki rimski "urbanista", a netaknut ostavio i njegov turski "kolega" iz 15. veka, i začudo, ovi savremeni.
Promocija knjige, u stvari, više izraz zahvalnosti autora, održana je u "prigodnom" okruženju - u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, sa ostacima južne kule na ulasku u rimski logor od pre tričavih 20 vekova i vidljivim cevima rimskog vodovoda.
Prema rečima istoričara Predraga J. Markovića knjiga, pored izuzetno utemeljene faktografije, nosi nepatvoreno oduševljenje autorskog dvojca belim gradom, i kao takva, menja našu perspektivu. Istražujući podzemne, autori su nam istovremeno otkrivali istorijske dubine Beograda i sudbinu njegovih stanovnika.
Beograd ispod Beograda jesu lagumi, bunari, podrumi, zaboravljena groblja, njegova podzemna mapa je gusto isprepletena, od tajnih tunela ispod Ulice cara Dušana, Tadeuša Košćuška, Karađorđeve, Kosančićevog venca, pećina ispod Pariske, bunara u Ruzveltovoj, podzemnih prolaza na Čukarici, zaustavljene reke ispod Autokomande, rimskog vodovoda kod Cvetkove pijace, pa sve do Malog Mokrog Luga.
Knjiga Zorana Nikolića i Vidoja Golubovića opremljena je odličnim fotografijama Dragana Milovanovića, a osim o nekadašnjem Beogradu, posredno je ispričana priča i o ovom današnjem koji o svojoj prošlos ti mnogo ne zna i ne brine. T. Čanak
Pobjeda 19. 05. 2004. - Fragmenti o Miljkoviću
Radivoje Mikić: “Orfejev dvojnik”
Radivoje Mikić u uvodnom ogledu, čiji je naslov „Orfejev dvojnik” odabran za naslov cijele studije, obrazlaže najvažnija poetska načela Branka Miljkovića. Uočavajući pjesnikovo nastojanje da objedini, u mnogo čemu raznorodne, ali ne i bez izvjesnih dodirnih tačaka, dvije poetike: sibolističku i nadrealističku, autor ističe da je prevaga u svakom slučaju na strani prve. Nadrealističko nasljeđe on uočava samo u humorno-ironijskom tonu zbirke „Poreklo nade”, koju ne smatra jednim od boljih Miljkovićevih ostvarenja. Time ne samo da se uz ove dvije poetike vezuju vrijednosne konotacije, koje uz temeljniju analizu ne bi mogle biti održive, već proizilazi i to da Miljković nije uspio u težnji asimilacije pojedinih poetoloških stavova simbolizma i nadrealizma, već da je svojim pjesmama proklamovao dvije raznorodne poetike, od kojih je jedna zastupljenija i plodotvornija.
Treći ogled, „Sedam mrtvih pesnika”, nosi naziv po istoimenom Miljkovićevom ciklusu iz zbirke „Uzalud je budim”, koji se sada našao u središtu interesovanja, kao odlična ilustracija ne samo za brižljivo komponovanje ciklusa kao kompaktne cjeline (u čemu se „princ poezije” više puta dokazao) kako sa tematsko-semantičkog, tako i sa oblikotvornog i poetološkog stanovišta, već i za citatnost, koja zauzima veoma važno mjesto u ovoj poeziji. Intertekstualnost se odvija u dvije ravni, koje se međusobno presijecaju.
Prvi kontekst se odnosi na dobro poznati i u poeziji svih vremena mnogo eksploatisani mit o Orfeju, dok je drugi vezan za nacionalnu pjesničku tradiciju (tome treba dodati i dva hrvatska pjesnika: Tina Ujevića i Ivana Gorana Kovačića). Sudbina mitskog pjevača, čiji je silazak u podzemlje po umrlu dragu bio uzaludan, dodatno je povezana sa drugim kontekstom. Biografije pjesnika i njihova poezija kontekst su na kojem Miljković gradi pjesme ovog ciklusa, ali i iznosi svoje viđenje poezije. Prateći dvije pomenute intertekstualne ravni, Radivoje Mikić uspjeva da otkloni neke nejasnosti i predočava nam svoje tumačenje pojedinih pjesama ciklusa „Sedam mrtvih pesnika”, najpotpunije od svih dosadašnjih, ostavljajući čitaocima „ključ” za tumačenje preostalih.
Pored pomenutog ciklusa, predmet Mikićeve analize su i „Tragični soneti”, ciklusa „Utva zlatokrila”, kao i Miljkovićevi kritički tekstovi o pjesnicima svoje generacije, kroz koje je mnogo više iznosio svoja poetološka načela nego što je nastojao da osvijetli pjesničko djelo o kojem piše. Naprotiv, on je pokušavao, često i na silu, da svoju poetiku propiše i nastojanjima drugih pisaca, tako da ovi kritički tekstovi znatno upečatljivije osvjetljavaju njegovu poeziju, nego poeziju koju je namjeravao da prikaže „Mada su djelovi jedne cjeline, sva poglavlja u studiji „Orfejev dvojnik” pisana su i kao samostalni ogledi” - kaže Radivoje Mikić na kraju knjige. Ovi fragmenti uključeni su u jedan „obuhvatni fragment”, kako autor naziva svoju studiju, sa željom da naglasi kako ona jeste iscrpna ali nije sveobuhvatna, i kako je sagledava kao dio cjeline koju će kasnije dopunjavati, on sam ili drugi teoretičari književnosti. DRAGICA S. IVANOVIĆ
Pobjeda 19. 05. 2004. - Moderna proza
Čedo Vulević: “Bertine partiture”
Ovih dana izašla je iz štampe nova knjiga crnogorskog pisca, romansijera i akademika, Čeda Vulevića. Riječ je o zbirci pripovjedaka „Bertine partiture” napisane u duhu moderne pripovjedačke proze. „Priče se protežu od snoviđenja do nedvosmislenih uvida koji ne strepe od savremene istine. U tome je i pripovjedačeva umješnost, i stoga su njegovi likovi, osobito ženski, uvijek od neke neuhvatljive snevačke čipke, na granici između hoda po čvrstom tlu i halucinantnog lebdenja” - kaže Jovica Aćin recenzent ove knjige.
Knjigu „Bertine partiture” izdao je beogradski „Rad”, a njeno štampanje pomogla je Vlada Crne Gore.
Čedo Vulević je autor romana „Povratak predaka”, „Dušmani”, Vanredna linija”, „Makarie od Černie Gori” i „Ogrtač boje mirte".
Dnevnik - Novine i časopisi 19. 05. 2004. - Izuzetna monografija
Svenka Savić: “55 godina Baletske Škole u Novom Sadu”
Povodom 55 godina postojanja Baletske škole u Novom Sadu, objavljena je monografija-almanah koju je priredila prof. dr Svenka Savić (u izdanju “Futura publikacije” iz Novog Sada). Formata (nešto manjeg) od A4, tehnički luksuzno opremljena, sa elegantnim i jednostavnim koricama (grafička oprema Relja Dražić), uz preko 140 fotografija i drugih priloga, na 295 stranica ova knjiga prikazuje istoriju jedne od samo dve državne baletske škole u našoj zemlji. Da bi izbegla, u ovakvim prilikama, uobičajenu dokumentarističku formu nabrajanja činjenica, autorka kroz razgovore sa gotovo svim bivšim i sadašnjim direktorkama, nastavnicima i učenicima škole, toplo i prijateljski, iznosi mnogobrojne do sada manje znane podatke vezane za njihovo školovanje, umetnički rad i karijeru.
Kroz priču o detinjstvu, opredeljenju za baletski poziv, početku školovanja, omiljenim i zaslužnim nastavnicima, prvim koracima na pozorišnim daskama, porodičnom životu, priznanjima i sadašnjem trenutku, knjiga otkriva bogate živote baletskih umetnika koje smo gledali na sceni Srpskog narodnog pozorišta (SNP) o kojima publici mnogi detalji iz njihovih života i karijera nisu bili poznati. Sa posebnim pijetetom u knjizi se na više mesta navode imena i veliki doprinos osnivača, pedagoga i dugogodišnjih nastavnika škole (između ostalih Margarita Debeljak, Milena Popović, LJiljanja Mišić, Ksenija Dinjaški, Vera Fele, Smilja Ilijć, Dobrila Novkov, Biljana NJegovan).
O onima kojih više nema među živima Svenka Savić govori kroz svoje ranije objavljene tekstove ili dostupne bibliografske podatke.
Kada ovdašnji čitalac uzme ovu knjigu u ruke nelako je ostavlja dok je celu ne pročita. Napisana jednostavnim, jasnim, čistim jezikom, uz bogatstvo činjenica i bibliografskih podataka, ona drži čitaočevu pažnju do samog kraja. Onima kojima balet do tada nije bio omiljena umetnost, ili ga nisu dovoljno poznavali, autorka u samom tekstu, a i u minijaturama na marginama pojedinih stranica, nudi o njemu neke osnovne karakteristike kao i podatke o čuvenim svetski m baletskim umetnicima.
Autorka knjige, Svenka Savić, redovna je profesorka psiholingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ugledno ime u svetu nauke o jeziku i baleta – jedinstvena kombinacija jezika i jezika tela u svetu. Za četrdeset godina objavila je veliki broj stručnih radova i brojne studije, kritike, eseje o igri i plesu, pa ovom knjigom obeležava upravo taj jubilej. I sama učenica novosadske Baletske škole i članica Baleta Srpskog narodnog pozorišta (1960-1969), u vreme njegovog najizrazitijeg procvata, godinama vezana za svoju školu i pozorište, prava je ličnost za autora ove značajne monografije koja već danas ima veliku bibliografsko-dokumentarističku vrednost. Koristeći veliko iskustvo, znanje i veštinu pisanja, Svenka Savić nenametljivo daje čitaocu saznanje o tome da je poziv baletskog umetnika izuzetno težak, mukotrpan, naporan, ali opet veoma lep.
Knjiga “55 godina Baletske škole u Novom Sadu” Svenke Savić zaslužuje da se nađe u biblioteci svakoga ko u srcu nosi ljubav prema umetnosti, pre svega zbog jedinstvenog metoda kojim se predočava pola veka istorije Baletske škole u Novom Sadu – preko životnih priča umetnica i umetnika, a zatim i zbog izuzetnih fotografija onih koji su se posvetili umetničkom pozivu. KOSTA SAVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 19. 05. 2004. - Autentično svedočanstvo
Vera Jovanović: "Pavle Beljanski i Milan Konjović"
Pod zaštitnim znakom novosadske izdavačke kuće “Tiski cvet” upravo je objavljena knjiga prepiske između diplomate i kolekcionara Pavla Beljanskog (1892-1965) i slikara Milana Konjovića (1898-1993). Autorka knjige i uvodne studije o prijateljstvu i saradnji ova dva velika posvećenika slikarstva je istoričarka umetnosti Vera Jovanović koja je gotovo četiri decenije bila kustos rukovodilac Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu predano se baveći kako delom samog darodavca tako i umetnika čiji su radovi zastupljeni u zbirci. Knjiga je obuhvatila stotinak pisama koja se sada prvi put obelodanjuju, rasvetljavajući ne samo međusobne odnose Beljanskog i Konjovića nego dajući i pogled na tadašnju umetničku scenu. Pisma se čuvaju u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i Galeriji “Milan Konjović” u Somboru.
U uvodnoj studiji autorka piše o životu i stvaralaštvu Beljanskog i Konjovića predstavljajući ih kao posve različite ličnosti od kojih je svaki na svoj način bio “čovek od duha i mašte”. U pitanju su, po njenim rečima, dva vidovita i talentovana zaljubljenika u slikarstvo i muziku, dva evropska putnika i intelektualca koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi: Konjović stvarajući, a Beljanski odabirajući ostvareno. Pošto ih je obojicu poznavala i godinama sarađivala sa njima Vera Jovanović daje potpunu sliku o njima ukazujući da su bili po karakteru i temperamentu dijametralno suprotni. Beljanski zatvoren, racionalan, pedantan, uzdržan, uredan, oprezan u svemu, a Konjović pričljiv, impulsivan, komotan, otvoren, nonšalantan. Po viđenju autorke bile su to harizmatične ličnosti koje su sebe videle u izuzetnom poslanstvu na stvaranju i afirmisanju umetnosti i kulture uopšte.
Dragocenost ovoj knjizi, uz pisma, daju i autentična svedočenja Vere Jovanović o njenim čestim razgovorima, kako sa Beljanskim tako i Konjovićem, koje je predano beležila tokom rada u Spomen zbirci, a iscrpno su predstavljeni i njihovi životi. Čitaoci kroz uvodni tekst, a zatim i u prepisci mogu da prate kako je Beljanski postao kol ekcionar, kupovao slike, obilazio antikvarijate, aukcije i ateljee želeći da stvori zbirku vrhunskih umetničkih dela i kroz kakve je teškoće sve prolazio zaveštajući kolekciju Novom Sadu. Sam Beljanski u jednom od pisama kaže da je verovao da će njegova zbirka postati mali hram umetnosti koji će imati ogroman vaspitni uticaj na mnoge mlade generacije. NJegova namera je u početku bila, kako je pisao, da ova zbirka predstavlja pregled našeg savremenog slikarstva, a onda ju je ograničio na razdoblje između dva rata.U njegovoj zbirci, navodi Beljanski, nema ilustrativnog i monumentalnog slikarstva, nego se odlučivao za slike koje predstavljaju lične intimne doživljaje slikara.
U prepisci se može pratiti i Konjovićev slikarski razvoj, pripreme za izložbe, među kojim su i one priređivane u Parizu, kao i prijem na koji su nailazile njegove slike. Autorka knjige beležeći brojne razgovore sa Konjovićem opisuje da je njegovo slikanje bilo kao da naleće na platno. “Hitro se približi slici, povuče dva -tri poteza, pa se odmakne. I tako stalno, kao da se hrve s njom”. Sam je govorio da “napada” sliku kad radi. Zanimljivo je pratiti i umetnikov odnos prema slikarstvu, figuraciji ili apstrakciji (“ne idem za imitacijom, nego za kreacijom”), umetničkom podsticaju (“imam slobodu samo pred delom, pred motivom, moram da dobijem polazni šok, bez njega ne mogu”). Prepiska između slikara i kolekcionara počela je oko novčanih pitanja, ali je zatim, trajući tokom niza godina, prerasla u saradnju i prijateljstvo. Posle smrti Beljanskog, Konjović nastavlja prepisku i saradnju sa Spomen zbirkom, a uskoro, sledeći put svog prijatelja i on u Somboru osniva galeriju koja nosi njegovo ime. NINA POPOV
Politika 20. 05. 2004. - Divlji zapad
Novo iz Rada
Izdavačka kuća „Rad” iz Beograda spada u retke izdavače koji skromno promovišu svoja izdanja, možda baš zato što svojom uređivačkom politikom i izborom knjiga u jasno profilisanim i dobro poznatim bibliotekama čitaocima nudi pouzdani kvalitet i lep izbor. U nenametljivom, diskretnom odnosu „Rada” prema publici leži, možda, tajna uspeha većine njegovih knjiga: one se same probijaju do priznanja, i do književne kritike koja ih uglavnom visoko vrednuje.
„Rad” je nedavno, za prvi kvartal 2004, kako kažu njegovi urednici Aleksandra Mančić, Ivan Gađanski, Novica Tadić, Simon Simonović i Jovica Aćin, odabrao „nove knjige bez kojih biste bili siromašniji”. U jednoj od naših najboljih edicija, „Reč i misao”, u prepoznatljivo crvenim, mekim, koricama, pojavilo se čak pet dela! Tu je „Svetla komora” Rolana Barta (prevod Mirko Radojičić) koja nosi i podnaslov „Nota o fotografiji”, i koja je napisana u spomen Sartrovom „Imaginarnom”. Ovom knjigom (ilustrovanom sjajnim fotografijama), Bart je kako sam kaže pokušao da, suprotstavljajući se filmu, otkrije šta je fotografija „po sebi”. Zato se pred nama otvara divni svet doživljaja jednog umnog čoveka, koje možemo podeliti sa njim, ali ga doživeti i kao upitanost nad sopstvenim razmišljanjima o fotografiji.
Jakšić i Plutarh
U ediciji „Reč i misao” evo i priča Milete Jakšića, brata pesnika Đure Jakšića, u izboru Vase Pavkovića i pod naslovom „Svetac koji ne pomaže”. Reč je o odlično napisanim, ubedljivim pričama pisca koji je, kaže priređivač, dostojan najboljih naših pripovedača svog prelaznog vremena - Stankovića i Matavulja, Uskokovića i Sremca. Skloni da zaboravljamo i savremenike, pokušajmo da se bar na pravi način podsetimo baštine, na koju nas upućuje i ova knjiga. Sledeći naslov u ovoj ediciji je roman Žorža Pereka „Umetnička zbirka” u prevodu Jovice Aćina. Perek (1936-1982) spada, kaže prevodilac, u jednog od najboljih pisaca u francuskoj posleratnoj književnosti i dragoceni je istraživač u umetnosti pripovedanja. Ovaj kratak roman je višesmisle n i maštovit, i u njemu Perek iskazuje svoj „virtuozni dar u području fantazijske kombinatorike”. Ovim knjigama pridružuje se Plutarhov „Tesej/Romul” u prevodu Ksenije Maricki-Gađanski, čime se u „Radu” produžava linija negovanja svetske baštine. Jedan od trojice najglasovitijih starogrčkih istoričara daje nam ovde živopisne portrete dve velike ličnosti, tvorca atinske i evropske demokratije i vladara utemeljitelja jedne od najvećih svetskih imperija, kažu u „Radu”.
I, najzad, kruna prolećne serije edicije „Reč i misao”: španski nobelovac Kamilo Hose Sela i roman „Hristos protiv Arizone” u prevodu Aleksandre Mančić. Sela je jedan od najkontroverznijih španskih, i svetskih, autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989), i prema mnogim mišljenjima najveći španski pisac „posle Servantesove smrti do danas”. Malo je neverovatno, ali je istinito: ovo je prvi put da se jedno delo Kamila Hosea Sela pojavljuje na srpskom jeziku!
Bernzov poklon
Roman „Hristos protiv Arizone” je provokativan i čita se u jednom dahu. Izdavač i prevodilac su se opredelili za njega jer je tu „pročišćeno i koncentrisano ono što čitalac nauči da prepoznaje kao Selin rukopis”. A u njemu pisac pripoveda storiju o Divljem zapadu iz drugačijeg ugla, kako u pogovoru kaže Aleksandra Mančić. Junaci su ružni, prljavi, zli, u romanu ima puno seksa, nasilja i smrti pošto pisac, hladnokrvnim stavom prema užasu o kojem piše, govori zapravo o svakodnevici u raspadu. Ovaj se roman prosto mora pročitati i promisliti.
U „Radovoj” ediciji „Znakovi pored puta” objavljene su priče Enesa Halilovića „Potomci odbijenih prosaca”. Reč je o prozi mladog i darovitog pripovedača, „sa smislom za humor i tragiku ljudskih sudbina”. Priče Enesa Halilovića otkrivaju nam svežinu jezika pešterskog podneblja i mogu delovati i kao ljuta trava, i kao dobar lek. Još su se dve knjige proze pojavile u izdanju „Rada”: roman Zorana Rosića „Guahama” (pisac je rođen u Bačkoj Topoli a danas živi u Americi). Reč je o postmodernističkoj prozi, o „r omanu bez granica, i čarobnoj igri iz koje zrači neopisiva čežnja”, zapisao je urednik Petar Pjanić. Za drugu knjigu, zbirku pesama Ričarda Bernza „U vreme suše” u prevodu Vere V. Radojević, dovoljno je reći samo ovo: „Englez Srbima!” Vraćajući se staroj srpskoj narodnoj tradiciji, jedan od vodećih savremenih engleskih pesnika našem narodu nudi na poklon svoje stihove. U vreme kada veliki deo sveta od nas okreće glavu, od ovog pesnika valja se učiti i poeziji i ljudskom. Čime darovan može uzvratiti? Onim što je pesniku najvažnije: čitanjem.
I, najzad, tu su dve nove knjige o prevođenju, iz jedinstvene edicije u našoj kulturi - „Prevođenje i mišljenje” - koju „Rad” objavljuje zajedno sa Alternativnom akademskom obrazovnom mrežom. Prva je „Beda i sjaj prevođenja” (dvojezičko izdanje) Hosea Ortege i Gaseta u prevodu Aleksandre Mančić, i „Od poetike prevođenja do lingvistike prevođenja” u prevodu Bojane Anđelković i Zorane Đaković. Obe knjige su nezaobilazne za sve koji se bave ili žele da se bave prevođenjem. A. CVIJIĆ
Vreme 20. 05. 2004. - Amsterdamska terapija
Dubravka Ugrešić: “Ministarstvo boli”
Dubravka Ugrešić jeste pisac, zapisivač, dijagnostičar analitičar Boli, jedan od retkih koji su kontinuirano, svojom tekstualnošću, sposobni da uvere čitaoca da uistinu znaju o čemu govore kada govore o njoj
"Egzilantski" opus Dubravke Ugrešić već je pozamašan, i kao da se razgranava nekim logičnim tokom – s tim da ono što je "logično" nikako ne znači nužno i da je uobičajeno, barem ne u kulturama balkanskog Potkontinenta. Roman "Američki fikcionar" bio je, dakle, svojevrsni emigrantski šok koridor; "Kultura laži" pronicljivi osvrt na ono što je spisateljica, napustivši "ove prostore" ostavila za sobom; "Zabranjeno čitanje" pogled u drugu stranu privlačnog narativa o liberalno-trržišnom raju, ispisan rukom književnice koja možda nije kadra, a svakako nije voljna da piše po pravilima industrije bestselera; roman "Muzej bezuvjetne predaje", pak, početak je svođenja računa sa ovim Ovde, onim Tamo i svim onim između, intimno preispitivanje i bolno "okasnela" porodična hronika koliko i još jedan gorki pogled na pustoš naših Postživota, koje smo počeli da životarimo valjda onog trenutka kada je opalila prva puška u jednom kanibalskom ratu za koji smo otkad znamo za sebe učeni i uveravani da je posve nemoguć, nezamisliv, da sam po sebi, kao "žanr" čak, pripada nekim drugim, dalekim i egzotičnim ljudima i predelima, ili pak nepovratu Mračne Prošlosti.
Roman "Ministarstvo boli" (Fabrika knjiga, Beograd 2004.) prirodno se nadovezuje na prethodni, mada nikakve klasične fabularne "kopče" tu nema, niti je neophodno iščitavati ih redosledom kojim su pisani. Spisateljica je svoju glavnu junakinju Tanju Lucić smestila u Amsterdam devedesetih, dakle u grad u kojem je i autorka proživela najveći deo svog (uslovno) dobrovoljnog egzila. I taj i mnogi drugi detalji upućuju na autobiografsku potku, ali insistiranje na takvom čitanju bilo bi površno i jalovo ne samo "u principu", nego i zato što bi vodilo na pogrešan trag, a obaška i nema nikakve hasne od njega. Zato na početku knjige i stoji upozorenje slično onima n a starim, dobrim filmovima, onima koja predostrožno tvrde da je "svaka sličnost sa stvarnim događajima slučajna", to jest – kako spisateljica kaže – da su svi likovi i događaji izmišljeni, a čak ni grad nije previše stvaran…
Tanja Lucić je profesorka izumrle srpsko-hrvatske, eksjugoslovenske ili tako već nekakve atlantiđanske književnosti, a na svojoj je slavističkoj grupi – koja samo što nije uništena, tj. humano raseljena po etničko-novojezičkim kriterijumima – okupila mlade ex-Yu brodolomce svih fela, mahom one utekle u Amsterdam od Ludila i njegovih posledica, što nipošto ne znači da su sami na njegovo zračenje posve imuni, da Mrakobjes ne čuči i u nekima od njih, čekajući pogodnu priliku. Svesna frustrirajuće apsurdnosti situacije u kojoj su se zajedno našli, Tanja naziva svoje studente rekonvalescentima – ne izmičući ni sama toj definiciji – i umesto štreberskog i blaženo vankontekstualnog "obrađivanja zadatog programa" upušta se u razmatranje, propitivanje, neretko galgenhumorno re-inventiranje jedne Propale Civilizacije u kojoj su svi proveli svoje dotadašnje živote, one odživljene do Velikog Praska, u jednoj blaženo aistorijskoj "majčinskoj" zaštitnoj opni Utopije. Ovo katalogiziranje pluskvamperfekta može imati terapijsko dejstvo, ali ono takođe otvara i jedva zatvorene priče, grebucka neke još krvave podlive. Zato se ove seanse ubrzo "raspadaju" i potom transformišu u nešto drugo, a Dubravka Ugrešić vešto koristi Tanjine (van)nastavne aktivnosti da ovim mladićima i devojkama udahne život, da ih učini punokrvnim likovima sa istinskim Pričama, a ne tek manekenima spisateljičinih ili pak njojzi suprotstavljenih "ideja" i "stavova". Komponujući roman kao složenac iskaza u ich-formi njene naratorke i pismenih radova studenata, "šarajući" od Amsterdama do Zagreba i nazad, izlistavajući kaleidoskop gubitničkih i nesnađenih likova koji se jedva drže da se ne raspadnu (a neki se bogme i raspadnu, gromoglasno...), nenametljivo esejizirajući o Amsterdamu kao jednom od mogućih oličenja onog Zapadnjačko g Drugog u očima mukom priteranog Balkanca ili Orijentalca, razvijajući jednu "bolesnu" ljubavnu priču koja je takva kakvom je zato što drugačija (više!) nije ni mogla da bude, autorica "Ministarstva boli" ne dopušta da joj se pozamašan tekst od preko tri stotine štampanih strana makar na trenutak zamori, da izgubi pažnju čitaoca iole zainteresovanog za prozu koja nije deo produkcije sistematskog zaborava i (saučesničkog?) prekrivanja Zla frivolnošću. Drugim rečima, Dubravki U. iznova polazi za rukom da narativno i esejističko (i) u ovom romanu ispreplete na takav način da to ne škodi ni jednom ni drugom; ona, dakle, daje priči pričino, i ne dopušta da joj se roman pretvori u ja-da-vam-kažem lamentaciju bilo koje vrste. Naprotiv, "Ministarstvo boli" umnogome podseća na ponajbolji autoričin roman "Forsiranje romana-reke" upravo po tome što je autorka – naročito pred kraj romana, u njegovom dramatičnom razrešenju – iznova pokazala kvalitete rasnog pripovedača, što je vrednost koju ponekad zaboravljaju i oni koji je "vole" i oni koji je "ne vole" zbog njenog svetonazora, zbog stavova iskazanih u knjigama ili izvan njih. E, sad, to što je nekuda nestalo one razoružavajuće vedrine koja je krasila "Forsiranje", i što je na njeno mesto uskočila rezignacija – hja, to je valjda neumitni upliv Istorije na književni tekst…
A kakvo je to ministasrstvo iz naslova, ima li tako nečega u pitomoj Holandiji, negde između sireva i drvenih klompi, ili između hašiša i crvenih fenjera? To je ime sado-mazo kluba za koji neki od Tanjinih studenata šiju odeću i razne kreativne kožne rekvizite. No, "ovde", u poludivljim predelima iz kojih su došli, Bol nema svoje ministarstvo, valjda zato što su sva njena, zato što su sva radila na njenom impresivnom širenju. I ta je Bol okosnica jednog osećanja sveta koje mnoge od nas neće nikada napustiti, iako bismo mi njega možda rado napustili, samo nas niko ništa ne pita. I Dubravka Ugrešić jeste pisac, zapisivač, dijagnostičar analitičar te Boli, jedan od retkih koji su kontinuirano, svojo m tekstualnošću, sposobni da uvere čitaoca da uistinu znaju o čemu govore kada govore o njoj. TEOFIL PANČIĆ
Vreme 20. 05. 2004. - Zašto divljaci ratuju?
Pjer Klastr: "Arheologija nasilja"
Kako biste opisali razliku između Divljaka i čoveka civilizacije? Čovek civilizacije je beo, Divljak nije. Civilizovani nose cipele, necivilizovani hodaju bosi.
Divljaci razmenjuju žene kao poklone, dok u civilizaciji žene razmenjuju muškarce. Divljak ume da prezalogaji pripadnika svoje vrste, čovek civilizacije to uglavnom izbegava. U civilizaciji se veruje u bogove, u divljini u đinđuve. Civilizovani se ljudi ubijaju sve sofisticiranije, dok je kod Divljaka ubijanje i dalje na prilično niskom nivou. Primitivna društva žive u oskudici, civilizovana u izobilju. Zbog toga Divljaci ratuju da bi se dokopali hrane, plodne zemlje i plodnih žena, dok se u civilizacijama ratuje zbog nafte i sporta radi. Divljak živi u savršenom skladu s prirodom, dok je čovek civilizacije od prirode otpao kada je otkrio kulturu. Spisak brižljivo negovanih predrasuda o Divljaku – koje su, naravno, podsticajno delovale na retuširanje slike o nama samima (civilizovanima, to jest) – ogroman je. Veliko i uticajno delo Žan-Žaka Rusoa, recimo, nastalo je na krajnje sumnjivom znanju o Divljaku, dok je Tomas Hobs inspiraciju za svoju jednako uticajnu teoriju o prirodnom stanju kao ratu svih protiv sviju umnogome crpeo iz predstava o ustrojstvu primitivnog društva. Teško je reći u kojoj su meri etnologija i antropologija oblikovale, a u kojoj meri razbijale predrasude, ali je nesumnjivo da je francuski antropolog Pjer Klastr razrušio ne samo silesiju učenošću i naučnom metodom podgrađenih predrasuda, nego je udario na same nereflektovane postavke etnološko-antropoloških konstrukcija o primitivnom čoveku. Pisac danas već klasičnih dela Društvo protiv države i Pitanje moći u primitivnim društvima, intelektualac koji se smatra utemeljivačem metodološkog anarhizma i anarhističke antropologije, Klastr je svakako jedan od najsamosvojnijih antropologa dvadesetog veka, pre svega zbog filozofskog talenta da u šarenom mnoštvu empirijskih nadražaja uoči prostor u kojem glavnu reč treba prepustiti pojmu.
Neveliki tekst Arheologija nasilja. Rat u p rimitivnim društvima briljantan je primer Klastrove teorijske maštovitosti i snažne filozofske inspiracije. Uprkos ubedljivim pokazateljima da je rat pripadao biću primitivnih društava, da je ratnički fenomen univerzalan "bez obzira na društva o kojima je reč, bez obzira na njihovo prirodno okruženje ili način socioekonomskog organizovanja" (str. 49), on u etnološkom diskursu nije dostigao univerzalno važenje: rat ne pripada prvom redu eksplikativnih principa poput, na primer, lova, razmene ili proizvodnje. U odgovoru na pitanje zašto se i kako to dogodilo, Klastr najpre kreće u dekonstrukciju kanonskih etnoloških gledišta: 1) naturalističkog stanovišta koje nasilje razumeva kao prirodnu datost ukorenjenu u biološkom biću čoveka, pa se agresija, kao prirodni impuls, jednako izražava u lovu i ratu, 2) ekonomskog stanovišta koje polazi od pretpostavke da su primitivna društva, zapravo, društva oskudice, 3) stanovišta razmene koje rat tumači kao neuspelu trgovinu: tamo gde zakaže razmena vodi se rat.
Naturalističko stanovište Klastr razara u, na trenutke, gotovo urnebesnom poigravanju nereflektovanim materijalom ("ako je rat lov, onda je rat lov na čoveka; u tom slučaju bi lov morao biti rat protiv bizona", str. 25). Primitivni rat, primećuje Klastr, ništa ne duguje lovu. Svojom univerzalnošću on ne ukazuje na prirodu, nego na kulturu. Ekonomskom stanovištu Klastr suprotstavlja istraživanja koja jasno pokazuju da su, u najvećem broju slučajeva, primitivna društva bila ekonomski samodovoljna, iz čega izvodi zaključak da nije oskudica ono što plemena navodi na rat. Ako, pak, uzrok rata nije u ekonomskoj sferi, možda bi se mogao potražiti u politici, sugeriše autor. Najzad, stanovište razmene Klastr dekonstruiše tako što pokazuje da je trgovina vođenje rata drugim sredstvima, odnosna da je učinak politike primitivnih društava. Razmena žena je, recimo, način da se učvrste savezničke, a ne ekonomske spone sa drugim plemenima ("... pošto su nam saveznici potrebni, bolje je da oni budu zetovi", str. 86).
Vrh ovna vrednost plemena jeste nezavisnost, a ključni problem kako tu nezavisnost očuvati u jakoj konkurenciji sa drugim, u očuvanju nezavisnosti jednako odlučnim plemenima. "Za svaku lokalnu grupu sve druge grupe su stranci: figura stranca potvrđuje, za svaku određenu grupu, ubeđenje u sopstveni identitet kao jednog samostalnog Mi" (str. 89). Svaki Drugi je, zato, stranac, a stranac je potencijalni neprijatelj. Na delu je čisto politički rezon, u igri su političko-strateški interesi savezništva i ratovanja, sklapanja primirja i započinjanja novih ratova. Primitivno društvo u svom primitivnom konzervativizmu nastoji da očuva jedinstvo zajednice, svoje nepodeljeno biće, homogeno društveno telo, zajedničko Mi. Unošenje novina u takvu jednu zajednicu treba sprečiti na svaki način – jer svaka novina može da dovede do podele – što znači i ratom, a poštovanje zakona predaka način je iskazivanja lojalnosti zajednici, čime se učvršćuje nedeljivost. Rat je, dakle, kao "spoljna politika primitivnog društva" u direktnoj je vezi sa njegovom unutrašnjom politikom. Utoliko se može reći da je ratno stanje, u primitivnim društvima, permanentno. Na poslednjim stranicama teksta Klastr ispisuje tekst koji bi, ne oklevajući, istog trenutka potpisao i najkontroverzniji mislilac rata u dvadesetom veku, Karl Šmit: "Nije stvarnost oružanog sukoba – borbe, suštinska, već postojanost njegove mogućnosti, stalno ratno stanje koje sve zajednice drži u ravnopravnoj različitosti."
Ako su opisi tehnologije ratovanja primitivnih društava nekoga podsetili na zbivanja u Srbiji za vreme Miloševićevog vakta, onda su implikacije i pouke teksta Pjera Klastra pale na pravo tle. IVAN MILENKOVIĆ
Večernje novosti 21. 05. 2004. - Buntovnik s razlogom
Čarls Bukovski: "Post office"
DA BI se bolje shvatio značaj stvaralaštva američkog pisca Čarlsa Bukovskog (1920-1994), a naročito njegov roman "Post Ofice" ("Pošta"), koji naš list objavljuje iduće srede u biblioteci "Novosti", najbolje je da se prelista dvadesetomna Enciklopedija "Britanika" koja na više strana i u nekoliko odrednica sadrži priče o bit generaciji i bitnicima u SAD! Ovaj pisac, zajedno sa Alenom Ginzbergom i DŽek Kerouakom, postaje simbol književnog "opozicionog" pokreta u velikoj prekookeanskoj zemlji šezdesetih godina prošlog veka, u vreme početka "potrošače ere". Bio je i trn u oku ne samo čitavoj tamošnjoj eliti, nego i vođama demokratske i republikanske stranke velike zemlje demokratije.
Godinu dana pre majskih događanja 1968. u Evropi, u SAD će započeti potresi, a Bukovski će biti simbol svih onih koji su u potpunosti nipodaštavali načela i vrednosti američkog sistema, negujući kult siromaštva, individualizma, korišćenja droge, opijanja i slobodnog seksa.
Glavni junak "Pošte" ("Post Office" u SAD objavljen 1971) Henri Kinaski (može se reći da je to pisac), zapošljava se kao pismonoša u američkom gradiću. Već na početku romana, junak će doći u sukob sa šefovima pošte, biće kažnjavan, otpuštan, a on će im se uvek suprotstavljati izvrgavajući ih na sve načine. Razbesneće se naročito kad mu pretpostavljeni kaže: "Nema ničeg lepšeg od mirisa dobrog čistog znoja, ali nema ničeg goreg od smrada ustajalog znoja".
Ovog pisca knjiga "Bludni sin", "Zabeleške starog pokvarenjaka", "Priče o običnom ludilu", "Žene" - obožavali su ljudi sa margina. Kada je gazdarici kod koje je stanovao rekao da je napustio poštu (on je, zaista, bio poštar), ona je dreknula: "Napustio si poštu? Ti si lud! Takav posao!" "Povremeno bih se", pričao je kasnije jednom novinaru, "pitao šta sam to uradio, nisu li možda svi oni u pravu. Kad sam odlazio, kolege poštari su me pitali, šta sada nameravam, hoću li ići na trke da se kladim, na šta sam mu odgovorio da to bezmalo svi rade i da je to za glupe. Mene čeka nešto pametnije, dodao sa m na kraju. Oni nisu znali da imam pisaću mašinu. Imao sam sreće", reći će Bukovski.
A baš u romanu, crnim slovima podvučena je zapovest šefa pošte: "Znajte, moramo da smanjimo budžet! Znajte, svako pismo koje ubacite - svake sekunde, svakog minuta, svakog sata, svakog dana, svake nedelje - svako pismo koje ubacite prekovremeno pomaže da dobijemo - Ruse!". Bilo kojem srpskom starijem čitaocu (da ne pominjemo Ruse, jer je to bolno vreme "hladnog rata"), ne preostaje ništa drugo nego da se nasmeje do iznemoglosti. Kako je svet sličan, i ovaj blizak i onaj dalek!
Za roman "Post Office", koji je još 1988. objavio "Rad" u biblioteci "Reč i misao" u prevodu Dušana Lazarevića, Milan Vlajčić u pogovoru piše: "Godine borbe za ekonomski opstanak unutar birokratskih stega kalifornijske pošte, ovde je uokvireno pravilnikom. Kinaski je u neprekidnom procepu između ubitačnih zahteva službe i sopstvenih "podzemnih" sklonosti, koje ga neprekidno odvlače u poziciju društvenog marginalca i ciničnog izopštenika."
Po mišljenju nekih američkih kritičara, koji su posle smrti Bukovskog "iz novog ugla" počeli da tumače njegovo stvaralaštvo, ovaj pisac (mada su ga ranije svi gurali u bitnike) nikada nije napustio dobrovoljni status "književnog i ljudskog usamljenika". I dok je bio živ, izjavljivao je da slavu veoma teško podnosi. On je to postigao radom koji je voleo ne onim u pošti, već pisanjem…
POHVALE ČITALACA
NA pitanje novinara italijanske "Republike" 1981, zašto ga smatraju antiintelektualcem, Bukovski je odgovorio: "Najčudnije je što najveći deo pisama koje dobijam potiču od ljudi koji su u ludnicama i zatvorima. A svi oni pominju moj život, sve su to ljudi u nevolji, koji mi kažu isto: 'Isuse, da li je moguće da si sve to prošao i da si još živ? Pa, ako je tako, onda mogu i ja!' A to mi se dopada. Volim da primam pisma od ljudi iz ludnice i zatvora. Ne volim univerzitetske profesore…" DUŠAN STANKOVIĆ
Politika 21. 05. 2004. - Dopisivanje Sterije
Miroslav Josić Višnjić: “Roman bez romana”
Već naslovna strana nove knjige „Roman bez romana” Miroslava Josića Višnjića, koja je objavljena u beogradskoj „Narodnoj knjizi”, rečito govori o slojevitom romanesknom sadržaju i o duhovnom trouglu Jovana Sterije Popovića, Karađorđa i Josića Višnjića.
O vezi ove knjige sa Sterijinim delom i srpskom tradicijom govorio je urednik izdanja Gojko Tešić.
- „Roman bez romana - sireč častica treća” knjiga je Miroslava Josića Višnjića kojom je on dopisao i „prepisao” Jovana Steriju Popovića i njegov istoimeni roman. Josićeva knjiga jedno je od onih omamljujućih proznih „Šeherezadinih tkanja” u čijoj je osnovi istorijski sveobuhvat srpskog naciona i jedna od najlepših apoteoza srpskom jeziku i njegovom istorijskom hodu. Kao vinaverovska i kostićevska pohvala jezikotvorstvu, Josićev „Roman bez romana” blistava je polemika sa uništiteljima tradicije i priča o lepotama slavjanoserbskog i crkvenoslovenskog, o kulturnim tekovinama srpskog naroda, naglasio je Tešić.
Miroslav Josić Višnjić, duhovito nazvan Miroslav Sterija Popović, rekao je sledeće: - „Roman bez romana” je knjiga posvećena Jovanu Steriji Popoviću, piscu prvog modernog srpskog romana, koji je za života objavio njegovu prvu časticu, posmrtno je štampana druga, a ja sam napisao treću. Međutim, moja knjiga je simfonija stilova, jezika, tonova, tema, boja, osećanja, zvukova fragmenata, metafora, kovanica, ideja, a u životopis junaka upisani su događaji od Prvog srpskog ustanka, preko dva svetska rata do bombardovanja Srbije i rušenja njujorških kula "bliznakinja”.
Politika 22. 05. 2004. - Između patrijarhalnosti i modernosti
Lazar Vrkatić: “Pojam i biće srpske nacije”
Okretanje prošlosti, i to onoj koja realno nikad nije postojala; iluzija o vlastitoj izabranosti i u isto vreme žrtvi istorije; nulta tačka kao uvek polazna tačka razvoja - otvorili su pitanje o dovršenosti procesa konstituisanja srpskog naroda u modernu zajednicu, kao zajednicu svesti, a ne krvi
Knjiga „Pojam i biće srpske nacije”, čiji je autor univerzitetski profesor Lazar Vrkatić (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2004), preporučila sam za objavljivanje, a zajedno sa akademikom Aleksandrom Firom i profesorom Miomirom Jakšićem predstavila javnosti. Ta dvostruka čast obavezivala me je ne samo na njeno pažljivo čitanje, nego i na procenjivanje njenog mesta i značaja u ovom vremenu kada srpski narod svodi istorijski bilans: dvesta godina od početka stvaranja moderne države i kraj Jugoslavije kao jedne od više država u kojoj je srpski narod živeo u protekla dva veka, i u kojoj njegova elita, takođe, nije našla zadovoljenje svojih težnji.
U pokušaju da pomenuti bilans analizira, Lazar Vrkatić je ostvario svojevrsni poduhvat. On je pratio razvoj srpskog naroda od ustanka 1804, do sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Ovaj period koji bezmalo predstavlja čitavu istoriju srpskog naroda u moderno doba Vrkatić je posmatrao u okviru teorije moderne nacije i države. Upravo takav pristup mu je omogućio da uoči ono što događajna istorija nije u stanju - zakonitosti koje važe za konstituisanje u modernu naciju svakog naroda, pa i srpskog.
Lazar Vrkatić reaguje na interpretacije toga razvoja kao teoretičar prava i filozof. Svuda oko njega je neznanje; nadmoć mita nad naučnom spoznajom realne prošlosti; trijumf paraistoriografije sa nužnom neodređenošću pojmova i relativizacijom istorijskog vremena, što sve objektivno vodi instrumentalizaciji prošlosti i postavljanju iracionalnih ciljeva. To je stanje koje je karakteristično za graničnu epohu razvoja u modernu naciju svakog naroda.
Strah od gubljenja identiteta
Hegel je takvu epohu u isto riji nemačkog naroda opisao na sledeći način:
„Za našu sadašnjost imaju više značaja istorija Hrista, Jerusalim, Vitlejem, rimsko pravo, pa čak i Trojanski rat, nego događaji o kojima se govori u Nibelunškoj pesmi i koji za našu nacionalnu svest predstavljaju samo jednu povest koja je nestala kao da je nije ni bilo. Pokušaj da se od tako nečega, još i sada stvori nešto nacionalno, pa čak i neka narodna knjiga, predstavljaju najtrivijalniju nameru, lišenu svakog smisla. U danima, naizgled, ponovo usplamtelog mladićkog oduševljenja, to je bio znak starosti jednog vremena koje je, približavajući se smrti, ponovo postalo detinjasto i koje se okrepljivalo na onome što je izumrlo, pa je moglo očekivati da će i drugi u tome uživati kao u nečem sadašnjem.“
U tom stanju našao se srpski narod na kraju XX veka. Globalne promene, još jednom, pojačale su u njemu strah od gubljenja identiteta, ali i osećaj deficita materijalnih i intelektualnih potencijala za susret sa vrednostima i merilima drugih civilizacija i kultura. Okretanje prošlosti, i to onoj koja realno nikad nije postojala; iluzija o vlastitoj izabranosti i u isto vreme žrtvi istorije; nulta tačka kao uvek polazna tačka razvoja - otvorili su pitanje o dovršenosti procesa konstituisanja srpskog naroda u modernu zajednicu, kao zajednicu svesti, a ne krvi.
Razvoj srpskog naroda u protekla dva veka Vrkatić vidi kao sukob patrijarhalnosti i modernosti koji otežava njegovu kulturnu integraciju i stvaranje dovršene države. U Srbiji, prevođenje „iz patrijarhalnog u moderno biće“ izvršeno je pod uticajem konzervativne ideje, a među Srbima-Prečanima - pod uticajem liberalne ideje. Ilija Garašanin i ustavobranitelji stavljali su težište na institucije, oslanjali se na vojsku i policiju i pripremali teren za autoritarni tip vladavine. Srbi Prečani imaju drugačiji i samostalan razvoj. Oni „izlaze iz patrijarhalnog momenta svoje istorije s razvojačenjem Vojne krajine i... prisilom istorije bivaju prinuđeni da se postave kao građanski elemenat”. U držav i koja politički nije njihova, oni „razvijaju sferu zasebnosti, sferu privacije”, a to „ne može biti ništa drugo, nego građansko društvo”.
Patrijarhalne vrednosti
Odnos između patrijarhalnosti i modernosti u Srbiji bio je uvek u korist patrijarhalnosti. Vrkatić to tumači osobenostima srpskog patrijarhalizma. Jednu od tih osobenosti vidi u pravoslavlju kao mešavini paganstva i hrišćanstva. Uporište za tu tvrdnju nalazi i u Veselinu Čajkanoviću, koji je 1911. godine pisao:
„Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je isto tako apatična ili fetiš. Naši pogrebni ili svadbeni običaji preneseni su, nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kad se sve sabere, mi imamo ne pravu religiju nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost na koju se mnogi tuže?“
Drugu osobenost srpskog patrijarhalizma Vrkatić nalazi u socijalnom egalitarizmu. Seljački narod koji nije poznavao aristokratiju i u kome je dominirao mali posed predstavljao je onaj humus na kome su i u XIX i u XX veku nastajale antiliberalne i antikapitalističke ideologije po definiciji antizapadne, a učvrstila se ideologija narodne države. Na patrijarhalnoj matrici zakonito se obnavljao autoritarni tip vladavine. Svi su se vođi „pozivali na direktnu vezu s narodom i bili su u pravu, jer je autoritarnost njihove vladavine bila u saglasju s osnovnim vrednostima običnog sveta”. Nestanak porodične zadruge nadomestila je država kao zadruga. Drugim rečima: „Mesto patrijarhalne vrednosti morala se postaviti autoritarnost, kao ono što drži porodicu na okupu... Kao što je u porodici, tako je u celini praktičnog života: autoritarni odnos zamenjuje staru istinitu patrijarhalnu vezu“.
Pomenutim osobenostima srpskog patrijarhalizma Vrkatić tumači i činjenicu da je „srpska nacija... verovatno najpatrijarhalnija nacija i danas”, to jest i posle dva veka svog razvoja u moderno doba. Em ancipacija od patrijarhalnih vrednosti shvatana je kao gubljenje identiteta. A da bi se tako shvaćen identitet odbranio, on je morao postati dominantan u celom srpskom narodu, i među Srbima Prečanima, ali i poništavati druge identitete. To je ubrzavalo emancipaciju drugih jugoslovenskih naroda i objektivno vodilo fragmentaciji jugoslovenske države.
Sa Vrkatićevom analizom razvoja srpskog naroda u protekla dva veka i sa bilansom toga razvoja na kraju XX veka mnogi se neće složiti. Moguće je i ignorisati knjigu „Pojam i biće srpske nacije”. Ništa od svega toga, međutim, neće eliminisati pitanja koja ona otvara. LATINKA PEROVIĆ
Pobjeda 22. 05. 2004. - Prvi roman iz Šmitove "Trilogije nevidljivog"
Erik Emanuel Šmit: "Oskar i gospođa u ružičastom mantilu"
Zbog pravih knjigoljubaca, izdavačka kuća "Laguna" prihvatila se zdatka da objavi "Trilogiju nevidljivog" francuskog pisca Erika Emanuela Šmita, koja je prvo osvojila francusku čitalačku publiku, a zatim krenula u trijumfalan pohod na cio svijet.
Čitaocima je sada ponuđena novela ili kraći roman "Oskar i gospođa u ružičastom mantilu", a zatim slijede "Milarepa" i "Gospodin Ibrahim i cvjetovi iz Kurana".
Svaka od novela je objavljena kao zasebna cjelina i u razmaku od nekoliko godina, a posvećene su jednoj od tri monoteističke religije ş hrišćanstvu, islamu i judaizmu.
Šmit (44) je postao poznat u Evropi kao pozorišni pisac i već je dobio nagradu Francuske akademije za svoj cjelokupni dramski opus. U njegovim komadima i u njihovim televizijskim i filmskim adaptacijama igraju najveće zvijezde kao što su Žerar Depardije, Donald Saterlend, Klaus marija Brandauer ili Fani Ardan. U "Oskaru" pisanom u epistolarnoj formi tema je hrišćanstvo, ali pored promišljanja o vjeri, to je topla, potresna priča, bez jefitne patetike o destogodišnjem dječaku Oskaru, koji se iz bolnice obraća pismima Bogu.
Njemu u bolnici pravi društvo baka Ruža, i ona, znajući da Oskar ima samo nekoliko dana života, predlaže da svaki naredni računa kao 10 godina i tako ih opiše.
Svako pismo (14) opisuje od budućih perioda u životu Oskara, kako ih je on zamislio iz perspektive destetogodišnjaka, što znači da u njima ima naivnosti, dječijeg smisla za humor prerane zrelosti i neke duboke mudrosti.
Knjiga je u formi monodrame doživjela niz izvođenja na mnogim evorpskim scenama.

Pobjeda 22. 05. 2004. - Agonija ljubavnog fluida
Irvin Jalom: "Kada je Niče plakao"
Austijanac i profesor psihijatrije Univerziteta Stanford, Irvin D. Jalom, poznat je po nekoliko značajnijih udžbenika iz psihijatrije među kojima je i bestseler "Teory and Practice of Group Psichoterapy". Knjiga "Kad je Niče plakao", po njegovim riječima je roman o opsesiji koja je zavladala glavnim protagonistima romana, velikim Fridrih Ničeom i Jozefom Brojerom, austrijskim doktorom i vjesnikom moderne psihijatrije. Radnja se dešava 1882. godine, nakon Brojerovog liječenja Berte Papenhajm (Ana. O). Tu agoniju ljubavnog fluida u romanu preusmjerila je iznenadna pojava Lu Salome, odnosno fatalna opsesija Ničeovog Erosa koja se pojavljuje zabrinuta za njegovo zdravlje, iscrpljeno migrenama, samoćom i suicidnim namjerama. Salome pronalazi Brojera i skrivajući od znanja Ničea, opčinjava ga svojom ljepotom i nagovara ga da primi Ničea na liječenje. Brojer postaje posljednja šansa filozofu čije riječi tek treba svijet da čuje, govorila je Salome. Nakon pristanka da primi Ničea u svoju ordinaciju, započinje najsnažnija čar ove knjige, a nju pokreću impulsi razgovora koji slijede između njih dvojice. Ispostavlja se da pacijent nije Niče, već postaje doktor Brojer.
Sigmund Frojd, mladi student koji u knjizi dijaloški namiguje ingeniozne misli, sa druge strane ordinacije ostaje samo učenik pomalo uplašenog Brojera, koji sada pokušava da se odupre takvom statusu Ničeove dekonstrukcije.
Iza atmosfere fikcije koja je helijum ovog djela, očuvana je istorija susreta Ničea i Lu Salome kod njihovog prijatelja Paula Rea, proljeća 1882. godine. Poznat je takođe ljubavni odnos koji se probudio nakon tog susreta, pa su sva pisma u ovom romanu zapravo autentična Ničeova priznanja te ljubavi, pretvorena u "privlačnu mržnju" kojoj je dugo robovao. Uticaj njegove sestre Elizabet je takođe prikazan ovom knjigom, te čitalac jasno uviđa da je i ona bila razlog njegove višegodišnje depresije, odnosno udaljenosti od voljene Salome. Niče, impozantni filozof "Volje za Moć", 1889. godine je nepovratno zarobljen progresivnom paralitičko m demencijom, formom tercijalnog sifilisa, čiji je smrtonosni kolaps uslijedio davne 1900. godine.
Dinamičko strujanje zanimljive naracije zaslužno je takođe i Irvinovom pohađanju kurseva o Ničeu, fenomenologiji i njemačkoj klasičnoj filozofiji na Univerzitetu Stenford, pa je realistični dojam literalnog susreta sa velikanima Beča dodatan razlog čitanja ove sjajne i nezaboravne knjige. VUKSAN VUKSANOVIĆ

Pobjeda 22. 05. 2004. - Sudar različitih svjetova
Andre Djubus: "Kuća peska i magle"
Roman o emigrantima, njihovom vječitom nesnalaženju u novim svjetovima, pod nazivom "Kuća pijeska i magle" američkog pisca Andrea Djubusa , prvi je roman ovoga pisca objavljen kod nas. To je priča o preklapanju i sudaru različitih svjetova, o iluzijama i neostvarenim snovima ljudi koji ne pripadaju domovini, ali ni novom svijetu u kojem žele da žive. Roman "Kuća pijeska i magle" objavila je novosadska kuća "Stylos" u prevodu Milice Karanov.
U ovom uzbudljivom romanu, gotovo nepodnošljive napetosti, tri ranjive, a ipak odlučne osobe bivaju opasno upletene u neminovnu krizu koja se stalno uvećava. Naime, ovaj roman otkriva sudbinu bivšeg oficira Behranija iz Irana, kapetana vojske, koji je sa porodicom stigao u Ameriku. Novac koji je uštedio u svojoj zemlji, iz dana u dan sve se brže topi, pa je, nekada slavni vojnik, primoran da radi kao raznosač đubreta. Behranija ni u tim uslovima nije prestao da sanjari o boljem životu i kupovini kuće, kao simbolu ostanka na novom tlu, gdje bi se, najzad, smirio sa porodicom, sinom i ženom.
Drugi lik je Keti Nikolo, problematična mlada žena kojoj je kuća sve što joj je ostalo i koja se po svaku cijenu trudi da joj jedva stečena stabilnost ne izmakne. Tu je i Šerif Lester Berdon, inače oženjen čovjek, koji na interesantan način shvata da se, zapravo, zaljubio u Keti, pa postaje opsjednut nagonom da joj pomogne kako bi se što lakše izborila za pravdu.
Naizgled nevažna, administrativna greška kasnije uzrokuje vrlo komplikovane odnose između Behranija, njegove porodice, i žene koja je vlasnik te kuće. Kuća, koja svakom od njih znači mnogo, je za njih slamka spasa i znak da su još živi. Tako, zbog te male građevine, smještene na jednom od kalifornijskih brda u blizini San Franciska, kraju koji je često obavijen maglom, zbog nesposobnosti da razumiju jedni druge, roman se završava tragičnim ishodom. Ova knjiga je, prije svega, priča o neravnopravnosti ljudi, ali i o iskustvima "drugih" Amerikanaca, pridošlica, koji se rjeđe pojavljuju u javnosti sa svojim, naizgled, "ma lim" problemima. Naime, ti "drugi" Amerikanci su ljudi koji su već izgradili svoje nove živote i nove sudbine. To najbolje ilustruju Behranijeve riječi kada kaže: "Šta da ja kažem svojoj kćeri? Molim te, nemoj da me prezireš zato što više nijesam na visokom položaju. Da joj kažem da ja nijesam kriv što naše društvo više ne postoji? Da nijesam kriv što se u Americi cijeni samo novac".
Kombinujući goli realizam sa dubokim saosjećanjem, "Kuća pijeska i magle" označava pojavu novog snažnog glasa u američkoj književnosti. Ovaj roman, neobične pripovijedačke snage i stilske ljepote, pisan je preplitanjem nekoliko jezičkih varijanti, od akademskog engleskog do slenga, što je zahtijevalo i veliku prevodilačku umješnost. Knjiga je odmah po izlasku postala prava senzacija - kritičari su naglašavali snagu riječi i emocija, a postala je bestseler u trenutku kada ju je Opra Vinfri izabrala za "Klub knjige" i pozvala njenog autora u svoj šou.
Po romanu "Kuća pijeska i magle" prošle godine snimljen je istomeni film. Vadim Perelman, inače uspješan reditelj reklama, bio je još uvijek daleko od Holivuda kada se susreo sa knjigom na rimskom aerodromu. Pročitao ju je u toku leta preko Atlantika i znao da će mu se karijera promijeniti jer je osjećao da tu priču mora da ispriča. Perelman potpisuje režiju ovoga filma, a sa Djubusom je uradio zajednički scenario. U ovom filmu, nominovanom za Oskara, uloge tumače Dženifer Koneli, Ben Kingslej, Ron Eldard, Fransis Fišer...
Autor romana, Andre Djubus , rođen 1957. godine, prije nego što je odlučio da postane pisac, okušao se u raznim zanimanjima. Kratko vrijeme je radio kao privatni detektiv, zatim stolar, glumac i učitelj. Danas živi i radi kao profesor u Masačusetsu, SAD. Njegova prva knjiga, zbirka priča "Čuvar kaveza i druge priče" pojavila se 1989. godine. Zatim je, 1993. godine, uslijedio prvi roman "Pjevač bluza". Na romanu "Kuća pijeska i magle" 1999. radio je nekoliko godina. Poslije njegovog objavljivanja, književna kritika je u autoru prepoznala "zvijezdu koja je up ravo zasijala na američkom književnom nebu". O značaju i vrijednosti ovog romana svjedoči i činjenica da je bio uvršten u najuži izbor za Nacionalnu nagradu za književnost 1999. godine. Andre Djubus potiče iz porodice u kojoj se njegovala književnost. Naime, njegov otac Andre Djubus, bio je priznati majstor kratkih priča. VUJICA OGNJENOVIĆ
Glas javnosti 24. 05. 2004. - Rableova sva vremena
Fransoa Rable: "Gargantua i Pantagruel"
Roman "Gargantua i Pantagruel" dolazi iz vremena koje, barem na prvi pogled, nema nikakve sličnosti sa ovim u kojem živimo. Ipak, budući da je to kalambur koji u središtu ima naravi, mentalitete, ukratko, ljude - skoro sve što je Rable napisao može biti prepoznato i danas. Niz "prejezovitih žitija", sled neverovatnih avantura Gargantue i sina mu Pantagruela, barem je dvostruko važan za našu sredinu.
Pre svega zato što je to Rable, a zatim, ništa manje, zato što ju je na jezik našeg naroda preveo Stanislav Vinaver. Uvek kada se vraćam ovoj knjizi, a vraćam se često, zastanem na tren u nedoumici - šta mi više znači u njoj, ono šta je napisano ili kako je napisano - prevedeno, da li je važnija pouka samog autora koji nas uči da duhovitost pobeđuje svako zlo ili činjenica da je to, uz još neke Vinaverove prevode, zlatni rudnik srpskog jezika. Ne sećam se kada sam prvi put zgrabio tu obimnu, tvrdo ukoričenu knjigu, objavljenu u godini u kojoj sam se rodio. I ne mogu sa sigurnošću da kažem da li sam je ikada pročitao od početka do kraja ili je to uvek bilo na preskok, od mesta do mesta, od bravure do bravure. U svakom slučaju, to jeste knjiga kojoj se vraćam barem nekoliko puta godišnje.
Da li je to avangardna knjiga napisana pre nekoliko vekova? Ili možda začetak postmoderne? Ono što me je, između ostalog, fasciniralo u tom pismu jeste potpuna relativizacija prostora, poremećaj dimenzija. Kao slikar uvek sam je video naslikanu nekakvim drastičnim cinoberima, punu vatrenosti. Ipak, u senci svih preterivanja kod Rablea stoji suvereno znanje koje se sprda sa kvaziznanjem. Kada bi u ovoj zemlji bilo malo više znanja i hrabrosti, bilo bi, valjda, i više Rablea. U kvaziznanjima nismo nikada oskudevali.
U zemlji u kojoj živimo traje još jedna izborna kampanja - koliko li ćemo likova iz Rableovih spisa gledati narednih nedelja? Dugo već živimo u zemlji lažnog predstavljanja: lopovi kao bankari, falsifikatori kao slikari, ubice kao narodni junaci, obijači trafika kao ministri policije, rašljari kao istori čari, žrtve kao krivci, bilteni tajne policije kao ozbiljni nedeljnici (seća li se neko slogana "kreativni rukopis"?), duševni bolesnici koji se predstavljaju kao kolumnisti... Rableovo pismo skida maske, upravlja snop svetlosti prema gluposti, nadmenosti i ispraznosti koja ostaje kada se maska skloni.
Tokom poslednje decenije prošlog veka za one koji su živeli na našim prostorima Rable i Vinaver, udruženi, bili su najbolji protivotrov za sve što nam je priređivao namrgođeni totalitarizam. Verovao sam da će doći vreme kada ćemo Rablea moći da čitamo opuštenije, bez "prepoznavanja likova". Ali, pokazalo se da je to bila lažna nada - ispostavlja se da su Rable i njegov brat Vinaver još uvek nezamenjiv navigator kroz močvare današnjice, kroz namrštenu ozbiljnosti lažne demokratije, one koja "legalizmom" naziva kršenje zakona. MILETA PRODANOVIĆ
Glas javnosti 24. 05. 2004. - Novo iz Platoa
Ana Ristović: "Život na razglednici"
Potraga za domovinom u tuđini u prostorima između putopisa i eseja. Lirska geografija arhetipa. Na početku je "prozni" sever, "Air mail" zapis o putovanju u Stokholm, na Baltik, u Skandinaviju. Sećanje na Crnjanskog i Hiperborejce. U sredini je poezija severozapada, "Sobne muve": "Kada smo se uselili/bili smo napola u zemlju/napola nad njom/stan u suterenu sa pogledom na vrt/pun breskvi i višanja u cvatu" ili "Tolari i dinari se mešaju u mom džepu: zenit i pomračenje sunca/u istom času, na obe strane neba" ili "Preko tri granice/kroz tri države/putuju na usijanim gumama/sa mnom, ka tebi/smrznute sarmice".
Na kraju, tačan i zanimljiv esej "Život na razglednici", pravac - jugoistok. O nama koji godinama nismo mogli da odemo u neku drugu zemlju. Ko je čovek koji ne putuje? Da li živi na razglednici "koju niko ne bi stavio u svoj džep", da li je zbog toga "u suštini filosof"? Zapravo, kaže autorka, to je čovek koji "ne piše filosofske eseje, on filosofiju živi". Pesnik?

Glas javnosti 24. 05. 2004. - “Tačka” u Stubovima
Ljubomir Simović: “Tačka”
Pre tri godine, pod istim naslovom, izašla je zbirka Ljubomira Simovića od 25 pesama u izdanju Matice srpske Republike Srpske. Rad na ovoj zbirci je, međutim, nastavljen i, konačno: jedna pesma je izostavljena, 14 je manje ili više menjano i popravljano, a 19 novih pesama je dodato. Kako sam autor kaže, neke od pesama "Tačke" napisane su "pod neposrednim pritiskom dramatičnih događaja s kraja prošlog i početka ovog veka i milenijuma.
"Zato i ne čudi što kod Simovića nalazimo stihove kao što su "Umotan u oblake i magle/najzad je gore iščileo i bog/nije našao čoveka za svedoka!"
("Grmljavina") ili "Zar ćeš obuven u krvave čizme/leći u zemlju, kraj bosih otaca?" ("Čizme"). Kulturološki gledano, ova zbirka će možda teže komunicirati sa čitaocem koji živi u gradu, jer ima dosta "šaša i salaša" čak i tamo gde, čini se, za to ne postoji poetičko opravdanje.

Večernje novosti 24. 05. 2004. - Provokativne stranice
Čarls Bukovski: "Post office"
"NAJUSPEŠNIJI, najavanturističkiji i najimpresivniji među svojm junacima je on sam - Čarls Bukovski." Tako je napisao jedan pariski nedeljnik kada se u zemlji Gala pojavio na francuskom njegov roman "Post Office" ("Pošta") koji naš list objavljuje sutra u biblioteci "Novosti".
On je, nastavlja isti list, antikonformizam, usamljena pobuna, kontraintelektualizam, nered, provokacija, skandal! Da je sve to tačno, pisac navodi i u "Pošti", kada opisuje svoj dolazak kod njegove "ribe": "U hodniku njene zgrade bio je znak: 'Nikakva galama ili nered nisu dozvoljeni. Televizori da se gase u deset uveče. Ovde ima radnog naroda.'" Naravno, Bukovski, koji se grozio svake naredbe, ovo u romanu ispisao je posebnim slovima.
A naša kritičarka i rediteljka nekih njegovih dela Tanja Mandić napisala je još 1991. poduži esej o ovom piscu, u kojem, između ostalog tvrdi: "Neiscrpan tematski izvor za mnogobrojne priče, pesme, romane, Bukovski je našao u životnom iskustvu, u preživljenim dramama iz detinjstva, mladosti i vremena kada je lutao SAD, klošario, opijao se radio besmislene poslove da bi preživeo, u galeriji čudaka koje je upoznao u gradu svog života, Los Anđelesu."
Tek kada je prevalio šestu deceniju života, o njemu su u SAD počeli da pišu, ali više zbog skandala, nego zbog njegovih knjiga. U Evropi je, međutim, otkriven rano. Najpre u ondašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, potom u Francuskoj, a zatim u Italiji. Hvalili su evropski kritičari njegove knjige, naročito "Poštu". Čarlsovi junaci, pored njega samog u svojstvu naratora, oduševljavali su kritičare. Isticali su i ambijent koji je opisivao, pa bilo to da je bar, bordel, bolnica, klanica, zatvor, ludnica, ulica. Podržavali su i njegov stil koji je napadan, silovit, bezobrazan, drzak, sirov, prost, razdražljivo provokativan. NJegovim pesmama bio je oduševljen i slavni Žan Pol Sartr.
Na pitanje novinara iz Nemačke zašto je pesimista, i da li misli da je čovečanstvo bez nade, Bukovski je odgovorio: "Nisam ja stvaralac. Ja sam kao pauk koji tka svoju paučinu. To je sve što on ume da radi. To što radimo, činimo zbog prirodnog instinkta. Ne znamo čak ni zašto to radimo. Kad bismo znali, ne bismo više uspeli da to radimo. Ne verujem u učenje, u kulturu. Verujem jedino da se dešava ono što se dešava i produžavam tim putem."
Na pretposlednjoj strani romana "Pošta" dug je dijalog između njega, tačnije Henrija Kinaskog, mališana i mlade crnikinje. Na kraju Bukovski završava roman: "Ujutro je bilo jutro i još sam bio živ. Možda ću da napišem roman, a onda sam to uradio."
Jedan kritičar je napisao u maloj američkoj reviji za Bukovskog, kada je već bio u godinama, da je "pisac koji obećava". Uopšte na to nije naljutio. Naprotiv, izjavio je: "Ja zaista starim i nalazim da je to zapravo očaravajuće. Mnogo sam toga video." Pisac nije krio ni svoje mišljenje o generaciji: "To može da zvuči samoljubivo, ali mislim da ću ja biti jedno kasno - otkriće!"
Sudeći po tiražima njegovih knjiga danas, Bukovski se nije prevario i ostao pisac "koji obećava"…
Dušan STANKOVIĆ
Život pisca na filmu
BARSKA MUŠICA
ROMAN "Pošta" Čarlsa Bukovskog nije još prenet na film, ali od oko tridesetak njegovih književnih ostvarenja, na velikom ekranu ih je, od 1981. zaživela gotovo polovina!
Te godine su prve na veliki ekran prenete njegove "Priče o običnom ludilu", koje su bile inspirisane njegovim životom, potom su 1984. snimljene "Ubice", a 1987. film "Barska mušica" Barbeta Šredera direktno je inspirisan burnim životom samog Bukovskog: Miki Rurki u jednoj od svojih najboljih uloga igra lik Henrija, Čarlsa Bukovskog, američkog narednika, koji je posle Prvog svetskog rata bio u okupacionim snagama u Nemačkoj, i gde se iz njegove veze sa Nemicom Katarinom Fet rodio mali Čarls!
U "Barskoj mušici" Henri Kinaski, pesnik i alkoholičar, koji se kao glavno ime i lik, pojavljuje i u "Pošti" i u nekoliko drugih dela Bukovskog, provodi život po barovima Los Anđelesa, pijančeći svake noći. Jednog dana sreće Vandu (Fej Danavej), takođe alkoholičara, nastaje jedna totalno " zamagljena" romansa. U nju se upliće izvesna Tjuli Sorenson (Alis Krig), koja hoće da štampa Henrijeve poeme. Vema brzo on postaje slavan, ali na kraju Šrederovog filma jasno je naznačeno da "Henri" Bukovski, kao ni "Vanda" Danavej, ne mogu da se izvuku iz vrtloga alkoholizma!
Čak tri igrana filma, doduše kratke forme, bila su, ko zna zašto, inspirisana baš istom pričom Bukovskog "Donesi mi svoju ljubav"!
Večernje novosti, 23. 05. 2004. - Raspusni – poštar
Kada se pre dve decenije pojavio na srpskom jeziku roman “Post Office” (“Pošta”), kao osmo delo prevedeno na naš jezik,pisac je u SAD već bio “potpisnik” tridesetak knjiga, koje nisu baš previše uzbuđivale američku javnost, za razliku od evropske. Ovaj roman, inače, naći će se na kioscima u sredu kao izdanje našeg lista u biblioteci “Novosti”.
Junak Kinaski je raznosač pisama. I evo kako Bukovski koji je u mladosti bio isto što i njegov dvojnik u knjizi, a tako se i u stvarnosti kao dete zvao, piše u romanu:
“Krenuli bismo sa pola sata zakašnjenja, a ipak se od nas očekivalo da razdelimo svu poštu i da se vratimo na vreme. Jednom ili dvaput nedeljno, već sasvim iznureni, izmrcvareni i izjebani, morali bismo da odlazimo na noćnu smenu, a tamo je raspored bio nemoguć - kamion nije mogao tako brzo da ide. U prvom krugu bi morao da propustiš četiri- -pet kutija tako da su u sledećem bile pretrpane, a ti bi sav obliven znojem zaudarao i nabijao poštu u xakove. Bio sam sjeban načisto. Xonstoun se pobrinuo za to. “(Xonstoun je bio njegov šef u pošti.)”
Pošto se roman “Pošta” pojavio na srpskom, neki beogradski kritičari, među njima i pokojni Bogdan Mrvoš, pisali su da se njegova dela Srbima dopadaju iz tri razloga. Piše sažetije nego Hemingvej(!) i bez ikakvog okolišenja. Svedoči o žestokim stvarima koje se događaju u seksu, dok se pijanči, u dokoličenju i skitalaštvu! To je izazovan život koji priželjkuje svaki čitalac! Pisac se, inače, u razgovorima za novine, često kleo da sve što je napisao 95 odsto je istinito i da je to doživeo, čuo ili video.
- Izašli smo i gledali neki striptiz. Pili, vrištali i smejali se - priča glavni junak “Pošte”. - Ne znam ko je imao para, ali mislim da su bile drugarove, što je za promenu, bilo lepo, a ja sam se samo smejao i vatao onu ribu za dupe i butine, i ljubio je, i nikoga nije bilo briga. Dok traje novac, traješ i ti...
Iako je živeo boemski i uvek “do dna”, u njegovim delima, nema ni pomisli da se glavni junak “Pošte” ili neki njegov drugar ubije zbog nemaštine ili “zle sreće”. Zbog toga ga je novinar jednom prilikom upitao zašto u njegovim delima nema ni reči o tome.
- Samoubistvo se dešava kad dopustite da vas obeshrabri igra u kojoj učestvujete. Voleli biste da bacite kockice još jedanput, da pokušate novo deljenje, jer znamo dobro da je u pitanju igra. Iz ovog se rađa ideja samoubistva. Bez veze je što morate da prerežete sebi grlo, i to je ružno i strašno. Gomila činjenica vas goni ka izvršenju samoubistva, dok vas nešto savetuje da sačekate, jer možda ga nećeš preseći čisto, pa ćeš do kraja života ostati sa pola gubice. Uvek sebi govorim da može biti i gore i to mi stalno daje snage. Tako sam ja napravio svoj izbor protiv samoubistva. Barem, mislim da jesam!
Kad su, inače, svojevremeno u SAD objavljena njegova dela u tridesetak knjiga, kritičari su izveli zaključak da je životna filozofija Bukovskog mogla da se svede na vrlo jednostavan životni kredo: “Potroši što više žena uz što više alkohola”! Ta tvrdnja, u društvu vladajuće klase čija je deviza bila “obogati se, makar i prevarom”, bila je primamljiva ne samo za “ludake” koji su obožavali delo Bukovskog, nego i za običan svet siromašne većine. Neki su, čak, protumačili stvaralaštvo Bukovskog “podsvesnom težnjom” da se “prikloni neredu u redu” zbog fašizma i svega onoga što će se desiti za vreme i posle Drugog svetskog rata.
Rođen je u Nemačkoj odakle su mu se roditelji 1923. odselili u SAD, kada je Bukovski imao samo tri godine. Pobegli su od velike nemaštine, koja je tih godina pred svetsku ekonomsku krizu vl adala u tek stvorenoj Vajmarskoj Republici, koja je morala državama pobednicama da plaća odštetu za upravo završen Prvi svetski rat. Bio je to i početak pogroma nad jevrejskim narodom...
NJEGOV PREDSEDNIK
VOLEO sam predsednika Frenkija Ruzvelta - pričao je Bukovski. - On je imao odličan program za siromašne za vreme velike krize. Tu je Frenki imao stila. U suštini, verovatno nikada nije mario za sirotinju, ali umeo je lepo da govori i posedovao je milozvučan glas i imao vrhunskog pisca govora. Ali vodio nas je u rat i zbog toga je u uxbenicima istorije ostao veliki. Svi predsednici u ratu imaju veliku moć i zato kasnije dobiju u knjigama istorije i više stranica…
STROGA NJUŠKA
- U STARA dobra vremena pre ženidbe ili, ako baš želite, u vreme kada sam se družio sa mnogo žena, ostajao bih u krevetu po tri, četiri dana. Jeo sam konzerve s pasuljom, vraćao se u krevet i opet ustajao i tako, tri, četiri dana. Posle bih se fino obukao, izašao u šetnju i sunce bi sijalo savršeno, zvukovi su bili bajni, bio sam nabijen energijom kao kad napuniš bateriju. Prva ljudska njuška koju bih ugledao odmah bi uništila pola moje energije. Ta jezovita, tupava bezosećajna njuška, stroga i nabrijana kao kapitalizam - govorio je pisac novinarima. DUŠAN STANKOVIĆ
Večernje novosti, 22. 05. 2004. - Boem do kraja
IMA u romanu "Post Office" ("Pošta") Čarlsa Bukovskog, koji naš list objavljuje iduće srede, mnogo lirskih crnohumornih opisa "promašenog čoveka" koji umesto da radi u državnoj službi po osam časova dnevno za sigurnu platu, luta ulicama ili ide na konjske trke ne bi li zaradio koji dolar za flašu piva i hamburger.
"Jednom sam imao devojku", piše Bukovski u "Dnevniku" (prevod Flavio Rigonat, izdavač "Lom"), "koja mi je rekla: 'U lošoj si formi, istovremeno si član anonimnih alkoholičara ili anonimnih kockara.' Ali nije se bunila zbog tih stvari, osim ako bi zasmetale krevetskim vežbama. Sećam se prijatelja koji je bio strastveni kockar. Jednom mi je rekao: 'Ne zanima me da li dobijam ili gubim, važna je samo kocka'. Ja nisam takav, previše sam gladovao u životu. Prazan džep ima neku primesu romantizma, samo kad si jako mlad."
Iako je Bukovski rođen kada je počinjala velika svetska ekonomska kriza, početkom tridesetih prošlog veka, zadah bede ostavio je traga u njemu. I u "Pošti" se vidi da je bio junak pun sirove snage, nosio je u sebi želju za drukčijim životom i nije hteo da prihvati svakodnevno životarenje koje mu je društvo nudilo. U romanu junak Henri Kinaski dobija od uprave Pošta SAD izveštaj o predloženim protivmerama zbog njegovog zakašnjenja. U njemu piše: "Ovim vas unapred izveštavamo o donesenom predlogu za vašu suzpenziju u trajanju od tri dana, neplaćeno ili za neke druge discilinske mere ocenjene kao odgovarajuće..."
Prisećajući se pređenog "puta" on će u "Dnevniku" 18. 1. 1992, u 23.59, zapisati: "Eto, krećem se napred- nazad između romana i pesama i hipodroma, i još sam živ. (...) Ovo je takmičarsko društvo. Oni žele da ti izgubiš da bi oni dobili. To im je u krvi i jasno se to ispoljava, čak i na autoputu. (...) Uvek postoje oni koji staju u odbranu retardiranih članova društva zato što ne shvataju da su ti ljudi retardirani. A to ne shvataju zato što su i sami retardirani. Živimo u retardiranom društvu i zato se oni tako i ponašaju i rade jedni drugima ono što rade."
Odmah posle smrti, marta 1994, italijanski dnevnik "Korijere dela sera" objavio je dug tekst o tome kako je počinjao uspon pisca Bukovskog. Ukratko, čovek koji je više od bilo koga promenio život Bukovskom (i obrnuto) bio je, izvesni, DŽon Martin. NJihovo prijateljstvo počinje sredinom šezdesetih godina, kada su zajedno štampali pet pesama koje su potom odmah rasprodate. "Tada sam bio upravnik preduzeća za stečajni postupak", sećao se Martin, "kad sam sreo Bukovskog. Radio je u pošti, pa sam mu predložio da ostavi posao i postane profesionalni pisac. Ja bih u tom slučaju bio izdavač. Obećao sam mu i stalnu stipendiju. Da li je bio iznenađen pomislivši da se radi o dvojici luda ka? Ni slučajno! Čarls je znao da je genije, čekao je da naiđe neko ko će ga zapaziti".
Drugom prilikom, dobar poznavalac američke književnosti Fernanda Pivano izjavila je: "Kad sam se rastajala od njega posle dužeg razgovora, ljubio mi je ruke kao engleski student 19. veka".
Razlozi zbog kojih je napustio poštu gde je radio mogu da se vidi iz razgovora za novine. On nije voleo da bude raznosač pisama preko dana, a evo i zašto: "Zato što preko dana uopšte ne funkcionišem kako treba. I oduvek sam bio takav. I dok sam bio dete, čekao bih da zađe sunce, pa da počnem nešto da radim. Majka mi je govorila: 'Šta se to s tobom događa? Ne radiš ništa po ceo dan, a onda čim padne mrak, ti poludiš.' Izgleda da sam noćna ptica."
LEKA - BUKOVSKI
SVE dnevne beogradske novine prenele su izveštaj sa konferencije za štampu održane oktobra 1994. u RTS, povodom završetka filma Slobodana Ž. Jovanovića pod nazivom "Pokvarenjak" o Čalsu Bukovskom. U ovoj sedamdesetominutnoj TV priči ulogu pisca tumačio je Branislav Lečić, a songove je pevala mlada glumica Ana Sofrenović. Kompozitorski povratak džezu napravio je Zoran Hrisitć. Film je na RTS prikazan 7. oktobra iste godine.
ŽENE GUNĐALA
ŽENE zovem gunđala, jer im frajeri nikada nisu po meri - žalio se pisac. - Čoveče, ako samo ukapiraš šta znači ta njihova histerija, onda poludiš. Tada želim da izađem, uđem u kola i zbrišem. Bilo kuda. Da popijem šoljicu kafe, pivo. Tada poželim sve drugo, samo ne ženu… Dušan STANKOVIĆ
Politika 25. 05. 2004. - Moderni mislilac
"Najlepši eseji Nikole Miloševića"
Eseji o Migelu de Unamunu, ideji sudbine kod grčkih mislilaca i pisaca, o smislu istorije, sporovima o ljudskoj prirodi, fenomenu racionalizacije u duhovnim tvorevinama, pripadaju novom izdanju beogradske „Prosvete” u biblioteci „Naj”, knjizi „Najlepši eseji Nikole Miloševića”, koju je priredio Milo Lompar.
Slede eseji „Skica za moj pogled na svet”, „Istina i iluzija”, kao i analitički tekstovi posvećeni delu Dostojevskog, Berđajeva, Ničea, Tolstoja. Na jučerašnjem predstavljanju ove knjige, o esejima našeg istaknutog filozofa, književnog teoretičara i univerzitetskog profesora, govorio je priređivač ovog izdanja Milo Lompar.
- Odvojen od afirmacije najprisutnijih motiva marksističke filozofije, Nikola Milošević ne predstavlja samo filozofa kakvog ranije nismo imali, nego istovremeno obeležava jednu u nas nepoznatu mogućnost filozofske egzistencije. Dok je analitički spajao filozofiju i psihologiju, književnost i ideologiju, Milošeju diferencije, kao najopštiji okvir razumevanja duhovnih fenomena. Bogatstvo Miloševićevih analiza nastaje u času kada one dotaknu različite momente svvić je postepeno zasnivao filozofiakog pojedinačnog duhovnog pregnuća i udesa, a ovaj spoj obeležen je prigušenim sjajem autorovih samoanaliza. Sve govori da je Nikola Milošević mislilac prvenstveno modernih vremena - rekao je Lompar.
O Miloševiću su govorili i „Prosvetini” urednici. Ljubica Miletić, koja ga je predstavila kao univerzitetskog profesora, koji je u prelomnom vremenu 1968. godine imao smelosti da govori istinu i mladima pruži sveobuhvatan pogled na stvarnost, a u delu pisma Milisava Savića, koji zbog obaveza nije prisustvovao promociji, stoji: „Njegova tanana analiza će pokazati da je i u najčistijem i najzatvorenijem delu prisustvo spoljnih činilaca i te kako moguće i da je rad nesvesnog u umetničkom delu, ili onoga što autor ne može da kontroliše, mnogo veći nego što nam se čini”. M. VULIĆEVIĆ
Pobjeda 25. 05. 2004. - Novi uspjesi romana „Dosije Domaševski” i „Danteov trg”
Dragan Velikić: "Dosije Domaševski” i "Danteov trg"
Bez sumnje se može zaključiti da je Dragan Velikić u ovom periodu jedan od najčitanijih srpskih pisaca na njemačkom govornom području. Iako je Velikićev posljednji roman „Dosije Domaševski” objavljen krajem marta, u izdanju „Mare Verlag” iz Hamburga, a u prevodu Berbel Šulte, već doživljama pozitivne kritike u Njemačkoj.
Tako je nedavno u emisiji Sjeverno-njemačkog radija kritičarka Gabriele Jaskula ocijenila: „Najbolje je odmah se prepustiti tom neobično gustom tekstulanom tkivu Dragana Velikića. Jer ono je nevjerovatno. Još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andzej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol, i upravo Dragan Velikić iz Beograda. ... Pripovjedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se pripovječad nikada ne približi cilju, jer lektira omogućuje sporost u proticanju vremena, meditativnu koncentrisanost, kakvu, pak, pružaju samo najbolji tekstovi Mila Dora ili nedavno opet Bota Štrausa... Dragan Velikić je prevejan autor, namazan svim mastima Nouveau-romana. Pri takvoj intelektualnoj verziranosti se može zapasti i u opasnost da se previdi ono djetinjasto izmaštano u ovom romanu, koje baš jeste draž... u nizu tako mnogobrojnih poetičnih epizoda. U knjizi tako oštroj i tako jasnoj, kao hladno staklo”.
Za poznatog austrijskog pisca Handkea, Velikićev raniji roman „Danteov trg”, bio je otkriće, pa kaže: „To je veličanstvena, ujedno bespomoćno-tužna, gorko-žalosna,a knjiga, pa književnost i treba da bude takva, i jeste to književnost... knjiga koja dopušta da se život, pri svim tragičnim - pa i svojom krivicom neuspjesima, nasluti i vidi i projektuje (u budućnost) kao nešto sveukupno Veliko i Uzvišeno”.
Nedavno je u njemačkoj reviji „Mare” objavljen tekst/portret sa Draganom Velikićem iz pera mladog njemačkog pisaca Marka Martina, koji mu je između ostalog postavio pitanje: „Zbog čega ste se za razliku od nekih vaših kolega iz bivše Jugoslavije uvijek vraćali, nikada nijeste ostali u Njemačkoj, gdje ste jedno od najznačajnijih književni h imena iz Istočne Evrope”?
- Odlično pitanje, rekao je Velikić. Kada živite u stranoj zemlji, prisiljeni ste da činite jako mnogo kompromisa, poslije nekog vremena od vas se očekuje da se ponašate kao dobar gost, dakle dolazite u situaciju da pojednostavljujete politička razmišljanj, a da prihvatite određene stereotipe. Kada sam devedesetih godina boravio u Austriji i Njemačkoj, dobar Srbin je bila iznimka, stalno me je pratila odrednica da sam odrastao u Hrvatskoj. To je valjda trebalo da bude objašnjenje zašto sam dobar pisac. Iskreno govoreći, shvatio sam da bih morao da se hvatam za neku spoljnu priču što nije dolazilo u obzir. Naravno, u Njemačkoj se osjećam kao kod kuće, mnogi moji romani dešavaju se u njemačkim gradovima, gdje sam neko vrijeme živio. A moji tekstovi koje povremeno pišem o Srbiji svakako su precizniji kada ih pišem u Beogradu nego u Berlinu. V. OGNJENOVIĆ
Glas javnosti 25. 05. 2004. - Nove knjige
Radmila Lazić: “Poljubi il ubi”
Kao 30. u ediciji "Knjiga gosta", izašla je zbirka od pedesetak pesama Radmile Lazić, ovogodišnje dobitnice Disove nagrade. Ovaj izbor napravila je sama autorka podelivši pesme na dve grupe: "Lirske posledice" i "Žensko pismo". Pogovor je napisao Tihomir Brajović koji je rekao da je Lazićeva jedna od onih pesnika koji "u zrelost ulaze podižući i pojačavajući svoj poetski glas, pevajući "punim plućima" i bez zazora od neumerenosti i neravnomernosti".
On je dodao da u poslednjim njenim pesmama postoji "imanentna tenzija, delotvorna unutrašnja napetost koja predstavlja energetsko oscilovanje između revolta i rezignacije, između pobune i pomirenja, između snage osećanja i snage suočavanja". Čitaoci koji su Radmilu Lazić upoznali preko poslednje, njene najčitanije zbirke, "Doroti Parker bluz", sada imaju prilike da pročitaju i pesme koje su nastale ranije, iz različitog literarnog senzibiliteta.

Politika 26. 05. 2004. - Pisanje kao odbrana
"Najlepši eseji Danila Kiša"
Izdavačka kuća „Prosveta” iz Beograda objavila je u biblioteci „Naj” knjigu „Najlepši eseji Danila Kiša”, koju je priredila Ivana Milivojević, a jedan od najznačajnijih „Prosvetinih” ovogodišnjih izdavačkih poduhvata svakako je i objavljivanje sabranih dela Danila Kiša u 15 tomova, koji će biti odštampani do Sajma knjiga 2007. godine.
Na redovnoj konferenciji za novinare Dragan Vujadinović, v.d. direktora „Prosvete”, najavio je ovaj izdavački projekat, kao i druge planove ove izdavačke kuće: „Objaviti sabrana dela tako velikog Evropljanina kakav je bio Danilo Kiš, posebna je čast za ,Prosvetu’ kao izdavača. Petnaest knjiga Sabranih dela biće objavljene počev od ove godine, zaključno sa Sajmom knjiga 2007. godine, a izdavačkim ugovorom određena je postupnost objavljivanja naslova. Takođe, naša izdavačka kuća pokrenuće novu biblioteku ,Najbolje iz Prosvete’, koja će, slično izdanjima ,Politike’ i ,Večernjih novosti’, obuhvatiti izbor naših dosadašnjih izuzetnih izdanja”.
Ovom prilikom predstavljena je i knjiga „Najbolji eseji Danila Kiša”, koju je priredila Ivana Milivojević. O knjizi su govorili Milisav Savić i Mirjana Miočinović.
Politika 26. 05. 2004. - Daleko od zavičaja
Đita Nikolin: "Tima Tišler”
Prvi roman „Tima Tišler” autora Đite Nikolina, koji je objavljen u beogradskoj „Prosveti”, nalik je, samo naizgled, mnogim drugim pričama iz Drugog svetskog rata i filmovima koji se lako uobliče na osnovu događaja iz tako dramatičnog vremena. Međutim, već posle otkrića da je Đita Nikolin u stvari pseudonim za pisca Živojina Luku Vlahovića, inženjera koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama, uočljive su pojedinosti koje razlikuju „Timu Tišlera” od romana slične tematike. Na te detalje ukazali su urednica knjige Milica Jehlička i Milisav Savić, urednik u „Prosveti”.
- Roman „Tima Tišler” prava je srpska knjiga, jer prikazuje naš narod u pravoj svetlosti, ne izostavljajući njegove mane, a opisujući svu velikodušnost Srba u najtežim vremenima Drugog svetskog rata. Stranice opisa ratnih patnji ublažene su lirskim opisima prirode, a formom iskaza, pričom glavnog junaka u prvom licu, dočarana je svest jednog stolara koji se u zarobljeništvu saživeo sa stanovnicima nemačkog sela. On se zaljubljuje u Nemicu Hane Gotfrid i sazreva u obrazovanog i samosvesnog čoveka, koji na kraju rata brani to selo od odmazde Rusa.
Tima Tišler je junak koji pokazuje da u ratu čovek treba da zadrži svoju humanost, a njegova priča slična je mnogim događajima iz poslednjih ratova na tlu bivše Jugoslavije, rekao je Savić.
Autor romana Živojin Luka Vlahović (Đita Nikolin) kaže da je svoje likove gradio na osnovu priča stvarnih ličnosti, kombinujući te istinite potresne događaje o patnji ratnih zarobljenika, Srba, Rusa i Jevreja sa izmišljenim detaljima, u nastojanju da očuva sećanje na one koji su ratovali za svoju zemlju i maštali da se nekada tamo vrate, a sada su sahranjeni i zaboravljeni daleko od zavičaja.
Danas 26. 05. 2004. - Pripovetke Miodraga Matickog
Miodrag Maticki: "Vučjak Adele Argeni"
Istaknuti književni teoretičar i pisac, Miodrag Maticki objavio je kod Stubova kulture treću zbirku pripovedaka - "Vučjak Adele Argeni". Na predstavljanju knjige u Kulturnom centru Beograda glavni urednik ove izdavačke kuće, Gojko Božović istakao je da je ovo, po njemu, najbolja pripovedačka knjiga Matickog koji vešto barata elementima stvarnosti, prepoznajući i koristeći njihove velike simboličke potencijale. Božović je u pripovetkama prepoznao tri modela pripovedanja. Prema prvom nastale su pripovetke u kojima se stvarnost pokazuje maštovitijom od fantastike i gde je realnost zapravo i nemoguće protumačiti. Drugoj grupi pripadaju priče nastale iz sećanja na pripovedačevo detinjstvo, dok se u trećima čitalac suočava sa istorijom zločina, patnje i kolektivnog stradanja iz Drugog svetskog rata, gde je pripovedač neposredni svedok događaja i što ovu knjigu dovodi u vezu sa piščevim prethodnim romanom "Idu Nemci". "Očito je da je knjigu nadahnula svest o važnosti samog čina pričanja priče, o dragocenosti ove vrste posredovanja, koja je ujedno i pokušaj da se sagleda što celovitija slika sveta", naglasio je Božović. Autor je rekao da je za njega, kao pisca starije generacije, objavljivanje knjige upravo u ovoj izdavačkoj kući bio veliki ispit, s obzirom da je njeno uređivanje potpuno prepustio mladom i veoma profesionalnom Božoviću. "Bilo mi je veoma važno da vidim da li i koliko moj pripovedni svet korespondira sa vrednostima i svetovima onih koji predstavljaju budućnost ovdašnje literature", istakao je Maticki, naglasivši da je knjiga, sa druge strane, neka vrsta omaža njegovoj majci koja je bila vrsna usmena pripovedačica. O. STOŠIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 05. 2004. - Ko tu koga lovi
Maja Nešovanović: "Lov na Đurđu“
Beogradski „Centar za stvaralaštvo mladih“ objavio je pre nekoliko godina roman „Lov na Đurđu“ Maje Nešovanović (1980). Kao i zbirka poezije „Argut kućnih duhova“, za koju je dobila „Oktobarsku nagradu za stvaralaštvo mladih“ 1996. godine, i prvi roman Maje Nešovanović ima zanimljiv naslov. No, pored naslova, i sve drugo vezano za „Lov na Đurđu“ izuzetno je interesantno i zanimljivo. A najzanimljivije je možda baš to što je jedan od njenih junaka u romanu niko drugi do poznati domaći književnik Dragan Velikić. Jednog lepog dana u „Lovu na Đurđu“ pojavljuje se književni junak Dragan Velikić koji ulazi u stan glavne junakinje Đurđe da bi kupio klavir. Tu počinje neverovatna priča.
Fantastična je ideja iz koje se rađa „Lov na Đurđu“. Maja Nešovanović je skrojila zanimljivu fabulu. Ona diskretno uvodi u priču Velikića i nudi mogući zaplet. Poznati pisac pojavio se u Đurđinom stanu. Ali, ako postoji teorija koja kaže da pisac lovi svoje junake, ubacuje ih u roman i upravlja njihovim životima: pušta ih da se raduju, tuguju, žive ili umiru, onda postoji mogućnost da je baš Đurđa odabrana od poznatog pisca da bude jedan od njegovih junaka. Ona je toga svesna i šta sada da radi? Ako je izabrana i ubačena u knjigu, pa još veruje da joj je pisac na kraju romana odredio tužnu sudbinu, kako da se izvuče. Kako da se oslobodi? Kako da se vrati u stvarni život?
Iako bi, uz onako dobar naslov, možda sve ovo već bila dovoljno dobra fabula, na ovo pitanje, Maja Nešovanović daje inteligentan odgovor. Ako poznati pisac organizuje svojevrsni lov na (buduću) junakinju, lov na Đurđu, jedini način da se ona izvuče jeste da i sama organizuje lov: da odmah počne da piše roman i da za glavnog junaka izabere baš Dragana Velikića. Da pisca Dragana Velikića pretvori u junaka Dragana Velikića, ubaci ga u roman i onemogući ga da lovi nju, Đurđu. Fantastično! U poslednjim pasusima romana Maja Nešovanović piše...
„Znam sigurno šta je bilo pametno, okrenuti naopačke svet koji me goni, pa od lovine postati lovac. Od lika postati pisac. Z nam sigurno šta je bilo pametno, obuzdati svog učitelja, svog lovca i napraviti za njega teren, ograditi ga zastavicama, mirisnim obeležjem i držati ga. Zarobiti ga u knjigu. ’Kao pauk’, govorio je Dragan, ’pisac plete mrežu iz sebe samog, iz svog taloga’. Da, dok ne naiđe drugi pauk i ne započne SVOJ lov.“
Ovo je izuzetna priča o Đurđi, o Draganu Velikiću. Zanimljivo je koliko lepo i tiho Maja Nešovanović piše o (izabranim) poetičkim principima pisca Dragana Velikića, jednog od najvažnijih savremenih pripovedača. Zanimljivo je kako gradi svet svoje priče na temeljima Velikićevih priča. Kako se lepo igra sa paralelnim književnim svetovima. Ukoliko mislite da već nisma preterao sa hvaljenjem: „Lov na Đurđu“ je jedna od najzanimljivijih knjiga pisaca mlađe generacije. MIRA VIJIČIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 05. 2004. - Balkan protiv ostatka Evrope
Vladislav Bajac: "Evropa ekspres"
Vladislav Bajac je, zajedno sa Aleksandrom Gatalicom i Stevanom Tontićem, bio izabran da u društvu više od stotinu evropskih pisaca, predstavlja srpski narod i jedno vreme provede na književnoj turneji koja se 2000. godine održavala, u trajanju od šest nedelja, na relaciji od Portugalije do Rusije. Putovanje je, dve godine kasnije, uslovilo stvaranje jedinstvenog putopisa, koji pod nazivom “Evropa ekspres” evocira jedan čuveni evropski voz ‡ Orijent ekspres ‡ i tako na setan i melanholičan način priziva jedno daleko romantičnije vreme i povezanost unutar evropskog kontinenta. “Evropa ekspres” se, na jednom literarnom nivou, uspostavlja kao duhovna kompozicija, sastavljena od raznolikih elemenata kao što su ljudi i zbivanja vezani za različite, ponekad disparatne, kulture, jezike, države.
Vladislav Bajac podnaslovom upućuje ka izvesnom romanesknom viđenju stvari ‡ “Evropa ekspres” je roman u pričama, što piscu omogućava da se na nivou literarnog i žanrovskog udalji od dnevničkog zapisa sa putovanja i prikloni jednom hibridnom i polivalentnom shvatanju žanra romana, koji danas ne poseduje više svoju preciznu definisanost, kao što je nema ni putopis. Nemački pesnik Hajne smatrao je da je putopis najizvorniji oblik romana, umnogome s pravom, jer prvi opisi putovanja u svetskoj književnosti ujedno sadrže i elemente koji će biti sastavni delovi avanturističkog romana i egzotične književnosti. Putopis se menjao od autora do autora, od jednog vremena, stila, epohe, do drugog, kombinujući u sebi od svega po malo. Slično možemo pročitati u izvesnim pričama (ili poglavljima) Bajčevog romana, u kojem fiktivno ide uporedo sa faktičkim, mešaju se elementi eseja sa žurnalističkim i biografskim, a poetsko je često u sprezi sa refleksivnim. Samooposmatranje i poniranje u sebe, sentimentalni doživljaji pisca, u pojedinim delovima putopisa, takođe oblikuju štimung koji vlada tekstom, zajedno sa ironijom i humorom koji nalaze svoje opravdanje.
Upravo osećanja besmislenosti, apsurda i sopstvene beznačajnosti ističe pisac u prv i plan kada daje izvesnu predistoriju svojoj spremnosti DA PONOVO IZAĐE U SVET, predistoriju koja počinje sa godinom 1999. i okončanim bombardovanjem Jugoslavije. Iako jedan poziv propušta, odlazi u Grčku kako bi tamo primio nagradu za najbolji roman na Balkanu. Pravi prelom nastaje kada se odaziva na poziv Britanskog saveta i odlazi u London gde učestvuju predstavnici konfrontiranih država članica nekadašnje Jugoslavije i gde u nadahnutom govoru pokušava da predoči fantastiku jednog realnog života, toliko apsurdnog, da mu uz mali dodatak šarma “i umeća da se o strašnim stvarima govori sa ironijom” nije bilo teško da taj život (zemlju, ljude) predstavi. Upravo je i momenat reprezentativnog, onog koji predstavlja, nešto što je umnogome obeležilo piščevu poziciju i odredilo odabir onih slika sa putovanja koje su takvoj opservaciji pogodovale. Sa svešću da pripada jednom takvom životu, narodu i kulturi, tražio je i nalazio dobru distancu sa koje je mogao posmatrati i vrednovati ostale. Prvo lice jednine, ispovedni ton sa emotivnim nabojem i refleksijama i sažetim interpretacijama događaja su najčešće odlike i ostalih delova romana. Njegov stil odlikuju pregnantne, poslovične i poetske formulacije.
Voz, slika (modernog) sveta u malom, glavni junak i nosilac ostalih junaka, krenuo je iz Portugalije i na svom putu, prošao jedanaest zemalja i devetnaest gradova: od Almade i Kaškaiša (Portugalija), preko Pariza, Brisela i Dortmunda, te Malborka (Poljska), Kalinjingrada (“Mala Rusija”), Vilnusa (Litvanija), Rige (Letonija), Talina (Estonija), Sanktpeterburga, Moskve (i nepostojećih, tajnih gradova bivše SSSR), Minska (Belorusija) do Berlina, gde se najveći “milenijumski književni marketing” završio, nosio je stotinu i četiri pisca u susret brojnim novinarima, protokolima, priredbama, dočecima, banketima sa gradonačelnicima, guvernerima, ministrima i predsednicima država, te razgovorima sa stranim izdavačima, književnim sajmovima, večerima i nastupima, sedeljkama raznoraznih vrsta, pri čemu su obilaženi muzeji, galerije i biblioteke, kafane i restorani, istorijska urbana i prirodna mesta, kuće znamenitih ljudi, dok je voz, pri svemu tome, menjao pruge različitih standarda, kompozicije, vagone, izgled, a i broj učesnika, jer mnoge sujete, po rečima Vladislava Bajca iz jednog intervjua, nisu mogle sasvim izdržati ovo putovanje shvaćeno “kao nežni zatvor”.
Brojne storije nižu se ovim romanom: od neobičnog susreta sa jednom pisaćom mašinom sa izložbe o totalitarnom režimu i njenom padu u Kaškaišu, koji čitaoca ostavlja u nedoumici ima li ovde domaštanog i izmišljenog, pri čemu opis mašine spada u red onih kakav je do sada pružio možda jedino Danilo Kiš, preko epizode o čuvenom “samoubistvu” Alistera Krolija sa kojim ga je, posredstvom dela “Mali princ”, Bajac vešto doveo u vezu sa Sent Egziperijem, do brojnih drugih imena starije i novije kulturne istorije i stvaralaštva koje pisac sreće na putovanju: spominje se ovde uticaj pisca Ismaila Kadare koji je albansku književnost toliko popularisao u Francuskoj, dajući joj obol jednog “džina” među manjim zemljama i kulturama, susret sa Miloradom Pavićem u Parizu, poseta prekrasnoj i usamljenoj kući u kojoj je detinjstvo provela Margerit Jursenar i ponuda piscu (koju je odbio) da u njoj provede nekoliko meseci, povest o Petru Velikom i Ekatarini Drugoj, Lenjinovim i košuljama Vuka Stefanovića Karadžića, ljubav Koko Šanel i neverovatan podsticaj za njen čuveni parfem, kao i za modni stil, nastao pod uticajem Oktobarske revolucije i lansiran u svet bužoazije … Gaf ministarke kulture Francuske koja pisca u jednom predstavljanju namerno izostavlja da bi koji dan kasnije plakala na rastanku, razgovor sa Ninom, nekadašnjom stanovnicom tajnog ruskog grada, skandal izazvan ispadom estonskog mladog pisca koji je gubernatora Kalinjingrada prozvao zbog Čečenije, izvinjavanja jednog Amerikanca zbog bombardovanja Srbije, susret sa veselim “kosmičkim” babama koje su svojom razuzdanošću i pesmama iskakale iz otužne atmosfere Minska, predstavljaju plan onih susreta i događaja neizrežiranih i nepredviđ enih, neophodnih svakom putovanju i izlasku u svet.
Poseta zamku Malbork, najvećem srednjovekovnom zamku u Evropi uslovila je jednu posebnu celinu. U priči “Đavo u toaletu” uspostavljaju se dva paralalna toka pripovedanja: na nivou dnevnika, putopisnog zapisa, koji obitava u sferi aktuelnog i udvojeni tok priče o vitezu, u jednoj edgaralanpoovskoj atmosferi, koji istražuje misterioznu pojavu drugog viteza, pokušavajući da ga nađe uz pomoć nadzornika, premetačine zamka i na kraju tajne koju je nosila prostorija sa nužnicima: opasnost se krila u njima, jer su ovi umeli da progutaju ljude uz pomoć složenog mehanizma ‡ Bajcu je vodič na kraju pokazao otvore u podu toaleta kroz koje su bacani oni koji su u srednjem veku, navodno, opštili sa đavolom. Paralelna priča o vitezu je tako dobila i auru anticipacije izvesnih znanja o zamku do kojih je pisac, boraveći u njemu, došao. Misteriozno okruženje uslovilo je jednu skoro gotsku priču.
U Dortmundu su zakazali fudbalski meč između dve ekipe sastavljene od pisaca Književnog voza Evropa 2000: ekipa Bivša Jugoslavija preinačena je, na insistiranje, a potom i ulaskom Albanca, u ekipu Balkan koja je Ostatak Evrope pobedila sa 5:3. Utakmica je u javnosti imala velikog odjeka, njoj se pridavala važnost koliko i književnosti.
Veliko putovanje Književni voz Evropa 2000 poslužilo je piscu da zapazi i sumira izvesne stavove u vezi sa svojim saputnicima ‡ a to je da jasno oseti razliku između Istoka i Zapada i uvidi kako su nepotpunosti Istoka i manjkavosti koje su mu nedostajale da bi ličio na Zapad zapravo predstavljale mesta koja su, u stvaralačkom smislu, bila prednost i izvori inspiracije, nedohvatljivi Zapadu; dolazi do zaključka da putovanja nekima nisu pomogla jer su i dalje ostali pri svojim predrasudama, od kojih pisac zazire uviđajući ih i kod samog sebe.
Krucijalno putovanje sa evropskim piscima, dopunjeno je prethodnim i potonjim događajima, tuđim i svojim putovanjima, tako da su svi delovi ovog “voza” sjedinjeni u jedinstveni Evropa ekspres, svi su stali pod naslov nevidljive kompozicije, neponovljive u svom transferu i dopunjavane sećanjem i posledicama proisteklim iz nje. Ostaje nam da se zapitamo koliko takvih vozova treba da prođe Evropom da bi se uspostavila stvarna mreža ljudskih odnosa zasnovana na jednom realnom uvidu u sve nijanse različitosti među kulturama i koliko nam je tako nešto, u skoroj budućnosti, izvesno: da sa lakoćom “preskačemo” sve granice i uputimo se, pomalo avanturistički, pomalo planski, u prepoznavanje Sebe u odnosu na Drugog. LIDIJA MUSTEDANAGIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 05. 2004. - Samo za velike dečake
Pjer Luis: “Priručnik za devojčice”
Pjer Luis, znameniti erotoman s početka 20. veka, u književnosti je ostao upamćen koliko po svojim knjigama, toliko i po prijateljstvima sa velikim umetnicima svog vremena. Za Debisija, Luis je bio “zvezda vodilja i neprocenjiv oslonac u karijeri”, Breton je izjavljivao da je to “čovek koga je najviše želeo da upozna”, dok je Valeri zapisao kako je prijateljstvo sa Luisom “bio događaj od kapitalnog značaja u njegovom životu”. Kao što je Luis nekada navodio Debisija da komponuje na njegove stihove, tako su i značajni sineasti uzimali njegove tekstove kao predloške za svoja scenarija. Tako je i slavni Bunjuel napisao scenario za svoj film prema Luisovom romanu, dajući mu naziv “Taj mračni predmet želje”.
Osim vrlo čulne parnasovske poezije, Pjer Luis je objavljivao prevode tzv. dekadentnih autora, pripadnika jedne hedonističke generacije potpuno opčinjene erotskim nabojem i misticizmom Istoka. Pored toga, bavio se istraživanjima Molijera, Remboa, Šatobrijana, parodirao je najpoznatije stihove Lafontena i Igoa, a u slavu Vagnerovih heroina napisao je “Trofej legendarnih vulvi”. Najveći deo Luisove erotske zaostavštine, objavljivane uglavnom “na crno” godinama posle piščeve smrti, dugo je opstajao u getu posebnih izdanja, čameći najčešće na gornjim policama najzabačenijih pariskih antikvarnica. Ova literatura se nikad nije pominjala u istorijama književnosti, a retki primerci do kojih je mogla doći poneka “brižna mamica” završavali su, ako ne u đubretu, ono bar daleko od očiju njihovih ćerki pravilno upućenih u tajne otmenog udvaranja i sentimenta.
“Priručnik za devojčice”, prvo je Luisovo erotsko delo, objavljeno još za piščeva života. Štampana bez imena autora i navođenja datuma, knjiga je pisana kao parodija na mnogobrojne instant priručnike “o pravilnom vaspitanju ženske mladeži kako ne bi bila zahvaćena lošim uticajima koji vrebaju sa svih strana, pa čak i od uglađene gospode”. Do Drugog svetskog rata objavljeno je još nekoliko izdanja ove knjige, u manjim tiražima, a sa navođenjem imena autora “Priručnik ” je izašao prvi put tek 1947. godine. Od 1951. do 1954. knjiga je tri puta bila zabranjivana zbog neprimerenog parodiranja zvaničnih vaspitnih priručnika i vređanja javnog morala. Prvi potpisani izdavač “Priručnika za devojčice” bio je Žerom Martino, 1960. godine, a nova izdanja knjige počela su da se objavljuju tek stotinu godina kasnije od svog nastanka, tj. 1996.
“Priručnik” je strukturisan po uzoru na mnoge knjige o vaspitanju, pa su edukativna uputstva raspoređena u tridesetak poglavlja. Držeći se parodijskog stila, pisac daje uputstva kako mlada gospođica treba da se ponaša npr. u kuhinji (“Kada vam ponude bananu da se sama zabavite ili da učinite zadovoljstvo sobarici, ne vraćajte bananu u zdelu pre nego što je brižljivo obrišete”), za stolom (“Ne uvlačite i izvlačite šparglu iz usta čežnjivo gledajući mladića koga hoćete da zavedete”), u muzeju (“Ne skačite na postolja antičkih kipova kako biste se poslužili njihovim muškim udovima”). Pored ovih, Luis daje savete kojih bi mlade dame trebalo da se pridržavaju u kontaktu sa poslugom, sa ljubavnikom svoje majke, sa predsednikom Republike, ili u krevetu sa starijim gospodinom...
I ovo delo “velikog provokatora” pisano je kvalitetnim jezikom i besprekornim stilom, na čemu su mu zavideli i najbolji francuski pesnici. Osim naklonosti prema “vrlo mladim prostitutkama”, o čemu svedoči i Luisova prepiska sa Rodenom i Debisijem, “Priručnik” je obojen groteskom i surovom ironijom, a poseduje i erotskoj literaturi svojstven raskalašni humor. Podsmevanje formi puritanskih i snobovskih saveta devojčicama koje treba da se “pripreme” za razne životne prilike, oduševljavalo je ljubitelje Luisovog degutantnog ismevanja ovakve literature koliko i njegova “uzvišena gadost”.
Rođen 1870. u Ganu, iz rodoskrvne veze majke i njenog polubrata, diplomate Žorža Luisa, osporavani i zabranjivani pesnik i erotoman isprovociran malograđanskim lažnim moralom, Pjer Luis će se u svojoj 36. godini potpuno povući iz javnog života. Pristup njegovom stanu imaće samo nekolicina povlaš ćenih prijatelja. Dve decenije kasnije, godine 1925, poluslep, mučen nesanicom i nervno oboleo, izopštenik Pjer Luis će izdahnuti u svom pariskom stanu, bez prisustva onih koji su uočili njegove literarne domete.
Kažu da tokom godina ćutanja i izolovanosti za njega nije bilo jače želje nego da se jednoga dana sazna kakva je on osoba zaista bio. Nameravajući da napiše ispovest o sebi i o vatrenim godinama svog života, Luis je zamišljao delo toliko istančano, toliko majstorsko, s toliko ljubavi gurano do krajnjih granica, ne razmišljajući o utrošenom vremenu, mukama, ili broju opita ili prepravki.
Nije poznato da li je ikada napisao ma i jedan redak te knjige. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Pobjeda 26. 05. 2004. - Sukob modernosti i patrijarhalnosti
Lazar Vrkatić: “Pojam i biće srpske nacije”
Knjiga „Pojam i biće srpske nacije” autora Lazara Vrkatića, univerzitetskog profesora, nedavno je izašlo iz štampe u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad 2004. U knjizi Vrkatić prati razvoj srpskog naroda, od Ustanka 1804. do sloma kraljevine Jugoslavije 1941. godine, ali u okviru teorije modernog doba. Razvoj srpskog naroda u protekla dva vijeka, autor vidi kao sukob patrijarhalnosti i modernosti, koji otežava njegovu kulturnu integraciju i stvaranje dovršene države. Odnos između patrijarhalnosti i modernosti u Srbiji, po Vrkatićevim riječima, bio je uvijek u korist patrijarhalnosti. Osobenost srpskog patrijarhalizma, po njegovim riječima je između ostalog i u socijalnom egalitarizmu. Takve osobenosti po autoru ukazuju i na činjenicu da je „srpska nacija... vjerovatno najpatrijarhalnija nacija i danas”, tj. i poslije dva vijeka svog razvoja u modernom dobu. Emancipacija od patrijarhalnih vrijednosti shvatana je kao gubiljenje identiteta. A da bi se tako shvaćen identitet odbranio, on je morao postati dominantan u cijelom srpskom narodu, i među Srbima Prečanima, ali se pristupalo i poništavanju drugih identiteta. To je ubrzavalo emancipaciju drugih jugloslovenskih naroda i objektivno vodilo fragmentaciji jugoslovenske države.
Vreme 27. 05. 2004. - Zabavne knjige
Zoran Šećerov: "Da li znate?"
Ima knjiga koje bude čulna sećanja. Kad god neko pomene Toma Sojera, meni zamiriše slatko od višanja. Primetio sam da se to odnosi na knjige koje sam čitao kao dečak. Istu vrstu čulne prepoznatljivosti osetio sam kad sam pre neki dan u ruke uzeo prvu knjigu edicije "Da li znate", nastale na tragu onog što dnevni list "Politika" objavljuje decenijama, svakodnevno, u dva, tri jednostubačna naslova s jasnim pitanjem, na primer: "Koliko, u stvari, Beograd ima reka?" i preciznim odgovorom na to pitanje.
Osetio sam, dakle, pre neki dan, već zaboravljen miris pržene kafe i drva koja sagorevaju u kuhinjskom "smederevcu" dok babi, već slabovidoj, čitam čitulje, polako, neke i dva, tri puta... pa kad ona priđe šporetu da se zabavi doručkom, ja se bacim na taj stubac zahvaljujući kome na tren plovim Nilom, penjem se na Himalaje ili proučavam značenje reči za koje nikada nisam čuo.
Ova prva knjiga u ediciji "Da li znate" sa 999 pitanja i odgovora preteča je još šest knjiga i ukupno 7777 pitanja i odgovora na važne i nevažne teme, velike i male stvari, potrebna i besciljna znanja. Izdavač "Fond Ribnikar" obećava da će svih sedam knjiga izaći u roku od dve godine. Knjiga je prikladnog formata, bogato ilustrovana (Rade Marković) i odlično odštampana (Politika A.D.).
Ne može se reći da je ovo neka enciklopedija; knjiga je, naprotiv, vrlo nepraktična za brzu ili sistematičnu primenu. Pitanja nisu postavljana po nekom azbučnom ili bilo kakvom drugom redu i smislu, nema indeksa imena i pojmova, ali se ne može reći ni da joj je to neka mana.
Namera joj je prvo da zabavi a potom da poduči: šarenilo tema otima se klasifikaciji. Kojoj disciplini ljudskog saznanja pripada, na primer, pitanje: "Od kada potiče čačkalica?"
Dobro sam se zabavljao prelistavajući ovu prvu knjiga. A šta bi čovek mogao da poželi više od toga, osim da se "prenumeriše" i na narednih šest.
Inače, Beograd ima šest reka: Savu, Dunav, Topčidersku, Banjičku, Rakovičku i Mirijevsku reku (mnogi ovu znaju kao Mirijevski potok). A čačkalica je jedan od prvih čovekovih izuma. Homo erektus se služio čačkalicom još pre 1,8 miliona godina. Sačuvan zub tog našeg pretka iz Tanzanije ima na sebi tanke paralelne linije urezane oštrim tankim predmetom koji je guran u uzan prostor između zuba.
Vreme 27. 05. 2004. - Knjiga smeha i pamćenja
Đorđe Matić, Iris Adrić i Vladimir Arsenijević: "Leksikon YU mitologije"
Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti. Tako je onomad pevao – dobro, govorio – Rade Šerbedžija, kao besprekorni trbuhozborac velikog Arsena Dedića, onoga koji je napisao "Ne, daj se, Ines", taj ultimativni transgeneracijski bigger-than-life sentiš iz srećnih vremena kada su Beogradom jezdili zeleni autobusi, a u Zagrebu se došljaci smeštali u ulicu Proleterskih brigada – "kod Grković", dakako – tu tugaljivu recitaciju praćenu suicidalnim cilikom sintisajzera ili čega već, nad kojom su cmoljile generacije studentkinja iz unutrašnjosti, skutrenih po hladnjikavim sobama naših socrealističkih Studentskih Domova.
Izgleda da je došlo vreme – možda i poslednje u kojem je to još moguće – da se bar početni deo od tih pretpostavljenih "milion podataka" (vaistinu i nježnih i u plemenitijem smislu reči "bezobraznih") o jednom vremenu, o jednom političko-ekonomsko-kulturnom kontekstu i o nekim ljudskim životima koji su se odvijali iza kulisa Velike Istorije, sakupi na jednom mestu, makar zato da svi nekako uverimo jedni druge, pa posledično i same sebe, da je sve to nekada zaista postojalo, da nije u pitanju halucinacija. Ili, ako i jeste, da je onda ona toliko masovna da dokida samu sebe, da nužno tvori legitimnu i ravnopravnu stvarnost, valjda baš po onom marksističkom načelu prelaska kvantiteta u kvalitet…
SIROTINjSKI RAJ: Leksikon YU mitologije (Rende, Beograd i Postscriptum, Zagreb, 2004), obasiže preko četiri stotine stranica povelikog formata; sasvim dovoljno da se u njemu nađu stotine onih spominjanih "podataka naše mladosti", poređanih u vidu paraenciklopedijskih odrednica, razbacanih u vaskolikom abecednom (Eto! Opet podmukli udar na mističnu srž srpskog nacionalnog bića!) šarenilu od cirkusa Adria do igre Žmurke. Već i iz ovoga možete videti da je Leksikon mesto pune kreativne slobode, prava ukoričena svetkovina internedisciplinarnosti: pojmovi u njemu obrađeni mogu biti i opštepoznati geografski toponimi i gradski kafići sa aurom, i znamenite istorijske ličnosti i l okalni marginalci i luzeri, prevratnički rok bendovi i turbonarodnjačke kemp-ikone, sitni đački gadžeti i mitološki JUS-automobili (fića ili tristać), seks-bombe (postoji čak odrednica "drkanje na zvezde"!) koliko i groteskni treš-zabavljači, mali prehrambeni kultovi i alkoholni rituali, filmadžije i pisci koliko i ulični usmeni tribuni, kultni bioskopi i pozorišta, ali i opskurni pajzlovi u kojima se do prvih jutarnjih tramvaja miniralo socijalističko ćudoređe, blago bizarni "narodni običaji" koliko i uporišne tačke urbanih plemena u onim dekadama u kojima su njihovi pripadnici bili "mladi i zdravi kao ruža", "kanonski" filmovi, knjige ili ploče koliko i sveprepoznatljivi polit-slogani, blesave i dražesno naivne TV-reklame koliko i muškobanjasti JNA-žargon ili pak ZUR-ovski "samoupravljački" diskurs u svom poodmaklom autoreferentnom ludilu. Ukratko, baš je sve u principu moglo postati predmetom "kataloške" obrade u ovom Leksikonu, važno je bilo samo da u bitnom zadovoljava minimalni kriterijum asocijativnosti, dakle da jednu ili više generacija cele SFRJ ili nekog njenog dela podseća na vremena kada je postojao taj čudni, ušuškani svet Od Vardara Pa Do Triglava, svet u kojem se niz naraštaja formirao kao u kakvom postistorijskom Sirotinjskom Raju. Šta je posle bilo s njim – s tim Rajem Na Određeno Vreme – to svi i predobro znamo, ali to nije predmet interesovanja ove knjige, mada njeni pisci ipak (i dobro je da je tako) obično ne propuštaju da spomenu da su se neki od junaka naše mladosti kasnije – u vremenu, dakle, kada je od svekolikog YU-konteksta samo mitologija i preostala – "razvijali" u dosta čudnim i nimalo hvalevrednim pravcima…
NORMALNOSTALGIJA: Da li je famozna "jugonostalgija" pojavom Leksikona konačno dobila svoju Bibliju, Kuran i Talmud? Možda bi se i tako moglo reći, ali skloniji sam da se odmaknem malo i od tog termina, na sve moguće načine zloupotrebljavanog kroz devedesete. Ako pogledamo dve najkabastije ex-Yu republike, Srbiju i Hrvatsku – a baš je iz njih potekao najveći deo pisaca Leksikona – primetno je da je oficijelni, hegemoni odnos prema YU-nasleđu u njima tokom devedesetih bio bitno različit: u Hrvatskoj je pompezna i skorojevićka tuđmanovska autokratija forsirala produkciju posvemašnjeg zaborava: odjednom je manje-više sve ono što su ljudi decenijama živeli, znali, voleli i pamtili postalo out, nepoželjno i nepoćudno, a svaki je Lojalan Građanin morao na brzinu re-inventirati sebe kao da je upravo rođen, ili pak retroaktivno izmišljati nekakvu svoju podrivačku delatnost protiv mrskog poretka i još mrskijeg državnog konteksta; u Srbiji nije bilo tako direktne diktature zaborava, nego nečega mnogo podmuklijeg: strategije drskog prisvajanja i lažnog kontinuiteta, po kojoj je umrlu/ubijenu Jugoslaviju – čija se smrt oficijelno ne priznaje – odmenila nakazna Zombislavija istog imena, ko da je ceo taj tužni i unezvereni SCG-patrljak jednog razrušenog soc-carstva svojim "magijskim" samoimenovanjem poručivao "gledajte me, mogu i bez vas! Nije mi ništa! Zapravo i ne primećujem da vas nema!". Zato je, iz ovih razloga, deklarisana "jugonostalgičarska" pozicija u Hrvatskoj devedesetih – u stanovitoj meri i dan-danas – bila otvoreno i nedvosmisleno subverzivna, žestoko suprotstavljena vladajućoj Kulturi Smrti, dok si u Srbiji s tom eh-što-je-nekad-bilo-dobro stvari morao biti mnogo oprezniji, jer bi se u protivnom moglo desiti da te pobrkaju sa zločincima koji su ronili krokodilske suze nad jednom zemljom sve razarajući je iz haubica, ubijajući njene ljude i paleći sela i gradove, ili pak sa "julovskim" i sličnim (funda)mentalno i moralno dezorijentisanim spodobama, koje su žalile i ronzale upravo za svim onim što u našoj "boljoj prošlosti" nikako nije valjalo, za onim čemu smo mi "obični, normalni, ex-YU podanici" sa ove vremenske distance mogli, u najboljem slučaju, dati tek stanoviti ironijski popust, kakav se već daje pošastima koje su prošle i pouzdano se neće vratiti. To vam je, dakle, kao sa onim notornim JNA-anegdotama: jeste, svi ćemo ih rado pričati i prisećati se "slatkih" budalaština iz kretenskih soldatskih dana ali, ozbiljno govoreći, sve je to zapravo bilo sasvim odvratno, i to je uludo bačena godina naših života, i niko normalan ne bi trebao da ide u vojsku…
EUROCREM I MAKAVEJEV: Ako se, dakle, složimo s tim da pojmu "jugonostalgije" pristupimo nešto opreznije i selektivnije, ako se okanemo paganskog obogotvorenja Države – bilo koje na ovom i onom svetu, pa tako i SFRJ – ili ne baš zasluženog posthumnog "poklona" tadašnjem društvenom uređenju u vidu olakog zaboravljanja njegovih brojnih idiotskih, represivnih i depresivnih osobina, šta će nam onda preostati? E, now we're talking! Ono što nam preostaje, i čega srećom ima u izobilju, srž je one normalnostalgije kao preovlađujućeg osećanja ljudi koji su participirali u ovom Leksikonu – ako kao jedan od bezbroj doprinosilaca smem da se drznem da tumačim tuđe motive – i koja je to zdravo jezgro našeg nostalgičnog čeprkanja po prtljagu ličnih uspomena i "kolektivnih" predstava, ali bogme i bolno mesto našeg Velikog Poraza na početku devedesetih. Zato su najlepši i najdirljiviji tekstovi ove knjige ispisani o svemu onome i svima onima koji su nas, svesno ili ne, odmicali od onog "diluvijalnog mraka" o kojem je Krleža napisao onolike vehementne tirade, pa bili to neki naši Veliki Mislioci ili pak sitni hedonistički rituali lepog življenja u miru i sigurnosti, sasvim svejedno. U ovom smislu između, štajaznam, Dušana Makavejeva i Eurocrema stvarno nema simboličke razlike: oboje pripadaju svetu modernosti, onome u kojem su posleratne generacije (to jest, pokazalo se, samo deo njih...) odrasle i formirale se, naivno verujući da je Povratak U Pećinu nemoguć! Odviše je lako danas reći da je to bila zabluda, jer je vreme, eto, demantovalo taj kultur-optimizam ljudi koji su pripadali "SFRJ civilizaciji" ne kao "komunističkoj" ili ne znam već kakvoj utopiji, nego kao nekakvom krhkom, ali neophodnom garantu (ireverzibilne) Modernosti. Zablude ipak nije bilo na toj strani: njeni su vlasnici upravo vesnici Povratka U Pećinu, jer sada je jasno da o d toga nema ništa već da treba sve graditi iz početka, samo sa mnogo gore početne pozicije, iz stratišta i ruševina, zahvaljujući njihovom rodoljubivom trudu. Štono bi se reklo: "gde si bio- nigde, šta si radio- ništa". Leksikon YU mitologije – kao parakunderijanska "knjiga smeha i pamćenja"! – dragocen je dokaz da ima smisla pamtiti (kaogod što požrtvovani ljudi u Farenhajtu 451 pamte knjige naizust!), da je pamćenje jedini zalog identiteta onih koji ne pristaju da im pamćenje modeliraju drugi. I da ništa od svega onoga čega se dobro sećamo nije bilo san i pusta pričina, i da smo ipak bili i ostali Negde i Nešto, pa sad neka udruženi Niko i Ništa vidi šta će sa nama! TEOFIL PANČIĆ
Vreme 27. 05. 2004. - Zabavne knjige
Zoran Šećerov: "Da li znate?"
Ima knjiga koje bude čulna sećanja. Kad god neko pomene Toma Sojera, meni zamiriše slatko od višanja. Primetio sam da se to odnosi na knjige koje sam čitao kao dečak. Istu vrstu čulne prepoznatljivosti osetio sam kad sam pre neki dan u ruke uzeo prvu knjigu edicije "Da li znate", nastale na tragu onog što dnevni list "Politika" objavljuje decenijama, svakodnevno, u dva, tri jednostubačna naslova s jasnim pitanjem, na primer: "Koliko, u stvari, Beograd ima reka?" i preciznim odgovorom na to pitanje.
Osetio sam, dakle, pre neki dan, već zaboravljen miris pržene kafe i drva koja sagorevaju u kuhinjskom "smederevcu" dok babi, već slabovidoj, čitam čitulje, polako, neke i dva, tri puta... pa kad ona priđe šporetu da se zabavi doručkom, ja se bacim na taj stubac zahvaljujući kome na tren plovim Nilom, penjem se na Himalaje ili proučavam značenje reči za koje nikada nisam čuo.
Ova prva knjiga u ediciji "Da li znate" sa 999 pitanja i odgovora preteča je još šest knjiga i ukupno 7777 pitanja i odgovora na važne i nevažne teme, velike i male stvari, potrebna i besciljna znanja. Izdavač "Fond Ribnikar" obećava da će svih sedam knjiga izaći u roku od dve godine. Knjiga je prikladnog formata, bogato ilustrovana (Rade Marković) i odlično odštampana (Politika A.D.).
Ne može se reći da je ovo neka enciklopedija; knjiga je, naprotiv, vrlo nepraktična za brzu ili sistematičnu primenu. Pitanja nisu postavljana po nekom azbučnom ili bilo kakvom drugom redu i smislu, nema indeksa imena i pojmova, ali se ne može reći ni da joj je to neka mana.
Namera joj je prvo da zabavi a potom da poduči: šarenilo tema otima se klasifikaciji. Kojoj disciplini ljudskog saznanja pripada, na primer, pitanje: "Od kada potiče čačkalica?"
Dobro sam se zabavljao prelistavajući ovu prvu knjiga. A šta bi čovek mogao da poželi više od toga, osim da se "prenumeriše" i na narednih šest.
Inače, Beograd ima šest reka: Savu, Dunav, Topčidersku, Banjičku, Rakovičku i Mirijevsku reku (mnogi ovu znaju kao Mirijevski potok). A čačkalica je jedan od prvih čovekovih izuma. Homo erektus se služio čačkalicom još pre 1,8 miliona godina. Sačuvan zub tog našeg pretka iz Tanzanije ima na sebi tanke paralelne linije urezane oštrim tankim predmetom koji je guran u uzan prostor između zuba.
Politika 28. 05. 2004. - Kako živeti
Džonatan Kerol: "Drveno more"
Džonatan Kerol (1949), američki pisac, koji već više od dve decenije živi i stvara u Beču, u svom pretposlednjem romanu „Drveno more”, u prevodu Gorana Skrobonje, a u beogradskoj izdavačkoj kući „Kojot”, postavlja neobičnu zagonetku, čije rešenje ostavlja otvorenim.
Junak i narator romana „Drveno more” je Freni Mekejb, sredovečni šef policije u gradiću Ždralov Vidikovac, u blizini Njujorka, a zaplet počinje stupanjem na scenu Starog Dobrice, olinjalog, tronogog psa, kog će Freni pokupiti sa ulice.
- Čudni i neobjašnjivi događaji počinju da se nižu smrću Starog Dobrice, a Kerol nam pripoveda o stvarima koje, na kraju krajeva, možda i ne želimo da čujemo. Govori o neumitnim klopkama identiteta, nepredvidivim tokovima sudbine i teškoćama s kojima se suočavamo kada želimo da upoznamo sebe. Zagonetka drvenog mora, s početka, biće u romanu ponovljena nekoliko puta, ali odgovor i razrešenje nijednom se neće pojaviti na zadovoljavajući način. Ovo može da frustrira čitaoce, koji su navikli da „kusaju” prozu u nekom „za poneti književnom restoranu”, ali slične zagonetke Kerol postavlja u većini svojih dela - kaže Ivan Nešić.
Večernje novosti 28. 05. 2004. - Panika na aerodromu
Borislav Pekić: "Besnilo"
NA londonskom glavnom aerodromu "Hitrou" zavladala je panika - pojavila se epidemija psećeg besnila. Više od 250.000 poludelih putnika umire u najgroznijim mukama. Da se bolest ne bi proširila po čitavom svetu, a pošto nikakav lek ne uspeva, Ujedinjene nacije donose odluku da se ceo aerodrom "sprži" sa svim preostalim živim ljudima!
Tako bi, najkraće, mogao da se prepriča roman "Besnilo" Borislava Pekića (1930-1992) koji naš list objavljuje iduće srede u biblioteci "Novosti". Pisac nezaboravnih dela "Vreme čuda", "Hodočašće Arsenija Njegovana", "Kako upokojiti vampira", "Zlatno runo", "Atlantida" i još dosta drugih, golootokaš i zatvorenik srpskih apsana, još za života je bio nazvan "srpskim Lavom Tolstojem", "plemićem među piscima", "čovekom izvan vremena".
Ali, da bismo bolje shvatili značaj ove priče i "geopolitičku poruku" samog dela, evo šta o tome kaže jedan od junaka knjige DŽon:
"Pretpostavljam da nisi u toku, ali svi znaci ukazuju na to da se nalazimo na početku mutacione krize prirode. Virusi i bacili savladanih bolesti, od kojih se većina degenerisala u epidemije šarlaha, tifusa, malarije, kolere, čak i kuge, već duže vreme ispoljavaju simptome regeneracije u novim biohemijskim osobinama, novim morfološko-fiziološkim strukturama, rezistentnim na sve serume. Od influence, razmaženog potomka španskog gripa, koji je posle velikog rata desetkovao Evropu, sad se jedva šmrče, ali to ne znači da već iduće godine nećemo umirati."
Kad se roman "Besnilo" pojavio 1983, odmah je preveden na nekoliko jezika. Naš novinar, pokojni Milan Lalić, pitao je Pekića zašto je napisao pesimističko delo? "Pa iz tog karantina spasavaju se jedino jedan zdrav čovek i besan pas. Dakle, smatram da nisam bio do kraja pesimista. Bar se neko spasava, jer u pravom završetku knjige bilo bi još gore.
Pekić je, međutim, u romanu neumoljiv: "Jer znam, kao i Kami, ono što vesela rulja nije znala, a što se u knjigama može naći - da bacil kuge nikada ne umire i nikada ne nestaje, da može deseti nama godina da spava u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartijama, i da će, može biti, doći dan, kada će, na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu."
Ovo nisu proročanske reči, ali jeste proročanski roman. Oni koji malo bolje razumeju istoriju književnosti - od Helena, pa preko Svetog pisma do danas, a naročito politička dešavanja na početku ovog milenijuma (američki istoričar Pol Kenedi upravo tvrdi da je naša planeta prenaseljena) neće se nimalo iznenaditi Pekićevoj umetničkoj genijalnosti da ideje koje su nekada bile samo pretpostavka iskaže kao - stvarnost!
Uostalom istaknuti romansijer, i takođe, i mudrac, jer je priče svojih romana smestio u daleku prošlost, a mislio na budućnost, Filip David, napisao je o Pekiću ovo: "Pekić je neodoljiv, jednostavan, mudar. On je čovek za sva vremena, na izvestan način on je mislilac izvan svog vremena, častan čovek, tamo gde je mnogo šta počivalo na nečastvenosti."
Poznati kritičar Borislav Mihailović Mihiz, međutim, izjaviće, na vest o Pekićevoj iznenadnoj smrti u Londonu: "Banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao knjigom legendi 'Vreme čuda' u vremenu koje je drukčije čudo znalo i prizvalo. Pronicljive oči već u toj knjizi su naslućivale pojavu pisca krupnog, ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije."
DALJE OD PAKLA
KOLIKA je lucidnost pisca romana "Besnilo", koji ima 532 stranica, vidi se po tome što je radnju svog dela smestio na aerodrom koji u malom, sa toliko sveta, predstavlja čitavu našu planetu. Evo kakav je Pekićev opis "stanja duha" onoga što se na aerodromu dešava, i kakva nas budućnost čeka: "Jedinu svetlost, masnu i prljavu poput ulja, sejali su po avenijama, platoima i peronima džinovski prozori na terminalima. Jedina svetlost u ljudima bila je bezumna želja da budu što dalje od ovog pakla."
On, zatim, dodaje: "R aspala se poslednja preživela zajednica starog, zdravog društva. Nema više porodice, one koje se vole, jedni za drugi brinu, prijateljskih enklava, nerazdvojnih parova. Nestalo je nacionalne i rasne solidarnosti, ukoliko se ona tu i tamo još održavala. Svako je ovde sada sam. Svako beži za sebe. Svako protiv svakog beži." DUŠAN STANKOVIĆ
NIN 28. 05. 2004. - Konci delo krase
Milorad Pavić: "Unikat"
Već na prednjoj strani korica najnovijeg proznog ostvarenja Milorada Pavića mogućeg kupca čeka dobronamerno upozorenje da se radi o “unikatu”, jer “Svaki primerak ovog romana ima drugačiji kraj”, pa zato “Kupujući takvu knjigu dobićete jedan od 100 njenih završetaka”. Pisac proslavljenog “Hazarskog rečnika”, nakon “romana-leksikona”, “romana-ukrštenice”, “romana-klepsidre”, romanesknog “priručnika za gatanje” i sličnih čudesa, nudi nam, najzad, i “roman-deltu”, knjigu koja se stostruko “račva” u svom završnom odeljku i tako svakog čitaoca čini imaocem jednog njenog posebnog “rukavca”, ostvarujući na nov, umnožavajući način staru izreku da “konac delo krasi".
Da li je ovim ispunjen vajkadašnji san o jedinstvenosti i neponovljivosti umetničkog dela ili je tek na dovitljiv način udovoljeno večito površnom čitalačkom zanimanju za ono “što se dešava na kraju”? Ni jedno ni drugo, ili i jedno i drugo u isti mah, moglo bi se kazati. Pavićeva opsesija “nelinearnim” narativnim pismom i “hipertekstualnim” strategijama kao da je ovde pronašla svoje popularno prihvatljivo ostvarenje. Posle niza varijacija, lucidna dosetka “Hazarskog rečnika”, kojom je mimikrijski potpuno ostvaren malarmeovsko-borhesovski ideal beskrajno promenljive i sadržajne knjige, u “Unikatu” dobija svoju “narodski” čitljivu repliku. Čitaočevoj radoznalosti i lakovernosti potura se, naime, u dvosmislenom predumišljaju na koji ukazuje već i marketinška dosetka s početkom i završetkom knjige, iluzija o tome da tekstualna, “fizička” različitost svakog primerka dela automatski znači i njegovu metafizičku “originalnost”, tj. ontološku autentičnost i unikatnost. Svaki agilni kupac knjige tako postaje, ili bar može da veruje da postaje, za relativno male pare “vlasnik” jednog posebnog zrnca umetnosti same, otprilike onako kako svaki solventni kolekcionar neke od Pikasovih ili Dalijevih bezbrojnih skica veruje da postaje posednik jedinstvenog delića same njihove genijalnosti.
“Nepodnošljiva lakoća” ponuđene iluzije ogleda se u činjenici da je “Un ikat” sasvim oslobođen ideološke ambicioznosti i pretencioznosti “Hazarskog rečnika”, “Predela slikanog čajem” ili “Poslednje ljubavi u Carigradu”. Umesto tzv. velikih priča o istorijskoj sudbini naciona, odnosno o sudbini političkih projekata koji satiru individualnost, Pavićev ovogodišnji romaneskni “hit” donosi bizarno-fantastičnu, bezmalo intimistički apartnu pripovest o “lovcima na snove” i “prodavcima budućnosti” u kojoj glavne role imaju jedan androgin, jedan neizlečivo oboleli operski pevač i njegova ocvala ljubavnica, a iz zaleđa svime upravlja Nečastivi lično. Čak i psihoanalitičke konstrukcije frojdističkog ili jungovskog tipa, koje se neprekidno nude čitaocu, ovde - čini se - imaju tek ulogu “olovnog mamca” koji za sobom vuče ceo niz pavićevski manirističkih efekata i detalja, poput detekcijske potrage na osnovu mirisnih, odnosno parfemskih identiteta junaka, “trospratnih” snova, osmeha “u stihu”, očiju različite “brzine”, dijaloga s ogledalskim odrazima…
Možda i više nego pre, Pavić se, dakle, predstavlja kao “barokni” pisac svoje vrste, u onom značenju u kojem Borhes baroknim naziva svaki stil što svesno iscrpljuje svoje mogućnosti i rasipa svoja sredstva. Sam pisac se ovoga puta, reklo bi se, odlično zabavljao, puštajući u tom rasipanju sasvim na volju svom i inače izraženom ludičkom porivu. Isto će se, po svoj prilici, dešavati i sa zagriženim “pavićevcima” i prilježnim “pavićolozima”, uvek pripravnim na beletrističke igre i doigravanja autora “Hazarskog rečnika”. Za preostale, “nesvrstane” ili protivno svrstane čitaoce “Unikat” bi, s druge strane, mogao da predstavlja tek “deža vi” štivo, “duplikat” ili “replikat” kopija već viđenog poetičkog originala. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Danas 28. 05. 2004. - Šesti prevod na srpski jezik
"U pustinji i prašumi" Henrika Sjenkieviča i pesme za decu Božidara Mandića "Nepravda"
Nolit je nedavno objavio zbirku novih pesama za decu "Nepravda", čiji je autor Božidar Mandić i novi prevod čuvenog dela Henrika Sjenkieviča "U pustinji i prašumi", koji je načinila Milica Markić. "U pustinji i prašumi" klasično je delo za decu i omladinu, avanturistički roman poljskog laureata Nobelove nagrade iz 1911. Povest o Staši i njegovoj drugarici Nel, nezaobilazna je stanica na putu odrastanja mnogobrojnih generacija. I to jedna od onih najlepših. Posle prevoda Đorđa Jovanovića, Milorada Jankovića, Julija Benešića, Ise Velikanovića i Tanje Dugonjić, ovo je šesti po redu prevod na srpski jezik. Osim po naslovu, prevodeći ovo delo sa poljskog, prevod Milice Markić sadrži i znatne razlike na leksičkom i sintaksičkom nivou. Sastavni deo knjige čini i izvrsni gloarij, koji je sastavio Slavoljub Trudić.
"Nepravda" je nova knjiga pesama Božidara Mandića. O njoj, Milijana Jelovac kaže: "Ova zbirka stihova-aforizama za decu pomalo je igra, pomalo izmotavanje i navođenje na svoju stranu, ali u svakom slučaju predstavlja pravi biser u stvaralaštvu Božidara Mandića za najmlađe". Mandić se u ovoj knjizi dotiče i lenjivaca i doslednosti i vode i kiše i dosade i uspeha i poklona... Pesnik u ovim pesmam insistira na duhovitosti, lucidnosti i domišljatosti, smatrajući da negovanje ovih vrlina deci pomaže da postanu i srećni odrasli.
Politika 29. 05. 2004. - Nasleđe minulih vekova
Kulturna baština Srbije / Kulturna baština Republike Srpske / Kulturna baština Crne Gore
Ako će poslednjih desetak godina ostati zapamćeno kao jedno od najstrašnijih razdoblja po pogromu nad istorijskim i umetničkim spomenicima na našim prostorima, nedavno se pojavilo trotomno izdanje o kulturnoj baštini Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, kao primer drugačijeg odnosa prema kulturnom i umetničkom nasleđu.
Tri raskošno opremljene knjige, u kojima se skladno dopunjuju i prepliću reč i slika, sa uporednim tekstom na srpskom i engleskom jeziku, predstavljaju dosad najpotpuniji i najpouzdaniji pregled kulturne baštine kod nas. Njihovi pisci, profesor Sreten Petković i Ljiljana Ševo, sjani su poznavaoci kulturne i umetničke prošlosti oblasti o kojima pišu a, pokazalo se, i sposobni da ogromnu građu izlože na jasan i pregledan način.
Neophodni podaci.
Na više od sedam stotina strana, u okviru više stotina jedinica poređanih azbučnim redom, prikazani su svi značajniji spomenici u naseljenim mestima, u manastirima ili arheološki lokaliteti na tlu Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. U vidokrug pisaca ušla su sela koja su nastajala od praistorije do kraja HH veka, značajna bilo svojim istorijskim, bilo kulturnim ili, pak, umetničkim sadržajem. Ovde su sakupljeni svi neophodni podaci o drevnim staništima naroda koji su u prošlosti naseljavali ove prostore, o ostacima starih civilizacija - grčke, rimske i vizantijske, zatim, podaci o našem bogatom srednjovekovnom nasleđu - o tvrđavama, grobljima (naročito o onim sa stećcima), manastirima i crkvama i o umetničkim delima u njima, bilo da su pripadali pravoslavnoj, katoličkoj, islamskoj ili jevrejskoj religiji.
Obilje podataka upoznaje čitaoca i sa umetnošću HVII-HIH veka, posebno u gradovima i naseljima Vojvodine i Boke Kotorske, gde su pod blagotvornim uticajima iz Beča ili Venecije nastajali reprezentativni hramovi i u njima velelepni ikonostasi i oltari. Podjednaka pažnja usmerena je na noviju umetnost, na sjajna arhitektonska ostvarenja u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Banjaluci, Beogradu ili Cetinju, kao i na spomenike čiji su autori bili istaknuti vajari HH veka. U ovim knjigama nalaze se i neophodne informacije o ustanovama kulture, pre svega o muzejima u kojima se čuvaju hiljade svedočanstava istorijskog, kulturnog i umetničkog nasleđa, zatim o bibliotekama, prosvetnim ustanovama, kao i o objektima državne uprave, zanatstva i industrije.
Preko tekstova S. Petkovića i Lj. Ševo i kroz mnogobrojne ilustracije, gradovi Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, mnoga sela i istorijska mesta otvorili su na stranicama ovih knjiga svoje riznice i pokazali koliko se i kakvo bogatstvo u njima nalazi, počev od najreprezentativnijeg, u velikim gradovima i u srednjovekovnim manastirima, do onog u zabačenim mestima, skromnog ali neophodnog za pravo razumevanje naše prošlosti.
Jedinstvena slika.
Značaj ovog drugog nasleđa, često nepravedno zanemarivanog, ove knjige na neki način ponovo otkrivaju. Ovo je dosad najcelovitiji zbir informacija enciklopedijskog karaktera o našim spomenicima, a sabrane na jednom mestu, one se uključuju u stvaranje jedinstvene slike o bogatstvu umetničkog nasleđa kod nas. Ovde nije pisana istorija umetnosti (tome cilju donekle teže vrlo korisni uvodni tekstovi), već su autori želeli da pokažu šta su na ovim prostorima stvorili minuli vekovi i šta nam je vreme ostavilo u nasleđe. Razumljivo je da u tom nasleđu preovlađuje udeo srpskog naroda, koji je u ovim oblastima najduže živeo i najviše stvarao. Podvlačimo, međutim, još jednom da u ovim knjigama nijedno istorijski značajnije mesto, ni važnije umetničko ostvarenje nije zaobiđeno niti marginalizovano, ma kom narodu da su oni pripadali.
Autori su strpljivo i pažljivo proučili, odabrali i pregledno izložili kulturnu baštinu Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Svuda su, makar ukratko, izlagali istoriju naselja ili spomenika, zatim, izdvajali najznačajnija dela i ono što je za njih osobeno, a na kraju se osvrtali na druga istorijski ili umetnički manje važna ostvarenja. Posebno ističemo da su svi podaci - nazivi, godine, atribucije, stanje spomenika i promene nastale poslednjih godina, kad su mnoga dela uništena, oštećena ili devastirana - provereni i zasnovani na rezultatima najnovijih naučnih saznanja. Pored drugih vrlina, to je ono što ove knjige izdvaja u poplavi sličnih publikacija i daje im posebnu vrednost i izuzetno mesto u našoj izdavačkoj praksi.
Pominjemo, najzad, da je tekst odlično preveo na engleski jezik profesor Veselin Kostić, pa je tako ove knjige učinio dostupnim i inostranom čitaocu. BRANISLAV TODIĆ
Večernje novosti 29. 05. 2004. - Zlo koje preti
TEŠKO je reći da li je "Besnilo" najbolji Pekićev roman. Ovaj pisac čije vreme tek dolazi, ima mnogo izuzetnih romana. Ali, ako nije lako reći da je najbolji, "Besnilo" je svakako najdramtičniji roman velikog pisca. Takvu dramu, kao št o je ova na londonskom aerodromu Hitrou, niko pre Pekića u našoj literaturi nije napisao. Prepuni svetski aerodrom najednom je zahtavilo besnilo koje se preko zaraženih pasa prenelo na ljude.
Neki naučnici su nešto eksperimentisali, jedan pas se, igrom slučaja, oteo iz laboratorijskih krletki i besnilo je počelo da se širi. Svi putnički pravci i aerodromski izlazi su najednom zatvoreni. Oko putnika mota se strava masovnih umiranja. Ne umire se samo od zaraze nego i od straha od nje. Podivljali ljudi gube se u aerodromskim izlomljenim arhitektonskim traverzma. Sve poprima adske, sodomske razmere.
U taj pakao zašao je naš romansijer nekako superiorno. Ništa ga ne iznenađuje, ništa ne zbunjuje. On se ne libi da pomeša različite žanrove, da suprostavi stvarnost onakvu kakva jeste i dnevnik kako ga ispisuje njegov junak, novinar Leverkin, da se psluži dijalozima zapaljenim u vatri bolesti, da naslika masovne scene umiranja i da prati mnoge pojedinačne sudbine i to s multižanrovskom snagom i veštinom, kao da je hteo da isproba celokupno iskustvo literature u jednom slučaju i povodom jedne neobične, i zar ne osećate, simbolične katastrofe.
Nauka, koja je načinila mnoge pronalazačke podvige u prošlom veku, za sobom je ostavila paradoksalnu dvostrukost; onoliko koliko je unapređivala život čoveka, još i više mu je pretila katastrofom. Da li tu opasnsot, tu žeravicu u svemu što je pronađeno, Pekić ima na umu u ovoj dramatičnoj povesti. U romanu "Atlantida", koji je nastao psole "Besnila" on će posumnjati u put koji je civilizacija izabrala da nekud stigne. U "Besnilu" on se bavio najvećim mogućim iskušenjem na tom putu. Sve što enkud brže stižemo, sve manje imamo vremena. Pekićevo "Besnilo" u izvesnom smislu je drama koja nastaje kad, u tolikoj žurbi, pre vremena, nesrećnom igrom okolnosti, stižemo sopstvenu smrt.
Ima mnogo junaka koji učestvuju u ovoj drami ali ima još više onih koji su samo u funkciji dramaturgije umiranja. Profesor Liberman, na primer, veruje da priroda nema načela. Ona ih, zapravo, ima ali "traju, veli on, dok im ne pronađete izuzetke". Tako ovaj roman svojom dramom zalazi dublje u naš život i oblike trajanja. I kad se na kraju u sve ovo upletu likovi ondašnjih političkih vođa sa svih starna podeljenog sveta, mi uviđamo da je đavo odneo šalu i da sve to nije smao jedan mogući, nesrećan slučaj, nego da ova drama hoće da postane drama civilizacije kojoj pripadamo i u kojoj sve što više nekud stremimo sve više imamo prepreka na tom putu.
Ovim romanom naša literatura je i bukvalno izašla izvan granica zemlje u kojoj živimo i superiorno i ambiciozno stala pred lice sveta, slikajući univerzalno zlo s kojom se nerasudno igramo i mi i oni i svi na ovoj kugli zemljinoj. Slutite, Pekićevo vreme tek dolazi, "Besnilo" taj njegov novi život u najvećoj meri superiorno sugerira i ostvaruje. DRAGOLJUB STOJADINOVIĆ
Večernje novosti 30. 05. 2004. - Sa robije u slavu
BORISLAV Pekić ostao je najslavniji robijaš među srpskim piscima. Bilo je i drugih koji su tokom vremena titoizma pozivani na informativne razgovore i kojima je pretio zatvor. Ipak, Borislav Pekić je među književnicima ostao najpoznatiji po svojim "univerzitetima" i biografiji osvedočenog "državnog neprijatelja", na koju je i kasnije, kada se preselio u London, ostao ponosan.
U zatvor je budući srpski Dostojevski dospeo mlad, kad je malo posle Drugog svetskog rata prepoznat kao jedan od prvaka građanske omladine. Bilo je to vreme koje pamte mnogi stariji Beograđani, a nejednom ono se u njihovim pričama nazivalo ratom "bele" protiv "crvene" ruže. Tada su nasuprot SKOJ-u, Savezu komunističke omladine Jugoslavije, golobradi beogradski maturanti osnovali SDOJ, Savez demokratske omladine Jugoslavije. Da će za ono za šta bi u srećnija vremena bio opomenut ili ukoren, 1948. godine Pekić biti kažnjen sa petnaest godina strogog zatvora, to tada nije mogao pomisliti niko. Pa, ipak, svršeni maturant je osuđen i u osamnaestoj poslat na odsluženje kazne.
I kasnije, pošto je izašao s robije i bojkot njegovih dela se okončao, Pekić se oslanjao na iskustvo proverenog robijaša. Jednom, kada je na sud pozvan Miodrag Bulatović, za svedoka odbrane pozvan je i Pekić. U knjizi "Nekropolje" Predrag Palavestra seća se tog događaja. "Sa vodećim piscem srpske zatvorske književnosti zbližio sam se u hodniku Opštinskog suda", piše Palavestra. "Pred kancelarijom istražnog sudije, neočivano se, pored mene, našlo još nekoliko pisaca: smrknuti Dušan Radović i vedri Matija Bećković, sumnjičavi Mirko Kovač i zbog nečega vrlo zvanično uparađeni Borislav Pekić sa kišobranom u ruci. Prema istovetnom pozivu koji smo svi dobili, protiv Bulatovića se u tom sudu vodio istražni postupak u kojem smo bili pozvani da svedočimo. Ulazili smo kod sudije pojedinačno, jedan po jedan, na njegov poziv. Kao iskusan stari robijaš, koji je navodno jedini od nas znao kako u takvim prilikama treba razgovarati sa sudijama i istražiteljima, Pekić je pred sudijom odigrao neočekivanu predstavu. Kazao je da on, istina, navedenog dana nije bio na označenom mestu, ali da je sa Bulatovićem jednom drugom prilikom razgovarao o privrednoj reformi i da ju je ovaj tada uvereno branio, pošto je reformu sam Pekić pred njim kritikovao kao opasnu političku laž."
Kad se kasnije trajno preselio u Britaniju, Pekić se nije lišio svojih zatvorskih navika. Jedna mu je, po mnogima, došla glave. Kao i Kiš, i Pekić je strasno pušio. Vele da je u džepovima uvek imao po nekoliko otvorenih pakli najoštrijeg duvana i da nije birao marke, već je pušio sve što bi mu došlo ruke. Bolest koja ga je umorila najpre se pojavljivala kao upala pluća, potom kao odveć čisti bronhitisi. Neki britanski lekari upućivali su na ozbiljna oštećenja pluća zarađena najverovatnije još na robiji. Velikog pisca najzad je ubila naoko laka viremija. Pisac je jedne noći počeo da se guši. Hitna pomoć prenela ga je u bolnicu, nedaleko od njegovog stana, gde je u tri sata iza ponoći, 2. jula 1992. pisac "Zlatnog runa" izdahnuo.
NEDOVRŠENA DELA
PEKIĆ je pisac koji je za sobom ostavio verovatno najviše nedovršenih dela. Posle smrti pisca, BIGZ je 1993. objavio "Vreme reči" (razgovori, priredio Božo Koprivica), 1994. roman "Graditelji" (BIGZ-ov bestseler za 1995), kao i "Rađanje Atlantide" (takođe hit ovog izdavača). Dnevničke beleške "Skinuto sa trake" (priređivač Predrag Palavestra), postale su 1997. najbolje prodavana knjiga Narodne knjige. Aleksandar GATALICA
Danas 30. 05. 2004. - Nove knjige
"Najlepši eseji Nikole Miloševića"
Beogradska Prosveta objavila je i promovisala novi naslov iz edicije "Naj" - delo "Najlepši eseji Nikole Miloševoća", koje je izabrao Milo Lompar. Lompar je i autor predgovora za ovu knjigu, koja obuhvata jedanaest Miloševićevih eseja, napisanih u periodu od 1967. pa do 2002. godine.
Milisav Savić, književnijk i jedan od Prosvetinih urednika, o ovoj knjizi kaže: "Književnoteorijska misao Nikole Miloševića, u mnogo čemu prevratnička, snažno je obeležila našu nauku o književnosti, ostavivši u njoj neizbrisiv pečat…
Umesto brze, impresionističke analize, Milošević insistira na minucioznoj, detaljnoj, strogo logičkoj, i tek posle nje donosi, ali uvek sa opreznošću i uz opravdane ograde, sudove". Govoreći o opusu Nikole Miloševića, Ljubica Miletić urednica u ovoj izdavačkoj kući, istakla je da je tokom svog profesorskog rada, Nikola Milošević bio svetionik koji je pokazivao kojim putem valja i treba krenuti, dok je Milo Lompar primetio da je pred čitaocem delo u kome imamo prilike da u Nikoli Miloševiću prepoznamo originalnog mislioca svog vremena, čije je delo kulturnoistorijski obeležilo i jedno vreme i jedan prostor. Nikola Milošević primetio je da se proučavanjem književnosti i filozofije bavi već više od četiri decenije i da je za to vreme i pisao i objavljivao, uvek se pitajući da li su konflikti koji postoje i kod nas i u čitavom svetu, pena na površini ili čine samu suštinu egzistencije. Milošević je dodao da ga je tokom čitavog rada zanimao odnos psiholoških činilaca prema duhovnim tvorevinama, a posebno pojam sudbinskog i sudbine. S. DOMAZET
Danas 30. 05. 2004. - Preživljavanje andergraunda
Zoran Kiza Radović: "Ključ i lav"
"Ključ i lav", knjiga Zorana Radovića Kize, frontmena grupe Prešing, predstavljena je nedavno u beogradskom kafeu "Idiot". Svojevrsnu pesmaricu uz koju ide i CD "Stereo Ikar", objavila je kuća Mojo Beat. U knjizi se, pored Radovićevih pesama nalazi i opširan intervju Dragana Ambrozića sa autorom. Grupa Prešing je tokom devedesetih objavila nekoliko albuma, a Radović je sarađivao i sa drugim beogradskim muzičarima (Darkwood Dub, recimo). Predrag Ivanović, jedan od ljudi iz Mojo Beat (dosad objavili CD Bo i EP Jarbola) kaže da su Radovićevi radovi kvalitetna pojava na ovdašnjoj sceni, dodajući kako je "neko trebalo da se potrudi da se ova knjiga pojavi mnogo ranije". Radović je potvrdio da pesme dugo postoje, neke je u međuvremenu i bacio kao i da ploča "Stereo Ikar" ima mnogo različitih uticaja, ali bez mnogo veze sa Prešingom. "Radović nije dopuštao da se prekine nit koja spaja sve one koji deluju kroz rokenrol, bilo gde da se nalaze. Paradoksalno je da su, njegove pesme, koliko god imale miris i atmosferu domaće degradacije i pada, svojim estetskim prizvukom učinile da beogradski andergraund ne samo nastavi da živi već i da dokazuje svoje neizrecive mogućnosti. Pri tom se nimalo ne oseća inferiornim u poređenju sa svetom. Naprotiv", zabeležio je u svom tekstu Momčilo Rajin. Kuća Mojo Beat, inače, planira za početak jeseni novi album grupe Jarboli.
Danas 31. 05. 2004. - Pet poglavlja sa epilogom
Zoja Bojić: "Sunce južnog neba"
Pet poglavlja i epilog - Prekomorski paketi, Vreme zrenja, Likovni događaji, Pogled unatrag, Sve boje ovog sveta i razgovori sa umetnicima - sabrani su u knjizi kritika, eseja i intervjua, istoričarke umetnosti Zoje Bojić, a pod naslovom "Sunce južnog neba" i podnaslovom "Pogled na umetnost u Australiji danas". Izdavač je Srpska knjiga iz Rume (potpisniku ovih redova sasvim nepoznata, a i šire) sa neskrivenom ambicijom za posebnim izdanjima poput Biblioteka Umetnost i umetnici (bez imena urednika edicije što je neuobičajeno). Ovo je knjiga prva. Čemu insistirati na izdavaču? Iz prostog razloga što je već i pominjanje izdavača garancija za kvalitet knjige, tako je to u svetu, a tako je i kod nas, jer kad knjigu kritika i eseja izda Clio ili Mašić onda to ima određenu težinu. No, da ne budemo maliciozni i da ne prejudiciramo, možda je na pomolu ozbiljna konkurencija.
Kako da vam preporučimo ovu knjigu? Jednostavno. Ako ste dobro upoznati sa svim likovnim dešavanjima u celom svetu, a sa Australijom ne stojite baš najbolje, evo vam prilike. Zoja Bojić istoričarka umetnosti, radi na mestu predstavnika za štampu Saveta Australije za umetnost i ustanove multikulturnih umetnosti Karnivale, zatim kao likovni kritičar The Canverra Times i Australian Art Review, svoje kritike objavljuje i na srpskom jeziku u glasilima naše dijaspore. Prikaze je slala i šalje beogradskim publikacijama Likovni život, Književne novine, listovima Politika, NIN i nekim Politikinim izdanjima (svi ti tekstovi nalaze se u ovoj knjizi). Danas je Zoja Bojić kandidat za doktora nauka na Nacionalnom univerzitetu Australije (ANU). Ovom knjigom autorka predstavlja likovnu scenu Australije uključujući i delovanje naše umetničke dijaspore (!?) Najveći broj tekstova odnosi se na međunarodne izložbe koje autorka deli na komercijalne i nekomercijalne (sa posebnim osvrtom na animiranje australijske publike da izložbe pogledaju), dok se manji broj tekstova odnosi na australijsku istoriju umetnosti (što bi za nas jedino bilo interesantno), zatim nagradama i komercijalnim galerijama.
Da likovni kritičari od formata, prateći određeni broj umetnika čija su dela najavila, obeležila i potvrdila određeni likovni period - deceniju ili dve - sakupe svoje tekstove i uz stručnu redakciju od tog materijala naprave knjigu, nije ništa novo. Naprotiv. Vrlo je korisno za sredinu u kojoj su ta dela nastala jer su često početni izvori informacija za studiozniji rad. Uzmimo samo knjige D. Đorđevića, M. Kolarića, M. B. Protića, L. Trifunovića, Ž. Turinskog, A. Čelebonovića, J. Denegrija, B. Kukića... Njihove kritike i eseji podložni su proveri jer su dela umetnika o kojima su pisali nalaze u muzejskim i drugim zbirkama, a pre svega, značajna su za ukupnu likovnu umetnost sredine u kojoj su nastala. Simptomatično je da likovni kritičar Australije (bez obzira što je "naš čovek") svoje sabrane kritike objavljuje kod nas, a ne u sredini koje se ta likovna scena tiče; na koji način možemo da proverimo validnost ocena o umetnicima koji su ovom knjigom obuhvaćeni. Ostaje nam samo da verujemo na reč, što za umetnost nije dobro, ili da otputujemo u Australiju. G. VASILJEVIĆ
Glas javnosti 31. 05. 2004. - Novo iz Derete
Homer: "Ilijada"
"Dereta" je iskoristila popularnost "Troje" i objavila je Homerove epove "Ilijadu" i "Odiseju". No, mimo ovog marketinški dobro odrađenog posla, izdavač se rukovodio i time što ovih knjiga dugo nije bilo po knjižarama, a primercima iz biblioteka odavno fale mnoge stranice.
"Ilijada" govori o desetogodišnjem Trojanskom ratu koji se završio pobedom Grka. U to herojsko doba za slavu su se borili Ahilej, Patroklo, Agamemnon, Menelaj i, s druge strane, Hektor, Paris, Enej. Helena, zbog čije je lepote i neverstva rat i počeo, Andromaha, Hektorova žena, majke heroja Hekuba (Hektor) i Tetida (Ahilej) i dalje su najupečatljiviji ženski likovi u ukupnoj svetskoj književnosti.
"Odiseja" govori o periodu posle rata, o lutanjima junaka, najlukavijeg među svim Grcima, Odiseja koji provodi još deset godina na putu ka kući.

Glas javnosti 31. 05. 2004. - Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"
Ova knjiga namenjena je čitaocima onih zemalja koje su u razvoju i koje se nalaze u ekonomskoj krizi. U prvom delu prikazano je sedam obrazaca nekonkurentnog ponašanja. Drugi deo govori o sistemskim razlozima zbog kojih je državama teško da iskoriste šanse koje im se ukazuju.
Ovaj deo bavi se strategijom, strukturama institucija i modelima mišljenja, kao i izazovima koji čekaju one koji bi hteli da iskorače iz starih obrazaca i načina poslovanja. Treći deo knjige ukazuje na to da uskoro neće biti dovoljno samo govoriti o tome šta treba da se promeni. Nestaće lideri koji su sposobni samo da govore o promenama.
Autori "Oranja mora" smatraju da njihova knjiga može uticati kako na promene u jeziku, tako i na shvatanje da se iz teorije mora preći na praksu, kao i na sposobnost lidera da sami stvaraju "nove integrisane tehnologije, zasnovane na načelima konkurentnosti i ljudskog kapitala".

Glas javnosti 31. 05. 2004. - Novi roman Slavenke Drakulić
Slavenka Drakulić: “Oni ne bi ni mrava zgazili”
"Oni ne bi ni mrava zgazili" jeste studija ponašanja aktuelnih Haških optuženika i osuđenika, koju je Slavenka Drakulić, novinarka i književnica rođena u Rijeci, napisala posle višemesečnog praćenja suđenja za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u Hagu. Knjiga je hit u Hrvatskoj, a objavljena je i u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švedskoj.
"Ljudi odgovorni za raspad Jugoslavije i stotine tisuća ratnih žrtava, danas žive jedinstveno poput braće. Život koji vode u pritvoru najveći je mogući prosvjed protiv rata, osim što dolazi prekasno…
Ali ako je "bratstvo i jedinstvo" među dojučerašnjim zakletim neprijateljima epilog ovog rata, zašto je onda do svega toga došlo? Gledajući vesele momke u ševeningenskom pritvoru, odgovor je jasan: nizašto", zaključuje Slavenka Drakulić u epilogu.

Večernje novosti 31. 05. 2004. - SF ipak – fikcija
Borislav Pekić: "Besnilo"
DA smo te, 1988. godine - godine kada se već začinjalo naše krvavo ludilo - imali današnje iskustvo, ko zna da li bi dramatizacija odnosno predstava “Besnila” bila onako neslavna?
Ili, hajde da razmotrimo stvar iz drugog ugla: svet je već poznavao “aerodromski” terorizam, ali, ni sanjao nije 11. septembar...
Jedno ili drugo, uostalom, iskustveno nije presudno za kvalitet predstave, možda pre za njenu percepciju. “Besnilo”, u dramatizaciji Miodraga Zupanca, koju je za scenu prilagodio Nebojša Romčević, a režirao Jovica Pavić, ipak je uzburkalo javnost - do premijere u Beogradskom dramskom pozorištu, 27. februara 1988.
Najavljivano kao “prvo SF delo na sceni BDP”, sa 180 kostima, 12-metarskom pistom koja “šeta” kroz dvoranu, hangarom u dubini pozornice, 40 glumaca, dvadesetak statista, avionom koji odnekud sleće (konačno je to ipak bila samo slika aviona), asocijacijama na epidemiju kuge u 17. veku i propast “Titanika”..., u Zupančevoj dramatizaciji nazvano je “misom”. Čak je postojala ideja da se igra u nastavcima, što bi, sa stanovišta ishoda sveg tog truda, možda bilo i podnošljivije nego predstava koja je trajala gotovo pet sati!
Već i sami naslovi kritika ukazivali su na opreznost u žurbi da se što pre nabave ulaznice: “Tragovi drame”, “Za svečarske prilike”…
Teškog, ako ne i nemogućeg posla poduhvatio se Miodrag Zupanc: da od “Besnila” napravi pozorišni komad, pisao je pozorišni kritičar “Novosti”. Uprkos zanimljivosti, po obimu i zamasima impresivne, građe, slikovitosti apokaliptičke fantastike, plastičnosti slika, on kao “presudan” razlog koji ovaj žanr-roman ne preporučuje za scenu “fikciju" koja je “suviše utemeljena u književnosti i odveć literarno osnažena da bi, uza sve uslovnosti teatra, mogla imati ubedljiv i čvrst scenski oblik”.
“Više glasnici ideja, nego ljudi koji stvarno nose svoju sudbinu, protagonisti “Besnila”, svi zajedno, predstavljaju svet u ogledalu katastrofe, haosa i smrti, ali nijedan od njih nije kadar da izrazi onu, za dramu neophodnu, ljudsku suštinu tragič nosti”, bio je kritičarov utisak. Primetio je, ipak, da, uprkos brojnim ograničenjima, predstava u prvom delu “iznenađujuće dobro izlazi na kraj”. Ali, posle toga, proteklo je još par dugih sati “iracionalnih tlapnji” do stvarnog kraja, koji je teško bilo dočekati.
U to vreme, Pekić je već bio drag pozorištu (i ostao do dana današnjeg). Najuspešnije ga je igrao Atelje 212 (“Na ludom belom kamenu: Generali ili srodstvo po oružju”, “Korešpodencija”), u Crnogorskom narodnom pozorištu bila je “Odbrana i poslednji dani”, u Nišu isto to, ali, pod nazivom “Zakleti spasilac davljenika”...
Razumljivo je, stoga, što je Beogradsko dramsko pozorište poželelo da za svoju 40-godišnjicu ima na repertoaru reprezentativno delo, a potrefilo se da se jubilej vremenski uklopi u senzacionalan književni uspeh “Besnila”... Trebalo je da to delo “ujedini”, kako je primetio kritičar “Borbe”, elemente kojima se BDP dičilo i koje je tokom postojanja podarilo publici: niz dramaturški novih, glumački zavodljivih, scenski slojevitih i nezaboravnih predstava. Iako “svečarskom prilikom”, kritičar brzo zapaža “početnu zamku”: “Ne nalazeći u trenutnoj dramaturškoj ponudi delo koje bi moglo zadovoljiti sve ove zahteve, poseglo se za adaptacijom jednog dela koje, doduše, u proznoj formi poseduje tu složenost ideja i motiva, spoljnih i unutrašnjih tokova... No, da je alhemijka scenske čarolije daleko suptilnija, da zna da nas iznenadi neočekivanim paradoksima, uverili su se i autori ove predstave...”.
Nesrećan pokušaj inscenacije “Besnila”, međutim, nije obeshrabrio pozorište da se i dalje obraća Pekiću. U suštini, to je jedino do sada njegovo delo koje je postavljeno na scenu - uprkos pozorišnim zakonitostima.
PEKIĆ NA POZORJU
NA Sterijinom pozorju se Pekić kao autor prvi put javlja 1972. Bila je to fenomenalna predstava Ateljea 212 “Na ludom belom kamenu”. Deset godina kasnije, isto pozorište učestvovalo je sa “Korešpodencijom”. Van konkurencije je, 1985. godine Crnogorsko narodno pozorište prikazalo “Odbranu i poslednje dane” . Kruševačko pozorište se takmičilo sa “Generalima ili srodstvom po oružju” 1992. godine, a produkcija G17 plus, sa “Zlatnim runom”, 2001.
Slavica VUČKOVIĆ