Politika 01. 05. 2004. - Temeljni naučni pristup
Jan Vježbicki: "Razgovor o književnosti"
Interesovanja drugih za našu kulturu, jezik i književnost nisu tako retka ako se imaju u vidu određene informacije o kulturi, prevođenje i praćenje književnih zbivanja. Međutim, ono što je retko i što, samim tim, zaslužuje posebnu pažnju, jesu temeljna i svestrana istraživanja pojava, tokova i svojstava naše književnosti, pogotovo savremene. Jedan od takvih predanih i neumornih istraživača bio je Jan Vježbicki, profesor jugoslovenske književnosti na Varšavskom univerzitetu, čija se knjiga „Razgovor o književnosti” nedavno pojavila u „Narodnoj knjizi” (Beograd, 2003), u redakciji Gojka Tešića.
Počev od prelomne 1956. godine Poljska pokazuje živo zanimanje za jugoslovenske književnosti, a posebno srpsku. Od tada pa do danas prevedeni su gotovo svi iole značajni pisci, a njihova dela kritički propraćena. Lavovski deo tog posla uradio je Jan Vježbicki stekavši time ugled najboljeg poznavaoca savremene hrvatske i srpske književnosti u Poljskoj. Bio je izuzetno obavešten o svemu što se na jugoslovenskom književnom prostoru dešavalo, znalački propuštajući ogroman broj književnoistorijskih činjenica kroz rafiniranu, teorijski pouzdanu i kritičku prizmu.
Univerzalna dimenzija
Zahvaljujući sposobnosti teorijskog sagledavanja, rafiniranom ukusu, izgrađenim kriterijima vrednovanja, analitičkom i sintetičkom duhu, profesor Vježbicki je uspeo da u punoj svetlosti predstavi savremenu srpsku i hrvatsku književnost poljskoj stručnoj i široj javnosti. Njegove studije o književnom životu dobile su u njegovoj interpretaciji gotovo univerzalnu dimenziju. Uspeo je da pokaže i dokaže da naša savremena književnost može stajati rame uz rame sa savremenom latinoameričkom književnošću, kao i sa mnogim drugim.
Knjiga koja je pred nama samo delimično odražava sva ona znanja Jana Vježbickog i sva zalaganja za našu književnost. Ona, međutim, jasno pokazuje veliku autorovu sposobnost za sistematizaciju i periodizaciju književnih umetničkih pojava, i za njihovo dovođenje u odnos sa globalnim kulturnoistorijskim tokovi ma. To se ne može obaviti ako se savremena književnost ne shvati kao naučni problem. To, opet, znači da se postavlja pitanje kako nauke o književnosti tako i kritike, njihovog predmeta i njihovih granica.
Bez temeljnog naučnog pristupa teško bi se mogli objasniti književnoistorijski procesi XX veka, teško bi se mogla uočiti velika pomeranja književnog tla na univerzalnoj skali, a u prvom redu premeštanje centara uticaja na književni život i njegove manifestacije, od kojih je za Vježbickog najvažnija avangarda koja dominira više od pola veka. U tome je i ključ za naučno vrednovanje srpske književnosti i kao nacionalne, ali i kao regionalne, a u izvesnom smislu i univerzalne pojave.
„Srpska književnost”, veli autor, „naročito je pogodno područje za jedan naučni eksperiment takve vrste. Njen kvantitativni i kvalitativni porast u XX veku i posebno posle II svetskog rata, njeno prodiranje u svet, njena otvorenost prema raznim podsticajima, a ujedno njena izrazita nacionalna posebnost, čine je pogodnim primerom jedne od savremenih svetskih književnosti.”
Evropski okvir
Vidljivo je i karakteristično autorovo traganje za modelima razvoja književnosti tokom gotovo čitavog prošlog veka, od moderne i avangarde, avangarde i avangardizma, preko prelaznog razdoblja tridesetih godina, pa do drugog talasa i kraja avangardizma i pojave postmodernizma. Kraj avangardizma se karakteriše jednim novim odnosom prema tradiciji i njenom ukupnom doprinosu, što se ogleda u izvesnom eklekticizmu i aleksandrijskom postupku kada se književni stvaralački proces odvija kao u biblioteci i na gomili knjiga.
Za teorijska uopštavanja posebno značenje imaju raščišćavanja teorijskih nedoumica, prihvatanje određenih pojmova, kao i njihovo funkcionisanje. Reč je, između ostalog, o „realizmu”, „avangardi”, nadrealizmu, hiperrealizmu, magičnom realizmu, neorealizmu. Svaki od ovih pojmova ima iza sebe i određenu poetiku, kao i zajedničke crte koje ih ne čine istovetnim.
Ako se književnost ne smešta u širi kontekst ona ostaje zatočena u lokalni ambijent i drastično smanjuje sposobnost komuniciranja na opštem nivou. Teško je, ističe autor, vršiti periodizaciju srpske književnosti a da se zanemari njen evropski okvir. Ovo tim pre jer je u pitanju periodizacija savremene književnosti koja se ponajviše i opire tom postupku jer je još u stanju previranja i opšte turbulencije. Za svaku periodizaciju bitni su kako pojedinci tako i konkretne književne pojave, te i vreme i njegove odlike.
Središnje mesto u knjizi zauzima razgovor o književnosti kao kategorija percepcije i pitanja književnoistorijskog procesa. Ovde nije reč o razgovoru radi razgovora nego o živom dijalogu u čijem se centru pažnje nalazi rasprava o gorućim pitanjima savremene književnosti i o učesnicima te rasprave. Razgovor o književnosti je važan i s obzirom na sredinu u kojoj se, ili o kojoj se, vodi taj razgovor; da li se on vodi u sistemu obrazovanja, da li se vodi u vidu „školskog” razgovora. Zapravo, da li je reč o pedagoško-didaktičkom razgovoru o književnosti; da li su u pitanju opšti pojmovi koji se koriste u tom razgovoru, ili je reč o stilskim formacijama, pojmu koji je za autora nedovoljno određen (iako ga je uveo Aleksandar Flaker, prema kojem Vježbicki, kao prema svom zagrebačkom učitelju, ima veliki rešpekt) i kojeg bi rado zamenio pojmom konjunkture. Razgovor o književnosti je i razgovor o prozi u trapericama ili književnosti i modi, o promenama u književnosti u širem komunikacijskom kontekstu, o stanju književnosti danas i ovde, njenim ostvarenjima i kvalitetima.
Knjiga Jana Vježbickog je zrelo razmišljanje i pouzdan sud o našoj književnosti koja je, dobrim delom i zaslugom autora ove knjige, postala dostupna poljskoj književnoj javnosti i nemali podsticaj budućim istraživačima naše savremene književnosti. RADOSLAV ĐOKIĆ
Politika 01. 05. 2004. - Sami protiv svih
Milovan Marčetić: “Prvo lice”
Čitanje treće zbirke priča Milovana Marčetića diskretno me je podsetilo na reči jednog savremenog američkog pisca koji je smatrao da davanje naslova nije tek nešto što završava gotovu priču, već ono što pisanju priče prethodi. Na koji način, dakle, „Prvo lice”, kako glasi naslov Marčetićeve knjige, uvlači čitaoca u imaginarni svet autora?
Aluzija na pripovedanje u prvom licu dovodi čitaoca do praga Marčetićevih priča, i to ne samo toliko zbog formalne činjenice da su one zbilja pisane uglavnom u prvom licu, koliko zbog činjenice da je prvo lice ovde simbolični horizont jednog pisanja u kome se sudbina sveta rastapa na sudbine pojedinaca. Svi likovi, sva prva lica, ne samo ove Marčetićeve zbirke, poseduju specifičnu osobinu koja ih diskretno povezuje u nevidljivo bratstvo. Junaci „Prvog lica”, naslanjaju se, dakle, na atmosferu koja je u prozi Milovana Marčetića primetna već u prvoj zbirci priča.
Fenomen očudnosti
Ispod još jednog lepog naslova - „Životi pesnika” - čitalac upoznaje likove koji kao da slede napomenu Pola Valerija: „pesnik je u priličnoj meri nedruštveno biće”. Galerija Marčetićevih junaka pokazuje nam da pesnici mogu biti i oni koji nikada nisu napisali ni jedan stih. Označiti njihovu nedruštvenost kao trag (pomodnog) autsajderstva ili (isto tako pomodnog) bunta protiv sistema, značilo bi svesti ove junake na likove koji ispunjavaju obrazac neorealističnih fikcija u kojima je besmislenost piva ili jointa dovoljna metafora za besmislenost sveta. Marčetićevi junaci su, međutim, likovi određeni većom ili manjom očudnošću, koja (sem u priči „Sreća”) ne može biti svedena na surovo dejstvo politike ili „istorije” kojoj smo izloženi.
Marčetić tako ističe sam fenomen očudnosti, ne kao nešto što bi, vlastitom izdvojenošću, pretilo društvu, ili kao nešto što bi bio proizvod samoga sveta, već, pre svega, kao prostor oslobođen ili sačuvan od dejstva sveopšte svetske Mašine. U takvom prostoru žive junaci „Prvog lica”: neki od njih ne razmišljaju o godinama, jer ih imaju gotovo koliko i sam bog, neki povraćaju golubove, neki su nepoznatim silama određeni da slušaju ispovedi običnog sveta, neki su opsednuti kišobranima bačenim u kontejnere, neki pak, na tankoj granici između stvarnosti i fantazije, imaju tajne prijatelje u likovima slavnih holivudskih zvezda.
Motiv izdvojenosti
Ako nas nešto sprečava da ove junake nazovemo bezbrižnim ekscentricima, to je onda tanka i jedva primetna slutnja straha koja provejava Marčetićevom zbirkom. Ona nam govori da, u vremenu kada zvanična filozofija slavi boga Hermesa kao simbol sveopšte, planetarne komunikacije, urbana proza više nije proza trga, kafane ili ulice, gde bi se ta sveopšta komunikacija slavodobitno odvijala, već upravo proza mitologije sobe, kako je to zgodno primetio jedan kraljevački pesnik, dakle, sobe za koju se ne zna sasvim izvesno da li je samica ili tvrđava.
Osnovni kvalitet Marčetićeve proze je u stvaralačkoj moći autora da jedno, u osnovi slično, raspoloženje varira duž široke skale pripovednih situacija. Tako priče u „Prvom licu” zauzimaju prostor između diskretne fantastike u priči „Izbavitelj”, koja otvara zbirku, parabole „Kabanica i kaljače” čiji završetak otvara niz zanimljivih hermeneutičkih mogućnosti, te završne priče „Sreća”, čija se fikcionalnost temelji na faktu kakav je novinski članak. Marčetićeva imaginacija motiv izdvojenosti, dakle, prikazuje kroz čitav niz individualizovanih likova i slika koje, tamo gde je ova zbirka najbolja, postaju uzbudljivi simboli poput onog tihog drveta iz izvanredne priče „Rasti brže, bendžamine”.
Marčetićeva zbirka, uz sve kvalitete, raspolaže, doduše, i nekim osobinama kojih je mogla biti pošteđena: u stilu se ponekad zapažaju floskule („tačan kao švajcarski sat”) koje se ne mogu opravdati karakterizacijom likova, dok se u kompoziciji priča povremeno osećaju suviše tvrdi rezovi.
Ipak, put koji se čitanjem zbirke prelazi, put od fantastike do novinskog članka, nudi čitaocu implicitnu mogućnost da razmisli o vlastitom statusu dok, zavaljen u udobnu fotelju , čita „Prvo lice”. Taj sasvim privatan odnos prema svetu, simbolizovan čitanjem reči koje je zabeležilo drugi čovek, deluje danas, u doba džinovskih kompanija i globalnih spektakala, kao očudnost prvoga reda. U tom smislu, čini se da poslednji junak ove zbilja vredne zbirke priča jeste, možda, čitalac sam. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Politika 04. 05. 2004. Novo u knjižarskim izlozima
Nova knjiga Danka Popovića - "Zapad ili Rusija" - Roman "Azazel"
Danko Popović, pisac kultne knjige o Milutinu, objavio je kod "Prometeja" i "Jefimije" novu knjigu "Četiri vetra" (pisma prijatelju u Torontu) - aktuelni ogledi o našoj svakodnevici, o nesporazumima kojima nema kraja... To nisu klasične epistole već viđenja naših događanja u poslednjoj deceniji, od 1993. godine do 1998. godine. Naravno, to su lucidna zapažanja darovitog pisca koji sve što se događa oko nas i u nama vidi oštrim okom i emocijama, naročito kada govori o Srbima i srpstvu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Danko Popović u poslednjem pismu prijatelju u Kanadi, o tome šta se ovde događa, veli:
"Nemoj da se iznenađuješ i čudiš, ovaj narod je istrošen. Borio se za pravdu, nebesku i zemaljsku, a od pravde ni traga, ni glasa… Jugoslavija uistinu više ne postoji, Srbija ne zna ni gde su joj granice; zna se samo da se smanjila i da može postati još manja. Ništa manje jalova nije bila ni borba za demokratiju…"
Dakle, nimalo vesela priča, ali je knjiga "Četiri vetra" značajna kao razborito pisano štivo jednog darovitog pisca koji svoj narod promatra iz blizine, ali i sa distance.
Beogradski izdavač "Igam" objavio je dve nove knjige: delo Novice Kraljevića (1906-1942), pravnog pisca, "Teorijski domet pomjeranja prava prema sociologiji" (Pravna doktrina sa stanovišta saznanja i sociologije). Reč je o studiji objavljenoj 1939. godine u Parizu, a sada ju je na srpski jezik preveo dr Spasoje Ćuzulan. (Urednik Miroslav Toholj).
Druga knjiga "Igama" je studija Dejana Mirovića "Zapad ili Rusija", za koju recenzent prof. dr Aleksa Buha kaže:
"Osim moralnom, medijskom, ekonomskom, političkom i vojnom razularenošću Zapada, njegovom pervertiranom potkulturom, mora se naše posrnuće detektovati i kao posrnuće nas samih, u samima sebi, pred sobom samima. Još uvek ima vremena da se opomenemo i otreznimo... Mirović je magistralno pokazao da je istorijska vertikala tog bića instanca u koju se možemo pouzdati…"
Sećanja kod Srba
Udruženi izdavači - Repu blički zavod za zaštitu spomenika kulture, Biblioteka "Braća Nastasijević" iz Gornjeg Milanovca, Muzej rudničko-takovskog kraja i Kulturni centar iz Gornjeg Milanovca - objavili su veoma zanimljivu i značajnu monografiju "Zebrnjak" istoričara umetnosti Zorana M. Jovanovića. Reč je o autorovom svestranom traganju za porukama jednog spomenika, ili o kulturi sećanja kod Srba, a povodom Zebrnjaka, spomen-kosturnice kod Kumanova, dela arhitekte Momira Korunovića i slikara Živorada Nastasijevića. Spomenik, veoma impresivan, podignut je u slavu Kumanovske bitke oktobra 1912. godine, kada su Turci konačno proterani, a u narodu je zaživeo slogan: "Kumanovo za Kosovo". Velelepni spomenik, sav u simbolima, koji se poredi sa delima velikana kao što su Gaudi ili Le Korbizje, na 511 metara visokom vrhu, podignut je oktobra 1937. godine, a to veličanstveno zdanje porušili su Bugari 1942. godine, da bi ga teško oskrnavljenog zaštitio Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije.
Zoran M. Jovanović o ovom jedinstvenom a zaboravljenom spomeniku srpske kulture i istorije (danas u tuđini), između ostalog, kaže:
"Spomenik na Zebrnjaku na jedinstven način uspostavlja vezu između ovozemaljskog, u vidu arhitektonske strukture sa svojim sadržajem, i metafizičkog, koju je, čini se, posedovao svaki od njegovih nekadašnjih nivoa, vodeći put Nebesa. Sa stanovišta psihološkog tumačenja, zebrnjačka kula se postepeno spajala, utapala u nebo... Opravdano je i poređenje zebrnjačkog spomenika sa delima evropske graditeljske baštine prve polovine dvadesetog veka..."
Tri kritike
Književna zadruga Banjaluka štampala je knjigu dr Stojana Đorđića "Tri kritike" - reč je o kritikama poezije, kritikama proze i kritikama kritike. Radivoje Mikić, kao jedan od recenzenata, tvrdi da je Đorđić jedan od najpouzdanijih tumača savremene srpske književnosti, kada je reč o raznim književnim rodovima i vrstama, a njegova tumačenja dela biće dragocen putokaz budućim pokolenjima.
Beogradski izdavač "Informatika" obj avio je roman Borisa Akunjina "Azazel" (s ruskog prevela Sonja Bojić, urednik Olga Leonidovna-Kirilova). Pisac je poznati ruski japanolog i esejista (pravo mu je ime Grigorije Čhartišvili) i već je čuveno ime među piscima Rusije danas, ali se opredelio za detektivski žanr. Roman "Azazel" proglašen je 2002. godine u Francuskoj za najbolje inostrano delo štampano u ovoj zemlji, a mnogi televizijski i filmski producenti su otkupili pravo za ekranizaciju. Reč je o romanu - poslastici za čitaoce, a evo šta je pisac ispisao na početku knjige, kao posvetu:
"U spomen na devetnaesto stoleće,
kada je književnost bila velika,
vera u napredak beskrajna,
a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom".
Sukobi novi, sujete stare
Duško Bogdanović (1947), jedan od najistaknutijih novinara koji žive i rade u Vojvodini, pisac je antologijskih kolumni, između ostalog, i u "Blicu", a svoje tekstove, novinske eseje, sabrao je u knjigu "Sukobi novi, sujete stare". Ti tekstovi nastajali su od 2001. do prošle godine i Bogdanović u svome prepoznatljivom maniru komentariše naša događanja, osvrće se na prilike, ali i na junake tih naših događanja. Svi akteri naše političke arene, bilo da su vlast ili opozicija, našli su se u ovoj knjizi lepog, slikovitog naslova (izdavač "Prometej", urednik Zoran Kolundžija).
Ivan Mrđen u predgovoru "Čarolija sa raskršća" kaže da bez obzira na to što Duško Bogdanović živi u Novom Sadu, on iz nedelje u nedelju britko komentariše, opisuje zbivanja i na beogradskoj raskrsnici naših života i sudbina. Reč je, dakle, o osobenoj žurnalističkoj knjizi, dragocenoj i za buduće tumače srpske političke scene početkom ovog milenija. R. POPOVIĆ
Glas javnosti 04. 05. 2004. - Devojka iz Haga
Dubravka Ugrešić: "Ministarstvo boli"
Novi roman hrvatske emigrantske spisateljice Dubravke Ugrešić nosi naslov koji bi, baš kao i naslov ovog prikaza, mogao čitaoca da uputi na pogrešnu stranu. Knjiga "Ministastvo boli", međutim, već na svom početku otkriva poreklo naslovne sintagme, navodeći da se radi zapravo o nazivu nekog porno-kluba u Hagu.
U ovom izvrsnom romanu, čitamo naizgled običnu priču jedne gostujuće profesorke na amsterdamskom odseku za južnu slavistiku. Radi se, naime, o poslednjoj školskoj sezoni katedre za servo-craotisch. Međutim, kako polaznici kursa uglavnom nisu pravi studenti nego emigranti mlađe generacije iz bivše Jugoslavije, tako ni ovaj kurs nije škola koju bismo mogli da očekujemo. Radi se o naročitom kursu koji kreira profesorka Lucić, zahtevajući od svojih studenata da zajedno sa njom rekonstruišu sećanja na staru Jugoslaviju.
Prva kadenca koja narušava rad ovog sećanja predstavlja trenutak kada student Uroš, sin jednog haškog zatvorenika, u malom pabu nakon recitovanja "Krvave bajke", rukama razbije čaše na stolu. Ovaj incident, kao posledica "krivog sećanja" predstavlja u stvari momenat apsolutnog sećanja, gde ono više ne funkcioniše kao metafora iz jugoslovenskog repertoara, nego kao realnost.
U drugom delu romana, koji tematizuje vreme letnjeg semestra, pripovedački glas uvodi nove tonove i drugačiji postupak kojim pokušava da relativizuje nostalgiju, da uspostavi novi odnos između svog i sećanja mlađe generacije emigranata. Pri tom, interesantno je pratiti autorkinu reinterpretaciju sopstvenog akademskog i emigrantskog identiteta. Naime, pripovedačica pokušava da istraži jednu liniju književnosti koja se bavi temom povratka: od Đalskog do Krleže i Dragoslava Mihailovića. U tom nizu, uspostavljaju se dve linije čitanja književne tradicije i emigrantskog identiteta: njenog i studentskog.
Na kraju romana, narativna linija književnog i ličnog sećanja glavne junakinje ostaje otvorena. To se najbolje vidi u razvijanju njenog odnosa sa studentom Igorom koji od nje očekuje pravi odgovor. Među tim, ona ga ne daje jer bi njen odgovor bio zapravo artikulacija bola koji se ne može izraziti jezikom. Zbog toga se u ovom romanu tema bola, nastalog nakon traumatizovanog iskustva raspada zemlje i dobrovoljnog egzila, sagledava iz više uglova. Jedan od njih sugerišu i pokloni studenata koje dobija za rođendan.
Radi se o lepo zapakovanim rekvizitama iz porno-kluba. Ono što bi trebalo da predstavlja zgodnu dosetku, u romanu su zapravo signali istočnoevropske pripovedne tradicije iz koje progovara autorka: tema pornografije priziva u sećanje Gombroviča i Esterhazija. U skladu sa tim, pornografija se u ovom ministarstvu bola ne realizuje u seksualnoj manipulaciji ljudskim telom, nego se pornografsko prepoznaje u političkoj manipulaciji telima koja su razorena, povređena, deformisana ili su pak nestala.
Radnja romana događa se u Holandiji, u Amsterdamu i delimično u Hagu koji profesorka Lucić, po povratku iz Zagreba, posećuje sa svojim studentom Igorom. Budući da na ekranu jedne haške sudnice prepoznaje sličnu manipulaciju, koja zločin čini nestvarnim, nedoživljenim, ona napušta zgradu Tribunala i odlazi u muzej kako bi se srela sa Igorovom devojkom iz Haga. Radi se naravno o Vermerovoj slici "Devojka sa biserom". Dok stoje pred tom slikom, Igor joj objašnjava da se u perli nazire slikarev odraz. Ta perla postaje mesto utisnutog porekla. U isto vreme, dovođenje lika pripovedačice u vezu sa likom devojke na slici, koje izranja iz tame, ističe se dubina utisnute traume, koja kao simbolički žig treba drugačije da artikuliše bol. Kod Dubravke Ugrešić se na tom mestu "odsjaja", u romanu, nazire slika koja povremeno zadobija konture jednog devastiranog identiteta. SAŠA ILIĆ
Glas javnosti 04. 05. 2004. - Ova poezija ima moć
Konstantin Kavafi: "Pesme"
Jedan moj odgovor je ličan. Kavafija čitam zato što se sa njegovim stihovima osećam dobro i lepo. Drugi odgovor je racionalizacija ove subjektivnosti. Možda baš zato što u svojoj sabranosti Kavafi zahteva od čitaoca neke odgovore, u zamenu za stišanu intonaciju i promišljeno kazivanje o dvema velikim temama koje Kavafijevu poeziju čine živim tkivom svake savremenosti.
Jedno je iskustvo istorije, potreba da se stihovi naseljavaju slikom istorije i viđenjem njenih sila, kao i onih koji udare tih sila podnose. Kavafi ide u vrlo daleku istoriju, u antičko doba i u panhelenski svet. Stara istorija pomaže nam da budemo promišljeniji i da govorimo sa više distance, a sa manje strasti. Kavafijevi stihovi upravo u takvoj istoriji vide primere simboličkih trenutaka. Istorija se ne preobražava u mit, to najmanje, jer Kavafi razložno hoće da ispriča izabranu temu i da je osvetli sa raznih strana.
Istorija u ovoj poeziji postaje pozadina na kojoj se stvaraju modeli opštijeg razumevanja ljudske egzistencije i antropoloških zadatosti. Zato odlazak u istoriju starih vremena i nekih od početnih doba evropske civilizacije predstavlja povratak osnovnim, najtežim i najvažnijim pitanjima postojanja u istoriji i sa istorijom. Zahvaljujući tome, Kavafi neprestano obnavlja svoje akreditive u svakom času savremenosti. On je svima savremenik, ne samo onima koji su ga znali kao berzanskog službenika ili svog sugrađanina.
Druga velika tema Kavafijeve poezije jeste preispitivanje čovekove usamljenosti u mnoštvu i u svetu. Ne samo što se nigde ne nalazi drugi grad, ovi stihovi govore kako se ne nalazi ni drugo rešenje. Ali pred tim spoznajama, zbog kojih nam ovo pesništvo nekada izgleda kao stalni susret sa nužnostima, Kavafi je spreman kao retko ko u istoriji poezije. Kulturno-istorijska svest koja stoji iza pesnikovih stihova ne dopušta mu ni laku rezignaciju, ni predvidljivu melanholiju, ni površni bes. Potreban je dostojniji odgovor i on se kod Kavafija daje u uzbudljivom spregu razumevanja i pomirenosti, dubokih uvi da i promišljene emocije.
Kada čitamo velike pesnike, jasnije nego ikad znamo zašto nam je poezija potrebna i zašto je ona važna antropološka sposobnost. Čitajući Kavafija, mi spoznajemo velike teme i velike moći poezije, iznova nalazeći kako epifanijska otkrića mogu biti i deo istorije i deo na prvi pogled obične savremenosti u kojoj čovek stupa u svoj grad kao da je to jedan jedini svet.

Glas javnosti 04. 05. 2004. - Nove knjige
Aleš Čar: "Pasji tango"
Avgust. Sunce ujeda. Junak je od onih "u trapericama", s opravdanim prefiksom anti. Vuče se po ljubljanskim ulicama, naizgled, a možda i bukvalno, bez jasnog cilja. Život se pred Viktorom Viskasom odvija poput filma: u fleševima, nejasnim kadrovima, slonj-motion-u apaurinske magle.
On je pisac koji iza sebe ima jednu knjigu, zavodnik bez pretenzija da to bude, ispražnjenog novčanika, sa tek nekoliko cigareta koje sumanuto puši jednu za drugom zaglavljen između gomile "nepristojnih ponuda". On je posmatrač koji volšebno postaje centar zbivanja. Dolazi u vezu sa Kardeljevom odrubljenom glavom, jednom avangardnom izložbom, velikim TV incidentom. Viktor je prijatelj gradskih pasa. Njegovo kretanje usporeno je kao tango. Ali, ko je tu mačkica, a ko džukela?
Uprkos povremenim stilskim preteranostima, ovo je zanimljiv, drugačiji roman, slika tranzicione Ljubljane devedesetih, viđene iz perspektive mladića koji je još kao mali odlučio da krene drugom stranom.

Glas javnosti 04. 05. 2004. - Novo iz Narodne knjige
Mario Vargas Ljosa: “Raj na drugom ćošku”
U "Antologiji svetske književnosti" objavljena su dva Ljosina romana, "Don Rigobertove beležnice" i "Raj na drugom ćošku", što je potez za bezrezervnu pohvalu. Drugi roman bavi se sudbinama dvoje poznatih ljudi, revolucionarke Flore Tristan i slikara Pola Gogena. Parna poglavlja posvećena su sudbini Gogena, neparna Flori Tristan, sudbine im se ne dodiruju, ali im je zajedničko traganje za utopijskim svetovima. Pol Gogen je je tragao za utopijskim, primitivnim svetom u umetnosti na kraju 20. veka, dok je njegova baka Flora to činila pola veka ranije u ideologiji.
Rekonstruišući okruženje junaka i njihove misli na zaboravljeni realistički način devetnaestovekovnog romana, Ljosa ispisuje uzbudljive stranice o životima koji su istovremeno i porazi i pobede. Prikazujući nam tragične živote svojih junaka, a istovremeno i njihovu unutrašnju slobodu i hrabrost, Ljosa nam suptilno nudi odgovore o utopijama čije su ideje duboko ugrađene u naše doba.

Politika 07. 05. 2004. - U redovnom kolu Srpske književne zadruge
Voja Čolanović: "Načelo neizvesnosti"
U izdanju Srpske književne zadruge, u najuglednijoj biblioteci Kolo, nadaleko poznatoj u našem izdavaštvu po reprezentativnim delima, upravo je objavljen izbor iz pripovedačkog opusa Voje Čolanovića. Čolanovićeve pripovetke izabrao je književni kritičar i pisac Vasa Pavković, koji je napisao i predgovor, a prema rečima samog priređivača poštovalac Čolanovićeve proze imaće priliku da uživa zaista u onom najboljem iz opusa ovog pisca.
Knjiga izabranih pripovedaka nosi naziv „Načelo neizvesnosti”, a Vasa Pavković u predgovoru ističe:
„Mada je u našoj književnosti, s pravom, cenjen pre svega kao romansijer, Voja Čolanović je vredan pripovedač, samosvojan i originalan u toj meri da bi svaku njegovu priču, pa i ,Opšte mesto`, koja se premijerno pojavljuje u okviru ove knjige izabranih priča, iole upućeniji čitalac srpske književnosti prepoznao kao Čolanovićev rad istog časa kada bi pročitao njen prvi pasus”.
Reč je, naime, kako objašnjava Pavković, o tome da se sa ovom pričom koja govori o „nesretnom ratu iz 1999. godine, vremenu apsurdnih zbivanja i turobnih doživljaja u krugu jedne prestoničke porodice”, čitavo životno i književno iskustvo ovog pisca može posmatrati u istorijskom hijatusu između dva ratna sukoba, Drugog svetskog rata i nedavnog rata eks-Jugoslavije sa snagama NATO.
Kroz knjigu „Načelo neizvesnosti” vide se, reči su Pavkovića, i faze kroz koje je pisac prolazio u svom pripovedačkom sazrevanju. Kroz opsežni izbor priča, uočljivi su i realizam, i novi realizam, sa uticajem angloameričke proze koju je, inače, Čolanović prevodio. Čolanović ne koristi mnogo dijalog, ali prati promene u jeziku, i vrlo pažljivo ih beleži. U pripovetkama ovog autora za koga Marko Nedić, književni kritičar, kaže da je jedan od najdoslednijih modernista kod nas i čini čast srpskoj književnosti, nema praznih hodova, ni digresija, ali postoji princip neizvesnosti, što, uostalom, i govori sam naziv zbirke.
Danas 07. 05. 2004. - Virtuelna književnost u koricama
Vladislava Gordić Petković: "Virtuelna književnost"
U izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, kao prva u novopokrenutoj ediciji "Virtuelno" koju ureduje Anka Jakšic, pojavila se knjiga Vladislave Gordic Petkovic "Virtuelna književnost". Tekstovi sabrani u ovoj knjizi objavljivani su tokom prethodne tri godine u istoimenoj rubrici u listu Danas. Odnos književnosti i informaticke tehnologije novo je polje interesovanja za studije medija i kulture: Internet menja literaturu da bi joj otvorio skrivene mogucnosti. Knjiga "Virtuelna književnost" ce, tako, pored književnih pojava u zametku kao što su hipertekst i otvoreni žanrovi, iz novog ugla osvetliti i savremenu srpsku književnost - "novu hipertekstualnost" Gorana Petrovica, Sretena Ugricica, Save Damjanova, Srdana Tešina, Đorda Pisareva, Nenada Ilica, Miodraga Kajteza, Zorana Cirica. Akteri ove knjige bice ikone virtuelne književnosti poput Tomasa Pincona, Vilijama Gibsona, Stivena Kinga i Džefa Nuna, ali i njihovi carski prethodnici Coser, Šekspir i Bokaco.
Sled tekstova u knjizi je nasumican, baš kao u hipertekstu, a citalac može da se kroz njih krece putanjom koju sam izabere. Vladislava Gordic Petkovic, profesor engleske i americke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se književnom teorijom, kritikom i prevodenjem sa engleskog. Objavila je tri knjige - "Sintaksa tišine: Poetika Rejmonda Karvera" (1995), "Hemingvej: Poetika kratke price" (2000) i "Korespondencija: Tokovi i likovi postmoderne proze" (2000). Vec tri godine piše kolumnu "Virtuelna književnost" za list Danas u kojoj se bavi odnosom književnosti i novih tehnologija.
Vreme 07. 05. 2004. - Bitnik sa Istoka
Haruki Murakami: "Sputnik ljubav"
Zaboravite na samuraje i rašomone, sepuke i bušido-kodekse, mišime i hirošime: iz Japana je, evo, čak i na brdoviti Balkan napokon stigao Haruki Murakami, literarni glasnik jednog drugačijeg Japana, drugačijeg upravo po tome što "nam" je mnogo sličniji i odgonetljiviji, što čitaocima iz drugih podneblja nešto govori o weltschmerzu jednog Japana o kakvom najmanje znaju, baš otuda što je taj Japan negde mnogo realniji od onog izmitologizovanog, odavno okamenjenog u očima Drugog (ergo – zapadnjaka, Evropejca, Amerikanca, nadasve belca) kao Egzotično Ostrvo na kojem ljudi samo povazdan rade u svojim kompanijama-kao-proširenim-porodicama, jedu pirinač i sirovu ribu i čereče sopstvene stomake sabljama ako neki voz slučajno zakasni 38 sekundi, a oni imaju tu nesreću da su aktuelni ministri saobraćaja.
U poslednje smo vreme bili, doduše, pomalo izbombardovani viđenjima modernog Japana iz vizure zbunjenih zapadnjaka: od ironičnog i zdravo "politički nekorektnog" tretmana šljaštavosti japanske pop-kulture (kao ekstravagantnog "kolonijalnog" derivata zapadnog treša!) viđene očima apsolutnih stranaca u zabavnom i toplom filmčetu Sofije Kopole Lost in Translation, do zastrašujuće, psihotične vizije korporativnog totalitarizma iz (pentijumskog) pera Ameli Notomb. A onda je u Japan došla svojski nadrndana Uma Turman i pobila sve lokalne nevaljalce, i to njihovim oružjem…
Haruki Murakami (rođ. 1949) pripadnik je – a bogme i spokesman, hteo on to ili ne – jednog od prvih naraštaja "postimperijalnih" Japanaca, odraslih u okruženju bitno drugačijem od "tradicionalnog"; prostije rečeno, Murakami je prvak pop-globalizovane japanske umetničke scene, one koja ne referira samozaljubljeno na Velike Klasike i Slavnu Prošlost nego participira u kreiranju globalne kulture današnjice. Otuda njegova biografija izgleda kao životopis kakvog istočnjačkog bitnika: u dvadeset i nekoj godini života privremeno napustio studije, ali i – što je mnogo teži šamar društvenom ukusu – trajno odbacio svaku ideju o Korporativnoj Karijeri, i sledećih desetak godina vodio sopstveni džez klub (Murakami je odličan poznavalac džeza i autor nekoliko knjiga o toj predivnoj "negroidnoj dernjavi", što bi rekao onaj sumanuti gornjoaustrijski moler), a potom se – nakon početnih književnih uspeha – posvetio profesionalnom književnom radu, sve vreme paralelno prevodeći sa engleskog svojevrsni "zapadni kanon" Vrle Nove Literature, od Ficdžeralda preko Trumana Kepota i Grejs Pejli pa do svojih najvećih fascinacija Rejmonda Čendlera i Rejmonda Karvera, čiji se uticaj i te kako oseća u Murakamijevom delu. Najveći je književni i komercijalni uspeh Murakami postigao romanom "Norveška šuma" (1987), koji već naslovom direktno upućuje na znamenitu pesmu Bitlsa, i kojeg su nazivali i "japanskim 'Lovcem u raži’". Uspeh te knjige bio je toliko enorman da je njenog autora gotovo preko noći pretvorio u pop-zvezdu, pa je ovaj godinama, tražeći svoj mir, izbivao iz Japana čekajući da se histerija malko smiri... Osim što u Japanu uživa status polubožanstva – ili pak "poludemonstva" za tradicionaliste, koji takve kao on drže kvariteljima omladine i Podrivačima Naših Tradicionalnih Vrednosti i Nacionalne Samobitnosti (sounds familiar?) – Murakami je vrlo izobilno prevođen na sve veće "zapadne" jezike, te u zapadnoj Evropi i Americi ima horde gorljivih pristalica, ali i dosta skeptika koji mu zameraju na preteranoj "slatkastosti", opsesivnoj repetitivnosti, sumnjivom "metafiziciranju" ponekad gotovo koeljovske provenijencije (ovo poslednje je već uistinu prestrogo!), pa čak i na preteranom "pozapadnjačenju" njegovog književnog senzibiliteta. Kao što možete i pretpostaviti, ovo potonje dolazi od one smarajuće sorte blaziranih zapadnjačkih leftoida koji, sve boreći se protiv rasizma i kolonijalizma, postižu jedino to da efikasno pripomažu održavanju na životu turbokolonijalistički mit o poželjnoj Apsolutnoj Drugosti Drugog, o nekom svetom fantazmu egzoautentičnosti koju se ne bi smelo izdati…
Dugo je, dakle, trebalo da Haruki Murakami stigne na Balkanski Potkontinent; prošle je godine na hrvatski, a ove i na srpski preveden njegov noviji roman Sputnik ljubav (prevela s japanskog Divna Tomić; Geopoetika, Beograd 2004). Ova je knjiga po svoj prilici dosta srećno izabran "uvod u Murakamija" utoliko što sadrži sve bitne značajke "magistralnog toka" njegovog opusa. Zato je Sputnik ljubav dobar "lakmus": ako vas ovaj roman ostavi ravnodušnim, po svoj prilici ste trajno Murakami-rezistentni, i nema mnogo potrebe da obraćate pažnju na buduće prevode ovog pisca, koji su hvala Bogu već u najavi.
Svaki pokušaj "opisivanja" ili pak "prepričavanja" Sputnika problematičniji je nego što je ovakva rabota inače, "sama po sebi", dvojbena. Lepo kaže kritičarka "Gardijana" Džuli Majerson: "Ne znam o čemu se u Murakamijevom očaravajućem romanu zaista radi. Ali dotakao me doblje i odveo dalje nego bilo šta što sam čitala za dugo vremena". Možda je definicija drugog engleskog kritičara "metafizička detektivska priča" najbliža istini, s tim da ovde nikakvog pravog detektiva – "privatnog" ili "državnog" – zapravo i nema, kao što, uostalom, nema ni zločina u iole klasičnom smislu reči. Narator Sputnika je mladi učitelj K. koji prijateljuje sa luckastom i u stvarima "od ovoga sveta" posve izgubljenom spisateljicom-u-pokušaju Sumire, sve vreme tiho čeznuvši za tim da joj postane Više Od Prijatelja... Sumire, međutim, ne mari za bilo kakve ljubavne veze sve dok ne upozna znatno stariju poslovnu ženu Mju, u koju se beznadno zaljubljuje. Mju, međutim, nije u stanju da joj uzvrati ljubav na način na koji bi Sumire to želela, i tako se krug neutaženih požuda zatvara... Kod Murakamija se, međutim, ne radi o banalnom "seksualnom oslobođenju", još manje o lezbijstvu: bitna je ljubav sama, baš kao u Chasing Amy Kevina Smita, čija se glavna, površnije gledano seksualno labilna protagonistinja nekako ne zaljubljuje u muškarce ili žene nego u ljude…
No, šta je to što "Sputnik ljubav" transcendira iz "fizičkog" u onoliko spominjano "metafizičko"? U osnovi, Murakamijev je roman nenametljivo ispredani trakt at o čežnji za Drugim, o neutaživoj potrebi za Ispunjenošću, koja pak čoveku tvrdoglavo izmiče. Otuda i Sumire nestaje iz zemaljskog života – i to baš u okruženju "zemaljskog raja" jednog grčkog ostrva! – i prelazi na drugu stranu, sve u potrazi za onim što na ovoj nije mogla da dobije, u traganju za onom Mju od-krvi-i-mesa koja je još mnogo ranije nestala u Onostranom, što je Haruki M. dočarao vrlo upečatljivim, mada ne preterano originalnim fantastičko-oniričkim prizorom smeštenim u jedan švajcarski gradić. Naša je "kapacitiranost" za istinsko i bezuslovno približavanje Drugom tako tragično limitirana; a ipak, bez nje smo manje-više ništa. O tome se, dakle, kod Murakamija "radi", ako pitate mene; i on će vam to što je namislio ispripovedati vešto, s dozom pleneće diskretnog humora, i vaistinu pomalo slatkasto, pak vi sad izaberite da li vam prija takav ukus. Naša je kultura pomalo prejako zatrovana konvencijom ironijskog odmaka za tako nešto, i otuda mestimičan otpor Murakamijevoj stvarnoj ili hinjenoj "naivnosti i nevinosti", onoj koja je valjda nešto najjapanskije u pisanju ovog intrigantnog duhovnog globtrotera. TEOFIL PANČIĆ
NIN 07. 05. 2004. - Doba ideološke anestezije
Kosta Nikolić: “Prošlost bez istorije”
O istoriji jugoslovenske istoriografije posle Drugog svetskog rata nije pisano sve do pojave knjige Istorija pod nadzorom, koju su objavili Đorđe Stanković i Ljubodrag Dimić 1996. godine. U drugom delu ove knjige Ljubodrag Dimić je obradio nastanak i razvitak istoriografije o Jugoslaviji na osnovu dostupne arhivske građe obuhvatajući vreme i institucije, koje su se bavile tom istorijom, istoričare i izvore.
Za razliku od ove knjige, Kosta Nikolić u svom najnovijem radu je istraživao kako se istoriografija o Jugoslaviji odražavala u štampi i periodici kroz polemike njenih poslenika od 1961. do 1991. godine. Knjigu je koncipirao u osam osnovnih tematsko-hronoloških celina, ukazujući da se omeđivanje tih celina nije moglo striktno sprovesti, jer su se mnoge teme preplitale.
Prva celina pod naslovom Od istorijskog materijalizma do nacionalnog marksizma obuhvata diskusije oko Pregleda istorije SKJ (1963) i Istorije Jugoslavije (1972) koju su pisali Ivan Božić, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić i Vladimir Dedijer. Uz to je kratko pomenuto kako je organizovano pisanje Istorije srpskog naroda tokom sedamdesetih godina prošlog veka i diskusija povodom knjige Ljube Bobana o sporazumu Cvetković-Maček (1965). Uz naslov ovog poglavlja, uzgred, treba napomenuti da ne postoji pojam nacionalnog marksizma, mada je bilo pokušaja da se piše o jugoslovenskom doprinosu marksizmu. U drugoj celini (Polemike o nacionalnoj politici KPJ i jugoslovenskom federalizmu) obrađuje se polemika o nasleđu oktobarske revolucije, o ugnjetačkoj i ugnjetenim nacijama, o sudbini Jugoslavije, o pisanju istorije KPJ/SKJ i kontroverzama iz istorije socijalističke Jugoslavije. Treća celina (O ujedinjenju Srbije i Crne Gore i etnogenezi Crnogoraca) nije tako razuđena kao prethodne dve celine i skoncentrisana je na užu temu odnosno na rasprave koje su vodili pretežno crnogorski istoričari o crnogorskom nacionalnom pitanju.Takođe takva je i četvrta celina sa užim tematskim okvirom (Kosovo prošlost i sadašnjost). Peta celina posvećena je Drugom sve tskom ratu; Šesta genocidu u NDH i prebrojavanju žrtava; Sedma kultu Josipa Broza i poslednja tematska celina obuhvata šta su istoričari rekli o sebi.
Ova knjiga je napisana u periodu kada se Srbija nalazi u interregnumu, u veoma uzburkanom vremenu restauracije kapitalizma, kada su poništeni rezultati revolucije i postojeći sistem vrednosti pa je, kako je govorio Tacit, teško i nezahvalno pisati istoriju za vreme života careva ali i posle njihove smrti. Najnovija knjiga Koste Nikolića o polemikama u jugoslovenskoj istoriografiji po svom metodološkom pristupu i sadržaju izazovno deluje na sve one koji su učestvovali u tim polemikama a koji su još živi da se oglase, jer je to pogled predstavnika nove generacije istoričara, stasalih devedesetih godina prošlog veka, na svoje prethodnike iz posebnog ugla, kroz njihove polemike u dnevnoj štampi i periodici.
Najpre nekoliko reči o izvorima koje je koristio Nikolić i njihovoj selekciji. Ne postoji spisak listova i časopisa koje je koristio, sem što je u predgovoru napomenuo da mu je analiza srpske i hrvatske periodike NIN-a i Danasa omogućila da stekne “dosta dobar uvid u instrumentalizaciju u skladu sa trenutnim političkim odnosima”. Lako se primećuje da su zapostavljene diskusije u drugim sredinama Jugoslavije, u Sloveniji, Makedoniji pa i Bosni i Hercegovini oko nastanka muslimanske nacije, tako da mu je korišćenje izvora pretežno suženo na srpsko-hrvatske odnose, mada se pominju neke polemike slovenačkih i makedonskih istoričara objavljene uglavnom u Beogradu. Uglavnom su citirani izvodi iz polemika osamdesetih godina prošlog veka, dok su zapostavljene one nastale šezdesetih i početkom sedamdesetih, posebno prilikom diskusija o ustavnim amandmanima u kojima su učestvovali i istoričari. Časopis je organizovao 1971. godine diskusiju na temu Istoriografija i revolucija sa ciljem “da naučnici koji se bave savremenom istorijom pretresu stanje istoriografije o ratu i revoluciji naroda Jugoslavije 1941-1945. sa posebnim osvrtom na nerešena pitanja u njoj”. U toj diskusiji učestvovalo je 14 istoričara koji su izneli svoja mišljenja o dotadašnjim istraživanjima NOR-a i revolucije. Pored ove, ispuštene su još neke diskusije i kritike koje su objavljivane u časopisima.
Što se tiče sadržaja knjige, u podnaslovu je naglašeno da su to Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991. a u predgovoru da se autor opredelio da ispriča priču o jugoslovenskoj istoriografiji “kroz polemike poslenika muze Klio”. Međutim, u navedenim brojnim citatima iz polemika za trideset godina nisu navođeni samo istoričari nego i novinari, političari i generali, tako da su istoričari pomalo ostali u njihovoj senci. To se u knjizi pravda da su oni znatnije od istoričara uticali na oblikovanje nove istorijske svesti u našem društvu. Ako bi tako posmatrali onda su na istorijsku svest srpskog naroda daleko više uticaja i od istoričara i od novinara izvršili književnici preko svojih polemika u Udruženju književnika Srbije i napisima u štampi, naročito Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović i drugi. Sama tema knjige nije najsrećnije izabrana i teško ju je obraditi bez prethodnih studija o jugoslovenskoj istoriografiji nastaloj posle 1965. godine odnosno bez obrade vremena, institucija i istoričara, koji su stvarali za to vreme onako kako je obradio, iako nepotpuno, do 1965. godine Ljubodrag Dimić. Bez tih neophodnih informacija biće otežano korišćenje ove knjige. Treba imati u vidu da su te polemike nusprodukt istoriografije u kojima je bilo bespotrebnog nadgornjavanja bez ulaženja u suštinu problema i da se na osnovu tih polemika ne mogu donositi vrednosni sudovi o toj istoriografiji, kao što je to pokušao da uradi Nikolić.
Kad je u pitanju obuhvaćeni vremenski okvir 1961-1991. sa aspekta razvitka istoriografije, ipak je to negde sredina šezdesetih godina, kada stasavaju mladi školovani istoričari, koji počinju ozbiljnije istraživati istoriju Jugoslavije, pa je možda trebalo nastaviti tamo gde je stao Dimić.
U metodološkom pristupu nema jasne koncepcije sem da mu je u centru pažnje bilo ono što je najviše opterećivalo istorijsku nauku: “karakter jugoslovenske države i međunacionalni odnosi”. Još u predgovoru, Nikolić je nagovestio da se u tim polemikama mogu naći naznake i za tumačenje da se radilo o nepovratnom i autohtonom procesu ali i da je istoriografija bila instrumentalizovana od centara političke moći, šta je posredi nije na ovom radu da prosuđuje. Međutim, u glavnom tekstu nije se držao tog kriterijuma nego je prosuđivao i osuđivao prethodne generacije istoričara, koji su stvarali u periodu socijalizma da su bili sluge komunizma, ideološki indoktrinirani dogmatski istoričari, manipulisani od centara moći. Prema njegovim ocenama naročito je loše prošla srpska istoriografija, koja je “nacionalnu istoriju potpuno utopila u jugoslovenski milje, dok su drugi poštovali republički (nacionalni) okvir. Tek od sredine osamdesetih godina primetan je nešto snažniji otklon i kod pojedinih srpskih istoričara u tom pravcu, ali i tada je taj proces bio direktno uzrokovan političkim odnosima”. Još teže kvalifikacije izrečene su na račun te istoriografije u daljem tekstu knjige: “Konformizam i nizak intelektualni nivo bili su najznačajniji razlozi za to da je većina poslenika muze Klio izgubila trku sa vremenom, ostajući verna tradicionalnom poimanju struke, koje je posebno po nekom zlehudom pravilu dolazilo do izražaja u prekretnim vremenima, kada je trebalo odgovoriti na izazove epohe. Teško se može govoriti o strahu od represije režima u ovom periodu osim možda o strahu za gubljenje olako stečenih pozicija, koje su se još lakše mogle zadržati neradom. Moralna hipokrizija nezaustavljivo je nagrizala deo kulturne elite, preteći da uništi svaku naučnost. Sitni interesi i dogmatsko slepilo zakočiće za dugi niz godina razvoj srpske istoriografije, bez jasnijih naznaka izlaska iz te krize”.
U jednoj pesmi T. S. Eliot je za istoriju rekao da je “vražja zbrka” a Ežen Jonesko, pisac drama apsurda, da je istoričar “prorok okrenut natraške”. Na malo prostora naš prorok ispisao j e zbrku kontradiktornih pojmova, da bi pokazao kako je bila jadna ta srpska istoriografija, pa joj je pripisao istovremeno tradicionalnu metodologiju i dogmatsko slepilo što je teško spojivo a da se ne pominju i druge njene odlike, kao što su nizak intelektualni nivo, lako stečene pozicije, nerad, tako da je ruženje prethodnika, bivših učitelja, izvedeno do kraja. Ne znamo kako je ova ocena spojiva sa onim što je izrečeno kasnije u odeljku Istoričari o sebi: “Rasprave o etničkom i nacionalnom identitetu bile su sve žustrije i nosile snažan ideološki naboj, isto kao i specifična podela zajedničke prošlosti u skladu sa projekcijama vladajućih republičko-pokrajinskih elita. I dok je kod hrvatskih, slovenačkih, makedonskih i albanskih istoričara taj proces daleko odmakao, srpski poslenici muze Klio istrajavali su na principu naučnosti, ne želeći da svoju nauku upregnu u nacionalne deobe. Bar većina njih”. Ipak u epilogu knjige i ono malo pozitivno što je napisano o toj istoriografiji porečeno je zaključnom ocenom: “Tako su generacije jugoslovenskih istoričara ostavile gorke plodove nekritičke, ideološke istoriografije i na konkretan način pokazale kako nauka gubi ugled u društvu, zato što se odriče osnovnog principa na kome počiva - traganja za istinom. Nekadašnja centralna i politička funkcija istoriografije (nacionalna integracija) bila je napuštena, a samim tim je i istorijska nauka diskreditovana u intelektualnoj javnosti, da ne govorimo o široj čitalačkoj publici, naravno onoj koja nije prihvatila zvanične ideološke postulate. Zbog snažnih ideoloških nanosa, istoriografija je izgubila trku prvo sama sa sobom, jer se odrekla naučnosti, pa je onda neminovno potisnuta na marginu humanističkih disciplina. Takva istoriografija nije želela znanje o prošlosti da bi iz nje učilo i da bi se ublažile, odnosno prevazišle eventualne posledice u sadašnjosti”.
U svojoj knjizi Nikolić se kretao od olako datih paušalnih do protivrečnih ocena i ličnih utisaka, bez objektivnih merila i dubljeg poniranja u istoriju istoriog rafije o Jugoslaviji. Da bi dokazao svoje negativne ocene te po njemu dogmatske istoriografije, vršio je nedovoljno objektivnu selekciju citata iz polemika o istoriji Jugoslavije, ponekad prepričavajući misli polemičara, ili kombinujući reči iz različitih rečenica što je nedopustivo za naučnika sa ozbiljnim kritičkim pretenzijama. Pored toga, svoje prethodnike neozbiljno je stavljao pod znake navoda nazivajući ih “elita”, “poznati”, “zvanični", “srpski klasici marksizma”, “rekla kazala” istoriografija, odnosno da nisu sledbenici naučne istoriografije. Neke navedene citate iz polemika generala Stanišića i Pejnovića i drugih nije uopšte komentarisao nego je samo podsmešljivo dodao “lepo” ili “još lepše”. Sve to nije svojstveno rečniku ozbiljne naučne studije.
Još je britanski istoričar Trevelijan pisao: “Na obali gde je prošlost izbacila svoje ostatke mi sakupljamo čepove i polomljene daske, iz njih se može mnogo izvući i nagađati, ali ono što je bio veliki brod, koji je otišao na dno, nećemo nikad videti. Nećemo i ne možemo dakle, videti svu složenost, čitavo bogatstvo i raznovrsnost prošlosti, zato što se ona šematskim interpretacijama, formulama i generalizacijama ne malo zamagljuje i prikriva." U svojoj knjizi Prošlost bez istorije Nikolić je od čepova i polomljenih dasaka polemika, koje su vodili jugoslovenski istoričari i novinari tokom tridesetih godina prošlog veka pokušao da izvuče nekakve generalne zaključke, ne shvatajući njenu složenost, bogatstvo i raznovrsnost, pa se iz ove njegove zbirke citata sa komentarima ne može sagledati pravo lice istoriografije. Očigledno je da to treba uraditi na osnovu drugih izvora i literature a ne samo na osnovu polemika. VENCESLAV GLIŠIĆ
Kurir 07. 05. 2004. - "Rani mraz" kralja nostalgije!
Đorđe Balašević: "Rani mraz"
Iako su večiti tragači za dlakom u jajetu stručno zaključili da je Đole Balašević prestao da piše pesme u koje se zaljubljuje pri prvom slušanju i da ih je "Dnevnikom starog momka" razočarao, armija fanova je kao relikviju, već prvog dana po izlasku razgrabila njegovo novo muzičko izdanje - "Rani mraz".
Panonski kralj nostalgije kritičare je opet demantovao dokazavši da su "stručna" mišljenja jedno, a reči, emocije i osećaj slobode koji svaki susret sa njegovim stihovima pruža nešto sasvim drugo. Ekskluzivno za Kurir priča o svom novom CD-u, koncertima u Beogradu, emisiji na RTS-u:
- Posle albuma "Devedesete" ja sam sledeću ploču, "Dnevnik starog momka", zaista napravio jako brzo, jer sam želeo da se pošto-poto distanciram od svih petooktobarskih šampiona. Hteo sam da nijedna pesma nema bilo kakve veze sa politikom. Bilo je - "samo i od ovih da se sklonim".
Đole kaže da je kompletan multimedijalni projekat "Rani mraz" plod porodične manufakture "Balasević":
- Hteo sam novi album prvo da nazovem "Noćna frajla", po jednom cvetu koji miriše samo po noći, ali je problem nastao jer nigde nisam mogao da ga pronađem. Sve knjige sam prevrnuo, ali uzalud, verovatno jer nekoga asocira na ribe sumnjivog morala. Omot je Oljino delo i ideja, a mene je istog momenta kada sam ugledao Jovanu i suncokret na toj slici povukao da napravim neke nove pesme na albumu.
Prvo sam počeo da pišem scenario za film, odmah posle tog nesretnog razlaza sa Smokijem, ali taj scenario nije imao veze sa Vasom Ladačkim već potpuno drugi senzibilitet. Napisao sam prvih 20 strana, a onda se moji najveći kritičari iz porodice tu nešto bog zna kako rasplaču. U njemu se spominjao rani mraz, pojava koja u mladosti može nešto da te zezne i promeni ti kompletan život... koja tako naiđe pred zoru, pređe nečujno i nevidljivo preko mladica i zauvek im promeni sudbinu. Tako smo rešili da se album nazove "Rani mraz".
Iako ne želi da priča o svom razlazu i nesporazumu sa Ljubišom Samardžićem, Ba lašević napominje da je iz tog susreta mnogo naučio:
- Pre svega, naučio sam da moram konačno da povedem računa sa kim sedam za sto. Ipak, cela ta frka oko filma nam je pomogla žanrovski, pošto je već bilo vreme da izdam novi CD. Album "Rani mraz" je zapravo samo prvi korak u multimedijalnom projektu koji će biti krunisan filmom, pričom o pravom Vasi Ladačkom, Vojvodini s početka 20. veka, ali i priči koja neće imati kraj kao u toj pesmi. Ono što je novo u priči su braća Alvirović, Kina i Pera iz benda "Apsolutno romantično", koji su na "Ranom mrazu" uneli jednu fenomenalnu svežinu.
Panonski kapetan za kraj godine najavljuje nova koncertna druženja sa Beograđanima:
- Koncerti u Centru "Sava" su za mene uvek predstavljali posebnu vrstu svetkovine. Međutim, i Beograd i ja smo se pomalo umorili jedan od drugog. Ipak, gotovo je sigurno da ćemo se u Beogradu ponovo družiti ove godine, a ja bih voleo da to opet bude pred novogodišnje praznike. Naši susreti su uvek bili puni pozitivne energije, a vanbračna zajednica u kojoj smo varošani i ja toliko godina živeli je prestala da postoji onog momenta kada su na koncerte počeli da dolaze tipovi koje ne zanimaju emocija, pesma, druženje, humor, nostalgija. To su oni koji vode računa koliko sam zaradio, da li je ozvučenje bilo loše i da li je koncert predugo ili prekratko trajao. Čarolija je isčezla, ali nadam se da će se ove godine opet vratiti.
Balašević se na kraju osvrnuo i na emisiju koji bi uskoro trebalo da počne da se snima i emituje na nacionalnoj televiziji. Najavljeno je 12 jednočasovnih "tok-šoua", koji će najverovatnije najviše ličiti na emisije američkih šoumena Džej Lena i Dejvida Letermana:
- Radićemo po starom koncertnom sistemu - red muzike, red cakulanja. Što se elektronskih medija tiče, ja sam dugo vremena bio na ledu i jedan od razloga zbog kog sam i prihvatio Tijanićevu ponudu jeste da konačno imam priliku da se pojavim i kažem sve što želim, bez recenzije. Sa Sašom sam se vrlo brzo i lako dogovorio. Emisija je zamišljena kao jednočasovni "tok-šou" u kome bi se pred publikom svi lepo zabavili i u kome bi se sviralo uživo. Snimanje je trebalo već da počne, ali je prolongirano jer sve mora da bude besprekorno. Ili na prečanskom - Balaševićevski!
Rečnik za đilkoše
Uz "Rani mraz" dobija se i mali duhoviti rečnik lokalizama koji se pominju u pesmama, kao što je bio slučaj i sa, po mnogima, njegovim najboljim albumom "Naposletku":
- Žanrovski, ovo je možda apgrejdovana varijanta albuma "Naposletku" - kaže Đole, i dodaje: - Rečnik koji smo objavili uz "Rani mraz" mnoge će nasmejati, ali i edukovati. U njemu je, recimo, objašnjena reč "đilkoš". Kod nas ta reč označava nekog seoskog besposličara, giliptera, a đilkoš na mađarskom znači ubica i najcrnji negativac. (SAŠA JOVANOVIĆ)
Politika 08. 05. 2004 - Krik stvarnosti - Baha Tahir: "Svetla tacka"
Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja.
Ko pročita radove egipatskog književnika Bahe Tahira (1935) sasvim sigurno će imati priliku da povrati nadu koju je možda i ne primetivši izgubio u borbi sa životom, kao i veru u neporaznu snagu i isceliteljsku moć ljubavi. Ovaj prvoklasni pripovedač pripada generaciji koja je literarno stasavala šezdesetih godina. Sredinom sedamdesetih godina, kada se povela hajka protiv pisaca koji ne vide stvarnost kao nova vlast, Tahir je morao da potraži posao u inostranstvu. Stalni posao našao je tek 1981. u Ženevi, kao prevodilac za Ujedinjene nacije. To „dobrovoljno izgnanstvo” okončano je 1995. godine, kada se konačno vratio u Egipat.
Na početku spisateljske karijere, objavljivao je priče po književnim časopisima i listovima, a 1972. objavljuje prvu zbirku priča pod naslovom „Veridba”. Potom su usledile nove zbirke, i romani među kojima i „Svetla tačka” (2001), upravo objavljen na srpskom, u izdanju beogradskog „Clia”.
Iskrenost, toplina i ljudskost kojima njegova dela odišu učinile su da Baha Tahir vrlo brzo postane jedan od najčitanijih i najuglednijih pisaca i mislilaca arapskog govornog područja. To je doprinelo prevođenju njegove proze na strane jezike: engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, katalonski, portugalski, norveški i holandski jezik. Dobitnik je nagrada i u svetu, a poneo je najveće nacionalno priznanje, egipatsku državnu nagradu za zasluge u književnosti 1998. i Kavafijevu nagradu za prozno stvaralaštvo 2001. godine. Početkom iduće nedelje, Baha Tahir trebalo bi da boravi u Beogradu, kao gost „Clia”.
Iskren i neposredan
Sa Bahom Tahirom može se pričati satima, a da se ne oseti kako vreme proleti. Sa njim se može pričati o svemu - književnosti, politici, ljudskoj prirodi, životnim zgodama i nezgodama. Razgovor sa njim je uvek opušten, uz mnogo smeha, a ponekad i kojom zatomljenom suzom. Za prevodioca nema veće sreće nego da već pri prvom susretu otkrije da je „njegov” pisac iskren i neposredan, kakvim ga je na osnovu knjiga i zamišljao.
Baha Tahir je upravo onakav kakve su njegove knjige - jednostavan, sasvim prirodan, produhovljen, tih i pronicljiv. Sve svoje goste dočekuje u izuzetno prijatnoj i domaćinskoj atmosferi u svom domu na Zamaleku. Ne dozvoljava da bude aktivna memorija kasetofona već sagovornika, smatrajući da je važnije pamćenje i prenošenje duha i ambijenta razgovora nego mehanički zapis samih reči.
Za roman „Svetla tačka” koji govori o težnji čoveka ka duhovnom ispunjenju u vremenima kada potrošačka groznica počinje suvereno da vlada društvom, o borbi sa duševnim mrakom i žeđi za svetlošću čiji je „sjaj u stanju da rasprši tminu noći i dana”, Tahir kaže da simbolizuje potragu za ravnotežom između tri elementa: tela, uma i duha. Pre više od trideset godina čuo je, kaže, od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman.
Radnja „Svetle tačke” smeštena je, po piščevom priznanju, u pravi Kairo, u stari narodski kvart Sejide Zejnebe, Prorokove unuke i ćerke imama Alija, i jedan od najlepših delova islamskog Kaira. Ovaj kraj se pruža oko džamije u kojoj su, po predanju, smeštene njene čudotvorne mošti. Da li njene čudotvorne moći, očuvana tradicija i običaji ili pak saznanje da se život može lako podnositi uprkos mučnom siromaštvu, čine da čitav taj kraj bude inspiracija mnogim velikanima egipatske književnosti? Među njima, svakako je najznačajniji jedan od pionira egipatske proze Jahja Haki (1905-1992) kome je Baha Tahir posvetio ovaj roman, čime se na najlepši mogući način povezao sa nacionalnim književnim nasleđem.
Baha Tahir priznaje da je teško odrediti profil njegovih čitalaca jer su prilike u kojima ih može sresti i čuti njihovo mišljenje nažalost retke i svode se na povremene književne večeri. Ipak, ukazala mu se prilika da sazna šta publika misli upravo o „Svetloj ta čki” i na nešto drugačiji način - putem Interneta. Ovaj roman bio je povod za interesantnu čitalačku diskusiju na jednom novijem veb-sajtu posvećenom savremenoj arapskoj književnosti, na kojem mišljenje čitalaca zauzima važno mesto. Ta diskusija, baš kao i prikazi ovog romana koji su se pojavili u brojnim listovima i časopisima, otkrivaju kako opčinjenost čitalaca ovom toplom ljudskom pričom, tako i zbunjenost porukom koju ona nosi.
Zagledati se u sebe
Kroz priču o porodici penzionisanog sudskog činovnika Teufika Sadija - Baškatiba, generacijama nastanjenoj u blizini trga Sejide Zejnebe, Tahir razmatra čovekov pokušaj da uspostavi i održi ravnotežu između svog, ljudskog, i društvenog postojanja. Radnja je smeštena u sedamdesete godine 20. veka, kada su Egipat zadesile nagle ekonomske i socijalne promene čiji eho i danas odzvanja. Preko tri glavna lika, dede Baškatiba, njegovog unuka Selima i njegove devojke Lubne upoznajemo se sa dve potpuno različite sredine, kao i sa mnogim društvenim i običajnim suprotnostima koje su i danas prisutne u Egiptu. Uz opis propadanja srednje klase i opšteg sunovrata moralnih vrednosti, Tahir ispituje snagu čoveka suočenog sa teškim ličnim i porodičnim problemima i nedoumicama. Prilikom čitanja ovog romana treba posebnu pažnju posvetiti prećutanom, jer ono u sebi krije „krik” stvarnosti.
Najupečatljiviji je svakako deda, Baškatib, koji okuplja sve ostale likove oko sebe, i simbolizuje potragu za svetlom tačkom kroz borbu oprečnih poriva koje od mladosti u sebi nosi: duhovne i telesne žeđi.
Pokušavajući da se odupre snažnom telesnom nagonu i drugim slabostima koje nisu strane nijednom ljudskom biću, on traži rešenje zagonetke svekolikog postojanja u sufijskom učenju. Iako nikada nije bio u stanju da u potpunosti shvati niti objasni za čime tačno traga, nije odustajao uveren da jedino ta staza vodi do njegovog i spasenja njegove porodice. Možda nije postao svetac, kako je želeo i zamišljao, ali je njegova ljubav spasila porodicu, izlečila bolesn og unuka, sačuvala unukin brak i stvorila od njih ljude koji sa ponosom mogu da nose taj naziv.
Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama, slabostima i težnjama, uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja. U ovom romanu on postavlja pitanje koliko vredi život bez ljudskosti. Istovremeno podseća da ne treba gubiti nadu iako život jeste teška rabota.
Ono što sve čitaoce oduševljava u Tahirovim radovima jeste prirodan i jednostavan jezik, čak i kada razmatra teške teme ili pojmovno komplikovane koncepte. U vezi sa tim aspektom književnog stvaralaštva Tahir ističe da svaki pisac vodi istinsku borbu na tom polju, jer jezik nije nosilac sadržine, već sama sadržina. Zbog toga često prepravlja rečenicu i po dvadeset puta, sve dok je ne uskladi sa značenjem koje želi da postigne. Stremi jednostavnosti, premda priznaje da ju je najteže postići.
Autor pretpostavlja da je za razumevanje ovog romana potrebna posebna vrsta senzibiliteta kod čitaoca, a mi ovome možemo dodati da je potrebna i spremnost da se zagleda u sebe i zamisli nad svojim životom i postojanjem. Dragana ĐORĐEVIĆ
Danas 08. 05. 2004. - Azazel u Informatici
Boris Akunjin: "Azazel"
Nedavno su u izdanju "Informatike" izašla dva intrigantna naslova, od planiranih osam, kojima je zajednički naslov "Avanture Erasta Fandorina". Ovi se romani već čitaju u nekoliko desetina zemalja sveta, a inspirisali su i Nikitu Mihalkova koji po njima snima film. Holivudski producenti nameravaju da učine isto. Autor "Avantura Erasta Fandorina" je Boris Akunjin, jedan od najtiražnijih savremenih pisaca detektivskih romana. Boris Akunjin zapravo je pseudonim poznatog ruskog japanologa i prevodioca Jukija Mišime - Grigorija Čhartišvilija. Čhartišvili je rođen 1956. i pisac je monumentalne studije iz oblasti istorije književnosti "Pisac i samoubistvo". Detektivske romane počeo je da piše da bi zabavio suprugu, a njihovi vrtoglavi tiraži naveli su pisca da napiše jedanaest nastavaka čiji je glavni junak Erast Fandorin, hrabar i avanturama sklon junak, koji nikad ne gubi opkladu i obavezno dobija u hazardnim igrama.
Prvi nastavak "Azazel", nalazi se pred ovdašnjim čitaocima. Delo je sa ruskog prevela Sonja Bojić, a može se čitati i kao realistički, ali i kao postmodernistički projekat. Omiljeni pisci Čhartišvilija su Gogolj i Dostojevski, pa kritičari prepoznaju u njegovim delima i njihov uticaj.Za lepotu i kvalitet ovih knjiga brine se ceo tim prevodilaca, urednika, lektora i dizajenera: Sonja Bojić, Zlata Kocić, Petar Bunjak, Olga L. Krilova, Grozda Pejčić, Branko Gavrić...
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 05. 2004. - Fenomen nevidljivosti
Grupa autora: "Umetnost i rod”
“Proma” centar za promociju žene i izdavačka kuća “Vega media” iz Novog Sada, nedavno su zajednički objavili srpsko-englesku knjigu “Umetnost i rod”, kao rezultat istraživačkog projekta: “Gde su, šta rade - obrazovanje u umetnosti i profesionalne šanse 1991-2000. u Vojvodini”. Autori ovog projekta su predsednica “Prome” Tatjana Vehovec, sociolog dr Dušan Marinković, psiholog mr Leposava Grubić Nešić i glumica Jelena Antonijević. Najkraći zaključak ovog istraživanja je da žene ravnopravno i ravnomerno sa muškarcima konkurišu za upis u umetničke škole i fakultete, da brže i bolje diplomiraju, ali da u celokupnom umetničkom korpusu Vojvodine broj profesionalnih umetnica ne prelazi procenat od devet odsto.
- Još 2001. prelistavali smo prvo izdanje “Leksikona umetnika Vojvodine”, najopsežniji zbornik sa bio-bibliografskim podacima za preko 1.500 ovdašnjih aktivnih umetnika i sa zaprepašćenjem smo otkrili taj podatak, objašnjava koordinatorka projekta Tatjana Vehovec. Ovaj, više nego očigledan polni disbalans u umetnosti, pred nama je otvorio još jedan od zamagljenih oblika rodne neravnopravnosti.
Postavili smo niz logičnih pitanja: gde su, ako ne u umetničkim zanimanjima i zašto nisu u umetničko-profesionalnoj aktivnosti i šta rade ako se ne bave umetnošću sve one uspešno diplomirane umetnice, koje su ravnopravno pristupale umetničkim školama i fakultetima u poslednjoj dekadi 20. veka? Tako je počelo naše jednogodišnje istraživanje fenomena nevidljivosti žena-stvaralaca u Vojvodini, počev od osnovnog pa do visokoškolskog nivoa, do strukovnih udruženja, institucija kulture, nevladinog sektora i vaninstitucionalnih umetničkih grupa.
-U skoro svim delovima Evrope, pa i kod nas, žene imaju jednake šanse prilikom upisa u umetničke škole, ali su razlike ogromne u trendovima zapošljavanja i poslovnih mogućnosti, naravno, na štetu vojvođanskih umetnica. One se ovde retko odlučuju i još teže postižu status samozaposlene, odnosno samostalne umetnice. U skladu sa boljim uspehom koje postižu tokom studija, žene daleko češće ostaju na akademskim institucijama, ali u trećini slučajeva ređe od muških kolega dograđuju znanje (specijalizacije, postdiplomske studije) navodi se u istraživanju.
Primera radi, svake godine na novosadskoj Akademiji umetnosti diplomira prosečno šest glumica na srpskom jeziku, a na mađarskom, svake druge godine, po pet. S druge strane, Srpsko narodno pozorište je od 1991. do 2000. zaposlilo jednu mladu glumicu (dok je jedna otišla u penziju ) i četvoricu glumaca, takođe mladih. Najviše prostora za glumice našlo se u drami na mađarskom jeziku Novosadskog pozorišta.
Kikinda i Sombor su neprivlačni
Sudbina diplomiranih umetnica u najvećoj meri zavisi od spoljnih, neumetničkih faktora, za period u kome je rađeno ovo istraživanje: od inflacije, smanjivanja budžeta za kulturu, društveno-političkih lomova i slično. Najmanje privlačna mesta u Vojvodini, što se tiče individualnih umetnosti: književnosti i vizuelnih umetnosti, bez izuzetka su Kikinda i Sombor, navodi se u knjizi “Umetnost i rod”.
Najveći grad u pokrajini, generator umetničkih događanja i mesto sticanja umetničkih diploma: Novi Sad, zadržava najveći broj umetnika, ali, paradoksalno, pruža najmanje šansi za izvođačke umetnosti. Sukcesivno, broj premijera u pozorištima Vojvodine se smanjuje, počevši od 93 premijere u sezoni 1990-91. do 67 premijernih izvođenja u sezoni 1999-2000.
Najugroženije profesionalne umetnice ovde su rediteljke, koje nedvosmisleno spadaju u diskriminisanu umetničku profesiju, sa prosečno 3,5 režija godišnje.
Položaj rediteljki je još teži: svake druge godine diplomiraju prosečno dve, ali ni jedna ovde nije u stalnom angažmanu. U protekloj deceniji, zabeleženo je svega trinaest ženskih, odnosno 87 odsto muških režija, izuzimajući Novosadsko pozorište, gde je taj procenat izjednačen. Gotovo 90 odsto diplomiranih slikarki odmah pokuša da se ostvari kroz status slobodne umetnice, a svake naredne godine taj broj se smanjuje za pola. Na tržištu umetnina, tek svaka deseta, potpisana ženskim imen om, nađe svog kupca. Autori knjige “Umetnost i rod” zabeležili su jedino nadmoćnu dominaciju balerina, uglavnom institucionalno angažovanih (čak 76 odsto), ali je takođe poznato da u domaćem baletu vlada nestašica dobrih muških igrača.
U periodu od 1991. do 2000. akademsku diplomu ovde je steklo oko hiljadu umetnica. Zaposleno je svega 250, jedva stotinak je u statusu slobodnjaka. Gde su ostale, pitaju se istraživači. Na tržištu rada ima ih svega nekoliko. Nije valjda da je ovo društvo u pomenutom periodu postalo “bogatije” za nekoliko stotina umetnički obrazovanih domaćica, koje svoju kreativnost ispoljavaju u dekoraciji praznične trpeze? Autorima ovog zanimljivog istraživanja stoga se nametnulo i pitanje: da li se suočavamo sa veoma specifičnim izazovima borbe za ravnopravnost polova?
Taj disbalans nije uočen jedino u vojvođanskim institucijama kulture, gde su muškarci i žene sa umetničkim diplomama ravnopravno zastupljeni.
Predominantnost žena zabeležena je jedino u bibliotekama, ali su one manjina u domovima kulture i u kulturno-prosvetnim zajednicama.
Posebno zanimljiv deo ove knjige su autentične priče umetnica, koje nameću isti zaključak: ženi je uvek potrebno da uradi više, da načini korak dalje od muških kolega. Svoje ideje, znanja i talenat, one uvek iznova moraju da dokazuju. I, naravno, da se žrtvuju. Da bi od svoje umetnosti živele, moraju da izdrže trku, da neretko žrtvuju ljubav, porodicu, vezu. Ponekad plaćaju previsoku cenu, neretko odustaju, ali se uglavnom osećaju diskriminisanima. Kao što rekoše autori ove studije:”Poneke umetnice spasavaju se inatom, one rade iz inata. Žene u našoj zemlji žive iz inata”.
Rezimei u ovoj knjizi, sem engleskog, prevedeni su i na sve jezike vojvođanskih nacionalnih manjina. RADMILA LOTINA
Pobjeda 09. 05. 2004. - Tamna strana svijeta
Čak Palahnjuk: “Zagrcnut
Kao i u prethodne dvije knjige, piščev lajt - motiv i u ovom djelu je usamljenost
Iako je jedan od danas rijetkih autora kojima nije stalo da stignu do famoznih lista Opre Vinfri, Čaku Palahnjuku se, zahvaljujući romanu „Zagrcnut” i to dogodilo. Od andergraund autora, čiju je debitantsku knjigu koja je šokirala američku javnost, ekranizovao jedan od danas najkvalitetnijih reditelja Dejvid Finčer, Palahnjuk je stigao do osobe do čijeg mišljenja drži, pored ostalih i većina domaćica u SAD. Da li to znači da je pisac, koji je dobro uzdrmao književnu scenu i svojim drugim romanom „Preživjeli” (Laguna, 2001), ublažio svoju gorku žaoku i oštru kritiku današnjeg američkog društva ili da njegovi junaci nijesu više usamljeni nevoljeni pojedinci u svijetu koji nudi prevelike mogućnosti, a onemogućava zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba? Ne. Čak Palahnjuk je ostao isti, radikalan, satiričan i na trenutke beskrajno duhovit.
Palahnjukov novi anti-junak, Viktor Mansini, je mnogo niže na ljestvici autsajdera i luzera od Tajlera Dardena („Borilački klub”) ili Tendera Bransona („Preživjeli”), i za njega je mnogo teže pronaći bar tračak simpatije. Viktor je 25-godišnji bivši student medicine, seksualni zavisnik, radi u istorijskom gradu Dansborou (zabavni park), i na prilično originalan način izdržava bolesnu majku koja je u ludnici.
Palahnjuk se postavlja kao svevideći satiričar, hrabro se poigravajući i do krajnje mjere parodirajući uvrežene postulate današnjice. U prethodne dvije knjige (kod nas objavljene „Borilački klub” i „Preživjeli”), obračunao se sa pozicijom muškarca u potrošačkom društvu, organizovanim religijama (kod nas prepoznatljivije pod nazivom - sekte), medijima, identitetom, slavom, ali je njegov lajt-motiv, a tako je i u ovom romanu, bila usamljenost. Kao što to i najčešće biva njegov najveći teret je upravo slava i uspjeh koji je dostigao sa debitantskim romanom, koji danas predstavlja ultimativnu literaturu za svakog borca za novi svjetski poredak. Tako Palahnjuk, kako u „Preživjelom”, tako i u novom romanu, na neki način, ponovo iščitava svoj prvi roman. On ni sada ne bježi od ponavljanja provjerenih motiva, vješto ih varirajući i praveći ih opet svježim. VUK PEROVIĆ
Glas javnosti 10. 05. 2004. - Nove knjige
Rolan Bart: "Svetla komora"
Izuzetan esej o prirodi fotografije koji u podnaslovu slovi za "notu". Polazeći od nekoliko ličnih uzbuđenja, Bart pokušava da formuliše "osnovnu univerzalnu crtu bez koje fotografije ne bi ni bilo". I to čini, kao i uvek u svojim analizama, znalački, s lakoćom koju može da pruži samo genijalnost za uviđanje detalja koji se ispostavljaju kao presudni za osvetljavanje suštine predmeta.
Krećući se po nestabilnom polju par