Večernje novosti 01. 06. 2004. - Besni i bez virusa
Borislav Pekić: "Besnilo"
SA ličnim brojem 1125 proveo je Borislav Pekić, jedan od najvećih srpskih književnika 20. veka u Brozovim apsanama od 6. novembra 1948. do 1. decembra 1953, osnivača Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ) koju je komunistička vlast proglasila "u ime naroda" neprijateljskom, špijunskom i zločinačkom! Bio je, inače, osuđen na 15 godina strogog zatvora. NJegov roman "Besnilo" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti".
U ovoj dugoj priči o besnilu kojim su zaraženi putnici londonskog aerodroma Hitrou i gde će svi umreti u najvećim mukama (sudbina civilizacije) Pekić će započeti četvrti deo zapisom sa arapske slike iz 1224: "Oni svirahu, a neki od njih bežahu od svetlosti, dok su drugi u njoj uživali. Drugi su lajali kao psi i grizli svakoga ko bi im prišao, a taj bi se takođe razboleo. Neki pričahu kako su videli nekoliko ljudi ugriženih i u bekstvu, da su se Odimus i Hemson takođe zarazili i da je prvi podlegao bolesti pošto je ugrižen, a zatim umro. Drugi je, međutim, ostao s prijateljem, ispoljavajući strah od vode, a potom je pobegao."
Pekić će opisati i kako su na aerodromu skončali i engleski i ruski špijun. Evo te njihove priče pre nego što će špijune snaći užasna smrt:
- Slušaj Anatolij, ne pravi se važan, rekao je smejući se. "Posle Dostojevskog poznato je da i Sloveni imaju dušu. Bar neki. Taj Dostojevski svakako".
- Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi.
- A šta je sa nama na Zapadu?
- Vi je, dakako nemate. Ali vama duša ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju. Ako vam ikada zatreba već ćete nešto smisliti.
Veštačku dušu. Poput veštačkog bubrega.
Prema samom piscu radnju romana nije hteo da smesti u ondašnju Jugoslaviju jer je besnilo kod nas bilo endemično. Potrebna mu je bila zemlja koja uobražava da je u tom pogledu zdrava. Pomislio je na Englesku, jer Englezi gaje veru da su, za razliku od sirotih Evropljana, oslobođeni besnila. I zato se sve dešava u Londonu, a u njemu na aerodrom Hitrou, najvećoj vazdušnoj raskrsnici sveta. Ona mu je pružila mogućnost da u karantin stavi, a da kasnije "pomori" 250.000 ljudi, a da pritom svima bez obzira na rase i polove bude - nemilosrdan!
U razgovoru sa Milom Gligorijevićem, i sam Pekić, uz opasku da se na Zapadu u većini slučajeva samo "laka književnost" bavi temeljnim pitanjima čoveka i njegovog opstanka kaže: "S obzirom da se sve što se tokom epidemije na Hitrou događalo, izabrao sam pitanje: Nismo li mi već poprilično besni i bez virusa? Nije li besnilo tek prirodna i neizbežna finalizacija toka što ga je naša materijalistička, dezorijentisana i samoubilačka civilizacija uzela, još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zamišljeni kamen koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak, i najzad dušu".
To tvrdi pisac, a u romanu je zapisao da niko nije umeo reći kako su neprilike počele…
"PREĐITE NA STVAR"
DA je Borislav Pekić, koji je dugo proveo po apsanama u Brozovo vreme, zaista dostojanstven čovek u sokratovskom smislu, potvrđuje i sledeća priča. Kada je 1966. sprovedena "velika reforma" neko je optužio Miodraga Bulatovića da je na "tajnom skupu pisaca" kritikovao tu reformu. Na sudu je on to porekao, zajedno sa Duškom Radovićem.
Kada je sudija upitao Pekića, "dugogodišnjeg robijaša", šta on o tome zna, slavni pisac je odgovorio: "Bio sam to ja koji je govorio protiv reforme gospodine sudija - rekao je Pekić. "Bilo je to u mojoj kući, govorio sam da je reforma najobičnija glupost i da se ne može reformisati ono što ne postoji". Na pitanje sudije da li je u međuvremenu promenio mišljenje, Pekić je odlučno odgovorio: "Naprotiv, ostao sam pri svom mišljenju i sada mislim o tome još gore. Očigledno je da je to sada slučaj protiv mene, i molim vas - pređite na stvar". Dušan STANKOVIĆ
Danas 01. 06. 2004. - Prilozi za arheologiju budućnosti
Za kolekcionare YU mitologije
Probnih 60 otisaka dugoočekivanog "Leksikona YU mitologije", u produkciji izdavačkih kuća Rende i Postskriptum, pušteno je 25. maja u beogradske knjižare SKC, Beopolis, Krug i Maćado. Ako ste crtali aero-bojicama pa izlazili na sneg u šuškavcima, gledali "Na slovo, na slovo", jeli tortice i uspavljivali se uz "Laku noć, deco" - dobro znate kakve vas jedinice očekuju u ovom Leksikonu. Za one koji su vozili spačeka i letovali na hrvatskom primorju, gledali "Pozorište u kući" i zimi navlačili zepe; za one koji su izlazili na Akademiju, išli u Kinoteku, čitali "Alana Forda" i "Džuboks" ili slušali džez - ovo je knjiga koja se ne propušta.
U iščekivanju kompletnog tiraža, svratite ponovo na www.leksikon-yu-mitologije.net gde se i dalje sakuplja sećanje na sve one značajne sitnice koje su činile život u jednoj bivšoj državi, razvrstane po posebnim kategorijama - auto-moto, estrada, film, hrana i piće, JNA, nesvrstani, pop muzika, radne akcije, reklame, strip, subkulturni rituali, televizijske emisije i mnoštvo drugih. Ovi "prilozi za jednu arheologiju budućnosti" popuniće praznine svih onih serioznih udžbenika i enciklopedija o SFRJ - u kojima se ne pominju Vučko, Suada, hrkljuš, Bernarda Marovt, Mile Lojpur, niti je objašnjeno šta znači "Mirko, pazi metak!" ili "Cijena - prava sitnica". Pokušaj da se sakupe opšta mesta jugoslovenske popopularne kulture i da se - u obliku leksikona - artikuliše kolektivno jugo-pamćenje, ne zbog prošlosti već zbog budućnosti, objašnjavaju inicijatori Leksikona, čiji su autori poznati i nepoznati ex/post-Jugosloveni. Inicijativu za pisanje leksikona jugoslovenske mitologije pokrenuli su Dubravka Ugrešić, Dejan Kršić i Ivan Molek, pre početka rata u bivšoj Jugoslaviji - zbog čega je ideja ostala nerealizovana, ali je anticipirala iščeznuće onoga polja kojim se htela pozabaviti, navodi se u tekstu o počecima Leksikona. Više od deset godina kasnije, nakon poziva svim ex-Jugoslovenima da zajednički istraže kartu kolektivne memorije i ispišu ovu borhesovsku enciklopediju, Leksikon je uz bo gate ilustracije konačno stao među korice. M. JOVANOVIĆ
Glas javnosti 02. 06. 2004. - Fragmenti majstorske književne kuhinje
"Najlepši eseji Danila Kiša" u izdanju "Prosvete"
U "Prosvetinoj" ediciji "Naj" nedavno su objavljeni "Najlepši eseji Danila Kiša", u izboru i sa predgovorom Ivane Milivojević. Izbor tekstova načinjen je iz četiri knjige nebeletrističkih radova - "Homo Poeticus", "Život, literatura", "Skladište" i "Varia", dok su tekstovi iz "Časa anatomije" izostali.
Suženi prostor ove knjige neminovno je nametnuo osiromašenu i iskrivljenu sliku Kišovih (auto)poetskih tekstova, te je dobra okolnost što je priređivač takvu okolnost podrazumevao i prihvatio.
Knjiga je uslovno podeljena na četiri tematska dela, a izbor tekstova ipak pokazuje da je priređivač pokazao više sklonosti ka tekstovima iz piščeve zaostavštine. Na početku knjige nalazi se esej o Prustu "U potrazi za fantomom", u kome se ogledaju teme koje će postati deo Kišove literature i promišljanja o njoj.
Studentski esej "Mit o Prometeju" otvara prvi deo koji nagoveštava lektiru našeg pisca. Tu su još i paralelna čitanja Servantesa i Rablea u eseju "Trijumf smeha", zatim eseji o Floberu, Borhesu, Nabokovu i Bodleru. Drugi deo knjige otvara se fenomenalnim "odgovorom" na pitanje "Zašto pišem", a onda sledi tekstovi posvećeni opštim razmišljanjima o književnosti, tradiciji, inspiraciji, "funkciji književnosti".
Treći deo sadrži eseje "Varijacije na srednjoevropske teme", "Mediteran i Zlatno runo", "O simbolizmu", kao i eseje o angažovanoj literaturi, simbolizmu i stvaralačkoj pustolovini. Četvrti deo čine tekstovi, prema rečima priređivača, "reprezentativni za Kišovo poimanje realnosti i književnosti", a zapravo je reč o esejima u kojima se tumače dela Miloša Crnjanskog, Marije Čudine, Iva Andrića, Vladimira Veličkovića, Radomira Reljića i Markiza de Sada.
No, zloupotrebićemo štit koji je i sam priređivač postavio na početku knjige, u kome prva rečenica "Eseja o Prustu" kaže da "upoznati Prusta prvo u jednoj fragmentarnoj antologiji, to znači izgubiti iz vida da se.... do svega toga u Prustovim romanima dolazi mučno i lagano, kroz lavirinte senzacije koje su ponekad toliko tankoću tne da ni najvibrantniji čitalac ne može sve da oseti..."- dakle, rečenica koja upozorava kako čitati i ovu knjigu. Kao dajdžest, samo kao pravac kojim se treba kretati, ka Sabranim delima Danila Kiša i do nekih drugih, sasvim lično odabranih priča.
"Prosveta" je ujedno najavila da će štampanje Sabranih dela Danila Kiša biti završeno do 2007. godine. T. Čanak
Dnevnik - Novine i časopisi 02. 06. 2004. - Treperavi pečat vremena
Dragan Jovanović Danilov: “Homer Predgrađa”
Dragan Jovanović Danilov (1960) po obimu svog dela među najplodnijim je pesnicima mlađe generacije i jedan od najčitanijih savremenih pesnika u Srbiji i van njenih granica. "Homer predgrađa" je njegova najnovija pesnička zbirka.
Danilov se i dalje, kao u "Alkoholima s juga" i "Koncertu za nikog", oslobađa raskošnih oblina i čulne i semantičke nabujalosti svoje poetike. Sa velike dubine, kroz bistrine - njegove nove pesme ljeskaju se sa okeanskog dna kao zvezde dohvatne svakom ko poželi. Zbirka je tematski prilično jasno podeljena na cikluse: Divlja dubina, Podzemni neimari, Sumiranje sobe, Okean srce i Telo puno zvezda. Prološka je pesma "Usta", a zbirku zatvara "Na stopalima od zemlje". Danilov, ne mičući se iz svoje fotelje u kojoj iščitava tomove svoje biblioteke, dotiče se aktuelnih događaja, jasno ih definiše i daje svoj sud i pečat vremenu. Oslikava, usput, i milje provincijske pustoline iz koje se oglašava. Naturalistički. Nasuprot tim slikama zlate se snovi njegovih kćeri. A peva i o zvezdama i toplim, belim dojkama. Svedenost barokne raskoši iz prethodnih zbirki na fino treperenje - hrani čitaočevu potrebu za lepotom utisnutom kao otisak u svakodnevno na rubu ništavnog.
Danilov budi davno nestalu želju za pamćenjem stihova, za arhiviranjem u lične fioke radi bogzna kakve potrebe. Možda tome doprinosi i iskrenost koja ispoveda majušnost svog bića pred Stvoriteljem a pesničku taštinu umanjuje na veličinu njegove knjige (koja ne mora čak ni da se čita) u torbici sa šminkom neke srednjoškolke. Ako, pola godine nakon izlaženja iz štampe "Homera predgrađa" ima sladokusaca poezije, koji nisu barem pročitali, ako ne i smestili u svoje biblioteke ovu obimom malu knjižicu, ja im toplo preporučujem da to ne propuste. "Pre nego što je nastala, ova knjiga/ bila je telo; moje su pesme same sebi/ pesme - ja ih napisao nisam./ Na izmaku sam snaga; pojeo sam sve tomove/ iz moje biblioteke, odrao ovnove/ Balkana, milovao ruke žena poslatih od Bogova;/ to nije umanjilo moju glad." JULIJA KAPORNJAJI
NIN 03. 06. 2004. - Epopeja odustajanja
Dragan Jovanović Danilov: "“Homer predgrađa”
Prethodnim dvema (Alkoholi sa juga i Koncert za nikog) a, evo, sada i trećom knjigom pesama D.J. Danilov potvrđuje da je njegov poetički preokret, u prvi mah vidljiv na smeru smirivanja verbalne zapenušenosti, i temeljan i uspešan. I sam pesnik, u nedavno objavljenom razgovoru, uz ostalo naglašava da svoje nove pesme nastoji da “pročisti”, da je danas u njegovoj poeziji sve “svedenije”. Razume se, promene su u poetskom tekstu D. J. Danilova nesporne, ali se (pojednostavljena tumačenja ne izostaju) opevanjem malih i jednostavnih stvari, neposredne stvarnosti, ni izbliza ne iscrpljuju.
Da je pesnikov naum u Homeru predgrađa znatno dublji i složeniji, obelodanjuju već pesme prvog ciklusa. I predmetom i izrazom. Recimo, izbor golubarnika kao “svetskog mesta” u “ukletoj maloj varoši”, kao i opisani golubovi u njegovom okrilju, puni smisao dobijaju ako se zna simbolički naboj koji ove ptice nose. Ili, u drugoj pesmi, prisećanje na ambijent “mračnog carstva” prividno običnog podruma uzdignuto je na opštu ravan kontrastiranjem sa simbolikom ruža koje su, u neposrednoj blizini podruma, nadomak cvetanja. U “njihovom obliku”, pri tom, “mala Marija peva”! Uostalom, razumevanje pesnikovog odnosa prema malom i jednostavnom što ga neposredno okružuje, omogućuju stihovi “Najskrivenije je ono što je/ svakodnevno prepušteno pogledu.” Bilo da su to prividno parterne pojave i događaji, bilo ini sa istorijskim, društvenim ili kulturnim implikacijama. Danilov je, u stvari, nameran da sugeriše dublje sadržaje, “nutrinu” u kojoj “odjekuju nepoznati glasovi i huče podzemne vode”.
Pesme drugog ciklusa ukazuju na to da, pevajući “epopeju odustajanja”, modernom vremenu primereni Homer uobličava svoj imaginativni prostor. Autonoman i, koliko je to realno, spasonosan. Osovinu knjige, u njenom trećem i središnjem ciklusu, intoniraju autopoetički iskazi, među njima i oni sa polemičkom rezonancom u odnosu na aktuelne duhovne i moralne prilike. U pesnikovom vidnom polju su praznina i “osama” što su ovladale našim dušama, ali i prete rivanje sa “mogućnostima pesničkog jezika” koje, kako on vidi stvari, nije drugo do uzmicanje pred mogućnostima života. Na distanci od ovdašnjeg praktikovanja pesničkog angažmana, od “zamršenosti epova” kojom aludira i na zaludnost nacionalnih mitova, Danilov deklariše sopstveno načelo: “Domovino... ja sam papir na kome kuca srce.”
Jedna bolja od druge, pesme četvrtog ciklusa pulsiraju primerima pesnikove imaginativne snage u kojima se prelamaju nacionalna i univerzalna značenja. Osamljen i na bespuću, čovek je onoliko koliko je oduvek bio, naprosto zato što je “iz Božijeg naručja” pao u ovu “napuštenu prolaznost”. Protivteža pustoši i ništavilu je, dabome, Beograd (replika na “Lament” Crnjanskog): ovde se on, “kao ogledalo koje je poletelo ka nekom drugačijem sjaju”, zarad preobražaja uznosi. U tom se kontekstu - usredsređene na verničko stanje duha, na ljubav izjednačenu sa kreacijom neizbežnoj prolaznosti uprkos - razvijaju pesme završnog ciklusa. Korespondirajući sa prvim, on zaokružuje ovu odlično organizovanu knjigu.
Za preusmeravanje ka svekolikoj poetskoj sublimaciji kakvo je u svom pevanju D. J. Danilov izveo trebalo je odlučnosti i snage, dara ponajviše. Na delu je, u izvesnom smislu, razgraničenje sa množinom poetskih knjiga osnaženih celim jednim autopoetičkim sistemom. Sa decenijom neuobičajeno široke afirmacije i svakovrsnih priznanja. Uviđajući osobene vrednosti koje su se u njoj prelivale, potpisnik ovih redova je imao određenih rezervi spram etape pesnikovog stvaranja o kojoj je reč. Ovu, međutim, etapu u toku smatra nedvosmislenim stvaralačkim usponom D. J. Danilova, a zbirku Homer predgrađa izvanrednim primerom pesničke umetnosti... Znatno boljim no što je pri prvom iščitavanju (i javnom rangiranju) uspeo da dokona. BOGDAN A. POPOVIĆ
Danas 04.06. 2004. - Danilo Kiš: "Najlepši eseji Danila Kiša"
Prosveta je nedavno u okviru edicije "Naj" objavila odabrane eseje Danila Kiša. Izbor za Kišove "Najlepše eseje" načinila je Ivana Milivojevć, a on počiva na pet knjiga Kišovih nebeletrističkih radova - "Homo poeticusu", "Život, literatura", "Čas anatomije", "Skladište" i "Varia". U predgovoru ovom izboru, Ivana Milivojević kaže da je Kiš sa velikom pažnjom i promišljenošću ostavljao traga o razmišljanjima na temu knjževnosti i drugih umetnosti, a da su njegovi važni poetički i autopoetički iskazi u jednakoj meri ostali zabeleženi u formi studija, poetičkih fragmenata, intervjua ili tekstova pisanih različitim povodima. Kišovi eseji u ovom delu nalaze se raspoređeni u četiri celine, a delo zatvara tekst "A window is a window is a window is a window", koje je, po rečime Milivojevićeve, "van vremena i van žanra i zrači i kao slika i kao muzika".
Svaki ljubitelj i poznavalac sastavio bi sopstveni izbor najlepših eseja ovog pisca, no i ovaj sačinjen rukom Ivane Mivojević studiozan je uvid u Kišov opus i jedan od mogućih ključeva za njegovo dalje proučavanje i novo razumevanje. Beogradska Prosveta će do Sajma 2007. objaviti sabrana dela Danila Kiša u petnaest knjiga. U sabrana dela će ući "Enciklopedija mrtvih", "Mansarda", "Čas anatomije", "Rani jadi", "Pesme, Elektra", "Gorki talog iskustva", "Bašta, pepeo", "Varia", "Peščanik", "Homo poeticus", "Noć i magla", "Psalam 44", "Skladište", "Život, literatura" i "Grobnica za Borisa Davidoviča". U trenutku kada je naša sudbina odavno postala enciklopedija umiranja i mrtvih, kada smo na mansardi egzistencije, a naši rani jadi postaju večiti, u kojima se i dalje taloži gorki otpad iskustva, Kišovo delo i dalje jeste svetionik na nepreglednom i zastrašujućem moru balkanskog karakazana, koji pomaže da se održimo na površini. Ovo i jeste bio jedan od osnova Kišove literarne misije, koja je spasla naš život od kiča, banalnosti i obesmišljenja. S. DOMAZET
Glas javnosti 07. 06. 2004. - Jošte živi duh naših dedova
"Leksikon YU mitologije", knjiga koja prenosi pravi šmek epohe
Živa istorija jednog vremena, još uvek realno iskustvo dve ili tri generacije savremenika, uglavnom ostaje nezapisana, jer to je ona vrsta hronologije koja izmiče udžbenicima, takozvana privatna istorija, pravi šmek jedne epohe.
Ovoga puta, međutim, imali smo sreće. Jer, desilo se da su upravo ljudi sa sećanjem na zemlju koju su doživljavali kao svoju, na Jugoslaviju, sa sećanjem na živote pre rata, pre emigracije, pre bede, vođeni nostalgijom ili željom da kažu ono što se usled brzine surovih događanja nije stiglo reći, sačinili knjigu koja se nedavno pojavila u našim knjižarama pod nazivom "Leksikon YU mitologije" (urednici izdanja Đorđe Matić, Iris Adrić i Vladimir Arsenijević, izdavač "Rende" iz Beograda i "Postskriptum" iz Zagreba).
Za ostatak sveta Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je samo jedna, doduše prilično uvažavana, država nastala na Balkanu posle Drugog svetskog rata kao realizacija ideje ujedinjenja južnoslovenskih naroda u obliku koji joj je dao Titov komunizam.
Ali za nas koji smo jednom bili Jugosloveni, ta zemlja je bila više od enciklopedijske odrednice, čitav jedan "nesvrstani" svet za sebe, sa svojom malom poluvekovnom istorijom, bujnom geografijom i neobičnom kulturom bratstva i jedinstva gde se radije slavila vera, kako i priliči kolektivu u nastajanju, u slatku iluziju veličine, privid bogatstva, predstavu slobode, lepo upakovanu laž socijalne jednakosti i blistavu i mirnu budućnost. U okvirima tog, velikom većinom prihvaćenog SFRJ mita, negde između dve štafete, bio je smešten naš život.
Kada se početkom osamdesetih zavesa umesto da se spusti, što je na kraju predstave i red, zapravo digla, pokazalo se da su sve te nama prevažne stvari uistinu bile samo deo velike obmane. Prvo saznanje o mitu, kaže teorija, istovremeno je i razbijanje mita. SFRJ se raspala. Za ostatak sveta, bilo je to samo još jedno ratno žarište, a za nas koji smo jednom bili Jugosloveni… ostala je mitologija.
"Leksikon YU mitologije" čine tekstovi, e seji ili tek zabeleški od nekoliko redova koje su pristizale na Internet sajt što su ga Đorđe Matić i Iris Adrić napravili polovinom devedesetih u saradnji sa Dubravkom Ugrešić (ideja potiče još iz 1989. kada su, zajedno sa Ugrešićevom, Dejan Kršić i Ivan Molek, urednici u tadašnjem "Startu", želeli da kroz leksikon artikulišu pojmove jugoslovenske popularne kulture, ali ih je u tome omeo rat).
O životu u Jugoslaviji pisali su ljudi različitih nacionalnosti, "profesionalci u stvarima pisanja, ali i mnogo više onih koji nisu nikada objavili ni retka", "pljuštale su uspomene, osobne i kolektivne, zaboravljena imena domaće popularne kulture", navodi se u predgovoru.
Knjiga je ispala duhovita i zabavna, no ne i nonšalantna, precizno uobličena, ali ne i analitički drvena. Ispoštovano je autorstvo tekstova, prilozi su ostavljeni u izvornim jezicima, jedinice su grupisane prema abecednom redu, a leksikon je obogaćen sa 420 ilustracija i 20 statističkih tabela.
Nastala je dragocena mitologija, bez one naivne i opasne vere u mit, ali ne i bez ljubavi prema njemu, a istovremeno i ozbiljan leksikon jednog vremena oslobođen ideološkog smeća, knjiško bratstvo i jedinstvo, valjda, ipak, ne i jedino moguće.
Samo ređanje odrednica (a ima ih ukupno 380) - "Kiko kolači", "Mali program", "Džirlo proizvodi", "Pas koji klima glavom", "Partizana i Nemaca", "Partijski sastanak", "Mungosice", "Grlom u jagode", "Hajde da ludujemo", "Indirekt", "Kolibri", "Špiljak Mika" - dovoljno je da se za mnoge, rođene u drugoj polovini 20. veka, vreme vrati.
Ali zahvaljujući "Leksikonu YU mitologije", koji bi neka od budućih reformi školstva mogla slobodno da uvrsti u obavezni nastavni program, nove generacije imaće pravi uvid u živote svojih predaka. S druge strane, mi, preci, mogli bismo u "Leksikonu" pronaći pamćenje artikulacijom sopstvene istorije, pamćenje na to da se nismo, nekada braća (i sestre) u jedinstvu, oduvek i samo mrzeli. Naprotiv. Uostalom, prikazana u mitu, i sama smrt SFRJ postaje p odnošljivija. Zaista, dragocena knjiga.
Uvod u mitologiju
Neprijatelj nikad ne spava
- Politički slogan prerastao u narodnu uzrečicu. Javlja se i u pitalici: "Kako prepoznaješ narodnog neprijatelja?". Odgovor: "Po podočnjacima - jer neprijatelj..."
Putovanje na more
- Dolazak na beogradsku stanicu tri sata pre polaska voza da se zauzme mesto. Presedanje u Sarajevu, uskakanje u vagone kroz prozore, stampedo putnika. Veličanstveni pogled na pučinu, kroz prozor vagona, u rano jutro.
Valera
- Valera - gel za kosu iz osamdesetih, kad je gel postao obavezan dio imidža mladih i koristio se u ogromnim količinama. Slavnija od samog produkta bila je plavuša u televizijskoj reklami što otpuhuje neposlušni pramen uz sound Va-va-va-lera!! Plavuša je naravno bila raskošna Gala Videnović, možda jedini pravi senzualni tinejdžerski simbol generacije odrasle osamdesetih.
Hepening u najavi
Izdavačka kuća "Rende" za sada je pustila u prodaju prvih 60 probnih primeraka "Leksikona". Ostatak tiraža, sa luksuznije opremljenim izdanjem u tvrdom povezu, očekuje se u drugoj polovini juna, kada je zakazana i promocija u Zagrebu. Ljudi iz "Rendea" pravi hepening pripremaju tek za 29. novembar, nekadašnji dan nekadašnje republike, kada će, između ostalog, biti i prikazani trominutni filmovi u produkciji B92 nastali po "Leksikonu" koje kao autori potpisuju Janko Baljak, Uroš Đurić, Petar Ilić Ćirilo, Goranka Matić i drugi. LJ. PUPEZIN
Glas javnosti 07. 06. 2004. - Novo iz Derete
Imanuel Kant: “Kritika moći suđenja”
Posle "Kritike čistog uma" izdavačka kuća "Dereta" objavila je drugu od tri najznačajnije knjige nemačkog filozofa Imanuela Kanta "Kritika moći suđenja" (treća je "Kritika praktičnog uma"). Ovo delo jedno je od najvažnijih u oblasti estetičkih proučavanja.
Još je Hegel za Kanta rekao da je izgovorio prvu razumnu reč o estetici. Prema tri osnovne duševne moći, a to su moć saznanja, moć požude i moć osećanja, i Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kritika teorijskog uma, kritika praktičnog uma i kritika moći suđenja.
Postoje tri osnovne tačke na kojima se bazira "Kritika moći suđenja": 1) moć suđenja koordinira kako sa razumom tako i sa umom, 2) estetička moć suđenja jeste izvor apriornih sudova koji se odnose na osećanja bola i zadovoljstva i 3) premošćavanje jaza između prirode (oblasti apriornog zakonodavstva razuma) i slobode (oblasti apriornog zakonodavstva uma).

Glas javnosti 07. 06. 2004. - Postmodernizam od Kiša do danas
Slobodanka Vladiv-Glover: "Postmodernizam od Kiša do danas"
Slobodanka Vladiv-Glover, profesorka je evropske književnosti na Monaš univerzitetu u Melburnu i jedan od poznatijih slavista. Knjiga sadrži jedanaest eseja u kojima autorka nije imala za cilj da ponudi hronološku analizu pojave postmodernizma od Danila Kiša do danas (što bi se moglo zaključiti iz naslova), već da pojavu postmodernizma fiksira u nekim njegovim opštevažećim principima.
Najznačajniji principi, prema autorkinoj proceni, jesu pojmovi znaka i označitelja. Zbog toga je nekoliko poglavlja posvećeno predstavljanju objekta u raznim tekstovima slovenskih kultura postkomunizma. Dva eseja su posvećena delima "Peščanik" i "Enciklopedija mrtvih" Danila Kiša, tumači se literatura Vide Ognjenović i Milisava Savića, a pored eseja o postsovjetskoj ruskoj prozi (Petruševska, Bitov, Jerofejev, Sorokin, ), tu je i esej koji tumači kulturu simulakruma u filmu "Stomak arhitekte" Pitera Grineveja.
Knjiga pati od velikog broja citata i demonstracije učenosti, s nepotrebnim iskliznućem u tumačenju priče "Sekta sa groblja" Slavena Radovanovića.

Dnevnik - Novine i časopisi 07. 06. 2004. - Izlog knjiga
Pijetro Aretino: "Bludni soneti" / Esa de Keiroš: "Hronika porodice Maja"
Biće i duh jednog naroda/ nacije najlakše, najbrže, najjevtinije, pa i najbezbolnije, mogu se upoznati kroz umetnost. Bilo da je u pitanju slikarstvo, pozorište, muzika, film, a tek književnost, stvari su više nego jasne. Umetnici sve znaju ali, delatno, ništa ne čine. To prepuštaju, velikodušno, drugim majstorima. Na primer, političarima, koji, uglavnom, malo znaju ali mnogo rade…U svim pravcima.
Postoje zemlje, i dalje, koje brinu o svojoj umetnosti. U stanju su da finansiraju/kreiraju sliku svoje bivše i sadašnje kulture. Nisu to velike pare. I dok su neki u stanju da za takve ciljeve daju sve, drugi ne daju ništa. Nikom ništa, kako i glasi i jedan od naslova koje nudimo u današnjem, slučajnom, izlogu.
PIJETRO ARETINO, "BLUDNI SONETI", PROMETEJ, JEFIMIJA, NOVI SAD – BEOGRAD, 2003. PREVEO I PREPEVAO DRAGAN MRAOVIĆ.
Vojskovođa književnosti, božanski Aretino (1492 – 1556) proneo je slavu i slobodu renesanse kao niko od njegovih prethodnika, savremenika i potomaka. Bez dlake na jeziku, svoj životni kros i avanturu je tako istrčao i vodio da se njegovo ime nije smelo spominjati, ili se izgovaralo šapatom. Vekovima, i posle njegove smrti, niko ništa nije smeo ni da štampa. I danas ga je vrlo nezgodno citirati u pristojnom društvu, pogotovo u dnevnim novinama.
Govoreći za sebe da je po milosti božjoj slodoban čovek i da se smeje pedantima u pismu Faustu Lonđanu iz 1537. ovako je opisao svoj put:
- Nisam se priklonio načinu života Petrarke i Bokača, ne iz neznanja, jer znam ko su oni, već da ne gubim vreme, strpljivost i ime u ludom nastojanju da se pretvorim u njih, iako to nije moguće. Idem, korak po korak, kroz vrt muza, a da mi nikada ne dođe na um reč, koja je već rečena ili je puki ukras. Otvoreno je lice moga duha, a moje neznanje je još uvek dovoljno da pouči one, koji misle, da znaju sve (..)
A šta je sve bio i znao da kaže sladostrasni Aretino svedoče i ovi bludni soneti pisani u dva glasa. Ne zna se šta je jače - sumnja ili razrešenje. Knjiga kojoj ne treba nikakva preporuka. Ni tumačenje.
ESA DE KEIROŠ, HRONIKA PORODICE MAJA, IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA, NOVI SAD, 2004. PREVELA SA PORTUGALSKOG NINA MARINOVIĆ.
Portugalsko Ministarstvo za kulturu našlo je interes da finansira objavljivanje svoga klasika Esa de Keiroša (1845 – 1900) čija saga o porodici Maja spada u njegova reprezentativna dela. Jedan od najistančanijih analitičara portugalske stvarnosti XIX veka i sam je imao uzbudljiv život, dostojan novog romana. Pripadao je reformatorima u oblasti vladajućeg oblika pisanja i smelo je postavio pitanje: - Šta želimo od realizma. Nije se zadržao na svojim brojnim uzorima nego je umetnost doživljavao i kao oblik revolucije. Za života je ostavio nekoliko remek-dela, a još uvek se iz rukopisne zaostavštine štampaju njegovi publicistički i drugi tekstovi.
Epizode iz romantičnog života, praćene u trajanju četiri generacije Maja, razume se, najmanje su to što pisac, ironično, već u podnaslovu označava. Široka slika portugalskog društva završava u incestu brata i sestre. Karlos de Maja je oličenje supercivilizovanog potomka koga je materijalni i tehnološki napredak vratio u varvarstvo. Keiroš incestom ,tom svojom opsesivnom temom, kao da opominje da civilizacijski napredak bez humanizma jeste prazna utopija i besmisao. Teorija života njegovih junaka je više nego gorka i razučaravajuća:
- Zaista, ne vredi se naprezati, juriti željno za nečim…
ANĐELKO ERDELJANIN, NIKOM NIŠTA, FUTURA, PETROVARADIN, 2004.
Iza efektnog naslova plodni satiričar i aforističar Anđelko Erdeljanin (Vojka, 1941) sa sremačkom britkošću smestio je svoj pogled na svet, danas i ovde. Svestan da imamo mnogo genija/ genijalaca on ipak traži malo razuma, bar šaku soli. Naravno u glavi. Kad nema mita dobra je i plata; Čekamo bolji život dok ne smislimo pametnije rešenje; Pravda je na našoj strani. Niko nam nije kriv; Srbi su najstariji narod – na srpskim njivama…
Sve nam to podnosi pod nos ovaj smireno temperamentni hroničar jednog vremena i sveta kome se ništa nije de silo i onda kada se sve odigralo. Nikom ništa je krik uduvan u balon i pušten u mutne vode Dunava. Neko će ga, sa zadovoljstvom, udahnuti. M. ŽIVANOVIĆ
Politika 08. 06. 2004. - Iz naše baštine
Đorđe Trifunović: "Sa svetogorskih izvora”
U izdanju JP „Službeni list SCG” objavljena je kapitalna knjiga Đorđa Trifunovića „Sa svetogorskih izvora”. Njome su obuhvaćena 23 rada zasnovana na proučavanjima starih srpskih i ruskih pisanih izvora koji datiraju od 1200. godine pa sve do 17. veka. Najčešće su to povelje srpskih vladara Hilandaru i drugim svetogorskim manastirima. Najveći broj je nastao na Svetoj Gori, a neki su nađeni u knjigama koje su dospele na Svetu Goru.
Pretežni deo priloga donosi izvorne tekstove, njihove prevode, propratne studije sa bogatim napomenama, beleškama, komentarima i prikazima koji su pravi autorski traktati.
Većina radova je do sada objavljivana u periodičnim publikacijama, ali ima i onih koji su napisani za ovu priliku.
Tako je prvi put štampana na starom srpskom književnom jeziku povelja cara Dušana Karejskoj ćeliji i zapis Antonija Novgorodskog u celini, nastao oko 1211. godine, o carigradskim svetinjama i njegove reči o tome kako je u Evergetidskom manastiru odsedao „Sava, srpski knez, kada je dolazio sa Svete Gore", i sada se mogu sagledati u potpunosti.
Na kraju knjige su objavljeni stari recepti srpskih pisara za mastilo i topljeno zlato.
Danas 08. 06. 2004. - Nova nesanica pod znakom KOV
Marija Bjelkina: "Mur"
U sedištu Književne opštine Vršac (Sterijina 34, privremeno) danas će u podne gong označiti početak promocije knjige "Mur" Marije Bjelkine. O knjizi, koja se pojavila u biblioteci Nesanica, govoriće urednik Petru Krdu. Razgovor sa publikom vodi Vesna Bulj Brković. Knjigu je sa ruskog prevela Vera Zogović. Sin čuvene pesnikinje Marine Cvetajeve - Georgije Sergejevič Efron (Mur) rodio se 1925. godine u Čehoslovačkoj. Život Cvetajeve, posle rođenja sina, bio je u velikoj meri njemu posvećen. O tome svedoči i ova potresna knjiga Marije Bjelkine, poput uzbudljivog romana o tragičnoj sudbini jedne nesvakidašnje porodice. Zlosrećnna sudbina sina Marine Cvetajeve odslikana je u pismima poslatim majci. Surove istorijske okolnosti gurnule su Mura najpre u rat, a potom i u smrt s nepunih dvadeset godina, kao vojnika Crvene armije. Autorka knjige još u svojoj mladosti upoznala je Mariju Ivanovnu ubrzo po njenom povratku iz Pariza u Rusiju, kao i samog Mura. I otada budno pratila šta se s njima događa.
KOV, takođe, najavljuju štampanje nove nesanice Marine Cvetajeve: Pisma Pasternaku, takođe u prevodu znamenite rusiste Vere Zogović, koja je, nažalost, nedavno prešla Stiks.
Glas javnosti, 08. 06. 2004. - Knjiga "Mur" u KOV-u
Sin Marine Cvetajeve
Promocija knjige Marije Bjelkine "Mur"(KOV, prevod Vera Zogović) biće održana danas u 12 časova u redakciji KOV-a u Vršcu. Knjiga govori o sinu slavne pesnikinje Marine Cvetajeve - Georgiju Sergejeviču Efronu - Muru koji je imao zlosrećnu sudbinu.
Turbulentne istorijske okolnosti gurnule su Mura u rat, a posle i u smrt. Kao vojnik Crvene armije poginuo je, s nepunih dvadeset godina. O knjizi će govoriti urednik Petru Krdu i Vesna Bulj Brković. Kao svojevrsni posthumni omaž Veri Zogović (1920-2003), prevodiocu sa ruskog, KOV najavljuje i knjigu pisama između Marine Cvetajeve i Borisa Psternaka koju je Zogović prevela.
Blic 08. 06. 2004. – Poreklo - Hjugo Hamilton: "Pegavi ljudi"
Hamiltonov junak i narator jeste sin irskog šoviniste i nemačke emigrantkinje. Zahvaljujući njegovoj pronicljivosti i osećajnosti, kroz pripovedanje se posredno, a time i umetnički spretno, očituju ne samo izuzetne ličnosti dečakovih roditelja već i društveno-politička komešanja u Irskoj do početka sedamdesetih godina 20. veka. Plemenitost majčinog karaktera nije pomračena mučnim tajnama iz prošlosti, a njene uspomene iz nacističke Nemačke najrečitija su kritika verskih previranja u Irskoj. Sa druge strane, iako tragikomični čovečuljak, junakov otac je pravi i nimalo bezazleni porodični tiranin. Zbog kompleksa iz detinjstva - urođene hromosti, očevog ludila i službe u britanskoj mornarici - on nameće apsurdno pravilo da se u njegovoj blizini govori samo irski, iako je to već zaboravljen jezik. Sitna, ali manična duša, on drži politički govor kad god otvori usta, ali ne sme da brani svoju decu koju na ulici, kao obeležene i strance, pljuje i tuče ko stigne. Zato se, tokom godina, junakova odanost ocu najpre pretvara u netrpeljivost, u želju da ga se odrekne kao što se ovaj odrekao svog roditelja, a onda u sažaljenje prema njemu kao prema oborenom autoritetu i nesrećnom čoveku. Posle očeve smrti koja je, kao i život, bila groteskna, majka i deca su slobodni, ali i izgubljeni, bez korena i otadžbine.
Iako godine prolaze a junak odrasta, njegovo pripovedanje bitno se ne menja, samo što je nekadašnje nevino neznanje smenjeno svesnim tragikomičnim predstavljanjem događaja, a time i distanciranjem od njih. Osobine naracije i psihološka nijansiranja ličnosti čine Hamiltonov roman izuzetnim. VESNA TRIJIĆ
Blic 09. 06. 2004. - Tako se piše - Milutin Čolić: "Od polarnog kruga do Hirošime"
Ovih dana došla mi je do ruku knjiga putopisa starog novinarskog vuka Milutina Čolića „Od polarnog kruga do Hirošime“. Kako nikada nisam bio u Norveškoj, a ozbiljno se spremam otkako je tamo ambasadorka moja draga prijateljica Vida Ognjenović, prvo sam pročitao stranice o Norveškoj.
Nisam našao ništa što bi zaludni turist želeo da pročita. Malo opisa fjordova, tek pokoja uzgredna reč, niti ima opisa severne prestonice Osla. Ništa od svega toga. Ima nečeg mnogo značajnijeg, a to je priča o Norvežanima. „Ko je lepši: čovek ili fjord“, pita se u jednom naslovu pisac.
Nije to sladunjava priča u stilu - iako su severnjaci, Norvežani imaju toplu dušu. Ne. Stranice o Norvežanima piše internirac koga su nacisti sa velikim brojem njegovih i mojih sunarodnika odveli tamo na Sever. I šta se dešava. Norveški muškarci, žene i deca nisu gledali internirce s rukama u džepovima, već vrebali priliku kada će izgladnelom neznancu dati malo hrane u kojoj su i sami oskudevali.
Sve to je opisano sa malo reči, bez komentara, samo činjenice i magnovenja ljudske dobrote i žrtvovanja. Danas Milutinu stari Lif reče: „Kad sam bio u Gornjem Milanovcu, nećete verovati, pipao sam ponekad puls, jer s vama brže udara.“
Posle ove knjige poželeo sam još više da posetim Norvešku. A kakva je svrha putopisa nego da u čitaoca stvore želju da tu zemlju vide. Ili ako nemaju prilike da je joj odu u pohode, da je posete preko tuđih reči.
Nije slučajno da je kao urednik ovu knjigu izdaje u Užicu (Art plus) znatno mlađi od Milutina pesnik Dragan Jovanović Danilov, i sam škrt na reč i zato majstor kazivanja i pevanja. JOVAN ĆIRILOV
Dnevnik - Novine i časopisi 09. 06. 2004. - Podsvesno i mistično
Ljiljana Ćuk: “Epistofanija”
Književna opština Vršac objavila je neobičnu i vrednu knjigu. Ne znam koje vrste, ali znam da je izuzetna. Neke pojave i neke stvari se ne mogu precizno definisati, ali se mogu ceniti i zavoleti. Dešava se da vas jedna jedina rečenica, ili pasus, tako pogode da se bez ustezanja predate. I ostaje vam samo da čestitate i zaboravite na opomenu da se oduševljenjem otkriva ranjivost. I, jednostavno, citirate, pa neka drugi vide šta će i kako će: “Imam 50 kanti krvi u sebi i rado bih da ugasim jednu zvezdu.”
Eto, tako sam doživeo refleksivno-lirske zapise novosadske spisateljice LJiljane Ćuk, profesora srpskog jezika i književnosti. Uverila me je ta 34-godišnja dama, koja piše i povremeno objavljuje, da i te kako ume da piše i da bi trebalo češće da objavljuje.
Knjiga o kojoj je reč, podeljena je na četiri celine. Književnica ih je nazvala: Prva, Druga, Treća i Četvrta čast. To je, zapravo, podela na ravne časti. U tim poglavljima, delovi teksta označeni su rimskim i arapskim brojevima. Očigledno, sve je osmišljeno i podređeno sveukupnom utisku o svrhovitosti i značaju izmišljenog i napisanog. U stavri, nije “Epistofanija” samo rezultat LJiljanine pameti, dara i načitanosti. Sabrani su, na 130 stranica, i čednost, i mašta, i duh, i duhovitost. Zapaljenom imaginacijom dotiče se i osvetljava podsvesno, i mistično. Ništa tu nije ni standardno ni preuzeto. Bilo da govori o ljubavi, bilo da piše o prirodi i kosmosu, autorka ispisuje sebe, samosvojnu. Nimalo knjiški, ali apsolutno ljudski i visokonaponski, tako da varnice među rečima sevaju, i traje, neprekidno, koliko emotivni toliko misaoni ritual pretvaranja damara i vibracija u leksiku. A sve u slavu pisama i knjige.
Pisanje i pevanje LJiljane Ćuk (jer ovo su, ponajpre, pesme u prozi) jeste posvećenost azbučniku i pojmovniku stvarnog i virtuelnog sveta, koji se, ujedno, stiču posredstvom umetnosti. Konačno, i sama autorka će otkriti svoj životni kredo stihom: Raj, to mora da je neka dobra knjiga. Pakao, mesto bez biblioteke”. A između je ono što se ne može za obići, bilo gde da smo naumili - čistilište. RADOMIR MIĆUNOVIĆ
Danas 10. 06. 2004. - Akunjin iz Informatike
Boris Akunjin: "Azazel" i "Turski gambit"
Boris Akunjin, ruski pisac (pravim imenom Grigorij Čhartišvili) savremeni je ruski književni fenomen koji je svojih osam romana pod zajedničkim naslovom "Avanture Erasta Fandorina", od 1998, kad je počeo da ih piše, prodao u Rusiji u devet miliona primeraka. Romani su postali svetski bestseleri, objavljeni su na 28 jezika, po jednom od romana "Državni savetnik" Nikita Mihalkov trenutno snima film. Ove nedelje, dva romana ovog autora, koji se kod nas prvi put objavljuju, "Azazel" i "Turski gambit" (u protekla dva meseca objavila ih je IK Informatika) promovisani su u beogradskoj Galeriji Artget. O Akunjinu, njegovom opusu i prevodilačkim impresijama govorili su Petar Bunjak i Olga Kirilova, urednici u Informatici i prevodioci Sonja Bojić i Zlata Kocić. Akunjin (1956) je poznati ruski japanolog i esejista, prevodio je Jukima Mišimu i napisao studiju iz istorije ruske književnosti "Pisac i samoubistvo". Romani o kojima je bilo reči (planira se objavljivanje svih osam do kraja godine) prate život, karijeru i događaje plemića i detektiva Erasta Fandorina i "šeta" ih kroz sve podžanrove klasičnog kriminalističkog romana. "Azazel" se događa u Moskvi 1876. godine, a "Turski gambit" na Balkanu za vreme Rusko-turskog rata 1877/1878. "Knjige se mogu čitati i kao dobri realistički romani, i kao uspeli postmodernistički projekti, suštinski inspirisani Dostojevskim, Gogoljem, Tolstojem, Čehovom, Bulgakovim ali i klasicima evropske literature kriminalističkog žanra. Istovremeno, to su priče koje otkrivaju neočekivanu pozadinu najznačajnijih istorijskih događaja koji su obeležili evropsku istoriju poslednjih decenija XIX veka i uticali na raspodelu snaga u modernom svetu. Sve ovo, čitalac, razume se, ne mora tražiti u romanima Borisa Akunjina", navedeno je na promociji i još istaknuto da je posebna pažnja poklonjena dizajnu - Branko Gavrić je svaku od knjiga u serijalu drugačije osmislio.
Petar Bunjak, koji je bio i redaktor, naveo je da ne može da predvidi kakva će biti recepcija Akunjinovog dela kod nas. "On nije običan pi sac krimi romana već istoričar, istraživač (navodi citate, pseudocitate, vesti iz doba u kome se roman odvija), daje rekonstrukciju istorijskih okolnosti. Nijedan roman nije isti, ali postoje kopče između njih". Sonja Bojić, prevodilac "Azazela" navela je svoja iskustva rekavši da se Akunjin igra sa tekstom, tekstovima drugih pisaca, sa svojim junakom i sa čitaocem. "Postoje čitavi klubovi obožavalaca Akunjina. On je i duhovit i poigrava se stereotipima". Ostali romani koji se plniraju jesu: "Levijatan", "Ahilejeva smrt", "Žandar pik", "Dekorater", "Državni savetnik", "Krunisanje", "Ljubavnik smrti", "Ljubavnica smrti" i "Dijamantske kočije" (napisan prošle godine). J. S. JOVANOVIĆ
Vreme 10. 06. 2004. - Smeh u pustinji
Fransisko de Kevedo: "Životopis pustolova po imenu Don Pablos"
Don Pablos, rodom iz Segovije, od oca berberina koji je za sebe voleo reći da je "krojač brada i liceukrasitelj", u slobodno vreme glasoviti lopov, i majke vračare koju su jedni zvali "štopačicom ljubavi, drugi vidaricom iščašenih želja, a zlonamerni podvodačicom", glavni je junak i pripovedač romana Fransiska de Keveda Životopis pustolova po imenu don Pablos (SKZ, Beograd 2003, prevod sa španskog Radivoje Konstantinović). Don Pablosov ujak je dželat koji svoj posao tako dobro obavlja da bi čovek, "gledajući ga kako lepo radi, prosto poželeo da ga obese", a izvesni Kabra, sveštenik i vaspitač don Pablov, "koji je ličio na dugačku staklenu duvaljku" takav je skot da bi ga i Dikens prognao iz svoje proze. Sam don Pablos, pak, iako niskog porekla i bez obrazovanja, uzorne je inteligencije i nesumnjive sposobnosti za sumnjive poduhvate, što će mu omogućiti da se, barem za neko vreme, izdigne iz sredine koja mu rođenjem pripada. U međuvremenu, svaka sličnost sa Porodicom Adams potpuno je slučajna, jer ne samo što je don Pablos delovao kojih 400 godina pre porodice Adams, nego je povorka bizarnih likova – zanesenjaci, pesnici, sumanuti mačevaoci, lažni naučnici, prevaranti, plemići, razbojnici, kurve, podvodači, homoseksualci, vitezovi, filozofi, krčmari i uopšte raskošan izbor ludaka, sve do kaluđerica kojima se, prema očekivanju, don Pablos udvara (a kome će ako ne kaluđericama?) – koji će u urnebesnoj, crnohumornoj jezičkoj igri proći kroz Kevedov roman, neuporedivo veća, smešnija i luđa nego što su to Gomez, Mortiša, Ujak Fester ili Stvar ikada bili.
Kada delo nadživi svoje tumače, napisao je Peter Sloterdajk, ono postaje klasično. Što nametljivije oko njega obigrava razumevanje, to delo ledenije zuri pokraj svojih vančulnih udvarača. Što dublje hermeneutičko osvetljenje smisla i filološka rekonstrukcija prodiru u tkivo klasičnog teksta, tim se odbojnije on drži prema nasrtaju tumačenja. Slično je i sa smehom: bez obzira na to što se obrasci smešnog menjaju, što u jednoj epohi nije smešno ono što je smešno bilo prethodnoj, niti će smešno biti u onoj koja dolazi, klasično nas delo uvek iznova zasmejava. Jedan od najvećih pisaca španskog zlatnog veka (Siglo de Oro) Fransisko Gomes de Kevedo i Viljegas (rođen 1580. god. u Madridu) pikarskim romanom Životopis pustolova po imenu don Pablos u stanju je da nas zarazno nasmeje i četiristo godina kasnije.
U čemu je tajna Kevedovog smeha?
U savršenoj jezičkoj usredsređenosti, u pronicljivom posmatranju, u preciznom i nemilosrdnom imenovanju ljudi, pojava i stvari, u beskompromisnom razaranju vladajućih a plesnjivih umetničkih, političkih i moralnih kodova, u svemu onome, dakle, što je velike pisce oduvek činilo velikima, ali ono što Keveda, uza sve to, čini još izuzetnijim jeste što on svoja najznačajnija dela piše kao vrlo mlad čovek. Uprkos grohotnom smehu na koji nas nagoni njegov roman, Životopis je, na drugoj, dubljoj svojoj ravni, mračni opis vremena u kojem nastaje, tamna mapa ljudske prirode, brutalna slika jednog sveta bez utehe. (U dvadesetom se veku možda samo Elijas Kaneti i njegova Zaslepljenost, roman koji je napisao kada mu je bilo nešto više od dvadeset godina i koji je, uprkos sveprožimajućem smehu, mračna anticipacija nadolazećeg nacističkog ludila, može uporediti sa mladim Kevedom i njegovim Životopisom.) U Životopisu, zapravo, pozitivnih likova nema. Poneko je tek manji gad od proseka, ali nema ljubavi, nema prijateljstva, nema ničeg plemenitog, krajolici su oskudni i surovi, ispošćeni kao sam život o kojem don Pablos pripoveda, ali su zato tamnice pune gnjilog, trulog, smrdljivog ljudskog mesa. Kod Keveda život nije čak ni san, udaljena varka Kalderona de la Barke, već samo odmotavanje podlosti, muke, bola. Tu nema one kalderonovske filozofske zapitanosti nad smislom, koja nas i u tamnici, barem na čas, oslobađa. U Kevedovim se tamnicama, više nalik nekom od Danteovih krugova pakla, nahode manje uzvišeni tipovi od Kalderonovog Sigismunda.
Iako na samom početku romana don Pablos ne želi da pođe stopama svojih roditelja, odnosno obr azovanje pretpostavlja zanatu lopova, kako roman odmiče on sve dublje upada u glib iz kojeg se njegovi roditelji, sve do smrti na gubilištu ili u zatvoru, nisu iskobeljali (niti su to, stiče se utisak, uopšte hteli). Posle niza dogodovština i susreta sa bizarnim likovima u čudnim okolnostima, don Pablos dopada tamnice u kojoj upoznaje zatvorenika koga zovu Momčina. Susret sa Momčinom je tipično, a ubedljivo mesto na kojem Kevedo demonstrira umeće promene jezičkog registra. Iako ume biti finih manira i lepo se izražavati, kada se opusti, iznervira ili uplaši, don Pablos postaje vulgaran, sebi sličan. Na pitanje zbog čega je u zatvoru, Momčina odgovara: Zbog napada u pozadini. Istog trenutka don Pablos postaje vickast i "politički nekorektan": "Pomislih da hoće reći da je bio vojnik pljačkaš, ali kasnije saznah da je ljubitelj muškog roda. (...) Bio je toliko opasan da smo na stražnjicama nosili bodljikave pojase slične ogrlicama velikih pasa čuvara. Niko se u njegovom prisustvu nije usuđivao da pusti vetar iz straha da ga ne podseti gde mu je zadnjica." Vulgarnost je, međutim, u narednoj slici smenjena izvanrednim krokijem. Za drugog zatvorenika don Pablos kaže da "nije bilo dželata koji nije oprobao ruku na njegovoj grbači", potom skromno dodaje "da se nije moglo reći da je bio lepotan" i andrićevskim ga majstorstvom portretisanja iscrtava u jednom potezu: "Broj ušiju je bio neparan, nos je bio zašiven, ali ne tako vešto kao što je bio raspolućen." I tako iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje, kao da jaše na ne sasvim ukroćenom konju, ne usporavajući tempo niti gubeći ritam, u neobičnoj mešavini lapidarnosti i jezičkog kalambura, jedva dopuštajući da udahnemo vazduh kako bismo nastavili da se smejemo, Kevedo, zajedno sa svojim don Pablosom, grabi ka kraju romana na kojem ovaj ipak ne ponavlja sudbinu svojih roditelja. Kevedov smeh, međutim, ne oslobođa. Za izdržljivije, on izoštrava pogled. Onima slabijima tek pomaže da podnesu susret sa "pustinjom stvarnosti". Smeh je kod Keveda tanatologija, nauka o smrti.
Učena bi tumačenja Životopisa pokazala koga je i zbog čega Kevedo, u liku don Pablosa, kritikovao, koga je napadao, ko se krije iza mnoštva čudnih spodoba, od koga se branio, zbog čega je strepeo, kakva je politička klima bila u njegovo vreme, te zašto je roman objavljen tek dvadesetak godina pošto je napisan. Nema nikakve sumnje da bi radoznalim čitaocima ti podaci bili od ogromne koristi, ali bi, jednako nesumnjivo, oduzeli nešto od draži naivnog, dakle najboljeg čitanja. Odlučivši da prevod ne optereti fusnotama, Radivoje Konstantinović, prevodilac, odao je tananu poštu velikome piscu, dopuštajući da se njegov roman – preveden skrupulozno, ali ne i uštogljeno – čita kao da je napisan juče. IVAN MILENKOVIĆ
Večernje novosti 11. 06. 2004. - Pisac iz daljine
Džems Džojs: "Portret umetnika u mladosti"
UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
U podužem eseju posvećen DŽojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori DŽojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za DŽojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako DŽojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti pro znog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje DŽems DŽojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je DŽems DŽojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, Džojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
Na strani 192. "Potreta umetnika" DŽojs piše: "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".
Između dva rata, slava DŽojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o DŽojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se DŽojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće…
SAVET MLADIĆU
ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se DŽojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. DŽojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, DŽojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče. DUŠAN STANKOVIĆ
Politika 11. 06. 2004. - Knjiga legendarne glumice
Kapitalina Erić: “Od Sibira do Cvetnog trga”
Upravo je izašla iz štampe i predstavljena neobična knjiga sećanja glumice Kapitaline Erić na dane slave ovog teatra. Izdavač je Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pod naslovom "Od Sibira do Cvetnog trga", uz sećanja i fotografije uspomena, pratimo ono što čak ni njene kolege nisu znale ili nisu prepoznale.
Glumica rođena tamo negde u Sibiru, u Tomskoj guberniji, u gradiću Ačinsku, 1919. završivši školu glume ostavila je za sobom likove za antologiju pozorišne umetnosti. Bila je i član Narodnog pozorišta u Beogradu, a u JDP-u je od osnivanja. Nema značajnije predstave da u njoj nije igrala i Kapitalina Erić. Njen glas je emitovan i na radio-talasima, igrala je na televiziji i filmu. Njen teatar i njen dom zajedno su na Cvetnom trgu. Beležimo jednu od neobičnih opservacija vezanih za istoriju teatra na čijim je scenama igrala:
"Bojan Stupica, za vreme svog upravnikovanja, doveo nam je s Akademije mlade glumce da bi osvežio i podmladio pozorište. To je sad bio front: mladi i stari. Njih je bilo oko deset do petnaest, svi lepi, mladi, talentovani, a mi nekako ustajali, ali svoji. Počelo je uklapanje, ali teško, jer i oni su svoji, drže se zajedno. Počesmo da se razjedinjujemo. Šta ćeš, na mladima svet ostaje!".
Posle ovakve iskrene ispovesti ostale stranice su još intrigantnije.
Politika 11. 06. 2004. - Nova izdanja „Apostrofa"
"Simfonija duše" / "Crna metafizika" / "Srpske priče" / "Slatka i čedna"
Autorima savremene srpske proze i poezije posvećeno je značajno mesto među novim izdanjima „Apostrofa”, izdavačke kuće iz Beograda.
Među njima je pesnik Goran Paović sa zbirkom poezije „Simfonija duše”, za koju urednik knjige Srba Ignjatović kaže da poseduje iznijansiran, delikatan i melodiozan poetski glas.
- Ovaj pesnik svet s razlogom naziva igrom tvari i duha, da bi zatim zaključio, poput Propovednika: „I sve je lepota i sve je ništa”. Pesnik u belešci upućenoj uredništvu napominje da knjiga ima 40 pesama, pritom naglašavajući „simboličnu važnost” ovog broja, jer toliko traje kušanje Isusa Hristosa u pustinji, kaže Srba Ignjatović.
O postojanju u svetu, preispitivanju duše i duha i pobuni i kriku sputane egzistencije piše Vladan Selenić u zbirci poezije „Crna metafizika”. Reč je o poeziji koja iz tamnih misli crpe snagu volje i stremi svetlosti, a pesnik kaže:
„Milost se ne daje, ona se uzima, to jaki rade, oni koji mogu odbaciti tamu i prići bliže svetlosti”.
O gorčini ratnog haosa govori sedam priča Miroslava Radovanovića, sabranih u knjizi „Srpske priče”, a kako kaže prof. Milinko Žugić, recenzent izdanja, u ovim pričama Radovanović se uhvatio ukoštac sa najbolnijim i najtežim temama našega vremena, a ponavlja davnašnju književnu misao da je čovek na tmušnim balkanskim prostorima predodređen da zlostavlja druge ili da bude zlostavljan od drugih.
Među novim naslovima „Apostrofa” nalaze se i dve knjige Miroljuba Milanovića, drugo izdanje zbirke pripovedaka „Vetrenjak” i „Maslačak” sa komentarima o njegovoj prozi. Po rečima Srbe Ignjatovića, urednika ovih izdanja, u Milanovićevoj prozi otkrivamo lik akribičnog analitičara društvene jave, strastvenog čitaoca-erudite, i povrh svega, pronicljivog posmatrača prilika i karaktera.
Komentare o Milanovićevoj prozi dali su Nikola Milošević, Stojan Đorđić, Vasilije Radikić, Dušan Stojković, Radovan Beli Marković i drugi.
Kratke priče Danka Stojića „Slatka i čedna” govore o ljudima iz sveta umetnosti, ili o stv arima vezanim za svakodnevicu, opisuju kratke susrete i utiske s pomalo pesimističnim i tamno obojenim završecima.
NIN 11. 06. 2004. - Hermeneutika ljubavi i smrti
Ljubomir Tadić: “Zagonetka smrti”
U skladu sa podelom rada u kosmosu noetikosu, postoje dva plana govora o smrti: jedan je filosofsko-teorijski i disciplinarno-naučni, drugi imaginativno-metaforički i simbolički. Prvi bi hteo da izvesti o prirodi i smislu same činjenice smrti u ljudskom životu, drugi o likovima i činodejstvu smrti u ljudskom duhu. U svim domenima duha, smrt je crvena, ili, ako hoćete crna tematska nit koja se provlači na ovaj ili onaj način. Razlike u tematizmu donose različite slikovnice smrti.
Počnimo sa Vitgenštajnom, koga Tadić citira već u predgovoru, u kojem majstorskom ekonomijom i pregnancijom preludira osnovne idejne komplekse i tokove knjige. U svom legendarnom delu Tractatus Logico-philosophicus Njittgenstein kaže: “Smrt nije događaj u životu. Smrt se ne doživljava...” Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti “u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena”. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko. Bacimo li ga na repove negativnoj gorgijanskoj trilemi, ona će ga stepenovano anihilirati: ta zagonetka ovostrano ne postoji. Ergo, ostaje nam samo ćutanje. A o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati, kaže Vitgenštajn u istom delu.
Sa smrću, očigledno, nije lako. Sakriti je pod tepih elan vital-a, kako su optužili Bergsona, nije izlaz. Tajanstvena crna gospa uvek je tu, na usluzi. Ili, bolje, na belegu. Vizirana i merena iz svih azimuta, ona ostaje zagonetna. I granična.
Ima mišljenja da je govor o smrti nemoguć, da je heterološki i analoški, da je to uvek govor o drugom a ne o njoj samoj. Nemogućnost da se o njoj nešto kaže ne leži u agnoziji i nemoći govora nego u činjenici da o njoj možda i nema šta da se kaže, u njenoj semantičkoj neutralnosti i logosnoj neiskazivosti. Dok god se smrt dešava kao prirodna pojava, u njoj nema ničeg nerazumljivog, ali kao antropološka činjenica svesti, izaziva strah i niko je ne prima kao svoju. Individualna smrt je sinkopa kontinualne istorije roda u obnavljanju. Kafka kaže: “Logika, neoboriva doduše, ne može da odoli čoveku koji hoće da živi”.
Iako je smrt neiskaziva (mdžsterium mortis), ona po Heraklitu živi prelazeći iz počela u počelo kao nužan uslov života svakog od njih. Tako smrt ishodi kao životvorno načelo. Ona “ne znači kraj života, već samo promenu njegovog oblika”, kaže Tadić. Međutim, postoje i takve ideologije u službi totalitarnog integrizma koje patetično slave i nadređuju smrt životu. Stoga Tadić konstatuje da “U pogledu na smrt postoje krupne filozofske razlike i deobe. Jedni se (prema njoj - D.S.) odnose sa strepnjom za zemni život, drugi je ističu kao svoje znamenje, idući joj u susret.” To su krajnosti jedne napukle civilizacije sa dva lica, koja, uprkos osvojenom nivou povesne svesti, s mukom izvlači bivstvujuću empiriju iz varvarstva. Varvari su rezervni ešeloni civilizacije. Uz to idu i druge njene kontroverze: s jedne strane, optimizam “produžene besmrtnosti”, “reformisanje smrti”, transplantacije organa, reanimacija, fizikalna i “medikalna civilizacija”, preskupa industrija zdravlja (a ne samo smrti) na “intenzivnoj nezi”, i s druge strane, pesimizam potrošene sutrašnjice, ekološki debakl planete, veštački rajevi narkotičke smrti i ini lepi izgledi promptnog uništenja roda.
Neprihvatanje smrti otvara vrata religiji, od anarhičnog mitskog (i misterijskog) paganstva do sistematskih svetskih religija. Ona je anestezija i uteha koja smiruje strah od smrti (timor mortis) pred kojom je ratio bespomoćan. Uključivši u analitiku smrti religiozni kompleks i tipove verovanja, Tadić je monografski zaokružio tematsku povesnicu smrti. Ključna pitanja u ovoj povesnici tražiće, naravno, produženu diskusiju u svakom vremenu i pratiće čoveka kao senka. Recimo, večno pitanje smisla i sve manje jedinstvenih, epohalnih, nekontroverznih odgovora na njega. Uzmemo li bilo koji stav iz filozofskih koncepcija koje nam Tadić prezentira, kao da u sebi nosi svoj opoziv tj. suprotnu mogućnost. Sartrova teza, ili antiteza vis-a-vis Hajdegera, kaže da smrt nikada nije ono što životu daje njegov smisao, naprotiv, ona mu oduzima svako značenje. Na drugoj st rani smrt ima drugo svojstvo: ona poput megnezijumske eksplozije osvetljava i uzdiže samosvojnošću izborenu egzistenciju iz trivijalne svakodnevice, dajući tubivstvu autentični semantizam individualnosti, nasuprot bezličnom “mre se”. Tadić navodi velike istorijske primere: Đordana Bruna, Spartaka, Karađorđa, ali ne samo vitezove hrabrosti, nego i plejadu vitezova uma. Smrt, svakako, može oduzeti, ali i dati značenje, nenadmašno, životu. Ili dati logičan kraj. Da nije tako, mnoga dela, naročito umetnička, bila bi nemoguća. Josef K. u Kafkinom “Procesu”, pošto mu je u jednom kamenolomu zariven nož u srce, posmatrajući lica svojih ubica koji hladno izvršavaju neku tajanstvenu, anonimnu presudu, izgovara surovu ocenu vlastite smrti: “Kao pseto”, reče on, i “činilo mu se da će ga stid nadživeti”.
Okosnica ove tanatološke studije - njen centralni filozofski deo - urađen je doista egzemplarno. Iako fokusirana na jedan izdvojen, univerzalan, selidbeni tj. zajednički motiv, studija je dijahrono selektivan, metodički i reprezentativno sveden problemski vodič kroz istoriju evropske filozofije. Smatram izuzetnim doprinosom srpskoj kulturi Tadićev poduhvat da prekorači obavezujući monografski nivo, birajući teži i produktivniji put time što je, načelom kontekstualizacije, izbegao čupanje apostrofiranog dela iz celine i time prisilio tematsko jezgro da svetli i bude osvetljeno celinom filozofske koncepcije u svakog izabranog autora. Paradigma je u tom pogledu susret sa Hajdegerom, sa višesmislenom i protejskom terminologijom kojom se nehajno suspenduju prerogativi argumentativnog uma. Odgovornost i zahtevi lojalne interpretacije su bili utoliko veći, ukoliko je, srazmerno, prostor za analitiku ove složene misaone strukture bio manji. Pomenutu partiju knjige ne izdvajam na račun drugih, nego zbog stilske jednostavnosti i hermeneutičke elegancije kojim se sfumato teksta i “poetička” neodređenost pojmovne nomenklature rasvetljavaju i otvaraju recepciji.
Ostavljajući čitaocu ono što ovakav osvrt izostavlja, skrenuo bih pažnju na završno poglavlje studije, koje nosi naslov “Ljubav protiv smrti”. Kao da smo odjednom izašli iz tamnih špilja na osunčanu čistinu, gde su sve koncesije koje su ranije davane smrti ovde ediktom ljubavi ukinute. Pojam erosa, što ga Frojd preuzima iz Aristofanove besede u Platonovoj “Gozbi”, mitska inkarnacija ljubavi, sada sinonim nagonskih sila života, sučeljen je ovde sa tanatosom, sinom “tamne noći”, nagonom smrti. Eros kontra tanatos označava večnu čegrst prolazne čovekove egzistencije u kojoj ljubav spaja i nastavlja ono što bi smrt htela da prekine i zaustavi. Ljubav kao čežnja za drugim rađa se ispod Zevsovog mača kada razdvaja androgdžne na dva dela, dva principa, dva tela, a svaki deo čezne da se ponovo spoji i sraste sa drugom polovinom. Tema ljubavi u Platonovoj “Gozbi”, istorijski i teorijski je svesni početak njene tematizacije. Od tada znamo da “žudnji za celinom i lovu na nju ime je ljubav”. (Međutim, svedoci smo beščašća sveopšte fragmentacije, razbijanja celine i prihvatanja razbijenosti kao vrhunske episteme). Ali, Tadićeva pohvala ljubavi, ne samo erotskoj, zahtev je za istinskom celovitošću ljudskog bića koje u drugom doživljava svoju najvišu mogućnost i potvrdu postojanja. Bez ljubavi je, dakle, nemoguće postojanje i kontinuitet roda, zato Diotima u “Gozbi” i kaže: nužno je da ljubav teži besmrtnosti. Možda ću najbolje dočarati himničke akcente teksta, ako citiram najubedljivijeg propovednika Hristove vere, apostola Pavla, čuveno mesto o ljubavi, kojem Tadić u dva maha nije odoleo. Ono u Tadićevom ANTITANATOSU glasi: “Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zvuči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premestim, a ljubavi nemam, ništa sam.” Moglo bi se reći da je navedeni citat amblem Tadićevog filozofskog i ljudskog odnosa prema životu i smrti, i nadasve, prema ljubavi koja sve prepore prevashodi i čini svet mogućnim. Ljubav je vrhunska vitalistička lozinka koju Tadić stavlja iznad svake lestvice vrednosti, jer je ona a priori svega što životu daje suštinsku nadmoć nad prolaznošću i sudbinom. Bez nje, ništa ljudsko nije mogućno, jer ništa više nema smisla.
Mnoštvo pitanja stoji pod apostrofom ove, bez sumnje, najdublje knjige u našoj tanatologiji. Ona nosi golemu sumu znanja, ali ne pukog znanja, nego onog nadznanja koje Heraklit označava privilegovanim imenom - mudrost, i veliki tragalački trud - što pokazuje, između ostalog, i bogat ednotski i registarski aparat dela. Sa ovom knjigom, kao misaonim bedekerom, mogli bismo da se orijentišemo u imaginativnoj topografiji poiesisa, u nepreglednoj šumi umetnosti, gde još ne jenjava rvanje sa "silama nemerljivim" - tanatosom i zaboravom. DOBROSLAV SMILJANIĆ
NIN 11. 06. 2004. - Dvosmislena igra
Dubravka Ugrešić: “Ministarstvo boli”
Na jednom mestu u svom prethodnom romanu “Muzej bezuvjetne predaje” (1997) Dubravka Ugrešić zabeležila je misao da “Prednost ‘amaterizma’ nasuprot ‘profesionalizmu’ sadržana je u nekoj nejasnoj točki isto tako nejasne boli... koju amatersko djelo... može pogoditi”, dok “Raskošne strategije tzv. umjetničkog djela tu točku rijetko pogađaju”. Baš tu “nejasnu” tačku “nejasne boli”, čini se, pokušava da pogodi “Ministarstvo boli", najnovije romaneskno ostvarenje autorke "Štefice Cvek" i "Forsiranja romana reke", koje svoju "svetsku premijeru" dobija upravo pred našim čitaocima.
Uvodna napomena u knjizi, doduše, na uobičajen način upozorava da ovde “sve je izmišljeno: pripovjedačica, njezina priča, situacije i likovi”, pa “čak ni mjesto događaja, Amsterdam, nije suviše stvarno”. Ali, priželjkivani “amaterizam” ne bi ni trebalo tražiti u neposrednoj “autobiografičnosti” priče o profesorki jugoslavistike Lucić, koja u jeku novih balkanskih ratova napušta Zagreb i odlazi u holandsku prestonicu da izbeglice i decu gastarbajtera podučava “prirodnim lepotama” nekad “bratskih književnosti”, mada ova situacija neodoljivo liči na biografsku belešku o samom piscu sa korica knjige. Ugrešićkina “umetnička strategija” sadržana je, u stvari, u dvosmislenoj igri u kojoj se neprestano pojavljuje efekat “duplog dna”, kroz koje čitalac “propada” iz iluzije realnosti u iluziju fikcionalnosti, i obratno, doživljavajući pri tom, u “idealnoj projekciji”, isti “neurotski” sindrom “čačkanja” (post)jugoslovenske frustracije od kojega pate i praktično svi junaci romana.
Uporedo pripovedajući i esejizujući o eks-Jugoslovenima za kojima se bivša zemlja “vuče kao šlep” po Evropi, dok su oni sami obeleženi poput ljudi što nose “nevidljivu pljusku na licu”, autorka “Ministarstva boli” izbeglištvo prikazuje kao vrstu prinudne regresije u kojoj i podsećanje na beznačajne detalje prošlosti priziva raspoznatljivi sentiment “TV-novela” i “sapunica”. Veština literarne upotrebe trivijalnih žanrova, poput popularnog “ljubića” ili “herc-roman a” iz “Štefice Cvek” i sličnih storija, zamenjena je, dakle, ovde umećem korišćenja uveliko trivijalizovanih osećanja i uspomena, već godinama “popularno” etiketiranih nazivom jugonostalgija. Nasleđujući “mladoprozašku”, borhesovski “knjišku” samozabavljenost iz Ugrešićkinih ostvarenja pisanih osamdesetih godina prošloga veka, autorski ulog postao je time potencijalno ozbiljniji, ali i čitalački rizičniji, odnosno (ne)predvidljiviji.
Upravo to, rekao bih, i jeste ona “nejasna tačka” koju hotimično cilja “Ministarstvo boli”. Insistiranje na “jeftinim” emocijama, na “publicističkim” stereotipima i efektima kao što su studentski eseji na knjiški-repetitivne teme ili posao “katalogizacije bivše jugoslovenske svakidašnjice” - sve to svojom “amaterskom neizbrušenošću” i “spontanošću” verovatno treba da posluži delotvornoj iritaciji koja će izazvati saosećanje ili netrpeljivost, neretko i jedno i drugo, ali nikako i ravnodušnost. Stvarni efekti pripovedanja pokazuju se, međutim, tek onda kada prijemčivi čitalac, namamljen izvan sterilnog “rezervata” tzv. lepe književnosti, biva nepovratno uvučen u ambivalentni doživljaj koji dele i sami junaci. Takvi su, recimo, duhovito tematizovana “komemorativnost” jezika koji je bio “naša zajednička trauma”, ovde sarkastično evocirana završnim katalogom svejugoslovenskih psovki, odnosno egzistencijalna trauma jednog od epizodnih junaka, posledice čijeg majstorski dočaranog dozrevanja za samoubistva "godoovski" zlokobno nastavljaju da se osećaju do samog završetka priče.
U tome, uostalom, po svemu sudeći i jeste sakrivena “amaterski” dobronamerna “pouka” najnovijeg romana Dubravke Ugrešić. “Ministarstvo boli” je, naime, naziv sadomazohističkog seksi-šopa u kojem rade neki od učesnika priče, pronalazeći tako najverniji simbolički izraz svoga duševnog stanja, baš onako kako i glavna junakinja i njen mnogo mlađi student i mučitelj-zavodnik na završetku romana ostaju parazitski povezani u neraskidivoj čegrsti ljubavi i mržnje, uživanja i bola. Sugerišući da je neminov no takav i preovlađujući odnos prema onome što je - u ovoj ili onoj meri - zajednički zadesilo sve “bivše Jugoslovene”, Dubravka Ugrešić ovom izazovnom knjigom opominje možda da nas bežanje od “jeftinih” (o)sećanja i poricanje istih može stajati skuplje nego što se uopšte usuđuju da priznaju beznadežno ulepšana književnost i nepopravljivo ulepšana stvarnost. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Danas 11. 06. 2004. - Iskrivljena psihologija rata
Iv E