Večernje novosti 01. 06. 2004. - Besni i bez virusa
Borislav Pekić: "Besnilo"
SA ličnim brojem 1125 proveo je Borislav Pekić, jedan od najvećih srpskih književnika 20. veka u Brozovim apsanama od 6. novembra 1948. do 1. decembra 1953, osnivača Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ) koju je komunistička vlast proglasila "u ime naroda" neprijateljskom, špijunskom i zločinačkom! Bio je, inače, osuđen na 15 godina strogog zatvora. NJegov roman "Besnilo" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti".
U ovoj dugoj priči o besnilu kojim su zaraženi putnici londonskog aerodroma Hitrou i gde će svi umreti u najvećim mukama (sudbina civilizacije) Pekić će započeti četvrti deo zapisom sa arapske slike iz 1224: "Oni svirahu, a neki od njih bežahu od svetlosti, dok su drugi u njoj uživali. Drugi su lajali kao psi i grizli svakoga ko bi im prišao, a taj bi se takođe razboleo. Neki pričahu kako su videli nekoliko ljudi ugriženih i u bekstvu, da su se Odimus i Hemson takođe zarazili i da je prvi podlegao bolesti pošto je ugrižen, a zatim umro. Drugi je, međutim, ostao s prijateljem, ispoljavajući strah od vode, a potom je pobegao."
Pekić će opisati i kako su na aerodromu skončali i engleski i ruski špijun. Evo te njihove priče pre nego što će špijune snaći užasna smrt:
- Slušaj Anatolij, ne pravi se važan, rekao je smejući se. "Posle Dostojevskog poznato je da i Sloveni imaju dušu. Bar neki. Taj Dostojevski svakako".
- Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi.
- A šta je sa nama na Zapadu?
- Vi je, dakako nemate. Ali vama duša ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju. Ako vam ikada zatreba već ćete nešto smisliti.
Veštačku dušu. Poput veštačkog bubrega.
Prema samom piscu radnju romana nije hteo da smesti u ondašnju Jugoslaviju jer je besnilo kod nas bilo endemično. Potrebna mu je bila zemlja koja uobražava da je u tom pogledu zdrava. Pomislio je na Englesku, jer Englezi gaje veru da su, za razliku od sirotih Evropljana, oslobođeni besnila. I zato se sve dešava u Londonu, a u njemu na aerodrom Hitrou, najvećoj vazdušnoj raskrsnici sveta. Ona mu je pružila mogućnost da u karantin stavi, a da kasnije "pomori" 250.000 ljudi, a da pritom svima bez obzira na rase i polove bude - nemilosrdan!
U razgovoru sa Milom Gligorijevićem, i sam Pekić, uz opasku da se na Zapadu u većini slučajeva samo "laka književnost" bavi temeljnim pitanjima čoveka i njegovog opstanka kaže: "S obzirom da se sve što se tokom epidemije na Hitrou događalo, izabrao sam pitanje: Nismo li mi već poprilično besni i bez virusa? Nije li besnilo tek prirodna i neizbežna finalizacija toka što ga je naša materijalistička, dezorijentisana i samoubilačka civilizacija uzela, još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zamišljeni kamen koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak, i najzad dušu".
To tvrdi pisac, a u romanu je zapisao da niko nije umeo reći kako su neprilike počele…
"PREĐITE NA STVAR"
DA je Borislav Pekić, koji je dugo proveo po apsanama u Brozovo vreme, zaista dostojanstven čovek u sokratovskom smislu, potvrđuje i sledeća priča. Kada je 1966. sprovedena "velika reforma" neko je optužio Miodraga Bulatovića da je na "tajnom skupu pisaca" kritikovao tu reformu. Na sudu je on to porekao, zajedno sa Duškom Radovićem.
Kada je sudija upitao Pekića, "dugogodišnjeg robijaša", šta on o tome zna, slavni pisac je odgovorio: "Bio sam to ja koji je govorio protiv reforme gospodine sudija - rekao je Pekić. "Bilo je to u mojoj kući, govorio sam da je reforma najobičnija glupost i da se ne može reformisati ono što ne postoji". Na pitanje sudije da li je u međuvremenu promenio mišljenje, Pekić je odlučno odgovorio: "Naprotiv, ostao sam pri svom mišljenju i sada mislim o tome još gore. Očigledno je da je to sada slučaj protiv mene, i molim vas - pređite na stvar". Dušan STANKOVIĆ
Danas 01. 06. 2004. - Prilozi za arheologiju budućnosti
Za kolekcionare YU mitologije
Probnih 60 otisaka dugoočekivanog "Leksikona YU mitologije", u produkciji izdavačkih kuća Rende i Postskriptum, pušteno je 25. maja u beogradske knjižare SKC, Beopolis, Krug i Maćado. Ako ste crtali aero-bojicama pa izlazili na sneg u šuškavcima, gledali "Na slovo, na slovo", jeli tortice i uspavljivali se uz "Laku noć, deco" - dobro znate kakve vas jedinice očekuju u ovom Leksikonu. Za one koji su vozili spačeka i letovali na hrvatskom primorju, gledali "Pozorište u kući" i zimi navlačili zepe; za one koji su izlazili na Akademiju, išli u Kinoteku, čitali "Alana Forda" i "Džuboks" ili slušali džez - ovo je knjiga koja se ne propušta.
U iščekivanju kompletnog tiraža, svratite ponovo na www.leksikon-yu-mitologije.net gde se i dalje sakuplja sećanje na sve one značajne sitnice koje su činile život u jednoj bivšoj državi, razvrstane po posebnim kategorijama - auto-moto, estrada, film, hrana i piće, JNA, nesvrstani, pop muzika, radne akcije, reklame, strip, subkulturni rituali, televizijske emisije i mnoštvo drugih. Ovi "prilozi za jednu arheologiju budućnosti" popuniće praznine svih onih serioznih udžbenika i enciklopedija o SFRJ - u kojima se ne pominju Vučko, Suada, hrkljuš, Bernarda Marovt, Mile Lojpur, niti je objašnjeno šta znači "Mirko, pazi metak!" ili "Cijena - prava sitnica". Pokušaj da se sakupe opšta mesta jugoslovenske popopularne kulture i da se - u obliku leksikona - artikuliše kolektivno jugo-pamćenje, ne zbog prošlosti već zbog budućnosti, objašnjavaju inicijatori Leksikona, čiji su autori poznati i nepoznati ex/post-Jugosloveni. Inicijativu za pisanje leksikona jugoslovenske mitologije pokrenuli su Dubravka Ugrešić, Dejan Kršić i Ivan Molek, pre početka rata u bivšoj Jugoslaviji - zbog čega je ideja ostala nerealizovana, ali je anticipirala iščeznuće onoga polja kojim se htela pozabaviti, navodi se u tekstu o počecima Leksikona. Više od deset godina kasnije, nakon poziva svim ex-Jugoslovenima da zajednički istraže kartu kolektivne memorije i ispišu ovu borhesovsku enciklopediju, Leksikon je uz bo gate ilustracije konačno stao među korice. M. JOVANOVIĆ
Glas javnosti 02. 06. 2004. - Fragmenti majstorske književne kuhinje
"Najlepši eseji Danila Kiša" u izdanju "Prosvete"
U "Prosvetinoj" ediciji "Naj" nedavno su objavljeni "Najlepši eseji Danila Kiša", u izboru i sa predgovorom Ivane Milivojević. Izbor tekstova načinjen je iz četiri knjige nebeletrističkih radova - "Homo Poeticus", "Život, literatura", "Skladište" i "Varia", dok su tekstovi iz "Časa anatomije" izostali.
Suženi prostor ove knjige neminovno je nametnuo osiromašenu i iskrivljenu sliku Kišovih (auto)poetskih tekstova, te je dobra okolnost što je priređivač takvu okolnost podrazumevao i prihvatio.
Knjiga je uslovno podeljena na četiri tematska dela, a izbor tekstova ipak pokazuje da je priređivač pokazao više sklonosti ka tekstovima iz piščeve zaostavštine. Na početku knjige nalazi se esej o Prustu "U potrazi za fantomom", u kome se ogledaju teme koje će postati deo Kišove literature i promišljanja o njoj.
Studentski esej "Mit o Prometeju" otvara prvi deo koji nagoveštava lektiru našeg pisca. Tu su još i paralelna čitanja Servantesa i Rablea u eseju "Trijumf smeha", zatim eseji o Floberu, Borhesu, Nabokovu i Bodleru. Drugi deo knjige otvara se fenomenalnim "odgovorom" na pitanje "Zašto pišem", a onda sledi tekstovi posvećeni opštim razmišljanjima o književnosti, tradiciji, inspiraciji, "funkciji književnosti".
Treći deo sadrži eseje "Varijacije na srednjoevropske teme", "Mediteran i Zlatno runo", "O simbolizmu", kao i eseje o angažovanoj literaturi, simbolizmu i stvaralačkoj pustolovini. Četvrti deo čine tekstovi, prema rečima priređivača, "reprezentativni za Kišovo poimanje realnosti i književnosti", a zapravo je reč o esejima u kojima se tumače dela Miloša Crnjanskog, Marije Čudine, Iva Andrića, Vladimira Veličkovića, Radomira Reljića i Markiza de Sada.
No, zloupotrebićemo štit koji je i sam priređivač postavio na početku knjige, u kome prva rečenica "Eseja o Prustu" kaže da "upoznati Prusta prvo u jednoj fragmentarnoj antologiji, to znači izgubiti iz vida da se.... do svega toga u Prustovim romanima dolazi mučno i lagano, kroz lavirinte senzacije koje su ponekad toliko tankoću tne da ni najvibrantniji čitalac ne može sve da oseti..."- dakle, rečenica koja upozorava kako čitati i ovu knjigu. Kao dajdžest, samo kao pravac kojim se treba kretati, ka Sabranim delima Danila Kiša i do nekih drugih, sasvim lično odabranih priča.
"Prosveta" je ujedno najavila da će štampanje Sabranih dela Danila Kiša biti završeno do 2007. godine. T. Čanak
Dnevnik - Novine i časopisi 02. 06. 2004. - Treperavi pečat vremena
Dragan Jovanović Danilov: “Homer Predgrađa”
Dragan Jovanović Danilov (1960) po obimu svog dela među najplodnijim je pesnicima mlađe generacije i jedan od najčitanijih savremenih pesnika u Srbiji i van njenih granica. "Homer predgrađa" je njegova najnovija pesnička zbirka.
Danilov se i dalje, kao u "Alkoholima s juga" i "Koncertu za nikog", oslobađa raskošnih oblina i čulne i semantičke nabujalosti svoje poetike. Sa velike dubine, kroz bistrine - njegove nove pesme ljeskaju se sa okeanskog dna kao zvezde dohvatne svakom ko poželi. Zbirka je tematski prilično jasno podeljena na cikluse: Divlja dubina, Podzemni neimari, Sumiranje sobe, Okean srce i Telo puno zvezda. Prološka je pesma "Usta", a zbirku zatvara "Na stopalima od zemlje". Danilov, ne mičući se iz svoje fotelje u kojoj iščitava tomove svoje biblioteke, dotiče se aktuelnih događaja, jasno ih definiše i daje svoj sud i pečat vremenu. Oslikava, usput, i milje provincijske pustoline iz koje se oglašava. Naturalistički. Nasuprot tim slikama zlate se snovi njegovih kćeri. A peva i o zvezdama i toplim, belim dojkama. Svedenost barokne raskoši iz prethodnih zbirki na fino treperenje - hrani čitaočevu potrebu za lepotom utisnutom kao otisak u svakodnevno na rubu ništavnog.
Danilov budi davno nestalu želju za pamćenjem stihova, za arhiviranjem u lične fioke radi bogzna kakve potrebe. Možda tome doprinosi i iskrenost koja ispoveda majušnost svog bića pred Stvoriteljem a pesničku taštinu umanjuje na veličinu njegove knjige (koja ne mora čak ni da se čita) u torbici sa šminkom neke srednjoškolke. Ako, pola godine nakon izlaženja iz štampe "Homera predgrađa" ima sladokusaca poezije, koji nisu barem pročitali, ako ne i smestili u svoje biblioteke ovu obimom malu knjižicu, ja im toplo preporučujem da to ne propuste. "Pre nego što je nastala, ova knjiga/ bila je telo; moje su pesme same sebi/ pesme - ja ih napisao nisam./ Na izmaku sam snaga; pojeo sam sve tomove/ iz moje biblioteke, odrao ovnove/ Balkana, milovao ruke žena poslatih od Bogova;/ to nije umanjilo moju glad." JULIJA KAPORNJAJI
NIN 03. 06. 2004. - Epopeja odustajanja
Dragan Jovanović Danilov: "“Homer predgrađa”
Prethodnim dvema (Alkoholi sa juga i Koncert za nikog) a, evo, sada i trećom knjigom pesama D.J. Danilov potvrđuje da je njegov poetički preokret, u prvi mah vidljiv na smeru smirivanja verbalne zapenušenosti, i temeljan i uspešan. I sam pesnik, u nedavno objavljenom razgovoru, uz ostalo naglašava da svoje nove pesme nastoji da “pročisti”, da je danas u njegovoj poeziji sve “svedenije”. Razume se, promene su u poetskom tekstu D. J. Danilova nesporne, ali se (pojednostavljena tumačenja ne izostaju) opevanjem malih i jednostavnih stvari, neposredne stvarnosti, ni izbliza ne iscrpljuju.
Da je pesnikov naum u Homeru predgrađa znatno dublji i složeniji, obelodanjuju već pesme prvog ciklusa. I predmetom i izrazom. Recimo, izbor golubarnika kao “svetskog mesta” u “ukletoj maloj varoši”, kao i opisani golubovi u njegovom okrilju, puni smisao dobijaju ako se zna simbolički naboj koji ove ptice nose. Ili, u drugoj pesmi, prisećanje na ambijent “mračnog carstva” prividno običnog podruma uzdignuto je na opštu ravan kontrastiranjem sa simbolikom ruža koje su, u neposrednoj blizini podruma, nadomak cvetanja. U “njihovom obliku”, pri tom, “mala Marija peva”! Uostalom, razumevanje pesnikovog odnosa prema malom i jednostavnom što ga neposredno okružuje, omogućuju stihovi “Najskrivenije je ono što je/ svakodnevno prepušteno pogledu.” Bilo da su to prividno parterne pojave i događaji, bilo ini sa istorijskim, društvenim ili kulturnim implikacijama. Danilov je, u stvari, nameran da sugeriše dublje sadržaje, “nutrinu” u kojoj “odjekuju nepoznati glasovi i huče podzemne vode”.
Pesme drugog ciklusa ukazuju na to da, pevajući “epopeju odustajanja”, modernom vremenu primereni Homer uobličava svoj imaginativni prostor. Autonoman i, koliko je to realno, spasonosan. Osovinu knjige, u njenom trećem i središnjem ciklusu, intoniraju autopoetički iskazi, među njima i oni sa polemičkom rezonancom u odnosu na aktuelne duhovne i moralne prilike. U pesnikovom vidnom polju su praznina i “osama” što su ovladale našim dušama, ali i prete rivanje sa “mogućnostima pesničkog jezika” koje, kako on vidi stvari, nije drugo do uzmicanje pred mogućnostima života. Na distanci od ovdašnjeg praktikovanja pesničkog angažmana, od “zamršenosti epova” kojom aludira i na zaludnost nacionalnih mitova, Danilov deklariše sopstveno načelo: “Domovino... ja sam papir na kome kuca srce.”
Jedna bolja od druge, pesme četvrtog ciklusa pulsiraju primerima pesnikove imaginativne snage u kojima se prelamaju nacionalna i univerzalna značenja. Osamljen i na bespuću, čovek je onoliko koliko je oduvek bio, naprosto zato što je “iz Božijeg naručja” pao u ovu “napuštenu prolaznost”. Protivteža pustoši i ništavilu je, dabome, Beograd (replika na “Lament” Crnjanskog): ovde se on, “kao ogledalo koje je poletelo ka nekom drugačijem sjaju”, zarad preobražaja uznosi. U tom se kontekstu - usredsređene na verničko stanje duha, na ljubav izjednačenu sa kreacijom neizbežnoj prolaznosti uprkos - razvijaju pesme završnog ciklusa. Korespondirajući sa prvim, on zaokružuje ovu odlično organizovanu knjigu.
Za preusmeravanje ka svekolikoj poetskoj sublimaciji kakvo je u svom pevanju D. J. Danilov izveo trebalo je odlučnosti i snage, dara ponajviše. Na delu je, u izvesnom smislu, razgraničenje sa množinom poetskih knjiga osnaženih celim jednim autopoetičkim sistemom. Sa decenijom neuobičajeno široke afirmacije i svakovrsnih priznanja. Uviđajući osobene vrednosti koje su se u njoj prelivale, potpisnik ovih redova je imao određenih rezervi spram etape pesnikovog stvaranja o kojoj je reč. Ovu, međutim, etapu u toku smatra nedvosmislenim stvaralačkim usponom D. J. Danilova, a zbirku Homer predgrađa izvanrednim primerom pesničke umetnosti... Znatno boljim no što je pri prvom iščitavanju (i javnom rangiranju) uspeo da dokona. BOGDAN A. POPOVIĆ
Danas 04.06. 2004. - Danilo Kiš: "Najlepši eseji Danila Kiša"
Prosveta je nedavno u okviru edicije "Naj" objavila odabrane eseje Danila Kiša. Izbor za Kišove "Najlepše eseje" načinila je Ivana Milivojevć, a on počiva na pet knjiga Kišovih nebeletrističkih radova - "Homo poeticusu", "Život, literatura", "Čas anatomije", "Skladište" i "Varia". U predgovoru ovom izboru, Ivana Milivojević kaže da je Kiš sa velikom pažnjom i promišljenošću ostavljao traga o razmišljanjima na temu knjževnosti i drugih umetnosti, a da su njegovi važni poetički i autopoetički iskazi u jednakoj meri ostali zabeleženi u formi studija, poetičkih fragmenata, intervjua ili tekstova pisanih različitim povodima. Kišovi eseji u ovom delu nalaze se raspoređeni u četiri celine, a delo zatvara tekst "A window is a window is a window is a window", koje je, po rečime Milivojevićeve, "van vremena i van žanra i zrači i kao slika i kao muzika".
Svaki ljubitelj i poznavalac sastavio bi sopstveni izbor najlepših eseja ovog pisca, no i ovaj sačinjen rukom Ivane Mivojević studiozan je uvid u Kišov opus i jedan od mogućih ključeva za njegovo dalje proučavanje i novo razumevanje. Beogradska Prosveta će do Sajma 2007. objaviti sabrana dela Danila Kiša u petnaest knjiga. U sabrana dela će ući "Enciklopedija mrtvih", "Mansarda", "Čas anatomije", "Rani jadi", "Pesme, Elektra", "Gorki talog iskustva", "Bašta, pepeo", "Varia", "Peščanik", "Homo poeticus", "Noć i magla", "Psalam 44", "Skladište", "Život, literatura" i "Grobnica za Borisa Davidoviča". U trenutku kada je naša sudbina odavno postala enciklopedija umiranja i mrtvih, kada smo na mansardi egzistencije, a naši rani jadi postaju večiti, u kojima se i dalje taloži gorki otpad iskustva, Kišovo delo i dalje jeste svetionik na nepreglednom i zastrašujućem moru balkanskog karakazana, koji pomaže da se održimo na površini. Ovo i jeste bio jedan od osnova Kišove literarne misije, koja je spasla naš život od kiča, banalnosti i obesmišljenja. S. DOMAZET
Glas javnosti 07. 06. 2004. - Jošte živi duh naših dedova
"Leksikon YU mitologije", knjiga koja prenosi pravi šmek epohe
Živa istorija jednog vremena, još uvek realno iskustvo dve ili tri generacije savremenika, uglavnom ostaje nezapisana, jer to je ona vrsta hronologije koja izmiče udžbenicima, takozvana privatna istorija, pravi šmek jedne epohe.
Ovoga puta, međutim, imali smo sreće. Jer, desilo se da su upravo ljudi sa sećanjem na zemlju koju su doživljavali kao svoju, na Jugoslaviju, sa sećanjem na živote pre rata, pre emigracije, pre bede, vođeni nostalgijom ili željom da kažu ono što se usled brzine surovih događanja nije stiglo reći, sačinili knjigu koja se nedavno pojavila u našim knjižarama pod nazivom "Leksikon YU mitologije" (urednici izdanja Đorđe Matić, Iris Adrić i Vladimir Arsenijević, izdavač "Rende" iz Beograda i "Postskriptum" iz Zagreba).
Za ostatak sveta Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je samo jedna, doduše prilično uvažavana, država nastala na Balkanu posle Drugog svetskog rata kao realizacija ideje ujedinjenja južnoslovenskih naroda u obliku koji joj je dao Titov komunizam.
Ali za nas koji smo jednom bili Jugosloveni, ta zemlja je bila više od enciklopedijske odrednice, čitav jedan "nesvrstani" svet za sebe, sa svojom malom poluvekovnom istorijom, bujnom geografijom i neobičnom kulturom bratstva i jedinstva gde se radije slavila vera, kako i priliči kolektivu u nastajanju, u slatku iluziju veličine, privid bogatstva, predstavu slobode, lepo upakovanu laž socijalne jednakosti i blistavu i mirnu budućnost. U okvirima tog, velikom većinom prihvaćenog SFRJ mita, negde između dve štafete, bio je smešten naš život.
Kada se početkom osamdesetih zavesa umesto da se spusti, što je na kraju predstave i red, zapravo digla, pokazalo se da su sve te nama prevažne stvari uistinu bile samo deo velike obmane. Prvo saznanje o mitu, kaže teorija, istovremeno je i razbijanje mita. SFRJ se raspala. Za ostatak sveta, bilo je to samo još jedno ratno žarište, a za nas koji smo jednom bili Jugosloveni… ostala je mitologija.
"Leksikon YU mitologije" čine tekstovi, e seji ili tek zabeleški od nekoliko redova koje su pristizale na Internet sajt što su ga Đorđe Matić i Iris Adrić napravili polovinom devedesetih u saradnji sa Dubravkom Ugrešić (ideja potiče još iz 1989. kada su, zajedno sa Ugrešićevom, Dejan Kršić i Ivan Molek, urednici u tadašnjem "Startu", želeli da kroz leksikon artikulišu pojmove jugoslovenske popularne kulture, ali ih je u tome omeo rat).
O životu u Jugoslaviji pisali su ljudi različitih nacionalnosti, "profesionalci u stvarima pisanja, ali i mnogo više onih koji nisu nikada objavili ni retka", "pljuštale su uspomene, osobne i kolektivne, zaboravljena imena domaće popularne kulture", navodi se u predgovoru.
Knjiga je ispala duhovita i zabavna, no ne i nonšalantna, precizno uobličena, ali ne i analitički drvena. Ispoštovano je autorstvo tekstova, prilozi su ostavljeni u izvornim jezicima, jedinice su grupisane prema abecednom redu, a leksikon je obogaćen sa 420 ilustracija i 20 statističkih tabela.
Nastala je dragocena mitologija, bez one naivne i opasne vere u mit, ali ne i bez ljubavi prema njemu, a istovremeno i ozbiljan leksikon jednog vremena oslobođen ideološkog smeća, knjiško bratstvo i jedinstvo, valjda, ipak, ne i jedino moguće.
Samo ređanje odrednica (a ima ih ukupno 380) - "Kiko kolači", "Mali program", "Džirlo proizvodi", "Pas koji klima glavom", "Partizana i Nemaca", "Partijski sastanak", "Mungosice", "Grlom u jagode", "Hajde da ludujemo", "Indirekt", "Kolibri", "Špiljak Mika" - dovoljno je da se za mnoge, rođene u drugoj polovini 20. veka, vreme vrati.
Ali zahvaljujući "Leksikonu YU mitologije", koji bi neka od budućih reformi školstva mogla slobodno da uvrsti u obavezni nastavni program, nove generacije imaće pravi uvid u živote svojih predaka. S druge strane, mi, preci, mogli bismo u "Leksikonu" pronaći pamćenje artikulacijom sopstvene istorije, pamćenje na to da se nismo, nekada braća (i sestre) u jedinstvu, oduvek i samo mrzeli. Naprotiv. Uostalom, prikazana u mitu, i sama smrt SFRJ postaje p odnošljivija. Zaista, dragocena knjiga.
Uvod u mitologiju
Neprijatelj nikad ne spava
- Politički slogan prerastao u narodnu uzrečicu. Javlja se i u pitalici: "Kako prepoznaješ narodnog neprijatelja?". Odgovor: "Po podočnjacima - jer neprijatelj..."
Putovanje na more
- Dolazak na beogradsku stanicu tri sata pre polaska voza da se zauzme mesto. Presedanje u Sarajevu, uskakanje u vagone kroz prozore, stampedo putnika. Veličanstveni pogled na pučinu, kroz prozor vagona, u rano jutro.
Valera
- Valera - gel za kosu iz osamdesetih, kad je gel postao obavezan dio imidža mladih i koristio se u ogromnim količinama. Slavnija od samog produkta bila je plavuša u televizijskoj reklami što otpuhuje neposlušni pramen uz sound Va-va-va-lera!! Plavuša je naravno bila raskošna Gala Videnović, možda jedini pravi senzualni tinejdžerski simbol generacije odrasle osamdesetih.
Hepening u najavi
Izdavačka kuća "Rende" za sada je pustila u prodaju prvih 60 probnih primeraka "Leksikona". Ostatak tiraža, sa luksuznije opremljenim izdanjem u tvrdom povezu, očekuje se u drugoj polovini juna, kada je zakazana i promocija u Zagrebu. Ljudi iz "Rendea" pravi hepening pripremaju tek za 29. novembar, nekadašnji dan nekadašnje republike, kada će, između ostalog, biti i prikazani trominutni filmovi u produkciji B92 nastali po "Leksikonu" koje kao autori potpisuju Janko Baljak, Uroš Đurić, Petar Ilić Ćirilo, Goranka Matić i drugi. LJ. PUPEZIN
Glas javnosti 07. 06. 2004. - Novo iz Derete
Imanuel Kant: “Kritika moći suđenja”
Posle "Kritike čistog uma" izdavačka kuća "Dereta" objavila je drugu od tri najznačajnije knjige nemačkog filozofa Imanuela Kanta "Kritika moći suđenja" (treća je "Kritika praktičnog uma"). Ovo delo jedno je od najvažnijih u oblasti estetičkih proučavanja.
Još je Hegel za Kanta rekao da je izgovorio prvu razumnu reč o estetici. Prema tri osnovne duševne moći, a to su moć saznanja, moć požude i moć osećanja, i Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kritika teorijskog uma, kritika praktičnog uma i kritika moći suđenja.
Postoje tri osnovne tačke na kojima se bazira "Kritika moći suđenja": 1) moć suđenja koordinira kako sa razumom tako i sa umom, 2) estetička moć suđenja jeste izvor apriornih sudova koji se odnose na osećanja bola i zadovoljstva i 3) premošćavanje jaza između prirode (oblasti apriornog zakonodavstva razuma) i slobode (oblasti apriornog zakonodavstva uma).

Glas javnosti 07. 06. 2004. - Postmodernizam od Kiša do danas
Slobodanka Vladiv-Glover: "Postmodernizam od Kiša do danas"
Slobodanka Vladiv-Glover, profesorka je evropske književnosti na Monaš univerzitetu u Melburnu i jedan od poznatijih slavista. Knjiga sadrži jedanaest eseja u kojima autorka nije imala za cilj da ponudi hronološku analizu pojave postmodernizma od Danila Kiša do danas (što bi se moglo zaključiti iz naslova), već da pojavu postmodernizma fiksira u nekim njegovim opštevažećim principima.
Najznačajniji principi, prema autorkinoj proceni, jesu pojmovi znaka i označitelja. Zbog toga je nekoliko poglavlja posvećeno predstavljanju objekta u raznim tekstovima slovenskih kultura postkomunizma. Dva eseja su posvećena delima "Peščanik" i "Enciklopedija mrtvih" Danila Kiša, tumači se literatura Vide Ognjenović i Milisava Savića, a pored eseja o postsovjetskoj ruskoj prozi (Petruševska, Bitov, Jerofejev, Sorokin, ), tu je i esej koji tumači kulturu simulakruma u filmu "Stomak arhitekte" Pitera Grineveja.
Knjiga pati od velikog broja citata i demonstracije učenosti, s nepotrebnim iskliznućem u tumačenju priče "Sekta sa groblja" Slavena Radovanovića.

Dnevnik - Novine i časopisi 07. 06. 2004. - Izlog knjiga
Pijetro Aretino: "Bludni soneti" / Esa de Keiroš: "Hronika porodice Maja"
Biće i duh jednog naroda/ nacije najlakše, najbrže, najjevtinije, pa i najbezbolnije, mogu se upoznati kroz umetnost. Bilo da je u pitanju slikarstvo, pozorište, muzika, film, a tek književnost, stvari su više nego jasne. Umetnici sve znaju ali, delatno, ništa ne čine. To prepuštaju, velikodušno, drugim majstorima. Na primer, političarima, koji, uglavnom, malo znaju ali mnogo rade…U svim pravcima.
Postoje zemlje, i dalje, koje brinu o svojoj umetnosti. U stanju su da finansiraju/kreiraju sliku svoje bivše i sadašnje kulture. Nisu to velike pare. I dok su neki u stanju da za takve ciljeve daju sve, drugi ne daju ništa. Nikom ništa, kako i glasi i jedan od naslova koje nudimo u današnjem, slučajnom, izlogu.
PIJETRO ARETINO, "BLUDNI SONETI", PROMETEJ, JEFIMIJA, NOVI SAD – BEOGRAD, 2003. PREVEO I PREPEVAO DRAGAN MRAOVIĆ.
Vojskovođa književnosti, božanski Aretino (1492 – 1556) proneo je slavu i slobodu renesanse kao niko od njegovih prethodnika, savremenika i potomaka. Bez dlake na jeziku, svoj životni kros i avanturu je tako istrčao i vodio da se njegovo ime nije smelo spominjati, ili se izgovaralo šapatom. Vekovima, i posle njegove smrti, niko ništa nije smeo ni da štampa. I danas ga je vrlo nezgodno citirati u pristojnom društvu, pogotovo u dnevnim novinama.
Govoreći za sebe da je po milosti božjoj slodoban čovek i da se smeje pedantima u pismu Faustu Lonđanu iz 1537. ovako je opisao svoj put:
- Nisam se priklonio načinu života Petrarke i Bokača, ne iz neznanja, jer znam ko su oni, već da ne gubim vreme, strpljivost i ime u ludom nastojanju da se pretvorim u njih, iako to nije moguće. Idem, korak po korak, kroz vrt muza, a da mi nikada ne dođe na um reč, koja je već rečena ili je puki ukras. Otvoreno je lice moga duha, a moje neznanje je još uvek dovoljno da pouči one, koji misle, da znaju sve (..)
A šta je sve bio i znao da kaže sladostrasni Aretino svedoče i ovi bludni soneti pisani u dva glasa. Ne zna se šta je jače - sumnja ili razrešenje. Knjiga kojoj ne treba nikakva preporuka. Ni tumačenje.
ESA DE KEIROŠ, HRONIKA PORODICE MAJA, IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA, NOVI SAD, 2004. PREVELA SA PORTUGALSKOG NINA MARINOVIĆ.
Portugalsko Ministarstvo za kulturu našlo je interes da finansira objavljivanje svoga klasika Esa de Keiroša (1845 – 1900) čija saga o porodici Maja spada u njegova reprezentativna dela. Jedan od najistančanijih analitičara portugalske stvarnosti XIX veka i sam je imao uzbudljiv život, dostojan novog romana. Pripadao je reformatorima u oblasti vladajućeg oblika pisanja i smelo je postavio pitanje: - Šta želimo od realizma. Nije se zadržao na svojim brojnim uzorima nego je umetnost doživljavao i kao oblik revolucije. Za života je ostavio nekoliko remek-dela, a još uvek se iz rukopisne zaostavštine štampaju njegovi publicistički i drugi tekstovi.
Epizode iz romantičnog života, praćene u trajanju četiri generacije Maja, razume se, najmanje su to što pisac, ironično, već u podnaslovu označava. Široka slika portugalskog društva završava u incestu brata i sestre. Karlos de Maja je oličenje supercivilizovanog potomka koga je materijalni i tehnološki napredak vratio u varvarstvo. Keiroš incestom ,tom svojom opsesivnom temom, kao da opominje da civilizacijski napredak bez humanizma jeste prazna utopija i besmisao. Teorija života njegovih junaka je više nego gorka i razučaravajuća:
- Zaista, ne vredi se naprezati, juriti željno za nečim…
ANĐELKO ERDELJANIN, NIKOM NIŠTA, FUTURA, PETROVARADIN, 2004.
Iza efektnog naslova plodni satiričar i aforističar Anđelko Erdeljanin (Vojka, 1941) sa sremačkom britkošću smestio je svoj pogled na svet, danas i ovde. Svestan da imamo mnogo genija/ genijalaca on ipak traži malo razuma, bar šaku soli. Naravno u glavi. Kad nema mita dobra je i plata; Čekamo bolji život dok ne smislimo pametnije rešenje; Pravda je na našoj strani. Niko nam nije kriv; Srbi su najstariji narod – na srpskim njivama…
Sve nam to podnosi pod nos ovaj smireno temperamentni hroničar jednog vremena i sveta kome se ništa nije de silo i onda kada se sve odigralo. Nikom ništa je krik uduvan u balon i pušten u mutne vode Dunava. Neko će ga, sa zadovoljstvom, udahnuti. M. ŽIVANOVIĆ
Politika 08. 06. 2004. - Iz naše baštine
Đorđe Trifunović: "Sa svetogorskih izvora”
U izdanju JP „Službeni list SCG” objavljena je kapitalna knjiga Đorđa Trifunovića „Sa svetogorskih izvora”. Njome su obuhvaćena 23 rada zasnovana na proučavanjima starih srpskih i ruskih pisanih izvora koji datiraju od 1200. godine pa sve do 17. veka. Najčešće su to povelje srpskih vladara Hilandaru i drugim svetogorskim manastirima. Najveći broj je nastao na Svetoj Gori, a neki su nađeni u knjigama koje su dospele na Svetu Goru.
Pretežni deo priloga donosi izvorne tekstove, njihove prevode, propratne studije sa bogatim napomenama, beleškama, komentarima i prikazima koji su pravi autorski traktati.
Većina radova je do sada objavljivana u periodičnim publikacijama, ali ima i onih koji su napisani za ovu priliku.
Tako je prvi put štampana na starom srpskom književnom jeziku povelja cara Dušana Karejskoj ćeliji i zapis Antonija Novgorodskog u celini, nastao oko 1211. godine, o carigradskim svetinjama i njegove reči o tome kako je u Evergetidskom manastiru odsedao „Sava, srpski knez, kada je dolazio sa Svete Gore", i sada se mogu sagledati u potpunosti.
Na kraju knjige su objavljeni stari recepti srpskih pisara za mastilo i topljeno zlato.
Danas 08. 06. 2004. - Nova nesanica pod znakom KOV
Marija Bjelkina: "Mur"
U sedištu Književne opštine Vršac (Sterijina 34, privremeno) danas će u podne gong označiti početak promocije knjige "Mur" Marije Bjelkine. O knjizi, koja se pojavila u biblioteci Nesanica, govoriće urednik Petru Krdu. Razgovor sa publikom vodi Vesna Bulj Brković. Knjigu je sa ruskog prevela Vera Zogović. Sin čuvene pesnikinje Marine Cvetajeve - Georgije Sergejevič Efron (Mur) rodio se 1925. godine u Čehoslovačkoj. Život Cvetajeve, posle rođenja sina, bio je u velikoj meri njemu posvećen. O tome svedoči i ova potresna knjiga Marije Bjelkine, poput uzbudljivog romana o tragičnoj sudbini jedne nesvakidašnje porodice. Zlosrećnna sudbina sina Marine Cvetajeve odslikana je u pismima poslatim majci. Surove istorijske okolnosti gurnule su Mura najpre u rat, a potom i u smrt s nepunih dvadeset godina, kao vojnika Crvene armije. Autorka knjige još u svojoj mladosti upoznala je Mariju Ivanovnu ubrzo po njenom povratku iz Pariza u Rusiju, kao i samog Mura. I otada budno pratila šta se s njima događa.
KOV, takođe, najavljuju štampanje nove nesanice Marine Cvetajeve: Pisma Pasternaku, takođe u prevodu znamenite rusiste Vere Zogović, koja je, nažalost, nedavno prešla Stiks.
Glas javnosti, 08. 06. 2004. - Knjiga "Mur" u KOV-u
Sin Marine Cvetajeve
Promocija knjige Marije Bjelkine "Mur"(KOV, prevod Vera Zogović) biće održana danas u 12 časova u redakciji KOV-a u Vršcu. Knjiga govori o sinu slavne pesnikinje Marine Cvetajeve - Georgiju Sergejeviču Efronu - Muru koji je imao zlosrećnu sudbinu.
Turbulentne istorijske okolnosti gurnule su Mura u rat, a posle i u smrt. Kao vojnik Crvene armije poginuo je, s nepunih dvadeset godina. O knjizi će govoriti urednik Petru Krdu i Vesna Bulj Brković. Kao svojevrsni posthumni omaž Veri Zogović (1920-2003), prevodiocu sa ruskog, KOV najavljuje i knjigu pisama između Marine Cvetajeve i Borisa Psternaka koju je Zogović prevela.
Blic 08. 06. 2004. – Poreklo - Hjugo Hamilton: "Pegavi ljudi"
Hamiltonov junak i narator jeste sin irskog šoviniste i nemačke emigrantkinje. Zahvaljujući njegovoj pronicljivosti i osećajnosti, kroz pripovedanje se posredno, a time i umetnički spretno, očituju ne samo izuzetne ličnosti dečakovih roditelja već i društveno-politička komešanja u Irskoj do početka sedamdesetih godina 20. veka. Plemenitost majčinog karaktera nije pomračena mučnim tajnama iz prošlosti, a njene uspomene iz nacističke Nemačke najrečitija su kritika verskih previranja u Irskoj. Sa druge strane, iako tragikomični čovečuljak, junakov otac je pravi i nimalo bezazleni porodični tiranin. Zbog kompleksa iz detinjstva - urođene hromosti, očevog ludila i službe u britanskoj mornarici - on nameće apsurdno pravilo da se u njegovoj blizini govori samo irski, iako je to već zaboravljen jezik. Sitna, ali manična duša, on drži politički govor kad god otvori usta, ali ne sme da brani svoju decu koju na ulici, kao obeležene i strance, pljuje i tuče ko stigne. Zato se, tokom godina, junakova odanost ocu najpre pretvara u netrpeljivost, u želju da ga se odrekne kao što se ovaj odrekao svog roditelja, a onda u sažaljenje prema njemu kao prema oborenom autoritetu i nesrećnom čoveku. Posle očeve smrti koja je, kao i život, bila groteskna, majka i deca su slobodni, ali i izgubljeni, bez korena i otadžbine.
Iako godine prolaze a junak odrasta, njegovo pripovedanje bitno se ne menja, samo što je nekadašnje nevino neznanje smenjeno svesnim tragikomičnim predstavljanjem događaja, a time i distanciranjem od njih. Osobine naracije i psihološka nijansiranja ličnosti čine Hamiltonov roman izuzetnim. VESNA TRIJIĆ
Blic 09. 06. 2004. - Tako se piše - Milutin Čolić: "Od polarnog kruga do Hirošime"
Ovih dana došla mi je do ruku knjiga putopisa starog novinarskog vuka Milutina Čolića „Od polarnog kruga do Hirošime“. Kako nikada nisam bio u Norveškoj, a ozbiljno se spremam otkako je tamo ambasadorka moja draga prijateljica Vida Ognjenović, prvo sam pročitao stranice o Norveškoj.
Nisam našao ništa što bi zaludni turist želeo da pročita. Malo opisa fjordova, tek pokoja uzgredna reč, niti ima opisa severne prestonice Osla. Ništa od svega toga. Ima nečeg mnogo značajnijeg, a to je priča o Norvežanima. „Ko je lepši: čovek ili fjord“, pita se u jednom naslovu pisac.
Nije to sladunjava priča u stilu - iako su severnjaci, Norvežani imaju toplu dušu. Ne. Stranice o Norvežanima piše internirac koga su nacisti sa velikim brojem njegovih i mojih sunarodnika odveli tamo na Sever. I šta se dešava. Norveški muškarci, žene i deca nisu gledali internirce s rukama u džepovima, već vrebali priliku kada će izgladnelom neznancu dati malo hrane u kojoj su i sami oskudevali.
Sve to je opisano sa malo reči, bez komentara, samo činjenice i magnovenja ljudske dobrote i žrtvovanja. Danas Milutinu stari Lif reče: „Kad sam bio u Gornjem Milanovcu, nećete verovati, pipao sam ponekad puls, jer s vama brže udara.“
Posle ove knjige poželeo sam još više da posetim Norvešku. A kakva je svrha putopisa nego da u čitaoca stvore želju da tu zemlju vide. Ili ako nemaju prilike da je joj odu u pohode, da je posete preko tuđih reči.
Nije slučajno da je kao urednik ovu knjigu izdaje u Užicu (Art plus) znatno mlađi od Milutina pesnik Dragan Jovanović Danilov, i sam škrt na reč i zato majstor kazivanja i pevanja. JOVAN ĆIRILOV
Dnevnik - Novine i časopisi 09. 06. 2004. - Podsvesno i mistično
Ljiljana Ćuk: “Epistofanija”
Književna opština Vršac objavila je neobičnu i vrednu knjigu. Ne znam koje vrste, ali znam da je izuzetna. Neke pojave i neke stvari se ne mogu precizno definisati, ali se mogu ceniti i zavoleti. Dešava se da vas jedna jedina rečenica, ili pasus, tako pogode da se bez ustezanja predate. I ostaje vam samo da čestitate i zaboravite na opomenu da se oduševljenjem otkriva ranjivost. I, jednostavno, citirate, pa neka drugi vide šta će i kako će: “Imam 50 kanti krvi u sebi i rado bih da ugasim jednu zvezdu.”
Eto, tako sam doživeo refleksivno-lirske zapise novosadske spisateljice LJiljane Ćuk, profesora srpskog jezika i književnosti. Uverila me je ta 34-godišnja dama, koja piše i povremeno objavljuje, da i te kako ume da piše i da bi trebalo češće da objavljuje.
Knjiga o kojoj je reč, podeljena je na četiri celine. Književnica ih je nazvala: Prva, Druga, Treća i Četvrta čast. To je, zapravo, podela na ravne časti. U tim poglavljima, delovi teksta označeni su rimskim i arapskim brojevima. Očigledno, sve je osmišljeno i podređeno sveukupnom utisku o svrhovitosti i značaju izmišljenog i napisanog. U stavri, nije “Epistofanija” samo rezultat LJiljanine pameti, dara i načitanosti. Sabrani su, na 130 stranica, i čednost, i mašta, i duh, i duhovitost. Zapaljenom imaginacijom dotiče se i osvetljava podsvesno, i mistično. Ništa tu nije ni standardno ni preuzeto. Bilo da govori o ljubavi, bilo da piše o prirodi i kosmosu, autorka ispisuje sebe, samosvojnu. Nimalo knjiški, ali apsolutno ljudski i visokonaponski, tako da varnice među rečima sevaju, i traje, neprekidno, koliko emotivni toliko misaoni ritual pretvaranja damara i vibracija u leksiku. A sve u slavu pisama i knjige.
Pisanje i pevanje LJiljane Ćuk (jer ovo su, ponajpre, pesme u prozi) jeste posvećenost azbučniku i pojmovniku stvarnog i virtuelnog sveta, koji se, ujedno, stiču posredstvom umetnosti. Konačno, i sama autorka će otkriti svoj životni kredo stihom: Raj, to mora da je neka dobra knjiga. Pakao, mesto bez biblioteke”. A između je ono što se ne može za obići, bilo gde da smo naumili - čistilište. RADOMIR MIĆUNOVIĆ
Danas 10. 06. 2004. - Akunjin iz Informatike
Boris Akunjin: "Azazel" i "Turski gambit"
Boris Akunjin, ruski pisac (pravim imenom Grigorij Čhartišvili) savremeni je ruski književni fenomen koji je svojih osam romana pod zajedničkim naslovom "Avanture Erasta Fandorina", od 1998, kad je počeo da ih piše, prodao u Rusiji u devet miliona primeraka. Romani su postali svetski bestseleri, objavljeni su na 28 jezika, po jednom od romana "Državni savetnik" Nikita Mihalkov trenutno snima film. Ove nedelje, dva romana ovog autora, koji se kod nas prvi put objavljuju, "Azazel" i "Turski gambit" (u protekla dva meseca objavila ih je IK Informatika) promovisani su u beogradskoj Galeriji Artget. O Akunjinu, njegovom opusu i prevodilačkim impresijama govorili su Petar Bunjak i Olga Kirilova, urednici u Informatici i prevodioci Sonja Bojić i Zlata Kocić. Akunjin (1956) je poznati ruski japanolog i esejista, prevodio je Jukima Mišimu i napisao studiju iz istorije ruske književnosti "Pisac i samoubistvo". Romani o kojima je bilo reči (planira se objavljivanje svih osam do kraja godine) prate život, karijeru i događaje plemića i detektiva Erasta Fandorina i "šeta" ih kroz sve podžanrove klasičnog kriminalističkog romana. "Azazel" se događa u Moskvi 1876. godine, a "Turski gambit" na Balkanu za vreme Rusko-turskog rata 1877/1878. "Knjige se mogu čitati i kao dobri realistički romani, i kao uspeli postmodernistički projekti, suštinski inspirisani Dostojevskim, Gogoljem, Tolstojem, Čehovom, Bulgakovim ali i klasicima evropske literature kriminalističkog žanra. Istovremeno, to su priče koje otkrivaju neočekivanu pozadinu najznačajnijih istorijskih događaja koji su obeležili evropsku istoriju poslednjih decenija XIX veka i uticali na raspodelu snaga u modernom svetu. Sve ovo, čitalac, razume se, ne mora tražiti u romanima Borisa Akunjina", navedeno je na promociji i još istaknuto da je posebna pažnja poklonjena dizajnu - Branko Gavrić je svaku od knjiga u serijalu drugačije osmislio.
Petar Bunjak, koji je bio i redaktor, naveo je da ne može da predvidi kakva će biti recepcija Akunjinovog dela kod nas. "On nije običan pi sac krimi romana već istoričar, istraživač (navodi citate, pseudocitate, vesti iz doba u kome se roman odvija), daje rekonstrukciju istorijskih okolnosti. Nijedan roman nije isti, ali postoje kopče između njih". Sonja Bojić, prevodilac "Azazela" navela je svoja iskustva rekavši da se Akunjin igra sa tekstom, tekstovima drugih pisaca, sa svojim junakom i sa čitaocem. "Postoje čitavi klubovi obožavalaca Akunjina. On je i duhovit i poigrava se stereotipima". Ostali romani koji se plniraju jesu: "Levijatan", "Ahilejeva smrt", "Žandar pik", "Dekorater", "Državni savetnik", "Krunisanje", "Ljubavnik smrti", "Ljubavnica smrti" i "Dijamantske kočije" (napisan prošle godine). J. S. JOVANOVIĆ
Vreme 10. 06. 2004. - Smeh u pustinji
Fransisko de Kevedo: "Životopis pustolova po imenu Don Pablos"
Don Pablos, rodom iz Segovije, od oca berberina koji je za sebe voleo reći da je "krojač brada i liceukrasitelj", u slobodno vreme glasoviti lopov, i majke vračare koju su jedni zvali "štopačicom ljubavi, drugi vidaricom iščašenih želja, a zlonamerni podvodačicom", glavni je junak i pripovedač romana Fransiska de Keveda Životopis pustolova po imenu don Pablos (SKZ, Beograd 2003, prevod sa španskog Radivoje Konstantinović). Don Pablosov ujak je dželat koji svoj posao tako dobro obavlja da bi čovek, "gledajući ga kako lepo radi, prosto poželeo da ga obese", a izvesni Kabra, sveštenik i vaspitač don Pablov, "koji je ličio na dugačku staklenu duvaljku" takav je skot da bi ga i Dikens prognao iz svoje proze. Sam don Pablos, pak, iako niskog porekla i bez obrazovanja, uzorne je inteligencije i nesumnjive sposobnosti za sumnjive poduhvate, što će mu omogućiti da se, barem za neko vreme, izdigne iz sredine koja mu rođenjem pripada. U međuvremenu, svaka sličnost sa Porodicom Adams potpuno je slučajna, jer ne samo što je don Pablos delovao kojih 400 godina pre porodice Adams, nego je povorka bizarnih likova – zanesenjaci, pesnici, sumanuti mačevaoci, lažni naučnici, prevaranti, plemići, razbojnici, kurve, podvodači, homoseksualci, vitezovi, filozofi, krčmari i uopšte raskošan izbor ludaka, sve do kaluđerica kojima se, prema očekivanju, don Pablos udvara (a kome će ako ne kaluđericama?) – koji će u urnebesnoj, crnohumornoj jezičkoj igri proći kroz Kevedov roman, neuporedivo veća, smešnija i luđa nego što su to Gomez, Mortiša, Ujak Fester ili Stvar ikada bili.
Kada delo nadživi svoje tumače, napisao je Peter Sloterdajk, ono postaje klasično. Što nametljivije oko njega obigrava razumevanje, to delo ledenije zuri pokraj svojih vančulnih udvarača. Što dublje hermeneutičko osvetljenje smisla i filološka rekonstrukcija prodiru u tkivo klasičnog teksta, tim se odbojnije on drži prema nasrtaju tumačenja. Slično je i sa smehom: bez obzira na to što se obrasci smešnog menjaju, što u jednoj epohi nije smešno ono što je smešno bilo prethodnoj, niti će smešno biti u onoj koja dolazi, klasično nas delo uvek iznova zasmejava. Jedan od najvećih pisaca španskog zlatnog veka (Siglo de Oro) Fransisko Gomes de Kevedo i Viljegas (rođen 1580. god. u Madridu) pikarskim romanom Životopis pustolova po imenu don Pablos u stanju je da nas zarazno nasmeje i četiristo godina kasnije.
U čemu je tajna Kevedovog smeha?
U savršenoj jezičkoj usredsređenosti, u pronicljivom posmatranju, u preciznom i nemilosrdnom imenovanju ljudi, pojava i stvari, u beskompromisnom razaranju vladajućih a plesnjivih umetničkih, političkih i moralnih kodova, u svemu onome, dakle, što je velike pisce oduvek činilo velikima, ali ono što Keveda, uza sve to, čini još izuzetnijim jeste što on svoja najznačajnija dela piše kao vrlo mlad čovek. Uprkos grohotnom smehu na koji nas nagoni njegov roman, Životopis je, na drugoj, dubljoj svojoj ravni, mračni opis vremena u kojem nastaje, tamna mapa ljudske prirode, brutalna slika jednog sveta bez utehe. (U dvadesetom se veku možda samo Elijas Kaneti i njegova Zaslepljenost, roman koji je napisao kada mu je bilo nešto više od dvadeset godina i koji je, uprkos sveprožimajućem smehu, mračna anticipacija nadolazećeg nacističkog ludila, može uporediti sa mladim Kevedom i njegovim Životopisom.) U Životopisu, zapravo, pozitivnih likova nema. Poneko je tek manji gad od proseka, ali nema ljubavi, nema prijateljstva, nema ničeg plemenitog, krajolici su oskudni i surovi, ispošćeni kao sam život o kojem don Pablos pripoveda, ali su zato tamnice pune gnjilog, trulog, smrdljivog ljudskog mesa. Kod Keveda život nije čak ni san, udaljena varka Kalderona de la Barke, već samo odmotavanje podlosti, muke, bola. Tu nema one kalderonovske filozofske zapitanosti nad smislom, koja nas i u tamnici, barem na čas, oslobađa. U Kevedovim se tamnicama, više nalik nekom od Danteovih krugova pakla, nahode manje uzvišeni tipovi od Kalderonovog Sigismunda.
Iako na samom početku romana don Pablos ne želi da pođe stopama svojih roditelja, odnosno obr azovanje pretpostavlja zanatu lopova, kako roman odmiče on sve dublje upada u glib iz kojeg se njegovi roditelji, sve do smrti na gubilištu ili u zatvoru, nisu iskobeljali (niti su to, stiče se utisak, uopšte hteli). Posle niza dogodovština i susreta sa bizarnim likovima u čudnim okolnostima, don Pablos dopada tamnice u kojoj upoznaje zatvorenika koga zovu Momčina. Susret sa Momčinom je tipično, a ubedljivo mesto na kojem Kevedo demonstrira umeće promene jezičkog registra. Iako ume biti finih manira i lepo se izražavati, kada se opusti, iznervira ili uplaši, don Pablos postaje vulgaran, sebi sličan. Na pitanje zbog čega je u zatvoru, Momčina odgovara: Zbog napada u pozadini. Istog trenutka don Pablos postaje vickast i "politički nekorektan": "Pomislih da hoće reći da je bio vojnik pljačkaš, ali kasnije saznah da je ljubitelj muškog roda. (...) Bio je toliko opasan da smo na stražnjicama nosili bodljikave pojase slične ogrlicama velikih pasa čuvara. Niko se u njegovom prisustvu nije usuđivao da pusti vetar iz straha da ga ne podseti gde mu je zadnjica." Vulgarnost je, međutim, u narednoj slici smenjena izvanrednim krokijem. Za drugog zatvorenika don Pablos kaže da "nije bilo dželata koji nije oprobao ruku na njegovoj grbači", potom skromno dodaje "da se nije moglo reći da je bio lepotan" i andrićevskim ga majstorstvom portretisanja iscrtava u jednom potezu: "Broj ušiju je bio neparan, nos je bio zašiven, ali ne tako vešto kao što je bio raspolućen." I tako iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje, kao da jaše na ne sasvim ukroćenom konju, ne usporavajući tempo niti gubeći ritam, u neobičnoj mešavini lapidarnosti i jezičkog kalambura, jedva dopuštajući da udahnemo vazduh kako bismo nastavili da se smejemo, Kevedo, zajedno sa svojim don Pablosom, grabi ka kraju romana na kojem ovaj ipak ne ponavlja sudbinu svojih roditelja. Kevedov smeh, međutim, ne oslobođa. Za izdržljivije, on izoštrava pogled. Onima slabijima tek pomaže da podnesu susret sa "pustinjom stvarnosti". Smeh je kod Keveda tanatologija, nauka o smrti.
Učena bi tumačenja Životopisa pokazala koga je i zbog čega Kevedo, u liku don Pablosa, kritikovao, koga je napadao, ko se krije iza mnoštva čudnih spodoba, od koga se branio, zbog čega je strepeo, kakva je politička klima bila u njegovo vreme, te zašto je roman objavljen tek dvadesetak godina pošto je napisan. Nema nikakve sumnje da bi radoznalim čitaocima ti podaci bili od ogromne koristi, ali bi, jednako nesumnjivo, oduzeli nešto od draži naivnog, dakle najboljeg čitanja. Odlučivši da prevod ne optereti fusnotama, Radivoje Konstantinović, prevodilac, odao je tananu poštu velikome piscu, dopuštajući da se njegov roman – preveden skrupulozno, ali ne i uštogljeno – čita kao da je napisan juče. IVAN MILENKOVIĆ
Večernje novosti 11. 06. 2004. - Pisac iz daljine
Džems Džojs: "Portret umetnika u mladosti"
UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
U podužem eseju posvećen DŽojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori DŽojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za DŽojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako DŽojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti pro znog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje DŽems DŽojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je DŽems DŽojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, Džojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
Na strani 192. "Potreta umetnika" DŽojs piše: "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".
Između dva rata, slava DŽojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o DŽojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se DŽojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće…
SAVET MLADIĆU
ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se DŽojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. DŽojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, DŽojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče. DUŠAN STANKOVIĆ
Politika 11. 06. 2004. - Knjiga legendarne glumice
Kapitalina Erić: “Od Sibira do Cvetnog trga”
Upravo je izašla iz štampe i predstavljena neobična knjiga sećanja glumice Kapitaline Erić na dane slave ovog teatra. Izdavač je Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pod naslovom "Od Sibira do Cvetnog trga", uz sećanja i fotografije uspomena, pratimo ono što čak ni njene kolege nisu znale ili nisu prepoznale.
Glumica rođena tamo negde u Sibiru, u Tomskoj guberniji, u gradiću Ačinsku, 1919. završivši školu glume ostavila je za sobom likove za antologiju pozorišne umetnosti. Bila je i član Narodnog pozorišta u Beogradu, a u JDP-u je od osnivanja. Nema značajnije predstave da u njoj nije igrala i Kapitalina Erić. Njen glas je emitovan i na radio-talasima, igrala je na televiziji i filmu. Njen teatar i njen dom zajedno su na Cvetnom trgu. Beležimo jednu od neobičnih opservacija vezanih za istoriju teatra na čijim je scenama igrala:
"Bojan Stupica, za vreme svog upravnikovanja, doveo nam je s Akademije mlade glumce da bi osvežio i podmladio pozorište. To je sad bio front: mladi i stari. Njih je bilo oko deset do petnaest, svi lepi, mladi, talentovani, a mi nekako ustajali, ali svoji. Počelo je uklapanje, ali teško, jer i oni su svoji, drže se zajedno. Počesmo da se razjedinjujemo. Šta ćeš, na mladima svet ostaje!".
Posle ovakve iskrene ispovesti ostale stranice su još intrigantnije.
Politika 11. 06. 2004. - Nova izdanja „Apostrofa"
"Simfonija duše" / "Crna metafizika" / "Srpske priče" / "Slatka i čedna"
Autorima savremene srpske proze i poezije posvećeno je značajno mesto među novim izdanjima „Apostrofa”, izdavačke kuće iz Beograda.
Među njima je pesnik Goran Paović sa zbirkom poezije „Simfonija duše”, za koju urednik knjige Srba Ignjatović kaže da poseduje iznijansiran, delikatan i melodiozan poetski glas.
- Ovaj pesnik svet s razlogom naziva igrom tvari i duha, da bi zatim zaključio, poput Propovednika: „I sve je lepota i sve je ništa”. Pesnik u belešci upućenoj uredništvu napominje da knjiga ima 40 pesama, pritom naglašavajući „simboličnu važnost” ovog broja, jer toliko traje kušanje Isusa Hristosa u pustinji, kaže Srba Ignjatović.
O postojanju u svetu, preispitivanju duše i duha i pobuni i kriku sputane egzistencije piše Vladan Selenić u zbirci poezije „Crna metafizika”. Reč je o poeziji koja iz tamnih misli crpe snagu volje i stremi svetlosti, a pesnik kaže:
„Milost se ne daje, ona se uzima, to jaki rade, oni koji mogu odbaciti tamu i prići bliže svetlosti”.
O gorčini ratnog haosa govori sedam priča Miroslava Radovanovića, sabranih u knjizi „Srpske priče”, a kako kaže prof. Milinko Žugić, recenzent izdanja, u ovim pričama Radovanović se uhvatio ukoštac sa najbolnijim i najtežim temama našega vremena, a ponavlja davnašnju književnu misao da je čovek na tmušnim balkanskim prostorima predodređen da zlostavlja druge ili da bude zlostavljan od drugih.
Među novim naslovima „Apostrofa” nalaze se i dve knjige Miroljuba Milanovića, drugo izdanje zbirke pripovedaka „Vetrenjak” i „Maslačak” sa komentarima o njegovoj prozi. Po rečima Srbe Ignjatovića, urednika ovih izdanja, u Milanovićevoj prozi otkrivamo lik akribičnog analitičara društvene jave, strastvenog čitaoca-erudite, i povrh svega, pronicljivog posmatrača prilika i karaktera.
Komentare o Milanovićevoj prozi dali su Nikola Milošević, Stojan Đorđić, Vasilije Radikić, Dušan Stojković, Radovan Beli Marković i drugi.
Kratke priče Danka Stojića „Slatka i čedna” govore o ljudima iz sveta umetnosti, ili o stv arima vezanim za svakodnevicu, opisuju kratke susrete i utiske s pomalo pesimističnim i tamno obojenim završecima.
NIN 11. 06. 2004. - Hermeneutika ljubavi i smrti
Ljubomir Tadić: “Zagonetka smrti”
U skladu sa podelom rada u kosmosu noetikosu, postoje dva plana govora o smrti: jedan je filosofsko-teorijski i disciplinarno-naučni, drugi imaginativno-metaforički i simbolički. Prvi bi hteo da izvesti o prirodi i smislu same činjenice smrti u ljudskom životu, drugi o likovima i činodejstvu smrti u ljudskom duhu. U svim domenima duha, smrt je crvena, ili, ako hoćete crna tematska nit koja se provlači na ovaj ili onaj način. Razlike u tematizmu donose različite slikovnice smrti.
Počnimo sa Vitgenštajnom, koga Tadić citira već u predgovoru, u kojem majstorskom ekonomijom i pregnancijom preludira osnovne idejne komplekse i tokove knjige. U svom legendarnom delu Tractatus Logico-philosophicus Njittgenstein kaže: “Smrt nije događaj u životu. Smrt se ne doživljava...” Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti “u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena”. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko. Bacimo li ga na repove negativnoj gorgijanskoj trilemi, ona će ga stepenovano anihilirati: ta zagonetka ovostrano ne postoji. Ergo, ostaje nam samo ćutanje. A o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati, kaže Vitgenštajn u istom delu.
Sa smrću, očigledno, nije lako. Sakriti je pod tepih elan vital-a, kako su optužili Bergsona, nije izlaz. Tajanstvena crna gospa uvek je tu, na usluzi. Ili, bolje, na belegu. Vizirana i merena iz svih azimuta, ona ostaje zagonetna. I granična.
Ima mišljenja da je govor o smrti nemoguć, da je heterološki i analoški, da je to uvek govor o drugom a ne o njoj samoj. Nemogućnost da se o njoj nešto kaže ne leži u agnoziji i nemoći govora nego u činjenici da o njoj možda i nema šta da se kaže, u njenoj semantičkoj neutralnosti i logosnoj neiskazivosti. Dok god se smrt dešava kao prirodna pojava, u njoj nema ničeg nerazumljivog, ali kao antropološka činjenica svesti, izaziva strah i niko je ne prima kao svoju. Individualna smrt je sinkopa kontinualne istorije roda u obnavljanju. Kafka kaže: “Logika, neoboriva doduše, ne može da odoli čoveku koji hoće da živi”.
Iako je smrt neiskaziva (mdžsterium mortis), ona po Heraklitu živi prelazeći iz počela u počelo kao nužan uslov života svakog od njih. Tako smrt ishodi kao životvorno načelo. Ona “ne znači kraj života, već samo promenu njegovog oblika”, kaže Tadić. Međutim, postoje i takve ideologije u službi totalitarnog integrizma koje patetično slave i nadređuju smrt životu. Stoga Tadić konstatuje da “U pogledu na smrt postoje krupne filozofske razlike i deobe. Jedni se (prema njoj - D.S.) odnose sa strepnjom za zemni život, drugi je ističu kao svoje znamenje, idući joj u susret.” To su krajnosti jedne napukle civilizacije sa dva lica, koja, uprkos osvojenom nivou povesne svesti, s mukom izvlači bivstvujuću empiriju iz varvarstva. Varvari su rezervni ešeloni civilizacije. Uz to idu i druge njene kontroverze: s jedne strane, optimizam “produžene besmrtnosti”, “reformisanje smrti”, transplantacije organa, reanimacija, fizikalna i “medikalna civilizacija”, preskupa industrija zdravlja (a ne samo smrti) na “intenzivnoj nezi”, i s druge strane, pesimizam potrošene sutrašnjice, ekološki debakl planete, veštački rajevi narkotičke smrti i ini lepi izgledi promptnog uništenja roda.
Neprihvatanje smrti otvara vrata religiji, od anarhičnog mitskog (i misterijskog) paganstva do sistematskih svetskih religija. Ona je anestezija i uteha koja smiruje strah od smrti (timor mortis) pred kojom je ratio bespomoćan. Uključivši u analitiku smrti religiozni kompleks i tipove verovanja, Tadić je monografski zaokružio tematsku povesnicu smrti. Ključna pitanja u ovoj povesnici tražiće, naravno, produženu diskusiju u svakom vremenu i pratiće čoveka kao senka. Recimo, večno pitanje smisla i sve manje jedinstvenih, epohalnih, nekontroverznih odgovora na njega. Uzmemo li bilo koji stav iz filozofskih koncepcija koje nam Tadić prezentira, kao da u sebi nosi svoj opoziv tj. suprotnu mogućnost. Sartrova teza, ili antiteza vis-a-vis Hajdegera, kaže da smrt nikada nije ono što životu daje njegov smisao, naprotiv, ona mu oduzima svako značenje. Na drugoj st rani smrt ima drugo svojstvo: ona poput megnezijumske eksplozije osvetljava i uzdiže samosvojnošću izborenu egzistenciju iz trivijalne svakodnevice, dajući tubivstvu autentični semantizam individualnosti, nasuprot bezličnom “mre se”. Tadić navodi velike istorijske primere: Đordana Bruna, Spartaka, Karađorđa, ali ne samo vitezove hrabrosti, nego i plejadu vitezova uma. Smrt, svakako, može oduzeti, ali i dati značenje, nenadmašno, životu. Ili dati logičan kraj. Da nije tako, mnoga dela, naročito umetnička, bila bi nemoguća. Josef K. u Kafkinom “Procesu”, pošto mu je u jednom kamenolomu zariven nož u srce, posmatrajući lica svojih ubica koji hladno izvršavaju neku tajanstvenu, anonimnu presudu, izgovara surovu ocenu vlastite smrti: “Kao pseto”, reče on, i “činilo mu se da će ga stid nadživeti”.
Okosnica ove tanatološke studije - njen centralni filozofski deo - urađen je doista egzemplarno. Iako fokusirana na jedan izdvojen, univerzalan, selidbeni tj. zajednički motiv, studija je dijahrono selektivan, metodički i reprezentativno sveden problemski vodič kroz istoriju evropske filozofije. Smatram izuzetnim doprinosom srpskoj kulturi Tadićev poduhvat da prekorači obavezujući monografski nivo, birajući teži i produktivniji put time što je, načelom kontekstualizacije, izbegao čupanje apostrofiranog dela iz celine i time prisilio tematsko jezgro da svetli i bude osvetljeno celinom filozofske koncepcije u svakog izabranog autora. Paradigma je u tom pogledu susret sa Hajdegerom, sa višesmislenom i protejskom terminologijom kojom se nehajno suspenduju prerogativi argumentativnog uma. Odgovornost i zahtevi lojalne interpretacije su bili utoliko veći, ukoliko je, srazmerno, prostor za analitiku ove složene misaone strukture bio manji. Pomenutu partiju knjige ne izdvajam na račun drugih, nego zbog stilske jednostavnosti i hermeneutičke elegancije kojim se sfumato teksta i “poetička” neodređenost pojmovne nomenklature rasvetljavaju i otvaraju recepciji.
Ostavljajući čitaocu ono što ovakav osvrt izostavlja, skrenuo bih pažnju na završno poglavlje studije, koje nosi naslov “Ljubav protiv smrti”. Kao da smo odjednom izašli iz tamnih špilja na osunčanu čistinu, gde su sve koncesije koje su ranije davane smrti ovde ediktom ljubavi ukinute. Pojam erosa, što ga Frojd preuzima iz Aristofanove besede u Platonovoj “Gozbi”, mitska inkarnacija ljubavi, sada sinonim nagonskih sila života, sučeljen je ovde sa tanatosom, sinom “tamne noći”, nagonom smrti. Eros kontra tanatos označava večnu čegrst prolazne čovekove egzistencije u kojoj ljubav spaja i nastavlja ono što bi smrt htela da prekine i zaustavi. Ljubav kao čežnja za drugim rađa se ispod Zevsovog mača kada razdvaja androgdžne na dva dela, dva principa, dva tela, a svaki deo čezne da se ponovo spoji i sraste sa drugom polovinom. Tema ljubavi u Platonovoj “Gozbi”, istorijski i teorijski je svesni početak njene tematizacije. Od tada znamo da “žudnji za celinom i lovu na nju ime je ljubav”. (Međutim, svedoci smo beščašća sveopšte fragmentacije, razbijanja celine i prihvatanja razbijenosti kao vrhunske episteme). Ali, Tadićeva pohvala ljubavi, ne samo erotskoj, zahtev je za istinskom celovitošću ljudskog bića koje u drugom doživljava svoju najvišu mogućnost i potvrdu postojanja. Bez ljubavi je, dakle, nemoguće postojanje i kontinuitet roda, zato Diotima u “Gozbi” i kaže: nužno je da ljubav teži besmrtnosti. Možda ću najbolje dočarati himničke akcente teksta, ako citiram najubedljivijeg propovednika Hristove vere, apostola Pavla, čuveno mesto o ljubavi, kojem Tadić u dva maha nije odoleo. Ono u Tadićevom ANTITANATOSU glasi: “Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zvuči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premestim, a ljubavi nemam, ništa sam.” Moglo bi se reći da je navedeni citat amblem Tadićevog filozofskog i ljudskog odnosa prema životu i smrti, i nadasve, prema ljubavi koja sve prepore prevashodi i čini svet mogućnim. Ljubav je vrhunska vitalistička lozinka koju Tadić stavlja iznad svake lestvice vrednosti, jer je ona a priori svega što životu daje suštinsku nadmoć nad prolaznošću i sudbinom. Bez nje, ništa ljudsko nije mogućno, jer ništa više nema smisla.
Mnoštvo pitanja stoji pod apostrofom ove, bez sumnje, najdublje knjige u našoj tanatologiji. Ona nosi golemu sumu znanja, ali ne pukog znanja, nego onog nadznanja koje Heraklit označava privilegovanim imenom - mudrost, i veliki tragalački trud - što pokazuje, između ostalog, i bogat ednotski i registarski aparat dela. Sa ovom knjigom, kao misaonim bedekerom, mogli bismo da se orijentišemo u imaginativnoj topografiji poiesisa, u nepreglednoj šumi umetnosti, gde još ne jenjava rvanje sa "silama nemerljivim" - tanatosom i zaboravom. DOBROSLAV SMILJANIĆ
NIN 11. 06. 2004. - Dvosmislena igra
Dubravka Ugrešić: “Ministarstvo boli”
Na jednom mestu u svom prethodnom romanu “Muzej bezuvjetne predaje” (1997) Dubravka Ugrešić zabeležila je misao da “Prednost ‘amaterizma’ nasuprot ‘profesionalizmu’ sadržana je u nekoj nejasnoj točki isto tako nejasne boli... koju amatersko djelo... može pogoditi”, dok “Raskošne strategije tzv. umjetničkog djela tu točku rijetko pogađaju”. Baš tu “nejasnu” tačku “nejasne boli”, čini se, pokušava da pogodi “Ministarstvo boli", najnovije romaneskno ostvarenje autorke "Štefice Cvek" i "Forsiranja romana reke", koje svoju "svetsku premijeru" dobija upravo pred našim čitaocima.
Uvodna napomena u knjizi, doduše, na uobičajen način upozorava da ovde “sve je izmišljeno: pripovjedačica, njezina priča, situacije i likovi”, pa “čak ni mjesto događaja, Amsterdam, nije suviše stvarno”. Ali, priželjkivani “amaterizam” ne bi ni trebalo tražiti u neposrednoj “autobiografičnosti” priče o profesorki jugoslavistike Lucić, koja u jeku novih balkanskih ratova napušta Zagreb i odlazi u holandsku prestonicu da izbeglice i decu gastarbajtera podučava “prirodnim lepotama” nekad “bratskih književnosti”, mada ova situacija neodoljivo liči na biografsku belešku o samom piscu sa korica knjige. Ugrešićkina “umetnička strategija” sadržana je, u stvari, u dvosmislenoj igri u kojoj se neprestano pojavljuje efekat “duplog dna”, kroz koje čitalac “propada” iz iluzije realnosti u iluziju fikcionalnosti, i obratno, doživljavajući pri tom, u “idealnoj projekciji”, isti “neurotski” sindrom “čačkanja” (post)jugoslovenske frustracije od kojega pate i praktično svi junaci romana.
Uporedo pripovedajući i esejizujući o eks-Jugoslovenima za kojima se bivša zemlja “vuče kao šlep” po Evropi, dok su oni sami obeleženi poput ljudi što nose “nevidljivu pljusku na licu”, autorka “Ministarstva boli” izbeglištvo prikazuje kao vrstu prinudne regresije u kojoj i podsećanje na beznačajne detalje prošlosti priziva raspoznatljivi sentiment “TV-novela” i “sapunica”. Veština literarne upotrebe trivijalnih žanrova, poput popularnog “ljubića” ili “herc-roman a” iz “Štefice Cvek” i sličnih storija, zamenjena je, dakle, ovde umećem korišćenja uveliko trivijalizovanih osećanja i uspomena, već godinama “popularno” etiketiranih nazivom jugonostalgija. Nasleđujući “mladoprozašku”, borhesovski “knjišku” samozabavljenost iz Ugrešićkinih ostvarenja pisanih osamdesetih godina prošloga veka, autorski ulog postao je time potencijalno ozbiljniji, ali i čitalački rizičniji, odnosno (ne)predvidljiviji.
Upravo to, rekao bih, i jeste ona “nejasna tačka” koju hotimično cilja “Ministarstvo boli”. Insistiranje na “jeftinim” emocijama, na “publicističkim” stereotipima i efektima kao što su studentski eseji na knjiški-repetitivne teme ili posao “katalogizacije bivše jugoslovenske svakidašnjice” - sve to svojom “amaterskom neizbrušenošću” i “spontanošću” verovatno treba da posluži delotvornoj iritaciji koja će izazvati saosećanje ili netrpeljivost, neretko i jedno i drugo, ali nikako i ravnodušnost. Stvarni efekti pripovedanja pokazuju se, međutim, tek onda kada prijemčivi čitalac, namamljen izvan sterilnog “rezervata” tzv. lepe književnosti, biva nepovratno uvučen u ambivalentni doživljaj koji dele i sami junaci. Takvi su, recimo, duhovito tematizovana “komemorativnost” jezika koji je bio “naša zajednička trauma”, ovde sarkastično evocirana završnim katalogom svejugoslovenskih psovki, odnosno egzistencijalna trauma jednog od epizodnih junaka, posledice čijeg majstorski dočaranog dozrevanja za samoubistva "godoovski" zlokobno nastavljaju da se osećaju do samog završetka priče.
U tome, uostalom, po svemu sudeći i jeste sakrivena “amaterski” dobronamerna “pouka” najnovijeg romana Dubravke Ugrešić. “Ministarstvo boli” je, naime, naziv sadomazohističkog seksi-šopa u kojem rade neki od učesnika priče, pronalazeći tako najverniji simbolički izraz svoga duševnog stanja, baš onako kako i glavna junakinja i njen mnogo mlađi student i mučitelj-zavodnik na završetku romana ostaju parazitski povezani u neraskidivoj čegrsti ljubavi i mržnje, uživanja i bola. Sugerišući da je neminov no takav i preovlađujući odnos prema onome što je - u ovoj ili onoj meri - zajednički zadesilo sve “bivše Jugoslovene”, Dubravka Ugrešić ovom izazovnom knjigom opominje možda da nas bežanje od “jeftinih” (o)sećanja i poricanje istih može stajati skuplje nego što se uopšte usuđuju da priznaju beznadežno ulepšana književnost i nepopravljivo ulepšana stvarnost. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Danas 11. 06. 2004. - Iskrivljena psihologija rata
Iv En Prentis: "Rat jedne žene"
Novosadska knjižara "Draganić" predstavila je knjigu "Rat jedne žene", autorke Iv En Prentis britanske novinarake, dugogodišnjeg dopisnika londonskog Tajmsa. Ona u knjizi sugestivno definiše iskrivljenu psihologiju rata na tlu bivše Jugoslavije, uz odlično poznavanje stvarnog stanja. Knjigu je napisala podstaknuta takvom slikom dešavanja u Srbiji, ali i ličnom željom da iznese svoje viđenje događaja, naročito nakon pogibije njenog prevodioca tokom NATO napada na Kosovu u maju 1999. godine.
- Knjiga je i lična, ali i profesionalna. Lična je jer ima puno ličnih poruka koje sam htela da uputim, ali sam htela da dam jedan pogled na region kroz iskustva ljudi koje sam upoznala - kaže za Danas Iv En Prentis i objašnjava da je Kosovo dosta podseća na Severnu Irsku, odakle vodi poreklo njena porodica, i na tamošnji sukob što je u njoj probudilo emocije i intimna sećanja.
Prema njenim rečima knjiga je nastala i iz profesionalne želje da ostane pisani dokument koji govori o ratnoj propagandi koji će "u budućnosti pročitati i neki uticajni političar". Iv En Prentis sada je samostalni novinar i piše za neke od najznačajnijih britanskih novina.
Politika 12. 06. 2004. - Parodija i opomena
Miroslav Josić Višnjić: „Roman bez romana”
Poetička zamisao Miroslava Josića Višnjića da svoj novi roman napiše kao nastavak („časticu treću”) Sterijinog „Romana bez romana”, nije ni jednostavna ni skromna već i zbog toga što je Sterijin roman naše prvo veliko ostvarenje u parodijskom žanru. Ali, Josić Višnjić je imao mnogo veću ambiciju nego što je ispisivanje trećeg toma makar i po tako visokoj meri parodijskog oblikovanja kakvu je postavio Sterija u prva dva toma. Pisac je, zapravo, hteo ne da dovrši tuđe, već da napiše svoje novo delo i to delo kojim će ako ne nadmašiti svoje prethodne romane i pripovetke, a ono bar reći sve ono što u njih nije moglo da stane, a što traži svoje umetničko otelotvorenje.
Novi roman Josić Višnjić je pisao po nekom unutrašnjem diktatu, bez obzira na sve što je dosad napisao, kao da mu je to što sad piše labudova pesma, a za Sterijinim delom je posegnuo kao za predloškom čija će mu visoka parodijska podsticajnost pomoći da svoju zamisao ostvaruje bez ograničenja. Naime, kako parodija počiva na otklonu od stereotipa, i to što većem otklonu, ona pruža piscu neslućenu slobodu realizacije.
Fantazmagorična projekcija
Kao kakav postmodernista Josić se poslužio Sterijom, pozajmio njegovo pero, preuzeo parodijsko razvijanje naracije ne građenjem no raskrinkavanjem romaneskne iluzije i to pred prizvanim čitaocima i čitateljkama, mistifikatorski se zaklonio iza priređivača i naratora, pa onda preuzeo od Sterije čak i glavnog junaka, zadržao mu isto parodijsko ime Roman, pa otišao tako daleko da je junaku produžio život i unazad i unapred, na celih dve stotine godina, od 1804. do 2004. godine, pravdajući to parodijsko preterivanje spisateljskom računicom da je njegov junak, budući da je rođen 29. februara, proslavio samo pedeset rođendana. Tako je pisac dobio željenog romanesknog junaka, vršnjaka srpske državnosti u novom dobu, mitsko-simboličnog svedoka novije srpske istorije.
Umesto iz pustolovine u pustolovinu, pisac vodi svoga junaka iz jednog istorijskog događaja u drugi pretvarajući ga u fantazmagori čnog učesnika najpitoresknijih istorijskih događaja u tih dvesta godina, počev od bune 1848. godine, Prvog svetskog rata, stvaranja jedne pa druge zajedničke države, preko golootočkih stradanja, studentske pobune 1968. godine i Titove sahrane, sve do natovskih bombardovanja.
Da bi izveo svoju umetničku obradu tako obimnog predmeta, Josić Višnjić je posegnuo i za nasleđem najvećih svetskih majstora parodije, za notornim Rableovim i Servantesovim postupcima oblikovanja, pa će tako Roman, usred istorije, ili očas zaspati i zahrkati i u snu proći kroz velike događaje, ili držati svoje vatrene govore kao da je on najveći junak ili bar najpouzdaniji svedok i tumač tih događaja.
Tu svoju sve manje parodijsku, a sve više sanjalačku i fantazmagoričnu projekciju istorije pisac će puniti aluzijama i replikama naslova, citata i nezaboravnih iskaza svetske i naše književnosti, a u karnevalski neobuzdanom hodu kroz vreme biće prilike i za susrete i gozbe najvećih ličnosti od antike do danas, uključujući i velikane srpske književne i ine tradicije, među koje će banuti i pisci naše savremene književnosti. I svi će oni tu čast da se pojave u ovom muzeju znamenitih ličnosti De Viris Illustribus, u razuzdanom Josićevom imaginarnom karnevalu po najbučnijim ulicama i trgovima „istoričeskih sobitija”, platiti natpisima koje će im on nalepiti i sročiti po meri i temperamentu svoje čitalačke naklonosti i spisateljske invencije i kaprica.
Reč nade i zaveštanja
U karnevalskom haosu, ili po volji „slučaja tragedijanta”, svako od njih će, uz pravo ili izvrnuto ime, dobiti još i poneki atribut pride: i „večiti mladaženja Nik Teslaola, gospodar slapova Nijagare, ili žutokljunac Mih Pupinajlo, još na Salašu nazvan Smart” i „lukavi Ajn Štajn, kosmati i glavati baba relativne teorije, u dve varijante, najslavniji panonski, bajkanski zetonja”, pa „Fjodor (iz podzemlja, iz mrtvog doma, sa suzom u oku)”, „čuvar trijadnih misli Hegel”, „idealni podvodač i lutalica u mestu Džojs”, „tragač za izgubljenim vremenom i devojkam a u pupoljku Prust”, „fruškogorski lamentaš Crnjanski”... Neki od njih će čak dobiti priliku da kažu po koju reč, načine po koji pokret, zavisno od trenutka u kome na njih padne naratorov pogled. A neki će ostati samo uzgred pomenuti da vire iz udaljenog zabrana, kao Aleksandar Grkedonski, kreštavi Adolfo Hitleraš, Joasaf Staljinko.
Nalazeći se između čitalaca koje je sam prizvao a koji stalno traže priču nad pričama, i istorije, u koju gleda kao u Boga a koja nezaustavljivo protiče sa sve manjim izgledima da dobije bitku sa haosom, nepravdom i apsurdom, Josićev narator nijednog trenutka ne ostaje bespomoćan jer ima reč, koje se drži kao pijan plota, kao davljenik slamke i ne prepušta je nikom, što, naravno, nije dovoljno. Naime, dovoljna može da bude samo ona reč koja će iznenaditi čitaoce i kad im sve fabule i sva zbivanja dosade ili ih savladaju, reč koja će doskočiti i najcrnjoj nepravdi, besu i jadu istorije i zato Josićev narator ima na pameti samo to da kaže reč više, makar sinonim, ne jedan, već po deset, dvadeset. Josićev narator ne pripoveda, no sipa reči; Roman i nije lik sa kakvog stvarnog poprišta istorije, već iz sna, sa karnevala, usred parodije.
Ali nije parodija Josićev konačni spisateljski naum. To nikako nije bujna barokna reč parodije, već jedna druga reč. Kad sav onaj barokni i razuzdani govor odleti na krilima smeha, ukazuje se reč životnog iskustva, reč nade i zaveštanja, reč pisca kapi i semena, pisca koji zna da nam, posle svega što se sanja i svega što se događa, poruči kroz već stišani parodijski i opominjući smeh da „Nema egzistencije bez transcendencije.” STOJAN ĐORĐIĆ
Glas javnosti 13. 06. 2004. - Direktno svedočanstvo o ratu
Iv En Prentis: "Rat jedne žene"
Izdavačka kuća "Draganić" objavila je i predstavila ovih dana knjigu Iv-En Prentis "Rat jedne žene - NATO bombardovanje Srbije 1999". Iv-En Prentis bila je dugogodišnji dopisnik "Tajmsa" za Balkan, a trenutno piše za "Dejli telegraf", "Gardijan" i "Ekonomist".
Knjiga nepotrebno patetičnog naslova napisana je argumentovano i delikatno, na tankoj liniji između podjednako pogubnih zvaničnih propagandi zapadnih zemalja i propagande srpskih državnih medijskih kuća, koje su svoje udarno vreme imale od sredine devedesetih pa do 2000. godine.
Knjiga je u Srbiji prevedena posle čak četiri godine, a na promociji su govorili Miroslav Lazanski i Nebojša Čović, nekadašnji "sastojci" vlasti ´& propagande Slobodana Miloševića, a danas, opet, u ulozi neupitnih tumača velikog broja problema, od politike preko košarke, pa sve do uzornih oblina mladih Srpkinja.
Lična odluka novinara je da izbegne, blago rečeno, nelogičnost u koju bi se zapalo prenošenjem reči pomenutih. Dakle, knjiga njom samom.
Na nešto više od dve stotine strana, Iv-En Prentis uspešno je preplela javno i privatno, naročito u prvom delu knjige pod nazivom "Opredeljivanja". Ovaj izraz odnosi se podjednako na opise uzroka ličnog opredeljenja autorke za "drugačiji od zvaničnog" pogleda na Srbiju, kao i prelomne trenutke za, kako se to nazivalo, "medijsku satanizaciju" Srbije u Zapadnoj Evropi i Americi devedesetih.
U knjizi Iv-En Prentis imponuje odsustvo opštih mesta, skepsa i kada je reč o jakim emocijama, kao i instinktivna potreba da se bude svedok, čak i po cenu da bombe padaju na nekoliko metara od vas. Što se autorki dogodilo dva puta, na Palama i kod Prizrena.
Najbolje stranice knjige "istrčavaju" pred čitaoca odmah na početku, u redovima opisa tog 30. maja kada je bombardovan auto kojim je Prentisova, zajedno sa još nekoliko kolega i prevodiocima putovala za Prizren, nekoliko krokija Danijela Šifera, komičnog ratnog strip-heroja, njegovog poziranja pred kamerama, kao i posrednog naplaćivanja usluga sprovođenja k roz srpske linije; opisom svog oca, laburiste lorda Vadona, čoveka koji je još pedesetih putovao iza "gvozdene linije", u Poljsku i, tada, Čehoslovačku, "otkrio" da i tamo žive ljudi i tim saznanjem zarazio ćerku.
Sledi priča o lekaru Goranu Zdravkoviću iz Prizrena, o njegovom dedi komunisti, sindikalcu, bokseru i "graditelju" Amerike, iskustvo sećanja na fašizam i patnje Poljaka, indikativne i za ponašanje Srba u ratovima devedesetih, kao i prisećanjem na prvu posetu Jugoslaviji, sredinom osamdesetih, kada je u ovoj (onoj) zemlji na površini sve još uvek sijalo.
Drugi deo knjige "Kosovski sukob" vrhunskim reporterskim stilom izveštava, između ostalog i simboličnom, o kontrastu hotela Hajat i kostura zgrade Ušće, razgovora sa Albancima i opisu hotela ´GrandŞ u Prištini, boravku u bolnici u Gnjilanu.
Knjiga je neupotrebljiva za bilo kakvu propagandnu zloupotrebu zato što je puna direktnih svedočenja, nepretencioznih i neideoloških komentara, iznijansiranih zaključaka i nadasve dragoceni materijal koji popunjava zjapeći prazan prostor svedočenja o ratu. T. Čanak
Pobjeda 13. 06. 04. - Spletkarenje sa sopstvenom dušom
Marija Jovanović: „Spletkarenje sa sopstvenom dušom”
Rijetko se desi da prvi roman nekog pisca bude tako dobar i snažan kao što je roman „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” Marije Jovanović. Ovo je knjiga u kojoj glavna junakinja bez uljepšavanja gleda u sebe, svoju prošlost, život oko sebe, svoju zemlju, porodicu, prijatelje... Ona nikoga i ništa ne idealizuje, a ipak nas, kao nekom magijom, sa svakom stranicom koju pročitamo, sve više i više uvlači u svoj svijet prepun emocija, mladalačke lakomislenosti, srušenih ljubavi, pogrešnih odluka, ispaštanja...
Glavna junakinja potiče iz ugledne porodice, živi sa roditeljima i sestrom. Bila je dobar đak, poslušno dijete, vodila normalan život. Na ljetovanju u Grčkoj upoznaje Vasilisa Prekrasnog, u koga se na prvi pogled zaljubljuje. U njemu vidi otelotvorenje svojih snova. Provodi sa njim nezaboravne dane. Povratak u Jugoslaviju teško joj pada, ali godina brzo prolazi i dolazi novo nezaboravno ljeto s Vasilisom. Njihova ljubav, davala joj je snagu, bila je opsjednuta njime, kao i on njom. Uslijedili su i njegovi dolasci u Beograd. Sve je bilo savršeno. Marina se upisuje na fakultet i upoznaje nove ljude, između ostalog, Ozirisa, inteligentnog mladića, koji je pokazivao naklonost i simpatiju prema Marini. Vasilis je dolazio, bio joj podrška, prihvatao njene nove prijatelje. U trenucima kada je terbalo da ode u vojsku na dvije godine, Vasilis joj predlaže brak. Uplašena tom ponudom Marina traži razlog da prekine sve to. Nije joj se odlazilo iz Beograda i sa fakulteta. I ona ostavlja Vasilisa. Ubrzo započinje vezu s Ozirisom i udaje se za njega. Od tog momenta njen život kreće drugim tokom. Brak je trajao svega nekoliko dana, poslije čega se vratila roditeljima. Uslijedile su porodične tragedije, gubitak oba roditelja, sestrin promašeni brak i rođenje bolesnog djeteta. Marina sve češće razmišlja o Vasilisu, koji se u međuvremenu oženio i dobio djecu. Mislila je da su sva ta dešavanja u njenom životu kazna za ono što je uradila Vasilisu. Šta joj donosi susret sa njim poslije 18 godina u Grčkoj?

Glas javnosti 14. 06. 2004. - Biljana Srbljanović: "Nove drame"
Posle prve knjige u kojoj su se nalazile drame "Beogradska trilogija", "Porodične priče" i "Pad", izdavačka kuća Otkrovenje objavila je i drugu knjigu drama Biljane Srbljanović u kojoj su "Supermarket" i "Amerika, drugi deo".
"Sasvim neočekivano, u dramskom stvaralaštvu Biljane Srbljanović u protekle dve godine došlo je do karakterističnog zaokreta. Ona je u svojim novim komadima "Supermarket" i "Amerika, drugi deo" prestala da tretira teme pronađene u našoj svakidašnjici, da od lokalnog ide ka univerzalnom, naravno s pretenzijom da saopšti sve što zna, sve što naslućuje i o stvarnosti oko nas i o svetu uopšte.
Obrćući redosled poteza, ona je nastojala da u tim dramama izrazi iskustvo stečeno u neposrednom susretu sa Zapadom, s tamošnjim životom", napisao je u pogovoru za ovo izdanje Vladimir Stamenković.

Glas javnosti 14. 06. 2004. - Novo u “Skveru”
Srđan Valjarević: “Ljudi za stolom”
Knjiga koja na bilo koji način korenspondira sa bližom istorijom, naročito kada je o Srbiji reč, može da izgubi na prvobitnom kvalitetu pri reizdanju. Ta je zla sudbina, međutim, mimoišla roman Srđana Valjarevića "Ljudi za stolom".
Ova dijaloška proza objavljena je prvi put 1994. godine sa jasnim, ali ne i pojednostavljenim referencama na društvenu zbilju. Emigrantska priča deset godina kasnije postaje samo priča o promašenosti i pomirenošću sa njom. Dva prijatelja, nekada žestokih beogradskih momaka, sreću se u Amsterdamu i sećaju se nekih boljih godine svog života, bez nade da će stvari postati bolje ("Da li bi se vratio? Da možeš?", "Ne znam, brate.
Ovde nemam ništa, a tamo imam još manje"). "Ljudi za stolom" čitaju se kao prvorazredna proza i prava je šteta što od Valjarevića dugo nismo imali prilike da pročitamo nešto novo.

Glas javnosti 14. 06. 2004. - Prvenac Igora Stevanovića
Igor Stevanović: “Moji spermatozoidi su brži od vaših crnih limuzina”
Iza duhovitog naslova (koji kao da je prepisan od Tupaka ili sl.) krije se roman-prvenac Igora Stevanovića. Roman je napisan u formi "šizoidnog" dnevnika, u kome datumi i događaji ne teku u hronološkom nizu, već su poređani asocijativnom literarnom logikom.
"Istorijskom" pritisku, koji je nagovešten u naslovu, odgovara se psihološkom, emotivnom i pravopisnom implozijom, doslovno. Jedini interpunkcijski znak koji I.G. koristi je tačka, a odsustvo velikog slova oblik je male literarne diverzije.
Mogli bismo da se prisetimo i velikog Džojsa i "Uliksa", a još više uznemirene čaršije koja je odbacivanje "objektivnog", tj. hronološkog ređanja činjenica, ređanje unutrašnjih somnabulnih monologa, simboličnih i asocijativnih krugova, to, dakle, odbacivanje okamenjenih književnih postupaka, jasno osetila kao odbacivanje jednog (njihovog) sveta.
Ako se desilo da smo i na mišiće upisali značenje koje možda ni sam autor nije promislio, pravopisnim bezobrazlukom makar se stiglo do jedne duhovite, vitalne i sasvim pristojne knjižice. Od koje će valjati ako ostane samo i naslov.

Dnevnik - Novine i časopisi 14. 06. 2004. - Izlog knjiga
Mur / Ostrvo Io / I senkom i prahom
Šta i kako čitamo/gledamo dela oko kojih se vije poznata autorska aura, estetetičari još objašnjavaju. Kako prolaze artefakti (ne)poznatih nije potrebno posebno naglašavati. Estetski predmet, bez njegove celokupne istorije, najčešće biva bačen u zapećak i prima se na najnižem, prvom nivou recepcije… Ali, hteli smo o nečem drugom, svakako podrazumavajući ovaj teorijski kroki.
MARIJA BJELKINA, MUR, KOV, VRŠAC, 2004. PREVELA SA RUSKOG VERA ZOGOVIĆ, STR.103
Sudbina sina jedinca znamenite i tragične ruske pesnikinje Marine Cvetajeve dovoljno je potresna i romaneskna i bez konopca kojim je njegova majka 1941. okončala svoj hudi vek. Cvetajeva ga je rodila 1925. u selu nadomak Praga, uz gomilu knjiga naslaganih na tavanice i uz smeće koje se tu nakupilo tokom nekoliko prethodnih dana. Otac Sergej Efron i ćerka Arijadna, zvana Alja, su negde na putu. Sledećih četrnaest godina živi sa Georgijem, koga je zvala Mur, u Parizu, a onda se 1939. vraća u zavičaj da proživi svoje dve paklene godine u Jalabugi.
Ukrštanje tragičnih sudbina i ruski užas tako je pokazao svoje najtamnije lice. Ćerka Alja se ubrzo našla u logoru, u progonstvu, u strašnom Turuhanskom kraju odakle će biti oslobođena tek 1955. godine. Mur svoju nesreću i zlokobnu mladost poverava dnevniku i retkim pismima, sve do pogibije sa nepunih dvadeset godina. Prisilno mobilisan, sa (ne)jasnom, ideološkom pozadinom, gine kao vojnik Crvene armije, kod sela Dujka, na zapadnom frontu. Po svemu je podsećao na talentovanu majku i o tome svedoči Marija Josifovna Bjelkina, moskovska spisateljica koja je Mura poznavala od prvih ruskih dana i sve do konačnog kraja, u borbi sa Nemcima, razmenjivala sa njim pisma. Ostalo je govor, takođe tragičnih ličnih i kolektivnih dokumenata. Ruski pakao, slika epohe, bez retuša i iz prve ruke…
I ČONGĐUN, OSTRVO IO, PROMETEJ, NOVI SAD, 2003. PREVOD SA KOREJSKOG KIM ĐIHJANG, STR.256
Da nešto više saznamo o korejskoj književnosti pobrinuo se njen Institut za prevođenje. Ne samo da je platio troškove štampanja k njige nego i obezbedio prevodioca Kim Đihjang, koja je rođena u Seulu 1970. godine, a doktorat književnih nauka stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu tezom “«Istočne i zapadne kulture, karakteristike i međusobni odnosi, u delu Ive Andrića»”. Za korejske čitaoce prevodila je Kiša, Simovića, Andrića, Svetlanu Velmar Janković.
“Ostrvo Io” je jedna od legendi oko koje kruže mitovi, ali I Čongđuna više zanima realnost, umesto nevidljivog vidljivo. I po tome je Čongđun reprezentativni predstavnik literature o kojoj znamo vrlo malo ili skoro ništa. A istorija i tradicija, ratovi i diktature, bogatstvo i siromaštvo, san i java, običaji i životne neprilike, sukob mladih i starih, isti je na svim meridijanima.
U to nas na majstorski način i uverava i pisac novela: Bogalj i idiot, Sokolar, Izlazak iz bolnice, Okrutan grad, Trag stopala u snegu, Mali slobodnjak, i kao vrhunac, Ostrvo Io, po kome cela knjiga i nosi naslov. Bez egzotike, sa čvrstim pripovedačkom strategijom, ovaj autor, sasvim sigurno, ulazi u korpus svetske književnosti i uvek otvorene, bezgranične Vavilonske biblioteke i buke jezika.
ĐURA PAPHARHAJI, I SENKOM I PRAHOM, IZABRANE PESME, DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE, NOVI SAD, 2003. S RUSINSKOG PREVEO AUTOR, STR.112
I stihovi Đure Papharhaja (Ruski Krstur, 1936) su otkrovanje za srpskog čitaoca, u najvećoj meri. Od prvih pesama iz 1956. on gotovo pola stoleća pronosi domete i trajanje rusinske književnosti i jedan je od njenih klasika. NJegov doprinos razvoju kulturnog života Rusina u Vojvodini ne zaustavlja se samo na književnosti, tako da je ta antejska vezanost za podneblje vidljiva u celokupnoj delatnosti.
Oslonjen na Kostelnika, Jesenjina, ali i Antića i čitavu plejadu panonskih rapsoda, Papharhaji oseća ravnicu, zavičaj, sve njegove mene i vidike i o tome peva postojano i bez zadrške. U osam ciklusa moguće je pratiti i lični razvoj ovog pesnika koji zna šta je lokalno ali i univerzalno. Čitav niz pesama on će posvetiti znanim ulicama, gradovima, ali i našim i svetskim piscima, p okazujući težnju za biografijom bez stega i poezijom bez ograda. Zato će širina i elegičnost ostati glavne odlike ovih stihova čiji slap još nije utihnuo. M. ŽIVANOVIĆ
Blic 15. 06. 2004. - Igrači
Zorica Janakova: “Otvaranje“
Iako sa naznačenim tokom fabule - pokušaji zbližavanja dvoje sredovečnih, dok ih i prošlost i deca, pa i karakteri razdvajaju - ovaj roman je, u osnovi, pesnički sročen traktat (zbog čega je u podnaslovu određen kao „poetski priručnik“) čiji junaci mogu biti bilo koji muškarac i žena. Biografski detalji ih samo prividno individualizuju: seoska detinjstva, fakultetsko obrazovanje, frojdovski problemi sa seksualnošću, brakovi kao mučna rutina i roditeljstvo kao preveliko iskušenje, najčešći su obrazac naravi i sudbine u današnjoj Srbiji. „I bez jada ojađeni“, oni svaki razgovor nehotično pretvaraju u odbijanje ne samo upoznavanja i predavanja, već i komunikacije same. Zbog toga se i telesna ljubav, kao očekivani vrhunac intimnosti, pretvara u svoju suprotnost, u gadan dokaz da su stranci čije je zbližavanje nemoguće, ali su ipak pristali na igru klišea prihvatanja i odbijanja od kojih su oboje odavno umorni.
Boreći se protiv „reči ispražnjenih do prostakluka“, autorka bira leksiku i sintaksu koji su nam poznati od Crnjanskog, Laze Kostića, pa i Belog Markovića (česta upotreba aorista, inverzija i nepredvidive interpunkcije). Međutim, iako probrani sa pesničkim ciljem (romantični priziv vrednosti starih, dobrih vremena), arhaizmi ne priliče ovoj urbanoj i aktuelnoj priči, a težnja da se svakodnevica predstavi neobičnom samo pomoću jezika deskripcije ponekad približava stil banalnosti i kiču. Izražavanje kroz mrežu aluzija i citata (od „Knjige propovednikove“ do Vaska Pope) potvrđuju autorovu erudiciju, a obrazovanog čitaoca diraju u srce. VESNA TRIJIĆ
Politika 16. 06. 2004. - Putopis Milke Lučić
Milka Lučić: "Moj skarabej"
Ko smo, zašto smo rođeni, koja je svrha našeg življenja i kuda sve to vodi? Jesu li ta pitanja postojala i u civilizaciji koja je knjigu mrtvih nazivala knjigom živih i smatrala ovozemaljski život samo pripremom za onaj večni, zagrobni? U knjizi Milke Lučić „Moj skarabej”, sa podnaslovom „Sentimentalni dnevnik s putovanja po Egiptu”, nalazimo odgovor na ovo pitanje.
Pokušavajući da uspostavi dublje veze između fascinantne egipatsko-faraonske težnje ka večnošću i vlastite ličnosti, odnosno ličnog mikrokosmosa, autorka je napisala lirske eseje, rekla je juče Ljubica Miletić u „Prosveti” predstavljajući ovu knjigu. Upoređujući Milku Lučić sa Isidorom Sekulić, ona je istakla psihološke paralele u ovoj knjizi koje čine da je ona više od putopisa.
- U potrazi za izgubljenim smislom koji je nestao kada je rušilački Rim stupio na istorijsku scenu, Milka Lučić pokušava da kao jedinka koja pripada tom obesmišljenom svetu pronađe makar i tanane veze sa drevnošću - dodala je Ljubica Miletić, predstavljajući autorku kao jednog od najboljih novinara „Politike” u oblasti kulture. Tanano pero Milke Lučić, ovaj put kao pisca, uspelo je, prema rečima Ljubice Miletić, da ostvari dodir sa tim izgubljenim svetom i, poricanjem naše tamne svakodnevice, vrati nas na drevne i mudre puteve kojima nam valja ići. Ovi subjektivni zapisi su komentar svega što je podložno promeni, ali što ne nestaje. „Moj skarabej” je zapis o večnosti i trajanju.
Milka Lučić, koja je do sada objavila tri knjige („Senke iz Knososa”, „Pustošna praznina sveta” i „Predlog za čitanje”), izjavila je da, oduvek smatrajući da su Egipćani najstarija evropska civilizacija, dugo nije mogla da počne da piše ovu knjigu. („Nešto je godinama stajalo u meni kao zavesa i mučila sam se da pronađem tu zajedničku nit između njih i nas.”) Tek kad je na stranicama nekih papirusa pronašla beleške vrednih pisara koji se vajkaju i jadaju nad prolaznošću života, razmišljajući o smrti kao o konačnom ishodištu, mogla je da se uveri da u starom Egiptu nije bilo sve monolitno.
Ključna stvar koja joj je širom otvorila vrata u pisanje ove knjige jeste papirus „Razgovor umornog od života s dušom”, što joj je otkrilo da neko u toj monolitnosti i beskrajnoj veri u zagrobni život ipak sumnja u takav poredak, ne politički, već u onaj mnogo značajniji za nas - metafizički.
- Dakle, nije sve monolitno. Postojali su i drugi, iako prigušeni glasovi, glasovi koji se ponavljaju u svim kulturama i koji se iz epohe u epohu bave metafizičkom i egzistencijalnom sudbinom čoveka. Bila sam u Egiptu da bih za sebe otkrila taj individualni glas koji je govorio i o mojim problemima i kome sam i sama mogla skromno dodati ponešto iz sopstvenog iskustva. Rezultat tog spajanja i prožimanja jeste ova knjiga - kazala je na kraju Milka Lučić. G. POPOVIĆ
Danas 16. 06. 2004. - Roman o pacovu - književni fenomen
Andrej Zanjevski: "Pacov"
Narodna knjiga u okviru poznate biblioteke "Antologija svetske književnosti", nedavno je objavila roman "Pacov" iz pera Andžeja Zanjevskog, poljskog pisca. Delo su sa poljskog prevele Jelena i Svetlana Ćirlić Jović. Ovaj neoekspresionistički roman izazvao je veliku pažnju poljske i evropske javnosti.
Posebno veliko interesovanje za ovo štivo pokazala je nemačka čitalačka publika. Andžej Zanjevski savremeni je poljski prozaista, pesnik i novinar, koji je dosad preveden na više od petnaest jezika. "Pacov" je postao književni fenomen novije beletristike. Jedna naoko bizarna, fantastična, ispovedna priča glodara postala je književni događaj, pre svega zbog neobičnosti teme i žanra, ali i zbog piščeve žestoke, naturalističke, groteskne imaginacije. "Zanimljivost ove knjge potiče koliko iz interesantnog pripovedanja, toliko i iz mnogosmislenosti koje nosi u sebi, ali i piščeve odluke da što se smisla i simbola tiče, ostane distancirani posmatrač", kaže u pogovoru ovoj knjizi Vasa Pavković, dodajući da pisac čitaocu prepušta mnogostruka "učitavanja" u rasponu od replika na istoriju ljudi do replika na čuvena književna dela (Eliot, Kafka, Kami, Grin, Agota Krištof...) Bilo kako bilo, sigurno je da će i naša čitalačka publika prigrliti ovo delo - život kojim živi čitava planeta odavno je po svojoj surovosti u beskrupuloznosti premašio i pacovski svet.
Danas 16. 06. 2004. - Srbija - istorija iza imena
Stevan K. Pavlović: "Srbija - istorija iza imena"
U okviru poznate biblioteke "Polis", izdavačka kuća Klio nedavno je objavila knjigu "Srbija - istorija iza imena", delo engleskog istoričara srpskog porekla Stevana K. Pavlovića, profesora Univerziteta u Sautemptonu i člana Kraljevskog istorijskog društva, kao i doktora nauka univerziteta u Kingstounu. Za prevod sa engleskog pobrinula se Ivane Gazikalović Pavlović. Stevana K. Pavlović autor je niza zapaženih kniga koje su pisane na najrazličitjie teme, ali uvek naučno utemeljeno, sveže i zanimljivo. Povodom objavljivanja knjige "Srbija - istorija iza imena", Pavlović je boravio u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo delo se, inače, prvobitno pojavilo na engleskom, a zatim je izašlo i na srpskom i rumunskom jeziku. Predstavaljajući novinarima Pavlovićevo delo "Srbija - istorija iza imena", profesorka Smilja Avramović Dušanić istakla je da u njemu Pavlović daje dragocen pogled istoričara koji je upoznat sa celinom balkanskog prostora, dodajući da je on specifičan tip istoričara koji pokušava da izbegne svođenje istorije na nacionalno i pokušava da je gleda iz raznih uglova. "Ova knjiga zanimljiva je za naše čitaoce i zato što Pavlović nacionalnu istoriju ne posmatra kao jedinstvenu i njen ishod, što je još važnije, ne prihvata kao neizbežan. Posebno će za ovdašnjeg čitaoca biti zanimljiva poglavlja o formiranju nacionalnog identiteta, s jedne strane stvorenog na jeziku, s druge na etničkom principu, s treće na ideji o slobodno izabranom narodnom predstavništvu, koja ima uzora u francuskim idejama o građanskoj naciji", zaključila je profesorka Avramović Dušanić.
Profesor Andrej Mitrović istakao je da je Stevan K. Pavlović predstavljao deo dijaspore koja se ovde nije smela pominjati i da je na ovom području pre svega dugo vremena bio prisutan knjigama, koje su se po beogrdaskim knjižarama mogle nabaviti i za koje je postojalo veliko interesovanje. Profesor Mitrović dodao je da, iako Pavlović nije živeo u ovim krajevima, nikada nije gubio dodir sa svojom zajednicom, kojom se bavio i u svom bogatom istorijskom istraživanju i de lu. Profesor Mitrović primetio je da je "Srbija - istorija iza imena" jedinstveno delo koje govori o Srbiji od samih početaka, pa sve do Miloševićevog pada, tako da po prvi put imamo priliku da proučimo kompletnu istoriju Srba, od najranijih početaka do današnjih dana. "Pred nama je delo koje u sebi ima i kritičke elemente autora veoma zainteresovanog za sudbinu ovog naroda i prostora, koji poziva na izlaženje iz prošlosti i njeno prevazilaženje putem istorijskih saznanja i proučavanja", zaključio je Andrej Mitrović. S. DOMAZET
Pobjeda 16. 06. 2004. - Duhovna trpeza
Miodrag Ćupić: "Smrt u avgustu”
Najnovija knjiga Miodraga Ćupića „Smrt u avgustu” sadrži 101 noveletak, što pomalo podsjeća na raspričanost velikog istočnjačkog djela „Hiljadu i jedna noć” čiji je Ćupić iskreni poklonik, što je pokazao i nekim napisima u toku svog dugog stvaralačkog vijeka. Broj priča je, mora se priznati, impozantan, što predstavlja rijetkost ne samo na našim književnim prostorima već i šire. Ali još značajnija od toga činjenica je da je svaka priča temat za sebe, zgusnut i pun eksplozivnog naboja. Sve one ponaosob, mogle bi da prerastu u romane, pripovjetke, novele, a ponekad i u dramski skaz.
Knjiga započinje pričom „Posustalo srce” koja govori o čovjeku iz dobrostojeće građanske porodice čiji su čuvari djetinjstva bili mati koja je pratila svaki njegov korak i zidni časovniik s klatnom, koji je neumoljivo i bezosjećajno, tiktakao i opominjao. To ga je natjeralo da se pobuni i otisne u svijet, odakle priželjkuje susret, i obračun, sa svojim starim dušmaninom - časovnikom. No, pri povratku, žaloste ga posustala srca ostarjelih majke i časovnika. Završna priča, osjećajni skaz „Smrt u avgustu”, po kojoj je naslovljena knjiga, „svjedoči” o momku koji je, u svakom pogledu, bio uzor generacije, što je garancija da će to biti i u budućnosti. Igrom sudbine, završava kao skitnica i klošar, našavši smrt na klupi u parku.
Između ove dvije priče, prikazane su ličnosti koje svakodnevno srijećemo na ulici, u kafani, parku, vozu, na neodređšenim mjestima, a primjećujemo ih tek kad s njima stupimo u kontakt. Njihove ispovijedi su sitni, ponekad i krupni, detalji iz njihovih života na osnovu kojih su, u jarkom bljesku, prepoznatljivi njihovi karakteri, životni putevi, sudbine, a mbijent. To su beznadežno zaljubljene djevojke ili zavodnici, osobe odane svojim životnim saputnicima, aveti prošlosti i sadašnjosti, mangupi, šaljivdzije, koktelmani, zlikovci, dostavljači, četvrokapići, amateri ili profesionalci, zaluđeli spisatelji, čojvekoljupci, šereti, hulje, gastarbajteri, ordenlije, kobilići i obilići, kokoti na vjetru, zloduci, osvet nici, pacifisti, duelisti, ljudi nacionalno ostrašćeni, lažni propovjednici, tobošnji buntovnici, i mnogi drugi. Dakle, ličnosti svih profila, fela i profesija, sa svojim podmuklim, zlokobnim ili plemenitim namjerama. Ljudi zla i dobra, svjetlosti i tame, ljepote i nakaznosti, trezvenjaci ili zanesene osobe. Ljudi od vjere, stabilni u prostoru i vremenu, i oni koje je sticaj životnih okolnosti obezbožio ili ih gurnuo u crni ponor, bez nade na izbavljenje i povratak. Ličnosti u kojima je umrla ljepota, ali i oni koji zrače iznutra, sjajem koji ne blješti, ali koji mami i zari nedefinisanom svjetlošću, kao aura. Sve to, i još mnogo više, na jednom mjestu - na duhovnoj trpezi.
Zbirka „Smrt u avgustu” potvrđuje majstorstvo stila, jezika i maštovitog dijaloga. Malo je onih koji su dosad uspjeli da na jednom mjestu saberu toliko različitih tema i zanimljivih životnih sudbina i priča kao što je to učinio Miodrag Ćupić. SLOBODAN MILIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 16. 06. 2004. - Naučna zaostavština Leposave Šelmić
Leposava Šelmić: "Srpsko zidno slikarstvo XVIII veka”
Kada je 1987. godine objavljeno prvo izdanje knjige Leposave Šelmić “Srpsko zidno slikarstvo 18. veka”, povodom istoimene izložbe u Galeriji Matice srpske, ova vrsta slikarskog izraza bila je u to vreme slabo proučena. Osim zidnih slika nekolicine spomenika, poput manastira Bođana i Krušedola, istraživačima srpskog slikarstva 18. veka, nisu bili dovoljno poznati ni njegov obim, ni putevi razvoja, kao ni njegovi vodeći nosioci. Otuda se pojavom knjige Leposave Šelmić, prvi put pojavila jedna sveobuhvatna sintetička studija posvećena zidnom slikarstvu novijeg doba, zasnovana na velikom iskustvu, dugogodišnjim terenskim istraživanjima, kao i sistematskom prikupljanju literature i pisanih izvora.
Delatnost tadašnjih majstora koji su izveli najznačajnije fresko celine, autorka u svojoj studiji argumentovano razvrstava u tri velike grupe - pre svih delatnost slikara Hristofora Žefarovića, kojom započinju reforme srpskog zidnog slikarstva u oblastima Karlovačke mitropolije, zatim radovima ukrajinskih slikara i njihovih sledbenika, u etapi koja počinje cirkularom patrijarha Arsenija IV Jovanovića, kojim je zabranjen rad neukim slikarima, a kulminira oslikavanjem glavne crkve manastira Krušedola, i konačno, razdobljem koje je obeleženo delatnošću majstora koji napuštaju stari likovni jezik i tradicionalnu strukturu oslikavanja svih zidova hrama, sve više se približavajući shvatanjima bečke Likovne akademije.
Prilagođavajući izlaganje konceptu sažete sinteze, Leposava Šelmić je svoj glavni zadatak videla u utvrđivanju naručilaca, majstora, kao i rešavanju problema vezanih za datovanje i osobenosti stila velikog broja zidnih slika. Otuda se ovaj pionirski poduhvat, koji obrađuje do tad neistraženu temu srpskog zidnog slikarstva 18. veka, može smatrati posebno značajnim, obzirom da je napisan u vreme metodološke prekretnice, kada se umetnost koja se do tada svodila samo na kategoriju stila, počela sagledavati sa stanovišta značenja, funkcije i operativnosti, a umetnička dela posmatrati korišćenjem saznanja drugih nauk a poput simbolografije, amblematike, sfragistike, heraldike, numizmatike.
Osim toga, razlozi za objavljivanjem novog izdanja studije “Srpsko zidno slikarstvo 18. veka”, ovoga puta dopunjene engleskim prevodom celokupnog teksta, nalaze se i u interesovanju mlađih stručnjaka sa šireg regiona Balkana, kao i prostora srednjoevropskih zemalja, koji su, preko održavanja međunarodnih naučnih skupova ili, jednostavno, putem neposredne naučne saradnje, izrazili živo interesovanje za istraživanja o srpskom zidnom slikarstvu 18. veka, koje je sa sobom nosilo burne promene i obrte, posebno kada su u pitanju stilska i kompoziciona preplitanja sa zapadnom i srednjoevropskom umetnošću istog perioda.
Objavljivanjem ove monografske studije, govori i o ažurnosti muzejske intitucije kakva je Galerija Matice srpske, koja je za samo godinu dana objavila dve ovako značajne knjige, kao što su “Odabrane studije srpskog slikarstva 18. i 19. veka” i “Srpsko zidno slikarstvo 18. veka”, koje uz monografiju o Galeriji (“to je najbolja knjiga o muzejskim ustanovama u našoj zemlji” - Dinko Davidov), ulaze u sam vrh istoriografije srpske umetnosti, ali i svedoče o vrednosti njenih autora, među kojima je, svakako, veliku ulogu imala mr Leposava Šelmić. Zahvaljujući njenom radu, i radu njenih kolega, Galerija je stekla ugled naučne ustanove najvišeg reda i status nacionalne institucije posebnog renomea. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 16. 06. 2004. - Proza akvarela
Dušan Gojkov: "Album fotografija"
Raspad SFR Jugoslavije “proizveo” je u srpskoj literaturi čitav talas dela koja se bave ovim periodom, bilo da pišu o ratu, o izbeglištvu ili o tzv. miru države koja zvanično nije ratovala. Ton ovakvih knjiga mračan je i sumoran, počesto vrvi od brutalnosti, vulgarnog ili romantično-rodoljubno herojskog; intenzivni emotivni naboj koji prati vremenski bliske događaje izliva se na papir u sirovom, nepatvorenom obliku. Retke su proze koje se odmiču, iskoračuju od trenutnog i iz drugačijih vizura prate te kobne “godine raspleta”, a među ovakvim knjigama izuzetno mesto svakako pripada romanu “Album fotografija” Dušana Gojkova (1965) jer je reč o delu vanredne poetske snage koja svoje korene crpi iz “sumatraističke” proze i poezije srpskih literata koji su preživeli Prvi svetski rat.
Glavni junak, tridesetogodišnji novinar Lazar, odlazi iz države 1991. u jeku priprema za rat, i preko Grčke, Nemačke, Švajcarske i Engleske stiže do Amerike da bi se ponovo vratio u Beograd, sada već terry incognitu, da proživi bedu 1992. i 1993. godine. Ovo je prostorno-vremenski okvir i pozornica za život i priključenija superiornog intelektualca, londonskog školaraca, neumornog putnika i poliglote koji govori - misli - piše mešajući jezike, besprekornog znalca literature i istorije, muzike i slikarstva. Lazar je čistokrvni i potpuni hedonista, sposoban da uživa u poeziji i vinu, prozi i hrani, u prirodi i duvanu, arhitekturi i ženama. Oreol ukletog pesnika upotpunjuje srdobolja i melanholijski odmak od stvarnosti. Ovakav, svetski mada u osnovi evropski junak (koji nema mnogo lepih reči za “novi svet”), otići će iz Jugoslavije, koja je bila njegova rodna zemlja ali i mesto na koje se sa putovanja vraćao i na kome se osećao dobro i prolazi kroz zapadni svet, udaljujući se od bezumlja. Ali, kako shvata, ne bez protivljenja, zov Balkana neodoljivo je fatalan. Rasulo koje zatiče utvrđuje duboki rascep u Lazaru, pogoršava njegovu bolest ali donosi i čudni, bolni mir, ili, tačnije, pomirenost sa zadatom sudbinom. Ništa, čak ni ljubavne vez e, one van zemlje, od kojih se otrgao, i ona u Beogradu, ne mogu izbrisati ili izmeniti usud. Odjava radio drame o Krleži i Crnjanskom (potpuno neprimerene, po mišljenju urednika), koju snima, ispostavlja se i kao konačna odjava intelektualca iz kala svakodnevnog trajanja.
Kako to i naslov sugeriše, “Album fotografija” upravo je niz bljesaka, kratkih segmenata proze, poezije, recepata, pisama, dijaloga, citata. Nekoliko rečenica ili samo reči potrebno je da dočara konture mesta ili emocija a zatim je prazninama koje dele pasuse prepušteno da dopunjuju sliku i, istovremeno, blede i pretapaju se u sledeći prozor. Na takav način nastaju i akvareli: na mokru površinu papira nanosi se kapljica boja koja se razliva, grana, meandrira, bledi i utapa, bezbolno, u neku susednu boju. Rezultat je prozračna slika blagih valera. Upravo takav je i opšti ton romana: na vlažnu podlogu sete padaju boje-događaji; ma koliko bili intenzivni (u pozitivnom ili negativnom registru) oni samo pojačavaju osnovu, koja probija kroz njih vođena svojim zamahom patiniranim istorijama, opštom i porodičnom, i umetnošću. No, seta ne prelazi u patetiku, daleke su joj sve manipulacije osećanjima, onim intimno-pojedinačnim ili širegrupnim. Nema vatrenih komentara kojima se događaji opravdavaju ili osuđuju; najviše što se, kao stav, može pročitati je razočaranost pred provalama primitivnosti koje brišu bilo kakvu duhovnu otmenost. A baš takva prefinjenost i profinjenost, koje začinjavaju život i izdižu ga iznad trivijalnosti, odlikuju Lazara dok je seta, koja mora da bude sadrug svakog misaonog bića svesnog svoje telesne kratkotrajnosti i mentalnih ograničenja, dodatno osnažena upravo prostorima i vremenom u kome novinar živi.
U konačnom sagledavanju, “Album fotografija” ostaje u svesti čitaoca kao vanredna, poetski intonirana proza o osetljivoj jedinki u dobu koje ne prihvata plemenitost. ILIJA BAKIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 17. 06. 2004. - Zečja vremena
Milovan Danojlić: "Zečji tragovi"
Naš poznati pisac, koji danas živi u Francuskoj, u izdanju kuće „Filip Višnjić” iz Beograda objavio knjigu „Zečji tragovi” koja nije ni roman, ni ogled, ni basna, ni leksikografsko delo, već sve to pomalo. On sam je određuje kao građu za (ljubavnu) ispovest
Da i forma doktorske disertacije može biti paradigma za beletrističku nadgradnju Milovan Danojlić ( Ivanovci kod LJiga,1937) nam u svojoj novoj knjizi “«Zečji tragovi”» pokazuju više nego nadmoćno. Poznat kao ljubitelj i vanserijski izvođač hibridnih formi, Danojlić metodologiju pisanja rada za najviše fakultetsko znanje uzima kao zgodnu i literarno neistrošen žanr u kome će sve reći na temu zeca.
Oko ova tri slova on će prikupiti impozantnu građu, uistinu dostojnu prave disertacije, ali će se plan empirije mešati sa metaforičkim i asocijativnim poljima i složenim nivoima značenja. Tu opsesivnu temu koja se nametnula jer nudi obilje materijala/paralela svih vrsta, autor uzima i kao pravu sliku i priliku čoveka modernih vremena. NJegov rečnik i enciklopedijska kutija zeštva svoje bogate tragove nalazi kroz celu istoriju ljudskog roda, a naročito u oblasti duhovne nadgradnje, gde zec ima povlašćen tretman i impozantan broj bio-bibliografskih i drugih jedinica.
Taj naučno-istraživački rad podrazumevao je ispise iz knjiga, novina, časopisa, foto-dokumentaciju, lucidnu šetnju kroz najpoznatije svetske galerije i muzeje, pogled u filmsku industriju, pozorište, dečju književnost, legende i verovanja, i šta sve ne. Drugi deo je piščeva neiscrpna imaginacija i kopanje po ejdetskim i drugim doživljajima u kojima je zec zauzimao čelno mesto. Danojlić sve to obavlja uistinu sa pravom naučnom akribijom i ekspertskom aparaturom, ali je sve vreme poigrava i kroz ironični smeh podastire mnogo dublje slojeve i pokazuju opsesivne domete i grandioznost svoje originalne strategije.
Izrazita kritičnost prema etičkim ogrešenjima svih vrsta, zečje godine, kolektivna i lična sudbina, belosvetsko jednoumlje, literarni su stubovi nosači ovih šalo/ozbiljnih zapisa u kome se niko ne štedi, ništa ne zataškava ili prećutkuje. Svoju oporu reč Danojlić će, kontraški ali tačno, reći i o despotiji, ali i o demokratiji, neprozirnoj laži sveta, starim i novim, našim i stranim, lokalnom i globalnom, niskom i visokom, ljudskom i zverskom.
Zec je heroj i žrtva, junak našeg vremena, večna tema, ali i psihološki problem i istorijsko nasleđe. Namerno okrenut sitnom i tzv. malim temama ovom svojom novom knjigom Danojlić je ispričao najveću i najaktuelniju priču koja nas se itekako tiče, i ovde i tamo, i danas i sutra. Prekosutra je već kasno. M. ŽIVANOVIĆ
Glas javnosti 17. 06. 2004. - U izdanju beogradske "Prosvete"
Borisav Stanković: "Najlepše pripovetke Borisava Stankovića"
NIŠ - Književnik Saša Hadži Tančić priređivač je knjige "Najlepše pripovetke Borisava Stankovića" koja je upravo izašla iz štampe u ediciji "Naj" beogradske "Prosvete".
- Cilj mi je bio da u ovoj knjizi, kroz izbor najboljih pripovetki Borisava Stankovića, pokažem da on nije samo srpski klasik i rodonačelnik srpskog psihološkog romana, već i veliki pripovedač koji je i danas aktuelan i kojeg ne može "pregaziti vreme" - kaže Hadži Tančić.
Knjiga će danas biti promovisana u Nišu u podne u Niškom kulturnom centru i od 20 sati u Leskovačkom kulturnom centru. Pored priređivača, na ovim promocijama govoriće urednik izdanja Ljubica Miletić i direktor "Prosvete" Dragan Vujadinović.
Vreme 17. 06. 2004. - Susret na dan Leopolda Bluma
Džems Džojs: "Uliks"
Šesnaestog juna širom sveta obeležava se stogodišnjica dana u kojem se odvija radnja slavnog romana Džejmsa Džojsa Uliks. U njemu je opisan jedan običan dablinski dan u životu Leopolda Bluma, ali u životu pisca ovaj datum imao je sasvim posebno značenje. Toga dana Džojs je sreo Noru Barnakl. O 16. junu 1904. u životu Džejmsa Džojsa za "Vreme" piše prevodilac Uliksa na srpski
Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesneastog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.
NORA: Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku. Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. "Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje", tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako neš to. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.
NORA I DŽIM: Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.
No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, "ako ga nije zaboravila". Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barn akl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. "Ti si me učinila čovekom", priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.
Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: "Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka." Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.
DŽEJMS DŽOJS: Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja ra zličitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: "... da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život." Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks. Zoran Paunović
Praznik u Dablinu
Prigodnim manifestacijama širom sveta obeležava se stogodišnjica od dešavanja radnje romana Uliks – 16. jun 1904, ali je epicentar ove proslave, naravno, Dablin. Glavni grad Irske je pod nazivom "ReJoyce 2004" započeo petomesečnu proslavu još 1. aprila, na dan rođenja Džejmsa Džojsa (1882–1941) i datum kada je Uliks, po mnogima najznačajniji roman XX veka, prvi put objavljen u Parizu, 1922. godine. Centralna manifestacija biće održana 16. juna, na praznik Blumov dan (Bloomsday), nazvan po junaku tog kultnog dela Leopoldu Blumu, koji se slavi od 1954. godine. U okviru proslave u ovom gradu se organizuju javna čitanja Uliksa, ulične predstave, književne, muzičke, filmske i druge manifestacije duž reke Lifi, šetnje maršrutom Leopolda Bluma opisanom u romanu uz obavezne posete kafanama u koje je on zalazio. Tokom prošlog vikenda u istorijskoj Ulici O’Konel u Dablinu organizovan je i doručak za više hiljada ljudi, s menijem istovetnim onom koji je imao junak Uliksa u četvrtak 16. juna 1904. u osam sati izjutra. Festival posvećen Džojsu i jednoj od najznačajnijih knjiga istorije svetske književnosti trajaće do 31. avgusta.
NIN 18. 06. 2004. - Najuzbudljivija književnost u istočnoj Evropi
Dragan Velikić: "Dosije Domaševski"
“Najbolje je odmah se prepustiti tom neobično gustom tekstualnom tkivu Dragana Velikića. Jer ono je neverovatno. Još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andžej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol i upravo Dragan Velikić iz Beograda”, kaže Gabrijela Jaskul, jedan od najvažnijih nemačkih književnih kritičara, u prikazu romana “Dosije Domaševski” Dragana Velikića. Prikaz je objavljen u emisiji Radio NDR.
Opisujući Velikićev romansijerski postupak, Gabrijela Jaskul posebno ističe: “Pripovedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se pripovedač nikada ne približi cilju, jer lektira omogućuje sporost u proticanju vremena, meditativnu koncentrisanost, kakvu, pak, pružaju samo najbolji tekstovi Mila Dora ili nedavno opet Bota Štrausa... Dragan Velikić je prevejan autor. Pri takvoj intelektualnoj verziranosti se može zapasti i u opasnost da se previdi ono detinjasti izmaštano u ovom romanu koje baš daje draž nizu mnogobrojnih poetičnih epizoda. U knjizi tako oštroj i tako jasnoj, kao hladno staklo.”
Roman “Dosije Domaševski” objavljen je na nemačkom jeziku u februaru ove godine u izdanju kuće “Mare” iz Hamburga i u prevodu Berbel Šulte. “Stubovi kulture”, čiji je Dragan Velikić ekskluzivni autor, objavili su dva izdanja romana “Dosije Domaševski”.

NIN 18. 06. 2004. - Lekovita obala
Raul Mil: "Moja Rivijera"
Kada je poznati francuski slikar Pol Sinjak 1892. godine stigao u Sen Trope, prepoznao je odmah opise iz jedne novele Gi de Mopasana, pisca koga je od svojih savremenika najviše voleo: “Sen Trope je ljupko i jednostavno primorsko mestašce, skromno, okruženo vodom poput školjke, okupano morskim zrakom (...) Preplavljeno je mirisom usoljene ribe i smole kojom ribari premazuju barke. Na kaldrmi blistaju, poput perli, sitne krljušti; duž lučkih zidića. Obogaljeni stari mornari sede na kamenim klupama, grejući se na suncu.” Bilo je sve tako verno opisano da mu se činilo da pisac ni u čemu nije preterivao. Veliki slikar tada nije ni slutio da će i sam svojim boravkom učiniti da Sen Trope postane rajsko odmaralište i mondensko mesto prvoga reda. Svoje zadovoljstvo izrazio je u pismu koje je tih dana poslao majci: “Upravo sam otkrio šta je sreća.” O tom vremenu i ljudima koji su gradili duhovni i materijalni svet francuske obale od Sen Tropea do Nice i Monte Karla, piše Raul Mil u knjizi Moja rivijera (izdavač ZEPTER BOOK).
Na beogradsku promociju knjige došao je i autor Raul Mil. Saradnik NIN-a je s njim proveo dva dana. Šetajući obalama Dunava i Save, a više sedeći na terasama brodova restorana i slušajući priče o ljudima koji su privukli pažnju hroničara, raspitivao se o njihovim sudbinama, atmosferi koja je vladala na Rivijeri. Raul Mil godinama, u listu Nice - Matin, piše hronike, kasnije objedinjene u knjizi Moja rivijera. Piše o ličnostima, slavnim posetiocima obale: Isidori Dankan, Ničeu, Apolineru, Renoaru, Gogolju, Čehovu, Djagiljevu, Sent Egziperiju, engleskim kraljicama, ruskim i austrijskim caricama…
Na pitanje: šta je ove ljude privlačilo na obalu, odgovara: “Sunce i more, dolazili su da se leče od tuberkuloze. Ovde su boravili tokom zime, a u aprilu odlazili. Tako je bilo sve do 1920. godine, dok ovamo nisu počeli da dolaze Amerikanci, oni su promenili sezonu, dolazili su leti da se kupaju i sunčaju. Kada su u drugoj polovini devetnaestog veka ti znameniti ljudi počeli da dolaze na obalu, reč turist nije postojala, ili se vrlo retko izgovarala, te zimske stanovnike meštani su zvali ivernali( iver je na francuskom zima). Lokalni stanovnici su bili uglavnom ribari i seljaci, trgovci maslinovim uljem, a bilo je brodova koji su trgovali sa Afrikom. Kada su ivernali došli u hotele ili vile, imali su potrebu za radnom snagom. No, pošto je lokalnim stanovnicima, pak, manjkao novac, oni su se zapošljavali kod tih zimskih stanovnika. Postajali su vrtlari, kočijaši, kuvari, peračice, spremačice, nabavljači, trgovci i desetine čuvara i drugih zanimanja. Ekonomija se u tom momentu potpuno izmenila” - kaže Mil. “Ljudi su bili srećni, neki su preko noći zaradili ogromne pare: kupovali su terene, a potom su ih prodavali po enormnim cenama. Kupovali su hektar za 3,5 franka, za šaku smokava, a prodavali za milione. Svi seljaci su sanjali da kupe zemlju. Imetak seljaka bio je tada tri pileta i dva zeca a onda su preko noći postajali bogati. Tako je uspostavljana prirodna ravnoteža između došljaka i lokalnog stanovništva.
To traje sve do 1914, do početka Prvog svetskog rata, a onda su svi ti ljudi nestali. Nastaje kriza; svi veliki hoteli se zatvaraju i pretvaraju u neku vrstu bolnica za oporavak rekonvalescenata rata. Između 1920. i 1925. godine situacija se menja dolaskom Amerikanaca koji su ponovo pokrenuli život na obali. Promenili su sezonu - zimu za leto. Za njih je bilo normalno da se leti kupaju i od tog momenta sve kreće. Jednom su me pozvali u televizijsku emisiju u Parizu da govorim o Rivijeri toga vremena. Novinarka je htela da kaže kako su aristokrati eksploatisali seljake, kako su se kolonijalno ponašali. Nadobudni pariski intelektualci! Naprotiv, odgovorio sam da su tada seljaci živeli dobro i naglasio postojanje prirodne ravnoteže koja je tada uspostavljena.”
Dok me gost vodi kroz vreme i atmosferu obale, prisećam se zanimljivih detalja iz njegove knjige. Horizontalna istorija sa poetski romansiranim biografijama ljudi obiluje uvek tačnim podacima. Prvi kazino u Kneževini Mo nako proradio je 1856. godine. Od tada pa nadalje na obalu dolaze lutalice, avanturisti, poslovni ljudi, ludaci, krunisane glave, anarhisti i slikari. Većina u potrazi za brzom zaradom, srećom i lagodnim životom.
Šta je Rivijera? - pitam. Ljudi obično na to pitanje odgovaraju da je to predeo, na Azurnoj obali. Nije. U knjizi sam napisao da je za mene pozorište senki i fantoma, lažnih zamkova, ogromnih parkova, palata sa zlatnim kupolama i, naročito, pozorište heroja tragikomične opere. Rivijera kao simbol sjaja, veselja bezbrižnosti, za mene je nežna i tužna muzika koju su u Garupi, ponekad uveče, u moru alkohola, slušali Skot i Zelda Ficdžerald.” Malo je zastao, pogledao niz Dunav i nastavio: “Iza tih ljudi su ostali miris, muzika reči. Pošao sam u potragu za njima ukrštajući svoje puteve sa njihovima. Od zaliva Sen Trope do Zaliva anđela nižu se orijentiri u kojima se gnezde uspomene. Uspomene kao što su glasovi, pogledi, prisustva toliko jaka, toliko uverljiva, da mi se čini kako ih vidim žive, tu, pred sobom. Dovoljno mi je bilo da zakažem sastanak piscima, slikarima, glumcima, utopistima, političarima. Došli bi na vreme, u jutarnjoj svetlosti ili među večernjim senkama. Verni kraju u kome se morska so meša sa šećerom vinove loze, možda baš to slatko-slano i zovemo ukusom sreće.”
Objavljujući priče o slavnim ljudima koji su boravili na Rivijeri, autor kaže da je vremenom od čitalaca dobijao dodatne informacije. Sretali su ga na ulicama Nice. Oni koji su se još sećali tih ljudi, pričali su neke, često nepoznate detalje iz života poznatih slikara, glumaca, pisaca, graditelja i tako dopunjavali njihove biografije. Tako je saznao da su avioni francuskog Ratnog vazduhoplovstva svake godine na dan nestanka Sent Egziperija, nadletali kuću u kojoj je živela njegova majka odajući na taj način poštu velikom piscu i pilotu.
Zaslužuje da bude pomenut i jedan detalj iz života velikog slikara impresioniste Ogista Renoara. Kada mu je jedan trgovac slikama rekao da je genijalan, Renoar mu je odbrus io: “Ja genijalan? Šalite se! Ne drogiram se, nemam sifilis i nisam peder! Kako onda mogu biti genijalan?” Koliko je već u to vreme, na samom kraju devetnaestog veka, Rivijera bila poznata u svetu, svedoči i priča o jednom lepo obučenom Japancu koji je prepešačio put od italijanske granice “noseći u džepu precizno iscrtanu mapu seoskih staza koje vode do vile Le Kolet (kuća Renoara); na planu su krstićima obeleženi: atelje, Renoarova soba, krušna peć, čak i štala za magarca”! To je bio znak da su i slikar i obala postali legendarni.
Knjiga obiluje fantastičnim detaljima iz života 45 ličnosti čije su sudbine opisane. To je bilo vreme kada je Francuska bila centar svetskih zbivanja u umetnosti. Početkom veka u tu zemlju stižu slikari i pisci iz svih krajeva Evrope: dolaze iz Skandinavije, Nemačke, iz Rusije stiže Šagal sa grupom umetnika, iz Španije Pikaso, i tako redom. U tom mešanju ideja, mentaliteta i talenata nastaje vrhunska umetnost, koja će dati ton u stvaralaštvu dvadesetog veka. Podsećam na to našeg gosta, a on dodaje:
“Bila je to Evropa duha, Evropa umetnika, nije bilo granica. Ovakve granice su, mislim, uspostavljene tek posle Prvog svetskog rata. Do tada su se granice prelazile lako. Vozom ste bez problema stizali iz Sen Peterburga do Nice. Rođaci su tada upravljali Evropom, vladarske porodice su međusobno bile povezane rođačkim vezama. Umetnici su prirodno komunicirali među sobom. Umetnici su bez problema dolazili i osećali se kao kod kuće. Čehov je čak govorio da ima previše Rusa u Nici. Nova Evropa nikad neće biti takva, jer ova Evropa je Evropa tržišta.”
Na kraju mi ostaje da završim rečenicom iz uvoda knjige koja na najbolji način ilustruje svet o kome piše Raul Mil: “Rivijera je izgleda rođena da bi slavila poslednji ples sveta koji samo što nije nestao.”
Francuska rivijera, koja za samo 50-ak godina, postaje najprestižnija obala na svetu. To idilično mesto, raj na Zemlji od Monte Karla i Nice do Sen Tropea, izgradili su, uglavnom, Englezi i Rusi. ŽIVADIN K. MITRVIĆ
Politika 19. 06. 04. - More u nama
Sen-Džon Pers: “Pohvale. Morekazi”
Generacije koje pamte „Morekaze” Sen-Džona Persa (1887-1975) objavljene u nas 1963, dve godine nakon što je pesnik ovenčan Nobelovom nagradom, potom i 1969, ne zaboravljaju da je upravo prevod pesnika Borislava Radovića učinio da na samom izvorištu te autentične jezičke pene, u duhu samosvojnog modernizma pesnika, putnika i diplomate Aleksisa Ležea, spoznamo tananost i neumoljivost granica iskazivog, ali i dodir „božanskog prekoračenja”, samu srž i sinergiju ovog dela. Dela koje modeluju, po rečima jednog od njegovih tumača, „izoštreni i iznijansirani opažaji” koji doprinose verbalnoj i slikovnoj tačnosti, ali u isti mah i odižu veo sa „neiscrpnih zaliha čudesnog u stvarnom”.
Radovićev poduhvat je od onih u koji se upuštaju ne samo zadivljeni već i smeli, znanjem višestrukih jezičkih i spoznajnih zanata pa i vlastitom mudrošću opremljeni pregaoci (engleski prevod, podsetimo, svetu je darovao je T. S. Eliot). Nakon četiri decenije, iznova možemo da udahnemo, u „celini prerađenom tekstu prevoda”, čulne mirise i eruditske zahvate novog Radovićevog poduhvata.
Zvukovna nevinost jezika
„Morekazima” se priključuju rane Persove „Pohvale”, sa istovetnom temom mora, u posve različitoj pesničkoj tehnici, u kojoj Radović prepoznaje temeljan Persov postupak: „verodostojan, celovit, dosledan i složen”, „koji ne zazire od krajnosti”. Ali i ono što persijanska kritika ovako sažima: „ Od `Pohvala` do `Morekaza`, nikakvog prekida."
Možda upravo iz dodira ova dva dela, a i njihovih različitosti, proishodi krunska tačka Persove poetike, koja ga odslikava ne samo kao pesnika detinjstva, čuvara uspomena, već i kao tvorca slikovne, ritmičke i zvukovne nevinosti jezika, ravne detinjoj, koja je u stanju da preimenuje svet, izrastajući u fenomen koji pesnik naziva „sveukupnošću čoveka”, „i to čoveka svih vremena, fizičkog i moralnog”, koji nije lišen ni Persovog ličnog rodoslovnog predznaka: uzbudljivosti pesme Čoveka s Mora. More je upravo stoga tako prirodno, elementarno, ali i simbolički odabrano kao „ogleda lo ponuđeno toj sudbini”.
A Radovićeve intervencije u tumačenju i prevođenju „ Morekaza”, suptilno unapređene, ispunjene jezičkim sokovima, poput odležalih plodova u kojima je sam beskraj tragalaštva nagradio svog argata i sladokusca, ukazuju i na onu meru što proističe iz preimućstvenog pogleda sa strane - odmeravanje znalca koji uvažava mezuru vremena, upoređuje varijante kao retke sorte vina, i odbacuje usahle nijanse imenovanja. Kada termin „priča” zamenjuje „kazivanjem”, a „govorenje” „prozodijom”, on sa precizno registruje obesnaženost prvih termina u vremenom nastaloj kolokvijalnoj sveprimenjivosti u našem jeziku. Potonjim izborima pak potcrtana je pesnikova pohvala trajanju, napor da se nešto ovaploti i ovekoveči rečnikom slave, one persovske „pobožnosti bez boga”. Da se orkestracijom jezika, kao plaštom „božanske raznolikosti” dočara More, kako sam pesnik veli, „kao prikaz te skitačke potrage modernog duha, vazda magnetizovanog samom čari svoje nepokornosti” - „razvoj drame ljudskog nezadovoljstva, ali u isti mah i ljudskog postojanja na njegovom najvišem stupnju - pojedinačnom ili društvenom, duhovnom koliko i umnom”, „proslava života samog, u delotvornom tajanstvu njegove snage i u golemom neotkrivenom poretku nekog večitog opticaja.”
Filološkog čitanje
I sam pesnik opipljivih i vidljivih kopnenih signala, kušač i slavitelj onoga što u svim morima počiva na istom uzdahu - elementi, alimenti - Radović svoj prevod gradi i kao rukovodilac vlastite škole pesničkih tumačenja, pune stvaralačkog i eruditskog naboja. Navodima iz ključnih studija o Persu, ali i prečicama svojih saznanja - od Vergilijeve simbioze mitova koji nikad ne miriju u mitskom, i istorije koja ume da zastane u nekoj od sadašnjosti, do Odnove opaske da Pers opeva „čitav Čovekov svemir, kao umetnik jedne Opšte istorije” - u predgovoru i u prevedenim stihovima, uz mnoštvo u čitaocu pobuđenih referenci i asocijacija, on se iskazuje kao zastupnik jedne razgranate varijante filološkog čitanja. Gde jezik, posebno pesnički, i svaki pojam u njemu, ima svoj rodoslov, svoje pretke i potomke, pobočne linije pamćenja, znanja i predskazivanja - toliko prisutne upravo u Persa - kao uvek neko novo i tek otvoreno poglavlje, zvuk i značenje na lestvicama večitog opticaja.
U „Morekazima”, kažu, cveta stara krv „Novog sveta”. Njihov autor je uostalom Kelt, dete Atlantika. Zavičaj mu je Atlantik, ostrvce u arhipelagu Francuskih Antila, a i umro je nadomak okeana, na svom imanju kraj Tulona. Nakon „Celokupnih dela” („Biblioteka Plejade”, Pariz, 1972), kojima je, ličnim redakturama, dao pečat definitivnosti, književna nauka kao da, tek sada oslobođena, iznova otkriva njegovo delo. Doktorske teze u Francuskoj se množe (među njima je i rad jednog našeg doktoranta), roje se sajtovi posvećeni mističnom autoru pod zlatnom maskom. Putne agencije pozivaju da se, između „zelenog” i „plavog turizma”, Persovog kultnog kopna i mora, u glavnoj luci Gvadalupe Point-a-Pitr, široko otvorenoj ka Okrenu, poseti Persov muzej. U ulici sa imenom pesnika, „uredno popločanoj”, gde okolne tržnice mirišu na voće, cveće i egzotične začine.
A sve to je, zapravo, ono primarno, „materično more naših snova”. Persovo More, u nama, kome nas vode struje i plime, bonace i bure Radovićevih strasnih i umnih prevodilačkih ogleda. TANJA KRAGUJEVIĆ
Politika 19. 06. 2004. - Nove knjige
Srbija - Istorija iza imena / Govor pećinskih senki
Srbija - Istorija iza imena
Autor: Stevan K. Pavlović. Izdavač: „Clio”, Beograd, 2004.
Izdavačka kuća „Clio” objavila je knjigu britanskog istoričara, doktora nauka univerziteta u Kingstonu Stevana K. Pavlovića „Srbija - Istorija iza imena”, koja je štampana na srpskom jeziku neposredno po njenom objavljivanju u Londonu.
Pavlović je profesor balkanske istorije na Univerzitetu u Sautemptonu, pisac dela o Srbiji i Balkanu koja su objavljena u Engleskoj, a „Srbija - Istorija iza imena” jeste pokušaj sagledavanja istorije Srbije kao zemlje „koja je postojala stolećima u različitim granicama, opstajala na udaru istorijskih sila i bila pod uticajem raznorodnih ideja".
Stevan K. Pavlović kreće od srednjovekovnih vladara, preko kneževina i kraljevina novijeg doba, potom prati vladavine Osmanske i Habzburške monarhije, dva svetska rata, zatim bratstvo i jedinstvo u komunističkoj Jugoslaviji, da bi došao do raspada komunizma i propasti države.
Autor temi prilazi racionalno, „protivno tendenciji Srba da slave svoju prošlost, a ne da je sagledavaju istorijski".
Govor pećinskih senki
Autor: Bojan Jovanović. Izdavač: „Stylos”, Novi Sad, 2004.
Novosadski „Stylos” objavio je u biblioteci „Parnas” novu knjigu Bojana Jovanovića, poznatog etnologa i antropologa. Knjiga nosi podnaslov „Anahronike II” i nastavak je Jovanovićevih osobenih istraživanja i sagledavanja fenomena sadašnjosti kroz fenomene prošlosti. Naime, Jovanović se bavi određenim vrstama poremećaja u vremenu, odrednica iz kojih uočava da se dešava nešto što nije primereno duhu vremena u kojem živimo. Tragajući za uzrocima tih poremećaja, autor stiže u prošlost, do arhetipova, i kreće u njihovo izučavanje. Nasleđe mitske prošlosti, tako sagledano, sada se u Jovanovićevom viđenju javlja, kao u iskrivljenom ogledalu, u sadašnjosti, ukazujući onome ko želi da to vidi na obmane naših čula.
Bojan Jovanović je precizni analitičar duha vremena i tragalac za identitetom jednog kolektiva koji ga u burnim vremenima gubi , ponekad svesno i ne želeći da mu se vrati. U knjizi „Govor pećinskih senki” Bojan Jovanović je istovremeno i etnolog, i antropolog, i književnik, i estetičar, te su ovi eseji ona vrsta istraživanja tako neophodna svakom od nas koji želi da svoju sadašnjost posmatra u pravom ogledalu.

Dnevnik - Novine i časopisi 19. 06. 2004. - Izlog knjiga
Zemlja i sanjarije volje / O mitu i religiji / Dositejev greh
Za probrane znalce «materije» književnost nije ništa drugo nego kićenje, pokazivanje, bujnost. Književni život se neprestano razvija, a okosnica je tajna i svet metafore. Od piščevih fiksacija ide se do čitalačkih defiksacija. Treba samo otkočiti slike zakočene u rečima. Ali to nije samo intelektualni napor i posao prvog reda, već i održavanje potrebe za maštanjem.
A povodi za sanjarenja i istraživanja nude nam se na svakom koraku. Dakako, u tradicionalnom obliku knjige. Na kiosku, ili bez njega…
GASTON BAŠLAR, ZEMLJA I SANJARIJE VOLJE, IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA, NOVI SAD, 2004. PREVELA S FRANCUSKOG MIRA VUKOVIĆ, STR.260
Znameniti francuski matematičar, epistemolog, Gaston Bašlar (1884 – 1962) teorijom poetike mašte počeo se baviti tek pod starost, potvrđujući stari zakon da je u carstvu apsolutne mašte čovek vrlo kasno mlad. Napravio je takav luk između stroge naučne misli i poetskog sanjarenja kakav još niko nije uspeo da dosegne, možda jedino da mu se približi. Nije bio samo fascinantan profesor već i večni tragač za srećom, onom koja uživa u slikama poetske mašte. To je za njega najviša budnost duše i dostignuće dvostuke čovekove prirode: svesti belog dana i tame, noćne strane duše. Pevati za Bašlara je isto što i misliti, ali kako. NJegova fizika i hemija sanjarenja nepogrešivo nalazi primere oslobodilačkih samoća i pravi (rajsku) biblioteku od samih pesničkih knjiga. «Poezija održava veze sa kosmosom a ne sa ljudima, i «velike uspomene» koja ona gaji valja «desocijalizovati» da se ne bi mešale sa intelektom – reći će Bašlar.
U novom susretu sa Bašlarom naš čitalac prvi put dobija njegove nasvakidašnje nalaze o zemlji, poslednjeg od četiri materijalna elementa u kojima je antička filozofija i nauka videla osnovu svih stvari. U prethodnim knjigama, od kojih su neke prevedene, razmotrio je vatru, vodu i vazduh. Filozofiju zemlje Bašlar je podelio u dve knjige: "Zemlja i sanjarije volje"», koja je pred nama, a u pripremi je "»Zemlja i sanjarija mirovanja"». Tako ogledi o imagi naciji materije i eseji o slikama intimnosti, upotpunjuju naš doživljaj sveta velikim i malim slikama, shvaćenim bašlarovski, dakako. Razvijanjem celine, a ne cepkanjem komada.
KSENIJA MARICKI GAĐANSKI, O MITU I RELIGIJI, IDEA, BEOGRAD, 2003. STR.184
I dr Ksenija Maricki Gađanski (Martinci, Srem, 1939), profesor univerziteta, stručnjak za klasične jezike, helensku filosofiju, istoriju i kulturu, kao i za modernu grčku književnost i lingvistiku, vraća nas u detinjstvo sveta, u njegove pra slike, mitske i religijske, u prvom redu. Jednostavno naslovljena, a složeno strukturirana, njena nova knjiga nosi sve odlike njenih visokih naučnih dometa i rada imaginacije, ispoljenim i u ranijim knjigama ogleda, pre svega, “«Razgovor s vremenom”» (1995) i “«Istorija kao saputnik”» (1998).
Podeljeni u tri poglavlja, pisani u poslednjih nekoliko decenija za zbornike,časopise, ali i “«Politiku”» i “«Dnevnik”», ovi ogledi, kritike i prikazi donose inspirativne tekstove i prave proboje naučne misli o čitavom nizu problema koji stoje pred starim i novim umovima. Tako će se u sintetički komponovanim ogledima, u kojima od fragmenata originala i citata bitnih interpretacija, na nov način pokazuju opšte i trajnije stvari. Bilo da je u pitanju poreklo kulture, istraživanje mita kod Plutarha, religija i ateizam u antici, duhovni svet primitivnog čoveka, legenda i istorija, pojam i sadržaj mitskog, sinkretizan danas, Ksenija Maricki Gađanski kompetentno postavlja pitanja, obavešteno tumači, vodi živ dijalog sa našom civilizacijom, vrhovima njenih humanističkih nauka, svetskim kolom eksperata i tokovima ideja. A, priznaćemo, to nije malo. Ni lako.
NEDELJKO TERZIĆ, DOSITEJEV GREH, SRPSKA KNJIGA, RUMA, 2004, STR.80
Kratke priče Nedeljka Terzića (Bosut, 1949) donose zanimljiv pogled na sremske manastire, istoriju, mitove i legende koje oko njih kruže i onda kada ih niko ne zapisuje. Polazeći i od vlastitih doživljaja, a još više od onoga što je čuo krajem uha, najčešće u detinjstvu, Terzić je u osamnaest ljupkih, nepretencioznih krokija složio istoriju sremskih/fruškogorskih manastira i dopinio ih bakrorezima, gravirama i crtežima nastalim između 1751. i 1907. a čiji su autori Hristifor Žefarović, Zaharije Orfelin, Mati Paraskeva, Mihael Troh, Novak Radonić i drugi.
U tim lakim pričanjima u prisnoj dijaloškoj formi, kao junaci će se pojaviti i Filip Višnjić i Karađorđe, ali i Dositej, koji je mladalačke godine proveo u Hopovu. A njegov greh… Dovoljan povod da se zaviri u ove nesvakidašnje priče/pričice. M. ŽIVANOVIĆ
Glas javnosti 20. 06. 2004. - Hit tinejdž-knjiga u izdanju "Lagune"
Džudi Blum: "Bože, da l' si tu? Ja sam Margaret"
BEOGRAD (Tanjug) - Knjiga Džudi Blum pod naslovom "Bože, da l' si tu? Ja sam Margaret", jedna od najčitanijih tinejdžerskih knjiga svih vremena, koja na duhovit način prikazuje radost, strahove i nesigurnost koji čine svet devojčice koja je na pragu adolescencije, objavljena je u "Laguni" (prevod Danica Ilić).
U životu glavne junakinje Margaret sve će se promeniti - upravo se preselila iz centra Njujorka u predgrađe i nestrpljiva je da se uklopi u novo društvo koje čine drugarice Nensi, Grečen i Džejni. Margaret konačno oseća da pripada novoj sredini tek kada one oforme tajni klub na čijim sastancima razgovaraju o ličnim stvarima, kao što su dečaci, brushalteri i prva menstruacija.
Međutim, postoje neke stvari u odrastanju o kojima je teško razgovarati čak i sa svojim najboljim drugaricama, pa Margaret nalazi nekog drugog s kim može da priča.

Dnevnik - Novine i časopisi 20. 06. 2004. - Barut kao sudbina
Galatija Sarandi: "U praskozorje slobode"
Balkan nije samo geografija i mentalitet već i ista/slična istorija i mitologija. Od nekog vremena o tome svedoče i knjige iz novopokrenute istoimene biblioteke koju za beogradsku kuću „«Rad”» sa uspehom uređuje pesnik i prevodilac Ivan Gađanski. NJen simbol/oznaka je Kula Nebojša izgrađena 1460. na obali Dunava čije ime i trajanje i samo ispisuje tešku sudbinu i deo krvave istorije Balkana.
A da se priče prepliću dokazuje i ovaj omladinski roman Galatije Sarandi (Peloponez, 1922) sa istorijskom tematikom koja se i te kako poklapa sa Prvim srpskim ustankom iz 1804. i odlučnošću Karađorđevih junaka da se oslobode turskog jarma i ropstva. I Grci su imali isti problem i sanjali isti san. NJihovi heroji imaju druga imena ali čine isto. To je praskozorje slobode celog porobljenog Balkana, a ono je ovde viđeno iz prizme dvanaestogodišnjeg dečaka Konstandina iz Dimicane, te kolevke junaka i prave fabrike baruta.
Priča o barutanama, toliko potrebnim ali i skrivanim od osionih Turaka, povod je da se literarno donesu mali junaci, pokaže slika grčkog plebsa, osiromašenog, popaljenog, izgnanog sa ognjišta, ali uvek rešenog da za slobodu da sve, ponajviše gole živote. Bez romantičnih prizvuka i patetike ovi znani i neznani heroji borbu za slobodu uzimaju kao jedini mogući život, a vekovno stradanje prihvataju kao jedinu izvesnost. Od dedova, do očeva i sinova svako prinosi žrtvu na oltar slobode.
Inače Galatija Sarandi je nežni pisac grčke istorije i mitologije, njene realističke literarne projekcije, sa nizom zapaženih romana i zbirki pripovedaka. Dobitnik je glavnih grčkih književnih priznanja, a 1997. izabrana je u Atinsku akademiju kao prva žena član te ustanove.
Pobjeda 20. 06. 2004. - Nesrećna ljubav
Patrik Mekgrat: “Utočište”
Kakvu budućnost može da ima fatalna, ali zabranjena ljubav, između žene upravnika psihijatrijske bolnice i jednog od pacijenata optuženog za surovo ubistvo svoje bivše žene? Takvu da vodi pravo u patnju i tragediju.
Roman „Utočište” engleskog pisca Patrika Mekgrata govori baš o takvoj strastvenoj ljubavi dvoje nesrećnih ljudi koji su se za trenutak pronašli, a potom razdvojili da se više nikad ne pronađu.
Sam pisac odrastao je u blizini jedne psihijatrijske bolnice u kojoj je radio njegov otac pa je odatle crpio materijal za svoju knjigu. O čemu se radi u romanu čija se radnja dešava krajem 50-ih godina prošlog vijeka?
Stela Rafael je lijepa i usamljena žena upravnika bolnice za umno poremećene ljude, koja živi učmalim, ali lagodnim i komfornim životom koji je diktiran karijerom i položajem njenog muža - uglednog psihijatra. Ona nije ni suviše srećna, ni suviše nesrećna, dani joj prolaze u brizi oko malog sina Čarlija, kućnim radovima i nadziranju bašte... Kad u dvorištu bolnice upozna pacijenta Edgarda Starka odjednom postaje svjesna svog praznog života, hladnoće njenog muža i zaljubljuje se u Edgara svom snagom. Tog dana njen život se mijenja iz korijena i polazi jednim novim pravcem. Ljubav prema tom čudnom muškarcu donosi još osjećaj da je prvi put u životu stvarno živa i ispunjena kao nikada u životu. Ali ta ljubav ruši sve pred sobom - njen ugled, porodicu, dijete i na kraju i nju samu.
Mekgratova sposobnost da prenese sve krajnosti rastrojstva na čvrsto kontrolisani način dobro je vidljiva; ovaj roman je njegov najbriljantniji izraz do sada.

Glas javnosti 21. 06. 2004. - Revolver, nož i srce
Vladimir Nabokov: "Lolita"
"Lolita" je jedna od onih divnih a retkih knjiga svetske književnosti koje su odmah delovale na javno mnjenje tako što su ga uznemirile do skandala: tema ljubavi prema maloletnici razotkrila se kao moćni tabu savremenog društva. Knjiga je zabranjena, a njen pisac osuđen. No i dalje se činilo kako bi skoro svaka američka devojčica mogla postati Lolitom dok je skoro svaki profesor književnosti u američkoj provinciji - Hambert Hambert - negativac nad negativcima, onaj koji aktivira skrivenu sablazan. Ali koji, tvrdi njegov tvorac, ipak zaslužuje da, u onostranosti, bar jedanput prošeta niz zelenu rajsku aleju.
Otkuda ovaj dah božanskog saosećanja kod pisca koji se gnušao moralisanja i psihologiziranja, obuzet kultom estetske forme? Još davnih osamdesetih Erika Jong je tvrdila kako "Lolita" obnavlja upravo onu strasnu, psihološki opsesivnu melodramsku matricu od koje je Nabokov, odričući se Dostojevskog, toliko zazirao. Dok svojom zabranjenom ljubavlju Hambert Hambert ponavlja u američkom okruženju, u jednoj obrnutoj, perverznoj i u nizu iskrivljenih ogledala prelomljenoj perspektivi, psihoanalitičkim rečnikom kazano - rečnikom koji je Nabokov prezirao jer je poticao od "onog bečkog šarlatana" - istoriju podsvesti evropske kulture.
Šetnja niz rajsku aleju je, otuda, poslednji pomen nad beznadežnim civilizacijskim zatočenjem evropskog nasleđa inkorporiranog u roman u kome se sve odigrava kao u filmovima Amerikanca nad Amerikancima, Kventina Tarantina: u suludoj vožnji; u konzumetskom okruženju autoputeva, jeftinih motela i popularne kulture; uz "junk-food", koka-kolu i stripove; uz odsjaje neonskih svetiljki i automobilskih farova, na sedištu kola, u preriji i pustinji, ili u čemerno dizajniranim stanovima tzv. američke srednje klase.
U tinejdžerskoj pobuni probuđenih čula. U promiskuitetnom trijumfu slobodnog seksa i pornografske industrije. U situaciji u kojoj se skoro svi pretvaraju u ološ, što, međutim, ne isključuje trenutak konačnog obračuna sa sopstvenim i tuđim etičkim načelima koji će se odigrati ili sa Biblijom u ruci ili sa revolverom na čelu. A, najčešće, istovremeno i sa Biblijom u ruci i sa revolverom na čelu.
Šta će se otkriti u trenutku konačnog obračuna? Nije li upravo to ona strast koja čini "Lolitu" skandalom po sebi: strast da se pođe putem na kome su sve vrste oružja potegnute i, gle čuda, efikasno i efektno upotrebljene. Na kome se na veličanstven način repetiraju subverzivni ljubavni zapleti svetske književnosti, dok se, kao u svakoj pravoj melodrami, sluti konačni pad, i udar noža u srce: onaj udar u završnoj sceni "Lolite" koji, parafrazirajući završni dijalog Merimeove "Karmen" i transcendirajući svoje početne, strogo čulne pretpostavke, daje sve argumente De Ružmonu da "Lolitu" proglasi jednom od najznačajnijih ljubavnih paradigmi zapadne civilizacije. TANJA ROSIĆ
Glas javnosti 21. 06. 2004. - Istorija muzike
Džerald Abraham: “Oksfordska istorija muzike III”
Objavljen je i poslednji deo trotomne studije "Oksfordska istorija muzike". Ovaj, sada zaokruženi, iscrpni priručnik o evoluciji muzike pruža našim čitaocima uvid u razvoj muzike od praistorije do polovine 20. veka. Stanjem u operi u doba Francuske revolucije započinje treći tom u kojem se nadalje prati razvoj, ne samo dominantnih muzičkih formi, već i glavnih predstavnika sve do sredine 20. veka.
Autor proučava i muziku afričkih i severnoameričkih crnaca kao i razvoj džeza i upušta se u analizu veza između evropske i vanevropske muzike. Knjiga sadrži brojne ilustracije i notne primere, uključujući i prilog s rečnikom odabranih pojmova. Džerald Abraham (1904-1988) jedan je od najuglednijih britanskih proučavalaca muzike.

Glas javnosti 21. 06. 2004. - Sin Marine Cvetajeve
Marija Bjelkina: "Mur"
Izdavač nam je ponudio samo deo iz obimne knjige Marije Bjelkine "Ukrštanje sudbina", te je pred čitaocima delo malog obima "Mur" sa podnaslovom - sin Marine Cvetajeve. Ovako objavljeno delce je od onih koja svoju unapred podrazumevanu slavu zasnivaju na nečemu izvan sopstvenih literarnih ili bilo kakvih drugih kvaliteta. Za sve inficirane svedočanstvom Nadežde Mandeljštam poezijom Cvetajeve, Ahmatove, te sudbinama pesnika Rusije pre i posle Crvene revolucije, Mur je bila šifra za skok, ali…
"Svedočanstva" se u ovoj knjizi svode na par razgovora i grubih ogovaranja, nekoliko pisama gladnog i nesrećnog osamnaestogodišnjeg sina Marine Cvetajeve, jednim autorkinim slučajnim susretom na ulici sa Murom i, i to je sve. Ukoliko sledeći potez izdavača ne bude objavljivanje celog dela "Mur" bi se mogao čitati samo kao još jedna od milion priča o besmislenom nestanku i zatiranju onoga što je nagoveštavalo život.

Glas javnosti 21. 06. 2004. - Novo iz Stubova kulture
Krista Volf: "Od krvi i mesa"
Zanimljivija od knjige je biografija autorke. Kako stoji u pogovoru, ta je biografija "neraskidivo povezana sa društvenom istorijom Istočne Nemačke". To znači i da je u "prvim godinama svog učešća u javnom životu Krista Volf, bila bliska zvaničnoj politici". Posle 1965. ona je u nemilosti i neke njene knjige bivaju zabranjene.
Krajem 90-tih istupa iz vladajuće i jedine komunstičke partije, da bi, u prvoj polovini 90-tih, nemačko javno mnjenje bilo potreseno saznanjem da je "jedna od najvažnijih spisateljica nemačke književnosti 20. veka" bila u "kontaktu sa istočnonemačkom službom bezbednosti"(fin eufemizam). Roman "Od krvi i mesa" predstavlja rekapitulaciju dosadašnjeg života junakinje koju zatičemo u bolnici, pred operacijom.
Mala konfuzija nastaje pošto ona priča čas u prvom, čas u trećem licu, ali to je valjda zato što je bolesna i, pri tom, još i vuče neki teret iz prošlosti. Ako niste gadljivi na bolnički ambijent upustite se u avanturu od krvi i mesa.

Dnevnik - Novine i časopisi 21. 06. 2004. - Vodič za prvo roditeljstvo
Džeki Silberg: “Igre sa bebama”
Popularna literatura koja se bavi negom i vaspitanjem dece, kod nas je veoma tražena, iako je najčešće reč o skupim, luksuzno opremljenim knjigama. “Igre sa bebama” DŽeki Silberg, u ovogodišnjem izdanju na srpskom jeziku “Media Art Service International” iz Novog Sada, stiže kao osveženje aktuelnoj ponudi. Reč je o svojevrsnom vodiču za roditelje-početnike, koji nudi 230 igara da beba radosno raste, od dolaska na svet pa do kraja prve godine. Ovu zanimljivu i korisnu knjigu sa engleskog na srpski prevele su Nevena Simin i Tatjana Atanasković Nedučin, uz krajnje instruktivne ilustracije Emila Otrupčaka. Mnoga naučna istraživanja potvrdila su da je dete sposobno za suptilne komunikacije sa okolinom, odmah po rođenju, a to se prvenstveno odnosi na roditelje. Mada su joj vid i sluh u tom periodu slabi, bebina kožna osetljivost, pa i ravnoteža, sasvim dobro funkcionišu za bliske, nežne kontakte. Ova knjiga će razbiti zabludu da uputstvo za igre sa bebama nije potrebno, da se takvo iskustvo prenosi s kolena na koleno i da samo treba biti spontan.
- Igre za decu i roditelje podeljene su u četiri uzrasne grupe, od 0 do 12 meseci, objašnjava recenzent, doc. dr Ivan Jerković. Na kraju knjige se nalazi indeks pojmova za lakše snalaženje u pojedinim oblastima. Svaka opisana igra ilustrovana je odgovarajućim crtežom. Opisane aktivnosti bebama pričinjavaju zadovoljstvo, a istovremeno postiču njihov perceptivni, motorni, emocionalni, socijalni i govorni razvoj. Zahvaljujući jednostavnosti u tekstu i ilustrativnosti pratećih crteža, knjiga sadrži stvarnu esenciju za postupanje sa decom i može se pratiti, kao što se u kulinarstvu čita kuvar. Time je maksimalno olakšano snalaženje čitaocu i povećana verovatnoća da se ponešto od predloženog sa decom zaista i uradi.
Recenzent na kraju preporučuje da se ovaj simpatični katalog dopuni proizvodima sopstvene mašte. Inače, autorka ove knjige DŽeki Silberg, radi na Univerzitetu u Kanzas Sitiju. Knjige i muziku za decu piše već četvrt veka i spada među najpriznatije i najnagrađivanij e stručnjake u ovoj oblasti u SAD. NJena uža specijalnost su aktivnosti koje pomažu rani razvoj bebinog mozga. RADMILA LOTINA
Pobjeda 21. 06. 2004. - Neiscrpna semantizacija teksta
Čedo Vulević: “Bertine partiture”
Zbirka pripovijedaka Bertine partiture kulminacija je i potvrda jednog književnog postupka - i viđenja literature - koje je romansijer i pripovijedač Čedo Vulević ostao dosljedan još od svoje prve knjige, romana Povratak predaka objavljenog prije trideset godina. Još tada je ovaj autor ušao u prostor imaginarnog književnog diskursa provlačeći kroz ovu formu moderne literature sve svoje teme: bilo da su istorijske ili dnevne, autobiografske ili nekog drugog iskustvenog konteksta. A te teme su, da podsjetimo, u prvom romanu Goli otok, u drugom (Dušmani ,1980) bratoubilački rat, u trećem (Vanredna linija, 1990) takođe, golootočko iskustvo, četvrtom (Makarije ot Černie Gori, 1994) jedan od najdramatičnijih trenutaka crnogorske istorije i u petom romanu (Ogrtač bije mirte, 2001) sinteze ličnog i istorijskog kroz vjekove. Između književnog postupka koji ima sve elemente snovogovora (snovografije) i književnog proizvoda stoji znak jednakosti. I vjerovatno da je Čedo Vulević posjednik jedne od najvećih laboratorija po konstantnoj i količinskoj indukaciji imaginativnog u crnogorskoj književnosti što je, istovremeno, i znak jedne kortesarovske posvećenosti ovom obliku imenovanja svijeta.
Književne partiture teksta.
Za sve ovo vrijeme od tri decenije u Vulevićevoj prozi se, zapravo, dešavala jedna velika lomljava svega što je epsko, realističko ili je moglo biti njihova natruha. Bivši, mlađani, partizanski komesar je otišao u suptilniju interpretaciju svijeta težeći ka književnim partiturama teksta. U ovoj naraciji sve dospijeva u jezik forme da bi se kroz nadrealističku vizuru dospjelo u prostor demonskog, jezivog, misterioznog, u stjecište duhova i spodoba ili pak u neku transvremensku harmoniju svega postojećeg. Ako je iko poveo rat bez ostatka i sa jasnom strategijom protiv izraubovanih proznih književnih opcija, onda je to Čedo Vulević. Po tome on je danas jedan od najstarijih i jedan od najmlađih crnogorskih pisaca.
Estetsko sondiranje književnog materijala, njegova unutrašnja aplikacija, za ovog autor a važniji su od onoga što je klasični okvir, da ne kažemo školski okvir teksta. Vulević će radije pristati na, uslovno govoreći, hijeroglifični kontekst svoje naracije nego što će praviti kompromise u ime lakše prepoznatljivog književnog znaka. Vulević kao da kaže dajte mi formu, dajte mi estetsko, a drugom sve ostalo! Što, naravno, ne znači da je riječ o literaturi bez one tako neophodne angažovanosti i svojih duboko ljudskih i etičkih konotacija. Naprotiv, upravo, te konotacije su ono što ništa manje od formantivnog konstituiše značenjske slojeve Vulevićeve narativne grafologije. Insistiranje na književnom modelu o kojem je riječ kod ovog autora ne proističe iz nekih teorijsko - tehničkih potreba. Porobljenost imaginarnim proizilazi prije svega iz eruditivno - estetskih stanja svijesti koja se manifestuju kao lični “ogrtač boje mirte”, kao proboj u prozirno i neuhvatljivo. Traganje za ogrtačima kojih nema je, inače, jedan od centralnih motiva ove literature. Riječ je o konstantnoj potrebi da se literature doživi kao prostor nezamjenljive duhovne igre u kojoj se brišu granice između mogućeg i stvarnog.
Ovovremeni zločini
U knjizi Vavilonska kula Aleksandar Genis kaže: “Svaki umjetnik je osuđen da sjedi na dvije stolice, da rješava konflikte između sadržine i forme, između “Venecije” i slobode”. Birajući između Venecije i slobode, Vulević se opredjeljuje za ovo drugo koliko god i ovo prvo bilo samo po sebi prepoznatljiva metafora ljepote i kreativnosti ljudskog duha. On bježi od prepoznatljive sadržine, a ako je i ima, ona se rastvara u poetski hemijum. Taman kad pomislite da ste uhvatili logiku priče, ona nestaje. Tekst počinje sa dokumentarnim onda nestaje (i nastaje) u tokovima nadrealnog i artističkog.
Ove priče dolaze iz arhiva, knjiga, ličnih uspomena, užasa našeg doba, rasturanja leševa, govora povampirenih djelova tijela, masovnih podvodnih grobnica, iza Panovih, odnosno, Demonovih zabrana, iz iznađunih plesova u Tantalovim vrtovima, iz izmišljene i stvarne zemlje. Njihovi akteri su arheo lozi, muzičari, pijanisti, koljači, grobari, bilježnici iz pakla, istoričari umjetnosti, čitači epiteta, sveci, čuvari ili čitači drevnih knjiga, snivači, ličnosti iz crnogorske istorije, stranikinja sa Djevojačkog instituta na Cetinju i sanjar Mitar Tomov iz Trešnjeva koji pokušavajući da rekonstruiše rimski put Via Egnacia stiže u Rim iz doba imperatora Domicijana poslije čije će pogibije vajati njegovu glavu po sopstvenom liku zbog čega će biti kamenovan. Tu su u “igri” i različite verzije jedne sudbine, pojave jednog lika u različitim vremenima što kada su u pitanju uslovno govoreći istorijske teme u “Bertinim partiturama" ima elemente kamernog ali, neprestanog, strujanja prošlosti. Na ovaj način Vulević pomoću polisinteza i poliskopa gradi dramaturgiju teksta čiji je cilj totalna semantizacija, što je neosporno znak svake dobre literature. Riječ je o tekstu koji je imun na svako pravolinijsko interpretiranje.
I u zbirci Bertine partiture uvijek je po srijedi specifičan sistem funkcionisanja literature kako u procesu njenog nastajanja tako i procesu njeno recepcije. Vulević ne dozvoljava da se potroši gustina teksta i njegov mistični epilog, odnosno, poetička otvorenost naracije. I od dokumentarnog, kao u priči o Vladimiru visokom, Vulević će vas na volšeban način uvesti u misteriozne predjele sudbine ovog ruskog pjesnika. Kad se pređe granica stvarnog, onda ste u svijetu iz kojeg bi pobjegli, kao što se hoće pobjeći od strašnog sna ali bjekstva nema jer ste u svijetu u kojem živite. U svijetu za koji Filip David kaže: “Živimo u kružnom i zatvorenom svijetu gdje nema mjesta za pravu smrt”. Takve su i priče o ovovremenim zločinima. Pogotovo priča Panov zabran, Dolina magle kao i priča Biljurna ogledala u kojoj su kroz čudesne sklopove date slike ovovremene skorojevićke, i skoro avetinjske Crne Gore. “Slika je znak znaka, pa se snađi, bilježniče”, kaže na jednom mjestu Čedo Vulević, dajući i sam neka objašnjenja svoje poetike, koja nije samo od književnog već i filmskog pa i likovnog roda. I još nešto ništa manje bitno: Vulevićev ideal, odnosno, opsesivno spisateljsko pitanje kao da je - kako svoj književni univerzum odsvirati na klavijaturi, ili kako dostići tu eteričnost izraza.
Mnogo je elemenata ove proze o kojim se može govoriti posebito. Čini mi se da ovog puta treba skrenuti pažnju na činjenicu da je pišući na Vračaru ovaj autor stvorio neke od najupečatljivijih stranica mediteranske osjećajnosti - i to ne samo kroz nekoliko priča iz Bertinih partitutura nego i kroz roman Ogrtač boje mirte i svakako, kroz roman Makarije od Černie Gori.
Inače, u zbirci Bertine partiture mnogo je zaista onog što je danas vrijedno u crnogorskoj prozi. Recenzent je Jovica Aćin, izdavač Rad. Knjigu je finansirala Vlada Crne Gore. BORISLAV JOVANOVIĆ
Pobjeda 21. 06. 2004. - Ideal apsolutnog znanja
Lav Isakovič Šestov: “Umozrenje i otkrivenje”
Znameniti ruski filozof Lav Šestov (1866 - 1938) emigrirao je iz Kijeva u Pariz nakon bolješevičke revolucije. Prvenstveno kao religiozni filozof, Šestov je po mišljenju Berđajeva bio mislilac čija je misao budila sjećanje na promišljanje egzistencijalnosti subjekta, odnosno njegovog iskustva koje prenosi u svoju filozofiju. Taj tip filozofiranja u svojim redovima pretendovao je na mogućnost dokučivanja tajne bića koju u ljudskom bivstvovanju stežu okovi ljudske tragedije, užasa i patnje ljudskog života a koje su zapravo, po Šestovu saznanja i time svojevrsni istočnik filozofije. Veoma naklonjen Spinozi, Ničeu, Dostojevskom, Paskalu, Luteru i junacima Biblije - Avramu, Jovu, Isaiji, on je poput Kjerkegora - sa kojim se nažalost kasno upoznao - oživljao religioznu filozofiju kojoj je glavni neprijatelj bio veliki Hegel.
Karakterističnim krajnim skepticizmom čiji je motiv bio nerealizovani ideal nadlogičnog-apsolutnog znanja, za Šestova je bio razlog suprostavljanja racionalnog mišljenja probuđenog iz grčke misli i natprirodne biblijske predstave o vaseljeni (“Atina i Jerusalim”). Njegove teme o nužnosti i slobodi koncipirane su u pitanjima, ni malo jednostavnim i relevantnim, koje glase, Može li Bog uraditi da ono što je bilo “postane da nije bilo”? Može li Bog učiniti da Sokrat ne bude otrovan? Može li On uraditi da Kjerkegor ne napusti vjerenicu? Može li Niče biti izliječen od neizlječive bolesti? Mogućnost apsolutne pobjede nad nužnošću kod Šestova je samo mučan užas onoga što je bilo, nakon čega ostaje, samo vjera i luterovsko spasenje vjerom. Protivrječnostima filozofskih i naučnih teorija Šestov je u djelu “Apoteoza obeskorjenjenosti” i samog čitaoca približio nedoumici (N.O.Loski), koju je on sam nastojao riješiti svojim djelima od kojih su pored navedenih najpoznatija “Kjerkegor i egzistencijalna filozofija” i “Dostojevski i Niče”.
Knjiga “Umozrenje i otkrivenje”, objavljenja u okviru izdavačke kuće “Plato”, je interesantna zbirka članaka (16) koje je Šestov (osim posljednjeg) napisao između 1924. i 1938.godine. Članci su bili objavljivani u stranim časopisima nakon 1924,godine, i autor ih nije uključio u knjige koje je objavio u toku života. Njegove kćerke su pojedine tekstove sakupile a među njima je i posljednji esej u ovoj zbirci A.C.Puškin, napisan u mladosti davne 1899.godine. Filozofske tematike, Solovljeva, Rozanova, Fjodorova i razočaravajući članak o Martin Buberu (peti), uvodi su narednim od kojih je najzanimljiviji deseti, o Dostojevskom i njegovom “peporodu ubjeđenja”, ali i petnaesti koji govori o misliočevom susretu sa genijalnim Huserlom u naslovu “Uspomeni na velikog filozofa” u kojem nešto više saznajemo o enigmi Huserlovog nagovora Šestova, da neizostavno otpočne čitanje Kjerkegora. Zbog ograničenosti prostora ovog teksta ostaje, da shodno vremenu i interesovanju pročitate ovu, prije svega, lijepu, inspirativnu, lakoćom čitljivu zbirku tekstova, uticajnog i vrijednog uvažavanja ruskog filozofa. VUKSAN VUKSANOVIĆ
Pobjeda 21. 06. 2004. - Strašno potiče od života…
Gustav Janoh: "Razgovori s Kafkom"
Život je neizmjerno velik i dubok kao zvjezdani bezdan nad nama. U njega se može proviriti jedino kroz malo magično oko na vrata svoje lične egzistencije. I kroz to oko se osjeća više nego što se vidi. Zato se ono mora, prije svega, održavati čisto
Marta 1920. godine, praški gimnazijalac i budući muzikolog Gustav Janoh, upoznao je u Zavodu za osiguranje radnika od nesrećnih slučajeva, očevog kolegu i pisca “Preobražaja”, “Presude”, dr.Franca Kafku. Poznanstvo nesuđenog literate i slavnog pisca, prerašće ubrzo u iskreno prijateljstvo koje će trajati sve do 1922. godine i Kafkinog ranog odlaska (zbog bolesti) u penziju. Upravo u ovom razdoblju nastali su i “Razgovori s Kafkom”, izuzetno i jedinstveno svjedočanstvo o Francu Kafki, nezaobilazno i za takve autoritete i stroge istraživače Kafkiknog djela kao što su Klaus Vagenbah, Žil Deler, Marta Rober…
Kafka ima velike sive oči ispod gustih crnih obrva. Njegov ten je taman a crte lica su mu veoma žive. Kafka govori svojim licem. Kad god je mogućno, neku riječ zamjenjuje odgovarajućim pokretom mišića na licu. Osmjeh, nabiranje vjeđa, mrštenje njegovog niskog čela, škubljenje i pućenje usana – sve su to pokreti koji zamenjuju govorne rečenice.
Franc Kafka voli gestove, i zato se njima služi štedljivo. Oni ne prate govor, podvostručavajući riječi, nego su oni sami riječi jednog bezmalo samostalnog mimičkog jezika, sredstvo su sporazumijevanja, dakle, nikakav pasivni refleks već svrsishodan izraz volje.
Sklopiti ruke, položiti dlanove na pisaću podlogu stola, zavaliti se u stolicu a da time napetost torza nije smanjena, prignuti glavu naprijed sa istovremenim izdizanjem ramena, prisloniti ruku na srce – eto malog dijela izražajnih sredstava koje on štedljivo koristi, prateći ih uvijek osmjehom izvinjenja kao da bi htio da kaže:”Istina je priznajem da se igram, ali nadam se da vam se moja igra dopada. A zatim...Zatim činim to samo zato da bih na časak zadobio vaše razumijevanje".
Jednom prilikom, kada sam doktoru Kafki pričao o nekom slučaju ml adalačke delinkvencije, u razgovoru dođosmo opet na pripovijest Ložač.
Pitao sam da li je lik šesnaestogodišnjeg Karla Rosmana imao neki realni predložak. Franc Kafka je rekao: “Imao sam mnoge predloške i nijedan. Ali, to je sve već prošlost”.
“Lik mladog Rosmana, kao i lik ložača, tako su živi”, rekoh. Kafkin izgled se smračio.
“To je samo uzgredan proizvod. Nisam ocrtavao nikakve ljude. Pričao sam povijest. To su slike, jedino slike”.
“Onda mora da je postojao neki model. Preduslov slike je gledanje”. Kafka se osmjehnuo.
“Stvari fotografišemo, da bismo ih istjerali iz duha. Moje povijesti su neka vrsta zatvaranja očiju”.
Razgovori o njegovim knjigama bili su uvijek kratki.
“Pročitao sam Presudu”.
“Da li Vam se dopala?”
“Dopala? Knjiga je strašna!!”.
“Tačno”.
“Želio bih da znam kako ste došli do nje. Posveta za F. sigurno je tek formalnost. Svakako ste s knjigom htjeli nekome nešto da kažete. Volio bih da znam kontekst”.
Kafka se zbunjeno osmjehnuo, a ja rekoh:
“Ja sam bestidan. Oprostite mi”.
“Ne morate da se izvinjavate. Čovjek čita da bi pitao. Presuda je sablast iz jedne noći”.
“Kako to?”
“To je sablast”, ponovio je on, tvrdo gledajući u daljinu.
“Ipak ste je napisali”.
“Bio je to samo način da se utvrdi prisustvo sablasti i time se odbranim od nje".
Moj prijatelj Alfred Kempf divio se Kafkinoj pripovijesti Preobražaj. O autoru je govorio kao o novom dubljem i otuda vrijednijem Edgaru Alanu Pou. Tokom šetnje po Starogradskom trgu pričao sam Francu Kafki o tom njegovom novom pokloniku, ali to nije naišlo na njegovo interesovanje niti razumijevanje. Naprotiv: Kafkin izraz lica očitovao je da mu razgovor o njegovoj knjizi nije prijatan. No, ja sam bio žudan otkrića i zato netaktičan. “Junak pripovijesti se zove Samsa”, rekao sam. “To zvuči kao kriptogram za Kafka. U oba slučaja su pet slova. S u riječi Samsa na istim je mjestima kao K u riječi Kafka. Slovo A...”
Kafka me je prekinuo.
“To nije nikakav kriptogram. Samsa nije čisto i prosto Kafka. Preobražaj nije nikakva ispovijest, premda je – u izvjesnom smislu – indiskrecija”.
“Preobražaj”.
“Ne znam to”.
“Da li je možda pristojno i diskretno ako govorite o stjenicama u sopstvenoj porodici?”
“Naravno, to nije uobičajeno u dobrom društvu”.
“Vidite li kako sam neučtiv?”
Kafka se smijao. Htio je da promijeni temu, ali ja to nijesam htio.
“Mislim da izrazi učtiv ili neučtiv nijesu ovdje na mjestu”, rekoh. Preobražaj je strašan san, strašna predstava”.
Kafka je zastao.
“San otkriva stvarnost za kojom predstava zaostaje. Strašno potiče od života – potresno od umjetnosti. Ali, sada moram već da se vratim”.
Kratko se pozdravio.
Jesam li ga otjerao?
Stidio sam se.
Život je neizmjerno velik i dubok kao zvjezdani bezdan nad nama. U njega se može proviriti jedino kroz malo magično oko na vrata svoje lične egzistencije. I kroz to oko se osjeća više nego što se vidi. Zato se ono mora, prije svega, održavati čisto. (Kafka)
Od rođenja do smrti
“Mi pokušavamo da naš ograničeni individualni svijet nametnemo beskonačnosti. Time remetimo kružni tok stvari. U tome je naš iskonski grijeh. Sve kosmičke i zemaljske pojave kreću se poput nebeskih tijela, u krug; one su vječno vraćanje. Jedino čovek, konkretno ljudsko biće slijedi pravolinijsku putanju od rođenja do smrti. Kada je riječ o čovjeku, ne postoji nikakvo vraćanje. On primjećuje jedino svoj pad. Time prosijeca kosmički poredak. U tome je iskonski grijeh." N. KNEŽEVIĆ
Danas 22. 06. 2004. - U ulici zelenog delfina po Sebastijanu Foksu
Sebastijan Foks: "U ulici zelenog delfina"
Izdavačka kuća Draganić nedavno je objavila roman Sebastijana Foksa "U ulici zelenog delfina". Za prevod sa engleskog pobrinuo se Zoran Ž. Paunović. Sebastijan Foks je engleski romanopisac, koji se školovao na koledžima Velington i Emanuel u Kembridžu. Foks se danas smatra jednim od najpopularnijih savremenih britanskih književnika. Osnovna tema njegovih romana je visoka cena koju čovek plaća zbog ljubavi i rata, propuštena kroz prizmu raskošnog literarnog stila ovog pisca. U romanu "U ulici zelenog delfina" ritam kazivanja je vrlo nalik džezu, koji i jeste fon na kome se ovo pripovedanje odigrava. Sandej tajms je ovu prozu okarakterisao kao "delo o preljubi, alkoholu, džezu, sputavanoj želji, u kome se atmosfera novog doba prepiliće sa teskobama iskustava iz prošlih vremena". Foks je roman naslovio po istoimenoj muzičkoj obradi Majlsa Dejvisa i Džona Koltrejna, koja zahvaljujući njima postaje džez standard, a glavna tema ove proze je ljubavna priča između jednog reportera i jedne (udate) žene, u šezdesetim godinama proteklog veka, kada je Amerkkom vladao hladni rat. "U ulici zelenog delfina" roman je natopljen ljubavlju, džezom, sećanjima, lakim dahom dekadencije i možda će Sebastijan Foks opisujući protekle decenije, dostići popularnost koju je Remark postigao opisujući s velikom verodostojnošću prethodne ratove. Izdavačka kuća Draganić ovo delo je objavila u ediciji "24", rezervisanoj za romane koji imaju tiraž, ali ne i površnost uobičajenih bestselera. Ovaj roman jeste ipak roman- sećanje, u kome Njujork podseća na Kazablanku i u kome su i gubici čista sreća, zato što su proizvodi ne sila istorijskih, već istorija ljubavnih.
Danas 22. 06. 2004. - Novo iz Prosvete
Milka Lučić: "Moj skarabej"
Nedavno je beogradska Prosveta objavila novi naslov iz pera Milke Lučić "Moj skarabej". Autorka je ranije obkjavila knjige putopisa "Senke iz Knososa", esejističko-publicističke zapise "Pustošna praznina sveta", kao i zbirke kratkih kritičkih eseja o knjigama "Predlog za čitanje". "Moj skarabej" druga je knjiga putopisa Milke Lučić, koja zapravo, predstavlja sentimentalni dnevnik s putovanja po Egiptu. Predstavljajući ovu knjigu novinarima, Milka Lučić primetila je da "kad se putnik nađe u egipatskom kulturnom području i počne da se upoznaje sa detaljima i saznanjima koja su obično u senci globalne monolitne predstave o egipatskoj kulturi, otkriva da su nam stari Egipćani bili nnogo bliži nego neki od naših savrmenika". "Jeste u temelju egipatske civilizacije vera u zagrobni život, ali neprekidne pljačke piramida, čak i u doba najmoćnijih faraona, svedoče da nisu svi delili to verovanje... Bila sam u Egiptu da bih za sebe otkrila taj individualni glas koji je govorio i o mojim problemima i kome sam i sama mogla skromno dodati ponešto iz sopstvenog iskustva, a rezultat tog spajanja i prožimanja jeste ova knjiga", zaključila je Milka Lučić. Ljubica Miletić, urednica u Prosveti, istakla je "da je ‘Moj skarabej’ zapis o večnosti i trajanju, ali da je to istovremeno i knjiga nade i knjiga povratka u večnost uz pomoć poruka koju su nam ostavili drevni Egipćani". Doba leta jeste doba nade i možda je ovo jedna od onih knjiga koja će čitaoce odvesti na puteve kojima se putuje ne da bi se uteklo, već da bi se dostiglo i stiglo. Sećanje, makar. Giza, Memfis, Asuan, Abu Simbel, reči su koje su i tajna vrata. Na čitaocu je da zakorači. A put u Egipat i kroz Egipat ionako nema ni početak niti kraj.
Glas javnosti 22. 06. 2004. - Izdavačka kuća "Nolit" objavila dve enciklopedije
"Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola" / "Narodna religija Srba u 100 pojmova"
Izdavačka kuća "Nolit" objavila je fototipsko izdanje "Ilustrovane enciklopedije tradicionalnih simbola" iz 1986. godine, čiji je autor Džin Kembel Kuper. Odrednice koje su ovde obrađene, a ima ih 1.500, daju tumačenje simbola počev od praistorije do danas, od Arktika do Dahomeje, od nekadašnje irokeške teritorije do Okeanije.
Obrađeni su simboli taoizma, hrišćanstvam judaizma, budizma, islama, tantre, drevnog kulta Kibele i velike boginje prekokolumbovskih religija zapadne hemisfere, vuduističkih kultova u Brazilu i zapadnoj Africi. Dato je najpre opšte značenje odrednice, zatim i posebna primena značenja u različitim kulturnim i geografskim tradicijama. Uz preko 210 ilustracija, enciklopedija sadrži glosar i bibliografiju.
"Nolit "je takođe objavio i fototipsko izdanje "Narodne religije Srba u 100 pojmova" izašle 1991. godine koju je napisao Dušan Bandić.
Odrednice su tematski razvrstane, na grupe i podgrupe, a daju celovitiju predstavu o religijskim shvatanjima srpskog naroda koji je u 9. veku prihvatio hrišćanstvo, ali, pri tom, nije hteo da se odrekne svojih ranijih paganskih običaja koji, su u prerađenom obliku, i dalje prisutni.
Blic 22. 06. 2004. - Sablazan
Filip Solers: "Francuske ludosti"
Kao pravog predstavnika antibalzakovskog, novog romana, Solersa ne interesuju ni fabula, ni junaci. Jedini „dogadaj“ u „Francuskim ludostima“ jeste upoznavanje pisca sa već odraslom kćerkom čije je ime, nimalo slučajno, Frans. Odatle kreću dva tematska toka, prvi, koji, provocirajući mogucnost tradicionalne fabule, budi kod čitaoca sumnju da između junaka postoji rodoskvrni odnos, i drugi, u kome otac i kćerka vode dug dijalog o literaturi. Združeni, ovi tokovi na tipičan solersovski, rugalačko–ozbiljni način, govore o estetici i o moralu u književnosti i savremenom svetu. Zbog filozofskog ubeđenja da je nemoguće ne biti subjektivan, Solers ne kreira ličnost naratora, već pripoveda u svoje ime, što stvara utisak da se tekst piše sam od sebe, bez kompozicionog osmišljavanja. Ostavljajući dijaloge na nivou nesređenih, nagomilanih misli i reči on, sa jedne strane, otelovljuje ideju o slobodi mišljenja svakog učesnika u konverzaciji, a sa druge, egzistencijalističku opustošenost savremenog čoveka (zbog koje otac i kćerka samo posredno razgovaraju, preko citata iz Vijona, Molijera, Remboa), koja kod njega ne pobuđuje očajanje, već otpor konformizmu. Doživljavajući savremenike kao „pobunjene lutke koje izlaze noću iz svojih kutijica“, a koje mogu da prenu samo jaka uzbuđenja, autor nas namerno skandalizuje nagoveštajima rodoskvrne veze oca i kćerke, čime posredno odbacuje mitomaniju kao pretnju slobodi duha. Karikirajući, u liku biografa Saula, profil književnog kritičara koji se više bavi piščevim životom nego delom, Solers izriče sumnju u mogućnost udela književne kritike u stvaralačkom procesu, a književnost poistovećuje sa etikom čiji bi temelj bio u tako kolebljivoj kategoriji kakav je ukus. VESNA TRIJIĆ
Glas javnosti 23. 06. 2004. - Srpski Australijanci
Dragan Dragojlović: "Priče iz Australije"
Ovih dana iz štampe je izašla knjiga "Priče iz Australije" Dragana Dragojlovića, bivšeg ambasadora u toj zemlji i ministra vera za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Sam naslov knjige nagovestio je da nešto više od dvadesetak kratkih priča koji je čine za temu imaju život u Australiji.
Priče su napisane u doslovnom realističkom stilu, dakle, ovo su priče (o) ljudima koji su pristigli iz Srbije u Australiju u nekim od emigrantskih talasa i tamo počinjali svoje uklapanje u drugačija pravila života.
Pobjeda 23. 06. 2004. - Traganje za božanskim smislom
Dr Todor Baković: “Naučno otkrivanje boga”
Studija „Naučno otkrivanje boga”, doktora psihijatrije Todora Bakovića, istarživački je poduhvat, utemeljen na rezultatima do kojih je pisac došao kroz svoju dugu, kognitivnu, odnosno saznajnu putanju, započetu izučavanjem korifeja predistorijske epohe, prevashodno antičkih filosofa, nastavljajući kontinuirano tragovima klasične filosofske misli i najnovijih dostignuća aktera ljudskog uma, u različitim oblastima znanja.
Izučavanjem i tumačenjem predmeta istraživanja multidisciplinarnim pristupima, sa izraženom ekonomičnošću postupka pisac je osigurao puniji obuhvat i spoznaju osobeno utemeljenje analize na dokumentarnoj podlozi i umjereno odabranim ekscerptima iz epohalnih spisa te oprez u iskazivanju zaključaka.
Idući tokovima u razvitku filozofske misli, sa nastojanjem da obezbijedi filosofsko - psihijatrijsku prevlast u prosuđivanju, pisac je pregalački dospio do nivoa da razjasni „tajne” do kojih još nije doprla nauka - u sferi duše, osobeno svijesti, u kontekstu moždane funkcije na polju dosega koji u novoj, civilizacijskoj eri, ostvaruje sve dalekosežnija, spektakularna otkrića, prvorazredno u tehničko-tehnološkim i prirodnim naukama - po uzlaznoj ljestvici.
Teorijsko-empirijska razmatranja, koja se ne upravljaju spektakulativnim mišljenjem, naslonjena na dostignuća u različitim oblastima nauke, ohrabrili su pisca da traga za nepoznanicima, produbljujući saznanja u domenu parapsihologije, mistike, filozofije religije, sa uporištem u kapitalnim djelovima prekretnih epoha u razvitku ljudskog uma i u svrhu nalaženja odgovora na aktuelna pitanja i demistikovanja dilema o postojanju Boga, kao univerzuma i svedržatelja tvorca, kao - što ističe, i označava „... skok u novo saznanje koje će (uvjeren je!)... djelotvorno preobraziti čovječanstvo”.
Doktor Baković ukazuje na to da „... postoji individualna svijest, Duša svakog pojedinca i Velika Kosmička svijest, Duša - Bog, koje su istog elektromagnetnog sastava...” poistovjećujući kosmičku svijest, Dušu - sa Bogom.
Tražeći odgovore i pojašnjenja za sav remene aksiološke i gnoseološke dileme, osobito o bogu, funkciji mozga, svijesti i ljudskom umu, pisac je, ispovijednim načinom i sa uvjerenjem, izričan „... da mali čovjekov mozak uspješno osvaja pojedine, doskoro nedostižne visove Velike Kosmičke tajne. Da otkrije materijalnu, energetsku prirodu Svijesti ,Života i Boga...”, čineći tako iskorak u sagledavanju suštine svijesti, duše i boga - dolazeći na prag trojednog: materija, duh, energiju i ne ulazeći u njihovo uzajamno i povratno dejstvo na svijest i um čovjekov.
Doktor Baković je - kako piše, u istraživanju, „... naišao na otkrovenje, gdje se u antičkoj i klasičnoj filozofiji i naročito u istočnjačkim indijskim i kineskim filozofijama i religijama, doslovno na isti način (dakle, kao što on piše: prim. R.V.) gleda na Boga kao i u ovoj knjizi”.
Kod uspostavljanja komunikacije sa akterima filozofske misli minulih, odnosno davnih vremena, kada umne iskre respektivno korespondiraju sa savremenim, filozofskim pogledima i naučnim nalazima, dobijajući potvrdu o svojoj savremenosti, olakšava se prevazilaženje dilema, u traganju za istinom, jer zakonomjernost pojava i procesa neodoljivo krči put, nalazeći odgovore i na pitanje koja su predmetom ove studije.
Razmatrajući narasle potrebe i složene probleme savremenog čovjeka i svijeta, koji čekaju suštinska razrješenja, u naprezanju čovjeka od nauke da dođe do istine, doktor Baković ukazuje na prodore ljudskog uma, osobeno u kosmička prostranstva, koji ulivaju nadu da su čovjekove moždane ćelije sposobne za nova, dublja i konzistentna saznanja.
Ova studija je, stoga, susretna potrebama i zahtjevima naučne misli i podsticajna. RADOMIR M. VELIMIROVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 23. 06. 2004. - Ukratko - Kiša mora pasti
MIšel Fejber: "Kiša mora pasti"
Zrenjaninska izdavačka kuća “«Agora”» objavila je još jednu knjigu Mišela Fejbera (1960), škotskog pisca holandskog porekla, koji trenutno spada u najznačajnije i najatraktivnije prozne pisce na britanskim ostrvima. Tako posle kultnog romana “«Ispod kože”», prevedenog na 24 jezika, ovaj izdavač pred našeg čitaoca stavlja i njegovu debitantsku zbirku pripovedaka pod naslovom «Kiša mora pasti» (1998) za koju je dobio nagradu “Saltajer” i naznačio svoj talenat i mesto u mnogim antologijama savremene proze.
Fejber je uistinu lucidni posmatrač i upijač stvarnosti, njene delikatne složenosti i bizarnih oblika ispoljavanja. NJegov tematski i jezički raspon pokazuje da imamo posla sa pravim majstorom koji ume da varira, ali i da menja ritam, formu, sve elemente dobre priče. Pri tome ne zaboravlja da je u svakom kazivanju najvažnija izvedba, sklad svih elemenata, složena dramaturgija slaganja kockica.
Sve to vidimo i u petnaest pripovedaka, među kojima je i uvodna storija o učiteljci Fransis pod naslovom «”Kiša mora pasti”». Inventivnom Fejberu građa za pripovetku nudi se na svakom koraku i on zna da koristi sve, od sudbine poljskih gastarbajtera u tzv. velikom svetu, «Pidžin američki», do pogleda na novu umetničku praksu/ instalacije u završnoj priči “«Ovce”».
Svežina ideja, lakoća kazivanja, uz radikalnu upotrebu jezika, čini da se Fejberove priče prepoznaju i pamte. Za kratko vreme i kod nas je stekao čitaoce, a, sva je prilika, i učenike. Prevodilac i ovog novog hita iz «”Agore”» je Predrag Šaponja. Strana 230, cena 350 dinara.
Politika 24. 06. 2004. - Tajanstvena prostranstva
Aleksandar Gatalica: "Prosvetina knjiga fantastične priče"
U jednoj od najboljih, novih biblioteka beogradske „Prosvete" - „Prosvetina knjiga" - u kojoj su do sada objavljene „Prosvetina riznica mudrosti”, „Prosvetina knjiga ljubavne poezije” i „Prosvetina knjiga krimi priče”, upravo je izašla i „Prosvetina knjiga fantastične priče” koju je priredio Aleksandar Gatalica. Prema rečima Mirjane Milosavljević, urednika ovog izuzetnog dela, priređivač je imao nekoliko problema i dilema koje je trebalo da razreši. Valjalo je, naime, prvo odrediti šta se to u žanrovskom i teorijskom smislu smatra fantastičnom pričom, a zatim je trebalo odrediti metod kojim će se vršiti odabir. I, najzad, a ne manje značajno, valjalo je sve to „upakovati” u ograničen obim, koji je izdavač zadao priređivaču.
Prema Aleksandru Gatalici fantastična priča je prevashodno umetnička tvorevina u kojoj su nužna dva pola: ono „fantastično”, kao osnovni generator priče, mora da ima i svoj drugi pol, i svoje razrešenje u realnosti. Na taj način, kaže urednica Mirjana Milosavljević, sklopljene su međe ove antologije. Time je, istovremeno, diskvalifikovan (za ovaj izbor) korpus narodne fantastike i bajki, s jedne, i korpus naučne fantastike s druge strane.
Aleksandar Gatalica je fantastičnu priču kvalifikovao kao sistem, a smatrajući da je, kao uostalom sve priče, određuju ljudi, mesta, događaji i prostor, svoju je antologiju podelio na četiri poglavlja: Tajanstveni ljudi, Tajanstvena mesta i mašine, Tajanstveni događaji, i Tajanstvena prostranstva. Tako je sebi omogućio da knjiga i bude lična, i da ne robuje književno-istorijskim zahtevima sveobuhvatnosti, smatra Mirjana Milosavljević.
U „Prosvetinoj knjizi fantastične priče” našli su se pisci bez kojih nijedna iole relevantna antologija fantastične priče ne bi bila zamisliva - Edgar Alan Po, Kafka, Borhes, Dino Bucati, Gogolj, Andrejev, Averčenko, Brjusov... Kljiga ima ukupno 20 priča, od kojih je pet delo domaćih pisaca - Božidara Kovačevića, Danila Kiša, Milovana Glišića, Ilije Vukićevića i Borislava Pekića. Priređivač se opredelio za a utore koji su završili svoj opus, i time su omogućeni i komparativna analiza i poređenje, mišljenje je Mirjane Milosavljević koja ističe da je „Prosvetina knjiga fantastične priče” literarni dragulj, i da je namenjena istinskim literarnim sladokuscima.
Aleksandar Gatalica, koji je za knjigu napisao kratak predgovor, napomenu u kojoj kaže da je antologija zasnovana na pričama trojice verovatno najvećih majstora fantastične priče: Franca Kafke, Horhea Luisa Borhesa i Dina Bucatija, i priredio odlične biobibliografske beleške, kaže da, budući i sam pisac fantastične priče, nije hteo da pruži književno-istorijski pregled već pragmatičnu antologiju koja će se lepo čitati. Stoga u knjigu nije uvrstio staru arapsku i staru kinesku priču već se odlučio da fantastične priče bira iz onoga što su mu pružala protekla dva i po veka. „Ponuda je bila izuzetna, i nije bilo teško naći dobre priče,” kaže Aleksandar Gatalica.
Vreme 24. 06. 2004. - Berlinski akvarel
Inka Paraj: "Krotiteljka senki"
Ponovo idem onom ulicom, prolećni dan, godina 1989. Ponovo sam u starom, sada potpuno nestvarnom životu na zapadnoj osi grada. Još uvek ne znam za drugo. Još nemam utisak da je ovakav život, rizičan a bezbrižan, varka. Život življen na račun ovog današnjeg, za koji ponekad jedva da imam snage
Ako je u proslavljenom filmu Wolfganga Beckera Good Bye, Lenin, smeštenom u eks-istočni Berlin iz najranijih dana gubitka njegove "istočnosti", vođa ruske Oktobarske revolucije – onaj konfuzni čikica sa mesijanskim idejama koji se, nažalost, nije na vreme skrasio u Švajcarskoj – prigodna metafora jednog izumirućeg Pogleda Na Svet i rastakanja samog tog Sveta, onda je u romanu savremene nemačke spisateljice Inke Paraj (rođ. 1967.) Die Schattenboxerin iliti Krotiteljka senki – koji je pogolem hit na nemačkom govornom području, iako po svojim odlikama nipošto ne pripada tipičnoj bestseler-književnosti – Vladimir Iljič Uljanov tek posve neutralni toponim: glavna junakinja romana živi u već gotovo sasvim napuštenoj skvoterskoj zgradi u Leninskoj ulici, i to je sve što se o tome ima za reći; muž Nadežde Krupskaje ovde je, dakle, samo uzgredno konstatovani amblem jednog istorijskog sloja farbe na složenom portretu nemačke prestonice. I to nam nešto važno govori i o samoj "Krotiteljki senki": ovaj se roman ne bavi Velikom Istorijom, mada ona stalno, poput upornog severnog vetra, prosvirava kroz široke berlinske ulice. Autorka je tu samo da konstatuje to "postistorijsko" stanje stvari kao mizanscen svoje priče: niti želi od njega da beži, niti pak pušta svoju junakinju da se njime preterano zamara.
Za to, uostalom, nema ni potrebe: Grad je taj koji govori za sebe, junakinja Inke Paraj to samo "nesvesno" prenosi, kao kliconoša koji okolo distribuiše kijavicu…
"Zaplet" romana, skiciran u dve-tri rečenice, reći će vam i manje i više od onoga što vam treba, jer ono već dozlaboga vešto fabuliranje, jer onaj oh, tako obezdahljujući suspense svakako nije glavna vrlina romana; autorkine su namere druge naravi. Priča poč inje da se ubrzava kada glavna junakinja Hel (Svetla) primećuje misteriozni nestanak Dunkel (Tamne), njene jedine preostale susetke iz skvota; Hel njuška po njenom stanu tražeći odgonetku, tu upoznaje zagonetnog mladića Merca – koji, pokazaće se, po Berlinu traži svog biološkog oca, a okolo landara s rancem prepunim opljačkanog keša – i sa njim upada u koloplet "graničnih" i svakako filmičnih situacija, tačnije – nevolja. No, šta je to što ona zapravo traži muvajući se sa Mercom – bolje da saznate sami. U svakom slučaju, koketiranje sa obrascima trilera uistinu nije mnogo više od koketiranja. Ono u čemu je Inka Paraj najbolja jeste atmosfera, odnosno retka spisateljska sposobnost da se sam Berlin iz devedesetih – sa flešbekovima na vreme dok je Zid još kočoperno stajao na kičmi grada, pucajući na Večnost – učini centralnim protagonistom romana. Otuda najukusniji "začin" ove knjige predstavljaju svi oni defilirajući, kobajagi "usputni" likovi, smoreni i splašeni rumunski ugostitelji, Romčići iz balkanskih nedođija, dalekoistočni imigranti, karakteristično berlinski "alternativci" svih vrsta... Taj naizgled prigušeno uzbudljivi berlinski akvarel glavni je adut "Krotiteljke senki", barem koliko i neistrošiva visprenost same naratorke. Nemačka kritika je to dobro uočila, a "pala" su i zvučna poređenja, od toga da u njenoj (para)krimi-misteriji na fonu jednog Velikog Grada ima nečega osterovskog (Paul Auster), do toga da Inka Paraj "slika" Berlin sugestivno, briljantno i (su)mračno kao što je, recimo, Ijen Mekjuen slikao Veneciju. Okej, mada tu postoji i bolji, direktniji link: Mekjuen je svoj po meni možda i ponajbolji ili bar najuzbudljiviji roman, The Innocent, smestio upravo u Berlin, onaj iz ranih dana hladnog rata.
Sve te "lekareovske" (John le Carre) priče sada su zatvorena knjiga, ono što je ostalo jeste Grad koji će još dugo, dugo biti neuporediv s bilo kojim drugim u Nemačkoj, u Evropi, na Zemlji. Junakinja Inke Paraj kao da je došla da pokupi krhotine jedne Velike Priče, i da nas uzgred uveri kako je ta priča i naša, danas možda više nego ikada. TEOFIL PANČIĆ
Glas javnosti 24. 06. 2004. - Svako ima priču za film
Endru Horton: "Likovi - osnova scenarija"
Onima koji ga pitaju kako da napišu scenario i tako zarade veliki novac, odgovara da, u tom slučaju, radije postanu zubari
Predstavljanju knjige "Likovi - osnova scenarija" (prevod Aleksandar - Luj Todorović, "Klio"), koje je održano juče u Jugoslovenskoj kinoteci, prisustvovao je i sam autor Endru Horton, profesor na katedri filmskih i video studija "Džin Hofman Smit" na Univerzitetu Oklahome. Horton je ovdašnjoj publici poznat i po tome što je sarađivao sa Srđanom Karanovićem na scenarijima za filmove "Nešto između" i "Virdžina".
- Endrua Hortona upoznao sam kada je prvi put došao u Beograd, želeći da vidi kako se ovde misli o filmu i šta se snima. Bilo je to pre 25 godina. Posle toga, Horton je u nekoliko navrata bio i gost Festa. On je poznavalac kinematografije, kako bivše Jugoslavije, tako i one srpske iz devedesetih. Jedan je od retkih Amerikanaca koji o tome zna mnogo. Knjiga koja je pred vama korisna je za početnike u pisanju scenarija, ali i za iskusne scenariste kao vrsta korektiva. Značajna je zbog toga što nije pisana samo kao teorija, već je to i literatura koja je nastala iz prakse - rekao je na promociji Srđan Karanović.
- Ne znam za slučaj da su neki pesnici pisali zajedno pesmu, ali najbolji scenariji nastaju kada ih piše više ljudi. Uzmite samo "Kazablanku". Scenariji koje radim s drugim ljudima, kao što sam radio sa Điđom, to je ono što najviše volim. Neka podignu ruku oni koji su nekad napisali scenario. Neka podignu ruke oni koji imaju bar jednu priču na osnovu koje bi sa dao snimiti film. Niko? Ne govorite istinu, svako ima priču za film - rekao je Horton.
LJudima koji kod njega dođu i pitaju ga kako da napišu scenario i tako zarade veliki novac, Horton odgovara da u tom slučaju radije postanu zubari. Većina njegovih studenata želi da napiše novi "Matriks", a on im poručuje: Pišite jedino one priče koje vas zaista opsedaju.
- Jedan od razloga zbog kojih dolazim u Beograd i volim film sa ovih prostora jeste i taj što se ovdašnji film ne zasniva na specijalnim efekt ima nego na likovima - kaže Horton.
Sav od mini-priča, on je jednom takvom i završio svoje obraćanje prisutnima:
- Imam jednu prijateljicu, zove se Adela i pisac je. Ona je na svojoj telefonskoj sekretarici snimila poruku: Zdravo, Adela je, trenutno nisam kod kuće, ako imate neku priču za mene, ostavite je posle zvučnog signala.
Osim što je vodio programe iz filma i pisanja scenarija na univerzitetima od NJujorka, Luizijane, Mičigena do Nju Orleansa, Endru Horton je, kao gostujući profesor, predavao i na Univerzitetu Novog Zelanda, Atinskom univerzitetu i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor je niza scenarija za filmove, kao i knjiga o filmu, među kojima su "Filmovi Džordža Roja Hila", "Komedija/Film/ Teorija", "Smejati se naglas, pisanje scenarija zasnovanog na komediji".
Karneval
Kao jedan od svojih glavnih filmsko-teorijskih fokusa, Horton ističe pojam "karnevala". Za njega karneval znači tri stvari: slobodu, maštu i veselje koje se deli sa ostalima. Kako prevodilac knjige "Likovi - osnova scenarija" Aleksandar - Luj Todorović kaže, Horton nam, na osnovu ovog osećaja za "karnevalizaciju", a oslanjajući se, pri tom, i na Aristotelovu "Poetiku", "u svojoj knjizi, kroz analizu niza vrhunskih ostvarenja iz novije filmske produkcije, detaljno opisuje kako postaviti likove u centar scenarističkog fokusa, a zatim i proces samog pisanja scenarija". Knjiga Endrua Hortona pisana je razumljivo, zanimljivo, a za svako uputstvo - "zašto" - postoji i ono - "kako"- dato kroz primer iz nekog filma. Zbog toga je ovo nezaobilazni udžbenik za svakog ko hoće da postane pisac scenarija.
Sećanje na Dušana Stojanovića
Predstavljanje knjige Endrua Hortona bio je pravi način i da filmski svet obeleži desetogodišnjicu smrti profesora Dušana Stojanovića. Stojanović je bio začetnik teorijskog pristupa filmu kod nas i prvi profesor teorije filma na FDU. Bio je i urednik "Filmskih sveki", a njegovo najznačajnije delo je "Film kao prevazilaženje jezika" objavljeno 1974. kao doktorska disertacija.
Danas 25. 06. 2004. - Priče koje nas se tiču
Endru Horton: "Likovi - osnova scenarija"
Knjiga "Likovi - osnova scenarija" Endrua Hortona predstavljena je u Muzeju jugoslovenske kinoteke. U pitanju je novo delo proverenog scenariste i profesora Univerziteta Oklahome, koji je ovu knjigu namenio svima koji imaju neku priču da ispričaju. Zato je osnovna postavka knjige jednostavna: postoje dve vrste filma - superspektakli, koji dobijaju Oskare s jedne strane i oni filmovi kojih se sećamo dugo i koji imaju sjajno izvajane likove s druge strane. Budući da se te priče odnose na ljude čije nas se sudbine veoma tiču, one ostavljaju za sobom emotivni i moralni odjek. Kroz analizu niza vrhunskih ostvarenja iz novije filmske produkcije, autor detaljno opisuje kako postaviti likove u centar scenarističkog fokusa, a kroz niz odlično osmišljenih vežbi vodi čitaoca korak po korak, najpre kroz proces oblikovanja likova, a zatim i proces samog pisanja scenarija. Endru Horton inače je vrsni poznavalac jugoslovenskog i srpskog filma i čest gost Beograda. Objavio je veliki broj tekstova o našem filmu u brojnim američkim časopisima, a knjiga "Likovi - osnova scenarija" bazirana je ne samo na teoretskom znanju, već pre svega na iskustvu, te je tako namenjena svima i idealna za ljude koji tek počinju da pišu za film. On je u Kinoteci govorio o teoriji karnevala i karnevalskog kojoj se često vraća i koju je preuzeo od Mihaila Bahtina, kao i o svojim iskustvima sa studentima iz Oklahome, od kojih zahteva upravo životvorne filmske priče, a ne one u stilu "Matriksa". Dinko Tucaković podsetio je, ovom prilikom, prisutne na 15 godina od smrti jednog od najistaknutijih srpskih filmskih teoretičara Dušana Stojanovića.
NIN 25. 06. 2004. - Opštežiteljska priča
Nenad Ilić: “Carigradski drum"
Sveštenik na pročišćujućem i (samo)izbaviteljskom putovanju za Svetu goru, Carigrad il kakvo drugo duhovno središte - to već kao da prerasta u zasebno i jednim delom karakteristično usmerenje našeg savremenog romana. Pa još ako se taj hodočasnički junak, skoro po pravilu, i zove Mihajlo, onda se možda može govoriti čak i o svojevrsnom trendu!
“Carigradski drum” Nenada Ilića na svoj način pridružuje se pomenutoj orijentaciji: poput glavnog aktera “Mihaila” Branka Brđanina Bajovića, prošlogodišnjeg “vicešampiona” NIN-ove nagrade, i njegov junak, prestonički pop Mihajlo, zvani Miki, bogotražitelj je i iskupitelj od nevolje za sebe i druge u zlom vremenu i zlom okruženju. Time su, reklo bi se, ocrtane moguće konture jednog hibridnog retroaktuelnog žanra koji roman kao privatnu i laičku pripovest modernog doba donekle približava opštežiteljskim povestima vremena koja su prohujala s vihorima istorije.
Ali, ovaj opštežiteljski roman Nenada Ilića podseća nas na to da se istorija katkad vraća kao košmar i fantazmagorija, čineći cele zajednice i narode zatočenicima sveopšte povesti beščašća. Poput Bajovićevog “Mihaila” i on, drugim rečima, počiva na onoj vrsti naročite “ideološke” svesti za koju istorijsko-političke činjenice i događaji imaju uvek prikriveno značenje što vodi ravno u dubine kolektivno oblikovanih predstava, bojazni i projekcija.
Istine radi, valja kazati da je “Carigradski drum” napisan sa znatno više umeća i duha od svog tipskog prethodnika. Rogobatni patos smenili su ovde okrepljujući humor i ironija koji pripovedanju o traumatskom vremenu NATO-bombardmana daju osobenu živopisnost i dimenzioniranost. Sve vreme baratajući stereotipima i predrasudama, Ilić je oko svog glavnog junaka stvorio celu galeriju pomerenih karaktera, među kojima se izdvajaju Čeda slikar, nameran da svakom umrlom Srbinu napravi spomen-ikonu, i revnosni opozicionopartijski aktivista Čombe, odlučan da do slave i novca stigne otkrivanjem navodnih nacrta famoznog “Teslinog tajnog oružja” ili makar kvazividovnja čkim delovanjem u javnosti. Ne uvek jednako izbalansirano, dvosmisleno bavljenje opštim mestima na ovom nivou fabuliranja ipak je dovoljno inventivno izvedeno da romanesknom sižeu donese kvalitet zanatske uspelosti.
Iskošeno-komično pripovedanje o ovovremenskoj “Srbiji međ kesama... međ kanisterima, flašama i kutijama... međ rupama na putevima” ima, međutim, u romanu Nenada Ilića i svoj paralelni, znatno ambiciozniji i pretenciozniji tok s paraboličnom temom o Srbiji kao “zemlji oko druma” kojim “oduvek je Evropa išla u Aziju, i obrnuto - Azija u Evropu”. Taj alternativni siže ostvaren je pomoću fantastične intrige oko zagonetnih “pronađenih rukopisa” koji čitaoca vraćaju duboko unazad kroz vreme, i to pravo na “staru trasu carigradskog druma kojom su koračali kroz vekove putopisac i njegova ljubljena”. Ovaj niz epizodičnih pripovedanja, od kojih je svako vezano za neki od neuralgičnih momenata nacionalne i regionalne prošlosti, može se delom čitati i kao mala zbirka “samostalnih” novela koje objedinjuje isti fantomski pokretljivi “vremenski putopisac” Carigradskog druma. Među njima je daleko najuspelija celina iz devetog poglavlja pod nazivom “Hasan-pašina palanka”, izvrsno sročena opijumska storija o kulturološkim razlikama i premošćenjima, dok sve zajedno svoj “mistični” vrhunac imaju u ovovremenskoj epizodi fizičkog nestanka pop-Mihajla i njegovog prelaska u onostrano, duhovno i snovno postojanje!
Tako svoje ostvarenje najzad pronalazi i sve vreme prisutni “ideološki” interes pripovedanja koji vodi dalekosežnom zaključku da “Nije stvar u tome da čekamo kraj istorije... nego treba i u istoriji da pronađemo kapije večnosti”. Stapajući stereotipe o “nebeskom postojanju” i civilizacijskoj “transverzali” između Istoka i Zapada, ovakvo svođenje opštežiteljske priče Ilićevog romana predstavlja svojevrsno "prevladavanje" i "transcendiranje" istorije narativnom mistifikacijom dostojnom podrazumevanog, odnosno izabranog usuda koji je prati. A to što je ovom mistifikacijom tek jedna vrsta stereotipa i pr etenzije zamenjena drugom, sasvim dovoljno govori o "Carigradskom drumu” kao romanu ograničenih, polovičnih zahvata i dometa u fikcionalnom evociranju i problematizovanju toliko puta tematizovane sudbine naciona. TIHOMIR BRAJOVIĆ
NIN 25. 06. 2004. - Magična planeta signalizma
Milivoje Pavlović: "Avangarda, neoavangarda i signalizam"
Visoka planetarna aktuelnost signalizma, bez ikakvih sumnji, ne prestaje da traje kao jedan od onih osobenih znakova prepoznavanja radoznalih i usamljenih duhova i u ovom, trećem mileniju. Možda baš zato što je sve predvideo, svemu se narugao i sve, odmah potom, urušio svojim temperamentnim, nemilosrdnim, odista po svemu tektonskim pomeranjima i agresivnošću bez mere, možda i zato što su sve svetske kataklizme, koje su se desile u međuvremenu, tek bile nalik na suštastvene lomove i slomove signalističkih predviđanja, ali zaista unisono, takoreći negleduš, ovaj apartni, jedinstveni naš pravac velikih naodređenosti i uvek zgrožen iznova svakojakim pragmatizmom, ima prevagu, ima živost, ima drukčiju energiju. Nekadašnje nadrealističke slobode, davni dani u slavu kolaža i Marsela Dišana, prononsirana drskost automatskog pisanja nadrealizma, sve je to nalik na propedevtiku, na pučku školu razularenog smisla koju sugeriše steg signalizma.
Ima mišljenja da je signalizam odveć rano, ne tek jedino sa sjajnom studijom Julijana Kornhauzera, ušao u znanstvene odaje razmišljanja sa distance, prerano, dok još i nije prestala aktuelna bitka za njegov vazduh, njegovo prisustvo, njegov prinudni smeštaj u neprikosnovenim prostorima periodizacije jedne balkanske književne i umetničke vizije.
Ne mari: lideri uticajnog i tako osporavanog talasa modernizma naših pedesetih godina, sa Vaskom Popom na čelu, bili su jedva šest meseci sporni, da bi namah ušli u sadržaje naših čitanki.
Rokovi su znatno skraćeni, a galilejske muke su svedene na tren, istina opasan i dalje, i podjednako opak.
Signalizam je, za razliku od beogradske, tzv. druge centrale nadrealizma, bio i ostao krajnje otvoren, nije imao svoju školu, nije imao vremena ni volje da stvara auru oko opet neke trinaestorice, nije imao svoje parije, u kojima se, gle čuda, možda najprimerenije i svakako reprezentativno može sagledati biće nadrealističkog antisistema života, pevanja i mišljenja (Ljubiša Jocić). Sasvim je logično, i tu niko više ne treba da se čudom čudi, da su upravo Jocić i Dušan Matić, ta plavokosa nigdina naše moderne misli (B. Timotijević), profesor naše slobode, bili skloni signalizmu.
O signalizmu i njegovim barjacima i protagonistima pisano je često i u nas i na strani. No, ipak se čini, još nedovoljno ne samo u smislu pojačane i kompletne informacije, nego i u vezi sa vremenskom distancom u odnosu na njegovo nastajanje, ili bolje: na njegova nastajanja.
Najčešće, svi ti aktivistički tekstovi signalizma, ili o signalizmu, od manifesta do hronika, od performansa do apologija, ipak su se svodili na često veoma uspešnu i grozomornu provokaciju.
Kako su godine prolazile, i kako su signalisti, sa svojim liderom Miroljubom Todorovićem isto starili, postavši, isto u međuvremenu, laureati naših, građanskih nagrada, svakako da se pojačala potreba da se slučaj signalizma evocira, u dobro temperiranoj muzici svakodnevice, u okruženju, granica među granicama, uznemirenost usred naših svakojakih mrtvih i još umrtvljavanih popodneva.
Knjiga Milivoja Pavlovića Avangarda, neoavangarda i signalizam (“Prosveta”) tu funkciju staloženog i zasnovanog promišljanja nad vitoperenošću signalizma, nad njegovim sumornim vitezovima i nad njegovom genezom, ispunjava poletno, sa žarom posvećenog istraživača.
Pavlović je i sam signalizmu privržen odavno, a njegova Bela knjiga, i baš zato što je užasavala puritance i konvencionalne naše ukuse, svakako je datum naših prekoračenja, naše slobode, naše nadmoći, čitava nastala za budućnost, i te kako rečita i privilegovana.
Međutim, odmah valja napomenuti, rođačka sljubljenost ovoga Pavlovića za sve mene i smene signalizma na našim svakojakim vatrometinama, nimalo nije smetala njegovoj rashlađenoj sintaksi erudite, tumača, propagatora, relativiste. Možda nigde sem u njegovoj knjizi Todorovićeva teza o signalizmu kao slobodi budućnosti nije bila tako dobro atribuirana, zasnovana, distingvirana.
Kompjuter, ono četvrto epohalno otkriće, i onaj nadasve prisutan još uvek poništen obli k ranijih predrasuda, banalnosti parnasovskih još zaveštanja, nisu nigde sem kod Pavlovića imali značenja novog podsticaja, ogradu od licemernih a isto prizemnih pohvala, problemsku izmaglicu velikih pokreta savremenosti.
Kosmos je bio jedan od onih bitnih poriva signalizma koji su ga i doveli u samu žižu savremenog sveta neizvesnosti, naših marginalnih podela, ukinuća atarskih barijera. I jezik, kao stvaranje a ne tek jedino kao prinudno korišćenje, svakako egzemplarno pobeđuje na svim pustolovnim stazama i bogazama signalizma: tu smo najmoćniji, ni razgovetni ni skloni tek podrazumevanju, tu smo carevi.
Upravo te dve teme sad i ovde izdvajam kao one čiste okosnice Pavlovićeve učene i po mnogo čemu kapitalne knjige. U njima se, kao u naprslim ogledalima našeg savremenog smisla, naše bespomoćnosti, otkriva ipak izlaz, izvestan goropadni podsmeh, ironijski naš fatum tako nepregledno i tako neizbežno spojen sa otkrićima samim.
Svakako, posle ove knjige, razuzdane i raspamećene stranice signalizma čitaće se pre svega po Pavloviću, i to je podatak koji valja upamtiti baš sada, kada je sve više difuzna svetlost moćna i jedinstvena umesto uperenih isledničkih farova ispitivanja u zlokobnim kazamatima starinskog smisla.
Razložno kritički postavljen prema determinisanim našim glupostima, o predrasudama da i ne govorim, ova knjiga daje za pravo Todorovićevom inokosnom poigravanju sa večitom vatrom kosmosa i jezika, ali uz diskretnu sumnjičavost onih koji pamte detalje, a raportima ikonoboraca i galamdžija mašu sa druge obale smisla, razgovetnosti, nepripadanja, izdvojenosti.
Jednoglasnost nikada nije pripadala kategorijama signalističkih vokabulara, i stoga su i mnogobrojna Pavlovićeva (ne)pristajanja jednako poučna, ispoljena u pravi čas, upozoravajuća napokon.
Pavlović danas poučava, ali, više i od toga, u evociranju čitavog planetarnog incidenta zvanog signalizam, većma mari za ukupnost. Ništa nije palo s neba, i vreme meteora nije predvidljivo. Pavlović ima meru, ljubav, kont rolisani voz za tu magičnu planetu signalizma, koja je, može biti, jedna jedinstvena knjiga neumrlosti, beskonačnosti, gneva. DRAŠKO REĐEP
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 06. 2004. - Melanholija „Vodenog deteta"
Radivoj Šajtinac: "Vodeno dete"
NOVI KNEŽEVAC: U Narodnoj biblioteci "»Branislav Nušić"« u Novom Kneževcu, pred brojnom čitalačkom publikom, najnoviji roman zrenjaninskog književnika Radivoja Šajtinca »"Vodeno dete"«, objavljen u izdanju beogradske "»Geopoetike"«, predstavljen je uz učešće autora i književnog kritičara Vladimira Kopicla iz Novog Sada.
Šajtinac je rekao da u Novom Kneževcu oseća izuzetno uzbuđenje teško prevodivo u obične reči, jer je ova potiska varošica zavičaj za njegova dva romana i nešto posebno, što mu je omogućeno da u jednom intenzivnom razgovoru s unutrašnjim i spoljnim svetom nastane novo delo. Pisanje ovog romana Šajtinac je u Novom Kneževcu završio tačno pre godinu dana, a promocija je održana u okruženju akvarela sa motivima Tise, nastalih na »Tiskoj akademiji akvarela« u Novom Bečeju.
Kopicl je ukazao da je roman "»Vodeno dete"« deo značajnog romanesknog opusa Radivoja Šajtinca koji se donekle razlikuje od njegovih prethodnih knjiga kao što su "»Čehovija"« i "»Sibilski glasovi"«, a pri tome Šajtinac ponavlja sve bitne strategije i ključna mesta karakterističnih za prethodne romane.
Motivi kao što su virtuelne kuće, virtuelna utočišta ljudskog bića, od "»Čehovije"«, "»Sibilskih glasova"« do nove knjige "»Vodeno dete"«, kada se saberu, vidimo da predstavljaju pokušaj situiranja krize današnje jedinke ogoljene pred elementima tehno sveta i sveta politike, a sve je manje otvorenosti ljudskog govora u nekoj najmanjoj jedinici, kao što je porodica ili ljudsko biće, gde se zapravo ono što je bila slika govora ili sam govor prenosi u neki oblik tišine, gde zamire gotovo svaka komunikacija.
- Roman "»Vodeno dete"« je slika raspada porodice i pojedinačnog ljudskog bića i nekog traganja kroz različite pokušaje da se osvoji nova mogućnost govora, komunikacije, žive ljudske reči, koja daje otvoreni princip komunikacije i nade za osvajanje svega onoga što je u savremenom svetu uglavnom izgubljeno – ukazao je Kopicl. On je konstatovao da je knjiga po obimu malo postmodernističko delo koje veoma dobro troši svoj li terarni fon. Literarni fon Šajtinčevih romana često je na fonu čehovljevskog pripovedanja ili nekih geteovskih verterovskih elemenata i na nivou tona i sentimenta, ali i na nivou rečeničke konstrukcije. Kopicl naglašava da knjiga nosi duboko melanholični ton, čak najniže tačke melanholije, iznad koje stoji mogućnost osvajanja nekog novog ljudskog sećanja, perspektive, ali naravno nekog krajnjeg rešenja nema.
Kopicl ukazuje da je "»Vodeno dete"« prividno urbana priča koja se zapravo bavi ljudskim enterijerima, onim što je unutrašnje, što je ljudskom biću donekle već zatvoreno i zaključano, a da je knjiga Šajtinca lep minimalistički prilog mogućnosti tog otvaranja kroz jednu poližanrovsku strukturu, koja nosi uobičajenu postmodernu naraciju, umetke na nivou traktata, pisama, nađenih izgubljenih dokumenata.
Ova knjiga, koja je spoj naših realnih ljudskih problema, realne naracije, irealne simbolike i svega onoga što je zanimljiv minimalistički ekstatičan način, izdvaja se iz mora romanesknih dela na razmeđi nekog lošeg ženskog pisma, romaneskne feljtonistike, publicistike i svega ostalog. »"Vodeno dete"« je ozbiljno književno delo koje sebi zadaje dobra pravila i onda ih izazovno, na drugačije kompetentan način, ispunjava do krajnje mogućih granica, smatra Vladimir Kopicl. M. MITROVIĆ
Pobjeda 26. 06. 2004. - Tajanstvena i čudesna Indokina
Danijel Mejson: "Štimer klavira"
Čarls-Robert Darvin je prije nekih 130 godina, napustivši studije medicine završio teologiju na Kembridzskom univerzitetu, a potom kao član ekspedicije na čuvenom "Biglu", otplovio na obale Južne Amerike. Tamo se, naravno, nije bavio svojom teologijom, već biologijom, pa je ubrzo postao jedan od najpoznatijih biologa toga vremena. A, Danijel Mejson, na Harvardu je diplomirao biologiju, a potom otišao takođe na jug, ali istočnije (na granicu Mjanmara i Tajlanda) i tamo se počeo baviti više medicinom nego biologijom (zbog čega je kasnije, vrativši se u Ameriku, upisao studije medicine u San Francisku). Ipak, to ga putovanje u bespuća Indokine, nije odvelo u društvo slavnih ni biologa ni ljekara (iako se intenzivno bavio problemima malarije), već ga je u "trenu" uvelo u društvo poznatih bestseler pisaca.
Danijel Mejson napisao je 2002. godine roman "Štimer klavira", koji mu je donio svjetsku slavu, a ovih dana ovaj bestseler dostupan je i našim čitaocima - objavila ga je "Laguna" u prevodu Gorana Kapetanovića. Sam autor kaže da je bio zadivljen predivnim predjelima tog dijela azijskog kontinenta i da je dijeleći svoje vrijeme na putovanju od Univerziteta u Bankoku do provincije Tangong, gdje je bilo veoma puno ljudi oboljelih od malarije, počeo da se sve više interesuje za tamošnju kulturu, istoriju i medicinu. U toku toga upoznavanja i proučavanja došao je do niza interesantnih podataka koji su datirali još iz vremena dok su ti predjeli bili pod kolonijalnom upravom Engleske. Na osnovu raznih dokumenata i uz pomoć piščeve imaginacije, počeo je da piše knjigu. Veoma vješto, dovitljivo i napeto, počeo je da stvara jednu elegantnu, neobičnu i zanimljivu priču punu divnih momenata i nezaboravnih, veličanstvenih prizora, koji čitaocu nudi ugodno putovanje u jedan već skoro zaboravljeni svijet.
Glavni lik romana je Edgar Drejk, poznati štimer klavira, kome, dok je u krugu svoje porodice živio mirnim i povučenim životom u svojoj Engleskoj, iznenada stiže poziv iz britanskog Ministarstva odbrane da hitno ide u Burm u. U tamošnje dzungle i nedođije sa jednim izuzetno neobičnim zadatkom. Naime, trebalo je da dovede u red već raštimovani klavir tamošnjeg sanitetskog majora, koji je, osim muzike imao još i niz drugih hobija.
U romanu "Štimer klavira" Mejson briljantno opisuje Edgarovo putovanje kroz Evropu, Crveno more, Indiju, Burmu... Opisuje njegove neobične susrete sa raznim misticima, banditima, prevarantima, kao i susret sa jednom posve interesantnom i očaravajućom ženom koju ni na jedan način nije mogao da dovoljno spozna. Posebno iznenađenje Edgar je doživio smjestivši se u tvrđavu tamošnjeg doktora koja se nalazila na jednoj udaljenoj rijeci u Burmi. Autor to opisuje kao poseban svijet pun tajanstvenog, ali i opasnog, što njihovog junaka Edgara na čudan način uzbuđuje. Mejson u svom romanu takođe veoma slikovito opisuje predjele Burme, njenu kulturu, ljude... Veoma darovito i uz sve ljepote prirodnog blaga, kombinuje političke i istorijske događaje dočaravajući sliku jednog (ne)stvarnog svijeta 19. vijeka.
"Klavir je u mom romanu simbol evropskog kolonijalizma" - kaže Mejson, "ali, isto tako smatram da je ljepota evropske muzike univerzalna. Najprije sam počeo priču sa klavirom, napisao nekoliko stranica o pijanisti u Burmi i uočio da to nije to. Tada sam shvatio da je lik štimera klavira dosta interesantniji. Ideja o polomljenom klaviru je tragična, zamislite tu ljepotu - da jedna gomila metala i drveta nam može dati predivne zvuke Betovena". Mejson kaže da nikada ne bi napisao ovu knjigu da nije pohađao medicinsku školu. "Sada radim na svojoj drugoj knjizi, radnja se dešava u doba otkrića Brazila i ta priča me fascinira. U međuvremenu mi je ostalo još malo ispita da okončam studije i onda ću se sasvim posvetiti pisanju"… VUJICA OGNJENOVIĆ
Pobjeda 26. 06. 2004. - Dinamička transakcija individue i socijaliteta
Dejan Vitorio Kaprara i Danijel Ćervone: "Ličnost"
Putem prikazivanja determinanti funkcionalnosti ličnosti, autori su retrospektivno balansirali faktorima biološke, kognitivne, afektivne, sacijalne i interpersonalne prirode
Profesor psihologije na rimskom univerzitetu "La Sapienca" i bivši predsjednik Evropskog udruženja za psihologiju ličnosti Đan Vatimo Kaprara, nekadašnji je stipendista i saradnik na Holandskom institutu za napredno istraživanje (HINI). Njegov saradnik, odnosno koautor ove knjige Danijel Ćervone, pridruženi je profesor psihologije na Univerzitetu Ilinoisu, Čikago, i nekadašnji je saradnik Centra za istraživanja u bihevioralnim naukama.
Širok integrativni pristup fenomenu ličnosti u knjizi je ekspliciran putem naučnih dostignuća prevashodno u psihologiji a zatim i u drugim naukama. Putem prikazivanja determinanti funkcionalnosti ličnosti, autori su retrospektivno balansirali faktorima biološke, kognitivne, afektivne, sacijalne i interpersonalne prirode, pa je širok dijapazon teorijskog okvira, naglašavanjem dinamičke transakcije individue i socijaliteta, udzbenički i profesionalno koncipiran u ovim okvirima koji samorefleksiju i samoregulaciju individue realno omogućavaju i objašnjavaju.
Pregledom dakle psiholoških istraživanja ličnosti, čitalac je u prilici da se upozna i sa savremenim teorijskim i empirijskim dometima u oblasti psihologije. Naglašavanjem ove grane psihologije autori su pretendovali na njeno razumjevanje kao intergrativne discipline koja bi bila definisana kombinacijom stvarnosnih fenomena. Razlog takve ambicije počiva u činjenici svojevrsne osobenosti ove discipline koja istražuje razlike među pojedincima s osobitom koherentnošću i direktnošću u individualnom funkcionisanju. Iako su mišljenja da današnja saznanja u biologiji, kognitivnim, socijalnim i filozofskim naukama imaju odnose na bazične koncepte psihologije ličnosti, ovi uvaženi psiholozi smatraju da mogu obogatiti navedene oblasti jer psihologija ličnosti smatraju oni, jeste forum za integrisanje različitih i ponekad nepovezanih znanja o psihološkom fun kcionisanju. Istraživanja Karprare su se skoncentrisala na oblast razvoja i socijalnog prilagođavanja kao i u mjerenju socijalnih aspekara ličnosti, dok je rad Ćervonea bio fokusiran na samoregulativne procese i koherentnost ličnosti i ono se sastojalo od studija iz oblasti socijalne psihologije.
Motiv prikazivanja zajedničkih uloga socijalno-kognitivnih mehanizama u funksionisanju pojedinca bio je evidentan razlog pisanja ove knjige čiji ton nije jednostav i svojom stručnošću i obimnošću , doista zavređuje ozbiljniju pažnju.
Teoretičari ličnosti još od vremena Frojda njeguju ovu disciplinu. Proučavanjima kognicije i socijalnog učenja (Bandura-1997, Mischel-1974) i predlozi socijalnih psihologa koji smatraju da ljudska uvjerenja o sebi predvode njihove interpretacije socijalnog svijeta i motivišu njihovo ponašanje (Markus i Nuris, 1977-1986), kliničkim psiholozima omogućava prepoznavanje terapeutskog zadatka koji se sada ogleda u unapređivanju ne samo promjene ponašanja, već unapređivanja vještine samokontrole (Thores, Mahoni-1974). Jačanje Selfa i njegovog sistema jeste strategija takve činjeničnosti-nužnosti, i o tome se naročito govori u drugom, znatno interesantnijem dijelu knjige.
Objavljivanje ove studije odnosno njenu pripremu, podržali su Institut za istraživanja i Centar za napredna istraživanja u oblasti bihevioralnih nauka u Holandiji. VUKSAN VUKSANOVIĆ
Danas 27. 06. 2004. - Larusova enciklopedija bilja
Enciklopedija vrtnog i sobnog bilja
U izdanju kuće Mono i Mananja pres juče je u Garden centru na Vidikovcu promovisano prvo srpsko izdanje Enciklopedije vrtnog i sobnog bilja - Larousse. O ovom izdanju su, pored izdavača Dragana Niketića, govorili i dr. Dragan Lakušić iz botaničke bašte "Jevremovac" kao i mr. Srđan Radanov iz Garden centra. Francuski Larousse je renomirani izdavač enciklopedija i priručnika iz raznih oblasti a u ovoj knjizi se mogu pronaći podaci o dekorativnom bilju, saveti i ideje za njihovo gajenje, enciklopedijski prikaz svih pojedinih biljaka poređanih po azbučnom redu (uz fotografije u boji) uz ostale bitne podatke (dimenzije, razmnožavanje, briga, nega…) Biljke su razvrstane u više kategorija, a postoji i poglavlje o biljkama za enterijer po mesecima u godini.
Danas 28. 06. 2004. - Poezija u dosluhu sa nepojamnim
Dragan Lakićević: "Sneg pada dušo"
Knjiga izabranih i novih pesama "Sneg pada, dušo" Dragana Lakićevića koju je o pedestogodišnjici pesnikovog rođenja objavila Srpska književna zadruga, predstavljena je u utorak u teatru Kult. O knjizi je govrio Nikola Milošević, stihove su kazivali glumci Vjera Mujović i Mihajlo Janketić, a svečanoj atmosferi doprineli su klavirskom partnjom Milica Lakićević i Luka Čubrilo. U ovom izboru našle su se pesme iz zbirki: "Između nas zima", "Čista rosa", "Istorija bolesti", "Sneg pada, dušo", "Bog na Kosovu", "Zla godina", "Sveće na snegu" i "Pesme o Srbiji". Govoreći o Lakićevićevoj poeziji i poredeći je sa antičkim uzorima, Nikola Milošević rekao je, između ostalog, da je ona u dosluhu sa nepojamnim, te da je njega lično ova knjiga, kada je već mislio da to više ne može da se desi, iznenadila i obradovala. Lakićević je inače u izdavačkoj kući Dereta objavio i svoj novi roman "Ljubavna knjižica" kojim se ovaj autor popularnog "Mastermajnda" i "Beogradske princeze" nanovo ogleda u savremenoj ljubavnoj priči, prvi put posle romana "Zemaljski ključ" iz 1985. godine. Na promociji zbirke "Sneg pada, dušo" pokrovitelj izdanja Slobodan Filipović obradovao je prisutne poklonivši sto knjiga.
Glas javnosti 28. 06. 2004. - Vodič kroz Berluskonijevu Italiju
Nikolo Amaniti: "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom"
Ako za jednu knjigu mogu da kažem da mi nije bila ni u jednom trenutku makar malo dosadna, onda je to svakako knjiga "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom" Nikole Amanitija. Štaviše, ne pamtim kada sam se uz knjigu tako dobro "proveo" i nasmejao. Tipična italijanska priča iz pasivne provincije sa svim prepoznatiljivim elementima: sunčani južnjački humor, felinijevski groteskni likovi koji ne žele da se oslobode svojih mana, samoobmanjivanje o sopstvenoj veličini, njihov beskrajni autodestruktivni egoizam ocrtan kroz bombastično komične scene i sve to isprepletano sa nostalgičnom pričom o odrastanju i ljubavi.
Tri ličnosti su centralne u ovoj priči. Infantilni četrdesetpetogodišnji zavodnik - presretač Gracijano Bilja, koji u sebi ovaploćuje ideal svakog prosečnog Italijana, a može se reći i Balkanca: zavodi svaku ženu koju sretne, makar to bilo na njegovu štetu. Oslanjajući se na romantičarski mit o Kazanovi, Gracijano Bilja Nikole Amanitija pogodi svaki ljubavni cilj koji sebi zacrta, ali promaši ceo život jer, iako veliki ljubavnik, na kraju ne shvati suštinu ljubavi.
Gracijano je, nažalost, ideal potrošačkih provincijalaca ispranih mozgova, dakle sredine u kojoj odrasta desetogodišnji Pjetro Moroni, glavni junak priče. Ta sredina je, budući da se u njoj ljubav svodi samo na strast i čast, vrlo brutalna, uskog pogleda i sužene svesti, sredina koja guši svako nastojanje mladog čoveka da se trgne iz žabokrečine. Dečak je iz siromašne radničke porodice i ima ambiciju da jednoga dana upiše fakultet, ali ga okolina i porodica na svaki način vuku dole.
Flora je parodija idealne žene svakog mačiste - nedeflorisana profesorka u svojoj tridesetdrugoj godini života; obrazovana, a naivna; žena koja strpljivo čeka pravog, a na kraju se podaje pogrešnom.
Gracijano, Pjetro i Flora se kroz brojne peripetije duhovito, ali i napeto vođene radnje spajaju u slučajnu porodicu (omiljeni motiv F.M. Dostojevskog!), ali ubrzo i razdvajaju zbog grešaka koje sami prave.
Pisan eksplozivno duhovitim stilo m, ovaj roman, verovatno baš zbog toga i nije ostavio veliki utisak kod italijanske i svetske uštogljene akademske kritike, ali je, za razilku od mnogih drugih, ipak ostao jedan od najupečatljivijih romana koji nas vodi kroz Berluskonijevu Italiju globalizovanog potrošačkog idiotizma. Iako je sledeći roman Nikole Amanitija "Ne bojim se" pogodio akademski ukus i osvojio prestižnu nagradu "Premio Vjaređo", čitaoci će roman "Dolazim po tebe…" duže pamtiti ako zbog ničega onda zbog poluizmišljenih, ali nezaboravnih ljubavnih avantura Gracijana Bilje. VLADIMIR PASKALJEVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 28. 06. 2004. - Izlog knjiga
Krstaška epopeja / Molitvenik sna / Kako je otišla Lili
Ovih dana naš čitalac ne može da se požali na nedostatak štampanog materijala. Od novina, revija, žute štampe, knjiga, sve kipi. Na sve strane. Treba jedino naći prostor i vreme. U toku su i izbori lektire za letnje odmore. Bar da se nešto nađe u putnom koferu i na plaži. U igri su stare i nove knjige. Za onog koji nije čitao - sve su nove.
Mi se, danas, bavimo onim novim, najnovijim.
RENE GRUSE, KRSTAŠKA EPOPEJA, IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA, NOVI SAD, 2004, PREVELA S FRANCUSKOG MIRJANA PERIĆ –MARJANOV, STR. 436
O krstaškim ratovima kod nas govore tek enciklopedije i istorijski priručnici. Pohodi feudalaca i pustolova zapadne Evrope, vođeni pod motom oslobađanja Hristovog groba u Jerusalimu, trajali su cela dva veka, od XI – XIII. Bilo ih je ukupno osam i svaki ima svog vođu, junake i žrtve. Prvi su poveli feudalci iz južne Francuske, Normandije, Lotaringije i trajao je od 1096 – 1099, a poslednji 1270. pod vođstvom Luja IX. U njima je, prema nekim procenama, stradalo dva miliona ljudi, a samo u petom, tzv. dečjem krstaškom ratu, nestalo je 15.000 dece.
Vojnički cilj nisu postigli, ali su izmenili sliku sveta, uspostavili vezu Istoka i Zapada, oslabili verski fanatizam i doveli do pada ugleda papstva, itd. Sve to, od prvih propovedi pape Urbana II, koji je u stvari želeo da obnovi veze sa svojim zavičajem, a to se pretvorilo u borbu za oslobađanje hrišćanskih zemalja od muslimanskog ropstva, pratimo u izvanrednoj knjizi poznatog francuskog istoričara, akademika Renea Grusea (umro 1954), a u prevodu Mirjane Perić – Marjanov. Pozadina je, naravno, bila mnogo drugačija…
U biblioteci «”Sinteze”», kod istog našeg izdavača, već je objavljena njegova studija «Carska stepa» (o Atili, DŽingis Kanu i Tamerlanu), a “«Krstaška epopeja”» je sinteza njegovog trotomnog dela koje je i danas ugaoni kamen za proučavanje ovog perioda istorije sveta. Inače, Gruse je bio ekspert za istočna pitanja i, pored ostalog, napisao je istoriju Jermenije, ali i Kine. “»Krstaška epopeja”» je pisana kao hron ika zbivanja, sa romanesknim zapletima i naracijom, bez opterećenja naučnom aparaturom i fusnotama. Aktuelno i atraktivno, poučno i za neke struke nezaobilazno. Makar i u prevodu.
PERO ZUBAC, MOLITVENIK SNA, IZABRANE PESME, SRPSKA KNJIGA, RUMA, INSTEL, NOVI SAD, 2004. STR. 164
- Uzalud je braniti Peru Zupca od «"Mostarskih kiša"». Uzalud je govoriti – ima on i boljih pesama. Naravno da nema boljih jer najbolje pesme ne imenuju ni pesnici ni njegovi advokati. Najbolje pesme su one koje izaberu univerzalni potrošači tog čuda koje se zove poezija – piše u pogovoru nove, četrdeset i prve (!) Zupčeve knjige, njegov prijatelj i recenzent, pesnik Duško Trifunović.
Za nove čitaoce treba reći da je Pero Zubac rođen 1945. u Nevesinju, a već četrdeset godina živi i radi u Novom Sadu. Prvu pesmu je objavio 1962. u sarajevskom studentskom listu “«Naši dani”», kao učenik drugog razreda gimnazije «I. G. Kovačić» u Lištici. Gimnaziju je nastavio u Zrenjaninu, a studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prvu knjigu pesama “«Nevermore” objavio je u ediciji “«Prva knjiga”» Matice srpske 1967.
Iako su napisane još 1965. ( 8. oktobra) “«Mostarske kiše”» danas kao da doživljavaju svoju drugu mladost. Prihvatile su je nove generacije, i to ne samo kod nas. A samo i njih da je napisao Zubac bi bio i ostao pesnik Mostara, grada koji nije mogao mimoići i ne izabrati kao svoju pesničku postojbinu i nepresušno izvorište. O tome ponajbolje govore i njegovi poslednji stihovi, ceo spev u čak 80 pevanja pod naslovom «”Povratak Mostaru”». Pisan je od 2002-2003. i sav je u reminiscencijama na zavičaj, prohujali rat, sve reperne tačke pesničkog grada, mitove i legende Mostara.
BOŽIDAR M. ŽIVANOVIĆ, KAKO JE OTIŠLA LILI, PRIČE, SVETOVI, NOVI SAD, 2004. STR. 99
I Božidar M. Živanović (1954) piše svoje kratke priče iz života Srba u Americi i Kanadi u senci minulog rata. Živeo je u Sarajevu, ali ga je sudbina odvela u Toronto, u Kanadu, gde danas živi i radi. I njegova treća knjiga priča zahvata isti tematski krug. P rati iseljeničku i emigrantsku sudbinu i traženje mesta pod suncem u tuđem i hladnom svetu, druge kulture i nepoznatog jezika. Već je objavio knjige “«Kauboj iz Arizone”» (2002) i “«Čovek iz ulice Kvin”» (2002). U dvadeset priča/krokija ovaj moj prezimenjak, polazeći od anegdotskog, čini se i proživljenog, jednostavnim postupkom ređanja slika/kadrova gradi jednostavne literarne građevine koje nisu lišene dramatike i iskonske tragike. NJegovi junaci nose sve odlike otuđenosti i izgubljenosti u tzv. velikom drugom svetu. Životi su im uništeni i opasno nagriženi svim talozima, ali oni se još ne predaju. O tome piše i svedoči ovaj svedok i saučesnik, iz prve ruke. M. ŽIVANOVIĆ
Danas 29. 06. 2004. - Mur iz radionice Marije Bjelkine
Marija Bjelkina: "Mur"
Književna opština Vršac u svojoj elitnoj biblioteci "Nesanica" nedavno je objavila roman "Mur" ruske spisateljice Marije Bjelkine, koji je sa ruskog prevela Vera Zogović. "Mur" je roman koji je posvećen životu i sudbini sina Marine Cvetajeve, Georgiju Efronu Muru. Cvetajeva je Mura rodila 1925, u selu blizu Praga. Cela njena porodica će iz Češke otputovati kada Georgij, koga je majka nazvala Mur, ne bude imao ni punu godinu. Narednih četrnaest godina, Cvetajeva će sa Murom živeti u Parizu, a onda će, pošto su joj se muž i kći već ranije vratili u Sovjetski Savez, i sama sa sinom, 1939. godine, poći za njima. Poslednje dve godine pesnikinjinog života u Rusiji bile su i najteže, toliko teške da je Cvetajeva 1941. godine, u Jelabugi, izvršila samoubistvo. "Mur" je delo koje je Bjelkina posvetila sećanjima i istraživanjima o životu Mura posle majčine smrti, o kome je bilo mnogo pretpostavki, spekulacija i napisa koji nisu uvek poštovali faktografiju. Marija Bjelkina poznavala je i Cvetajevu i Mura, ali i surovi i pakleni život u tadašnjem SSSR. Njena knjiga delo je koje jasno osvetljava sav tragizam života u komunističkoj Rusiji, u kojoj nema ni mesta ni nade ni vazduha za bilo koga ko se izdvaja ili razlikuje. Genijalnost, autohtonost, originalnost Cvetajeve, nisu mogli biti dočekani u sovjetskoj Rusiji sa simpatijama, pogotovo što je ona dolazila iz emigracije. Njen muž i kći su se ubrzo po povratku našli u logoru, a Mur je, četiri godine posle majčine smrti, poginuo na frontu. Delo Marije Bjelkine, prilog je tragičnoj biografiji izuzetne pesnikinje Cvetajeve, koja se sama nije držala sopstvenog aksioma da se ne sme sve pisati, da se ne bi ostvarilo. U slučaju Cvetajeve sve se zaista dogodilo. KOV, iako i dalje u egzilu, nalazi snage, volje i elana da objavljuje i ovakve knjige, koje kulturu čine kulturom, a život smislenim. S. DOMAZET
Danas 29. 06. 2004. - Nova knjiga u Stubovima kulture
Krista Volf: "Od krvi i mesa"
Stubovi kulture objavili su u okviru biblioteke "Peščanik", roman nemačke spisateljice Kriste Volf "Od krvi i mesa". Za prevod se pobrinula Olga Zatezalo, koja je dosad prevela veliki broj tekstova iz oblasti književnosti, lingvistike, obrazovanja, etnologije, prava i privrede. Krista Volf jedna je od najznačajnijih pisaca nemačke književnosti druge polovine XX veka. Njena biografija tesno je povezana sa društvenom istorijom Istočne Nemačke. Bila je u sporu sa represivnim režimom Nemačke demokratske republike, neke od njenih knjiga bivaju zabranjene, dok je drugima otežan put do čitalaca. Volfova je objavila niz romana, dve knjige pripovedaka i mnoštvo eseja. Dobitnik je čitavog niza priznanja, književnih nagrada - "Hajnrih Man", "Georg Bihner", "Teodor Fontane", kao i Šilerove nagrade, Austrijske državne nagrade za evropsku književnost i mnogih drugih. Dela Kriste Volf prevedena su na sve važnije svetske jezike, a po nekim njenim romanima snimljeni su filmovi. "Od krvi i mesa" je roman fluidne strukture, u kome autorka secira oblasti tela, bolesti, života i smrti. Ljubitelji proze Kriste Volf još jednom će imati prilike da uđu u višeslojni lavirint njenog romanesknog tkiva, u kome se autorka protiv "sveobuhvatne uzaludnosti egzistencije" i dalje bori istinitim, snažnim pripovedanjem.
Pobjeda 29. 06. 2004. - Predstavljene knjige Dušana Kosovića i Đura Šušnjića
“Na margini” i “Drama razumevanja”
Beograd, 28. juna - Knjige „Na margini” (uzgredna premišljanja) akademika Dušana Kosovića i „Drama razumijevanja” prof. dr Đura Šušnjića predstavljene su danas u Etnografskom muzeju u Beogradu. O djelima su govorili prof. dr Jovan Marić, prof. dr Dušan Ičević i prof. dr Ratko Božović.
Prema riječima Božovića u djelu „Drama razumijevanja” Šušnjić je sabrao i sažeo plodove svoga iskustva sa prirodom, bližnjima, sa sobom i Bogom. Za njega je rečeno da mu je život kao dugi dan učenja, a sve što je rekao i napisao samo je jedna velika ispovijest i molitva. Akademik Kosović se u knjizi „Na margini” pojavljuje kao intelektualac kojem je stalo da se odredi prema složenoj savremenosti i obrazloži svoju viziju svijeta. On je pojmove koji su u našoj javnosti prisutni kao stereotipi i predrasude kritički prevrednovao i ocijenio. U 150 kratkih eseja Kosović razmatra gotovo sve najvažnije pojmove koji se tiču tjeskobe čovjekovog opstajanja u modernoj civilizaciji. Pored opštih pojmova u knjizi se našlo nekoliko kategorija relevantnih za medicinu i svakodnevni život kao što su agresija, bolest, depresija, frustracija, hipohondrija, neuroza, psihoanaliza, samoubistvo, smijeh, starost, stres, zdravlje, zločin, zrelost, a posljednja odrednica u knjizi odnosi se na ženu...
Knjige su objavljene u ediciji „Poenta” izdavačke kuće „Čigoja štampa” iz Beograda.
Blic 29. 06. 2004. - Mitomanija
Miraš Martinović: “Teuta”
Nastala iz želje da „oživi prošlost“, „Teuta“ je trebalo da bude tolstojevski pompezan istorijski roman. Međutim, bez fabule i junaka, daleko od evociranja duha epohe i sa pogubnim mešanjem istorije i mitologije, ovo je pre samo proza nastala sa literarnim ambicijama, nego roman. Umesto da, na osnovu istorijske građe (koju skladišti u preopširnim fusnotama) pokuša da rekonstruiše rimsku i risansku stvarnost trećeg veka pre Hrista, autor je ophrvan lirskim patriotskim nadahnućem zbog kojeg je Ilire poistovetio sa Crnogorcima, a Teutin rat protiv Rimskog carstva sa našim protiv NATO-a. Od početka do kraja, „roman“ liči na razvučen peti čin antičke tragedije: prečeste slutnje i znamenja propasti (koja, kada se konačno desi, ostaje bez patosa) prate Teutinu lepotu kao kakav–takav hibris.
Deskripcija je beživotna i haotična, a često i vidakovićevski nelogična (na primer, napaćeni narod kozara nosi živopisne odežde); polilozi su razvučeni, bez dramatike i najčešće suvišni, jer za predmet imaju statične motive; opšta mesta „katastrofičnog patriotizma“ (po kome je razboritije obesiti se, nego živ dočekati osvajače) jesu prečesta. Poistovećivanje Teute, kraljice lopova, čija su izuzetnost i zasluge za narod ovde nevidljivi, sa Njegoševim knezom Danilom, u dobu koje bolje razume „Lažnog cara Šćepana Malog“ od „Gorskog vijenca“, nije samo neodmereno, već doprinosi utisku da je Ilirija prokleta zemlja u kojoj od zlih duhova nema mesta za ljude, što najbolje osvetljava ludost i grotesku svake mitomanije. Ali, sa druge strane, Miraš Martinović je uspeo da iznutra osvetli mutaciju epskog, junačkog duha koji, mistično doživljavajući svoju vezu sa crnogorskom zemljom, odbija da se prilagodi novom vremenu. VESNA TRIJIĆ
Politika 30. 06. 2004. - Karađorđeva sen
Svetlana Velmar-Janković: “Vostanije”
U izdanju beogradskih „Stubova kulture” upravo je izašlo novo delo Svetlane Velmar Janković, roman „Vostanije” koji je posvećen, prema rečima naše istaknute književnice, uspomeni na predvoditelja Prvog srpskog ustanka Karađorđa Petrovića - Vožda. Roman nosi podnaslov „Ulica Karađorđeva”, a reč „Vostanije” za naslov autorka je izabrala jer su nju obrazovani Srbi, naseljeni u Trstu krajem XVIII i XIX veka, upotrebljavali kad su hteli da kažu Ustanak: Vostanije.
Na jučerašnjem predstavljanju dela u galeriji „Artget” Kulturnog centra Beograda, pred prepunom salom, kao što to uvek biva kada je u pitanju nova knjiga Svetlane Velmar Janković, Gojko Božović, urednik, izrekao je niz komplimenata ovom romanu, u kojem autorka sluti kako Karađorđeva sen „ponekad promakne beogradskom ulicom što je ponela njegovo ime".
Prema Božovićevim rečima, „Vostanije” je roman o Karađorđu, ali i mnogo više od toga. U njemu se prati Karađorđev život od ranog dečaštva i mladosti do postepenog stupanja na scenu Srbije kao pokretača istorijskih događaja, pa sve do smrti. Ovo je roman i o Karađorđu i o Karađorđevom vremenu, ali i društveni roman koji u svoj složenosti predstavlja i političke, i egzistencijalne, i ljudske, i istorijske prilike onog doba.
- Pripovedajući o Prvom srpskom ustanku Svetlana Velmar Janković je posegnula za velikom istorijskom građom i velikom dramom. Tako se dobija ubedljiva slika vremena, slika o tome kako je pokorna raja postala deo ustaničke vojske - dodao je Božović. - U ovom romanu Karađorđe nije divinizovan, odvojen od tla sa kojeg je ponikao, nego je duboko uronjen u samu srž svog vremena, sa kojim deli iskustvo i sva ograničenja koja ono donosi.
Za Božovića su najuzbudljiviji delovi romana oni trenuci u kojima Svetlana Velmar Janković uspeva da pronikne u unutarnje lomove Vožda, časovi kada se on suočava sa istorijskim silama. Takve časove ne uspevaju da uhvate ni narodno predanje ni epska pesma, mišljenja je Božović, a Svetlana Velmar Janković u njima doseže elemente antičke drame.
Govoreći o razlozima zbog kojih je krenula u pisanje knjige o Karađorđu, Svetlana Velmar Janković je navela da je 25 godina razmišljala o ovoj temi i da je sve vreme strahovala i od vremena i od Karađorđa, za koga su njegovi savremenici, ne svi, svakako, govorili da je bio surov čovek (jedan ga je savremenik čak zvao „ubilac”). „Karađorđe, naravno, nije to”, rekla je Svetlana Velmar Janković, „i nije samo to. Između činjenica, i u činjenicama, otkrilo mi se da je on imao duboko osećanje pravde.”
Autorka romana „Vostanije" je priznala da se, što se više bavila Karađorđem, više plašila da nije kazala sve što je nameravala da kaže. Karađorđe je bio toliko velika ličnost, ali i čovek velikih raznolikosti. Istovremeno, proučavajući vreme u kojem je živeo, Svetlani Velmar Janković su se prosto nametale paralele sa našim vremenom. Konstatujući juče da joj se čini da ovogodišnja proslava Prvog srpskog ustanka protiče bez velikog istraživanja činjenica koje bi morale da budu osvetljene ne samo istorijski već i iz drugih uglova, iz sociolingvističkog, recimo, poznata književnica je kazala da joj se čini da baveći se Prvim srpskim ustankom bolje razume ono što se sa nama dešava danas. Svetlana Velmar Janković je dodala da „ima nečeg suštinskog od našeg mentaliteta još u onom vremenu, kao da čujem reči današnjih ljudi, kao da osećam veoma prepoznatljivu našu sklonost da budemo i veliki i mali, da se žrtvujemo, ali i da budemo alavi”. „Ova knjiga je”, završila je Svetlana Velmar Janković, „moje veliko učenje o nama, onda i sada. I zahvalna sam ovoj godini što me je naterala da se vratim u to vreme, a ne znam šta sam, od onog što sam naučila, uspela i da kažem.”
Pobjeda 30. 06. 2004. - Novi obrazac ljudske duše
Igor Volgin: “Dostojevski ­ Posljednja godina života”
U izdanju CIP­a iz Podgorice objavljena je neobična knjiga po žanru, zamisli i interpretaciji, pod naslovom „Dostojevski, posljednja godina života”, iz pera Igora Volgina u prevodu Draga Ćupića. Kroz događaje iz predsmrtne godine Dostojevskog, pisac je uspio da analizira život ovog pisca, posebnu pažnju obraćajući na posljednja tri mjeseca.
Akademik D. Lihačov u predgovoru, ruskog izdanja ove knjige ističe: „Kroz događaje iz predsmrtne godine Dostojevskoga Igor Volgin je uspio da analizira sav njegov život, da obuhvati njegov tok i smisao. Istorijski događaji, život zemlje i život Dostojevskoga analiziraju se cjelovito i dobijaju osovit smisao”. Po njemu ova knjiga je događaj u ruskoj, ali i svjetskoj literaturi. Odmah poslije objavljivanja ovo značajno djelo Igora Volgina je pozitivno prihvaćeno od književne kritike, koja ga je okarakterisala kao kapitalno beletrističko, ali i naučno djelo. „U njemu takoreći iz dana u dan autor je napisao na osnovu dokumenata, svjedočanstava šta se događalo u posljednjoj godini života tog gorostasa svjetske književnosti”.
Prema riječima prevodioca, vrijeme o kome piše Volgin jeste doba kada je Rusija baštinila rezultate reformi Petraj Velikoga, nepopravljivog Evropljanina, kada su stvarali džinovi u ruskoj literaturi ­ Lomonosov, Puškin, Gogolj... Istovremeno, to je vrijeme kada žive i rade Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Mendeljejev, Ostrovski... Dostojevski je volio Evropu, ali je Rusiju, onako nesređenu i jadnu, obožavao, piše Drago Ćupić. Volio je obične ljude, ali se nije protivio ni sjedeljkama u aristokratskim salonima petrogradskih dama. Stvorio je novi obrazac ljudske duše i njenog predstavljanja u književnosti, ali je otvorio i novi put ruskom društvu u cjelini. Stoga, kada je umro, kao što je napisao Volgin, „slobodno se može reći da do tada nikada u Rusiji nije bilo takve sahrane”, a monasi su mu ukazali počasti kakve su ukazivali samo carevima. Na sahrani čovjeka koji je u rusku knjuževnost uveo „ljude iz predgrađa”, stvaraoca koji se zanosio idejom da će „lj epota spasiti svijet”, ali i čovjeka koji je iskusio mračne strane života i koji je zbog svog utopizma robijao, čak bio i osuđen na smrt, omladina je ćutke „iznijela zatvorske lisice koje je htjela da nosi iza Dostojevskog čime mu je htjela odati počast kao nastradalome zbog političkih ubjeđenja”.
Dnevnik - Novine i časopisi 30. 06. 2004. - Jedinstvena knjiga o Poljskoj
Biserka Rajčić: “Poljska civilizacija”
Fascinacija Poljskom koja traje više od četrdeset godina, prevodilački rad i želja za što potpunijom spoznajom Poljske istorije i kulture kod gospođe Biserke Rajčić rezultirali su na najbolji mogući način - jedinstvenom knjigom kod nas “Poljska civilizacija”.
Knjiga ovakvog ranga, kompetentnosti i dosega zahteva od svog autora da u sebi objedini enciklopedistu, intuitivnog pisca i pragmatičara. Autor ovakvog dela mora poznavati veoma mnogo činjenica, zatim od njih mora odabrati najznačajnije koje pokreću točak istorije i civilizacije i najzad, jer je ovo knjiga naučno-popularnog tipa i pristupa, mora se sav činjenični i napisani materijal podvrgnuti i sudu objektivnosti i distancirati se od tragova ličnog pristupa književnoj građi.
Sve zadatke koje je na svoj način pred sebe postavila, gospođa Rajčić je i ostvarila. Jedino što se može primetiti je njena izrazita naklonjenost ka umetnosti, tako da je književnosti, slikarstvu, pzorištu, filmu i televiziji posvetila značajan deo ove knjige. S druge strane, dobrog poznavaoca Poljske, to neće začuditi, jer su Poljaci, pogotovu u XIX i XX veku, upravo u ovim oblastima ostvarili najveće uspehe u evropskim i sv- etskim okvirima.
Autorka je građu ove knjige rasporedila po oblastima i predmetima. Počela je od geografskog položaja i kratke istorije Poljske, pa preko staleža u srednjem veku, narodnih verovanja i običaja, kulture življenja itd.
Gospođa Rajčić je posebnu pažnju obratila na oblasti koje u Poljskoj imaju drugačiju specifičnost nego u drugim evropskim zemljama. Tako u okviru poglavlja “Crkva i monaški redovi” nalazimo podrobno opisana čak 24 monaška reda, a takođe saznajemo da je krajem XX veka zabeleženo da u Poljskoj postoji čak pedesetak hiljada najrazličitijih monaških redova, od čega dve trećine čine ženski redovi.
“Poljska civilizacija” je, dakle, knjiga koja svojim naučno-popularnim karakterom i enciklopedijskim profilom omogućava veoma širok uvid u sve oblasti savremenog, a takođe i istorijskog aspekta poljskog društva.
Ona će svakako p ostati nezaobilazno štivo poznavalaca i proučavalaca Poljske, kao što će pružiti traženu informaciju i onom širokom i ljubopitljivom čitalačkom krugu koji bi hteo da ponešto sazna iz istorije ili kulture ove nama bliske, slovenske zemlje. OLIVERA JANKOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 30. 06. 2004. - Literarne pikanterije
Fransis Danemark: "Bel amour, soba 204"
Krenuli ste na plažu. A ne znate koju knjigu da ponesete? Neka vaš izbor bude roman „Bel amour, soba 204 ili druga polovina“ Fransisa Danemarka
Sve je tako romantično, egzotično i ekscentrično u knjizi (i okolo knjige) Fransisa Danemarka. Prvo njen naslov: „Bel amour, soba 204 ili druga polovina“, pa onda ime njenog izdavača: „Kiša“, zajedno sa „Studentskim kulturnim centrom Novog Sada“. To nije sve. Kratak roman dugačkog naslova objavljen je u ediciji „Plaža“, a zanimljiva je i napomena prevodica sa francuskog Željke Jovanović na kraju knjige. Šta tek reći o ilustracijama Slobodana Vilčeka kojima je roman upotpunjen! Kao da sve to nije dovoljno, na početku je citiran i Pablo Neruda. „Ne udaljavaj se ni na jedan jedini dan/dug je dan, neizrecivo dug/čekaću te kao na železničkoj stanici/dok voz negde daleko spava.“
Fransis Danemark je rođen 1955. godine. Zanimljivi su naslovi njegovih romana. „Duga šetnja sa mrtvim konjem“, „Neka pada kiša“, „Štrajk arheologa“, „Memoari nespretnog anđela“... Danemark piše priče za decu i pesme. Već njegovi naslovi mogu donekle otkriti jednu neobičnu i zanimljivu poetiku. Roman „Bel amour, soba 204 ili druga polovina“ pokazuje koliko je Danemark originalan pisac. Dok sam čitao knjigu, odjednom mi je došlo da kažem: ovo je ljubavni Egziperi! On tako lako i kratko piše, a pritom mu polazi za rukom da kaže tako velike stvari o ljubavi i životu. I to tako da te digresije provuče kroz priču kao nevidljivu nit koja ne opterećuje čitaoca, a opet mu na sebe diskretno skreće pažnju.
Roman otvara „autentična, jedinstvena, neuporediva Ester Brigs, u mnogim gradovima i selima na tri kontinenta poznata kao ’velika dama’, ’ona ludakinja Ester’ ili ’ljupka gospođa Brigs’“, koja je odlučila „da prosto u svojstvu bake pozove decu, unuke i praunuke, i da ih u svojoj prostranoj, trošnoj kući, podseti, da uprkos svom izgledu, puni osamdeset pet godina“. I tu je kraj prepričavanja.
Ovaj pasus je dovoljan da pokaže najveće majstorstvo Fransisa Danemarka: da izmisli simpatičnu baku Ester, z ajedno sa svim drugim junacima iz „Sobe 204“ i da tako maestralno i lako izvrši njihovu karakterizaciju. Danemarkovi junaci dobijaju po nekoliko pasusa (literarnog) života, a tako su upečatljivi. NJihove živote u romanu ’’Bel amour“ upotpunjuje jedna velika ljubav i jedna velika misterija. Potraga za drugim delom jedne tajanstvene knjige kroz koju će se prelomiti jedna velika ljubav. „I pomalo džeza.“
Mića Vujičić