Glas javnosti 01. 07. 04. - O surovom pravedniku Karađorđu
Svetlana Velmar-Janković: "Vostanije"
Vožd je prikazan kao neuk i hrabar čovek, ratnik, ne diplomata, kojem je na pameti jedino oslobođenje Srbije i uspeh Ustanka, što ga čini vrlo netolerantnim Posle loze Obrenovića, Svetlana Velmar - Janković se, kao kakav korektni hroničar, pozabavila istorijom i druge srpske kraljevske porodice - Karađorđević. Njena nova knjiga, izašla u Stubovima kulture, "Vostanije" ("tako su učeni Srbi krajem 18. i početkom 19. veka u Trstu govorili Ustanak"), pisana je kao letopis, kao spomen na Vožda i kao rezultat autorkinog "sleđenja" Voždove seni koja, sluti pisac, ponekad promakne Karađorđevom ulicom.
Knjiga je miks istorijskih činjenica i piščevih "izmišljanja". Svetlana Velmar - Janković koristila se različitim istorijskim izvorima, knjigom "Vožd Karađorđe" Radoša Ljušića, zapisima letopisca Prvog srpskog ustanka Bože Grujovića, "Memoarima" Prote Mateje Nenadovića, "Delovodnim protokolom Karađorđa Petrovića" za 1813. i drugim.
"Među, i u tim činjenicama", Karađorđe se autorki ukazuje kao srpki Ahilej, brzonogi, beskompromisni junak, ali i kao Antej, koji je prema mitu, snagu crpeo hodajući bos po zemlji. Tako i Voždu "snaga jača kad u zoru, bosonog, stupi na bunovno tle". Karađorđe je prikazan kao neuk, hrabar i surov čovek, ratnik, ne diplomata, kojem je na pameti jedino oslobođenje Srbije i uspeh Ustanka, što ga čini vrlo netolerantnom osobom (savremenici su ga zvali ubilac) koji izdaju i kukavičluk kažnjava po kratkom postupku - oca ubija s leđa (a šta drugo, otac je hteo da se prijavi Turcima čime bi ugrozio celu porodicu), a rođenog brata besi za drvo (napastvovao žene).
- Plašio me je Krađorđe, jer je to čovek velike raznolikosti i spolja gledano čovek surov. Ali on nije bio samo to. Njegovu pravu ličnost tražila sam među činjenicama: imao je neverovatnu snagu i duboko osećanje pravde. Pisanje ove knjige pomoglo mi je da naučim nešto o našem mentalitetu. Kod nas postoji nepisano pravilo da se u jednoj ličnosti sabira istovremeno i malo i veliko. Naš je mentalitet takav da se hrabro i do kra ja žrtvujemo za neki veliki cilj, ali kada iznesemo pobedu javi se nešto autodestruktivno, i počinje svađa i mržnja - rekla je Svetlana Velmar - Janković.
"Vostanije" je izašlo u godini kada slavimo dva veka od Karađorđevog ustanka i može se čitati i kao neka vrsta literarnog upoređivanja, što je u skladu sa konstatacijom Gojka Božovića (po kojoj ovaj kritičar već postaje prepoznatljiv) da je ovo knjiga kako o vremenu prošlom, tako i o vremenu sadašnjem.
Glas javnosti 01. 07. 2004. - Hronologija našeg horora
Stojan Cerović: "Izlazak iz istorije"
"Izlazak iz istorije" čine tekstovi od 1999. do 2004. o pravilnom tempu kojim su stizale bombe, ubistva, atentati, blokade
Fabrika knjiga, izdavačka kuća Dejana Ilića, ovih dana objavila je knjigu "Izlazak iz istorije 1999-2004" novinara nedeljnika "Vreme" Stojana Cerovića. Osim dva teksta (Moralna intervencija i Kraj srpske nesreće) koja su objavljena u časopisu "Reč", svi ostali tekstovi prethodno su objavljeni u "Vremenu".
Na kraju knjige data je i kratka hronologija događaja od početka bombardovanja Srbije, 24. marta 1999, pa sve do datuma kada se policiji predao Milorad Luković, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića, 2. maja 2004. godine.
Odmah ćemo primetiti da se iza bezazlene reči "hronologija" krije horor istorija koja nam se događala pravilnim tempom i na svakih mesec dana donosila po koju bombu, ubistvo, otmicu, atentat, dizanje u vazduh, neuspele izbore, sačekušu, demonstarcije, blokade, vanredna stanja. Tri svetle tačke ove hronologije su 5. oktobar, koncert Manu Čao i izručenje S. M-a Hagu. Kao dodatak izdvojena su i četiri teksta iz iscrpljujuće polemike lista "Vreme" sa osnivačem istog, advokatom Srđom Popovićem.
Sam autor je u predgovoru svoje knjige "preveo" naslov kao izvesni zajednički imenitelj političkih dešavanja u Srbiji od 2000. do danas. Srpski izlazak iz istorije značilo bi to da Srbija više ne može da proizvede nikakvo veće zlo.
"U Beogradu se više ne odlučuje ni o čemu važnom; postoje stranke, izbori, skupštine i vlade, ali nikome više ne pada na um da se ponaša kao da ostatak sveta ne postoji", kaže Cerović.
Autor u pogovoru objašnjava (previše ozbiljno) i nekoliko po njega škakljivih trenutaka, kao onih oko njegovog "državotvornog" pisanja ili pretenzija na ambasadorsko mesto u Americi. U nedostatku literarnih čitača savremenih kodova, tipa jednog Džonatana Frenzena, ovakve knjige su nešto najbolje što srpska publika može da dobije. Naravno, očekujemo i knjigu Izabranih kolumni Ljubomira Živkova ili zbirku haiku -uvodničara Dragoljuba Žarko vića. T. ČANAK
Blic 01. 07. 2004. - Stereo ključ
Zoran Kiza Radović: "Ključ i lav"
Crna rupa ranih devedesetih progutala je neke od potencijalno veoma značajnih bendova, a onima koji su preostali ponudila neželjeni višak inspiracije i manjak pravih prilika i razloga za usavršavanje i dokazivanje. Presing je jedan od takvih bendova, koji je našao snage da se uzdigne iz pepela - njegovu sudbinu istovremeno je uslovljavao i delio frontmen Zoran Radović Kiza. „Povratnički“ album Presinga „600 nebo“ ostavio je za sobom svu konkurenciju kad je 2002. najzad izašao, a još jedan davno snimljen (1998) i do sada neobjavljen album, na karakteristično pomeren način, ipak je stigao do publike. Reč je o Radovićevom solo albumu „Stereo Ikar“, koji se dobija kao bonus uz njegovu nedavno objavljenu pesničku zbirku „Ključ i lav“. Uklapanje talenata je besprekorno, čime teza o ovom autoru kao jednoj od najintrigantnijih pojava domaćeg kreativnog andergraunda biva dodatno učvršćena.
I knjiga i album su neobična i duboko intimna ostvarenja, koja ne pokazuju posebnu želju za uspostavljanjem uobičajenih komunikacionih kanala. To su lične, samo svoje stvari, koje se uslovljavaju, prožimaju i dopunjavaju – mogućnost čitalačke, odnosno slušalačke identifikacije nije ukinuta, ali je svedena i, samim tim, ekskluzivnija. Ulazak u taj zasebni, izdvojeni svet može biti učinjen nešto jednostavnijim ako se pročita intervju Dragana Ambrozića sa autorom, čiji je naslov „Život bez iznenađenja“ i kojim knjiga počinje. „Ključ i lav“ i „Stereo Ikar“ pokazuju da je moguće, čak istovremeno, objaviti relevantnu knjigu i album obojen privatnom misterijom, a ne napisati nijednu reč po diktatu establišmenta. ALEKSANDAR ŽIKIĆ
NIN 02. 07. 2004. - Tragična fenomenologija
Radomir Konstantinović: “Filosofija palanke”
Neko će reći da suviše često pišem o “filosofiji palanke”. Ali to radim namerno. Pre svega, reč je o najznačajnijem delu naše filozofije - kao što sam to već napisao - u DžDž veku. I drugo, reč je o delu, koje i pored petog izdanja, što u našim uslovima nije malo, još uvek nije pročitano. To samo na prvi pogled izgleda paradoksalno. “Filosofija palanke” nije lektira naših studenata filozofije, jer je ni njihovi profesori ne čitaju. Bilo bi zanimljivo videti ko je, recimo, od nekadašnjih praksis filozofa pročitao “Filosofiju palanke”, kao što bi bilo zanimljivo potražiti odgovor na pitanje: zašto ova nekada dominirajuća orijentacija u našoj filozofiji nikada nije uključila ovo delo u vlastiti teorijski korpus? Ovako izgleda da ova angažovana filozofska grupa nije imala sluha za ogroman emancipatorski naboj ove filosofije. Čak ni u vreme nacionalističkih ratova ovo anticipatorsko delo iz sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo uvršćeno u glavni teorijski korpus naše filozofije. To je, doista, neobjašnjiv paradoks, kao da je istorija doista prošla pored naše filozofije, pored palanke, iako je njeno osnovno vrednosno načelo, ili maksima, bila: “kritika svega postojećeg!” Ostaju, dakle, pitanja.
U filozofskom smislu postoje dva pitanja na koja u ovom svedenom obliku, po mom mišljenju, treba skrenuti pažnju. To je, najpre, primat iskustva nad pojmom u ovoj filosofiji i to je njena razlika u odnosu na filozofiju subjektivnosti, odnosno, Hegelovu “Fenomenologiju duha”. Ovaj odnos je od najveće važnosti za ovo filozofsko stanovište. Kao što je poznato, delo Radomira Konstantinovića počinje rečenicom a ne rečju, ova razlika između reči, koja je sama po sebi statična, i rečenice je isto tako od najvećeg značaja za poziciju Konstantinovića u ovom delu. Ovo delo počinje rečenicom, koja iako često navođena, nije u istoj meri i shvaćena: “Iskustvo nam je palanačko.” Kao iz nekog aksioma, iz ove rečenice, izvedena je ukupna teorijska pozicija “Filosofije palanke”. Svi njeni pojmovi, koji pokreću ovo delo, preuzeti su i z ovog iskustva, odnosno, iz same stvarnosti plemena, koje zatvoreno egzistira, odnosno, umire (“umire jedino pleme”) u palanci. Na primer: stil, siromaštvo, normativnost, tragedija kao sentimentalizam i sarkazam, pamfletizam, sreća kao nesreća, determinizam, ateizam i javnost, poricanje smrti, kao “smrt same smrti”, individualizam, kao infantilizam i prividna subjektivnost, ludilo, smak sveta, mitologija sjajne propasti, pozorište za “mlađe”, obogovljena stvarnost, banalnost, sentimentalizam, senzacionalizam, nihilizam “totalnog” sveta, statusa ljuo, realistički nihilizam, razočarenje u životinju, rad, jesen, bludnja i halucinacija, naivnost nenaivnog, tradicionalizam, kao rđava savest, dosada, nema kraja kraju.
Već i sam spisak ovih fenomena svedoči o ogromnom iskustvenom potencijalu ovog dela pored kojeg je naša umišljena filozofija prošla kao istorija pored palanke, kako bi rekao Konstantinović. Važnije od toga može biti sam rad ovih pojmova na trijadi koja podseća na Hegelovu iz “Fenomenologije duha” a nije Hegelova, na trijadi: “duh duha”, jer ovaj duh palanke je duh svakog duha i zato metafizika kao “filosofija nasilja”; “duh-van-duha”, kao nerazumna razumnost egzistencije, ili rđava savest tradicionalizma, i “duh-ne-duh”, kao svet, ili otvorenost i istorija. Prudonovski rečeno, na poznati način, u pitanju je filozofija bede kao beda same filozofije. Razočarana, ili tragična fenomenologija, dvostruko nesrećna fenomenologija, kao pojedinačnost i kao pleme, fenomenologija koja ostaje zatvorena u svojoj nesreći, kao “duh svakog duha”. NENAD DAKOVIĆ
NIN 02. 07. 2004. - Pravilno i pravično
Bojana Stojanović-Pantović: “Raskršća metafore”
Autor nekoliko esejističkih knjiga i poetičkih studija, Bojana Stojanović-Pantović je i jedan od najagilnijih ovdašnjih novinskih kritičara. U listu “Politika” ona, kako bi se to novinski reklo, prati tekuću pesničku produkciju. Pre dve godine objavljena Kritička pisma i, sada, Raskršća metafore objedinjuju njene kritike novih pesničkih zbirki pisane tokom poslednjih šest godina. U knjigu o kojoj je reč uvršteni su - u njenom podnaslovu tako stoji - i eseji o srpskom pesništvu. Među njima se, već i s razloga posebnosti svog predmeta, izdvajaju oni o kritičko-esejističkom radu izvanrednih pesnika Ljubomira Simovića i Borislava Radovića, kao i kraći tekst o pogledima Milana Bogdanovića na funkciju kritike. Izdvajaju se, dabome, stoga što se u njima daju sagledati načelni stavovi o kritici same Bojane Stojanović-Pantović, neki od bitnih smerova na kojima ona nastoji da razvija svoje kritičko pismo.
Simović i Radović demonstriraju, tako valja razumeti, “vrhunsko umeće tumačenja” pesničkih tekstova. Prvi ponajpre zato što analitički preispituje strukture značenja i teži da “odgonetne složene motivske i metaforičko-simboličke odnose između različitih nivoa književnog dela”. Drugi tako što, polazeći od konkretnih elemenata poetskog teksta, govori “o stvarima koje su od presudne važnosti za samu pesničku tvar, ali i za autorovo poimanje pesničkog posla”. Radović pri tom, od kritičara traži da čitaoca ubedi u “odsustvo slučajnosti kao prvu odluku modernog dela” ne bi li time “predupredio izlišnu proizvoljnost” čitalačkog doživljaja…
A Bogdanovićeve bi poglede, kako ih Bojana Stojanović-Pantović prenosi, trebalo shvatiti kao prethodnicu ovakvoj kritičkoj praksi. Danas je, veli između ostalog, neophodno uspostaviti “sapripadnost” teksta i kritičara, obelodaniti “otkrivalačku moć” kritike i njen “inicijalni stvaralački impuls”. Od doslednog sprovođenja bilo kakvog metoda, za kritičara je važnije da bude kadar da “pod svim uglovima pravilno i pravično procenjuje književni tekst”.
Ostvarenje nekih od ovd e navedenih svojstava kritičkog pisanja i, ništa manje, valjanost njihove praktične primene, nije teško uočiti u esejima o srpskom pesništvu složenim u drugi deo knjige. Govor ide o Isidori, Desanki i Disu, o Rakitiću, Tešiću i M. Maksimoviću, o Tadiću. Ž. Nedeljkoviću i D.J. Danilovu. I, osobito inovantno, o A. Vukadinoviću i B. Petroviću. Otvorenost i fleksibilnost esejističke forme omogućila je autorki da u tekstovima pisanim raznim (nejednako obavezujućim) povodima i za različite namene ispolji izvanrednu meru kritičkog kapaciteta. Svestranu pripremljenost za književnoistorijsko i teorijsko sagledavanje pesničkog opusa, za analitičko (pa i disciplinarno) raščitavanje činilaca i učinaka poetskog teksta.
Kritičarka, recimo, uspešno analizira vidove traganja za božanskim principom u Vukadinovićevom pesništvu. I podjednako kompetentno utvrđuje ekspresionističko nasleđe u Petrovićevom pevanju, u njegovoj poziciji između posleratnog modernizma i neoavangarde. Da je Tešić, u izvesnom smislu, pesnik na Disovom tragu ona sudi (i dokazuje) po tipu njegove metaforičke imaginacije. Nedeljkovićevu poeziju promišlja kao primer osobenog uspostavljanja poetike (post)modernog. A pri tumačenju nove etape pevanja D. J. Danilova koncentrisana je na prirodu njegovog poetičkog preokreta.
Sa novinskim kritikama ove spisateljice stvari stoje unekoliko drugačije već i zato što pisanje za rubriku kritičaru neizbežno ispostavlja specifične naloge, specifične prednosti i ograničenja. Delo o kome piše ona, dakako, veoma precizno “kontekstualizuje”, poetička i ina “ishodišta” poetskog čina gotovo nepogrešivo fokusira, znalački interpretira autorova načela, njegove ideje i teme. Njena je opservacija pouzdana, a sposobnost teorijskog definisanja problema oslonjena na primernu obaveštenost i izvanredno poznavanje materije... Nevolja je što ono “od presudne važnosti za samu pesničku tvar”, ono po čemu se pesnici bitno razlikuju, često ostaje izvan njenih saopštenja. Novinska rubrika, izgleda, ne dozvoljava efikasnu, tekstualnu a nalizu osobenosti pesničkog izraza, verbalnih kombinacija što se slažu u stih, načina konstituisanja i delovanja pesme. Umesto takve analize, u okviru proširene informacije (ma kako utemeljena i učena ona bila), neretko se nižu nediferencirani opisi činilaca pesničkog dela primenjivi na množinu sličnih autorskih nauma. Ili, u gorem slučaju, prenapregnute i terminološki neprohodne, neprimerene formulacije novinskom mediju. BOGDAN A. POPOVIĆ
Politika 03. 07. 2004. - Na sreću nauke
Vlajko Palavestra: “Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine”
Objavljivanje svoje knjige „Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine” dr Vlajko Palavestra, naučni savetnik u Zemaljskom muzeju, nažalost, nije dočekao. U ratom zahvaćenom Sarajevu, 1993. izneverilo ga je njegovo veliko srce.
Knjigu je zamislio kao spoj teorijske uvodne studije i Zbornika predanja, posle koga slede komentari, internacionalni indeksi motiva, izvori i literatura, spisak kazivača i sakupljača, rečnik turcizama i manje poznatih reči, registri. Uoči rata 1992. završen rukopis, predat u štampu, nestao je bez traga. Ostala je samo uvodna studija, objavljena godinu dana ranije. Na sreću nauke, nedavno je pronađena kopija celog rukopisa. Tako se pred nama našlo autorovo životno delo.
Kritički komentari
Koliko je veliki posao u ovoj knjizi uradio, može se videti iz samo kratkog pregleda sintetičkih naslova koje je dao poglavljima Zbornika predanja:
I - Doba divova; II - Vladari i junaci; III - Tvrđave, naselja i građevine; IV- Osvajanja, ratni pohodi i opsade; V - Islamizacija i privilegije; VI - Kmetovi i gospodari; VII - Nasilja, zulumćari i moćnici; VIII - Otpori vlastima; IX - Katastrofe; X - Historijsko-religijska predanja.
Knjiga predstavlja jedinstven poduhvat, ne samo u našoj sredini. Ona je prvi obimni kritički zbornik predanja koje je na celom terenu Bosne i Hercegovine u periodu od 1947. do 1987. Vlajko Palavestra, uglavnom, beležio sam. Njegovim zapisima (preko sto dvadeset primera) treba dodati pedesetak predanja koje su zabeležili drugi saradnici Instituta za folklor. Ostali deo građe, počev od druge polovine devetnaestog veka, preuzet je iz časopisa i drugih publikacija.
Sam Zbornik sadrži tri stotine dvadeset četiri predanja. Njihov broj je, međutim, bar trostruko veći, jer se na skoro dve stotine stranica kritičkih komentara, pored obaveštenja o zapisu, navode i analiziraju njegove objavljene i rukopisne varijante, uz bogatu literaturu o dosadašnjim proučavanjima, raspravlja o rasprostranjenosti i poreklu motiva, ukazuje na mogućnu istori jsku podlogu, daje pregled relevantnih istorijskih, kulturno-istorijskih i geografskih datosti. To su, zapravo, komparativne studije koje prate proces stvaranja predanja i slojevitost njihovih funkcija.
Tako, na primer, oblikovanje predanja o hercegu Šćepanu i njegovom sinu Palavestra prati od stvarnog istorijskog događaja iz sredine 15. veka, prema kome je herceg Šćepan preoteo devojku svome sinu Vladislavu, preko beleške u Kraljevstvu Slovena Mavra Orbina, objavljenom 1601. godine, zatim dela turskog hroničara i putopisca Evlije Čelebije iz 1663, putopisa ruskog slaviste Aleksandra Giljferdinga iz 19. veka, kazivanja iz Hercegovine iz 1897. godine - sve do niza varijanata predanja zabeleženih tokom 20. veka.
Proveravanje iskaza
Stalno imajući na umu istorijske podatke o vladavini hercega Stjepana, njegove odnose sa Dubrovnikom, poturčivanje najmlađeg hercegovog sina Stjepana - Ahmeta, Vlajko Palavestra istražuje deistorizaciju lika, mešanje identiteta sinova, unošenje internacionalnih motiva, da bi otkrio logiku pripovedačkog postupka u korelaciji istorijskih činjenica, realnosti i mašte.
Ta tanana sprega dolazi do izražaja i proveravanjem iskaza predanja pomoću arheoloških iskopavanja. U primarnoj etapi, predanja služe u arheološkim traganjima kao putokaz koji se pokazao valjanim, da bi se u povratnoj sprezi oslikala „verodostojnost” datih predanja. Da navedemo samo jedan primer. Zahvaljujući lokalnom predanju o Milošu Obiliću koji je „preko crkve koplje prebacivao”, crkvica je pronađena. Kako je tzv. „verodostojnost” jedna od žanrovskih osobenosti usmenih predanja, o kojoj je u nauci najviše raspravljano, počevši od uverenja romantičarske škole da se pojam verodostojnosti poklapa sa pojmom istorijske istine, do potpune sumnje u zasnovanost predanja na istorijskim činjenicama - smireni, multidisciplinarni Palavestrin prilaz došao je kao pravo rešenje. Otkrio je da se u istorijskim predanjima može naći „realno jezgro” uslovne istine, na koju se nadgrađuju motivi, mitološke predstave i verovanja iz tradicionalne usmene baštine.
Njegovo duboko poznavanje sižejno-tematske građe, ali i sveukupne kulturno-istorijske pozadine jednog od najsloženijih civilizacijskih područja Evrope, njegov izuzetan smisao da sasluša kazivače svih staleža i svih konfesija i da terensko iskustvo poveže sa svojim bogatim, svestranim obrazovanjem (jer Vlajko Palavestra je po obrazovanju bio slavista i jugoslavista, znalac stranih jezika i srednjovekovne literature, a po vokaciji ne samo folklorist već i antropolog, arheolog, istoričar, crtač, snimatelj) - učinilo je da stvori delo od međunarodnog značaja, a u nas jedinstveno. NADA MILOŠEVIĆ-ĐORĐEVIĆ
Politika 03. 07. 2004. - Imaginiranje čitaoca
Milorad Pavić: “Unikat”
Koristeći mogućnosti informatičke tehnologije u književne svrhe, Pavić je postao vrlo plodan i inventivan pisac, uz to i svetski poznat, dakle veoma uspešan. U njegovom slučaju zamena pera računarom nije bila tehnička već i poetička promena, i to vrlo podsticajna. Uz potenciranje fikcionalnosti i konvencionalnosti, on stiže ne samo do nelinearne virtuelne proze već i do interaktivne književne projekcije, u kojoj i čitalac dobija na značaju, a ne samo priča, odnosno njen predmet.
Uporedo s tim, Pavićeva naracija ne prestaje da bude priča; njegovo pripovedanje nikad nije puko izmišljanje i kombinovanje već uvek i nepredvidiva avantura pripovedanja kroz koju čitalac ide vučen magijom dočaravanja imaginarnog sveta kao da je stvaran. Samo što to nije magija izmišljene stvarnosti već i magija same naracije, opsenarska priča. Čitalac zna da je u njoj sve izmišljeno, da je sve igra mašte, slobodno imaginiranje, a to onda znači - demonstrira mu Pavić - da fabula koju čita može da bude zanimljivija od bilo koje iz stvarnosti, atraktivnija upravo za dimenziju fiktivnosti.
Lagana fabula krimića
A kako opsene nema bez čitaoca, Pavić se veoma trudi oko njega, neprestano ga uvlačeći u svoju igru pripovedanja. On ne počinje da piše dok ne smisli način da čitaocu skoro tutne pero u ruku ili bar da mu pruži mogućnost za sasvim posebnu, čitaočevu verziju dela. I roman „Unikat” je napisan tako da se u svakom primerku završi različito, tačnije da ima sto različitih završetaka, a što pisac najavljuje kao svoj novi izum: roman-delta, „numerisan od 1 do 100”. U uputstvu za čitanje je i poziv čitaocu da slobodno proveri kakav je završetak kod nekog drugog čitaoca, ali i ne mora da to čini, jer ovom romanu ipak nisu neophodni tuđi raspleti. „Budite zadovoljni svojim krajem, tuđi vam ne treba”, poručuje pisac čitaocu kome je prethodno obećao interaktivnu poziciju. I da to ne ostane samo prazno obećanje, Pavić dodaje na kraju „Unikata” još pet praznih stranica „na linije”, da čitalac, po svom nahođenju, ispiše kraj ovom romanu.
Ali, to nije sve što mađioničar Pavić radi sa čitaocem. Iz rukava je izvukao laganu fabulu krimića od nekoliko savršeno izvedenih ubistava, junake odenuo u elegantna i skupocena odela najpoznatijih svetskih firmi, a individualizovao ih, umesto psihološkim i socijalnim dimenzijama, najskupljim parfemima, posutim iza uha, po zaručju i „još negde”, tako da čitalac po parfemima razlikuje junake i razabire šta im se to događa, koje ljubavne i druge kombinacije. Narativna struktura ispražnjena od svega staromodnog i dosadnog, a prepuna novog, najmodernijeg, dizajniranog, visoko stilizovanog, i sve to u svetskim brendovima. Jednom reči, firmirana proza u prepoznatljivom Pavićevom stajlingu. Književno oblikovanje kao marketinško kreiranje priče; proza kao svetski brend.
I dok čitalac „omamljen” skupocenim mirisima prati junake, pisac mu neprimetno podmeće jednu drugu laganu atrakciju, okolnost da je glavni junak, koji sva ubistva organizuje, vlasnik bizarne firme za prodaju budućnosti, tačnije budućih snova, a uz to i - androgino biće, istovremeno i muškarac i žena, i Aleksa i Sandra Klauzevic, da bi tek na kraju, u epilogu, pisac objasnio prirodu dvopolnosti njegovog androginog junaka, koja uopšte nije junakovo svojstvo, pošto je ne vide svi već samo neki, „oni koji prema androginom biću imaju zle namere” i koji „vide stvari na drugi način od nas ostalih”. To bi onda značilo da je i junakov lik, kao i cela fabula „Unikata”, u stvari samo nečija projekcija, a čija ako ne čitaočeva, pošto se pisac ogradio od toga.
Prodaja budućih snova
Naracija ne proističe ni iz autorske ni iz naratorske već iz čitalačke pozicije; priču ne vode ni autor ni narator već hipotetički čitalac, koji od hipotetičkog i konvencionalnog primaoca postaje njeno podmetnuto tvoračko izvorište.
A kako prolaze čitaoci „Unikata” sudelujući u Pavićevom iluzionističkom pripovedanju? Naravno, pisac im ne skida sat s ruke i „ne krade” im novčanik iz džepa, već im samo podmeće hipotetičku i konvencionalnu, kompjuter ski proračunatu reč nekoga ko u zloj nameri prema androginom biću projektuje to biće i čitavu bizarnu fabulu o prodaji budućih snova, tu opasnu igru sa đavolom, u kojoj polagano, ali neumitno strada svaki od kupaca svojih budućih snova, najzad, i inspektor pošto otkrije ubicu i uđe u trag čitavom smrtonosnom zamešateljstvu s prodajom budućih snova, dok se lanac ubistava nastavlja novim ubistvom, predviđenim za avgust 2005. godine, dakle više od godinu dana po štampanju „Unikata".
Mađioničar naracije vam neće skinuti sat s ruke već ukrasti nešto što se ne može vratiti, delić od vašeg sudelovanja u stvarnosti. A ako niste baš zadovoljni onim što ste, u zamenu za stvarnost, doživeli u iluziji, Pavić vam ostavlja pet praznih stranica da roman završite po želji i - upadnete u njegovu zamku čitaoca koautora, odnosno romana unikata. I to nije sve, jer ima i treća mogućnost čitanja romana-delte: razmena čitalačkog iskustva sa osobom koju volite, a kojoj je Pavić namenio posebnu ulogu, naime da vas kao pažljiviji putnik kroz tekst podseti na jednu poruku sa samog kraja romana koja je namenjena previše opčinjenom čitaocu i kaže mu da više nema šta da se čita u romanu u kome je sve izmišljeno, to jest isprogramirano, pa i čitalac. Priča u Pavićevom romanu traje onoliko koliko i glavna magija u igri podmetnutog čitaoca - magija isprogramiranog čitanja. STOJAN ĐORĐIĆ
Pobjeda 03. 07. 2004. - Apel protiv banalnosti i nacionalizma
Ratko Božović: "Sumrak vrline"
Impozantnim angažmanom na polju nauke i kulture, na polju nekadašnjeg simulakruma vrijednosti koje je nepovratni režim u Srbiji nametao njenim građanima, zatim na boju naučne misli koja je postmodernizam svojim ubrzanjem ideala hipertrofirao na klackalici optimizma i pesimizma savremenikovog bića, nezaobilazna i vrijedna poštovanja je harizma Ratka Božovića, intelektualca i profesora čije ideje se rasprostiru na preko 200 radova i nešto više od 20 knjiga. Gore navedeni difuzni otrovi koji su kontaminirali proteklih godina prolazni dom onog Tu, i svojim dekadentnim stremljenjem i težnjom da se zataškaju, da postanu spasonosni, neprestano su bili vidljivi ingenioznom duhu - u čije ime govorimo sada- koji ih je svojim ukrotljivim i pomalo radosno-dosjetljivim osmjehom dočekivao i svojim idejama ranjavao, oduzimao im otrovnost od koje bi inteligentnom kreacijom načinio serum koji je proteklih godina zaštitio njega samog a i sve pojedince koji su povjerovali njegovoj namjeri. Protivotrov nije bilo moguće stvoriti osim za naš duh, pa je borba na polju kulture postala mogućnost posljednjeg gubilišta. Vjera u pobjedonosni ishod angažmana bila je vodilja Ratka Božovića čije su ideje savjetovale da ako bi se neprestano aktiviralo "nemoguće", "moguće" se nikada ne bi moglo postići. Neophodni aristokratski duh je bio neminovnost takvog početka, a takav duh prekorava drugačije od sebe ali i nagovara kada citira T. Mana koji kaže: "Priznajem da otvoreno mrzim prosječnost koja ništa ne zna o majstorstvu, i otuda vodi lak i glup život".
Najnovija knjiga Ratka Božovića, "Sumrak vrline", sastavljena je od tekstova koji su nastavak spisa "Kroz Crveno", "Noćna mora", "Izvješaj iz ludnice", "Nulta tačka" i "Uzaludna knjiga", i koja je po načinu tretiranja naše individualne i kolektivne patologije po ovom autoru, najbliža rukopisu "Dnevnik 2000". Sabrani tekstovi su zapravo prvobitno objavljivani u subotnjem dodatku "Kultura & Društvo" dnevnog lista "Pobjede", od marta 2003. do februara 2004.godine, a autor napominje da su u toj s adržini i ostavljeni dok su naslovi, iz razloga jednostavnosti i preciznosti, izmijenjeni.
Zbirka tekstova Ratka Božovića "Sumrak vrlina", izvanredna je knjiga koja govori o apelu protiv banalnosti i malograđanštine, nacionalizma i retardiranosti "instant-kulture". To je knjiga koja govori drugačijim jezikom koji minira ustaljenje norme ponašanja i razmišljanja bacajući taj deponij animalnosti u ogledalu u kojem se uvijek na koncu čovjek pogleda. Ovo je knjiga unutar koje je citiran savjet Danila Kiša a on neobično objedinjuje ovo cjelokupno djelo i poučno zvuči "Čuvaj se da tvoj govor ne zagadiš jezikom ideologije. Upoznaj misao drugih, zatim odbaci. Čuvaj se onih koji ti nude konačna rješenja. Ne budi dvorska budala". ("Savjet mladom piscu") VUKSAN VUKSANOVIĆ
Pobjeda 04. 07. 2004. - Izlog knjiga
Megin Kabot: “Dečko iz susedstva”
Ova naizgled obična priča pisana je u formi e-mail pisama i beskrajno je zabavna i duhovita. Ukoliko niste pročitali ovu knjigu, pitanje je šta još čekate? Jer ona ima sve: humor, ljubavnu priču, kuvarske savjete, danske doge, junakinju u opasnosti i skulpture od naplavljenog drveta u obliku delfina.
Očekuje vas neviđena zabava sa Mel Fuler koja piše trač rubriku, Džon Trentnom (bogatašem) koji se predstavlja kao Maks Fridlander, pravim Maks Fridlanderom koji provodi tri mjeseca sa supermodelom Vivikom i još bezbroj zanimljivih likova...
Avantura počinje kada Melina stara komšinica pada u komu. Neko ju je udario u glavu i ostavio u dnevnoj sobi da leži. Kada šetanje njenog psa postane isuviše naporno za Mel, ona pronalazi jedinog komšinicinog rođaka, nećaka Maksa, koji joj obećava da će se on ubuduće brinuti o psu. Mel ne zna da se on neće pojaviti. On će, zapravo, poslasti svoga prijatelja (Džona Trenta) koji mu duguje uslugu. Naravno Mel i Džon se zaljubljuju i provode divne trenutke zajedno. Postoji, međutim, jedan mali problem. Mel, naime, ne zna ko je Džon i misli da je on Maks. Kada istina izađe na vidjelo nastaju problemi. Ipak, problemi se mogu riješiti, pa na kraju sve ispada OK.
Megin Kabot je autor izuzetno čitanog „Princezinog dnevnika” i nekoliko istorijskih ljubavnih priča, koje je objavila pod pseudonimom Patriša Kabot. Ovo je njena prva knjiga o savremenom životu, koja svojom neobičnom formom predstavlja hit štivo među mladima.
„Da jedan muškarac u punoj snazi, obdaren i vitalan, posveti svu svoju pažnju zarađivanju novca ili jednoj političkoj partiji, danas svakom izgleda ne samo moguće nego i ispravno; ali ni u snu niko ne pomišlja da sve svoje umijeće i snagu pokloni ženi i ljubavi”. (Srećan je ko umije da voli", H. Hese)

Glas javnosti 05. 07. 2004. - Novo izdanje kultne knjige
Radomir Konstatinović “Filosofija palanke”
Posle trinaest godina objavljeno je novo izdanje kultne knjige pesnika, romanopisca i esejiste Radomira Konstantinovića, "Filozofija palanke", koja se čita pod obavezno. Ova knjiga prvi put je izašla 1969. godine i otada je nezaobilazna literatura za razumevanje ovdašnjih "ljudi i običaja". Delovi ove knjige često su citirani (ipak, ne i dovoljno), ali najviše, čini se, misao kojom knjiga počinje : "Iskustvo nam je palanačko".
Konstatinović minuciozno analizira provincijsku (palanačku) svest i oblike njenog ospoljavanja i za ovu njegovu knjigu kažu da je bez nje nemoguće do kraja razumeti srpsku istoriju 19. i 20. veka. "Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća…"

Glas javnosti 05. 07. 04. - Nove knjige
Enes Halilović: “Potomci odbijenih prosaca"
Mladi pisac Enes Halilović (1977) napisao je zanimljivu zbirku, uglavnom kraćih pripovedaka na dijalekatskom jeziku Peštera, odakle je poreklom, a taj "narodni" jezik daje posebnu atmosferu čitavoj knjizi. Zbirka je podeljena na pet delova. U prvom, nazvanom "Pešter", Halilović daje sliku tragično-apsurdnih ljudskih života, kroz anegdotu, humor, ponekad s primesama fantastike. Slede delovi "Oblaci" i "Imena".
U pričama se poigrava s nečim što bi se moglo označiti kao narodska mudrost, s predanjem, s onim što čaršija prenosi kao usmenu istoriju. Na početku se nalazi bajkovita priča "Pad i dar", koja objašnjava i sam naslov zbirke: pisac i princeza živeli su srećno do kraja života, a svi ostali su samo potomci odbijenih prosaca.

Glas javnosti 05. 07. 2004. - Fantastične priče
Aleksandar Gatalica: “Prosvetina knjiga fantastične priče”
Prema rečima priređivača, knjiga nije književnoistorijski pregled odabranog žanra, već "pragmatična antologija za letnji raspust". I pored ovog otklona, izbor je bio vrlo restriktivan, dakle tu su pisci čije bi se priče našle u svim najužim izborima fantastične priče.
Od dvadeset priča u ovoj antologiji, pet priča je domaćih pisaca (Kiš, Glišić, Pekić, ali i Ilija Vukićević i Božidar Kovačević), a prema rečima Aleksandra Gatalice, antologija se zasniva na pričama verovatno najvećih majstora fantastičnih priča 20. veka - Franca Kafke, H. L. Borhesa i Dina Bucatija. Knjiga je podeljena na četiri poglavlja, u kome su priče predstavljene hronološkim, a ne vrednosnim redom.

Blic 06. 07. 2004. - Put
Ivan Zlatković: “Povratak”
Zlatkovicev junak, Vuk, tipican je predstavnik srpske urbane mladosti; njegov dvojnik i antipod je Manojlo Zombi, veteran i žrtva ratova devedesetih. Oni tragaju za smislom i procišcenjem, prvi u hedonistickom samozaboravu, a drugi u zlocinu. Ali, dok je Zombi unapred izgubljen, Vuku predstoji odisejevski put spoznaje i sazrevanja. Isteran iz zemaljskog, culnog lisabonskog raja (zbog greha sa majkom svoje drage), on se suocava sa malim i velikim užasima beogradske svakodnevice i tek tada pocinje njegovo pravo putovanje – u sebe. Dok se, u senci istrage serije obrednih ubistava, stvarnost muti prodorom podsvesnog (iz zapisa o vešticarenju u Istocnoj Srbiji i kolektivnih tripova na tehno-žurkama), a telesnost (cinjenicnost) potiskuju iracionalni uzroci radnji, Vuk se nesvesno ukljucuje u ritual sopstvenog izbavljenja od besmisla i smrti. Putovanje koje je, kao Vuku Isakovicu, pocelo budenjem junaka, završava se njegovim osvešcenjem pred ikonom Preobraženja Gospodnjeg: suocivši se, i bez svoje volje, sa ocajanjem (smrcu) svojih beogradskih navika, on odlucuje da (treba da) izabere nadu i život.
Autor održava interesovanje citalaca preplitanjem i medusobnim rasvetljavanjem razlicitih romanesknih tokova koji su kompoziciono objedinjeni motivima junakovog budenja i putovanja, odnosno iskušenja i sazrevanja. On veoma uspešno umetnicki transponuje neke od najosetljivijih momenata naše stvarnosti i tumaci ih ukrštanjem neizlecivog balkanskog atavizma sa traumom postkomunistickog doba ( zato je edipovska komika zahvatila sve muške likove, a Vukov otac, Sima, cak podseca na Andreasa Sama). VESNA TRIJIĆ
Politika 07. 07. 2004. - Slikareva poezija
Sava Rakočević: "Bol svetlosti”
„Bol svetlosti” je naziv druge zbirke poezije našeg poznatog slikara Save Rakočevića koji od 1966. godine živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovu poetsku knjigu je objavila beogradska „Prosveta”, a na predstavljanju te knjige su govorili književnici Tiodor Rosić i Žarko Komanin.
- Sava Rakočević je pesnik simboličkog slikovnog iskaza. On poput kakvog starinskog mudraca govori o svetu egzistencijalističkog jednačenja sa ništavilom. Uspeva ovaj pesnik da progovori jednostavno, stišano, odmereno i bez suvišnih reči o svetu, čoveku, vremenu, pojavnim i natpojavnim fenomenima; da kazuje o onom na dohvatu ruke i o suštini skrivenoj u mnoštvu. Rakočević je, kao jedan od najvećih savremenih srpskih slikara, pesnik slike, ali je ona potčinjena stilu pesničkog govora - reči su Tiodora Rosića, recenzenta zbirke „Bol svetlosti”. Po mišljenju Žarka Komanina, Rakočević je renesansna ličnost koja stvara u idealnom zagrljaju poezije i slikarstva, koji liči na zagrljaj reke i njenog korita, pun, sočan i jak.
- U toj poeziji nema ničeg suvišnog, nema preterane ornamentike dok se ukazuje ogoljen čovek u kosmosu - dodao je Komanin.
Za svoju poeziju, sabranu u dve poetske zbirke, autor Sava Rakočević kaže da je nerazdvojna od slikarstva i da su stihovi dopuna i objašnjenje naslikanog.
Pobjeda 07. 07. 2004. - Velikani svjetske književnosti
Slobodan Milić: “Antologija pjesnika nobelovaca”
„Antologija pjesnika nobelovaca", koju je priredio Slobodan Milić, objavljena je u izdanju podgoričkog izdavača CIP. Knjigu čini izbor iz djela onih koji su ovjenčani Nobelom od Pridoma, Kardučija, Eliota, Nerude, Brodskog, Šimborske i ostalih velikana, što čitaocima omogućava da na „jednom mjestu”, u okviru nove duhovne strukture, pročita odabrane pjesme i uživa u njihovoj estetskoj ljepoti.
Od trocifrenog broja laureata Nobelove nagrade Milić je odabrao 33, a izbor otvaraju pjesme Sili Pridona. Među velikanima svjetske književnosti je i Ivo Andrić sa odlomcima iz „EDZ ponta” i „Nemira”. Tu su stvaraoci koji su pjesništvo smatrali primarnim, ali i oni kojima je glavna disciplina bila proza ili drama, pa je tako zastupljen i Ernest Hemingvej, čuven prevashodno po svojim pričama i romanima. Znatan je broj pisaca koji su se, paralelno, bavili dramskim, proznim, filozofskim i esejističkim tekstovima, poput Kiplinga, Pasternaka, Mortinsona, Meterlinka, Jejtsa, Bunjina, Eliota i drugih.
Što se tiče prevodilaca priređivač se nije ograničio samo na prevodioce iz Srbije i Crne Gore, već je koristio prevode ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, dok je sam preveo pjesme slovenskih govornih zona. Na 170 stranica pored obilja stihova, našli su se i fotosi probranih autora sa biografskim bilješkama.
Pobjeda 07. 07. 2004. - Izbor autora
Simon Simović: “Sneruke”
Sedamdesetih godina prošlog vijeka Simon Simonović se pojavio knjigama „Proboj” i „Gradski život” i tada ulazi u sam vrh mlađe srpske poezije. Počeo je da crpi sokove iz narodne tradicije i filklora, a u „Gradskom životu” (tada popularnoj zbirci koja doživljava dva izdanja: 1997. i 1979.), prepoznaje se po urbanim stihovima. On vidi ljude kao insekte koji idu prema nebu a gradovi su kao okeani. U njima se svašta dešava. Trgovi su kao gubilišta gdje se smjenjuju govornici. „Po koji trapavi skok na beton... Opasne scene u porodici, na poslu; bljutave, varvarske... scene zbijene kao zatvorske rešetke...” Odlično je prikazan gradski prizor, pun brzine, dešavanja, nesanica, stresova, a zatim svakodnevni prizori, kada će noćni uvejžbani strijelac kontrolisati strategijske tačke u gradu.
Pratimo sazrijevanje pjesnika, stihovima iz 1998, 1999, zatim 1991. sa izvanrednom, toplom, lirskom pjesmom „Bože zdravlja”.
I kad Bože zdravlja, vatra zimus
Zapucketa, i svi budu na svom mestu,
Otac će u krevetu čitati knjigu
O biljkama u narodnom verovanju Srba,
A majka će, dok se žari bukovina,
Peći hleb u rerni i na ringlama kuvaće
Čaj od lipe. I znam, kad mu pođe voda
Na usta od hrskave, rumene korice,
Banuće u kuću najstariji, bludni sin.
O izboru, koji završava najnovijim pjesmama „Redosled” i „Sneruke” nastale 2002, pjesnik će reći da je ovo jedan od mogućih izbora, ali će napomenuti „najslađe gore rukopisi, ako palidrvce kresne pesnik”. SLOBODAN VUKANOVIĆ
Pobjeda 07. 07. 2004. - Lirski osmoglasnik
Dragan Lakićević: “Sneg pada dušo”
Uz vidovdanske luče prestupnog ljeta pjesnik Dragan Lakićević (1954) objavio je u biblioteci „Atlas” Srpske književne zadruge u Beogradu samoizbornik svoje lirike „SNEG PADA DUŠO” (207 strana), sa naznakom podnaslovnom - izabrane i nove pesme - koja će orgašiti one čitaoce koji biraju prve glasove lirske iz savremenog lirskog zglasja vrhovnih lirikara srpskog jezika. Čitaoci će naći u jednoj knjizi osam lirskih krugova lirike Dragana Lakićevića, pa ovu pjesničku izbornicu zovem LIRSKI OSMOGLASNIK Dragana Lakićevića. Na kraju ovog lirskog cijeđa iz suve drenovine je suptilni pogovor pjesnika Rajka Petrova Noga, koji je svojski oslušnuo lirska treperenja Lakićevićeva, naglasivši skladnu paralelu poetskih doleta inspirisanih životom sela i grada - Morače, Kolašina i Beograda, osluškivanje damara svemira sa moračkih nebodira i Avale iznad velegradskog vira.
Lirski osmoglasnik „SNEG PADA DUŠO” je istorija Lakićevićevog pjesnikovanja od prvih objavljenih pjesama (1970) i prvih objavljenih knjiga (1976, „Između nas zima”, Matica srpska) do danas. U naslovima ovog osmoglasnika čitalac će uočiti kratku istoriju Lakićevićevog lirikovanja. Evo imenika: Između nas zima (1970-1974), Čista rosa (1974-1976), Istorija bolesti (1976-1987), Sneg pada, dušo (1987-1989), Boj na Kosovu (1989), Zla godina (1991-1999), Sveće na snegu (2000-2003) i Pesme o Srbiji (2003-2004). Ovim samoizborom Lakićević je obilježio svoj pedeseti rođendan i trideset četiri godine lirskog služenja čudesnosti srpskog jezika.
Uz zavidnu bibliografiju knjiga pjesama zbog čitalaca navodim bibliografiju Lakićevićevih romana: Studengrad, nekoliko izdanja, Zemaljaski ključ, Četni đavo, Mastermajnd, roman o veleumu čudaku koji je tridesetih godina prošlog vijeka dobavio iz Amerike u moračku Mrčavu najmoderniju štampariju tog doba, više izdanja, i Anđeo smrti, a njegovi romani za mlade i najvjernije čitaoce: Bajka o jabuci, Mač Kneza Stefana, Princeza i lav, Vitez Viline gore, Beogradska princeza, štampani u više izdanja, danas su školska lektira u Srbiji. P oema - roman Bajka o jabuci je zlatna jabuka srpske književnosti. Priče za odrasle su u knjizi Guslar na harmonici, a za mlade u zbirkama Onoga leta i Laki. Izučavanjem srpske narodne književnosti Lakićević se bavio u knjigama: Vuk i ajduk, Pepeljugina papuča, Reče mi jedan pesnik, Dragi uredniče, Jedna pesma. Zapisi pod vazdušnom opasnošću - dnevnik iz 1999. godine, objavljen je u dvije knjige u Švedskoj s podnaslovom Srbija na kraju veka. Autor je i omiljenih slikovnica: Nilski konj belac i Mala maca i velika mama. Urednik je i priređivač knjiga: Šekspirove misli, Homerove misli, Misli iz Svetoga pisma, Misli Dostojevskog. Pjesničke knjige Porodični album i Porodični azbučnik izdvajam osobito, pošto se uz njih najbolje javljam nebu kao grumen zemlje.
Dragan Lakićević je dobio nagrade: „Smeli cvet”, „Brana Cvetković”, „Zlatni jež”, Književna nagrada „Politikinog zabavnika”, „Sveti Sava”, „Tipar” i Deretina knjiga godine. Bogu hvala dosta u dobu ovijanih lovaca na nagrade na srpskom književnom Vučju.
„Sneg pada dušo” je zlato sto puta od zemlje prečišćeno u vatri. Knjiga bez jedite štamparske greške. To je čudo današnjice u našem štamparstvu.

Dnevnik - Novine i časopisi 08. 07. 2004. - U izdanju Matice srpske
Slavko Gordić i Ivan Negrišorac: “Razgovor o tajnama Boška Petrovića”
Zbornik radova obuhvatio je saopštenja sa književno-naučnog skupa održanog pre dve godine i posvećenog bogatom i raznorodnom delu ovog pesnika, pripovedača, prevodioca i dugogodišnjeg Matičinog predsednika
Odeljenje za književnost i jezik Matice srpske objavilo je nedavno “Razgovor o tajnama Boška Petrovića”, zbornik radova sa književno-naučnog skupa posvećenog delu ovog književnika, prevodioca i dugogodišnjeg Matičinog predsednika, održanog pre dve godine u Novom Sadu i Bečeju. Ovu knjigu uredili su Slavko Gordić i Ivan Negrišorac.
Saopštenja vrsnih znalaca bogate i raznorodne Petrovićeve književne baštine, tematski su podeljena u pet poglavlja, a u dodatku je kompletna njegova bibliografija, koju je sačinila Marija Jovancai. O aspektima “Pevača”, Petrovićevog najpoznatijeg romana, pisali su Svetozar Koljević, Čedomir Popov, Slavko Gordić i Jovan Jerkov. O vezama njegove literature sa Crnjanskim, pisao je Milo Lompar, a o Petroviću i nemačkoj književnosti, Tomislav Bekić.
Njegovim pripovedačkim opusom bavili su se Milka Ivić, Ala Tatarenko i Vasa Pavković. O Petrovićevom stilskom rafinmanu pisali su Ivan Negrišorac, Radomir V. Ivanović, Luka Hajduković, Radoslav Vojvodić, Miodrag Maticki, Mladen Šukalo i drugi. Miroslav Radonjić osvetlio je Petrovićevo bavljenje teatrom.
Čitalački su najzanimljiviji radovi koji ga osvetljavaju kao ličnost. Tako Dejan Medaković u “Nostalgičnim sećanjima” kaže da je Boško Petrović za njega bio“… personifikacija onog matičarskog duha, koji je tako divno spajao tradiciju i moderno, te na poseban način premošćavao ta dva sveta i dva pola”. O tome su još pisali Lazar Čurčić, Čedomir Mirković, Miro Vuksanović, Dragomir Popnovakov, Živko Marković, a o susretanjima Petrovića i Andrića, Radovan Popović. R. LOTINA
Vreme 09. 07. 2004. - Lična istorija arhitekture
Miloš R. Perović: "Srpska arhitektura XX veka"
Knjiga Miloša R. Perovića Srpska arhitektura XX veka – Od istoricizma do drugog modernizma u izdanju Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je, uz sve primedbe koje joj se mogu uputiti, nezaobilazno štivo svima koji se, profesionalno ili iz puke radoznalosti, budu bavili ovom temom ili vremenom
Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu Miloš Perović već desetak godina predaje savremenu arhitekturu i urbanizam.
Iako je profesorima univerziteta u opisu radnog mesta i pisanje knjiga, tekstova, eseja i drugih stručnih radova, mnogi taj deo obaveze ne shvataju baš ozbiljno pa bibliotečka odrednica teorija arhitekture u Srbiji ne obiluje naslovima na našem jeziku.
Miloš Perović se tu razlikuje od većine – autor je šest knjiga, nekoliko zbirki tekstova i eseja, tri antologije tekstova o modernoj arhitekturi... Prvu knjigu je objavio davne 1971, u Atini, i važi za dobro obaveštenog stručnjaka koji veoma vodi računa o sopstvenoj međunarodnoj promociji.
Pretpostavljam da je – odlučujući se da napiše istoriju srpske arhitekture XX veka tek nekoliko godina po isteku tog stoleća – Miloš Perović bio svestan svih rizika. Biće da je uzeo u obzir i moguće (neprincipijelne) negativne reakcije savremenika, aktera i svedoka, jer je veliki deo njegove knjige posvećen delima ljudi koji su još živi, čije radne biografije nisu okončane ili su ne tako davno započete.
Čini se da su sve priče o velikanima svetske moderne ispričane i poslednjih godina je u svetu poraslo interesovanje za džepove Evrope. Za države Balkana recimo, ili za one koje su tavoreći iza gvozdene zavese Zapadu ostale potpuno nepoznate. Arhitektonski svet nije donedavno pokazivao baš neko veliko zanimanje za zemlje na istoku Evrope jer se od pošasti komunizma nisu videli detalji.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka poznati američki akademski izdavač MIT pres započeo je objavljivanje serije knjiga o arhitekturi zemalja našeg regiona i srednje Evrope. Prošle godine se u njihovom izdanju pojavila – i veoma dobro primljena u međunarodnim stručnim krugovima – knjiga Ljiljane Blagojević Modernism in Serbia (Modernizam u Srbiji), što je dosad najobimnija i najcelovitija sinteza arhitekture u Srbiji prve polovine dvadesetog veka.
Prvi deo Srpske arhitekture XX veka Perović je vrlo dobro kontekstualizovao. Priču o herojskom dobu ovdašnje moderne začinio je ličnim sećanjima – neke od ključnih arhitekata bio je u prilici da upozna – pa je knjigu i posvetio senima svojih profesora Nikole Dobrovića i Milorada Pantovića. Vremenska distanca omogućila je ovde Peroviću da smireno analizira kontekst, odnose i uslove nastanka nekih za nas veoma važnih arhitektonskih dela. Uspostavljene su paralele sa društvenim, političkim, socijalnim, arhitektonskim i umetničkim prilikama suseda i zemalja u okruženju – Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Rumunije, Grčke – i nešto udaljenije, ali za temu veoma važne, Češke.
Drugi deo knjige Srpska arhitektura XX veka – u kojem se obrađuje period socijalističkog estetizma – odnosi se na vreme u kojem je i sam Perović profesionalno participirao. Istorijska distanca sad više nije mogla da bude ishodište objektivizma po sebi – jer tu Miloš Perović analizira, tumači, komentariše i kritički procenjuje radove arhitekata s kojima je generacijski više-manje blizak i s kojima je bio u čestim profesionalnim i ličnim kontaktima – i zato taj deo knjige izaziva (ili će) najviše polemika, negativnih reakcija i komentara.
Decenije velike izgradnje, obnavljanje Drugim svetskim ratom opustošene zemlje, Perović prikazuje analizom biografija i opusa trojice po njemu naših najznačajnijih arhitekata tog perioda: Bogdana Bogdanovića, Mihajla Mitrovića i Ivana Antića. Svi su oni još profesionalno aktivni – Bogdanović već desetak godina živi u Beču, a druga dvojica su u Beogradu.
U Perovićevim tekstovima o njima iščitava se, nažalost, veoma jak ad hominem pristup.
Bogdan Bogdanović je – po Peroviću – "fin, obrazovan, bezobzirni karijerista", onaj koji piše knjige "po pravilu ekstravagantnih naslova", knjige koje se "uglavnom bave temama koje ne ‘uznemiravaju’". Za njegove memorijale piše da se mogu okarakterisati i kao "udvorička arhitektura" u kojoj je "opor odraz smrti sasvim izgubljen".
Mihajlo Mitrović je mnogo bolje prošao, iako je – da se autor dosledno držao kriterijuma primenjenih na drugu dvojicu – mogao da bude znatno kritičnije okarakterisan. Perović se, međutim, ne bavi Mitrovićevim moralnim likom (mada u tom smislu Bogdanovića nije štedeo), ali ne analizira ni kvalitet njegovih izgrađenih objekata. Samo konstatuje da je Mihajlo Mitrović među arhitektama koji su najviše gradili i ne ulazi u seciranje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Naziva ga buntovnikom, buntovnikom u socijalizmu, mada je taj "buntovnik" bio u prilici da projektuje i izvodi objekte na nekim od najprestižnijih lokacija u Beogradu i Srbiji (Geneks kule na Novom Beogradu, objekti u Vrnjačkoj Banji, stambene zgrade u centru Beograda).
Ni u tekstu o Ivanu Antiću ne nedostaje ironično-sarkastičnih konstatacija. Njegov arhitektonski svet Perović naziva svetom tišine i upoređuje ga sa dnom akvarijuma ili dubinom mora. Isključuje mogućnost da se sa Antićem može razgovarati o arhitekturi drugih, govori o kvalitativnim oscilacijama u njegovoj karijeri, ali konstatuje da je najbolji Antićev objekat – Muzej Savremene umetnosti na Ušću – jedan od najpublikovanijih ovdašnjih objekata u stranoj stručnoj štampi. Ta kuća je plod saradnje sa Ivankom Raspopović – s kojom je Antić projektovao i Muzej u Šumaricama u Kragujevcu – no Raspopovićka je potom nestala sa javne arhitektonske scene a Antić je sticao priznanja tek kad mu je "arhitektura išla silaznom linijom".
Ostale ličnosti sa srpske arhitektonske scene tog vremena Miloš Perović pominje samo ovlaš, oštro, na momente sa preteranim sarkazmom kritikujući tadašnje društveno-političko uređenje.
Za prilike pod Miloševićevom vladavinom Perović piše da ga u mnogo čemu podsećaju na one koje su iznedrile prvu evropsku avangardu dvadesetih godina prošloga veka i izdvaja autore koji su devedesetih gradili svoja zrela dela ili su se tek pojavili na arhitektonskoj sceni. Svestan da ga prekratka vremenska distanca znatno ograničava, Perović poslednji deo knjige Srpska arhitektura XX veka (i u mnogo čemu najintrigantniji) koncipira kataloški. Preovlađuje vizuelni materijal – fotografije i crteži – a tekstom su tek u naznakama popisana dela koja po nečemu odstupaju od konfekcijskog i najčešće kičerskog graditeljstva. Perović ukazuje na izvesne analogije sa nekim od značajnih dela savremene svetske arhitekture – što ponegde zvuči dosta nategnuto – a na momente nije odoleo ni preterivanjima konstatujući za ovdašnju arhitekturu devedesetih da je visokih vrednosti i proričući lepu budućnost nekim od njenih autora.
Srpska arhitektura XX veka je štampana dvojezično, na srpskom i engleskom. To je bogato ilustrovana knjiga, ambiciozno pisana, koja je zasluživala suptilniji grafički tretman. U njoj se prepoznaje autor velikog znanja. Miloš Perović je imao hrabrosti da stane na crtu i izloži se stručnoj javnosti u sredini koja ne oprašta greške, a još manje uspehe. Bez obzira na sve manjkavosti i subjektivnosti – koje su uostalom neminovne kad jedan čovek sam analizira i vrednuje period u kojem je usput i sam akter – Srpska arhitektura XX veka biće nezaobilazno štivo svima koji se, profesionalno ili iz puke radoznalosti, budu bavili ovom temom ili vremenom. SNEŽANA RISTIĆ
NIN 09. 07. 2004. - Protiv struje, u širinu
Miroslav Josić-Višnjić: "Roman bez romana"
Napisati “Roman bez romana” početkom devetnaestog veka bio je pionirski poduhvat; početkom dvadeset prvog, to je, naravno, neostvarivo, ali ne i jedino moguće. Tako bi - poput “Pjera Menara, pisca Don Kihota” i junaka istoimene Borhesove novele, opsednutog doslovce ponovnim ispisivanjem Servantesovog remek-dela - mogao da kaže Miroslav Josić Višnjić, pisac i jedan od nesvakidašnjih junaka “Romana bez romana” koji se poduhvatio zadatka da napiše “časticu treću”, treći deo kultne knjige Jovana Sterije Popovića i srpskog predromantizma.
Nedoumica o tome kakav naum i kakav učinak može da ima dopisivanje jednog od poznatih ostvarenja književne prošlosti, u ovom slučaju ima i svoje naknadno izvedeno značenje. Sterijin “šaljivi roman” beše parodija na oveštale pripovedne manire i - najvećim delom - romane Milovana Vidakovića; Josićev “eksperimentalni i sprdačini posvećen roman” značajnim delom, pak, predstavlja satiru na “Štulin zakon”, tj. na vukovsku paradigmu srpske književnosti kao na onu orijentaciju koja je uspostavljena upravo na negaciji vidakovićevskog romana i starije, slavenoserbske tradicije. Otuda Josićevo posezanje za sterijanskim obrascem ima smisao svojevrsne beletrističke “dosetke s bradom” iliti intrigantnog pokušaja da se u dugačkoj raspravi “za i protiv Vuka” opredeli na način koji dilemu odlučuje unapred, svodeći je na “čarke u okviru porodice”, odnosno na pitanje prvenstva u okviru donekle skrajnute tradicije kojoj pripadaju i Vidaković i Sterija.
Pa iako u ispisivanju brojnih i razuđenih “prozokrhotina” koje tvore tanku romanesknu “priču” naizgled sledi “načelo imitacije” starije narativne fraze, a u stvari tek stvara iluziju njenog oponašanja, iako aludira ili se neposredno poziva na ceo niz pisaca od Rablea i Atanasija Stojkovića do Pekića i Albaharija, autor dopisane častice “Romana bez romana” pre svega, čini se, ima u vidu određen kulturni interes koji bi se mogao razumeti kao osporavajuće napredovanje “protiv struje”. Satira, i to ona najobuhvatnija i najpretencioznija, koja s e tiče civilizacijskog stanja, predstavlja samu dušu ove knjige. Pripovedajući, eseizujući i komentarišući u pseudosterijanskom maniru, Josić Višnjić upotrebio je formalnu dosetku o “jubilarnih” pedeset “prestupnih” rođendana kako bi “svog” junaka Romana, u kojem je katkad moguće raspoznati i piščevu senku, “dopeljao” sve do naših dana, preplićući pri tom snove, petronijevsko-rableovske gozbe i fikcionalno prerađene scene iz novije političke i kulturne istorije koje se tiču ratova, studentskih i drugih buna, Golih otoka, predsedničkih sahrana, književnih nagrađivanja, bombardovanja i još koječega.
Pokušavajući da problematizuje i dovede u pitanje, Josićeva “pričine priče pričetina” upravo u ovoj tački, čini se, možda i nehotice podriva samu sebe. Koristeći se bez vidljivog razloga “ezopovskim jezikom” i u imenovanju pojmova i ličnosti (Bajkan, Karaslavija, Karadransko more, Nik Teslaola, Mih Pupinajlo...) čija problematičnost ne postoji ili je pak iščilela, pisac “Češke škole” stvara, tako, efekat pometenih i prekomernih očekivanja. Drugo lice ovog postupka ogleda se u odsustvu stvarne subverzivnosti čak i “najgolicavijih” epizoda romanovsko-josićevskih avantura, čiju “jeretičnost” je istopilo postideološko vreme ubrzanog smenjivanja paradigmi i autoriteta. Bez obzira na moguću autentičnost stvar(nos)nih podsticaja, ovako date te epizode pre deluju kao izraz beletrističke “naknadne pameti” nego kao uzastopni vrhunci problematizujućeg romanesknog zamaha. Manje posvećeno poetski preciznoj rekonstrukciji prošlosti poput one u “Odbrani i propasti Bodroga...” a više njenoj humorističko-satiričnoj feljtonizaciji, odlazeći više u širinu nego u dubinu početno naznačenog alternativnokulturološkog interesovanja, Josićevo fragmentarno pripovedanje kao da se rasplinjava i iscrpljuje u tom pokušaju da dohvati i obuhvati, sabere i zaokruži. “Roman bez romana” uspostavlja se na taj način kao štivo koje u isti mah nudi i mnogo više i znatno manje od onoga što čitaocu obećava njegov naslov i dugotrajna književna fama koja ga prati. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Politika 10. 07. 2004. - Nove knjige
Drama razumevanja / Srpskohrvatska junačka pesma / Raskršća metafore / Ode Mazaris na onaj svet / Grčko-srpski i Srpsko-grčki rečnik
Drama razumevanja
Autor: Đuro Šušnjić. Izdavač: „Čigoja štampa”, Beograd, 2004. Str. 246
Najnovija knjiga uglednog naučnika, poznatog po širokoj filozofskoj kulturi i originalnoj kritičkoj misli, predstavlja sažeto iskustvo koje je stekao u odnosu prema prirodi, prema bližnjima, prema sebi samom i prema bogu. Poznat po sjajnim delima kao što su „Otpori kritičkom mišljenju”, „Ribari ljudskih duša”, „Cvetovi i tla”, „Znati i verovati”, „Dijalog i tolerancija”, „Religija 1 i 2”, Đuro Šušnjić, gotovo ispovedno, a izdavač dodaje i molitveno, objašnjava čitaocu šta uistinu znači dijalog sa svim što nas okružuje i sa nama samima. Ko želi, čuće reči jednog mudrog i retkog čoveka u našoj sredini koji progovara o naoko poznatim stvarima kao što su manipulacija, rat, predrasude, muzika, mit i zajednica, religija i kultura, intelektualci i inteligencija... Jednom rečju, o tihoj različitosti koju primećujemo tek kada želimo da se udubimo u suštinu.
Srpskohrvatska junačka pesma
Autor: Maksimilijan Braun. Preveo s nemačkog Tomislav Bekić. Izdavači: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vukova zadužbina i Matica srpska, Beograd-Novi Sad, 2004.
Objavljena u dobro poznatoj i sjajnoj ediciji „Studije o Srbima” ova knjiga istaknutog nemačkog slaviste (1903-1984) predstavlja jedno od dela kojima je autor doprineo „punom zamahu slavističkih studija u nemačkom jezičkom području, posebno onog dela slavistike koji se odnosi na područje balkanologije i jugoslavistike,”, kako je zapisao prevodilac u kratkom pogovoru. Bekić dodaje da je Maksimilijan Braun, uz Alojza Šmausa, u razdoblju posle Drugog svetskog rata bio nosilac jugoslavističkih studija u nemačkom kulturnom prostoru baš onoliko koliko je to bio Gerhard Gezeman u razdoblju između dva svetska rata. Kao svestrano obrazovani slavista i naučnik širokih vidika, kako ocenjuje prevodilac, Braun je u ovom delu od trajne vrednosti proučio, između ostalog, osnovne pojmove junačkog pesništva, junačke forme života, hiperbolisanu stvarnost, odnos pevača , slušaoca i okoline, junačku pesmu u istoriji, nastanak i sklop pojedinih pesama, junačko držanje u nevolji i opasnosti, tragični zaplet, pitanje epizacije... Ovo je knjiga kojoj treba da se vraćamo češće.
Raskršća metafore
Autor: Bojana Stojanović Pantović. Izdavač: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2004.
Najnovija knjiga naše ugledne književne kritičarke, redovnog profesora na Odseku za komparativnu i srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, nosi podnaslov „Kritike i eseji o srpskom pesništvu”. Uzimajući za moto misao Maksa Bleka da „Metafora ne uspostavlja interakciju dveju ideju, nego dvaju sistema ideja”, Bojana Stojanović Pantović u ovom delu, u kojem se nalaze izabrani tekstovi i studije nastali u periodu od 1998. do 2004. i objavljivani pretežno u listu „Politika”, književnim časopisima i zbornicima, želi da ukaže na odnos između pisca i kritičara. Taj odnos je koliko inspirativan toliko plodan u međuakciji originalnih ideja, kako autora, tako i samog književnog kritičara, pobuđenog da pronikne u stvaralački proces, i da pođe „stopama koje ostavlja pesnik, prizivajući duh vlastitih fundusa sećanja u kojima je pohranjeno racionalno znanje o književnosti ali i naš istinski poriv za pisanjem.” Sabrane na jednom mestu, kritike i eseji o našim najpoznatijim savremenim pesnicima i autorima daju celovitu sliku o srpskoj modernoj poeziji.
Ode Mazaris na onaj svet
Vizantijska satira. S grčkog prevela i predgovor napisala Danijela Jevtić. Izdavač „Stylos”, Novi Sad, 2004. Str. 140
Vizantinci su smatrali svojom svetom misijom da prihvataju i sebi prilagode umetničke rodove, teme i oblike izražavanja kakve im je antika predala. Uklapanje antičkih elemenata u srednjovekovni grčki književni opus, prožet novim hrišćanskim pogledom na svet, osnovno je obeležje literarnog stvaralaštva na učenom jeziku, reči su prevodioca ove retke knjige, Danijele Jevtić. U skladu sa nadahnućem, međutim, svaki će žanr u to vreme imati svoje uspone. „Ode Mazaris na onaj svet” (podnaslov: Mazarisov put u Had ili razgovor s mrtvima o zvaničnicima sa carskog dvora) sastavljen je između januara 1414. i oktobra 1415. godine, a žanr u kojem je pisan - satira - bio je vrlo popularan u to doba kod vizantijskih pisaca. Reč je o satiričnom dijalogu po ugledu na Lukijana, dijalogu mrtvih, premda u ovom slučaju, napominje prevodilac, ima oblik pripovedanja u kojem autor govori u prvom licu i izveštava o svojim razgovorima. Mazaris u svojoj priči ismejava određene žive ili tek umrle članove carskog dvora u Konstantinopolju, i izlaže podsmehu mane ljudi onog vremena. Ovakve knjige su dragocene, a tako retke u našem izdavaštvu, a knjiga „Ode Mazaris...” je prvi put prevedena na naš jezik, i sada objavljena.
Grčko-srpski i Srpsko-grčki rečnik
Autor: Milivoje Zagajac. Izdavač: Prosveta, Beograd 2004, str. 650
Ovaj Grčko-srpski i Srpsko-grčki rečnik autora Milivoja Zagajca u izdanju „Prosvete” iz Beograda predstavlja znatno dopunjeno i prošireno izdanje rečnika iz 1995. godine, uz kratak pregled gramatike grčkog jezika. Rečnik je rađen na osnovu rečničkog fonda grčkih pisaca Mirivilisa, Venezisa, Asimakopulosa i drugih, te grčkih enciklopedijskih rečnika i grčko-engleskih rečnika. Uzimajući u obzir diglosiju koja je dugo opterećivala savremeni grčki jezik i koja se odnosi na postojanje akademskog jezika inteligencije - katarevuse, i narodnog jezika - dimotikije, autor se u ovom rečniku priklonio, sledeći pravopisne trendove u savremenoj grčkoj jezičkoj praksi, dimotikiji, ali je u nju uključio i oblike katarevuse, koji su s vremenom izvojevali prisustvo u jezičkom izražavanju ulice, štampe i literature. Zahvaljujući „Prosveti”, ovaj rečnik autora Milivoja Zagajca pojavio se u ćiriličnom izdanju.

Dnevnik - Novine i časopisi 10. 07. 2004. - Dela i komentari
Bojana Stojanović Pantović: “Raskršća metafore”
Kako, gde i zašto nastaju knjige? Bezbroj uvek različitih odgovora. Nisu sve samo plod inspiracije i imaginacije. Jednom napisana pesma, priča, drama, povod je za druge, takođe kreativne činove. Najviše je onih kritičarskih, ali ima i istraživačkih, pa i autorskih sagledavanja i vrednovanja.
Bojana Stojanović Pantović, “Raskršća metafore”,
Povelja, Kraljevo, 2004, str. 185
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu dr Bojana Stojanović Pantović (Beograd, 1960) svoja teorijska uporišta sučeljava sa modernom pesničkom praksom, između ostalog. O tome svedoči i ova njena nova knjiga, neka vrsta nastavka prethodne, objavljene u izdanju beogradskog „Rada“, a pod naslovom „Kritička pisma“. Baveći se pesničkim istinama, ali i psihoanalizom teksta, tražeći njegove erogene zone, Bojana Stojanović Pantović popunjava i veliku prazninu, čitav zev koji se nadvio nad današnju pesmu i pesnika.
Tražeći nove ključeve nad nemom pesmom ona uvodi i nepotrošeni kritičarski diskurs i njime otvara pesmu i pesnika. Osnovna njena strategija je zavidna obaveštenost, poznavanje istorije i teorije književnosti i sposobnost originalnog kritičarskih uvida. Smeštajući autore u stilski i generacijski kontekst ova kritičarka ne propušta da pišući o drugom pokaže i svoj literarni ego i kreativni poriv.
Tako su i nastali i kraći tekstovi, najčešće novinski prikazi o: D. Smiljaniću, A. Puslojiću, G. Đogu, Z. Miliću, V. Krnjeviću, R. P. Nogu, D. Jevrić, R. Markoviću, Z.M. Mandiću, S. Simonoviću, D. Novakoviću, D. Vrhovac, Z. Kocić, V. Kopiclu, T. Kragujević, I.M. Milankov, M. Komadini, N. Vujčiću, V. Karanoviću, S. Jelenkoviću, L. Blaškoviću, A. Ristović.
Drugi deo knjige, pod naslovom „Elipse čitanja“, čine duži ogledi o Isidori Sekulić, Desanki Maksimović, Disu, Aleku Vukadinoviću, Slobodanu Rakitiću, Milosavu Tešiću, Branislavu Petroviću, Miroslavu Maksimoviću, Novici Tadiću, Draganu Jovanoviću Danilovu, LJubomiru Simoviću, Borislavu Radoviću i Milanu Bogdanoviću. M. ŽIVANOVIĆ
Pobjeda 10. 07. 2004. - Briga za druge i distributivna pravda
Martin L. Hofman: "Empatija i moralni razvoj"
Martin L. Hofman, profesor je psihologije na Njujorškom univerzitetu i urednik psihološke biblioteke „Kembridzska istraživanja socijalnog i emocionalnog razboja”. Autor je knjige „Empatija i moralni razvoj - Značaj za brigu i pravdu”, čiji naslov kruniše završnicu njegovog tridesetogodišnjeg istraživanja u oblasti dječje i razvojne psihologije.
Definišući empatiju kao sposobnost osobe da osjeća ono što je odgovarajuće za situaciju druge osobe, Hofman prilazi ovom interesovanju spajanjem osnova savremenih teorija koje su usmjerene perevashodno na bihevioralne, kognitivne i emocionalne dimenzije moralnosti kod djece, i njihovih horizonata sa kojih se empatija manifestuje. Navodeći primjere psiholoških procesa koji pokreću kvalitet interakcija empatije i određenih ponašanja u procesu vaspitanja a koji uslovno ubrzavaju razvoj moralnosti u ranim godinama, Hofman je pod fazama sazrijevanja podrazumjevao korekciju osjećanja i principa na osnovu kojih se kasnije uspostavlja modifikovanija veza sa apstraknim moralnim principima kao što su briga za druge i distributivna pravda. Sa druge strane, filozofi poput Kanta težili su da razviju univerzalne principe pravde i direktno su uticali na učenje Kolberga i Pijažea koji su tu istu namjeru potencirali. Verzije utilitarista, Hjuma i A. Smita su isticala ovu komponentu moralnosti, odnosno empatiju, naglašavajući neophodnost njene socijalne veze, odnosno važnosti. Na fonu navedenih apela nastala su savremena istraživanja ovog fenomena samo su ona naglašavala metodologijski aspekat, različit u svojoj prividnoj difuziji.
Ako je sposobnost da se zamisli bol i degradacija učinjena drugom ljudskom biću baza našeg etičnog stava, onda bi po mišljenju Hofmana bilo potrebno imenovati ovu osnovu za univerzalnim, čija bi sekularna etika zahtijevala osnovna ljudska prava svuda u svijetu. Dakle, uslovom da etika funkcioniše na empatiji, države nužno trebaju mehanizme samoispravljanja, slobodnu štampu, zakone i institucije koji zahtjevaju da se građani ponašaju civilizovano kako bi i dejom moralne socijalizacije promovisali saosjećanje sa drugima i to osjećanje kohezivno održavali sa principima brige i principima pravde. Hofman, dakle, samo postavlja ovakav plan, mada u završnici knjige ovu „dovoljnost” za etiku, postavlja pod znakom pitanja ali i nagovorom vrijednosti tog pokušaja.
Ova obimna studija unutar svojih sedam poglavlja eksplicitno iscrtava gore navedene putanje svoga istraživanja i suptilnim razlikovanjem emocionalnih nijansi naših psihičkih procesa, empirijskim faktima prikazuje scenario nastanka i promjene naše komponetne moralnog čula, koji na koncu Hofmanog rada kao što je već spomenuto, potrebuje našu riječ koja bi u kontekstu neophodnog altruizma pridržala današnju pognutu etičnost pojedinca čija se svjetiljka nažalost više ne traži poput slavnog Diogena čovjeka (u sebi) i oko sebe. Moderne svjetiljke naše ličnosti danas su laseri i stroboskopi koji osvjetljavaju put zabave i korisnosti u manipulativnom uređenju svake žurke nazvane, Država. VUKSAN VUKSANOVIĆ
Pobjeda 10. 07. 04. - Stranci u svojoj domovini
Hjugo Hamilton: "Pegavi ljudi"
„Pjegavi ljudi” su autobiografska priča o dječacima irsko - njemačkog porijekla, o njihovom odrastanju u Dablinu, o složenim, drugačijim i izgubljenim identitetima.
U izdanju beogradske izdavačke kuće „Klio” objavljen je roman „Pjegavi ljudi” irskog pisca Hjuga Hamiltona. „Pjegavi ljudi” kod nas su objavljeni poslije godinu dana od pojavljivanja, u prevodu Đorđa Krivokapića. Hjugo Hamilton je rođen u Dablinu 1953. godine, u porodici irsko-njemačkog porijekla. Taj biografski podatak ostaviće dubok trag i na njegovo stvaralaštvo, tako da će taj dvojni identitet postati njegova književna preokupacija. Hjugo Hamilton je za svoja dosadašnja djela, između ostalog, nagrađen „Runi” nagradom za irsku književnost.
Roman „Pjegavi ljudi” dirljiva je memoarska proza ispripovijedana u prvom licu iz perspektive dječaka. Glavni junak priča o svom odrastanju opterećenom nacionalnim nasljeđem. Majka mu je njemački emigrant, koja se ne odriče svog maternjeg jezika, a otac je irski nacionalista – on zahtijeva da njegova djeca govore gaelik jezik. Glavna potka romana vrti se oko ranih jada, kako bi rekao D. Kiš, odrastanja dva brata, koje mladi Irci, njihovi vršnjaci nazivaju Hitler i Ajhman, aludirajući na njemačko porijeklo. Strah i teror bili su njihovi saputnici. Braća na neki način trpe dvostruki pritisak, od svojih vršnjaka iz okoline i od svojih najbližih, prvenstvno oca, čije sulude ideje itekako utiču na njih. Otac, u suštini tragična ličnost, prezire engleski jezik, kao i Engleze, od svojih najbližih zahtijeva da se služe samo irskim, iako je to već zaboravljen jezik.
Čitajući roman „Pjegavi ljudi”, pratimo kako se vremenom dječačka poslušnost i odanost ocu preobražava u netrpeljivost. Ta netrpeljivost raste, tako da dječak želi da učini ono što je i njegov otac svome ocu uradio – da ga se odrekne. Ali, kada prođu godine, kada oca više ne bude bilo i kada se slože kockice, glavni junak spoznaje da je njegov otac bio duboko nesrećna ličnost i osjeća sažaljenje.
Roman „Pjegavi ljudi” bolna je hronika odrast anja, priča o složenim, drugačijim i izgubljenim identitetima, ali isto tako i slika irskog društva iz druge polovine prošlog vijeka. Hjugo Hamilton je u ovoj knjizi od svoje biografije i istinske faktografije napravio prvorazredni roman, koji odiše duhovitim i tragičnim tonovima. Vješto je opisao Dablin, dobro mu znanu sredinu, sredinu koja odbacuje takvu „pjegavu” i „šarenu” djecu, čiji identitet, kako bi to rekao Aleksandar Hemon, nije „jedan kroz jedan”.
Hjugo Hamilton u jednom razgovoru pomenuo je kako se kada je on bio mali u njihovoj kući govorio irski i njemački. Engleski je bio zabranjen, a ako bi se nekom omakla engleska riječ, otac bi ga surovo kažnjavao. Otac, fundamentalni irski patriota, tvrdio je kako je jezik čovjeku dom i pokušavao da taj model primijeni i u svojoj porodici. „Biti različit i neprihvatljiv”, pričao je Hamilton kasnije, „bilo je naše obilježje. Mi smo bili stranci u svojoj domovini”. Najbolju definiciju domovine Hjugo Hamilton je dao pred kraj ovog romana. On kaže: „Možda je vaša zemlja samo jedno mjesto koje izmislite u glavi. Nešto o čemu sanjate i o čemu pjevate. Možda to uopšte nije neko mjesto na mapi, već samo priča puna ljudi koje srijećete i mjesta koja posjećujete, puna knjiga i filmova koje ste gledali. Ja se ne plašim da tugujem za domom i da nemam jezika u kome bih živio. Ja ne moram da budem nalik bilo kome drugom. Ja hodam po zidu i niko ne može da me zaustavi”.
Čitajući „Pjegave ljude” upustićete se u složenu porodičnu priču jednog adolescenta, koji se prisjeća traumatičnih događaja iz djetinjstva. Ovim je romanom Hjugo Hamilton pokazao da je majstor oživljavanja bolnih sjećanja, vlastito preživljenih i majstorski pretočnih u prvoklasnu literaturu. VUJICA OGNJENOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 11. 07. 2004. - Knjige su kao bebe
Noviteti „Stilos izdavaštva"
Letnja ponuda novosadskog “Stilos izdavaštva” od nekoliko odabranih naslova, mogla bi da nađe mesto u godišnjeodmorskom koferu svake porodice (koja čita knjige). Tu su bajke, ženska poezija starog Rima, antropološki i filozofski eseji-žanrovski, za svakog po nešto.
Iz biblioteke “Elem” stiže “Ženski glas u Rimu - po Sulpiciji”, intimistička poezija jedne od retkih antičkih poetesa koja je sačuvana do danas. Poznato je da su tada mnoge žene pisale stihove, ali su sačuvani samo Sulpicijini, kao glas iz Avgustovog kulturnog programa, čiji su najznačajniji predstavnici Horacije i Vergilije.
Ovu toplu, gotovo ispovednu knjigu priredila je i sa latinskog prevela , uz prateće originale, Slađana Milinković. Ona se potrudila da za buduće istraživače napiše i precizne komentare uz tekst. NJena preporuka za manje posvećene čitaoce glasi: Knjige su kao i bebe - početak novog, rađanje jednog života.
Manje je poznato da je J. V. Gete pisao i bajke. Jedna takva izašla je u “Stilosovoj” biblioteci “Ambrozija” (džepna knjiga), u prevodu Zlatka Krasnog. “Bajka” je slika života ljudske duše u njenoj težnji ka nadčulnom. U prilogu je prevod teksta Rudolfa Štajnera “Geteova duhovnost kako se otkriva u Bajci o zelenoj zmiji i Liliji”, iz koga se, između ostalog, može saznati šta je Šiler pisao svom, takođe velikom savremeniku i prijatelju.
U biblioteci “Parnas” izašla je najnovija zbirka eseja Draška Ređepa “Ima se”, a autor naglašava da je drugi naslov ove knjige “Sad ili nekad, isto je Vojvodina”. U recenziji se kaže da je Ređep “...žanrovski raznovrsnim tekstovima, iscrtao svojevrsnu duhovnu mapu Vojvodine, mapu koja ne podrazumeva strogo omeđen prostor, već onu u kojoj se tačke dodira, iako naoko udaljene, dozivaju, korespondiraju i vode dijalog, tvoreći nepregledni okean različitih uticaja, vremenskih virova i međusobnog prožimanja”.
U istoj biblioteci je i druga knjiga filozofsko-literarnih eseja Bojana Jovanovića “Govor pećinskih senki”- Anahronike. U njima se može pročitati o iskušenjima pećinskog početka, o sla sti otrovnog tračarenja, o crnom mleku glasina, o mitskom erosu psovke, o samoći i usamljenosti, o ritualima reklamnog zavođenja, o odlasku korzoa u istoriju.
LJubiteljima, ali i istraživačima dela i ličnosti Laze Kostića, namenjena je knjiga Dejana Mikavice “Poslednji srpski pankalist”-zapravo njegova političko-filozofska biografija. Inače, pankalizam je učenje koje osnovnom kategorijom celokupne stvarnosti smatra lepotu. R. LOTINA
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 07. 2004. - Planiranje jezika
Milorad Radovanović: “Planiranje jezika i drugi spisi”
Iz štamparije “Budućnost”, u poznatoj biblioteci “Elementi” Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića iz Novog Sada, pod brojem 56, tek što je izašla nova teorijska, stručna knjiga. Reč je o lingvističkim ogledima akademika Milorada Radovanovića (1947) pod naslovom “Planiranje jezika i drugi spisi”.
Radovanović je redovni profesor opšte lingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a kao gostujući profesor predavao je na mnogim univerzitetima u zemlji i inostranstvu i afirmisao se kao jedan od vodećih sociolingvista.
Knjiga o kojoj je reč nastajala je u vreme burnih (gloto)političkih događaja koji su pratili nastajanje Jugoslavije i vraćanje srpskom jeziku starog imena, od srpskohrvatskog do srpskog, kako i glasi naslov jednog od ogleda. U prvom delu, osim planiranja jezika i jezičke politike, Radovanović razmišlja i o srpskom jeziku na razmeđi vekova, obrađuje sociolingvističke teme u istom razdoblju, ali i u slovenskim zemljama. Poseban ogled posvećen je jezičkim prilikama u Bosni i Hercegovini, standardnom jeziku, njegovim varijantama i podvarijantama, kao i kontekstualnoj lingvistici i lingvistici javne komunikacije.
Drugi deo spisa donosi dva teksta o Radovanovićevim profesorima, pa i uzorima, glasovitim lingvistima, Milki i Pavlu Iviću, koji su obeležili ne samo našu nego i svetsku nauku o jeziku u protekloj polovini 20. veka. Dva završna poglavlja bave se procesima nominalizacije i dekompozicije u jezicima, značenjem značenja i pomalo futurističkim viđenjem lingvistike, kao nekom vrstom povesti i ispovesti samog autora.
Nesvakidašnja i važna knjiga o kojoj će, svakako, još biti reči.
Politika 13. 07. 2004. - Novo u knjižarskim izlozima
"Prijezda i Jelica" / "Bomba u pozorištu" / "Overavanje"
Dr Vidan Nikolić (1947), univerzitetski profesor, lingvista, stekao je lep ugled kao prozni pisac, pre svega istorijskih romana, kao što su "Prokleta Jerina" i sada objavljen roman "Prijezda i Jelica" ("Narodna knjiga"). Nikolić otkriva svet našeg srednjeg veka na jedan zanimljiv, darovit način - kao dobar znalac narodnog epskog pesništva, tradicije, ali i legendi o vojvodini Prijezdi, on gradi uverljivu priču i vaskrsava jedno vreme koje je do sada malo inspirisalo romansijere. Zato i skrećemo pažnju na delo Vidana Nikolića kao na izuzetnu knjigu o turskoj opsadi Stalaća i zahteva Osmanlija da im Prijezda preda tri svoja dobra: vernu ljubu Jelicu, konja Ždrala i sablju.
Zoran Božović je drugi autor "Narodne knjige" koji je objavio knjigu dramskih tekstova "Bomba u pozorištu" (i druge komedije). I Božović je univerzitetski profesor (ruske književnosti), a i dramski pisac od ugleda - objavio je jedanaest radio-komedija i dvanaest pozorišnih drama koje su igrane širom bivše Jugoslavije, ali i dva romana.
U ovoj knjizi Zorana Božovića su četiri dramska teksta: "Bomba u pozorištu", "Viktorija", "Đavolje pleme" i "Izdanci Staljinskog plemena".
Filmski dnevnik
Severin M. Franić (1952), filmski kritičar i pesnik, urednik časopisa "YU film danas", objavio je filmski dnevnik "Overavanje". Franić je dnevnik vodio od 2000. do 2002. godine i to su njegovi zapisi ne samo o filmu već i o filmskim stvaraocima, scenaristima i režiserima, glumcima i kritičarima. Njegove opaske su pokatkad sasvim lične i to daje šarm prilikom čitanja. Međutim, njegov dnevnik, kao uostalom i svaki drugi, jeste i dokument o vremenu u kojem živimo, o dešavanjima u društvu i lomovima čiji smo svedoci. Ali, onako kako ih vidi jedan strasni filmofil.
Radoslav Lazić (1939), reditelj i teatrolog, takođe univerzitetski profesor, sačinio je hrestomatiju "Filozofija pozorišta" - od Platona do Kamija (izdavač "Foto futura" i R. Lazić). Nikola Milošević, pisac predgovora, kaže da se ova zbirka tekstova može uporediti sa letom Minervine sove, onako kako je Hegel koristio taj motiv da slikovito predoči poslednju tačku nekog prethodno već uveliko obavljenog procesa. Po Miloševićevom mišljenju, antologija Radoslava Lazića se može uporediti sa snopom svetlosti uperenim u neki dotle slabo ili nimalo osvetljeni kulturni prostor da bi se videlo da taj prostor nije nikakvo carstvo senki, kako to na prvi pogled može izgledati. U knjizi će čitalac naći tekstove Aristotela, Didroa, Getea, Šopenhauera, Vagnera, Kjerkegora, Hartmana, Finka, Valerija, Klodela, T. Mana, Krega, Ingardena, Stanislavskog, Brehta, Sartra, Kamija, ali i Ive Andrića. Pogovor je napisao Radoslav Đokić.
Novo viđenje Nadežde Petrović
Delo Nadežde Petrović, najslavnije naše slikarke, vazda pobuđuje pažnju istoričara umetnosti. Skrećemo pažnju na studiju Olivere Janković "Nadežda Petrović između umetnosti i politike", u izdanju "Signature", a urednik je Milan Šećerović.
Autor ove monografije ističe da politički angažman Nadežde Petrović, njeno zalaganje za integralno jugoslovenstvo, pokazuje koliko je, bez obzira na odgovornost intelektualaca, njihov angažman, kao i svaki drugi ljudski čin, ograničen dominantnim stavovima u okruženju, pogrešnim procenama, interesima elita koje ga zastupaju ili sopstvenim interesima, limitima kulture i ličnim mogućnostima.
Evo i dveju knjiga vezanih za psihologiju. Izdavačka kuća "Čigoja" je objavila studiju dr Vesne Petrović "Psihička trauma i oporavak kod dece". Kao univerzitetski profesor (predaje mentalno zdravlje i psihopatologiju detinjstva i mladosti), Vesna Petrović je od 1993. do 1995. godine bila koordinator Unicefovog projekta "Deca u krizi" i ova knjiga je plod tog rada i istraživanja.
Nenad Adamov (1966) autor je knjige "Kroz vrtloge na putu do sebe" i to je svojevrsni vodič za buduće odrasle i bivšu decu. Pisac knjige veli: "Živeti u vremenu koje sve stavlja na probu donosi mnogo nedoumica, dilema o sebi i drugima. Kao da smo na raskršću. Misli i osećanja se na trenutke otimaju kontroli i odvlače nas od vlastitog puta". Adamov se nada da će vam knjiga pomoći da lakše prepoznate i očuvate svoj put. Nenad Adamov je čovek širokih interesovanja - od psihologije stvaralaštva, psihologije umetnosti do art terapije, psihodrame, astropsihologije, muzike, pozorišta, filma (izdavač je Dom omladine iz Kikinde).
Postvizantijska umetnost na Balkanu
Dvotomni Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti objavljuje radove sa međunarodnog naučnog skupa "Postvizantijska umetnost na Balkanu", koji je u leto 1997. godine održan u Novom Sadu, a u organizaciji Balkanološkog instituta SANU, manastira Hopovo i Galerije Matice srpske. Na tom skupu akademik Dejan Medaković je rekao da je ovo prilika da se pravednije i tačnije odredi naš savremeni etički integritet, a posebno onaj duhovni portret na koji je presudno uticala Vizantija, njena teološka svest obrazovana i utvrđena na nepomućenim izvorima pravoslavnog učenja. Dinko Davidov, dopisni član SANU, poznati istoričar umetnosti, tom prilikom je rekao da se u pojedinim starijim spomenicima uočavaju najbliži dodiri, stapanje srednjovekovne i poznosrednjovekovne umetnosti.
Na ovom skupu bili su se okupili najistaknutiji stručnjaci za postvizantijsku umetnost ne samo iz Srbije već i iz Grčke, Bugarske, Makedonije, Republike Srpske... Između ostalih, u dve knjige ovog zbornika objavljena su saopštenja Elke Bakalove, Saše Brajović, Panajotisa Vokotopulosa, Smiljke Gabelić, Elene Genove, Ivanke Gregove, Aleksandre Davidov-Temerinski, Jelene Erdeljan, Olivere Milanović-Jović, Slobodana Mileusnića, Janka Radovanovića, Ljiljane Stošić, Mirjane Tatić-Đurić, Miroslava Timotijevića, Ljiljane Ševo. R. POPOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 13. 07. 2004. - Novi romani Džona M. Kucija
Džon M. Kuci: “Iščekujući varvare” i "Elizabet Kostelo"
BEOGRAD: Izdavačka kuća “Paideia” iz Beograda objavila je novo izdanje romana “Iščekujući varvare” prošlogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost DŽona Maksvela Kucija, kao i njegov poslednji roman “Elizabet Kostelo”.
Prevodilac ovih romana Arijana Božović rekla je da je “Iščekujući varvare”, treći Kucijev roman, objavljen 1980. godine, doneo ovom piscu iz Južne Afrike svetsku slavu, a prethodno izdanje ovog romana u prevodu na srpski jezik objavio je BIGZ pre 15 godina.
Mnogi ovaj roman, u kojem mesto i vreme radnje nisu određeni, ocenjuju kao politički, mada u njemu ima i elemanata ljubavnog romana, kao i romana-alegorije. Karlos Fuentes je ovaj roman nazvao najvećim političkim romanom našeg doba.
’Elizabet Kostelo’ je roman koji se sastoji iz osam priča, a prati život australijske književnice svetskog glasa Elizabet Kostelo, koja predstavlja neku vrstu Kucijevog ’alter ega’”, kaže Božovićeva.
Elizabet Kostelo je svetski priznati pisac, nešto starija od Kucija, a život provodi u primanju nagrada, držanju predavanja i govora, za razliku od njenog tvorca koji je poznat po tome što ne voli publicitet i ne pristaje da daje intervjue.
U izdanje ovog romana uključena je i Kucijeva pripovetka “Životi životinja”, koju je “Paideia” ranije objavila kao zasebno izdanje.
“U toj priči je glavna junakinja takođe Elizabet Kostelo, ali tu je prikazana samo jedna epizoda iz njenog života, u formi njenog predavanja. Ova priča je verovatno poslužila Kuciju kao osnova za roman”, kaže Božovićeva.
Prema njenim rečima, “Elizabet Kostelo” je, pre svega, roman o piscu i pisanju, napisan u formi, kako je rekla, filozofskih argumenata.
DŽon M. Kuci rođen je u Kejptaunu 1940. godine, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike radio je u SAD, a danas je profesor opšte književnosti na Univerzitetu u Kejptaunu.
Od 1974. godine objavio je osam romana i više knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (1983. i 1999. godine) i Nagrade grada Jerusalima (1987), Nobelov e nagrade za književnost (2003) i brojnih drugih književnih priznanja.
“Paideia” je ranije objavila četiri dela DŽona M. Kucija - romane “Sramota”, “Dečaštvo” i “Fo”, i pripovetku “Životi životinja”. (Beta)

Blic 13. 07. 2004. - Tuga
Miroslav Josić-Višnjić: “Roman bez Romana“
Pišući treću „časticu“ „Romana bez Romana“, autor ponavlja Sterijin model romana–komentara, šendizam i dramatizovanog pripovedača. Međutim, novonastalo delo je parodija stilskih pomodarstava samo u detaljima, dok mu je glavni cilj ukazivanje na zapostavljenost naše kulture i naročito romana, kao njenog književnog stožera. U takvom kontekstu, junak nije mogao da ostane šaljivi „zvrndov i lutalica“: Romanova „priključenija“ su tragični i kobni istorijski događaji (čiji je svedok, a ne učesnik); njegova srodnost sa Don Kihotom više se ne temelji na parodijskoj, već na filozofskoj strani tog lika, dok su pantagruelovski ispadi pokušaj odbrane (na smrt preplašenog) od crne izvesnosti i uroka. Višnjićev junak je pokazatelj međusobnog odnosa naše književnosti i društva tokom poslednja dva veka i oličenje tipične, robijaške ili emigrantske, sudbine značajnih srpskih pisaca. Za razliku od Sterije, koji se obračunavao sa lošim