Politika 03. 01. 2004. - Putevi i stranputice mišljenja
Martin Hajdeger: "Putni znakovi"
Moglo bi se reći da gde ima filozofije ima i različitih puteva mišljenja. Iako je metafora puta neodvojiva od filozofije, njena istorija još uvek nije napisana. Ono što posedujemo jesu svedočanstva različitih puteva. Hajdeger je jedan od onih mislilaca koji je pokušao da sabere u jedan pravac mnogostruke niti istorije filozofije. Naslov "Putni znakovi" može da znači da ovaj pravac nije samorazumljiv, da se treba orijentisati u mišljenju, steći uvid u to kuda se uopšte ide i može ići.
Međutim, putni znaci imaju dvostruki smisao s obzirom na Hajdegerov misaoni pokušaj. Sa jedne strane, tu se radi o znacima koji svedoče o pređenom putu samog mislioca. Kako priređivač ove zbirke tekstova Fon Herman kaže, ona "sadrži putne znakove iz perioda od 1919. do 1961. godine". Oni su tako dokument puta jednog filozofa i onoga što je na tom putu bitno. Sa druge strane, oni su znaci puta filozofije od njenih početaka kod presokratovaca, Platona i Aristotela, preko Kanta i Hegela pa sve do egzistencijalizma Jaspersa i Sartra, kao i antihumanizma karakterističnog za postmoderno mišljenje.
Zgoda filozofije
Bilo da je reč o odvojenim studijama posvećenim određenim misliocima ili razmatranju njihove uloge u kontekstu nekog problema, stiče se utisak da put koji je u knjizi prevaljen jeste put čitave zgode filozofije. Ova dvostrukost nije slučajna već pripada srži Hajdegerovog učenja po kome egzistencija onoga koji misli i horizont vremena koji seže duboko u istorijsku prošlost, kao i u anticipaciju budućeg, jesu nešto neodvojivo.
Gledano čisto hronološki, pošto su ova predavanja, pisma i spisi raspoređeni po redosledu nastajanja, može se pratiti tok Hajdegerovog razvoja od rane hermeneutike onoga "ja jesam", preko tekstova koji se nalaze u okružju "Bivstvovanja i vremena", ključnog Hajdegerovog dela iz 1927. godine, pa sve do pokušaja da se nauk izložen u ovom delu reinterpretira i da se iznova promisli čitav misaoni projekat. U tom pogledu ova zbirka tekstova sadrži neke od ključnih Hajdegerovih teksto va kako za razumevanje šireg horizonta učenja izloženog u "Bivstvovanju i vremenu", tako i za shvatanje "preokreta" kojim on stavlja u pitanje svoj prethodni filozofski pokušaj. Najvažniji tekstovi iz prvog naznačenog perioda svakako su "Šta je metafizika?"i "O suštini razloga". Suštinska promena je na najbolji način izražena u tekstovima "Platonovo učenje o istini" i "Pismo o humanizmu" koji su svojevremeno zajedno bili objavljeni kao jedna knjiga 1947. godine.
Za Hajdegera je filozofija isto što i metafizika, te je pokušaj preokreta unutar sopstvenog mišljenja takođe zamišljen i kao svojevrsno prevladavanje metafizike. On metafiziku ili filozofiju određuje na sledeći način: "Metafizika je ispitivanje koje prekoračuje bivstvujuće da bi ga kao takvo i u celini povratila našem dohvataju". (str. 109) I još: "Počev od Platona, mišljenje o bivstvovanju bivstvujućeg postalo je – ,filozofija’, jer mišljenje jeste gledanje na ,ideje’. Međutim ,filozofija’, koja počinje s Platonom, ima – od tog trenutka osobeni znak onoga što se kasnije zove ,metafizika’".
Ključni zaokret
Najopštije gledano, bivstvujuće je sve što jeste. Neki kamen jeste bivstvujuće, čovek je bivstvujuće i Bog je, mada najvećma, ipak samo neko bivstvujuće. Specifična dimenzija filozofije ili metafizike od njenih početaka se sastoji u tome da se shvati šta je bivstvujuće u svojoj suštini – šta je ono kao takvo i šta je ono u celini. Ova dimenzija je dimenzija bivstvovanja, i zato je dospevanje u nju ujedno i prekoračenje bivstvujućeg. Iako je filozofija već na svojim počecima stupila u ovu dimenziju, ona je istovremeno i zaprečila pristup bivstvovanju, jer je ono uvek bilo određivano na način nekog bivstvujućeg, bilo da je to ideja, supstanca, čovek ili Bog.
Sam Hajdeger je metafiziku pokušao iznova da interpretira kao osnovno događanje tubivstvovanja, što znači da je njen smisao odredio iz perspektive bivstvovanja koje smo mi sami. Ono uopšte može da se dosegne samo zato što je čovek jedino bivstvujuće koje sebe prevazilaz i i koje je zahvaljujući tome otvoreno za jednu širu dimenziju.
Međutim, ključni zaokret, o kojem pravo svedočanstvo daju navedeni tekstovi, sastoji se u tome da se metafizika kao takva prevlada, a ne samo da se misli primerenije i izvornije. Hajdeger sada insistira na tome da se dospe do istine bivstvovanja. On kaže: "Ako mišljenje naumi da iskusi temelj metafizike, ako takvo mišljenje pokuša da misli istinu samog bivstvovanja... onda je mišljenje na neki način napustilo metafiziku... ono što se s tog stanovišta još pojavljuje kao temelj verovatno jeste, kada se iskusi iz njega samog, nešto drugo i nešto još nekazano". Suštinska promena se sastoji u tome da je čovek u potpunosti podređen istini bivstvovanja i da on ima samo da dopusti da ona u njemu dođe do reči. Ona se sama razotkriva. Ili kako Hajdeger piše: "Rasvetljujući sebe, bivstvovanje dolazi do jezika. Ono je stalno na putu k jeziku". Krajnja tačka ovakvog shvatanja jeste stav da je jezik taj koji govori a ne čovek. Ali istina ovog stava svedoči i o stranputici Hajdegerovog političkog angažmana i vodi u bespuće poetskog mišljenja u kome filozofija potpuno nestaje.
Ivan MLADENOVIĆ

Politika 03. 01. 2004. - Evropa i ideja nacije; Hose Ortega i Gaset: "Evropa i ideja nacije"
U krajnjoj liniji svako bi morao da se postidi zbog onoga sto je uradio, a svakako bi trebalo da bude vise Evropljana koji bi prvi put, uprkos sebi samima, osecali gadjenje prema Evropi, odnosno prema stanju u kojem se danas nalazi. Ja sam jedan od njih i to izjavljujem na sav glas. Imam nesto autoriteta da tako postupim jer sam danas, po svojoj prilici medju onima koji su jos zivi doajen Ideje Evrope smelo je i vizionarski izjavio pre vise od pola veka spanski filozof Hose Ortega i Gaset /1883-1955, Madrid/. Knjigu tekstova i predavanja koja je odrzao tokom tri poslednje godine svog zivota, pod nazivom ''Evropa i ideja nacije'' priredio je Paulino Garagori, a nasoj citalackoj publici ovo, iz mnogo razloga prorocko stivo poklonili su prevodilac Silvija Monros-Stojakovic i mlada izdavacka kuca ''Artist''.
Hose Ortega i Gaset jedan je od vodecih mislilaca 20. veka i, prema recima prevodioca, ''Spanac koji je Spaniji vratio filozofiju''. ''Evropa i ideja nacije'' nastalo je kao preispitivanje Orteginih stavova iznetih dvadeset godina ranije, u delu ''Pobuna masa''. Rec je o analizi krupnih drustvenih promena koje su se odigrale u medjuvremenu, a posebno o krizi ideje nacije, onako kako je ona predstavljena poput kicme evropskih drustava sve do 17. veka. Stavovi koje je izneo u svojim predavanjima poslednjih godina svog javnog zivota Ortegu cine, prema oceni Silvije Monros, nasim savremenikom.
Ortegini ogledi odnose se na vreme starog Rima, kao i na stanje u sferi modernih komunikacija. Hose Ortega i Gaset je spanski gospodin sa licem toreadora, koji ce i najneprijatnije stvari reci u pravom trenutku. Ovaj filozof je, kao opusteni sagovornik proslosti, u osnovnom ne posustajuci, bio ispred svakog buduceg vremena, smatra prevodilac.

04. 01. 2004. - Vladana Likar Smiljanić: "Princeza Milčica"
U jednoj priči o pesniku i njegovom ilustratoru, sa naslovom Pesme i Slike, iz knjige Rodjeni Mrtvi Eve Ras, svi govore pesniku da njegove pesme nisu dostojne slikarevih dela, a slikaru govore da su pesme izvanredne, a ilustracije ne pominju. Ilustratorka Vladana Likar Smiljanić je izbegla sličnu nezgodnu situaciju, jer je ovog puta sama napisala priče koje je ilustrovala. I čini mi se da je u ovom slučaju spisateljica Vladana Likar Smiljanić prevazišla istoimenu ilustratorku. Knjiga se sastoji od pet bajki o izvesnoj Princezi Milčici, devojčici koja tek u poslednjoj bajci polazi u školu. Na prvi pogled, po naslovima prve i druge priče: Bajka o princezi Milčici i troglavoj aždaji, pa Bajka o princezi Milčici, čarobnjakovom učeniku Vladi i veštici Dušanki, budući čitalac može da dobije utisak da se autor naslonio na provereni recept za bajke i da jednostavno nastavlja staru tradiciju dečje fantazije. Ali čim počinjemo da čitamo prvu priču, dobijemo slatko iznenadjenje. Prvo, Vladana, s pravom, shvata da su deca izuzetna inteligentna bića koja, iako prirodno koriste nešto jednostavniji rečnik nego većina odraslih, ne mogu a da se ne čude kad neki odrasli pokušavaju da imitiraju njihov rečnik u govoru ili u pričama – ili - nešto što je, na žalost, vrlo uobičajeno danas – u dečjim televizijskim emisijama. Vladana, u tradiciji Grima i Andersena, piše na ljudskom jeziku, na jeziku koji ‘normalni’ roditelji koriste kad razgovaraju sa svojom decom, tako da deca, kad sama čitaju ove priče, ne moraju da se osećaju kao niža bića, pa i roditelji kad ih čitaju svojoj deci, ne moraju da se krevelje i bave takozvanom ‘glumom za decu’.
Ove jesu priče za decu, ali su i više od toga; kao svaki pravi umetnički deo namenjen deci, knjiga Princeza Milčica sadrži mnogo u čemu odrasli mogu iskreno da uživaju, tako da knjiga može da se zove ne ‘dečja’, nego ‘porodična knjiga’.
Vladanin stil je izuzetno duhovit i kao što je Luis Kerol u svojim knjigama o Alisi bazirao većinu svojih likova – medju ostalim Ludog Seširdžiju, Marto vskog Zeca, Belog Viteza i Kraljicu Srce - na ličnostima iz njegovog univerzitetskog okruženja u Oksfordu, kao i na drugim ličnostima iz javnog života, autorka Princeze Milčice je napravila likove u kojima svi mi, mladi i stariji, možemo da prepoznamo nekog komšiju, omiljenu tetku ili čak i sebe. Malo ko od nas nije u nekom smislu troglava aždaja, ili ne poznaje neku vešticu Dušanku.
Ako imam primedbu, u vezi je sa ilustracijama. Zvuči ironično, jer Vladana Likar Smiljanić je prvenstveno ilustratorka za decu. Ilustracije su izuzetno simpatične i slatke i pune maštovitih i duhovitih detalja. Ali ipak su ilustracije za decu. Po meni, knjizi jačine i zrelosti Princeze Milčice su potrebne ilustracije jačine i zrelosti jednog Tenijela ili Artura Rakema. Ali ovo je možda samo moja predrasuda, moja netrpeljivost prema bilo čemu što smatram napravljenim ‘specijalno za decu’. Verujem da će većina čitalaca uživati u izrazima na licima punim raznovrsnih osećanja, bez obzira da li ta lica pripadaju ljudima, fantastičnim bićima, životinjama ili pečurkama.
Inače, priče o Princezi Milčici nastaju iz vremena kad je sada odrasla ćerka autorke bila mala; baš kao što su autori knjiga Brežuljak Voteršip i Harry Potter prvo ispričali svoja remekdela svojoj deci, autorka Princeze Milčice je izmislila svoje priče da bi zabavljala svoju mlađu ćerku, za koju kaže da je bila stidljiva i plašljiva - a možda je bila i ‘kmezava i blesava’ – sve što Princeza Milčica nije! Autorka tvrdi da danas njena ćerka, ne samo što više nije ni stidljiva ni plašljiva, nego je ustvari jedna malo ekstremna verzija ‘hrabre i kočoperne’ Princeze Milčice!
Nesumnjivo je da će se čitaoci ovih priča, svesno ili nesvesno, stalno suočavati sa svojim malim kompleksima, manama, pa čak i vrlinama i prepoznaće situacije u kojima se svakodnevno nalaze, kao što će prepoznavati i probleme u medjuljudskim odnosima koji su jošte kako uobičajeni. I ako ove priče, kao dobro psihološko sredstvo, otkriju neki lični problem čitaoca koji treba da se reši ili crtu lič nosti koja treba da se menja, čitalac će sigurno pronaći rešenje, bar između redova. Ovo su prave bajke, bajke za naša vremena.
Timothy Byford

Vijesti 07. 01. 2004. - Momčilo Zeković: "Zaliveni fikus"
Još jedan domaći roman je za kratko vrijeme doživio rasprodat tiraž, a to je Zaliveni fikus Momčila Zekovića Zeka. Iako je ovo njegova treća knjiga (Gravitacija istine i Kratke priče su prethodne dvije), široj publici je poznatiji po svom angažovanju (na sceni i kao tekstopisac) u pop grupi "Perper". Ako dodjete do nekog od poslednjih primjeraka ovog romana (ili ga pozajmite od nekoga ko se već snašao) možda vas podsjeti na seriju Grlom u jagode (u najboljem smislu tog poređenja i u crnogorskoj varijanti, naravno), a možda se i sjetite nobelovca Žoze Saramaga i njegovog romana Embargo a svakako ćete se sjetiti onoga embarga iz naših života kad budete čitali duhovite opise i opaske na račun onih beskrajnih, bezrbojnih redova za sve i svašta.
Fikus ima korijene u prošlosti, daljoj i bližoj – pratimo porodičnu priču i usput kao na nekoj sjedeljci saznajemo različite stvari koje nam i trebaju i ne trebaju, a koje mogu i "da škode" (za razliku od popularnog kolumniste) jer je Zeko pisao zaista o svemu što je bilo dio njegovog života, ali su uvijek ispričane interesantno, zabavno, sažeto ( i pismeno! – možda ovo izgleda kao pleonazam ali nije u vrijeme kad piše toliko nepismenih ljudi). Kao i u njegovoj porodici, tako i u romanu - isrepletene su sudbine, nacije, vjere, gradovi, ideologije... On je pripovjedač koji umije da zapazi (i zapamti), ispriča, napravi duhovit sklop od situacije koja izgleda obično ili nekad i banalno.
Zeko je imao mnogo da kaže i ispričao je dosta na broju stranica koji je taman toliki da vam zadrži pažnju čak i ako ste nestrpljivi čitalac.
Odavno već muzičari popularnih grupa nisu momci koji su završili vanredno srednji ugostiteljski smjer da bi mogli da otvore kafić kad zarade dovoljno, pa je i Zeko u tom maniru novih, školovanih, obrazovanih, mladih ljudi koji se bave muzikom. On je profesor francuskog jezika i književnosti i to je u svakom slučaju zna;ajno za njegove pripovjedačke poduhvate, pa i ako ste probirljiv čitalac, nemojte Fikus s predrasudom prihvatiti ka o još jednu knjigu nastalu u najezdi estradnih “pisaca”.
Već je najavljeno sledeće izdanje ovog (skoro) rasprodatog romana, a pri kraju je i novi roman Momčila Zekovića.
Lenka Tošić
Politika 09. 01. 2004. - Iz izdavačke kuće "Evro"
Roman Muni Vičer "Devojčica sa Šestog Meseca". – Odnos tinejdžera i roditelja. – Atlas životinja
Izdavačka kuća "Evro" iz Beograda, objavila je roman Muni Vičer "Devojčica sa Šestog Meseca", u prevodu Dolores Kalođera-Petrović.
Niko na svetu, objašnjava prevodilac, ne zna gde živi Muni Vičer, što je spisateljicin pseudonim. Zna se samo da svoju veliku kuću deli s dvanaest mačaka i dve male guske, a svaka mačka ima svoj mesec u godini kada je pažena i mažena, kao kakav kralj.
Muni često kaže da svako od nas može biti alhemičar, dovoljno je imati maštu, strpljenje i jednu malu sovu koja se namesti na rame u jesenjim zalascima sunca. Ali, nikako ne objašnjava kako je moguće prijateljiti se s malom sanjivom pticom. Mnogo je putovala i svaki put bi se kući vratila s nekim poklonom za svoje mace i sa teglom zemlje sa mesta koje je posetila.
A radnja romana, najkraće: Jedna devojčica krhkog izgleda, ali oštroumna, prihvata se večnog izazova – borbe između Dobra i Zla. Njena velika ljubav prema životu i bezgranična radoznalost, oružje su za pobedu nad Mračnim svetom i stvaranje prostora Svetu svetlosti.
Kuća "Evro" je objavila i jednu izuzetno korisnu knjigu. Reč je o delu Rodžera V. Mekintajera "Tinejdžeri i roditelji" (deset koraka do boljih međusobnih odnosa).
U SAD doba adolescencije započinje oko desete godine. Nastupa rano i brzo se razvija zbog toliko iskustava odraslih, koja se stiču druge ruke, sa televizije, kompakt diskova, videa, kompjutera, filmova, radija...
Šta roditelji mogu (i moraju) da učine svom potomstvu olakšaju tu kritičnu deceniju (ili dve), istovremeno, uživajući u porodici i životu.
Prvi, i najvažniji, korak je komunikacija. Dete treba razumeti, ne okrivljavati za sve što učini, poučiti ga raznim veštinama, obratiti posebnu pažnju na sklonost ka alkoholu, drogama i seksu, kao i automobilima. Prema detetu se treba ponašati kao prema odrasloj osobi. Često kažnjavanje nije dobro. Pomoć u rešavanju problema tinejdžera treba tražiti od supružnika, prijatelja i rođaka.
Knjiga za svaku kuću, a posebno za roditelje koji imaju decu u pu bertetu.
Ista izdavačka kuća objavila je i zanimljivu knjigu za najmlađe "Atlas životinja". Uz priče o prvim životinjama, od kojih su mnoge izumrle, tu su i priče o životinjama koje danas žive na Arktiku, Antartiku, Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, Africi, Aziji i Australiji.

Politika 09. 01. 2004. - Priče o balkanskom bludu
Vladimir Paskaljević: "BDSM"
Famozni "balkanski kazan", ili crna realnost u kojoj smo proživeli godine poslednje decenije, sa mnogo ratova, sukoba, pogibija, mučenja i svakojakih stradanja bez ikakvog smisla, još mnogo budućih godina i decenija biće ovde inspiracija za različita umetnička dela.
Toj vrsti pripada i prvi roman mladog Vladimira Paskaljevića (1974, Niš), nedavno objavljen u biblioteci "10.000 reči" beogradske izdavačke kuće "Aleksandrija pres" pod malo misterioznim naslovom "BDSM".
Paskaljević aktere svog romana, koji je istovremeno i odlična priča o večitoj borbi zla i dobra, ali i o zlu koje povlači novo zlo, i o našim balkanskim mentalitetima, smešta u mali bosanski gradić Vavilovo, izmišljeni grad, nastao delom u piščevoj mašti koji personifikuje Bosnu i Balkan u malom, slično kao što je Fokner izmislio grad Džeferson koji je za njega predstavljao američki jug. U Vavilovu je, piše Paskaljević na samom početku romana, pola stanovništva pravoslavno, a pola muslimansko, broji oko četiri hiljade duša i uglavnom se svi poznaju... U pitomini tog izmišljenog grada Paskaljević razvija sasvim stvarne događaje između dojučerašnjih komšija, rođaka i prijatelja, ponekad pune užasa i krvi, koje će čak i sami njihovi junaci, dok traju, doživeti kao besmislene, bespotrebne i čudovišne.
Kada već duboko uvede čitaoca u roman, Paskaljević, inače reditelj mnogih kratkih i dokumentarnih filmova, sa iskustvom scenariste dugometražnog filma – tumači šta je to "BDSM": Skraćenica za "bondage, discipline &sadomasochism" što znači ropstvo, disciplina i sadomazohizam...

Politika 10. 01. 2004. - U traganju za vremenom
Risto Tubić: "Književnost i istorija"
Nedavno se u izdanju "Bonarta" pojavila knjiga Riste Tubića "Književnost i istorija", u kojoj i po obimu i po značaju dominira esej o Ivi Andriću "Andrićeva metafizička meditacija". Njemu su pridodati još "Radovan Samardžić i Ivo Andrić", "Pekićeva avantura tumačenja istorije" i "Solženjicin: surova evokacija istorije".
Književnost i istorija nisu međusobno suprotstavljene pojave: one ne isključuju kao što ni ne dopunjuju jedna drugu. Obe, međutim, na sebi svojstven način omogućavaju tok vremena, ispunjavajući ga određenim sadržajem i dajući mu smisao. To se može sagledavati kako sa spoljašnje tako i sa unutrašnje strane: kao vidljiv i čulima dostupan sadržaj, i kao skriveni smisao koji se jedino može racionalno dokučiti, marljivim i trudoljubivim "arheološkim iskopavanjem" donjih slojeva skrivenih u tami podsvesti ili čuvanih u veštim metaforama, metonimijama, alegorijama. Sve je to "lukavstvo uma" kako bi se nazrela bit i književnosti i istorije.
Istorija nije odmeravanje vremena, pa ma od kojeg trenutka se s tim odmeravanjem započelo; nije puki sled događaja ma koliko oni bili važni i sudbonosni za zajednice, epohe i pojedince. Ona nije ni magistra vitae ako se poziva samo na ono što se zbilo, što je nastalo i nestalo bez dubljeg traga i rečitog smisla. Tek u doticanju sa sadašnjim trajanjem, s onim što je tekuće, što bije bitku za egzistenciju i što oslobađa ljudsku kreativnu energiju, što se sažima sa aktuelnim živim tokovima i čvrsto sjedinjuje s njim, istorija oživljava i ukazuje se onaj prizor gde se odvija sam život sa svim svojim nedoumicama, protivrečnostima i sukobljavanjima, ali i sa jasnoćama, skladom i konstruktivnim kompromisima. Istorija je prokletstvo ako nas mami u prošlost kao u tamni vilajet u kojem gubimo osećaj za vreme i prostor, i postajemo zarobljenici sopstvenih zabluda nastalih kao posledica predimenzioniranih i idealizovanih postupaka i vrednosti iz prošlosti.
Istraživačka mreža
Uzimajući ovo kao polaznu tačku u svom tumačenju odnosa književnosti i isto rije, Risto Tubić je na nekoliko primera znalački pokazao kako to pojedini književni stvaraoci umetnički iskazuju. Nikako nije slučajno što on svoj uvid u ovu materiju započinje sa Andrićem jer je u njegovom delu drama istorije najdublje osmišljena.
Andrićevo delo ima grandioznu, okeansku strukturu i gotovo je nepregledno, a na površini se malo šta pojavljuje što bi na tu veličinu ukazivalo. Da bi se došlo do određenih spoznaja mora se zaroniti duboko. Stvara se uverenje da je ono najvrednije istovremeno i najskrovitije, i smešteno u najdublji sloj. Međutim, težak je i složen postupak kojim istraživač mora da se posluži da bi se kroz to gusto tkivo probio do prostora u kojima oprezni Andrić čuva ono što mu je najdragocenije – odgonetku zagonetke čovekovog postojanja, bolno saznanje prolaznosti života i nezaustavljivo proticanje vremena.
Da bi se do tog prostora dospelo nije dovoljan samo ogroman intelektualni napor, nego i spretno isplitanje istraživačke mreže kojom bi se u najpovoljnijem i najsrećnijem trenutku zahvatio taj prostor, i makar delimično došlo do željenih uvida i saznanja. Risto Tubić je to pokušao pažljivo i pomalo zaobilaznim putem, istražujući uticaje izvršene na Andrića, kako one književne, tako, još i više, filozofske naravi. O tome je Andrić malo i retko govorio te, otuda, njegovi stavovi i šturi iskazi imaju veću težinu i značenje. Najdublji uticaj su na Andrića, svakako, ostavili metafizički nadahnuti mislioci, dakle, koji od Platona, preko stoika, Plotina, Avgustina, Makijavelija, Gvičardinija, Montenja, Paskala, pa do Kjerkegora i Hajdegera, dosledno razvijaju ovaj način mišljenja. Taj uticaj nije bio ni vidljiv ni neposredan, ali dovoljan da Andrića čak i tematski odredi. Otuda ne začuđuje što je preokupiran vremenom čiju je metafiziku strasno osetio sveti Avgustin, a kod Andrića naraslo do čuda i najveće zagonetke.
Čovekova sudbina
Andrićevo sagledavanje vremena je mešavina kontinuiteta i diskontinuiteta. Zaranjajući u prošlost on je vreme zaustavljao onda kad su događaji bili najzgusnutiji i najintenzivniji, u trenucima najintimnijih doživljaja pojedinaca, ali i njegovih najsurovijih postupaka. Veliki istorijski događaji služili su mu samo kao okvir, kao dekor za čovekovu dramu i njegovu bespomoćnost da odgonetne sopstvenu sudbinu, sopstvenu sreću i nesreću. Pa, i sam se život izjednačava sa vremenom. Jer njemu je, veli Tubić, "odveć bilo jasno da živjeti znači pratiti proticanje vremena". Zaustaviti vreme značilo bi besmrtnost, za šta postoje mali izgledi. Jedino što se može učiniti to je da se stvori iluzija zaustavljenog vremena. Ako se u bilo čemu naslućuje ta moć to je u muzici, mada, pomalo će rezignirano zaključiti Andrić u "Znakovima pored puta", "na kraju, razume se, izneverava i ona sama".
Tubić ukazuje i na druge elemente Andrićeve metafizike – užas prolaznosti kao najveće ljudsko zlo, večno vraćanje istog, zlo koje se sažima u smrt, istinu i pravdu utemeljene u istoriji; samoću kao način življenja i istrajavanja njegovih ličnosti i u poetskoj, i u romanesknoj i u pripovedačkoj prozi.
Doticaj sa istorijom kosnuo je mnoge stvaraoce od kojih Risto Tubić posebno ističe Radovana Samardžića i njegovu vezanost za čovekovu sudbinu u određenim istorijskim razdobljima: Borislava Pekića i njegovu hermeneutiku istorije, u konkretnom slučaju Engleske, i, konačno, Solženjicina i njegovo bolno i surovo doživljavanje istorije.
Vrednost ove knjige je u tome što se u njoj o književnosti i istoriji ne govori uopšteno, na nivou ideja koje u jednoj i u drugoj sferi dominiraju, i koje se mogu pratiti odgovarajućim teorijskim i naučnim postupkom, nego konkretno: istražuju se pojedini istorijski segmenti i fenomeni, metafizički ili na granici sa njima, i načini na koji su oni književno utemeljeni. Vokacija samog autora nametnula je filozofski ključ pomoću kojeg je i otvarao brave iza kojih se ukazivao prostor ispunjen metafizičkim sadržajima, a koji može da savlada samo strpljiv i oprezan istraživač. Risto Tubić je imao dovoljno i strpljenja i opreza, suptilnog filozofskog znanja i dara da svoju misao uobliči, što nije moglo a da ne urodi plodom.
Radoslav ĐOKIĆ

Danas 10. 01. 2004. - Brik Lejn u Narodnoj knjizi
Monika Ali: "Brik Lejn"
U poznatoj biblioteci "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga objavila je roman "Brik Lejn", iz pera mlade londonske spisatelice Monike Ali. Roman prati život Nazin, rođene u Bangladešu, koja je sa šesaest godina udata za mnogo starijeg profesora u Londonu. Pravu ljubav Nazin će upoznati van braka, sa mladim revolucionarom koji pokušava da pokrene lokalne muslimane na borbu protiv belih militanata. Kritičari su ovo delo Monike Ali okarakterisali kao čudesnu pripovednu lepezu, koja predstavlja zavet oslobađajućoj, a opet zastrašujućoj snazi mogućnosti. Monika Ali je, po objavljivanju ovog dela, uvrštena među deset najperspektivnijih mladih britanskih autora, na prestižnoj listi "Grant". Dakle, još jedna saga o ljubavi i revoluciji je pred nama, a već je unapred sigurno da će imati mnogo čitalaca.

Pobjeda 10. 01. 2004. - Knjige o piscima - Posljednja godina Dostojevskog
Igor Volgin: "Dostojevski - Poslednja godina života"
Neobična knjiga po žanru, zamisli i interpretaciji, pod naslovom „Dostojevski, posljednja godina života” objavljena je nedavno i kod nas u prevodu Draga Ćupića. Kroz događaje iz predsmrtne godine Dostojevskog (od januara 1880. do kraja januara 1881. godine), Igor Volgin je uspio da analizira sav život ovog pisca, posebnu pažnju obraćajući na posljednja tri mjeseca njegovog života.
Vrijeme o kome piše Volgin jeste doba kada je Rusija baštinila rezultate reformi Petra Velikog, nepopravljivog Evropljanina, kada su se stvarali džinovi u ruskoj literaturi-Lomonosov, Puškin, Gogolj... Istovremeno, to je vrijeme kada žive i rade Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Mendeljejev, Ostrovski...
Dostojevski je volio Evropu, ali je Rusiju, onako nesređenu i jednu, obožavao, piše Drago Ćupić.
Volio je obične ljude, ali se nije protivio ni sjedeljkama u aristokratskim salonima petrogradskih dama. Stvorio je novi obrazac ljudske duše i njenog predstavljanja u književnosti, ali je otvorio i novi put ruskom društvu u cjelini. Stoga, kada je umro, kao što je napisao Volgin, „slobodno se može reći da do tada nikada u Rusiji nije bilo takve sahrane”, a monasi su mu ukazali počasti kakve su ukazivali samo carevima. Na sahrani čovjeka koji je u rusku književnost uveo „ljude iz predgrađa”, stvaraoca koji se zanosio idejom da će „ljepota spasiti svijet”, ali i čovjeka koji je iskusio mračne strane života i koji je zbog svog utopizma robijao, čak bio i osuđen na smrt, omladina je ćutke „iznijela zatvorske lisice koje je htjela da nosi iza Dostojevskog čime mu je htjela odati počast kao nastradalome zbog političkih ubjeđenja”...

10. 01. 2004. - Zoran Spasojević: “Kratke priče bez muke”
Iz beleške o piscu saznajemo da je Zoran Spasojević rođen 1949. godine u Kragujevcu. Objavio je do sada knjigu kratkih priča Odelo za odlazak, knjige pesama Dar praznine i Glad i autor je tri dramska teksta koja do sada, nažalost, nisu izvedena, ali su nagrađena na anonimnim konkursima za dramu: Amerika ima rupu, Gavrilov Princip ili kako sam postala baletan i Voliš li me, Jakove. Bavi se mejl-artom, kompjuterskom grafikom i kompjuterskom animacijom. Radovima je zastupljen u više zbornika, panorama i antologija kratkih priča.
Izvesno je da je reč o autoru koji se u književnosti javio u svojim zrelim godinama, pre svega kratkim pričama, a zatim i drugim književnim žanrovima. Zoran Spasojević je, dakle, pisac koji je izgradio svoju pripovedačku poetiku i koji je počeo da objavljuje tek kada je bio sasvim siguran u svoj spisateljski program.
U knjizi Kratke priče bez muke Zoran Spasojević objavio je blizu devedeset kratkih priča grupisanih u pet tematskih celina. Ove celine, razume se, nemaju odveć stroge okvire, ali one nagoveštavaju da u njima publikovane priče pripadaju jednom tematskom području kao što su, recimo, detinjstvo, zrelo doba, starost, svakodnevni urbani život i slično. Ono što je bitna odlika Spasojevićevog pripovedanja u kratkoj formi jeste preciznost izraza, svedenost pripovedanja lišena epiteta i metaforičnosti, dugih opisa i insistiranja na psihologiji. Ali, u Spasojevića psiholoških opservacija ima; one se nalaze u tanano nađenim obrtima kojima pisac poentira na kraju zapisa. Tada se čitaocu otkriva bogatstvo asocijacija kojima pisac usložnjava iskaz, da bi se iz naizgled jednostavne naracije naglim rezom ostvarila neočekivana poenta. Za Spasojevića je kratka priča idealna forma, a njeni zadati okviri predstavljaju principe vredne poštovanja koji dokazuju da se i u minimalističkoj formi mogu ostvariti složeni literarni iskazi.
Sam Spasojević ne skriva poštovanje prema piscima čije delo uvažava - bez obzira na književni rod - a posebno izdvaja pripovedače srednje generacije kao što s u Mihajlo Pantić, Bora Žoković ili David Albahari. Kao i ovi autori i Spasojević se bavi pitanjima koja čoveka zaokupljaju u savremenoj urbanoj sredini u kojoj se jedinka susreće s nemogućnošću samorealizacije bez pomoći autoironije. Ovaj ironijski otklon čini Spasojevićeve priče prijemčivim i lišava ih patetike kojoj su skloni savremeni pisci kada se suoče s problemima koje donosi velegradska otuđenost. Kod Spasojevića su priče prožete s humornim slojevima, što nam govori o spisateljevoj sklonosti da svet posmatra s dozom dobronamernog osporavanja ljudske nesavršenosti.
U tome kontekstu valja posmatrati završnu Kratku priču o staromodnoj ljubavi u kojoj Spasojević na dokumentaristički način ispisuje storiju o nekadašnjem predsedniku Sjedinjenih država Bilu Klintonu i pripravnici Moniki Levinski; oslanjajući se na izveštaje zvaničnih komisija, Spasojević ironično senči odnos između Klintona i Levinske, poentirajući priču metaforom koja prevodi njihovu seksualnu vezu na nivo planetarne politike čije posledice su nam dobro znane. Ova povest, pokazaće se u Spasojevićevoj priči, postaje obrazac kojim se uvodi dvostruki moral kao standard za uspešno manipulisanje ljudima. Neskriveni cinizam, kojim Spasojević citira zvanične izveštaje, pomaže nam da ovu skandaloznu povest danas prihvatimo kao otužni događaj čije smo drastične posledice snosili od marta do juna 1999. godine.
Radomir Putnik

Dnevnik - Novine i časopisi 11. 01. 04. - Podsticaj čuvarima baštine
Duško M. Kovačević, Nedeljka Kovačević: „Staro Hopovo - manastir svetog Pantelejmona”
Poštujući uobičajeni kompozicioni sklop starijih monografija, u kojima se dosledno ponavljala ista struktura - istorija, arhitektura i slikarstvo određenog spomenika, knjiga o Starom Hopovu uvodi nas u materiju polazeći od opštih razmatranja istorijskih okolnosti ka pojedinostima u kojima su detaljno obrađene stilske karakteristike hrama svetog Pantelejmona, i predstavljeni graditelji i autori njegovog živopisa. U odsustvu bilo kakve značajne naučne studije o manastiru, sve je to urađeno sa zavidnim poznavanjem rezultata rada prethodnika, poticali oni iz redova istoričara crkve, umetnosti ili istraživača stare književnosti. Tako su, žitija majke Angeline i vladike Maksima, zapisi Irineja Radića, manastirskog igumana iz 19. veka, ili trud Dimitrija Ruvarca i kasnijih istraživača fruškogorskih manastira, omogućili autorima monografije da upotpune saznanja i stvore celovitu studiju o ovom značajnom kulturno-istorijskom spomeniku.
Prema predanju osnivanje ovog manastira, kao i osnivanje jednog broja drugih na obroncima Fruške gore, pripisuje se despotu Đorđu Brankoviću, potonjem vladici Maksimu. Iako su pod vlast “sremskih Brankovića” formalno pripadali samo Srbi koji su živeli na njihovim posedima, pravoslavna crkva i srpsko stanovništvo su u njima gledali legitimne naslednike čuvenih srednjovekovnih despota. Brankovići su i sami prihvatili vodeću ulogu među Srbima u Ugarskoj, preuzimajući ranije ktitorske obaveze porodice čiji su članovi u svom graditeljskom nadahnuću podizali zadužbine, dajući tako primer potonjim ktitorima. Tako predanje, sremskim Brankovićima pripisuje utemeljenje manastira Grgetega, Jaska, Đipše, Feneka, obnovu Privine Glave, a samom Đorđu Brankoviću osnivanje Starog Hopova i Krušedola.
Iako se izgradnja Starog Hopova time stavlja u period između 1486. i 1502. godine, prvi pouzdani istorijski podatak o postojanju ovog manastira, potiče iz druge polovine 16. veka. Naime, u katastarskom defteru Srema iz 1546. zabeležena su dva manastira istog imena (iako se Novo Hopovo pominje nešto ranij e, već 1541. godine), što omogućuje da se istorija oba manastira od tog vremena može pratiti odvojeno.
Sve do kraja 17. veka Staro Hopovo se ne pominje, kada je za vreme Bečkog rata (1683-1699) došlo do prvog velikog stradanja manastira. Turci su opljačkali i spalili manastir, da bi četiri godine kasnije, 1688. manastir doživeo sličnu sudbinu.
Pored toga, u našoj nauci se smatra da je pored ratova najveći uzrok propadanja stare umetničke baštine bila upravo graditeljska aktivnost koju su preduzimale crkvene vlasti tokom 18. veka. U to vreme neke manastirske crkve, koje su nastale između druge polovine 15. i prve polovine 16. veka porušene su, da bi na njihovom mestu bile izgrađene crkve u “novom baroknom duhu”.
Poznato je da je prvobitna crkva Starog Hopova bila sagrađena od drveta i da je stradala u zemljotresu 1751, posle čega je bratstvo sa arhimandritom Zaharijem Milivojevićem podiglo novu crkvu. Primer Starog Hopova ukazuje na jednu značajnu promenu do koje je došlo tokom 18. i 19. veka, kada umesto srednjovekovnih vladara i velmoža, ktitori postaju crkveni velikodostojnici i viđeniji ljudi iz naroda. Pored toga, veći broj crkvenih građevina nastalih tokom 18. veka, dobija obradu na fasadama svojstvenu moravskim crkvenim građevinama, mada su u to vreme barokni elementi već snažno prodirali u crkveno graditeljstvo. Sudeći prema načinu gradnje crkve Starog Hopova, i činjenice da su majstori Teodor Kosta i Nikola Krapić pored poznavanja moravskog graditeljstva, bili vični i izradi konstrukcija i oblika baroknih hramova, nameće se zaključak da su upravo ovi majstori mogli biti graditelji nove crkve manastira Staro Hopovo.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 18. veka manastirska crkva Starog Hopova dobila je i nov višespratni barokno-rokajni ikonostas. Koliko je ruku zapravo slikalo ikone na ikonostasu manastirskog hrama teško je danas sa sigurnošću reći, ali ostaje činjenica da je on rađen u dužem vremenskom periodu i da je na njegovoj izradi bilo angažovano nekoliko slikara. Nesumnjivo da su prestone ikone u manastiru Staro Hopovo rad slikara Janka Halkozovića, dok je ikone sa bočnih dveri, naslikao i pozlatom ukrasio Hristifor Petrović, 1837. godine. Ikonostas je, nekoliko decenija kasnije, 1901. godine, preslikavao slikar Vasa Eškićević.
Od vremena gradnje nove crkve 1752, posvećene svetom Pantelejmonu, koja se direktno nadovezuje na prethodnu urađenu od drveta, čiji je patron bio sveti Nikola, manastir je održavan u dobrom stanju, sve do Drugog svetskog rata kada je Staro Hopovo podelilo sudbinu ostalih fruškogorskih manastira. U posleratnom komunističkom periodu manastir je prepušten potpunoj nebrizi.
Odlukom da se stavi pod zaštitu države kao spomenik kulture i sačuva od daljeg propadanja, tokom 1952. i 1957. preduzeti su najnužniji konzervatorski radovi.
Objavljivanjem jedne ovakve monografije, ne samo da su upotpunjena saznanja o značajnom spomeniku kao što je manastir Staro Hopovo, a njegova graditeljska i slikarska delatnost potvrđene kao značajni deo korpusa srpske umetnosti novijeg doba, nego su i današnjim čuvarima graditeljskog nasleđa dati novi podsticaji za preduzimanje daljih koraka u obnovi ove značajne svetinje.

Politika 12. 01. 2004. - Večnost malih stvari; Knjiga posvećena Ljubici Cuci Sokić
Monografija o Ljubici Cuci Sokić objavljena je i predstavljena krajem decembra protekle godine, nekoliko dana nakon njenog rođendana. Obimno delo (izdavači "Topi" i Vojnoizdavački zavod) predstavljeno je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u prisustvu slikarke, a o knjizi su govorili Irina Subotić, Jerko Denegri, Nikša Stipčević i predstavnici izdavača.
Govoreći o umetnosti Cuce Sokić, Irina Subotić, koja je sa Aleksom Čelebonovićem autor tekstova u ovoj monografiji, rekla je da ona predstavlja deo našeg osnovnog obrazovanja i osećanja vrednosti u čitavoj našoj umetnosti.
"Još tridesetih godina Ljubica Sokić bila je mladi perspektivni umetnik koji je širom otvorenih očiju osećao naš svet i našu umetnost, da bi tokom svog boravka u Parizu shvatila šta znači evropska umetnost, oplemenjujući njome stvaranje svog slikarstva. Njena umetnost, čiji se dosta sužen, ali dosledan tematski okvir odnosio na figuru, urbani predeo, mrtve prirode, ređe portret, slikanje malih, beznačajnih stvari, bila je primećena i prihvaćena sa mnogo poštovanja", rekla je Irina Subotić.
Ona je takođe istakla doslednost u stvaralaštvu naše slikarke, koja se ogleda u činjenici da je iz prethodnih perioda uvek prenosila najbolje osobine, držeći se svojih tema i istražujući likovne elemente – odnos boje, forme, svetlosti... Ljubica Sokić i dan-danas svakodnevno odlazi u svoj atelje u Kolarcu, a slike kojima je on popunjen, zaveštaće muzejima i galerijama, kao i Kući legata za koju se već duže vreme zalaže deo ovdašnje kulturne javnosti.
U monografiji o Ljubici Sokić štampan je i tekst Alekse Čelebonovića, koji je, po rečima Jerka Denegrija, najznačajniji tekst u njegovom kritičarskom opusu. Čelebonović je bio savremenik generacije koja je u Parizu upoznala tokove moderne umetnosti, tačnije grupe "Desetorica" kojoj je pripadala i Ljubica Sokić.
Nikša Stipčević rekao je da je Cuca Sokić naselila svoje slike svojom dušom i svojim duhom, a duh i duša, kao što je rekao, nisu sinonimi. Stipčević kaže da Cuca So kić nije tražila u svetu neshvatljivi smisao zla, već je u večnosti malih stvari tražila neshvatljivi smisao dobra. Projektovala ga u viđeno, u ono što je tražila da vidi, mir i tišinu, red u neredu, simetriju u asimetriji, razum u nerazumu…
Posle svih ovih reči, Cuca Sokić je poželela da kaže ono što je više puta zapažala. To je činjenica da u našem slikarstvu ima mnogo žena, za razliku od nekih velikih naroda gde se one, kao što je rekla, "mogu izbrojati na prste jedne ruke". Podsetila je na Katarinu Ivanović, Nadeždu Petrović, Zoru Petrović i rekla da je i danas mnogo onih koje obećavaju. A zašto je to tako? "Verovatno zato što je ova sredina, iako mala, imala razumevanja za njih i one su mogle da pokažu ono što znaju", kazala je Ljubica Sokić.
M. Đorđević

Dnevnik - Novine i časopisi 12. 01. 2004. - Koreni španske sapunice
Huan Valera: "Pepita Himenes"
Za Huana Valera (1824 - 1905) roman nije priča nego poezija. Umetnost radi umetnost geslo je ovog španskog klasika, koji se najviše oslanjao na intuiciju i unutrašnje iskustvo. Ne treba zaboraviti da je Valera pisao u vreme kada je sve polagano u socijalni roman i ljudska dokumenta i kada je Španija bila katolička više od samog Vatikana.
NJegova “Pepita Himenes” je psihološki roman u kome je ljubav, ona fatalna, u centru dela. To je strasna veza lepe udovice i mladog don Luisa, koji se u semeništu lomi između posvećenosti Bogu i zemaljskih sagrešenja. Napisan 1873, on je bio prekretnica u Valerinom burnom životu, čiji jedan deo ima svoje mesto i u romanu, ali i u književnoj karijeri koja je rezultirala velikim brojem knjiga eseja, pripovedaka, drama. Sama “Pepita Himenes”, po objavljivanju, zabeležila je veliki uspeh i štampana je devet puta, gotovo iz godine u godinu.
Španska duša i fina erotika dati su izgrađenim književnim stilom, suptilnim građenjem psiholoških profila likova. S jedne strane je naoko miran život, a sa druge unutrašnja drama i nošenje sa ustaljenim moralnim normama i krutim dogmama katoličke Španije. U tom romanesknom iskazivanju, ali i u nizu eseja, Valea je pobunjenik i začetnik nove struje u španskoj književnosti. Neki njegovi književni postupci sa nađenim pismima, dodacima, epilogom, nizom vraćanja na sudbinu junaka, nesumnjivo su vrlo moderni i imali su kasnijeg odjeka u čitavom nizu dela i strategiji potonjih pisaca.
Priča o ljubavnom životu prelepe Pepite data je sa takvom lakoćom, ali i spisateljskim umećem da i danas može da se čita sa jednakom pažnjom i čitalačkim ushićenjem. Idilična slika Andaluzije, ljubav, religija, moralne i verske norme, njihovo odbacivanje pred naletima strasti, eto okosnica dela koje je nadživelo vreme i sada, evo, dospelo i do našeg čitaoca.
I koliko god da je ono prilog upoznavanju bogate španske literature, ono je i lep uvid u korene onoga što se danas naziva španska sapunica. Ali, kakve li razlike...
M. Živanović

Dnevnik - Novine i časopisi 12. 01. 2004. - Manufaktura jednog umetnika
Svetozar Poštić: "Litvanski hipertekst"
Roman “Litvanski hipertekst” Svetozara Poštića poseduje nešto od atmosfere viteških romana koji su se pisali pre Servantesa i u njegovo vreme. Glavni junak, sam autor a možda i ne, poput viteza naoružanog strpljenjem i beskrajnim entuzijazmom, odlazi u daleku zemlju da bi spoznao ko je u stvari, da bi u susretima sa novim jezikom, novim ljudima, došao do nekih spoznaja. Te spoznaje se nikako ne stiču brzo i jednostavno. I sam pisac u sebi pronalazi hiperslojeve, naslage prošlosti od kojih je nekada bežao, a sa kojima se baš tu i na tom mestu mora suočiti.
Kako okarakterisati ovaj tekst? Kao roman ili kao ispovednu (autobiografsku) prozu? Možda kao hipertekst koji je posledica svega onoga što se sa čovekom dešavalo u dvadesetom veku. Neko bi mogao da pomisli da u ovom tekstu postoji izvesna getoizacija; tekstovi su odvojeni izvodima iz litvanskog rečnika koji poput bodljikave žice odvajaju poželjno od nepoželjnog, ono što se sme, od onoga što se ne sme.
Ali u svakom slučaju ovo je jedna zaokružena celina, jedan tok koji nam omogućava da ako i sami budemo dovoljno strpljivi, naučimo nešto o toj stranoj, dalekoj zemlji, o njenoj burnoj prošlosti, da čujemo ukrštanje različitih mačeva kroz istoriju i da vidimo njihove varnice. Posle kultnog romana dvadesetog veka, “Uliks” DŽemsa DŽojsa koji se u potpunosti odigrava u jednom danu, sa različitim stilovima pisanja kao i formama, u književnosti kao da su otvorena vrata čime je aminovano da ono što je novo po formi, ne mora više da bude i iznenađujuće. Faktor iznenađenja se pripisuje uglavnom neznalicama.
Svetozar Poštić pravi izuzetnu atmosferu u knjizi. Ponekad nas smišljeno usporava, ubacivanjem istorijskih podataka, ali isto to je radio i Lav Tolstoj u knjizi “Rat i mir”, opisima Napoleona i njegove vojske, pripremama za odlučujuću bitku. Taj obrazac kao da je uzeo i sam autor.
Glavni junak, možda sam autor ili njegovo odbeglo malo ja, ili ono veliko JA koje tek treba da spozna, ima nešto i od junaka Singerovih romana. Poseduje izuzetnu veštinu da ono što se dešava posmatra sopstvenim očima, viđenjem kome on određuje tonalitete, a samim tim i jačinu opažanja. Naš vitez se razlikuje od sopstvenog okruženja. Čini se da poseduje veću dozu sigurnosti, koja se opet ne mora izjednačavati sa izraženim samopoštovanjem. Baš kao i Singerovi junaci, i junak ovog hiperteksta, poseduje magnetičnost za žene, one mu dolaze ali i odlaze; mnogi njegovi prijatelji kroz druženje sa njim otkrivaju nam sopstvene živote, ono na šta geografija i poreklo ne mogu uticati, na karakter i svest o sebi koja je izgleda važnija od bilo čega.
Možda je istina da, ako tražimo sebe, da to što tražimo nikada nećemo pronaći, a da ako sebe damo drugima, i ako znamo da se prepustimo onim tokovima u kojima je naša svest tek samo jedan treptaj, onda ćemo zauvek biti spaseni.
Ova proza nema osobine hiperteksta samo zbog forme izlaganja (troslojna sendvič struktura: rečnik – autorovo izlaganje – istorijski diskurs). I unutar teksta postoji raslojavanje, uočava se autorova težnja da ono što je na površini ne bude i krajnji ishod njegovih delatnih aktivnosti. Čini se da je i ovde potreba za mitskim veća od onoga što je stvarno, stvari se ne dešavaju slučajno, koincidencije mogu izgledati nenamerne, ali u višim arhetipskim obrascima nikako to ne mogu biti. Da li samo slučajno Kiril podseća na usamljeništvo i genijalnost Van Goga, i sa onim krompirima na podu njegove sobe, na onu čuvenu sliku “LJudi koji jedu krompir”?
Zatvaranjem kapaka mi iz stvarnosti prelazimo u neku drugu stvarnost. Obično je nazivamo snovima, i sa njima malo toga imamo zajedničkog, a i malo toga možemo razumeti. Početak i kraj knjige su lirski pasaži, kao neke fine unutrašnje korice, bez kojih ta knjiga nikako ne bi mogla da se čita. Tada stupamo u neku novu stvarnost što i sam autor nagoveštava pominjanjem drage Alise iz zemlje sa one strane ogledala.
Ovo je priča o našoj stvarnosti, koja mora postojati i onda kada smo kilometrima daleko od prostora gde su naše oči prvi put ugledale lice majke. Čitanjem se nameće zaključak d a samovrednovanje počinje onda kada shvatimo da je svaki čovek neki centar iz koga se emituje nešto lepo, ljudsko, mada je to često zamagljeno. Odmah nam dolaze stihovi DŽona Dona (“Za kim zvono zvoni...”).
Tek kada nas celina u potpunosti obuzme, i kada nas sivi, glavati vuk kao najmlađeg carevića prebaci u stanje finijeg tkanja duha, možemo primetiti da smo i sami zavoleli ovu zemlju, da smo se na neki način identifikovali sa našim junakom; tada pronalazimo u sebi nešto pomalo nacionalističko (možda balkansko ali ne samo balkansko u eri globalizacije), da je naš junak veštiji, lepši, sa više sreće, od nekih njegovih prijatelja koji dolaze iz Japana, Rusije, Amerike, skandinavskih zemalja... Ono što spaja ljude to su ljubav, patnja i bol, tek posle dolaze reči.
Čitajući “Katmandu” Stevana Pešića, saznavali smo o toj dalekoj nepalskoj zemlji. Svetozar Poštić na sličan način uvodi nas u mistične pare Litvanije. Zanos njegove borbe ujedno postaje i naš sopstveni, i kada uči, i kada vreme provodi po pabovima i žurkama, a isto tako i kada ljubi senzualne Linine usne.
Li-Na. Nabokovljeva Lolita kao da postaje dobošar na zategnutoj koži hiperstvarnosti.
Samo celina pruža potpuni odgovor na sve ono što je u ovoj knjizi istorijsko, epsko, mitološko i lirsko.
Autorova spoznaja o iluziji i nas nadahnjuje. On nas dovodi do tla gde se iluzija pretvarala u ideologije, i gde su ideologije gutale ljude. To su opasni prostori pred kojima se ne sme žmuriti. Da li će naše kijanje ipak na kraju postati zahvalnost (a-ću = hvala), ili će Linin glas iz daljine oterati te lepe foke sa krupnim očima što se lenjo izležavaju na baltičkim plažama?
Milovan Stanković

Dnevnik - Novine i časopisi 13. 01. 2004. - Knjiga o izbeglicama i prognanicima
Simo Purgić: “Bosanske duše pod skandinavskim nebom”
Stradanje i progon naroda iz centralne Bosne odvijao se krajem 20. veka pred očima celog sveta. Svako je video šta je hteo i mogao. Postoje, međutim, još živi svedoci i žrtve. Jedan od takvih je Simo Purgić, koji je rođen 1947. u Bijelom Buću kod Travnika. Po obrazovanju je metalac, završio je Višu metalsku školu u Travniku, a pravo je studirao vanredno.
Lična i kolektivna nevolja ga je naterala da postane pisac, pisac ispovesti i dokumentarne proze kakva se ne sreće svaki dan. Već je objavio jednu knjigu pod naslovom «”Priča o agresoru”», a sada su pred nama dnevnički zapisi nastali za vreme boravka u Danskoj, gde je svoje privremeno ili stalno utočište našlo čak 18.000 izbeglica iz Bosne. U uvodnoj reči sam Purgić kaže:
- Pratio sam sva zbivanja i sve zapisivao. Tako sam napisao ovu knjigu, opisavši tragično vrijeme kroz koje smo prošli u civilizovanoj državi Danskoj. Želim, ali i iskreno se nadam, da će ova ispovjest biti dostupna plemenitom danskom narodu, i da će preko nje upotpuniti sliku o našim mukama u njihovoj zemlji.
A nova golgota za ove napaćene duše počela je marta 1993. kada su kao izbeglice ili prognanici, iz Beograda, krenuli u nepoznato. Tek u autobusu im je rečeno da idu u Dansku. Međutim, ni nova zemlja ne donosi mir i spasenje. U izbegličkim logorima ili kampovima nacionalni i verski sukobi se nastavljaju. Nove nepravde i nesreće dolaze, najčešće, putem TV antena, koje su i u Danskoj okrenute paklu iz koga su jedna izvukli živu glavu. Četiri godine, koliko pokrivaju ove ispovesti, su dani svakojakih iskušenja, posrtanja , ali i borbe za goli život.
Kažu da je život uvek u pravu, a šta on može sve da donese to ni jedno pero ne može da prenese, verno i do kraja. Simo Purgić je to, svojski, pokušao.
M. Živanović

Večernje novosti 13. 01. 2004. - Pisac na lomači
Predrag Puzić: "Lomača za Sensa"
Svojom lucidnom i temeljno pisanom knjigom o dr Svetislavu Stefanoviću, Predrag Puzić je bitno doprineo da se lik ovog značajnog pesnika i kulturnog poslenika sagleda na mnogo istinitiji i pravedniji način nego što je to do sada bio slučaj. Time je autor ovog dela dao lep doprinos skidanju političkih anatema čija je žrtva, kao što je poznato bio, a na neki način i ostao, i Miloš Crnjanski.
Ovako je žiri Zadužbine Miloša Crnjanskog obrazložio nagradu "Miloš Crnjanski" za 2002. i 2003. godinu, dodeljenu mladom Novosađaninu Predragu Puziću za književnu publicistiku "Lomača za Sensa", u izdanju sremskokarlovačkog "Kairosa".
Puzić je u ovoj knjizi pokušao (i uspeo) da ukaže na neke od činjenica koje su prethodile, a pojedine i bile presudne za tragičnu smrt književnika dr Svetislava Stefanovića. Godinama se presuda njemu (osuđen je na smrt i ubijen je u Beogradu krajem 1944. godine) nije stavljala pod lupu. Tek kasnije postavljana su pitanja, ali bez odgovora. Puzićeva knjiga je zapravo rekonstrukcija priče o stradanju književnika, lekara prevodioca i naučnog radnika bliskog prijatelja Laze Kostića, Disa, Vinavera, Crnjanskog, Dučića. Učesnika oba balkanska rata i vojnog lekara u Prvom svetskom ratu, najvećeg prevodioca Šekspira u nas (preveo je 14 njegovih dela) i istaknutog prevodioca sa jevrejskog, italijanskog, mađarskog i nemačkog jezika.
Kako uočava recenzent Milivoje Nenin, ova knjiga "u drugom delu postaje i knjiga o Srpskoj književnoj zadruzi". Autor je i svojevrstan analitičar tog vremena i događanja, čija je istrajnost u traganju za pisanim dokazima o "osudi" i "krivici" Stefanovića - podvižnička.
Puzić je u knjizi "Lomača za SENSA " osvetlio posleratni pravosudni sistem i način na koji je radila ta nova vlast: kako se sudilo i kako su presude izvršavane. - Sudski postupak protiv Stefanovića, po svoj prilici, nije ni vođen i čitava optužba zajedno sa presudom je stala u novinski članak - zapisao je književnik Milivoje Nenin naznačivši da je Puzić, držeći se tačaka iz tog novinskog teksta, po kazao prirodu Stefanovićeve "krivice". Koristio ih je kao naslove poglavlja svoje knjige i preciznom analizom istakao njihovu neodrživost i besmislenost.
O Stefanoviću je kod nas posle rata malo pisano, a prema rečima autora, jedva da je bio i pominjan.
- Smrtna presuda koja mu je bila izrečena zbog navodne saradnje sa okupatorom, bila je istovremeno, dovoljna osuda i za sve ono što je on decenijama stvarao - ističe Puzić, napominjući da nije bilo knjige koja bi bar pokušala da osvetli Stefanovićev rad u vreme nemačke okupacije. - Ono što sam uspeo da pronađem i objavim u ovim koricama pokazuje da se Stefanović nije ogrešio o svoj narod i da etiketa "izdajnik" važi samo za one koji su ga odveli u smrt. Naslov za ovu knjigu autoru se sam nametnuo.
- SENS je jedan od Stefanovićevih pseudonima - kaže Puzić, objašnjavajući. - Na prvoj vanrednoj skupštini SKZ, krajem aprila 1945. rezolucijom, koja je tom prilikom usvojena, bilo je predloga da se sve knjige koje je Zadruga štampala u okupaciji iseku u paramparčad. Jedan od učesnika predložio je da knjige završe na - lomači. U svemu tome su, inače, zajedno učestvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Miloš Moskovljević, Božidar Kovačević i drugi. Neki od učesnika bili su Stefanovićevi dugogodišnji prijatelji.
Međutim, sve ovo je, kako zapaža Puzić, bilo malo spram onoga što su svojevremeno radili i "odradili" književnici Đorđe Jovanović, Marko Ristić, Eli Finci, Radovan Zogović i drugi. NJihov predratni, ratni i poratni angažman Puzić svodi na: poziv na krvavi obračun. NJihov zadatak bio je da pokazuju prstom (drugi su opet upirali puške) na sve one svoje kolege koji nisu hteli ili mogli da se svrstaju u crvenu kolonu.
Puzićevo bavljenje Stefanovićem ovim nije završeno. Upravo priprema jednu obimnu knjigu u kojoj su predstavljeni njegovi izabrani politički članci, objavljivani u našoj i stranoj periodici, u vremenu od 1899-1944. godine. Priprema, takođe i jednu knjigu njegove političke poezije.
Vinička žrtva

PREDRAG PUZIĆ podseća:
- Stefanoviću je, u neoprostiv greh, između ostalog upisano i njegovo učešće u međunarodnoj ekspertskoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina, sredinom 1943, komisiji koja je utvrdila da su masakr nad zarobljenim poljskim vojnicima i oficirima, kod ukrajinskog grada Vinice, izvršili pripadnici Crvene armije. Četiri decenije kasnije sovjetska vlast priznaje da je zločin izvršen po Staljinovom nalogu. Stefanović je, dakle, poslednja vinička žrtva.
Vraćanje u udžbenike.
PRVA Stefanovićeva knjiga objavljena je kod nas 1997. godine, dakle više od pola veka od njegove smrti.
- Reč je o kljizi Milivoja Nenina, a izdavač je Rajko Kosijer, odnosno "Kairos" iz Sremskih Karlovaca, koja se osmelila da štampa moju knjigu, pošto su je dve kuće prethodno odbile - kaže Predrag Puzić, naglasivši da je Nenin najviše uradio na Stefanovićevoj rehabilitaciji. - Međutim, ona će biti potpuna tek kada se Stefanović "vrati" u školske udžbenike. Na političku rehabilitaciju, čini se, treba malo sačekati novo vreme i nove ljude!
Zorica T. MIRKOVIĆ
Danas 13. 01. 2004. - Nove knjige: Ljosa i Kratohvil iz Narodne knjige
U okviru edicije "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga nedavno je objavila dva zapažena naslova. Reč je o romanu Jiržija Kratohvila "Noćni tango" i delu Marija Vargasa Ljose "Raj na drugom ćošku". "Noćni tango" je neobična i nesvakidašnja proza, koja predstavlja suptilnu mešavinu realizma i fantastike, plemenitog humora, ekscentričnih likova, mašte i tajanstvenosti. Kritičari su "Noćni tango" okrakterisali kao literarno štivo koje u sebi spaja najbolje stranice Kundere i Hrabala, a ovaj roman spada i u jednu od najčitanijih knjiga napisanih protekle decenije u Češkoj. Kratohvil je, pored "Noćnog tanga", autor brojnih eseja, kratkih priča, novela, radio-drama. "Noćni tango" je prevela Marina Šimunović Stojković.
Ljosin roman "Raj na drugom ćošku" bavi se sudbinama dve poznate ličnosti, čuvenim impresionističkim slikarom Polom Gogenom i njegovom tetkom, revolucionarkom Florom Tristan. Roman je kompoziciono organiozovan tako da su parna poglavlja posvećena Gogenu, a neparna burnoj sudbini Flore Tristan, tako da se nikakva vidljiva veza između ovih junaka ne vidi, i ni u jednom trenutku ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina. Pa ipak, pažljivi čitalac će napraviti paralelu između priče o pobuni protiv umetničkih i društvenih tabua i one o moći i nemoći ideologije i umetnosti. Kritičari širom sveta su okarakterisali "Raj na drugom ćošku" kao delo koje impresivno rekonstruiše doba Francuske pedesetih godina XIX veka, kao i kompletnu Gogenovu biografiju, zasnovanu na njegovom dnevniku, u kojoj se pominje niz značajnih umetničkih ličnosti, pa i Van Gog. Za prevod se pobrinula Ljiljana Popović Anđić.
Danas 14. 01. 2004 - Jedno tako ljubavno pismo
Mihajlo Pantić: "Ako je to ljubav"
Jedna nepretenciozna, nežna i nesvakidašnja knjiga, skrenula je poslednjih meseci pažnju naše kulturne javnosti. Reč je o novoj knjizi priča Mihajla Pantića "Ako je to ljubav". Ovo delo je kompoziciono sačinjeno od devetnaest priča, koje su, svaka za sebe, mali romani kondenzovanog smisla i sumblimnog, molskog tkiva, tako da bi podnaslov ovog dela mogao biti i "roman u pričama". Jedno biće, jedan prinicip star baš koliko i svet i uvek jednako blistav i bolan, zajednički je za ove pripovedne medaljone, a to je - ljubav. Pantić o njoj govori nepatvoreno, sa nežnom ironijom (kao anglosaksonci) i sa strasnim, bolnim sarkazmom, kao što su poslednjih decenija dvadesetog veka pisali najbolji među novim ruskim piscima. Pažljivi čitalac će u novoj Pantićevoj knjizi lako prepoznati tuberkulozni, virtuozni ritam Čehova, baš kao i jednostavan, ubistveni hemingvejevski prozni milje, koji ne izgovara dijagnozu, ali zna sve o toku bolesti. Ne vredi ni pokušavati sa izdvajanjem neke od ovih priča, pisanih za dete u nama i za osetljive, jer je svaka od njih majušni svemir, sa sopstvenim usudom, ritmom i tragikomedijom, koja je samo jedno od mnogih imena za ljubav. Pisac ovih redova će ipak biti slobodan da iz osetljivog tkiva ove autohtone proze, izdvoji priču po kojoj je delo i dobilo ime, a koja zasigurno uspeva da sačuva živom bar neku od naših ljubavi, koju bi, u suprotnom, satrli Balkan, ratovi, mrzovolja, brzopletost ili, ukratko, usud ovdašnji, koji pogrešno nazivamo sudbinom. Bilo kako bilo, "Ako je to ljubav" je divno, dugo, ljubavno pismo, koje je pisac napisao čitaocu. Čak i kad to pismo ima tužan kraj (kao da krajevi mogu biti drugačiji), čitaocu će uvek ostati čista, nežna lepota prethodno pročitanih stranica.
S. Domazet

Danas 14. 01. 2004. - Orfejev povratak iz Prosvete
Nina Živančević: "Orfejev povratak"
Beogradska Prosveta objavila je i promovisala novo delo Nine Živančević "Orfejev povratak". Reč je o pikarskom, pitoresknom štivu, napisanom tako da paralelno predstavlja dve ravni - tok pripovedanja i umetnutu, skrivenu, istoriju ženskog pisma. Nina Živančević je, obraćajući se novinarima, istakla da je reč o knjizi koja je istovremeno i "neka vrsta ‘Sentimentalnog vaspitanja’ koje počinje greškama, zabavnim avanturama i nedoumicama, a završava se prividnom mudrošću". Živančevićeva je dodala da se u zbirci nalaze i priče - tekstovi različite tematike, a da je osnovni ton potcrtan željom da komunicira sa iskustvom mlade žene koja odrasta i, tokom tog odrastanja, ne ume uvek baš najbolje da se snađe. "Orfejev povratak" je i postmoderna proza, u kojoj se oseća želja autorke da gde-gde ironijski, a ponegde i sa sarkazmom i humorom, napiše poglavlja jednog imaginarnog bedekera kroz žensko iskustvo, žensku svest i podsvest, kao i kroz žensaki način doživljavanja sveta, čitanja i pisanja. Milisav Savić ovu prozu nazvao je snažnom, beskompromisnom, delom autobiografskom, a delom i bitničkom, istraživačkom, postmodernističkom. Bilo kako bilo, pred nama je novi rukopis Nine Živančević, napisan tako da povede čitaoca na dugo i uzbudljivo putovanje.

Večernje novosti 14. 01. 2004 - Smrtna presuda i knjigama
Predrag Puzić: "Lomača za Sensa"
U VREMENU posle Drugog svetskog rata ustanovljena su neumoljiva i vrlo dosledna "partizanska" načela koja je primenjivala i poštovala i takva ustanova kao što je Srpska književna zadruga. O "ulozi" SKZ i pojedinih njenih članova u slučaju dr Svetislava Stefanovića, Predrag Puzić piše u drugom delu knjige "Lomača za SENSA".
Nova vlast sudila je i osudila Stefanovića - političara i "izdajnika" na smrt streljanjem! A nov upravni odbor i vanredna skupština SKZ, održana 22. aprila 1945. godine, sudila je i osudila rad Komesarske uprave SKZ kojom je od 12. jula 1942. do 20. oktobra 1944. godine upravljao Stefanović.
U zapisniku sa prve vanredne skupštine SKZ, do koga je Puzić teško došao i koga u celosti objavljuje u knjizi, ceo izdavački rad Zadruge u tom periodu naziva se sramnim izdajničkim delom i proglašava ništavnim.
Na toj istoj skupštini, kako navodi Puzić, književnik Božidar Kovačević pročitao je Rezoluciju u kojoj se osuđuje rad Komesarske uprave SKZ, a njeni članovi žigošu kao izdajnici. Svetislava Stefanovića je posebno označio kao "kažnjenog izdajnika". Rezolucijom je, piše dalje Puzić, između ostalog bilo predviđeno da se iz članstva Zadruge zauvek brišu članovi Komesarske uprave, kao i svi njeni dobrotvori u vreme okupacije, da svi književnici vrate dobijene honorare, a da se knjige štampane u dva Zadrugina kola, iseku i pretvore u staru hartiju!
Desanka Maksimović bila je jedna od onih koji su počeli da vraćaju honorare u ratama, dok je najglasniji zagovornik Rezolucije bio nekadašnji Stefanovićev prijatelj - slavni pripovedač Veljko Petrović! Rezoluciju je podržao i novoosnovan Upravni odbor SKZ (održan 4. maja 1945.) na kojem je tadašnji potpredsednik nove vlade Jaša Prodanović predložio književnika Veljka Petrovića za novog predsednika UO SKZ.
Taj predlog su podržali, kako otkriva Puzić, novi članovi Upravnog odbora imenovani 22. aprila na vanrendoj skupštini dobrotvora SKZ: Ivo Andrić, Isidora Sekulić (nekada ludo zaljubljena u Stefanovića, ona je jedan od autora Rezolucije) Božida r Kovačević, Đura Gavela i Jovan Popović. Jedna od najznačajnijih odluka je svakako i ona koja ratna izdanja Komesarske uprave proglašav anitšavnim, odnosno odluka kojom knjige 44. i 45. kola od broja 301 do 312 moraju ponovo da budu štampane, ovaj put s novim autorima i pod novim naslovima.
Zanimljivo je opažanje autora "Lomače"...
Prva knjiga koju je Srpska književna zadruga štampala posle rata, objavljena je 1947. godine. Ova knjiga, pod brojem 301, jeste prvo "reprint" izdanje poništenog 44. kola. To je zbirka pripovedaka o NOB, pod naslovom "Kroz borbu i stradanje" a prva priča u njoj je "Ćilim" Ive Andrića, a tu su i priče Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Dušana Matića, Desanke Makismović...
Štampano je još pet drugih knjiga, kao i kompletno 45. kolo, sa šest potpuno novih ostvarenja. Tako se dogodilo da Srpska književna zadruga, već više od pola veka ima dva kola pod rednim broje 44. i 45. Na 91. skupštini SKZ, u junu 2002. godine, na kojoj je obeleženo 110 godina postojanja ove ustanove, predloženo je i usvojeno da se "skine zabrana i ideološka anatema sa Zadruginih izdanja objavljenih u vreme Drugog svetskog rata, i da se ta izdanja učine ravnopravnim sa drugim njenim izdanjima".
Dakle, rehabilitovane su knjige, ali ne i rad Komesarske uprave Srpske književne zadruge, zapazio je mladi Predrag Puzić, zaključujući da se niko nije setio da tom prilikom pomene Upravu i njenog predsednika Svetislava Stefanovića. I zapitao se: Da li se to još čekaju neka druga vremena, a i neki drugi ljudi?
PREPISKA
NOBELOVAC Ivo Andrić bio je jedan od pisaca koji nisu hteli da objavljuju svoja dela u izdanjima Zadruge u vreme Komesarske uprave. Puzić u svojoj knjizi objavljuje original pisma Ive Andrića od 28. septembra 1942. godine u kome on iz Soko Banje odgovara Stefanoviću da ne želi da nijedna njegova pripovetka uđe u zamišljenu "Antologiju savremene srpske pripovetke". Isti odgovor Stefanoviću pismom od 25. maja 1943. šalje i Milan Kašanin, a negativan je i odgovor Isidore Sekulić od 16. oktobra 1942. godine.
Zorica T. MIRKOVIĆ

Dnevnik - Novine i časopisi 14. 01. 2004. - Lična povest ikone
Čarli Čaplin: "Moja autobiografija"
Pred nama se nalazi nadahnuto štivo umetnika i čoveka koji je stekao neprikosnoveno mesto pre svega u istoriji filma, a samim tim i u istoriji XX veka, stoleća koje je obeleženo, između ostalog, i procvatom sedme umetnosti. I ne samo to. Pred nama je lična povest jedne od najvećih ikona sveta, naročito modernog doba, Čarlija Čaplina: glumca, režisera, scenariste, kompozitora, producenta i biznismena, svedoka velikih istorijskih potresa, čoveka koji je bio u društvu sa Čerčilom, Gandijem, Ruzveltom, Ajnštajnom, Koktoom, Sartrom, Pikasom, H. DŽ. Velsom ... Pisac Autobiografije je sažeto, slično jeziku filmske kamere, scenično ali i sa puno emocija, uspostavio kontinuitet između prvih koraka i detinjstva koje, samo sa drugačijim dekorom, podseća na svet dece iz romana Čarlsa Dikensa, koje je bilo usmereno na roditelje, propale umetnike i polubrata Sidnija, kasnije takođe uspešnog glumca i njegovog menadžera, i na sve ono što je, u većoj ili manjoj meri, moglo biti rekonstruisano i predstavljeno kao život “tužnog Šarloa”, a to su godine velikog siromaštva, prvih početnih koraka na “daskama koje život znače”, učinjenih sa četiri godine, vreme boravka u prihvatilištu Lambet, bolesti njegove majke koja ju je pratila do kraja života koji je ipak, koliko-toliko, sretno okončala u Kaliforniji, zbrinuta od strane svog uspešnog sina.
Čaplin je prvi posao dobio kod komičara Karnoa sa kojim odlazi u SAD na turneju, gde zapravo počinje procvat njegove karijere, vezujući se za Maka Seneta i studio Kiston. Slede kompanije Esanaj, Mjutual i Prva nacionalna, nakon čega se posvećuje kompaniji Junajted artists, koju je osnovao sa Daglasom Ferbanksom i Meri Pikford.
Počevši sa nemim filmovima od jedne rolne, sa kojima je na prečac osvojio prvo američku, a zatim i svetsku publiku, Čaplin uspešno prihvata doba zvučnog filma i sa njim takođe postiže nezapamćen uspeh. Pamtimo ga po izuzetnim ostvarenjima: Dečak, Potera za zlatom, Svetlosti velegrada, Moderna vremena, Veliki diktator i Svetlosti pozornice.
Čaplin ne esejizira, ali često sentenciozno upada u digresije o filmu, glumcima, talentu, umetnosti, politici, ljubavi, seksu, usamljenosti i slično, sledeći ili ne mišljenja svojih savremenika ili misli svetskih klasika. Na jednom mestu se osvrće na svoje biografe, posebno na Somerseta Moma, komentarišući kako je porazno i neprihvatljivo bilo tumačenje njegove ličnosti, posebno vremena detinjstva provedenog u dubokoj bedi:
“Ovaj stav, kada neko želi nekoj drugoj osobi da učini siromaštvo privlačnim, jednostavno smrdi. Tek treba da upoznam siromašnog čoveka koji oseća nostalgiju za bedom ili nekoga ko u tome pronalazi slobodu. Niti može gospodin Mom da ubedi bilo kog siromaška da slava i bogatstvo znače ograničenje. Ne nalazim ograničenja u bogatstvu, naprotiv, nalazim mnogo slobode. Ne mislim da bi Mom pripisao takve lažne osećaje bilo kom karakteru iz svojih romana ‡ čak ni u najslabijem od njih. Slatkorečivost tipa ’ulice južnog Londona poprište su razdraganosti, veselja i ekstravagantne avanture’ ima prizvuk veselog izrugivanja Marije Antoanete.
Siromaštvo ne nalazim ni privlačnim ni poučnim. Naučilo me je samo da pogrešno procenjujem vrednosti, procenjujem vrline i sposobnosti bogatih i takozvanih boljih klasa.
Baš nasuprot tome, bogatstvo i slava su me naučili da posmatram svet iz pravilne perspektive, da uvidim da su eminentni ljudi, posmatrani izbliza, isto tako nesavršeni kao i mi ostali. Bogatstvo i slava su me takođe naučili da odbacim insignije mača, štapa za šetanje i jahačkog biča kao sinonime snobizma, da shvatim kako je koledž akcent varljivo sredstvo za procenjivanje vrednosti i inteligencije čoveka, kao i da uvidim paralizirajući uticaj koji je ovaj mit naneo umovima engleske srednje klase, da znam da inteligencija nije neophodno produkt obrazovanja ili poznavanja klasika.
Uprkos Momovim tvrdnjama, baš kao i svaki čovek, ja sam ono što jesam: individua, jedinstvena i drugačija, sa linearnom istorijom predačkih želja i potreba; istorija snova, želja i posebnih iskustava, od čega sam ja totalna suma.”
Sa krajem ove godine idemo u susret 115-godišnjici rođenja Čarlija Čaplina, umetnika čiji su mnogostruki talenti stvorili jedinstven životni i umetnički opus. Čaplin je, kao već stariji čovek, svoj četvrti brak ostvario sa Unom, ćerkom dramskog pisca Judžina O’Nila, sa kojom će ostati do kraja života, dobiti tri sina i petoro kćeri (imao je dva sina iz prethodnih brakova), i iseliti se u Švajcarsku, mesto Vevej, gde će provesti svoje poslednje dane. Dovoljan je bio samo jedan film „Veliki diktator”, pa da se diskvalifikuje uloga svih diktatora na svetu, kojih je kroz istoriju bio upadljiv broj. Biografija Čarlija Čaplina jeste i jedno veliko zaveštanje 20. veka. Kroz njega se pomalja Prvi, a posebno Drugi svetski rat, progon komunista, u koje ga je FBI uvrstio, u Americi i njegovo izbeglištvo iz nje. Veličina svakog čoveka primetna je u onome kako on uspeva da iz onog najmanjeg, iz onog najefermernijeg, izdigne univerzalno: njegova povest, u završnom poglavlju, predstavlja istovremeno i odgovor na dva pisma koja je Čaplin primio po dolasku u Švajcarsku od svojih slugu koje je zajedno sa kućom ostavio na Beverli Hilsu i kojima, na njihove molbe da se vrati i da ne ostavlja Ameriku, pruža utešnu opciju, a ta je da će u večnosti ostati zajedno.
Najveći komičar svih vremena, po rečima prevodioca Vladimira Davića koje čitamo na koricama Autobiografije “nikad nije izgubio sposobnost kojom publiku istovremeno tera na smeh i suze”.
Lidija Mustedanagić
Dnevnik - Novine i časopisi 14. 01. 2004. - Šekspir za sladokusce: Dva izdanja „Hamleta"
U retke naslove koji se stalno traže, a potreba za njima ne jenjava već vekovima, svakako se ubraja i „Hamlet”, najpoznatija drama Vilijema Šekspira. Na samom početku 17. veka, kada se knjiga pojavila, Engleska je bila svetska velesila, pred neizvesnošću nove epohe, a Šekspir na vrhuncu karijere. Ni autor a ni savremenici verovatno nisu znali da će to delo iznova postavljati pitanja svakom budućem vremenu.
Izdanje Narodnog pozorišta sasvim je teatarsko, opremljeno tekstovima i fotografijama ljudi koji su se na različite scenske načine bavili „Hamletom”. Tu su integralni tekstovi ili odlomci Pitera Bruka, Jana Kota, Borisa Pasternaka, Frensisa Fergasona, Jovana Hristića, Bobana Jevtića i drugih. Tako Ivana Vujić, koja je režirala jednu od novijih domaćih postavki, kaže da je „Hamlet” delo tranzicije, aktuelne i danas, a koja se ne tiče samo naše zemlje, već i čitavog sveta.
O filmskim maskama „Hamleta” piše Dinko Tucaković i kaže da ga je Mel Gibson video kao srcolomca, Itan Houk kao japija, a najveći danski kraljević na celuloidnoj traci iza „gvozdene zavese” bio je Inokentije Smoktunovski. U svetu filma ipak se misli da su dva najbolja Hamletabili - ser Lorens Olivije i njegov legitimni naslednik, Kenet Brana.
Tu je i spisak naših Hamleta, počev od Miloša Cvetića (Beograd, 1884. Narodno pozorište), pa do Slobodana Beštića, prošlogodišnjeg tumača ove uloge na istoj sceni. Tako saznajemo da je prva žena-Hamlet u Srbiji bila Hermina Šumovska, 1900. godine, da su ga na domaćim scenama tumačili mnogi strani glumci i da je prvi u Novom Sadu tu rolu zaigrao Dimitrije Mita Ružić, 1896.
Priređivačica ovog sadržajnog izdanja, Molina Udovički Fotez, bavila se prevodom Laze Kostića, koji se prvi put pojavio u Letopisu Matice srpske, tokom 1887. i 1888. godine. Taj poduhvat dočekan je „na nož” od strane tada neprikosnovenih kulturnih arbitara Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Ništa bolje nisu prošli ni potonji Kostićevi prevodi Šekspira, a ni njegove drame. Ipak, Molina Udovički Fotez smatra da „...poetska ene rgija koju poseduje ovaj prevod, ne postoji ni u jednom drugom prevodu na srpski jezik...”.
Vladislava Gordić Petković i Milivoj Nenin, koji su za požarevačkog izdavača priredili „Hamleta” u čitalačkoj verziji, tvrde da su odabrali najbolji prevod, koji je nastao pre sedamdesetak godina, a potpisao ga je Svetislav Stefanović. Sudbinu prevodioca, kao i njegovog dela, kažu priređivači, dugo je pratilo „mučno ćutanje”, a njegov „Hamlet” na srpskom jeziku, „najmanje izneverava, a najviše dočarava”.
Iz ove knjige saznajemo da je prvi srpski prevod „Hamleta” sačinio Konstantin Stanišić Staniša 1878. godine, mladi, daroviti novinar i literata, koji je poznavao devet jezika, pokazavši veliki žar i „nevelike potencijale”. Navode se i primeri različitih „posrbljavanja” Hamleta, a na kraju knjige su vrlo korisne i opširne primedbe i objašnjenja.
Priređivači su se takođe potrudili da uvrste uvod Svetislava Stefanovića, u kome se, između ostalog, kaže: Nema, sem Biblije, te knjige na svetu o kojoj postoji veća literatura, niti te zemlje i naroda koje je Hamlet posetio, a da ih nije osvojio i za na vek im postao gospodar duhova i ljubimac ukusa. Prevodilac tvrdi da je Hamlet - jedno veliko uzdignuće čoveka nad samim sobom, prvo veliko obrtanje vrednosti ljudskog života posle Hristovog, kakvo nije učinio ni najveći pesnik hrišćanske epohe, Dante.
Čitaoci će ovom knjigom biti zadovoljni, jednako kao i pozorišna i filmska publika prethodnom.
Radmila Lotina
Politika 15. 01. 2004. - Susret dva sveta
Kristancijano Serikio: "Islam i krst"
Autor više romana i zbirki poezije, od kojih su dve i kod nas objavljene, italijanski književnik Kristancijano Serikio (1923), svojim najnovijim romanom "Islam i krst", na kome je dugo radio, ostvario je, kako se ocenjuje, svoje dosad najuspešnije delo, ponudio uzbudljivo štivo istorijske tematike, prijemčivo za čitanje. Delo je ponelo nagradu Palaco del Bosko, već na konkursu za neobjavljeni italijanski roman u 2000. godini, a evo, upravo se pojavilo i kod nas, u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta", u biblioteci "Italijanska književnost", i u prevodu sa italijanskog jezika Dragana Mraovića.
"Islam i krst" preporučuje se čitaocu radoznala duha kao izvanredno aktuelna priča, zasnovana na istinitim istorijskim likovima, u kojoj se sanja susret dva sveta. Govoreći o istorijskom kontekstu dela, na jučerašnjem predstavljanju u "Dereti", Dragan Mraović je napomenuo kako je Pulja i ceo južni deo Italije nekad bio Velika Grčka, a i danas je tamo dominantna vizantijska civilizacijska i kulturna tradicija, a potom arapski emirat, do 9. veka, otkad Turci nisu više uspeli da se tu trajno usele i zadrže, no, pravili su česte upade. Istorija je tako zabeležila i da su samo u jednom danu posekli 800 muških glava, i kosti, lobanje složili na gomilu, i one se sada čuvaju u gradskoj katedrali u Otrantu. Slično, dakle, sa našom Ćele-kulom, u Nišu, samo što su ovde lobanje uzidane, odnosno, nesrećna istorija dešavala se i na drugim prostorima.
Jedan takav upad tema je ovog romana. On kazuje kako su Turci napali italijanski grad Manfredoniju i opustošili ga, a u ropstvo je pala i Đakometa, osmogodišnja devojčica, koju su odveli u carsku palatu Topkapi, u Istanbulu. Ona postaje sultanova miljenica i rađa mu naslednika Osmana, koji ima tek dve godine kada ga, za vreme hodočašća u Meku, otimaju vitezovi Malteškog reda. Odgajen je u duhu katoličanstva i dobio ime fra Domeniko, s nadom da je on čovek koji spaja dva sveta. Na zahtev rimske Kurije, uz podršku evropskih dvorova i Venecije, nakon što je umro njegov otac, sultan Ibrahim, a on postao legitimni naslednik, Domeniko pokušava da se domogne trona turskog carstva, ne što je vođen željom za vlašću, već nameran da zaustavi turski prodor u Evropu i da pomiri islam i hrišćanstvo...
Autor dela Serikio veruje, kaže Mraović, da dve vere mogu da žive zajedno i da ne moraju biti suprotstavljene, i gde god su živeli zajedno u miru i slozi da je došlo do ekonomskog i kulturnog napretka. U romanu nigde nema mržnje, i ceo je usmeren za dobro razumevanje dva sveta. Roman, koji govori i o redu Malteških vitezova, gde je glavni junak završio svoj život, veoma dobro je primljen i na Malti, gde je nedavno predstavljen.
"Luna i krst dva strašna simvola/ Njihovo je na grobnice carstvo" – kao da je Serikio želeo da razradi ovu Njegoševu misao, rekao je književnik Dragan Lakićević, podsećajući da je ta stara i sveobuhvatna tema predstavljala izazov i iskušenje za mnoge pisce, kod nas, i za Ivu Andrića i Radovana Samardžića, ali i druge. Kristancijano Serikio je, kaže Lakićević, uspeo da rekonstruiše jednu priču iz 17. veka kao na filmu, pružio ceo kolorit tog doba, i to u dva različita carstva, dve sredine, civilizacije i kulture. Ostvario je to jezikom, tu je ceo rečnik pojmova onog doba, a pohvalu je zaslužio i prevodilac. Takođe, ostvareno je to i piščevom obaveštenošću, jer je cela knjiga dokumentarna, no, njena dokumentarnost je skrivena, suptilna. Preporučujući ga kao pitak istorijski, ljubavni i religijski roman, Dragan Lakićević ukazuje i na njegove religijske i filozofske zaključke, ističući glavnu misao – sve religije nalik su vodi okeana bez granica, jer Bog u sebi okuplja umove svih vernika.
R. Saratlić

Politika 15. 01. 2004. - Propadanje Srbije
Milorad Milanović: "Drugi život"
Smederevo, 14. januara
Milorad Milanović, novinar u penziji iz Smedereva, najnovijim romanom "Drugi život", objavljenim krajem prošle godine, završio je romanesknu trilogiju. Kao prethodni romani ovog autora "Rasap" i "Milica", i ovaj najnoviji pripoveda o poslednjim danima srednjovekovne Srbije i zbivanjima u njenoj poslednjoj prestonici – Smederevu. To je roman o tragičnoj sudbini Srbije, o vremenu despota Đurađa Brankovića Smederevca, o propadanju srpske države kako onda, tako i u kasnijim vekovima. Sve tri knjige ovog pisca, koje čine trilogiju, objavila je od 2001 do 2003. godine izdavačka kuća "Narodna knjiga" iz Beograda. O romanu "Drugi život" recenziju je napisao Mileta Aćimović Ivkov iz koje izdvajamo sledeći izvod:
"Romanesknom pričom, čija anegdotska osnova počiva na istinitom tragičnom događaju u smederevskom garnizonu krajem 19. veka, a u čije je središte postavljen zaplet o apsurdu nekritičkog verovanja u mogućnost reinkarnacije, Milorad Milanović je zasvodio svoju romanesknu trilogiju koju formiraju romani ’Rasap’ i ’Milica’. Kao i u prethodnim romanima ovog tematskog kruga, romansijerova namera je prevashodno okrenuta pripovedanju o Srbiji i Smederevu u doba Brankovića. Odnosno uverljivom slikanju raspada srednjovekovne države i potonuća u mrak viševekovnog ropstva".

Dnevnik - Novine i časopisi 15. 01. 2004. - Slikar snažne individualnosti
Vjekoslav Ćetković: “Milenko Šerban”
O Milenku Šerbanu (1907-1979) pisano je više tek poslednjih desetak godina. Do tada je o njemu pisano sporadično, uglavnom povodom grupnih ili samostalnih izložbi. Može se reći da njegova reputacija ni posle smrti, kada je njegovo umetničko delo završeno, nije bila onakva kakvu zaslužuje. NJegovoj afirmaciji su odlučujuće doprinele celovite studije Irine Subotić i potkraj 2003. objavljena monografija Vjekoslava Ćetkovića.
Ćetković daje celovit uvid u Šerbanovo likovno stvaralaštvo, počev od dvadesetih godina prošlog veka do poslednjih dela. Bio je slikar samouk, koji je rano odabrao nekoliko tema koje će ga zaokupljati celog života. To su portret, akt, pejzaž, mrtva priroda. Ove teme dominirale su i na njegovoj prvoj izložbi, 1926. Zahvaljujući uspešnom predstavljanju, mogao je da ode na usavršavanje u Pariz. Ćetković ukazuje na značaj Šerbanovog školovanja u Parizu na njegovo potonje slikarstvo, na uticaj Renoara, Matisa i Sezana. Zajedno s drugim Sremcem, Savom Šumanovićem, bio je učenik Andrea Lota. U Parizu su tada boravili i Petar Dobrović, Milan Konjović, Milena Pavlović-Barili...
Ćetković ističe da se Šerban u Parizu izlagao plodotvornim uticajima francuskog slikarstva, ali i da je ostao veran prvobitnim opredeljenjima u pogledu tema. I posle povratka iz Pariza slika portrete poznanika, članova porodice, aktove, i u velikom broju pejzaže, najčešće s motivima iz Fruške gore, rodnog Čerevića, Sremskih Karlovaca, Ledinaca, Dunava. Autor prati faze Šerbanovog stvaralaštva posle povratka iz Pariza - ekspresionističku, prelaznu od ekspresionizma ka fovizmu, fovističku, u kojoj dolazi do izražaja novi kolorit koji karakteriše upotreba jakih boja, često bez polutonova, nijansi. Karakteristične boje su žuta, narandžasta, crvena, plava, zelena i ljubičasta. Prisutna je i bela.
Recepcija dela
Vrednost ove monografije uvećava i praćenje recepcije Šerbanovog stvaralaštva, od prvih napisa do smrti. Recepcija pokazuje kako se kod nas teško probijalo novo, u umetnosti kao i u književnosti, i kako je p rava mera o jednom stvaraocu, kao u Šerbanovom slučaju, mogla da bude izrečena tek nakon njegove smrti. Veoma je koristan i dodatak, iz pera samog slikara, neka vrsta umetničke autobiografije.
U knjizi su detaljno analizirane sve faze u Šerbanovoj karijeri, kroz analizu pojedinačnih slika. Ćetković to čini veoma dosledno i studiozno, tako da njegova monografija liči na priručnik za tumačenje Šerbanovih slika. On pri tome ukazuje ne samo na slikarevo opredeljivanje pod uticajem aktuelnih tendencija u umetnosti, već i usled spoljašnjih okolnosti. Rat i socijalistički realizam ostavili su traga i na Šerbanovo stvaralaštvo, mada u manjoj meri. Kao snažna umetnička individualnost nije mogao da prihvati nametanje stavova u umetnosti, nikakvo ukalupljivanje. Naslikao je samo dve slike u ovom maniru : „Novosadska racija’’ i „Obnova’’.
U posleratnom periodu, ističe Ćetković, portret je bio Šerbanova omiljena forma. Tu su brojni portreti uglednih Novosađana, članova porodice, supruge Sonje, kćerke Nade i sina Slobodana. Ovi portreti, skupa sa kasnijim autoportretima, čine posebno poglavlje Šerbanovog slikarstva.
Autor zatim prati Šerbanovo približavanje apstraktnoj umetnosti pedesetih godina, kada su popustile ideološke stege. Tada slikar uspostavlja kontinuitet sa svojom predratnom umetnošću, kako u pogledu slikarskog postupka tako i u pogledu motiva. Ponovo su na njegovim platnima pejzaži, motivi iz rodnog Čerevića, krivudavi sokaci, bašte, kapije, crkveni toranj, rodna kuća...
LJubica Popović-Bjelica

Vreme 15. 01. 2004. - Fajront u bircuzu "Forma"
Laslo Blašković: “Madonin nakit”
Dobrodošli u veseli pakao p(r)oezije! I nemojte misliti da iz njega možete bezbedno izaći koristeći svoju šerlokholmsovski neumoljivu Zdravu Pamet, kaogod iz lavirinta u kakvom časopisu za enigmatičare-entuzijaste: biće da ovde važe sasvim luiskerolovski naopaka pravila igre, to jest u onoj meri u kojoj ih ima, odnosno u meri u kojoj je pisac dozvolio pravilima da mu svojom "pravilnošću" kvare Igru. A onog atipičnog pakla što se smatra, radi se, dakako – samo bez onoga "r" u zagradi – o sintagmi koja direktno i bez krzmanja upućuje na po-etiku Vojislava Despotova, na neumrlog, dakle, dobrog duha vertikalnog Ujvideka i mernu jedinicu razuzdane, hedonističke mašte u savremenom srpskom pisanju, a što sve kanda mora imati neki tajni link s faktom da se jedan od maketnih "likova" nove Blaškovićeve prozoidne groteske (prozeske?) zove Ladislav Despot…
Okej, a sada sredina malo napred, tj. rikverciramo sa neke moguće, konvencionalnije postavljene "sredine" priče o knjizi ka njenom "najlogičnijem" početku: tri stotine šezdeset i pet strana četvrtog romana Lasla Blaškovića Madonin nakit ugrubo je podeljeno u četiri podugačka solilokvija četvorice naratora (plus dramsko-poetski rasplet, kao zaigrani piščev doprinos veštom metažanrovskom orgijanju) čiji se životni putevi isprepliću i razilaze uzduž i popreko po romanu i (para)istorijskom vremenskonm rasponu od prerane smrti Josipa Broza preko pada Berlinskog zida do notornog NATO-bombardovanja nekako s proleća 1999. i njegovog sablasno-farsičnog appendixa u vidu totalnog pomračenja sunca od 11. avgusta devedeset i devete, kada su ulice, šorovi, sokaci i drumovi gradova i sela zemlje Srbije opusteli, a značajan deo Nebeskog Naroda bar nakratko poverovao da mu je konačno došao kraj, da će razgoropađena Zvezda napokon učiniti sve ono oko čega su se nećkale i prenemagale druge nebeske i zemaljske sile... Enivej, Joakim Blašković, Andreutin Striber (još jedan od onih karakterističnih parablaškovića razasutih sveudilj po Blaškovićevoj prozi!), Verim Mehmetaj i narečeni La dislav Despot konačno se "združuju"i suočavaju u zatvoru otvorenog tipa, odnosno zatvorskoj bolnici u Petrovaradinu, kamo su dospeli zbog raznih slučajnih ili posve bizarnih ogrešenja o zakon, i odakle slušaju bombaške detonacije u "normalnom", "spoljnom" svetu, upadljivo luđem i svinjarijama sklonijem od onoga iza rešetaka lokalnog Pržuna za popravljive tipove. Umesto patetično-epske slike Ničim Izazvane Kataklizme, i to pusto ne-magično bembanje – kao literarno već svojski isceđeni motiv – provedeno, hm... pod senkom zmaja (blagodaram, Pisarev!) više nekako nalikuje na dosta jadnu simulaciju, loš teatar, "pedagošku" inscenaciju ekskluzivno za zatvorenike, okasnelu vežbu ONO i DSZ... Prava kataklizma zatvoreničkog mikrosveta ionako dolazi docnije, dok ceo kontinent blene u traljavo pomračeno sunce, dok Herojska Srbija džedži iza spuštenih žaluzina, a zatvor, avaj, biva razvaljen velikom poplavom!
Prethodne su dve-tri rečenice samo su Skicine Skice Skica onoga što se u novog Lasla B. "dešava": svi su naratori zapravo skloni izobilnim i neizbrojnim skakanjima u svim pravcima – da se podsetimo još jednog novosadskog ludiste – i njihove sumasišavše ili pak na-um-s-mukom-popevše priče i prisećanja ševrdaju po novosadskim Limanima i sličnim lokacijama, u trebljenju i ukrštanju pijanih i zaludnih erotskih izleta, detinjih nezarastljivih rana i ranih jada, sitnosatnih pesničkih lutanja, lupanja i tamburanja u bircuzu "Forma" – kao nimalo slučajno izabranom simboličkom izvoru i utočištu Blaškovićevih napora u ovoj knjizi – i u prebiranju po kojekakvim Opštim Mestima (dragim ili bolnim, ali svakako povučenim kroz Blaškovićev ironijski filter) lokalne, nacionalne i globalne mitologije, od mesnih šank-poeta preko besmrtnih diktatora do popkulturnih vedeta a la Bruce Lee, zaštitnik slabih i nemoćnih, junak bioskopa i dečačkih snova iz vremena oko Titove smrti, dakako onih snova koji još nisu postali vlažni... Laslo Blašković u Madoninom nakitu – a pomalo baš na tragu poznijih Despotovljevih proza – uspeva da zamrsi te ško razmrsivo narativno klupko, u kojem ćete "promašiti ceo fudbal" ili brzo odustati od čitanja ako krenete da ga "strejtaški" razgonetate; u pravu je, naime, Zoran Paunović kada piše da se u ovoj knjizi "Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu bolje no ikada ranije". E sad, sve drugo je stvar ukusa: meni, čemu kriti, zeru više prija onaj Blašković iz Svadbenog marša i Mrtve prirode sa satom, ali u ovom slučaju to valjda uistinu više govori o preferencijama čitača nego o (aktuelnom) dometu spisatelja: Madonin nakit u osnovi zadržava i razvija vrline svojih prethodnika, samo što L. B. ovaj put zamašnije pušta pesniku na volju. Paunović, svestan toga, uočava ovde i "melanholični cinizam u kojem se, kao kod Kiša, oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen". A Kiš ovde nije spomenut slučajno: uz papa-Despotova, upravo je pisac "Peščanika" jedan od onih s kojima se Blašković(ev pripovedač) u Madoninom nakitu najviše poigrava, kao kakav nadareni i namerno pomalo blazirani razmetni sin, koji u jednom momentu čak svadljivo uočava kako su valjda i neki drugi ljudi, zaboga, imali oca, kako valjda i neko drugi može da piše o detinjstvu i tako tome, a da se to ne gurne odmah pod sveogrćući kišovski šinjel…
I kada se u bircuzu "Forma" označi fajront, kada konobar Red izvrne stolice na stolove, ostaje još samo da se podvuče crta: Madonin nakit je složeno i zahtevno, ali razuzdano i vedro (u ključu onog "veselog pakla", dakako!) piščevo razračunavanje sa demonima Istorije, sa sablastima vremena i mesta (jednog tobožnjeg "malog grada" pod Tvrđavom na Dunavu, grada u kojem se "svi poznaju", i sve je nužno nekako incestuozno) i umešno proigravanje granica kompaktnog i čitljivog proznog iskaza u posve nekonvencionalnom registru, a ipak na bezbednoj udaljenosti od Dosade koju ume izazvati određena vrsta samosvrhovitog eksperimentisanja. Madonin nakit je, dakle, hm... knjiga smrti i razonode (thanx, Kopicl!) koja će bogato nagraditi čitaoca koji joj bude ravan, a oni u slabašnijoj formi će m ožda brzo početi da gube dah pred blaškovićevskim preobiljem i brzinom, pa će tražiti od njega da ode u boks, gde će zadihano zavapiti "Skidaj gumu, Laslo! Skidaj gumu, Laslo"!
Ta di ću vrelu gumu dirat, čoveče?!
Teofil Pančić

Politika 16. 01. 2004. - Sudbina Kleopatre
Karen Eseks: "Kleopatra"
Za one koji su mislili da znaju sve o egipatskoj kraljici Kleopatri američka spisateljica Karen Eseks je napisala roman "Kleopatra" (izdavač "Laguna") kako bi im pokazala koliko je to znanje bilo ograničeno i zasnovano na predrasudama.
Karen Eseks je kao iskusni novinar, publicista i scenarista, sa magistraturom iz kreativnog pisanja, odabrala da se prihvati istraživanja života i vremena Kleopatre, uverena da se iza mita sigurno može otkriti i jedan drugi lik, osim onog poznatog iz literature, poezije, drama i filmova.
Kao rezultat tog mukotrpnog, desetogodišnjeg prikupljanja izvornih podataka nastao je roman iz dva dela, čiji prvi deo nosi naziv "Kleopatra" i bavi se njenom sudbinom do 18. godine, kada je postala ravnopravan suvladar sa ocem i Cezareva ljubavnica, dok drugi deo, koji nosi naziv "Faraon", opisuje njenu sudbinu do tragičnog samoubistva.
Čitajući antičke izvore, kao i kasniju istorijsku građu, autorka je otkrila da se iza mita o zavodnici, koja je najviše vremena posvećivala ljubavnom životu, krije snažna ličnost, vladarka koja je snažnu podršku imala i u narodu, u kome su se cenile njene vladarske sposobnosti.
Knjiga je kod kritike u SAD naišla na izuzetan prijem, jer je uvela nove standarde u oblasti istorijskog romana. Karen Eseks je odato priznanje da je izvanredno oživela jedan istorijski lik, dajući mu uverljivost i autentičnost, kao da mu je bila svedok i savremenik.
(Tanjug)

Politika 17. 01. 2004. - Hronika ponavljanja
Zenon Kosidovski: "Kraljevstvo zlatnih suza"
U postkolumbovskom periodu zlato i dijamanti bili su osnovni motiv napornih putovanja španskih konkistadora ka novom kontinentu. Javno proklamovani cilj njihove misije bio je da domorodačko stanovništvo preobrate u hrišćanstvo. Iza obećanja crkvi i kralju skrivao se najčešće zanos po imenu Eldorado. U španskom prevodu zlatna zemlja koja se, prema legendi Indijanaca, skriva negde oko Amazona i Orinoka. Tajanstvena prestonica podsticala je maštu nekoliko pokolenja putnika. Tri veka njihovog traganja za blagom završila su se neuspešno. Mnogi odvažni ljudi nisu se vratili s tog puta. Trajalo je dok se nije došlo do zaključka da Eldorado nikad nije ni postojao. Bio je samo plod ljudske fantazije.
Pa ipak, prvi osvajači nove zemlje, s dragocenostima pokupljenim od Indijanaca, podgrevali su priče o mitskoj zemlji. Želje avanturista narastale su do neslućenih razmera. Balboa, osvajač Paname, uverio je Indijance da mu je zlatni nakit potreban za zdravlje. Davali su mu ga u pregrštima, spominjući grad u dubini velike prašume gde ga ima znatno više. Fernando Kortes krenuće u osvajanje actečke teritorije koja će se kasnije zvati Meksiko. S porazom kralja Acteka dokopao se bogatstva kojim je još više rasplamsao pohlepu sunarodnika.
San ondašnjih avanturista bio je da osvoje poverenje nekog bogatog moćnika koji će investirati u njihovo putovanje prema željenom plenu. Fransisko Pizaro i Dijego Almagro od onih su kojima se pružila prilika. Postali su vođe ekspedicija, i nastavili da proširuju špansko kolonijalno carstvo po severnim delovima Južne Amerike. Uz suze, krv i bezočno pljačkanje.
Krađe i prekrađe tuđeg blaga
Beogradska izdavačka agencija "Trivić" je objavila, prvi put kod nas, knjigu Zenona Kosidovskog "Kraljevstvo zlatnih suza" o Eldorado kompleksu. Ovo literarno delo ugledalo je svet prvi put daleke 1960. godine i bilo najpopularnije uz knjige "Biblijske legende" i "Kad je sunce bilo bog" istog pisca, znane našim čitaocima. U "Kraljevstvu..". je predstavljeno uništavanje snažnih civili zacija Acteka i Inka čije kulture sadrže mnoga protivurečna obeležja.
Kao i druga dela Kosidovskog, i ovo odlikuju naučna potkovanost i smisao za fabuliranje istorijskih činjenica, s merom i književnim darom. Kosidovski je autor koji uočava analogije i uzajamnu povezanost predmeta na koje usmerava pažnju. A analogije su brojne. Priča o Lisipovim konjima ("Lisipovi konji i druge priče" objavljeni kod istog izdavača) mogla bi da bude lajtmotiv bogate istorijske panorame otimačina, razvlačenja i poništavanja tuđih vrednosti. U ime vere krstaši su se, s okrutnošću kakvu je istorija retko sretala, bacali na umetničke dragocenosti i otimačinu pratili ubistvima i nasiljem. Autor prati galop konjske zaprege izvajane u bronzi na grčkom ostrvu Hios u četvrtom veku pre nove ere, i optočene zlatom. Delo Lisipa, vajara na dvoru Aleksandra Makedonskog, bezočno je prisvojeno i premešteno u prestonicu vizantijske imperije Konstantinopolj voljom cara Teodosija Drugog. Posle sedam vekova konja će se dokopati krstaši i preneti ih po naredbi ondašnjeg dužda u Veneciju. Tu će biti mirni punih šest vekova, do novog putovanja, kao Napoleonov ratni plen. Privremeni boravak u Parizu četiri ata stara 2300 godina okončan je padom cara i zahtevom Italije da joj budu vraćeni, što je učinjeno, nevoljno.
Slepilo moći rađa pustinje
Usmereni isključivo na bogaćenje, španski konkistadori su, pod zakletvom crkvi, ostavili za sobom pustoš u zemljama Acteka, Maja i Inka.
Mnogi od ovih događaja podsticaće temperament hispanoameričke literature čija verbalna gustina podseća na neraskrčene prašume pomenutih predela kroz koje se probijalo slepilo ljudskih želja. Prolazeći kroz njih, osvajači nisu u daljini nazirali nešto što je iznad njih: vredne spomenike i visoke piramide. Ludi od moći, nisu se trudili da sačuvaju ni ono što bi im bilo od praktične koristi kad jednom dođu do vlasti. Da bi opljačkali Pačakamak, najstariji grad američkog kontinenta, konkistadori su usput uništili prastari sistem za navodnjavanje. Plodna d olina Rimak je postala pustinja.
Romaneskna tvorevina "Kraljevstvo zlatnih suza" sastavljena je od tri dela, pisanih netipično, ni kao roman, ni istorijska hronika. Fabula je satkana od ispovesti strastvenih i tragičnih osvajača Kortesa i Pizara, a presecana je autorovim zastancima na kotama znamenitim za arheološku i običajnu baštinu pomenutih plemena. Mitovi različitih kultura natapaju radnju, ne ugrožavajući mnogo njen kontinuitet. Kosidovski, dosledan slikovitom kazivanju i uz neprestano oslanjanje na istorijske činjenice, snalazi se s manje ili više veštine u neobičnoj književnoj formi. Siže "romana" podseća na pomalo staromodne avanturističke sage u kojima burni događaji i maštoviti postupci junaka plene pažnju čitaoca.
Bogata je bila arhiva kojom se Kosidovski koristio, očigledno uživajući u edukovanju. Dešavanja često zvuče kao bajka, ali kao da se htelo reći da su se ona, kroz istoriju ljudskog roda, na svim meridijanima sveta neprestano istorijski ponavljala. I da samo mali broj njih ne izaziva jezu.
Marina KOSTIĆ
Politika 17. 01. 2004. - Pesničko ne
Radmila Lazić: “Doroti Parker bluz"
Evo poezije poput dinamita. Poput usijane lave. Evo poezije koja ujeda i bode poput stršljena i osa. Evo pesnikinje koja "gori sa srcem od 500 Nj". Pesnikinje kojoj će Haron naplatiti "danak za prebrzu vožnju". Pesnikinje koja tvrdi da reči treba bacati na žar, odnosno ubacivati "vrućicu u pesme".
Pesnikinja je Radmila Lazić, a knjiga joj nosi naslov "Doroti Parker bluz".
Ova poezija rađa nesanicu. Podiže pritisak. Stvara jezu i drhtavicu. Podstiče vas da posegnete za čašom pića, cigaretom ili bilo čim što vas može smiriti ili stišati vam navalu snažnih osećanja. Ovu poeziju ne možete čitati zavaljeni u fotelji ili na plaži, mirno, i sigurno ne pred spavanje. Posle čitanja nametnuće vam se jednostavna misao: da poezija još uvek može da kaže neke bitne, suštinske stvari, uprkos svim nastojanjima da je unize i omalovaže, svedu na zabavu, igru, blebetanje, stihoklepstvo.
Hugo Bal je savetovao pesnicima da svoju poeziju pišu na čelu. Malo parče za pisanje, a i boli. To je, po Balu, najbolja odbrana od brbljanja, od pesničke inflacije. Moglo bi se reći da Lazićka ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Ta poezija je duboko autobiografska, duboko lična. I sve jači upravo od tog bolnog pisanja-tetoviranja po sopstvenoj koći. Pisati poeziju za Lazićku znači pre svega posedovati snažan, samostalan pesnički subjekt, pesnički Ego. Posedovati jaku, snažnu ličnost. Posedovati svest da se mnogo čemu što vam se u životu nudi treba suprotstaviti sa NE. Pesnik je izvan normalnosti, pravila. Pesnik je izopštenik, usamljenik, u stalnoj pobuni i svađi, kako sa svetom tako i sa samim sobom. Gotovo da se svemu smeje i gotovo da sve izlaže nemilosrdnoj ironiji. Ništa mu nije sveto, osim služenja pesničkoj Muzi, mada se i ona naziva vrtirepka.
Nije lako opisati lik Radmile Lazić u ovim pesmama. Sav je u krajnostima, sav je u prerušavanju i zavođenju, i samo pažljiviji čitalac će shvatiti da se iza bodlji i trnja kriju ruže, iza psovki nežne reči, iza buntovnika rezignirana i pomalo umorna osoba, iza galame i šepurenja usamljenička tišina. U naslovnoj pesmi "Doroti Parker Bluz" dominira pohvala telu, čistom seksu, nasuprot svemu onom što se naziva prava ili klasično shvaćena ljubav a što je u stvari drugo ime za licemerje, za laž. I kad se ova prva teza, kao sve teze, učini istrošenom, tu je majstorski obrt na kraju prvog dela pesme: "moje do maločas zimsko telo sad je grm pun divljih pčela". Ovo je, ipak, stih čistog ljubavnog naboja. Naravno, takav je i kraj pesme: "O, ne umem da držim jezik za zubima, mnogo brbljam o ličnim stvarima". Brbljati o ličnim stvarima nije kao i progovoriti na pravi način o ličnim stvarima.
I posle tog početnog krešenda, u kojoj se Lazićka pojavljuje kao neka moderna Amazonka, šibajući bičem po banalnostima, glupostima, predrasudama i svim drugim vrstama klišetiranih formi, naglo dolazi do promene tona. U pesmi "Sorry, Gospode", vidimo Lazićku u drugom svetlu: umornu, razočaranu, gotovo poraženu, kojoj – kako veli – ništa ne ide od ruke, o kojoj "srce pišti ko čajnik". "Kao Tvoje telo, moje srce je jastučić za igle", obraća se pesnikinja Bogu. Eto, u čemu je pesnikinjin poraz!
Ova knjiga se može čitati i kao svojevrsni dnevnik ili roman o jednoj osobi – ne mora da to bude Radmila Lazić – koja u zrelim, najboljim godinama, ni previše mlada ni previše stara, ("ne žarim se kao ruda, ali i ne kopnim se kao sneg"), svodi račune o sebi i svetu. U tom svođenju postoji i mali osvrt na poeziju: "a i ona vrtirepka muza motala me je oko malog prsta. Za njenu ljubav bavila sam se dopisivanjem života". Poezija to i jeste: dopisivanje života, bez obzira ko koga mota oko malog prsta.
Odavno srpska poezija nije dobila tako samosvojan, iskren i provokativan pesnički glas kao što je to glas Radmile Lazić.
Milisav SAVIĆ
Politika 17. 01. 2004. - Splet čula i reči
Vojislav Karanović: "Svetlost u naletu"
Svaka nova zbirka Vojislava Karanovića izaziva posebnu pažnju ne samo onog "elitnog" ali malobrojnog čitalačko-kritičarskog sloja već, čini se, u prvom redu njegovih pesničkih saputnika, osobito onih koji su se formirali devedesetih godina nama još bliskog proteklog veka i dabome – mnogi od njih – upravo pod znatnim poetičkim uticajem novosadskog pesnika. S druge strane, pretposlednja Karanovićeva zbirka "Sin zemlje" (2000) za koju je autor konačno bio nagrađen značajnim pesničkim priznanjima – a ona su ga, nažalost, onda kada je to bilo apsolutno neophodno – po običaju mimoišla, zaokružila je i rekapitulirala jedan od temeljnih poetskih postmodernističkih postulata.
Reč je, dakako, o tematizaciji međuzavisnosti između subjektivnog, egzistencijalnog doživljaja i njegove metaforičko-tekstualne prakse označavanja. Ova zbirka takođe je nagovestila i izvesno vidnije pomeranje pesničkog težišta na lirsko "ja" i raspon njegove intuitivno-perceptivne spoznaje. Tako je lirski junak postao nesumnjivi nosilac mere razlikovanja od svega postojećeg i istovremeno njegov svesno izabrani tumač, koji iz dosledno unutrašnje perspektive progovara o drami onoga koji piše, odnosno peva.
Šesta Karanovićeva zbirka "Svetlost u naletu" nastavlja prividnu ležernost i lakoću pesničkog postupka koji je autor primenio u "Sinu zemlje", ali sa mnogo sugestivnijim estetskim učinkom. No, tu situaciju mogli bismo, cum grano salis, uporediti npr. sa Kafkinim pismom. Jer iza jezičke transparentnosti i deskriptivne preciznosti nazire se jedan svet pomeren iz svog zgloba, zavitlan i deformisan, svet sazdan na iluziji čula, koja kao svoju potvrdu nalaze reči, njihove spletove, snopove, sazvežđa, šume i proplanke. To je, zapravo, jedan antisvet oneobičen baš pesnikovom stalnom potrebom da ga artikuliše i da se prema njemu odredi. Ova nepripadnost u najnovijoj Karanovićevoj knjizi intenzivirana je prožimanjem različitih čulnih senzacija, osobito čula vida (gledanja), zatim sluha (koji može imati brojne nijanse zvuka), mirisa, ukusa i na jposle dodira, te materijalizovane evidencije sumnje.
Tri ciklusa "Boja pogleda", "Tihi proplanci" i "Tik ispod neba" variraju pojedine motive koji dobijaju obeležja metaforičko-simboličkih nizova ili spletova, rekao bi pesnik, čija je funkcija upravo u razvijanju jedne esencijalne slike ili vizije. Ona poseduje koloristički jak nanos svetlosti ili tame, osunčanosti ili senke, podastrta jednom sveobuhvatnom pogledu unutrašnjeg oka. Zbog toga postoje dva tipa prenosa slikovnog predmeta/prizora čitaocu: prvi je konstruktivan i perceptivan, a drugi intuitivan, onaj koji se jedino može osetiti, ali ne i proveriti: "Nekoliko sati mislim o tome, / gradim u svesti sliku /jasnu do bola" ("Jezero").
S druge strane, slika je i poricanje opservacije: "Ovo polje sada, koje pokušavam /da naslikam, ono je u meni. / Boli me svaka njegova travka, / žute i plave arterije, vetar što / huji kroz moj um. / Modro pulsiranje krvi. Bol. Da". ("Van Gog u polju"). Na taj način pesnik jezički dinamizuje jednu sliku koja traje ne samo vremenski, već i prostorno, uspostavljajući duhovno-značenjsku vertikalu između zemlje (vlati, vlasi, niti, spletovi) i neba (zvezde, zenice, oči ljudske i Božje), između praha propadljivog (prašina, pesak) i snopova svetlosti i tame (zlato, sjaj, senke, crne svetlucave zvezde).
Kao u prethodnoj zbirci, i u ovoj postoji jedan broj pesama koje predstavljaju neku vrstu parabole o pisanju pesme, koja se – slično kao i kod pesnika – začinje i rastvara u čitaočevom umu, uvlačeći i njega u beskrajni krug odraza i ogledala, pozitiva i negativa, beline hartije i crnila slova (npr. "Poezija nastaje", "Pored prozora", "Dodir", "Otvaranje", "Prostor poezije", "O pisanju poezije", "Slika" ili "Negativ noći"). Karanović ne dovodi u pitanje samo postojanje tzv. objektivnog sveta i njegovog individualnog, premda iskošenog pogleda, već i ontološku zasnovanost pesme i smisla koji ona rekreira: "Ti nešto čitaš, možda /ovu pesmu, ali slova /klize, tope se, veju / na sve strane. Pokušavaš /da se udubiš u svet /nestvaran, treperav / kao onaj u srcu glečera / ili u česticama peska / neke pustinje. / Ruka se lagano podiže, / dlan klizne preko temena: / dodirneš ono čega nema" ("Dodir"). To što se nalazi ispod površine koju nazivamo svet, mogu biti spletovi reči i čula koje ujedno čine i ne čine pesmu. A ako reči, poređenja i metafore nestaju iz doživljenog stiha – šta onda ostaje u nama? Neka tamna slutnja, tajnoviti znaci sna? Ili predskazanje o nadiranju mraka i tvom očajničkom davljenju u talasima sveta, bez obale, sa – konačno sklopljenim koricama.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ

Politika 17. 01. 2004. - Šta je vreme?
Miloš Arsenijević: "Vreme i vremena"
Nije teško filozofu da vidi problem tamo gde ga niko ne vidi, pa i u tako običnim stvarima poput vremena, rekli bi neki podsmehujući se. No, jedino pogrešno u toj opasci bio bi ton podrugljivosti jer, zaista, kao što kaže Paskal u "Mislima", filozof treba da u onome što je svima pred očima uoči ono što niko ne vidi. Stoga bi filozofija vremena trebalo da pruži neki zadovoljavajući odgovor na, naizgled, veoma jednostavno pitanje "Šta je vreme?"
Tako postavljeno pitanje je, smatra Miloš Arsenijević, u tek objavljenoj knjizi "Vreme i vremena", ne samo isuviše uopšteno već i neodređeno. Stoga svoju metafizičku raspravu o vremenu i posvećuje razmatranju pojedinačnih, dobro definisanih pitanja koja se tiču strukture i sastavnih elemenata vremena, njegove topologije i metrike, smera i toka, kao i njegovog ontološkog statusa i odnosa prema unutarsvetskim modalitetima i beskonačnosti. Pri tome, on i pokazuje kako su različiti aspekti vremena u toj meri povezani da su pitanja i odgovori na njih uzajamno zavisni.
Sažeti pregled
Naime, rešenja izvesnih problema, ma koliko se, uzeta sama za sebe, činila dobro zasnovanim i stoga konačnim, bivaju izmenjena zavisno od rešenja nekog kasnijeg problema. Tako, na primer, razmatrajući spor između temporalista i atemporalista, onako kako se on danas u svetu vodi, Arsenijević smatra da bi trebalo prihvatiti atemporalizam, to jest, uverenje da vreme "ne teče". Međutim, tek kad pokušavamo da rešimo problem indeterminizma, koji se u savremenoj raspravi između temporalista i atemporalista ne uzima u obzir, uvidećemo, pokazuje Arsenijević, da mogućnost indeterminizma, u punom smislu te reči, zahteva tok vremena.
Retko je gde, na manjem prostoru, a sa više jasnoće, sažet pregled relevantnih stanovišta i argumenata iznetih tokom istorije filozofije i u savremenim raspravama, kao u knjizi "Vreme i vremena". Arsenijević se i jasno opredeljuje za određena rešenja, navodeći ubedljive razloge (mada ih ne moramo svi prihvatati). Treba istaći da su njegova rešenja, u mnogim slučajevima, originalna i često suprotna danas preovlađujućim gledištima. Čini mi se da među najznačajnije rezultate ovih razmatranja svakako spada strog formalni dokaz da su dve tradicionalne teorije o strukturi ili "sastavu" vremena – aristotelovska, koja vreme vidi kao sastavljeno iz potencijalnih ili aktualnih intervala, i kantorovska, koja u vremenu vidi skup trenutaka – samo "trivijalno različite" jer se svaka istina o jednom od ova dva modela može iskazati i u jeziku kojim govorimo o onom drugom i dokazati kao teorema u oba sistema.
Doprinos raspravama
Međutim, čitalac ne treba da očekuje knjigu posvećenu filozofskim interpretacijama isključivo matematičkih ili fizičkih teorija vremena. Naprotiv, kvalitet ovog dela ogleda se upravo u tome što autor, koji se sa lakoćom služi savremenom logičkom aparaturom, ipak uspeva da čitaocu približi i učini zanimljivim neka od najdubljih ontoloških pitanja o prirodi vremena. Sam naslov ove knjige je pomalo zagonetan. Čitalac koji se pita u čemu je razlika između vremena i vremena odgovor će naći u poglavlju posvećenom problemu toka vremena. U njemu Arsenijević iznosi gledište koje predstavlja doprinos savremenim raspravama o realnosti vremena. Naime, svoje originalno, a za većinu čitalaca možda i najzanimljivije, rešenje već pomenutog spora između temporalista i atemporalista.
Reč je o originalnom dokazu u prilog temporalizma, shvatanja da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti realna i da ne zavisi od subjektivne tačke gledišta.
Dobro je poznato da je sv. Avgustinu izgledalo da zna šta je vreme sve dotle dok na pitanje "Šta je vreme?" ne mora da pruži izričit odgovor. Knjiga "Vreme i vremena" Miloša Arsenijevića, objavljena u novopokrenutoj biblioteci "Filozofske teme" (urednik Dragan Mojović) kod, za filozofsku literaturu, sve značajnije kuće Dereta, je ono najbolje što se kao odgovor na ovo pitanje može dati.
Zadovoljstvo mi je da primetim da je Miloš Arsenijević, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i stalni član Ficvilijam koledža u Kembridžu i Centra za filozofiju nauke u Pitsburgu, koji već godinama objavljuje u vodećim svetskim časopisima i zbornicima renomiranih izdavača, odlučio da svoju novu knjigu, prirodni nastavak svog dela "Prostor, vreme, Zenon" (1986), napiše i objavi na srpskom jeziku.
Rastko JOVANOVIĆ
Politika 17. 01. 2004. - O zanatu najstarijem
Dušan Đurić: "Novinarski leksikon"
Od osvita civilizacije – komunikacija i prenošenje vesti su bili od presudne važnosti za opstanak zajednice i njeno unapređenje. Grčki mladić koji je od Maratona hitao ka Atini da saopšti vest o ishodu bitke, dimni znaci kojima su indijanske poglavice javljale saplemenicima na ivici horizonta da li će se krenuti u odsudni boj, zvona sa pariske crkve Notr-Dam koja su obeležavala pobedu hrišćanskih snaga nad turskom ordijom (izmišljen događaj, ali lepo zvuči). Sve su to bile daleke najave sistema komunikacije koji će nakon uvođenja Gutenbergovog izuma roditi ono što danas nazivamo štampanim novinarstvom. Novinarstvo kakvo danas poznajemo (najpre mislimo na dnevne novine i nedeljne magazine) našlo se u povlačenju pred naletom modernih mas-medija, Interneta i drugih čuda koja upravo nailaze iza ugla.
Bez mnogo babica
Iako se već nekoliko decenija u akademskim disciplinama istražuju masovne i moderne komunikacije, objavljuju se doktorati sa različitim metodološkim pristupima (od strukturalizma do postmoderne semiologije), u jezgru posmatranog predmeta je zanat najstariji, novinarski posao razvrstan u različite žanrove i novinarske podele. Poznati beogradski novinar i urednik Dušan Đurić (1928) uz svoj redovan novinarski posao već je objavio značajne knjige referentne namene i enciklopedijske prirode, među kojima su najznačajnije "Novinarske radionice" (nekoliko izdanja) i "Novinarska enciklopedija".
Ove jeseni Đurić je objavio zamašan "Novinarski leksikon", na 500 stranica velikog formata i dvostubačnog sloga, posao koji je sam uradio gotovo podvižnički. Bilo je pokušaja da se nešto slično u nas uradi na nivou nekih instituta, ali bez mnogo sreće, podsećajući na narodnu izreku o mnogo babica.
Složena kako se i podrazumeva azbučnim redosledom, uz mnoštvo fotografija, faksimila, karikatura i svega onoga što dokumentuje izgled i sadržaj novinarskog svedočenja, odrednice opisuju pojmove samog zanata i profesije, približavaju nam pojmove o žanrovima, odnos između profesionalne etike novinars tva i društvenih zahteva. Navedeni su u celini ili u delovima kodeksi novinarstva u nas i u svetu, kao i pojmovi koji presudno određuju novinarske standarde. Đurić je elegantno izbegao klopku da se bavi teorijom mas-medija, već je u samom uvodu, uz mnogo dragocenih citata najvažnijih novinarskih stvaralaca, naznačio da ga zanima novinarski pristup i da je stoga "novinarsko" iz naslova dato u pridevskom obliku a ne u imeničkom. Tu su, naravno, i pojmovi iz istorije novinarstva u svetu i u nas, sa korisnom napomenom da su prve srpske novine izašle u Beču 1791. godine.
Po obimu najopsežnija je odrednica "novinar, novinarstvo", sa nizom važnih napomena koje može da da samo neko ko se decenijama pekao na toj vatri. Ima neobičnih odrednica, kao što je na primer "izdržljivost" i niz sličnih koje pre zadiru u psihologiju novinarstva nego u teoriju pisanja. A o stilu i pismenosti ima mnogo natuknica koje su danas aktuelnije nego ikada u prethodna dva stoleća.
Novinarski rizici
Pošto je sam radio i načinio pravi podvig, Đurić je dokazao da nije nepogrešiv. Ima odrednica koje su prilično ovlašne, površne, pa i delimično pogrešne. To će se verovatno u nekom ponovljenom izdanju dopuniti i ispraviti. Pomenimo termin "tabloid", koji je opisan rečnikom prevaziđenim poslednjih decenija, a američki dnevnik "Ju-Es-Ej Tudej" (inače naslov je pogrešno ispisan u knjizi) uopšte ne pripada, kako se tvrdi, žanru tabloida, već je to ozbiljan list sa vrlo pouzdanim, pomalo i dosadnim pristupom. Očekivali smo odrednice kolumne i kolumnista, kao i novinarskih sindikata koji na Zapadu garantuju prava novinara i štite novinare pred vladom. Takvi sindikati nemaju nikakve veze sa našim sindikatima. Pominju se neki noviji listovi, ali nema odrednice "Dnevni telegraf", koji je u ratnim godinama devedesetih imao važnu ulogu i čiji je glavni urednik Slavko Ćuruvija ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine. To ime je i upozorenje o novinarskim rizicima. Valjalo ga je pomenuti. Zato postoji odrednica albanskog lista "Bujku". Ra tni izveštači ne piju samo viski, već mnogi i ginu na frontovima.
U odrednici "karikatura" pominju se kao autoriteti Pjer i Dragan Savić, ali ne i Džumhur, Kušanić ili fenomenalni Predrag Koraksić. Tamo gde se pominje Radio B-92 kaže se da stav ove kuće podseća na "novu levicu" iz šezdesetih godina prošlog stoleća, ali nova levica je imala veze sa anarhizmom i maoizmom, što ovde ni izdaleka nije slučaj. Opisujući udruženja i kuće koje su preživele deceniju sankcija, autor je propustio da ukaže da je novinarstvo u toj deceniji spalo na najniže grane odakle se sada svi spasavamo.
Pa ipak, vrline "Novinarskog leksikona" su u znatnoj prevazi nad manama i nedorečenostima. Dragoceno štivo u celini, pogotovu za one koji su neke lekcije u novinarstvu preskočili. Otvorite bilo koje današnje novine i videćete koliko takvih ima.
Milan VLAJČIĆ
Pobjeda 17. 01. 2004. - Zahtjevna narativna konstrukcija
Margaret Atvud: "Slepi ubica"
Popularnost Margaret Atvud, iako je tek od skora doprla do ovdašnjih knjižara, bila je lako vidljiva na prethodnom Sajmu knjiga u Beogradu, na kom je Kanada bila počasni gost, a djela ove autorke su zauzimala centralno mjesto. Atvudova iza sebe ima bogatu, žanrovski prilično “šarenu” karijeru. Ova spisateljica se oprobala i kao pjesnik, SF autor, romanopisac itd. A o njenom ugledu u svijetu najrječitije govori da je bila, barem po spekulacijama upućenih novinara, jedan od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnju Nobelovu nagradu, koja je ipak završila u rukama južnoafričkog pisca Dž. M. Kucija. “Slepi ubica” je njen deseti roman za koji je dobila prestižnu Bukerovu nagradu, koja je više puta, iako je ulazila u najuži izbor, neočekivano izmicala.
Atvudova roman počinje neobično direktno. Jedna od junakinja, ovog prilično obimnog romana, Lora Čejs, gine u prvoj rečenici. To jest, saznajemo od njene sestre Iris, koja se prisjeća svog života, da je Lora, po svemu sudeći sasvim namjerno, u smiraj II svjetskog rata, sletjela automobilom sa mosta. Sjećanja sad već ostarele Iris su pocrtana novinskim isječicima, kao nespornim dokumentima, ali iza kojih se u stvari krije prava priča. Njeno pripovjedanja je isprekidano i “odlomcima” iz kontraverznog posthumno objavljenog Lorinog romana “Slepi ubica”, u kojem se, osim za to vrijeme prilično neuobičajeno strasne ljubavne romanse, između redova krila i porodična tragedija koja je uzbudila visoke društvene slojeve. “Slepi ubica” je od Lore, i pored diskutabilnog književnog kvaliteta ( predstavlja mješavinu melodrame i jeftine naučno-fantastične priče koju ljubavnik priča svojoj voljenoj na tajnim sastancima), napravio svojevrsnu mučenicu i kultnu ličnost, posebno u feminističkim krugovima. Zahvaljujući Lorinom romanu, ali i već pomenutim novinskim tekstovima, Atvudova efektno razbija naraciju u više tokova, gradeći obimnu, ali lako čitljivu storiju. Ovako originalnom konstrukcijom, u kojoj se jasno vidi njena stilska i žanrovska raznovrsnost, autorka vješto stvara napetost i neizvjesnost koje održava do samog kraja.
Osnovna priča je o, nekada prilično bogatoj, porodici Čejs, vlasnicima više fabrika dugmadi i tekstila, koje je podjednako uništila međuratna ekonomska depresija, koliko i nevješto rukovođenje. Iris i Lora odrastaju u Avilionu, viktorijanski mračnoj porodičnoj rezidenciji, zajedno sa ocem, koji se iz I svjetskog rata vratio kao invalid. Sjenovitu atmosferu djetinjstva dviju sestara Atvudova stvara vodeći nas kroz upečatljive detalje. Majčina smrt, koju niko nije objasnio djeci, očeva zatvaranja u toranj od kuće gdje je pio do iznemoglosti, kao i monstruozni privatni učitelj. Spisateljica je uvjerljivo iznijansirala, sasvim opozitne karaktere sestara, koje su sudbinski ostale usmjerene jedna na drugu. Spasilac nakon finansijske propast porodične imperije je Ričard Grifen koji po unaprijed utvrđenom dogovoru, koji je trebao da donese spas urušenim fabrikama, prvo ženi Iris, a nakon očeve smrti preuzima brigu i o Lori.
U ovoj ambiciozno zamišljenoj žanrovskoj kombinaciji, iako je u osnovi klasična epska porodična storija, autorka je stigla i da se poigra sa samom ulogom i uticajem pisca, stvaranjem i posjedovanjem djela. Koliko pisac nema i ne može da ima kontrolu nad svojim produktom nakon što on ugleda, u ovom slučaju, knjižarske police (Iris uporno, poprilično grubo, otpisuje raznim nabijeđenim i ambicioznim kritičarima, studentima i profesorima, koji u Lorinoj knjizi vide neke velike stvari i ideje).
Vuk Perović

Pobjeda 17. 01. 2004. - Najstrašnija zima 20. vijeka
Helen Danmor: "Opsada"
Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila roman Helen Danmor “Opsada”, koji je sa engleskog prevela Branislava Radević Stojiljković.
Lenjingrad, septembar 1941. Hitler naređuje njemačkim trupama da opkole grad na početku najopasnije i najstrašnije zime u istoriji. Za dva para ljubavnika ş mladu Anu i Andreja, Aninog oca pisca i glumicu Marinu ş opsada postaje borba za preživljavanje. Oni će ubrzo spoznati kako izgleda glad zbog koje se kuva supa od kože sa cipela i promrznutost zbog koje se potpaljuju sopstveni namještaj i knjige. Ali ovo nije samo borba za opstanak, ovo je takođe i borba da se očuva iskra nade...
“Opsada” je štivo koje na upečatljiv način govori o fašističkoj opsadi Lenjingrada 1941. godine. Danmorova opisuje najstrašniju zimu dvadestog vijeka za Ruse i, paralelno govoreći o ljubavi i o smrti, piše sagu o ratu i patnjama, ali i o ljudskom vitalitetu i snazi i želji da se preživi i ono najteže. “Opsada” je roman napisan u skladu sa istorijskim fakticitetom, ali iz ugla običnih ljudi, koji su jednog proljeća još sanjali o slikarstvu, teatrima i ljubavi, da bi već sljedeće zime upoznali ukus posljednje kašike slatkog od malina na dnu polomljene tegle i stvarnost supe od kože cipela. Uprkos svim užasima koje ratovi sobom donose, oni se i dalje vode. “Opsada” je jedno od onih djela koja zauvijek podsjećaju na užase i surovost ratova, kao i na činjenicu da su protekla istorijska iskustva možda i nastrašnije što je čovjek dosad preživio.
Helen Danmor ipak nije napisala knjigu o ratovima i smrti, nego o vjeri i nadi, najjačim oružjima koje ljudi sa sobom donose na ovaj svijet. Opsadu Lenjingrada preživjeli su oni čija je ljubav prema životu i ljudima bila najvitalnija.

Dnevnik - Novine i časopisi 18. 01. 2004. - Zalazak mehaničke samoprepoznatljivosti
Vladimir Kopicl: “Mehanički patak, digitalna patka”
Kada je u pitanju stvaralaštvo Vladimira Kopicla i pokušaj njegovog artikulisanja kroz analizu ili receptivno uopštavanje postoji lagodan problem u činjenici da je uvek po sredi nešto nezahvalno od samog početka pa sve do neizvesnog kraja i lagodnost ovog problema upravo je u činjenici da Kopicl, kao nijedan od naših savremenih pisaca i, što ne reći, mislilaca, kardinalnim obeležjima ovoga vremena prilazi s karakterističnim filingom demistifikacije u kom se preplet znanja i obaveštenosti, kreacije i ludizma, sistematičnosti i učitavanja oseća kao humor mudrosti, persiflaža duha, mikro aporija subjektivnog boravka u tekstovima, fenomenima, fragmentima, prividima, prevratima, apsurdima i fascinacijama. E, sad, da bismo se, kao prvo i prvo, spasli ovako dugih rečenica kao što je prethodna, treba poći intonacijom analitičkog pastiša ne da bismo se odmeravali sa sopstvenom recepcijom i zavodljivošću starinskog utiska već da bismo se samoodbranili i uzbudljivim kopiclovskim ishodima.
U ovoj knjizi Kopicl bez obzira na njenu preciznu strukturu u svom prepoznatljivom stilu svesno beži od monotematskih lukova i teorijskih ili post-teorijskih parapeta pa se sva problemska gnezda ne grade u statičnoj hermeneutičkoj krošnji već se, slamku po slamku, dopremaju iz svih sfera kojima je samo navodno određena uporišna signatura mehaničko – digitalno. Kada u prvom delu knjige autor surfuje po spletu fenomenoloških atrofirajućih pojmova vezanih za Pisca, opipljivo i citatnost čitalac ne može ni da nasluti kojim će se putevima, do sada sistematizovani sedimenti pretvoriti u sajtove, kako će se onaj naviknuti sistem i diskurs objašnjenja obreti među tvrdnjama i navodima. Ali, tu već počinje autorova globalna, ekskluzivna opsesija,opsesija nestajanja i agonizma piščevog individualnog iskustva. Ono što je, inače, u mirnijim nekim istraživačkim postupcima, kad su u pitanju ove teme, obeležje neke enterijerske, neminovno akribijske legitimnosti ovde je to kao sesion Asocijativnog yeza. Jer, kada sledi pitanje – čemu umetnik? ili, pak, opis predela nakon kiberkulture ono što je starinska neminovnost to je, kako autor kaže opis koji ne potiče iz ključnih tematskih i terminoloških polja. Ključna terminološka polja saobraćaju s individualnom ili, uslovno rečeno, cehovskom neurozom ne samo na planu detronizacije stvaralačkog subjekta i ostalog postmodernog useva već se njihovo preusmeravanje sve više fragmentizuje, nema metodološke pa ni eshatološke Gore Sinajske na kojoj obitava apodiktični korelativ ili definišuća neizbežnost.
Piscima se više ne smeši ona aseptična i iskonska neizvesnost; ambicije pa i samo delo, jezik, telesno i nebesko desilo se u međuvremenu i pitanje je koliko čista kreativna introspekcija tu može pomoći kad je neizbežnost fragmentizacije dominantna i (umiljato) neporeciva. Ni pitanje zamene teze kao i zamene egzistencije nije pitanje za odgovor već pitanje za neku novu umetnost,kako u tekstu, tako i u teatru, na filmu ili muzici. Kopicl na jednom mestu kaže: Vremenom pisac dođe do tačke kad radije reciklira i priziva sopstvene sablasti od kojih su neke, na primer, iz autorovog kataloga i razni ishodi minimalizma (književnost je manje sklona globalnim ocenama vremena) pa,otud i spektakl bez glumaca, geopoetičke trice umesto starinske epifanije ili još starinskijeg putopisa. Između ostalog identifikuje se proces umesto stila, znaka, pa čak i antropocentrične prenaglašenosti identiteta pa, autor, doznačava: nešto se budi, makar bilo Zemlja a mi smo već budni makar bili funkcija.
Nije ovde po sredi nikakav demistifikatorski autoerotizam, sva ova pitanja reverberacija su na onaj već znani recept deheroizacije autorstva o čemu je na pozitivističko-impresionistički način već mnogo toga rečeno i ponovljeno; Kopicl predočava metatekstualni performans u kom se čovek,pa naravno i autor vide i prihvataju kao proces, receptor i transmisija a ne kao individualna zaostavština. Ono što autor efektno sumira u završnom delu knjige gde nekom, uslovno i razgaljujuće rečeno, bi-bap komparativnošću analizira poeziju Slobodana Tišme i Vojis lava Despotova. To on čini, s jedne strane temeljnom obaveštenošću o receptivnim prethodnicima, kritičarima i predgovaračima a, s druge strane, kristalizacijom biografskog i poetičkog iluzionistički digestivnog u pupku i stomaku Novog Vremena u kom se ova poezija oslobađala mehanike znanja u svom prijemu i metaforičkog ideala u svojoj individualnoj praksi.
Totalizirajuće sante neoavangarde, kiborga, rokerske neoarkadije, tehnologije i tehnogeneze (kad pre?) postomodernizma, već preintimizirane utopije sada već sajber-nasleđa, kroz mudro duhovit i razgaljujuće gust tretman otapaju se, čine prohodnom autorovu globalnu misao o čoveku – procesu i to sve sred vrta ovog ne samo naslovnog zoomisticizma dok još šušti i duhovno, i konceptualno, i cerebralno i virtualno. Kopicl tapše po ramenu čitaoca, bodreći ga da se ne stidi pri pomisli na Vokansonovog mehaničkog patka kao i da se ne ustručava da se na performansu, u preosvetljenoj auli nekog muzeja gde piše živi pisac, maratonski usredsređen i nepomičan kao eksponat slobodno, takoreći Autoterapijski oglasi iz, sećate se, prastarog Zanosa. U Svetu i vremenu nije baš sve autorski zaleđeno još ima mnogo toga od gozbe nadahnuća.
Radivoj Šajtinac
Politika 19. 01. 2004. - U ediciji Nova proza
Zbirka priča Miroslava Karaulca i lirska proza Divne Vuksanović
U novu godinu izdavačka kuća "Narodna knjiga" ušla je sa dvema novim knjigama kojima je obogatila svoju uglednu biblioteku "Alfa–Proza". Prva je "Pismo sultanu" Miroslava Karaulca, a druga je knjiga "Avanture sa stvarima" Divne Vuksanović.
Miroslav Karaulac, pesnik, prozni pisac, prevodilac i jedan od najboljih poznavalaca života i dela Ive Andrića, posle niza različitih žanrovskih dela koje je objavio, sada se "Pismom sultanu" vraća pripoveci. Ovo je druga zbirka pripovedaka koje je ispisao Karaulac, a za svoje pripovedaštvo autor je i ranije dobijao priznanja – Karaulčeve priče prisutne su u značajnim antologijama srpske proze druge polovine 20. veka, koje se tematski dodiruju sa Beogradom.
Priče iz nove zbirke "Pismo sultanu" prema rečima Vase Pavkovića, urednika izdanja, u većini se takođe bave Karaulčevom autorskom preokupacijom, intimom modernog čoveka koji živi u gradu, kako u Beogradu tako u Parizu. Pavković, ipak, izdvaja priču prema kojoj zbirka nosi naziv-"Pismo sultanu". Ona je, prema Pavkovićevom mišljenju, priča koja se iz alegorijske perspektive bavi fenomenom tiranije. Ipak, ne treba pomisliti da je u zbirci Miroslava Karaulca reč o istorijskom štivu: to su savremene priče napisane u klasičnom, visokomodernističkom narativnom obliku. Miroslav Karaulac o svojoj knjizi nije hteo na konferenciji za novinare da kaže ništa više sem da je od Andrića naučio da pisac treba da se kloni da tumači sopstveno delo.
Divna Vuksanović, jedna od vodećih spisateljica u modernoj srpskoj književnosti, knjigom "Avanture sa stvarima" stavila je na muke književne kritičare jer, kako je rekao Vasa Pavković, to je delo koje je žanrovski teško odrediti. Da li su to pesme u prozi? Ili, pak, lirska proza? Za Pavkovića je to knjiga proznih tekstova nalik eksperimentalnim pričama, ili mozaiku jezičkih iluminacija u kojima autorka ispituje mogućnosti jezika.
Divna Vuksanović, magistar teatrologije i doktor filozofije, napisala je pored šezdesetak stručnih radova i šest knjiga beletristike, a naročito je znaju najmlađi čitaoci kao autorku beskrajno ljupke dve knjige "Život sa trolovima". Ove godine njima će se "pridružiti" i treći tom.
Divna Vuksanović je juče kazala da je "Avanture sa stvarima" pisala u želji da otkrije kakav je "jezik stvari" u filozofskom smislu, i da li postoji interakcija između tog, i "našeg" jezika.
Uspeh "Kuće u Puertu"
Roman Gordane Ćirjanić "Kuća u Puertu" u izdanju "Narodne knjige" biće, pored prevoda na španski, preveden i na francuski jezik, saopštava izdavač. Jedan deo romana je već preveden, a delo će biti objavljeno u izdanju kuće "P.O.L" u drugoj polovini 2005. godine. Ova sjajna knjiga Gordane Ćirjanić predložena je i za nagradu Fonda Balkanika, o kojoj će se odlučivati u aprilu, na Sajmu knjiga balkanskih zemalja.
Klub čitalaca
Treća sezona Kluba čitalaca "Narodne knjige" počela je od 1. januara, pa je za prvo tromesečje objavljen i novi broj časopisa "Klub čitalaca – Knjiga i mi". Knjiga sezone ovog puta je roman Danijela Valasa "Krupna riba", prema kojem je snimljen i film, i koji izlazi ovih dana iz štampe. Članovi Kluba, kojih ima već oko 20.000, ovo će delo moći da kupe za 50 odsto jevtinije. Svi i dalje učestvuju u nagradnoj igri.

Politika 20.01. 2004. - Knjiga o balkanskim medijima" u ratu i miru
Kemal Kurspahić: "Zločin u 19:30"
U Centru za kulturnu dekontaminaciju juče je predstavljena knjiga "Zločin u 19.30 – balkanski mediji u ratu i miru" sarajevskog autora Kemala Kurspahića.
Delo pod nazivom koji nedvosmisleno asocira na čuvene TV dnevnike, autor je objasnio kao pokušaj da se razumevanjem nedavne zajedničke prošlosti omogući put u budućnost. Sem što je svedočanstvo o medijskim manipulacijama devedesetih godina, stranice knjige su i svojevrsno priznanje onima koji su po cenu stradanja i neprilika odbijali u tome da učestvuju. Kao primere onih koji su do poslednjeg daha čuvali dostojanstvo profesije autor navodi Stašu Marinkovića iz "Borbe" i Joška Kulušića iz "Slobodne Dalmacije".
Deo knjige koju je objavio "Dan Graf d. o. o" posvećen je "ubijanju Bosne", kao i postdejtonskim propuštenim prilikama, tačnije medijskim projektima koji su progutali ogroman novac, a nisu dali rezultata.
Hanes Porijas, austrijski ambasador u SCG juče je rekao da se često pitao kako je bilo moguće da se bivša Jugoslavija raspadne na takav način, a jedan od mogućih odgovora našao je u Kurspahićevoj knjizi. Za Grujicu Spasovića je pomenuto izdanje i gorak lek protiv "bolesti" kratkog pamćenja, dok Aleksandar Nenadović u svemu vidi i svojevrsnu opomenu, jer se mediji opet nalaze u nekoj vrsti iskušenja.
Posle promocije, Nebojši Popovu, glavnom i odgovornom uredniku časopisa "Republika" uručeno je priznanje za unapređenje ljudskih prava i saradnju u regionu Medijske organizacije za Jugoistočnu Evropu SEEMO. On je priznanje zaslužio, kako se navodi u obrazloženju, višegodišnjom aktivnošću protiv rata, ksenofobije i mržnje, a u prilog civilizacijskih tekovina.

Politika 21. 01. 2004. - Veza kulture i politike
Simona Čupić, Jovana Barić-Jeremić i Maja Landratoške: "Petar Dobrović"
U nastojanju da obnovi tradicionalno bogatu ediciju umetničkih izdanja iz nacionalne kulturne baštine izdavačka kuća "Prosveta" objavila je monografiju o Petru Dobroviću, jednom od najvećih srpskih slikara između dva svetska rata, inače natprosečan magistarski rad istoričara umetnosti Simone Čupić.
Po rečima prof. dr Ješe Denegrija, recenzenta ove knjige, reč je o novom "čitanju" Dobrovićevog opusa u istoriji moderne umetnosti.
– Monografija Simone Čupić o Petru Dobroviću najavljuje dolazak drugačijih gledišta njegovog stvaralaštva, pre svega kako da se u duhu novih ideja "iščita" moderna srpska baština. Pošto je opus Petra Dobrovića sačuvan u celini, predstavljao je svojevrstan izazov za mlade stručnjake, a Simona Čupić je tu priliku iskoristila. Kao autor monografije, ona je ispunila zadatak usaglašavanja Dobrovićevog stila sa kulturnim i političkim okruženjem između dva svetska rata, pre svega sa literarnim krugom oko časopisa "Danas" – rekao je prof. dr Ješa Denegri na jučerašnjoj promociji knjige.
Monografija obuhvata, po rečima autora, katalog umetnikovih radova u četiri tehnike, koji je sastavila Olga Dobrović, zatim tekstove Petra Dobrovića, od kojih su neki prvi put prevedeni kod nas sa češkog i mađarskog, likovne kritike Dobrovića i bibliografsku građu o uvaženom slikaru.
– Prazan list na kraju možda deluje kao da je suvišan, međutim, to je strana koja je ostavljena čitaocu da na njoj izrazi i svoj sud, posle sagledavanja celokupnog slikarskog opusa Petra Dobrovića – objasnila je Simona Čupić.

Dnevnik - Novine i časopisi 21. 01. 2004. - Drugi jezik prve duše
David Albahari: “Drugi jezik”
Sedamdesetih godina minulog veka David Albahari pisao je i objavljivao poeziju a neki od naslova tih pesama su – Pesma lovca na gazele, Sreća u parku, Ona, Ja ništa ne znam osim ovog grada. Potonja biografija ovog pisca, naravno, svima je poznato, biografija je do izričitosti ekskluzivnog proznog pisca koji je, bez sumnje, ostvario osobenu postmodernističko-pionirsku “proizvodnju” dela bez kojih je nezamisliva mlada istorija naše moderne književnosti. Međutim, upravo zbog mogućnosti otklona od skoro plebiscitarne analitičko estetičke saglasnosti u kojoj preovladavaju, zaista, kompetentni i utemeljeni sudovi, eto prilike da ovaj tekst započnemo, uslovnom napomenom o piščevom “pesničkom predživotu”
Knjiga kratkih priča DRUGI JEZIK povratak je ovog pisca u sferu ne samo intrasubjektivne paradigme i nove igre oko poznatog metanarativnog postulata gde je detroniziran pripovedački subjekt, već je, između ostalog, kolekcija upravo onih tekstova u kojima se jasno i ubedljivo vidi i čita minimalistička i propusna fabulativnost. Albaharijeva rečenica, prividno opuštenom sižejnom predestinacijom, kompozicionom funkcionalnošću i mikrostrukturnom usmerenošću onoliko je prozna koliko je to omogućeno i predviđeno ličnom, autorskom recepturom. Tranzicija narativnog subjekta iz različitih sfera, pozicija, strasti, autopastiša ili samoironije odvija se na način koji je do te mere superioran u svojoj prividnoj jednostavnosti da se, na primer, hronologija opisanog događaja ne prihvata i ne artikuliše kao svest o poruci već kao diskurs koji vibrira.
Ta diskurzivna vibrantnost, slagali se ili ne, ekskluzivno je poetička i iz sfere neizbežnog, ličnog, preležanog ili odloženog pesničkog iskustva u ovoj je prozi upravo aksiološki najbitniji supstrat. Naime, sam pisac ne dolazi sasvim slučajno (u dijaloškoj ili nekoj drugoj mikro strukturi) do sledećih “pripitomljenih epifanija” Neverovatna je brzina kojom se život pretvara u rutinu i, sledeća, Svet je više od znanja o svetu. Prvi citat je iz priče Kutija a drugi iz priče Hladna ka fa. Za razliku od dosadašnjih, objavljenih tekstova o ovoj Albaharijevoj knjizi u kojima se, naravno, sledio kontekst uporednog vrednovanja romaneskne i kratke forme pa time i izdvajao u prvi plan tematsko fenomenološki postupak vezan za dnevno mitološko, jezičko, socijalno i egzistencijalno, nacionalno, porodično, iseljeničko. Tako su u prvi plan u analitičko-receptivnu dijagnozu dospele, s pravom, priče Drugi jezik, Učenje ćirilice, Indijanac na Olimpijskom trgu ali je autoru ovog teksta, možda blago utopijski, više stalo do onih odlika ove proze čiji je kreativni dignitet ostvaren u nekoj možda ne toliko presudnoj stilskoj premisi a, opet, je bespogovorno, deo izuzetne vrednosti, zrelosti i samosvesti ove knjige kao celine.
U priči Pas pisac nas tipično poetičkim postupkom stavlja u poziciju, uslovno, nepokretnog izvora čulnih i mikrosižejnih rezova gde iz enterijera štrči prividno zapostavljena zavisnost od spoljnog sveta i gde se kroz ekran prozora odvijaju događaji bez velikih važnosti, situacije, gestovi, nijanse, glasovi, znaci i zagonetke koje u sleđenoj poziciji subjekta čine napon između iskustva i lične prošlosti i onoga što čak i sama čula citiraju. Tu, u tim, nadasve prozno-propusnim asocijacijama, u toj sferi čitke “nenaglašenosti primarnih semantičkih polja” ova se proza približila nekom osobenom idealu; status identiteta vezan je podjednako za komunikaciju s okruženjem ali i s onim što se u najdubljem intimnom prostoru gde se - između kokica i Indijanaca, slova rodnog jezika i starih fotografija, predmeta i nerazjašnjenih slika iz snova - život još otima od rutine, a znanje o svetu još nije sve od Sveta što staje i svesti i Prvoj Duši.
Radivoj Šajtinac

Dnevnik - Novine i časopisi 21. 01. 2004. - Da li je život drugde - Tatjana Venčelovski: “Tamo u životu”
Autentičnost životne sudbine kao nukleus umetničkog iskaza ovaplotila se u poeziji Tatjane Venčelovski i njenoj prvoj zbirci “Tamo u životu”.
Formalna struktura zbirke je nekoherentna, kao što često biva sa prvim zbirkama koje objedinjuju različita književna i životna razdoblja. Uslovno bismo je podelila na dva dela - doživljajno čulni i posmatračko misaoni. Pesme s početka zbirke odvojene su rednim brojevima unutar dužih, naslovljenih celina i kao da su beležene automatski, zapisom svojstvenim nadrealistima. Pesnikinja oblikuje duboke čulne doživljaje - ispovednim načinom ali i izvesnom distanciranošću ( postiže je uvodeći druge ženske likove) - u erotičnu poeziju i kratku priču snažnog izraza. “To - kad nokti rastu na pisak, preko noći, produžavajući život, to kad pazuho češu vetrovi, kad noge ispisuju novu estetiku, sablažnjivu, dirljivu, to kad su bradavice povezane belim koncem, a mladež kaplje med”.
Komentarima kratkim kao definicije, u Sumnji, LJubolovki, Sintagmi, Pod grohotom... zbirka se dalje otvara a pesnikinja lirski tumači svet u sebi i oko sebe. Laganom ironijom, kroz sopstvene oskudice, zahvaćena “oniričkom epidemijom”, opisuje nam vreme u kome “Pacovi ostaju/ Tamo/ U životu”, a “seksa ima samo u psovkama”.
Između prvog stiha zbirke, “ja sam početak i kraj” (Lučenje zvezda) i poslednjeg “Zločin prema duši ne zastareva (Edž life) - u kultivisanom jeziku Tatjane Venčelovski prostranstvo je poezije čulne ljubavi, njenog pustošenja, prinudne androginosti i samodovoljnosti, kao i večite ljudske potrebe za pronalaženjem duhovnog i telesnog ekvivalenta u drugom biću - diskretno postavljeno u socijalne okvire vremena koje nas je zadesilo.
Julija Kapornjai
Politika 22. 01. 2004. - Knjiga o noćnom Beogradu
Anabela Basalo: "Žena s greškom"
Prva knjiga koja je juče predstavljena u okviru poslovne saradnje Biblioteke grada Beograda i Izdavačke kuće "Draganić" je takođe prvi, erotski roman "Žena s greškom" autorke Anabele Basalo. Pošto je reč o romanu koji dočarava problem seksa, sa psihološke strane, o ovoj oblasti života na promociji je govorila prof. dr Tijana Mandić.
– Posle Frojdovih analiza postaje jasno da se tumačenje seksa u književnosti, kao i u drugim oblastima stvaralaštva, pre svega odnosi na polivalentni simbol, upućen uvek na nešto drugo. Tako je i u romanu Anabele Basalo, koji prikazuje seks, ali zapravo govori o nečemu sasvim drugom. O traženju identiteta, o samoći, arhetipskim odnosima sa srodnicima, okolinom. Knjiga, takođe pokazuje da je onaj ko se odvaži da bude drugačiji, zbog svoje različitosti osuđen na "dijagnozu", primetila je prof. dr Mandić.
Slično je o romanu "prvencu" mlade Anabele govorio književnik Dragan Jovanović Danilov, ukazavši na one delove romana koji intimnost pokazuju kao "čitanje duše". Po rečima Danilova, "Žena s greškom" je duboko lična knjiga, koja pokreće mnoštvo pitanja, a govori zapravo o krhkosti bića i ranjivosti.
Književni kritičar Draško Ređep podsetio je na reči Oskara Vajlda da "treba ceniti žene s prošlošću i muškarce s
budućnošću", kao i na 50 godina trajanja erotskog romana u srpskoj književnosti. Ispovest glavne junakinje ocenio je kao "duboko poniranje u drugo biće", napravivši asocijaciju na čuveni film "Noćni portir" Lilijane Kavani.

NIN 22. 01. 2004. - Fukoov preokret
Mišel Fuko: "Hermeneutika subjekta"
I poznavalac Fukoovog dela a ja držim da ponešto znam o tome, biće iznenađen ovim predavanjima koja je Fuko održao na “Kolež de Fransu”, pred samu smrt (1984) 1981-1982. godine. Knjiga je u originalu objavljena 2001. godine, što svakako služi na čast izdavaču koji je upravo ovom edicijom “Svetovi” zadužio našu kulturu, objavljivanjem najznačajnijih prevoda iz savremene filozofije - pojavljuje se eto samo posle dve godine i u prevodu na srpski jezik. Tako je ovaj fizički mali izdavač (samo tri zaposlena) svojom produkcijom, već nekoliko decenija među najznačajnijim našim izdavačima. Da kažem i to da je ovo već treći Fukoov naslov u ovoj ediciji (“Kako braniti društvo?”, “Nenormalni”, “Hermeneutika subjekta”).
Iznenađenje, koje sam pomenuo na početku, sadržano je, pre svega, u značajnom preokretu, koji donose ova predavanja, imajući u vidu celinu Fukoovog dela. U pitanju je, zapravo, konceptualni preokret, koji se možda najjednostavnije može odrediti naslovima dva rada, koje je Mladen Kozomara, naš danas svakako najbolji poznavalac Fukoovog dela, napisao o Fukou. Prvi je “Govor i subjektivnost” i drugi “Subjektivnost i moć”. Oba ogleda objavila je izdavačka kuća “Plato” u ediciji “Na tragu”. Već se iz naslova ovih ogleda Mladena Kozomare može videti da je tema subjekta, odnosno, subjektivnosti, bila i ostala određujući problem Fukoovih minucioznih istraživanja koja spadaju među najznačajnije doprinose savremene filozofije.
Hoću da kažem da je u pitanju metodološki a ne problemski zaokret u Fukoovim istraživanjima, koja očigledno imaju, uslovno govoreći, sada je to očigledno, tri perioda, ili etape. Onaj najstariji je i, po mom mišljenju, najznačajniji - arheološki, srednji i najobimniji je posvećen analizama moći, i ovaj poslednji se može nazvati, ili opisati, kao antropološki, ili etički. Međutim, Fukoov povratak antici i Rimu nije jednoznačan, nego upravo ambivalentan. Hoću da kažem da je njegov sud o antičkoj i stoičkoj etici obeležen nesumnjivom ambivalencijom. S jedne strane, Fuko već u prvom pre davanju sam ističe potrebu promene metodološkog pristupa u ovoj hermeneutici subjekta, koju donosi antika i helenizam, počev od Platonovog “Alkibijada” do Senekinih pisama Luciliju. Jer, težište analize više nije na delfijskom uputstvu: “Spoznaj samoga sebe!”, nego upravo na ovom antičkom pojmu, koji istraživanje pomera od istraživanja odnosa istine i moći, ka novoj hermeneutici subjekta, sadržanoj u nalogu “brige o sebi”, “staranja o sebi” na kojoj počiva izuzetna antička “kultura sopstva”, koja se toliko razlikuje od savremene nekulture sopstva i nebrige o sebi, da se može reći da je u pitanju radikalni prelom, ili možda i hibris, što je možda najzanimljiviji sporedni efekat Fukoovog istraživanja. Jer, kako pokazuju ova predavanja, subjekt se u antici i helenizmu stvara pomoću zaboravljenih tehnika sopstva a ne tehnika dominacije ili diskurzivnih tehnika, kao u klasicizmu i moderni, koju je Fuko istraživao do ovih predavanja. Ako želimo da živimo kako treba, treba neprekidno sebe da pazimo. Briga o sebi (o duši) zato nije samo trenutno pripremanje za život već sam način života. Čitavog života treba da budemo sopstveni cilj! Potrebno je da ove naloge uporedimo, naloge koji filozofa postavljaju kao "upravnika savesti" i "tehnika egzistencije" sa Dekartovim mišljenjem "da mogu biti imoralan i saznati istinu", da bi se shvatila dubina preloma koju donosi moderna. I da kažem još ovo. Na jednom mestu Fuko će reći “da je antika možda bila velika greška”. Ova, na prvi pogled, neočekivana izjava ukazuje, međutim, na drugu stranu “elitističkog i prezrivog morala klasične Grčke”, koji u stoicizmu i njegovom zahtevu za univerzalnošću, nagoveštava moderne tehnike nasilne normalizacije. Čini se da je nakon Fukoovih istraživanja postalo očigledno da je tzv. “izlazak iz Grčke”, o kome govori postmoderna, doista konačan.
Nenad Daković

Danas 25. 01. 2004. - Život "iza čuvanih kapija"
Jelena J. Dimitrijević: "Pisma iz Niša"
U izdanju niške Prosvete objavljeno je prvo reprint izdanje knjige Jelene J. Dimitrijević "Pisma iz Niša", koja se bavi haremima, plus pripovetka "Đul-Marikina prikazanja".
Priređivač ove značajne knjige je Jelena Jovanović, koja naglašava da je ovo svojevrsno svedočenje o životu muslimanki, posebno "skrivenom životu", koji se odvijao iza "visokih zidova", kojima se taj svet ekskluzivno odvajao u svojevrsna, religijska, tradicionalna, kulturološka i, ako hoćete, vladajuća, da ne kažemo, "okupatorska" geta.
Knjiga je napisana u epistolarnoj formi i odiše čistotom stila, jednostavnošću, u nepretencioznoj igri rečima. Nema velikih preokreta već više podseća na dokument, faktografski prenet kadar života iz 19. veka.
Jelena J. Dimitrijević pripada grupi postrealista, zajedno sa Isidorom Sekulić i Milicom Janković. Pisala je lirsku poeziju, putopise, pripovetke i romane. Sve što je napisala bilo je okrenuto ženi, njenom životu, osećanjima, društvenom i socijalnom položaju. Bila je veoma drag i čest gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu i Nišu.
To "preimućstvo" koristila je da beleži ritam života i da do detalja opisuje život "iza čuvanih kapija". Ovo reprint izdanje donosi i pripovetku "Đul-Marikina prikazanja", koja je objavljena 1901. godine.
Jezgro pripovetke je snažna ljubavna priča, dakako sa tragičnim epilogom. Reč je o sudbini Srpkinje, sputane okovima patrijarhalnog društva.
R. Z. N. Stojković

Dnevnik - Novine i časopisi 25. 01. 2004 - Trepeti jezika
Tanja Kragujević: "Kutija za mesečinu"
Dubinski rad u jeziku Tanja Kragujević (Senta, 1946) je pokazala u nizu pesničkih knjiga i postala pravi slovočuvar i slovočuvarka, kako i glasi jedan od njenih poetskih naslova. Jezik je njeno utočište i mesto gde sve ima i sve može. To je ta montenjevska lupa, koja prodire u sve fenomene, a posebno u pesničke prostore i lovišta u kome svako pronalazi svoju lovinu i lični plen.
Odmah treba reći Tanja Kragujević je od onih retkih, povlašćenih čitača/ odgonetača sveta i poezije, koja je spremna da uđe u sve slojeve i sa jednakom erudicijom i zanosom pronalazi uvek nove izvore smisla i «pitke vode».
Uistinu, za nju pisati znači stvarno živeti i biti u svemu svakoga trena. Prazan papir ima harizmatičnu moć i ona ga ispunjava imenovanjem najvažnijeg u umetničkom i egzistencijalnom kaleidoskopu. Uvek pazeći da ne sužava vidike teme i povoda ona u svojim poniranjima i trepetima jezika razmiče granice žanra u kome se ogleda, govori ushićeno o gotovo celoj plejadi korifeja evropske i naše poezije.
Ispisujući pesme u prozi, Tanja Kragujević, u malim esejima, donosi uistinu lični pogled na čitav niz pesnika: od Momčila Nastasijevića, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Srbe Mitrovića, do Borhesa, T. Ruževiča, R. Musapija, K. Kavafija, O. Mandeljštama, A. Ahmatove, Č. Simića, A. Boskea i drugih svetskih klasika.
Napisani u najboljoj tradiciji i školi eseja/pokušaja tekstovi Tanje Kragujević, sada skupljeni u «”Kutiju za mesečinu”» jesu svedočanstva o moći jezika i moći tumačenja. Ovde se i jedno i drugo poklopilo i «dobri duh eseja» postao je privilegija odabranih.
M. Živanović

Pobjeda 25. 01. 2004. - Rušilačka snaga ljubavi
Patrik Mekgrat: “Utočište”
Patrik Mekgrat je početak svog romana smjestio u duševnu bolnicu, nedaleko od Londona, krajem 50-tih godina prošlog vijeka. U tu psihijatrijsku instituciju stiže mladi, ambiciozni ljekar Maks Rafael, sa suprugom Stelom i sinom Čarlijem. Maks je došao da postane upravnik, a Stela da ubije još koju godinu života, vezana za čovjeka opsjednutog karijerom i pod velikim uticajem majke, zadužene da finansijski omogući ambicije svog sina. Zahvaljujući još jednoj ambiciji svoga muža, koji je želio da uredi već godinama urušeni vrt, Stela upoznaje Edvarda Starka, pacijenta, vajara, koji je završio u bolnici zahvaljući nezapamćenom zločinu koji je izvršio nad svojom ženom, a sada je zadužen za sređivanje bašte. Između njih dvoje se rađa veza koje prerasta u opsesivnu ljubav, bez obzira na posljedice.
Mekgratov narator je doktor Piter, koji je zahvaljujući spletu okolnosti, ali i ličnim interesima, najupućeniji u čitav slučaj. On, kao ljekar Edgara Starka, pripovijeda ovu neuobičajeno strasnu, impulsivnu ljubavnu priču, koja će iz temelja poremetiti živote svih učesnika u događajima. Autor gradi mračnu i tajnovitu atmosferu, umješno koristeći, danas prilično popularne, zastrašujuće gotske elemente i uticaje.
Autor u postavci romana posjeduje mnogo toga šokantnog, ali ne pristaje da se bavi opsesijom i destruktivnom stranom ljubavi, na danas uobičajen, prepoznatljivo jeftin način, bježeći od očekivanih rješenja i prepoznatljivih obrta. U suštini melodramskom osnovom, a naučnim pristupom, narator svo vrijeme pokušava da racionalno objasni stvari, dok na kraju ne ostane ogoljena ljubav, koja najčešće sa raciom nema ama baš nikakve veze. Ostavlja vas da se opredijelite ili za nevjernu, doduše usamljenu ženu, narednu da upropasti, po “zdravorazumskim” mjerilima svijetlu budućnost, kako sebi tako i suprugu, ili, pak, za hladnog, rezervisanog muža, opsjednutog karijerom. Pisac, prije svega zahvaljujući, toj postojećoj medicinsko-stručnoj distanci i jednostavnom stilu, gradi uvjerljivo psihološki iznijansiranu priču, na pravi način tretirajući toliko očekivani rasplet, uništavajući pretpostavke i uobičajene postavke. Ovo je prije svega roman o ljudskoj tragediji i nesrećnoj ljubavi.
Mekgrat u rukama ima prilično sklisku građu, prema kojoj bi se lako mogao prepustiti “niskim strastima”. Međutim, on mirno i precizno, doduše nimalo očekivanim putem, vodi priču do njenog jedinog mogućeg ishoda. Iako u njegovoj mračnoj i depresivnoj priči, utemeljenoj u psihologiji, na kraju i samu nauku dovodi u pitanje pred takvim ljudskim nagonom kakva je ljubav.
Vuk Perović

Dnevnik - Novine i časopisi 26. 01. 2004. - Romani iz niškog života; Stevan Sremac: "Niška proza”
Za jedanaest godina provedenih u Nišu (1879-1881. i 1883-1892, dve godine je radio i u Pirotu) gde je bio profesor istorije u novoosnovanoj gimnaziji, Stevan Sremac je dobro upoznao podneblje, jezik i ljude. Sva ta iskustva pretočio je u deo svog opusa, koji možemo nazvati niškom prozom.
- U umetničkom i tipološko-žanrovskom pogledu, niška proza Stevana Sremca je dragocena zato što je paradigmatična za razumevanje piščeve poetike, za pronicanja u karakteristike narativnog postupka, te za razumevanje žanrovskih osobina njegovih proznih tekstova u celosti - istakao je priređivač knjige „Stevan Sremac - niška proza”, prof. dr Goran Maksimović, predstavljajući je u niškoj najznačajnijoj izdavačkoj kući „Prosveti”.
U antologiju Maksimović je uvrstio sledeća Sremčeva dela: „Ivkovu slavu”, „Zonu Zamfirovu”, „Ibiš-agu”, „Ćir Mošu Abehšaama”, „Jeksik adžiju”, „Kalču u pozorištu”. Tu su i „Veličanstvena šetnja madam Pompadur”, „Jusuf-agini politički nazori" i dve nedovršene romaneskne celine: „Secessio plebis” i „Očigledna nastava u ruskoj školi”.
- Sremčevo književno oblikovanje niške stvarnosti iz pretposlednje decenije 19. veka utemeljeno je na veštoj opservaciji autentičnih ljudi i događaja. Zatim, na uključivanju folklornog i etnografskog materijala, dijalekatskoj upotrebi govora, te na prepoznatljivim umetničkim osobinama. Pre svega: na komunikativnoj, dramatizovanoj i prisnoj poziciji sveznajućeg naratora, na autorskim komentarima, dinamičnom vođenju narativnog zapleta i reljefnoj karakterizaciji junaka, kao i humorističkom, povremeno i satiričnom pogledu na prostor, svet i ljude - zapaža priređivač Maksimović. - Otuda u kompozicionom pogledu Sremčevi romani iz niškog života „Ivkova slava” i „Zona Zamfirova” imaju prepoznatljivu strukturu. NJihova naracija o zanimljivim događajima i ljudima utemeljena je na šaljivom, anegdotskom predlošku iz stvarnosti, na dvema ljubavnim pričama, od kojih je ova druga, prema rečima Jovana Deretića, najbolji srpski ljubavni roman svih vremena.
Na konferenciji za štampu antologiju je predstavio i Tihomir Nešić, glavni urednik „Prosvete”. Govorio je o velikom, i značajnom projektu štampanja antologija pisaca čiji je deo ili ceo stvaralački opus vezan za Niš. Antologija „Stevan Sremac - niška proza” prva je knjiga u ovoj ediciji koja osvetljava poetiku jednog autora.
T. Kostić

Danas 28. 01. 2004. - Roman o seks trafikingu
Rebeka Ist: "Alisija"
Autoka ove knjige Rebeka Ist, alijas Nadežda Radović, sama sebe definiše kao građanku sveta. I formalno, ima pasoš apartidkinje jer - kako kaže - nikada nije bila u stanju da postane podanica nekog dominiona, a prema zemljama - svetskim policajcima oseća posebnu odvratnost. Sedam naratorki njenog romana "Alisija", inače volonterki jedne ženske organizacije, priča istu priču o stradanju Alisije, devojke koja se obrela u seks trafikingu. One pričaju kako su pokušavale da je vrate u tzv. normalni život, ako nešto tako uopšte za takve devojke više postoji, i da obelodane njenu istinu. Za to vreme oni koji su joj naneli zlo i dalje je javno ponižavaju, muče, ugrožavaju joj život. Naratorke svedoče kako i same postaju žrtve dok podržavaju ženu da izađe iz uloge žrtve. Rebeka Ist se u svom literarnom postupku poziva na razmatranje Danila Kiša o odnosu između stvarnog i imaginarnog u literaturi. Knjiga je pisana kao imaginarni dokument, bolje reći kao dokumentarna fantazija. Alisija je fiktivan lik, ali ima veze sa mnogim pričama koje se događaju oko nas. Bol svake devojke koja je prošla kroz lanac seks trafikinga je stvaran, jeziv, razarajući - kaže Rebeka Ist. "Alisija" je davanje vrednosti tom bolu, pokušaj da nateramo svakog od nas da se nad tim bolom zamisli i zapita - zašto?

Večernje novosti 28. 01. 2004. - Duh modernizma
Aleksandar Gatalica: "Najlepše priče Aleksandra Gatalice"
U poznatoj "Prosvetinoj" biblioteici "Naj" upravo su objavljene "Najlepše priče" Aleksandra Gatalice. Govoreći o ovoj knjizi dr Milisav Savić, direktor "Prosvete" je kazao da je Gatalica pisac koji pripada krugu stvaralaca modernističkog usmerenja mada je iškolovan na tradiciji klasične književnosti. U predgovoru za ovu knjigu, Petar Pijanović je napisao da ovog pisca ne zanima događaj u njegovoj pozitivnoj datosti, nego ga zanima onaj zatajni smisao koji čini da duh istorije ili poetski događaj prošlosti bude oslonac književne konstrukcije. Gatalica je kazao da on ne pripada onima koji kroz buku i bes žele da ostanu upisani u istoriju srpske književnosti. A takvih je, nažalost, najviše. Dobrih pisaca danas nema više od dvadesetak. Jer, književnost nije kopija stvarnosti da bi se iz nje uzimalo što je potrebno. Stvarnost je rđava hrana za umetnost, rekao je Gatalica.

Dnevnik - Novine i časopisi 28. 01. 2004. - Da li sam ja ovca Doli - Jelena Čarija: "Klonirana"
Čitajte najmlađe svetske pisce. Iako se njihove knjige, uglavnom, teško pronalaze po budžacima gradskih knjižara, mladi pisci uvek nude nešto novo, provokativno, zanimljivo, živo. Oni umivaju književnost.
Mladi pisci nude nove teme zaogrnute u novu formu. Mina Miljković tako piše roman o Čurugu, a Maja Nešovanović “Lov na Đurđu” (Centar za stvaralaštvo mladih), roman u kom jednu od glavnih uloga igra Dragan Velikić. Kada se dogodi da te nove knjige veće izdavačke kuće gurnu u prvi plan, izdanja zasijaju u pravom svetlu. Tako se zanimljivi roman mlade Beograđanke Ane Vučković “Epoha lipsa juče” (izdavač: Narodna knjiga) nađe u najužem izboru za “Ninovu nagradu”, gde se prošle godine našao i roman “Logika reke, pruge i otpada” Daniela Kovača, štampan kod “Beopolisa”. Osim na listama za nagrade, knjige najmlađih pisaca tada se nađu i na bestseler listima.
Knjiga hrvatske spisateljice Jelene Čarije (Split, 1980) koju je objavio beogradski izdavač “Rende” tražena je knjiga u knjižarama. Čarija u romanu “Klonirana” pripoveda o poremećenom holivudskom producentu koji je klonirao Merilin Monro.
Stiven Piterson, najmoćniji “filmaš“ na svetu, opsednut je lepotom čarobne Merilin Monro. Osim što je opsednut, on je lud! Liči mi na lude i opasne profesore-pronalazače koje na kraju (i na sreću celog sveta) sredi Supermen. Stiven Piterson koristi naučna dostignuća: on daje silan novac i dobija svoj klon. Malena Norma DŽin nalazi se u rukama matorog pedofila koji nad klonom sprovodi jeziv teror. Sanjajući o filmskom uspehu svoje klonirane kćeri, Piterson seksualno zlostavlja šestogodišnju devojčicu. Koristeći sistem kamera u svom dvorcu, ovaj sedamdeset sedmogodišnji bogataš trudi se da njegov zločin ne bude primećen. Ali, tu je Normina dadilja Nen Geler koja će razotkriti bolesni um matorog producenta. S tim nevoljama, otkriće se i drugi detalji ovog teškog slučaja.
Ha! Sigurno vas je sve ovo podsetilo na filmski scenario. Dobro je, ukoliko jeste tako. Baš u tom i jeste stvar. Svoj roman Jelena Čarija deli na dva ve lika dela. Prvi deo jeste žanr roman koji kao da je odblesak filmskog scenarija. A onda dolazi drugi deo priče, u umaku od pseudožanra, u kom čitaocu bude jasno da prvi deo i jeste neka vrsta muviskripta. U drugom delu “Klonirane” Čarija spušta priču na zemlju uvodeći nove likove: bliznakinje Helenu i Jelenu Čariju, koje su, sanjajući holivudski san, napisale filmsku priču, ne sluteći da tako guraju vrat pod nož opasnog producenta Stivena Pitersona. Zanimljivo je što je roman Jelene Čarije užasno uverljiv i u prvom i u drugom delu. I kada se (u prvom delu) Čarija čvrsto drži za pravila žanra i kada se duhovito (u drugom delu) žanrom igra, ne dozvoljavajući da se nit priče o kloniranoj Merilin Monro prekine. Roman Jelene Čarije zanimljiv je i zbog toga što se bavi aktuelnim problemima: problemom pedofilije i problemom kloniranja.
Hvatala me je jeza dok sam tokom dve noći “gutao” stranice “Klonirane”. Kako ćemo u budućnosti znati ko je kloniran, a ko nije? Kako ćemo zaštititi klonove, a kako ćemo zaštititi nas? U stvari, otkud znam da li uopšte spadam u “nas”. Da li je izvod iz knjige rođenih dovoljan dokaz da nisam kloniran?Jesam li ja ovca Doli?
Mića Vujičić

Dnevnik - Novine i časopisi 28. 01. 2004. - Realizam i senzibilitet
Risto Lainović: “Drugo oko - Francuska priča dvadesetog veka"
Risto Lainović je završio Filološki fakultet u Beogradu. Magistrirao je na Univerzitetu Nova Sorbona, Pariz, 1972 godine, a doktorirao je na istom univerzitetu 1977. godine. Redovan je profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu i književni prevodilac. “ Francuska priča dvadesetog veka “, podnaslov je njegovog najnovijeg ostvarenja.
O svom izboru, priređivač i prevodilac, kaže: “Zajednička nit zbirke priča Drugo oko, tih “romana u malom“ pisanih u dvadesetom veku, jest pripovedanje u realističkom stilu, ali ne nikako suvoparnom i škrtom u pridevima nego oplemenjenom duhovnošću koja mu daje boju i toplinu.’’
Svaka priča, klasičan je primer kako pisac i u ovom književnom pravcu može biti evokator i hroničar uspomena i ne(milih) događaja, otuđenja ili ushićenja. Lainoviću je trebalo mnogo vremena, truda i znanja da napravi najbolji izbor priča koje će povezivati nit vodilja „realizam i senzibilitet “. U svim pripovetkama može se osetiti čitav spektar misli i osećanja, i onda, kad se žanrovi pomešaju, opet je u fokusu istinska ljudska sudbina koja se osvetljava s istančanim prelivima saosećanja. U osnovi svih pripovedaka utemeljena je zbilja jednog sveta, sva pripovedanja ostavljaju utisak ljudske ispovesti. Susrećemo se sa proznim ostvarenjima ispunjenim lirizmom, oplemenjenim humorom, fantastikom, tradicijom, blagom ironijom.
Posle čitanja ovako umešno ponuđenog izbora, nameće se i jedno pesničko imenovanje antologije: Oneobičavanje stvarnosti.
Zastupljeni su: Kolet (Pesma plesačice), Pjer Loti (Priča iz Bretanje), Žil Renar (Kako je g. Verne ostavio pecanje), Žak Šardon (Madlena), Moris Ženevoa (Štuka), Žak Žiono (Silvija), Marsel Arlan (Mladost), Žan Orje (Klupa pokrivena mahovinom), A.P. De Mandijarg (Izida sa Koloseuma), Ežen Jonesko (Pukovnikova fotografija), Anri Toma (Drugo oko), Žilber Sesbron (LJudi iz kojih se povuklo vreme), Felisjen Marso (Imakolatin plac), Žizela Prasino (Čovek sa upitnikom), Žan Ditur (Škorpion i žaba), Danijel Bulanže (Priča), Mišel Turnije (Lepa smrt), Moris Denizjer (Vraž ja Barbara: žena ili opsena?), Serž Rezvani (Silovanje), Pjer Belmar i Žan Antoan (Ugrizi niotkud), Mišel Ser (Dve amazonke) i Alen – Klod Žikel (Krišnasarpina presuda).
Dobro obavljen izbor pripovedaka te njihov krajnje uspešan pripovedački domet preporučuju autore koji su zastupljeni u ovoj antologiji.
Bilo koju priču da pročitamo ne možemo, i da hoćemo, da posumnjamo u veštinu i zrelost pisca. To je i te kako bitan razlog da čitalac proširi svoje interesovanje kada je francuska književnost u pitanju.
Samo Lainovićevo prevođenje u neku ruku je i stvaranje. On je sav u traganju za pravim izrazom. Ta posvećenost, na radost čitalaca, otklanja sve nedoumice prilikom čitanja a onaj ko čita ne ostaje uskraćen za doživljaj, atmosferu, za umeće pripovedanja vrsnih prozaista.
Lainović do kraja obavlja posao na najbolji mogući način; sveobuhvatni bibliografski podaci iscrpno nas upućuju na život i delo autora.
Antologija se pojavljuje u pravo vreme, preko je potrebno da se vratimo “ realizmu i senzibilitetu “, kako je Lainović i naslovio svoj predgovor.
Dušan M. Adski

Dnevnik - Novine i časopisi 28. 01. 2004. - Haiku koji se pamti
Šejmas Hini: "Močvarna zemlja"
Haiku pesme, sastavljene, po pravilu, od tri stiha, sa ukupno sedamnaest slogova (5+7+5), doživljavaju se na sličan način kako su i nastale - kao trenutni proplamsaji osećanja i misli, vezanih, obično, za prirodu i za pojedina godišnja doba. Pa se tako i pamte, dok se malobrojnih reči od kojih su sačinjene ne sećamo doslovno.
Irski pesnik Šejmas Hini (1939), dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1995. godinu, ima jedan upečatljiv haiku, koji se, sam od sebe, pamti. Taj haiku nosi naslov: „1. i 87.’’ (haiku strofe nemaju naslova) i glasi:
„Opasan pločnik.
Al ledu sad prkosim
Očevim štapom.’’
Datum iz naslova i reč led označavaju zimu, a opasnom pločniku pesnik prkosi očevim štapom...
U knjizi izabranih pesama Šejmasa Hinija „Močvarna zemlja’’ nalazi se samo ovaj haiku (da ih je Hini imao više, prevodilac i priređivač njegovih pesama Srba Mitrović sigurno bi ih preveo i uvrstio). Ali i ovaj jedan pokazuje da ga je napisao veliki pesnik, pa se pamti kao i njegove antologijske pesme: „Kopanje’’, „Prirodnjakova smrt’’, „Branje kupina’’, „Močvarna zemlja’’, „Put za Tum’’. Ne samo po utisku, nego doslovno, od reči do reči.
Milan R. Marković
Dnevnik - Novine i časopisi 28. 01. 2004. - Ushiti duhovne egzistencije
Tomas Man i Karolj Kerenji: "Razgovor u pismima"
Petru Krdu, urednik Književne opštine Vršac (KOV), krajem prošle godine obogatio je Nesanicu, jednu od svojih biblioteka, poznatu po činjenicama da su u njoj objavljeni prevodi Cool memories Žana Bodrijara, Poslednja pisma Franca Kafke, ili Osam predavanja Nikole Miloševića, novim vrednim naslovom Razgovor u pismima Tomasa Mana i Karla Kerenjija, a čije priređivanje i prevod s nemačkog potpisuje Tomislav Bekić. Ova zanimljiva, u dijaloškom smislu i uzbudljiva, epistolarna knjiga u podnaslovu se, istovremeno, preporučuje, kao Romaneskno pesništvo i mitologija, odnosno Jedna prepiska, a njenu celinu ravnopravno reprezentuje podela teksta na dva dela: Roman i mitologija (od 7 do 102 str.) i Humanizam - tegobna sreća (od 103 do 219 str.), a “čije kapi svetlucaju na granama kristala”, koji se međusobno osamljuju, da bi se, potom, spojene metaforom “božijeg oka” uznele do otkrića, koje stvari vraća na njihova zaboravljena mesta.
Ova prepiska Tomasa Mana (1875-1955), za koga se tvrdi da je apsolutni šampion 19. veka u pisanju pisama uz pominjanje cifre od 30.000 napisanih, sa Karlom Kerenjijem započeta je 23.1.1934. godine, o čemu svedoči stranica njegovog dnevnika sa istim datumom, na kojoj je on evidentirao razloge početka istorije dopisivanja sa Kerenjijem (1897-1973), istaknutim mitologom i istoričarem religije. A reč je o inicijaciji Manove zaokupljenosti Kerenjijevim člankom objavljenim pod naslovom Besmrtnost i Apolonova religija, koji je Man ocenio kao veoma zanimljiv i privlačan po svojim vezama duha i smrti.
Iako je ova Manova prepiska sa K. Kerenjijem prvenstveno vezana za razdoblje kada je radio na svom čuvenom romanu Josif i njegova braća, u njenom korespodentnom sistemu dominira građa za “dve autobiografije”, koje se svojim duhovnim hipotenuzama i intelektualnim katetama prepliću, naročito u polju interesovanja o onostranom. U oprobanim matricama erosa i tanatosa, duha i smrti, distance i saznanja. I evociranje pojma i funkcije ironije, koji je T. Man, kao njemu “drag pojam” voleo da uključuje u te “veze”. I proces pokušaja imaginiranja lika fenomena spoznaje - da u svetu koji treba “izlečiti od života” - treba potražiti apolonsko. Kao svetlo intoniranu pohvalu svetu oslobođenom od ustaljenih obrazaca svakodnevice i zlokobne fatalističke zbilje, uz napomenu da Man nije voleo da se bavi “mogućnostima” grubog ironijskog konteksta.
U ovim pismima T. Man insistira na ushitima koji su dodirnuli sintagme, formule i korene njegove duhovne egzistencije, ali i interesovanje za religijsko - istorijske stvari i područje mitskog, koje se u njemu “(pro)budilo” u poznim godinama života, a u kom “polju” tog vremena je nadmoćno vladao Kerenjijev autoritet istoričara, mitologa i naučnika. Onog tipa, koji je sav svoj život posvetio istoriji religija, iako je po direktnoj obrazovnoj struci bio istraživač klasičnih starina i antičke istorije religije.
Iz ove prepiske se, između ostalog, može mnogo saznati o principu stvaranja jedne celovite slike, kako na romaneksnom pesništvu, tako i o romanu i mitologiji, humanizmu i tegobnoj sreći. Sreći koja se ne da razumeti uz pomoć “psiholoških plitkosti” kojima ponekad barataju i veliki naučnici, već uz “dokaz” koji se zove “svedočanstvo” velikih pesnika, pisaca i poznavalaca duše. Onim koji u tim stvarima idu ispred svog vremena, a čija su “svedočanstva” satkana i sazdana od najdelikatnijih društvenih realnosti. Socioloških, ontoloških i antropoloških.
Zoran M. Mandić
Dnevnik - Novine i časopisi 28. 01. 2004. - Pjesnička slika kao spoj kosmičkog i tjelesnog
Vojislav Karanović: "Svetlost u naletu"
Šesta pjesnička knjiga Vojislava Karanovića - Svetlost u naletu - nesumnjivo je ispjevana novim lirskim glasom. To je lirika visokog dometa, tek u ponečemu porediva s ponekim našim pjesnikom. Riječ je o “čistoj” i rafiniranoj lirici, elitistički usmjerenoj na samoću i tišinu, ispjevanoj u slobodnom stihu, s efektnim i vrlo funkcionalnim korišćenjem opkoračenja i prebacivanja, dugim radom na pjesmi dovedenoj do jednostavnosti, dakako – varljive.
Na emotivnom planu ona donosi rijetko i plemenito osjećanje blagosti, podignuto na nivo odnosa s prirodom, po čemu malčice podsjeća na prefinjenog Stevana Raičkovića. Ta diskretna bliskost je više stvar temperamenta i senzibiliteta, nego li autorskog plana i namjera, a uočljiva je kako u odnosu prema prirodi i sklonosti ka tišini i samoći - nasuprot eksplozijama svakodnevne buke - tako i u tematizovanju same poezije i u otvaranju dijaloga s njom. Tako, recimo, u pjesmi Viđenje, vjetar, koji stresa snijeg s golih grana na tlo, ima “blag dlan. / Da mene pomiluje,/ ja bih zadrhtao”, kao što u pjesmi Slatki umor “u krošnjama drveća, zagolicano/ vjetrom, meškolji se lišće”.
U pjesmi Blagost, međutim, to osjećanje je podignuto na nivo kosmičkog principa i dobilo je metafizičku dimenziju. Polazi se od neobične čulne senzacije - a takve senzacije su karakteristične za ovu zbirku i ovoga pjesnika - od osjeta da “Pod jagodicama prstiju / trepere zlatne maljice / vazduha”. Vazduh je konkretizovan do otjelovljenja i personifikovan: dobio je, poput kakvog djevojčeta, zlatne dlačice, koje trepere, kao što treperi dobar dio svijeta o kome Karanović pjeva, i to treperenje zlatnih maljica osjeća se čulno, jabučicama prstiju. Sve je vazdušasto i treperavo, a ipak otjelovljeno i pristupačno čulima.
Zatim se poređenjem ova čulna senzacija podiže na kosmički nivo, pod tjeme neba, među zvijezde: to treperenje maljica i vazduha pod jabučicama prstiju isto je kao noćno pucketanje zvijezda. Cio kosmos je oduhovljen metaforama i personifikacijama, obliven blagošću milovanja i nježnošću d odira, a tajanstveni dlan, koji miluje nebesko tjeme, istovremeno je prisan i onostran. Božansko i ljudsko, nebesko i zemno, bliski su u blagosti i u neraskidivoj su vezi.
Pjesma Blagost i dobra ilustracija jednog tipa Karanovićeve metaforizacije i građenja pjesničke slike: čulna iskustva i senzacije iz intimnog ljudskog svijeta, iz sfere tjelesnog (milovanje kose i “zlatnih maljica”) prenosi se na mokroplan, na kosmički nivo, na odnose među nebeskim tijelima (nebesko tjeme, zvijezde, tajanstveni dlan koji miluje sazvežđa).
Istom tipu građenja pjesničke slike pripada i sasvim obrnut postupak: kosmičko i planetarno spušta se u ljudsko tijelo. Tako se u pjesmi Kašalj takođe polazi od čulne senzacije, ovoga puta od čula sluha: odnekud dopire “nagli kašalj” čiji uzroci mogu biti “zalogaj zastao u grlu”, / ili nadražaj pluća”, ili usijana upala grla “kao naglo razgoreli požar”. Zatim se kašalj uvećava i hiperbolizuje tako da “zgrada se drma iz temelja, / trese kao šipražje / na koje se obruše grad i oluja”, a onda sve dobija slutnje i dimenzije prirodne ili ratne katastrofe: “i tlo počinje da podrhtava / kao da je zemljotres / ili padaju granate / uz snažne detonacije”. Sve je to priprema obrta koji dolazi s četvrtom strofom, gdje dolazi do izražaja osjećanje nesigurnosti, strepnje i ugroženosti modernog čovjeka na njegovoj nepouzdanoj planeti: “A zemlja, naša planeta, učini se / najednom nesigurnom,/ malom, mestom koje / nas boli”.
Naša planeta nas boli - ovaj obrt će dobiti svoj vrhunac u poenti: u završnoj strofi zemlja zaista postaje bolni dio tijela. Neočekivanom, smjelom i veoma uspjelom pjesničkom slikom ona se identifikuje s resicom: “ona se u tim trenucima / učini resicom koja visi / u grlu, zalebdela / nad prazninom ždrela, postaje nalik tom malom / crvenom gromuljku mesa / koje je, sada, oteklo / u upali”.
Spajanje nespojivog - tekovina avangardnih pejsnika XX stoljeća - ovoga puta spajanje kosmičkog (zvjezdanog i planetarnog) s ljudskim tjelesnim (bolesna resica) pokazuje se kao princip izgrad nje pjesničke slike koju prate osjećanje bola, nesigurnosti i straha da se “naša planeta” ne surva u kakav ponor što zjapi poput ljudskog ždrijela ispod upaljene resice.
Sličan princip “spajanja nespojivog” nalazimo u dvjema početnim pjesmama »O pesku i Psalam - samo što je to u prvom slučaju spoj sićušnog - zrnca pijeska - i astralnog, kosmičkog - zvijezda. Cijelih pet strofa pjesme O pesku sintaksički je organizovano u dvije složene upitne rečenice, pa pjesma može da se doživi kao razvijeni, drugi - upitni - dio slovenske antiteze. Nizanje pitanja kao mogućih alternativa pretvara se u nizanje metafora, odnosno vanredno uspjelih pjesničkih slika. Ne zna se, na kraju, da li su “zrnca peska” “sitni / delovi kamenih stena”, “ili su to zvezde koje se upravo / bude iz sna, sneno se / meškoljeći u postelji” ili su “mekana / perina u koju je umotana gravitacija - ta sila što / sama sebi diše za vrat - / ili su tišina, / dah koji je neko ispustio” i iza koga “nema ništa više?” I u drugom slučaju se, u drugoj strofi, nudi alternativna slika: “Planete su latice cveta / na koji sleće moja duša. / Ili su zrnca praha / sa krila leptira". Princip građenja slike u osnovi je isti.
Ovako građene pjesničke slike razaraju i negiraju mimetički odnos prema svijetu. Pjesničke slike nijesu nikakvi objektivni, već unutarnji pejsaži. Zato se pažljivim pogledom na topole može vidjeti “svaki nemir na zemlji”, a gledajući na bagrem kroz prozor može se otkriti da “Zemlja ima crte tvog lica”. / I ovo nije prozor nego ogledalo”. Zato će, u cijelom rukavcu autopoetičkih pjesama, pjesma Van Gog u polju najtačnije artikulisati unutarnju “boju pogleda” pjesničkog dvojnika, slikara Van Goga: “Ovo polje, sada, koje pokušavam / da naslikam, ono je u meni. / Boli me svaka njegova travka, / žuta i plave arterije, vetar što / huji kroz moj um. / Modro pulsiranje krvi. Bol. Da.”
Autor je zbirku pažljivo komponovao, vodeći računa o simetriji i simboličkoj sugestivnosti brojeva, o odnosu naslova zbirke i pojedinih ciklusa s njihovim značenjima. C jelina knjige jeste u znaku “svetlosti u naletu” koja “obasjava, zari sve pred sobom, / sve u sebi” (Video sam), u znaku obasjanja i oduhovljenja svijeta. Ali ne treba zatvoriti oči pred sjenkama koje svjetlost prate, a pogotovo ne pred tamom, bez koje svjetlost ne bi imala svoje puno značenje. Zato ova zbirka dobrim dijelom i jeste u znaku borbe svejetlosti i tame. U prvom ciklusu (Boja pogleda) dominiraju vizuelne slike, a naslovnu sintagmu nalazimo u programskoj pjesmi Van Gog u polju. Ciklus se završava sklapanjem dana i dolaskom “još jedne noći” i sav je u znaku subjektivnog unutarnjeg pogleda. Po dvanaest pjesama u prvom i trećem ciklusu sugerira po jedan završen krug, zatvorenu cjelinu i simetriju, a četrnaest pjesama središnjeg ciklusa - Tihi proplanci - može sugerisati i težnju za savršenom dvostrukošću broja sedam. Naslovnu sintagmu naći ćemo u pjesmi U šumi, u njenoj poenti: “Otud svi ovi / spletovi reči, šuma / rečenica, tihi proplanci”. Ovaj ciklus dosljedno tematizuje svijet riječi “šumu rečenica”, “tihe proplanke” duha. Najzad, naslov posljednjeg ciklusa (Tik ispod neba) naći ćemo u posljednjim riječima pjesme Pokreti.Tema smrti je diskretno provučena kroz ovaj ciklus, a borba svejtlosti i tame je naglašenija. U znaku odnosa svjetlost / tama ispjevana je i završna pjesma - Negativ noći: “svetlost polako prilazi / tami: zaklapaju se / kao korice knjige”. Tako sam proces čitanja i sklapanja zbirke dobija svoju sugestivno-simboličku dimenziju.
Jovan Delić

Pobjeda 28. 01. 2004. - Novi roman Kristofa Ransmajera
Kristof Ransmajer: "Poslednji svet"
Roman "Posljednji svijet", irskog pisca austrijskog porijekla Kristofa Ransmajera, objavljen je nedavno u izdanju beogradske "Geopoetike" (prevod Zlatka Krasnog). - Publije Ovidije Nazon, slavan još za života i do danas jedan od najčitanijih pisaca antike, deceniju i po prije svoje smrti, po carskom naređenju prognan je iz Rima. Pogođen time, spalio je tekst svog najvažnijeg djela "Metamorfoze". Na svu sreću, bio je to samo prepis gotovo dovršenog rukopisa, tako da nam je ostao ep od preko petnaest tomova. Kristof Ransmajer nam predočava šta se moglo dogoditi da je Ovidije ponio svoje djelo sa sobom u progonstvo i da je ono tamo nestalo sa svojim autorom. Ransmajer šalje Kotu, obožavaoca i Nazonovog poznanika da nađe nestalog pjesnika. On putuje u "posljednji svijet", u Tomi, gvozdeni grad na obali Crnog Mora. To putovanje se pretvara u san koji postepeno postaje noćna mora. Ransmajer piše knjigu o preobraženjima i od toga pravi furiozno djelo, zapisuje Ingrid Heinrich-Jost u Der Tagesspiegel-u.

Dnevnik - Novine i časopisi 29. 01. 2004. - Postmoderni harakiri
Vladan Matijević: “Pisac izdaleka"
U trenutku kada su sve postmodernističke strategije gotovo iscrpljene, Vladan Matijević (Čačak, 1962) u svom novom romanu «”Pisac izdaleka”» kreće na sve ili ništa. Pazeći jedino na saglasje jezika i sveta koji se tim jezikom izriče, sve ostalo ovde se dovodi u pitanje i strasno bičuje, ponekad i kamenuje. Menjajući sve tačke gledišta, demistifikujući sve postupke, pa i samog pisca i literaturu, Matijević najčešće govori iz namerno iščašenog ugla i hvata spisatelja u prelomnom, smutnom vremenu.
Pisanje o samom činu pisanja jeste omiljena postmodernistička tema, ali je ona ovde, čini se, dovedena do kraja. U romanu bez romana, u Srbiji sa spuštenim roletnama, sa mnogo iluzija a malo pameti, sa sirenama za vazdušnu uzbunu koje se ovde oglašavaju po nekom preciznom redosledu, pisac/ početnik DŽoni Glintić kreće u lov na najprestižniju književnu nagradu Srpske fabrike šećera. NJegov san je bilbord sa sopstvenim likom, sa prostitutkom i lozom u pozadini. Ideal je pobediti nesnosne folk pevačice koje piscima otimaju slavu i publiku.
Znajući da se nagrada ne dodeljuje za haiku pesmu, Glintić besomučno ispisuje stranice pelir hartije poigravajući se rečima, detronizuje književnost koja pati od preterane ozbiljnosti. Polazeći od stava da su bezosećajni pisci najbolji pisci, on se trudi da što više psuje, pljuje i ruši. U pitanje se dovodi sve: od okoštalih filozofskih sistema, poetičkih postulata, književnih merila, opštih mesta sveta i civilizacije koja proživljava agoniju i umire u najstrašnijim mukama.
Poznajući stvari i spolja i iznutra, Matijević znalački parodira, aludira, ironiše, satanizuje. Apsurd i groteska biće njegovo najjače oružje u originalnom poigravanju sa istorijom, stvarnošću, tradicijom, ponajviše sa suštinom umetničkog i spisateljskog čina. Sve može biti deo romana, jer on i nastaje ni iz čega. Na toj osetljivoj ivici, između papirnatosti i stvarnog, on plete čudovišne mreže, bez pasusa, ali sa lukavim zamkama za nevične čitaoce, posebno nadobudne kritičare.
Ne štedeći nikoga ni iz ostalih segmenata tzv. književnog života: izdavači, urednici, žiri, novinari, cela menažerija onoga što se kao vantekstovni elementi vrte oko literature i pisca, Matijević je zasekao u sami epicentar, rekao svoju drsku i oporu reč koja se do sada mogla čuti samo u kuloarima i za kafanskim stolom, ali ne i saopštiti u samom delu.
Pisac je odavno izgubio božanske atribute i sve je odavno okrenuto na glavu. Još od Rablea, a to je 16. vek, za Matijevićevog naratora i glavnog junaka, neke vrste alter ega, sve je bez kvaliteta i smisla. Postaje tačno ono što je manje logično, tako da je improvizacija/ sprdačina jedina odbrana od sveta koji je odavno izleteo iz šarki. Piscu više nije potrebna lucidnost nego izdržljivost, ne smisao nego broj strana. No sve je to vešta igra i dobro obavljen posao sađenja tikve sa đavolom.
A Matijević to varira tako ubitačno i majstorski da, izgleda, ni NIN-ov žiri nagrade nije mogao da ostane ravnodušan. Nagradio je roman, koji je praveći pravi postmoderni harakiri, sve predvideo, pa i samu pobedu, i stavio u stranice koje se lako čitaju i teško zaboravljaju. Ako je neko hteo šokantnost, onda je ovde slobodno može potražiti. Od viška stvarnosti došli smo do viška oneobičavanja.
Kuda i šta dalje…
M. Živanović

Vreme 29. 01. 2004. - Umeće slušanja
Dejvid Tup: "Okean zvuka"
Kad se knjiga Dejvida Tupa svojevremeno našla u Ostrvskim knjižarama (1995), nije naišla na neku široku euforiju – štaviše, bilo je potrebno godinu dana i više da bi knjiga polako počela da se probija iz uskih krugova posvećenih, mada je autor već odavno slovio za elitnog pripadnika britanske pop-inteligencije, iza koga je stao ozbiljan izdavač (Serpent’s Tail). Danas ona predstavlja nezaobilazan artefakt jedne nove muzičke potkulture, koja je bila u nastajanju tokom prošle decenije, kao knjiga-sažetak intelektualne klime unutar tadašnje pop-kulturne avangarde.
Knjiga Dejvida Tupa je – uhvativši duh vremena – otvorila mogućnost da se artikuliše jedan novi muzički pravac razmišljanja, makar koliko on izgledao efemeran i periferan. Tup je, naime, skupio iskustva koja su se vukla po obodima pop muzike od kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odnosno od momenta kad je prvi put moderna seriozna muzika, kao i minimalna, konkretna i eletroaksutična, našla uporište u pop kulturi, kroz fantazmagorična izdanja raznih kontrakulturnih izdavačkih kuća. Još od vremena Brajana Ina i njegovih inovativnih radova koje je nazvao "ambijentalnom" muzikom, ovaj novi koncept slušanja postao je jedna od alternativnih paradigmi nečega što se – paradoksalno – i dalje smatralo popularnom muzikom i "masovnom" kulturom.
Novi koncept slušanja, za koji Tup primećuje da je sasvim razumljiv kulturama Azije i Afrike, ali težak za Evropljane i Amerikance, svesno poništava razliku između zvukova i muzike. Ovde se hoće reći da zvukovi slučajno nastali u prirodi imaju vrednost doživljaja koja ni po čemu ne zaostaje za nekim strogo sagrađenim muzičkim delom. Ovo fundamentalno oslobađanje muzike kao kreativnog procesa, da bi se ona otresla svih u međuvremenu naraslih stega, sredinom devedesetih bilo je zahtev dana briljantne mlade generacije muzičara na elektronskim instrumentima (koji su konačno postali jeftini i dostupni svakom), za koje je kompjuter bio električna gitara novog doba. U novom svetu digitalizovanog procesa stvaranja mu zike postalo je najvažnije umeti slušati zvukove, a ne graditi strukturu pesme kao što se to nekad radilo – programi kao što je q-base, i tako su sadržavali svu mudrost nekadašnjih kompozitora u par komandi, omogućavajući svakom operateru da sklepa kompoziciju.
Okean zvuka je početna tačka te estetike, ovekovečene kasnije u novim podžanrovima od postroka, preko nove ambijentalne muzike do glitch-housea, i bogato istražena u časopisu "The Wire". Da se ne bi služio samo starim citatima svog prijatelja Brajana Ina, Tup kreće na hipertekstualno putovanje, koje ga vodi kroz intervjue, anegdote, esejističke pasaže kroz vreme i prostor. Od amazonske džungle do Japana, preko free jazza i duba, pa unazad do Erika Satija i Debisija, on pažljivo crta kartu inspiracija jednog muzičkog sveta u nastajanju, pretvarajući u nove kulturne ikone Lija Skreča Perija, Sun Ra, Kinga Tabija, Orneta Kolemana, Augustusa Pabla, Džona Koltrejna. Sve njegove priče, svi komadi knjige, u suštini su posvećeni slušanju muzike, osluškivanju u potrazi za sveprožimućim zvučnim iskustvom, za muzikom koja se ne mora čuti da bi se doživela.
Knjiga sa ovakvim konceptom bez sumnje se veoma lako mogla izroditi u šarlatanski proizvod, ali ju je od takve zlehude sudbine spasao jedan ključan detalj – nju je, naime, napisao muzičar. Ništa u Okeanu zvuka nije zabeleženo, a da pre toga nije bilo već proživljeno iskustvo jednog umetnika u potrazi za svojom muzikom. Tup je rođen 1949, i njegovo sviračko iskustvo u ritam i bluz bendovima šezdesetih godina brzo se pretopilo u kreativan rad na osvetljavanju rok koncerata, a ovo u saradnju sa avangardnim muzičarima tadašnje britanske scene, na kraju i sa Brajanom Inom (za čiju je etiketu Obscure objavio prve albume još sredinom sedamdesetih, u vreme kad su ideje koje će dovesti do "ambijentalne" muzike bile samo neobavezan razgovor preko popodnevnog čaja). U spisateljstvo je upao sasvim slučajno – vođen istraživačkim instinktom i tragajući za novim, uzbudljivim muzičkim jezikom, zaputio se početkom osa mdesetih u SAD, gde je iz serije intervjua sa originalnom generacijom rap izvođača uobličio jednu od najboljih knjiga o hip hop kulturi ikada – Rap Attack (1984; treće, dopunjeno izdanje 2000). Potom su usledile kolumne u "The Faceu" i "Guardianu", veliki broj eseja i kritika po dnevnoj i muzičkoj štampi, predavanja i izložbe, da bi Okean zvuka nastao kao deo procesa vraćanja svojim pravim uzorima i inspiracijama, putovanje jednog muzičara ka sebi i njegova pisana potraga za čistim doživljajem muzike.
Samo taj iskreni kreativni impuls i okrenutost ka svom doživljaju sprečavaju ovu knjigu da se pretvori u otužnu kontemplativnu foliranciju – umesto toga i zahvaljujući činjenici da ju je sastavio umetnik kao neku vrstu svoje muzičke ispovesti, ona nadrasta svoju početnu inspiraciju i postaje ključna za shvatanje pomenutog duha vremena. Savremeni muzičar živi i radi isključivo u samoći studija, i u procesu donošenja odluka koje uobličavaju njegovu muziku njemu je jedini vodič slušanje zvukova koje je proizveo. Savremeni slušalac takođe je u situaciji da popularnu muziku sluša sam, čak i kad je u gomili, jer ga ništa više u njoj ne navodi na društvenu komunikaciju – da bi prepoznao muzički doživljaj, on može da se osloni samo na sebe. Tupova knjiga je proglas novog doba u kome svako mora da nađe muziku u sebi, ili da pristane zauvek samo na ono servirano.
Dragan Ambrozić

Vreme 29. 01. 2004. - Žiri bez dileme
Vladan Matijević: "Pisac izdaleka"
Nova izdanja Narodne knjige naišla su i ove godine na topao prijem Ninovog žirija kritike za roman godine, jer je nagradu dobio Vladan Matijević za delo Pisac izdaleka, koje je objavljeno u jednoj od biblioteka pomenute kuće. Knjiga autora srednje generacije iz Čačka koji je prethodno objavio romane Van kontrole i Neminovno, zbirku priča Prilično mrtvi i dve knjige pesama, jednoglasno je izabrana među sedam naslova koji su bili u najužem izboru, donevši Narodnoj knjizi četvrtu po redu Ninovu nagradu, mada se vlasnicima ovog izdavača u jednom trenutku učinilo da njihov logo ne nose baš svi naslovi koji imaju najviše izgleda da dobiju ovo priznanje, i da bi ono moglo pripasti Radovanu Belom Markoviću za Devet belih oblaka. Stoga su jednostavno posegnuli za knjigom koju je već objavio "Filip Višnjić" pravdajući to, krajnje neuverljivo, kompletom izabranih dela ovog autora koja izlaze pod okriljem Narodne knjige. Da ogoljena žudnja za novim rukopisima autora s kojima bi se prethodno dogovorili o kompletu knjiga nije viđena ranije, moglo bi se naivno poverovati da nekakav kobni usud i ovog puta pravi smutnju oko Ninove nagrade. Ovako je ostao mučan prizor izdavačkih razmirica, ali je Ninova nagrada i ove godine izbacila na površinu ono što vredi u savremenoj književnoj produkciji, ali i moralni talog, značajna dela i podzemne strasti. Ako ništa drugo, u tome se jasno vidi značaj ovog priznanja, jer su mnogi spremni da guraju, gaze i lome sve oko sebe, da bi se dočepali te nagrade. Čak i kada za to nije bilo razloga.
KRŽLJAVA SABRAĆA: Mada je tokom proteklih pet decenija bilo posrtanja i teturanja, vidljiviji je istančan kritičarski sud koji je birao romane godine. Ninova nagrada je bila i ostala jedino pravo književno priznanje na ovim prostorima, izdvajajući dužinom držalje u odnosu na "Zlatno pero despota Stefana", barem uncom od "Borskog grumena", dubljim značenjima u odnosu na "Šumadijske metafore", boljom zaštitom od "Zlatne kacige" i nesumnjivom punoćom ako bi se poredila sa "Kondirom Kosovke devojke" ili bilo kojim drugim, od stotina sličnih priznanja koja se vuku po srpskoj književnosti, kao što se pravi pisac izdvaja u šumi kržljave sabraće. Kada bi se bacio jedan kratak pogled unazad, ipak bi se prikupio omanji naramak naslova Oskara Daviča, Jura Franičevića Pločara ili Petka Vojnića Purčara zbog kojih bi, pokušavajući da se sete o kojim je knjigama reč, češkali po glavi i oni koji su za njih glasali. Bilo je vraćanja nagrade i nekih čudnih odluka, pa tako, prve godine dodeljivanja, za najbolji roman nije izabrana Prokleta avlija Iva Andrića, već Koreni Dobrice Ćosića, kao što ni tri sezone kasnije nagradu nije primio Vladan Desnica za Proljeće Ivana Galeba, već Aleksandar Vučo za Mrtve javke. Moglo bi se u tim tumaranjima primetiti kako članovi Ninovog žirija izbegavaju Drugu knjige Seoba Miloša Crnjanskog, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića ili Basarinu Famu o biciklistima, mada je proteklo vreme teško meriti naknadnim književnim iskustvom. Teško i nepravedno. Ne bi bilo manje zahvalno ni preispitivanje novijih odluka o nagrađenim romanima, ali da 1996. godine nije napravljen parapoetički zaokret u sastavu članova Ninovog žirija, koji je tek delimično ublažen krajem devedesetih, za najbolje romane sigurno ne bi bile proglašene knjige Milovana Danojlića, Maksimilijana Erenrajha Ostojića ili Mladena Markova. No, to su samo povremena lutanja u istoriji ovog priznanja čiji su laureati, uz nekoliko izuzetaka, već postali deo književne istorije, tako da Ninova nagrada može spokojno da se prepusti proslavi pedesetogodišnjice svog postojanja.
NOVI SAJAM: Ime ovogodišnjeg dobitnika Vladana Matijevića saopšteno je na početku novoustanovljenog Svetosavskog sajma knjiga, koji su organizovali Beogradski sajam, Nin i Udruženje izdavača i knjižara. Intimna atmosfera redakcije Nina, gde su sa uzbuđenjem očekivane odluke žirija, delimično je estradizovana tim novim ambijentom. Prijatno iščekivanje ishoda glasanja zamenilo je dosadno čekanje u polupraznoj, betonskoj hali.
S druge strane, taj sajam nij e dobio naziv prema Rastku Nemanjiću, niti monaškom imenu Sava prvog srpskog prosvetitelja, utemeljivača srpske države, crkve i školstva, već po crkvenom prazniku. Datumi tog kalendara kao da su postali mera svetog, ali i svetovnog, s obzirom na to da je nedavno uspostavljen i Božićni sajam knjiga. Kako je krenulo, verovatno već neko razmišlja o "svetonikolajevskom" sajmu, kada se već ukazala prilika da nešto takvo postoji, ali Ninova nagrada neće biti "jubilarnija" niti značajnija vezivanjem za takve manifestacije. Izbor naslova na Svetosavskom sajmu knjiga i tako se ne razlikuje od ponude neke bolje gradske knjižare, bilo da su to Stubovi kulture, Plato ili Tačka, sasvim je svejedno.
DEMISTIFIKOVANjE: Uostalom, neka vrsta smernosti koja proizlazi iz naziva ove smotre knjiga, teško se može dovesti u vezu sa nagrađenim romanom Pisac izdaleka. Još će neki dušebrižnici zagalamiti kako je bogohulno da se na Svetosavskom sajmu dodeljuje nagrada Vladanu Matijeviću koji se ruga tradiciji, nacionalnom patosu, autoritetima, književnim priznanjima i kritičarima. Pisca neće odbraniti to što on ne štedi ni sebe samog. Ninova nagrada ipak nije isto što i priznanje Srpske fabrike šećera za kojim žudi junak njegovog romana, koji je i sam književnik. Možda bi se na tragu sveobuhvatnog demistifikovanja, kojem je Matijević sklon, novonagrađenom piscu dopalo što su na štandu Narodne knjige papirne trake sa napisom – "dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman", koje su nekad krasile dela prošlogodišnjeg laureata, promptno stavljene na naslovnicu Pisca izdaleka. Naravno, ukoliko Narodnoj knjizi neko blagovremeno nije došapnuo da štampaju nove navlake, ali onda ne bi jurili za Devet belih oblaka Radovana Belog Markovića. Te nepotrošene reklame ipak na svoj način govore kako se prošlogodišnji dobitnik držao među čitaocima.
Slobodan Kostić
NIN 29. 01. 2004. - Erotika sa porukom
Anabela Basalo: "Žena s greškom"
Prvi roman Anabele Basalo “Žena sa greškom” za kratko vreme po svom objavljivanju izazvao je neočekivane reakcije. Erotski roman, još neistraženo područje književnosti kod nas, konzervativna javnost je dočekala na nož dok su se oni liberalniji oduševili hrabrošću koju ovo štivo nosi. Prema rečima autorke, knjiga je vezana za oslobođenu seksualnost, drska je i uopšte je ne čude reakcije javnosti. Ona za NIN kaže:
- Svesna sam činjenice da je na ovim prostorima erotska književnost pod stalnom lupom javnosti, ali za ljude koji znaju da čitaju, ovo je nešto više od erotike. Knjiga je puna ženstvenosti, uspona i padova, samoće, svega što je svima nama dobro poznato. Isticanje erotskog sadržaja je protivrečno sa porukom koju nosi. Naša publika je dovoljno zrela i nadam se da će uspeti da je primeti. Knjiga je namenjena hrabrim ljudima, ljudima koji su svoji i ne plaše se da budu drugačiji.
Na pitanje da li za pažnju posvećenu svom književnom prvencu treba da zahvali svom talentu ili izgledu, mlada autorka odgovara:
Uopšte nisam znala da će ljudi tako da reaguju.Mislim da je moj izgled postao glavni kvalitet. A da imam, recimo, 60 godina i da sam zakopčana do grla, bilo bi drugačije, svi bi se divili romanu. Ne bih volela da se te dve stvari povezuju.

Pobjeda 31. 01. 2004. - Moći žanra
Danijel Penak: “Za plodove strasti”
Danijel Penak je, opisujući dogodovštine glavnog junaka Benžamena i njegovog plemena Malosen, koje živi u Belvilu, predgrađu Pariza, postigao svjetski uspjeh. Nakon nekoliko objavljenih romana, opisanih doživljaja ove neuobičajene družine, prilično bi nemoguće bilo nabrojiti sve njene članove. Za one koji to već znaju, prateći prethodna izdanja Platoa (“Kriv za sve”, “Mala prodavačica proze”), pleme Malosen je pred još jednim, naizgled nerješivim, problemom. Za one koji ne znaju, nikakav problem neće biti da se uključe u nove doživljaje, zahvaljujući prije svega zaraznim Penakovim spisateljskim sposobnostima, i zaljube se u dogodovštine, treba li reći - jedinstvenog, plemena.
Penak je jasno određen žanrovskim karakteristikama koristeći ih na osoben način. Sage o specifičnom domaćinstvu Malosenovih uvijek su upakovane kao, doduše sasvim originalne, svojevrsne misterije ili krimi-romani, duhoviti, ali i emotivni trileri sa dodacima fantastike. Svojevoljno ukalupljen u, naizgled predvidljivoj, formi, ovaj, danas u širokim razmjerama popularni, pisac, brižljivo pocrtava (jer ga je u prethodnim djelima isto tako izgradio) šarenoliki, multietnički svijet velegradskog predgrađa. Razlog Penakovog dugogodišnjeg uspjeha u Evropi jasno je vidljiv u njegovoj žanrovskoj umješnosti i snalažljivosti, perfektnom osjećaju za nepredvidljivo, i izuzetno duhovitim anegdotskim zapletima.
Problem Benžamena Malosena ovoga puta je što sve izgleda isuviše dobro. Njegova sestra Tereza, po zanimanju proročica, udaje se za Mari-Kolbera de Robenvala, koji je plemićkog porijekla i na istaknutoj državnoj funkciji. Mladoženja je kao po želji, ali upravo to navodi Benžamena da bude nepovjerljiv. Potvrda njegovih sumnji je odluka Mari-Koblera da pleme Malosenovih ne pozove na vjenčanje, koje će se čak emitovati i na televiziji. Mlada se nakon dva dana vraća kući, ali su se za to vrijeme desila i dva ubistva.
Naravno, Penak je naredan da kroz svoj opus dokaže sve svoje stavove o književnosti. Objavljena od strane izdvačke kuće Gradac, do tada kod nas nepoznatog pisca i profesora (što je u ovom slučaju vrlo bitno), Penakova esejistička knjiga “Kao u romanu” o neutažnoj (poročnoj) potrebi čitanja (onda, samim tim - i pisanja), tek objašnjava sve književne ambcije ovog autora. On se srčano bori protiv uvrženog izučavanja književnosti i nametnutog sistema obavezne literature, koja, kao po naredbi, mora da izvuče iz čitaoca (ili učenika) unaprijed određene utiske. Kako se Penak zalaže za apsolutnu čitalačku slobodu (da se knjiga čita na bilo kom mjestu i bilo šta, kao i da se - kakvo svetogrđe! - preskaču strane, naravno po želji, a da ne govorimo o tome da nije obavezno da se djelo uopšte pročita do kraja), ugađajući “njegovom veličanstvu čitaocu” (da ne bude zabune, Penak čitanje objašnjava kao jedinstveno uživanje ili još naglašenije kao porok), tako su njegova djela puna originalnih, nepredvidljvih obrta i jedinstvenog humora, ne dopuštajući čitaocu da učini sve nazad navedeno.
Penak je rijetko maštovit i duhovit autor. Njegova storija o familiji Malosenovih je prije svega izuzetno zabavno štivo, koje će i zahtjevnijem čitaocu, kroz zanosnu dijalošku formu, ili naizgled skrivenim značenjem, donijeti veliko zadovoljstvo. Ono što Penaka razlikuje je lako i snalažljivo kretanje po, kako mnogi vole da kažu, “žanrovskim ograničenostima”, što dokazuje njegovu bujnu i nepredvidivu imaginaciju. On jeste pisac koji će kod mladih probuditi volju za čitanjem.
Vuk Perović

Pobjeda 31. 01. 2004. - Nova zbirka eseja Aleksandra Genisa: "Vesti iz Edena"
Umjetnik, neka je i siromašan, nešto ja sasvim drugo. Ako bogati čak i ne cijene umjetnička djela, ipak često sakupljaju autore, osjećajući da se oni, zapravo, isto bave biznisom ľ stvaralačkim preobražajem stvarnosti, zapisuje Genis u eseju “Škola raskoši”
Nakon knjiga “Američka azbuka ľ Crveni hljeb”, “Dovlatov i okolina” i “Kula vavilonska”, ovdašnja publika američko-ruskog esejiste i književnog kritičara Aleksandra Genisa ima priliku da se upozna i sa njegovom novom zbirkom (pedesetak) eseja, pod naslovom “Vijesti iz Edena”, opet zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući “Geopoetika” i prevodiocu Draginja Ramadanski.
Evo šta Genis piše u jednom od njih: “Svaki rad je privilegija, a onaj stvaralački ľ pravi je luksuz. Zanimljivo da se na tom putu umjetnik približava biznismenu, mada to rijetko postaje. Razlog koji ometa taj proces jednostavan je. Maštajući da se obogatimo, mi propuštamo ono dosadno, žureći da dospijemo do onog zanimljivog ľ stalno smišljamo na šta ćemo trošiti novac. A oni koji ga posjeduju, vole upravo da ga zarađuju. Pribiranje imetka njima je zanimljivije od trošenja. Obuzeti procesom, bogataši su skloni da preziru autsajdere. Milijarder Pol Geti je govorio: ako izjutra posjednici razdijele svoj kapital siromašnima, već uveče će se novac vratiti starim gospodarima. Umjetnik, neka je i siromašan, nešto ja sasvim drugo. Ako bogati čak i ne cijene umjetnička djela, ipak često sakupljaju autore, osjećajući da se oni, zapravo, isto bave biznisom ľ stvaralačkim preobražajem stvarnosti.” (Škola raskoši).
Pisac je rođen 1953. godine u Rjazanju, Rusija. Od ranog djetinjstva živi u Rigi, gdje je diplomirao rusistiku. Godine 1977. odlazi u SAD, gdje i danas živi kao profesionalni esejista i književni kritičar. Ostaje u vezi sa Rusijom uređujući publikacije na ruskom jeziku i kulturnu rubriku ruskog radija. Objavio je: “Američka azbuka” (1994), “Crveni hljeb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije” (1995), “Kula vavilonska, Umjetnost vremena sadašnjeg” (1996), “Deset razgovora o novoj rusko j književnosti” (1997), “Tama i tišina, Umjetnost oduzimanja” (1998), “Dovlatov i okolina, Filološki roman” (1999), “Ivan Petrovič je umro” (1999), “Koloplet” (2000), “Pejzaži” (2002), i sa Peterom Vajlom u koautorstvu: "Izguvljeni raj" (1983), "Ruska kuhinja u izgnanstvu" (1987), "Amerikana" (1992), "Savremena ruska proza" (1978) i "Maternji jezik" (1990).