Politika 03. 01. 2004. - Putevi i stranputice mišljenja
Martin Hajdeger: "Putni znakovi"
Moglo bi se reći da gde ima filozofije ima i različitih puteva mišljenja. Iako je metafora puta neodvojiva od filozofije, njena istorija još uvek nije napisana. Ono što posedujemo jesu svedočanstva različitih puteva. Hajdeger je jedan od onih mislilaca koji je pokušao da sabere u jedan pravac mnogostruke niti istorije filozofije. Naslov "Putni znakovi" može da znači da ovaj pravac nije samorazumljiv, da se treba orijentisati u mišljenju, steći uvid u to kuda se uopšte ide i može ići.
Međutim, putni znaci imaju dvostruki smisao s obzirom na Hajdegerov misaoni pokušaj. Sa jedne strane, tu se radi o znacima koji svedoče o pređenom putu samog mislioca. Kako priređivač ove zbirke tekstova Fon Herman kaže, ona "sadrži putne znakove iz perioda od 1919. do 1961. godine". Oni su tako dokument puta jednog filozofa i onoga što je na tom putu bitno. Sa druge strane, oni su znaci puta filozofije od njenih početaka kod presokratovaca, Platona i Aristotela, preko Kanta i Hegela pa sve do egzistencijalizma Jaspersa i Sartra, kao i antihumanizma karakterističnog za postmoderno mišljenje.
Zgoda filozofije
Bilo da je reč o odvojenim studijama posvećenim određenim misliocima ili razmatranju njihove uloge u kontekstu nekog problema, stiče se utisak da put koji je u knjizi prevaljen jeste put čitave zgode filozofije. Ova dvostrukost nije slučajna već pripada srži Hajdegerovog učenja po kome egzistencija onoga koji misli i horizont vremena koji seže duboko u istorijsku prošlost, kao i u anticipaciju budućeg, jesu nešto neodvojivo.
Gledano čisto hronološki, pošto su ova predavanja, pisma i spisi raspoređeni po redosledu nastajanja, može se pratiti tok Hajdegerovog razvoja od rane hermeneutike onoga "ja jesam", preko tekstova koji se nalaze u okružju "Bivstvovanja i vremena", ključnog Hajdegerovog dela iz 1927. godine, pa sve do pokušaja da se nauk izložen u ovom delu reinterpretira i da se iznova promisli čitav misaoni projekat. U tom pogledu ova zbirka tekstova sadrži neke od ključnih Hajdegerovih teksto va kako za razumevanje šireg horizonta učenja izloženog u "Bivstvovanju i vremenu", tako i za shvatanje "preokreta" kojim on stavlja u pitanje svoj prethodni filozofski pokušaj. Najvažniji tekstovi iz prvog naznačenog perioda svakako su "Šta je metafizika?"i "O suštini razloga". Suštinska promena je na najbolji način izražena u tekstovima "Platonovo učenje o istini" i "Pismo o humanizmu" koji su svojevremeno zajedno bili objavljeni kao jedna knjiga 1947. godine.
Za Hajdegera je filozofija isto što i metafizika, te je pokušaj preokreta unutar sopstvenog mišljenja takođe zamišljen i kao svojevrsno prevladavanje metafizike. On metafiziku ili filozofiju određuje na sledeći način: "Metafizika je ispitivanje koje prekoračuje bivstvujuće da bi ga kao takvo i u celini povratila našem dohvataju". (str. 109) I još: "Počev od Platona, mišljenje o bivstvovanju bivstvujućeg postalo je – ,filozofija’, jer mišljenje jeste gledanje na ,ideje’. Međutim ,filozofija’, koja počinje s Platonom, ima – od tog trenutka osobeni znak onoga što se kasnije zove ,metafizika’".
Ključni zaokret
Najopštije gledano, bivstvujuće je sve što jeste. Neki kamen jeste bivstvujuće, čovek je bivstvujuće i Bog je, mada najvećma, ipak samo neko bivstvujuće. Specifična dimenzija filozofije ili metafizike od njenih početaka se sastoji u tome da se shvati šta je bivstvujuće u svojoj suštini – šta je ono kao takvo i šta je ono u celini. Ova dimenzija je dimenzija bivstvovanja, i zato je dospevanje u nju ujedno i prekoračenje bivstvujućeg. Iako je filozofija već na svojim počecima stupila u ovu dimenziju, ona je istovremeno i zaprečila pristup bivstvovanju, jer je ono uvek bilo određivano na način nekog bivstvujućeg, bilo da je to ideja, supstanca, čovek ili Bog.
Sam Hajdeger je metafiziku pokušao iznova da interpretira kao osnovno događanje tubivstvovanja, što znači da je njen smisao odredio iz perspektive bivstvovanja koje smo mi sami. Ono uopšte može da se dosegne samo zato što je čovek jedino bivstvujuće koje sebe prevazilaz i i koje je zahvaljujući tome otvoreno za jednu širu dimenziju.
Međutim, ključni zaokret, o kojem pravo svedočanstvo daju navedeni tekstovi, sastoji se u tome da se metafizika kao takva prevlada, a ne samo da se misli primerenije i izvornije. Hajdeger sada insistira na tome da se dospe do istine bivstvovanja. On kaže: "Ako mišljenje naumi da iskusi temelj metafizike, ako takvo mišljenje pokuša da misli istinu samog bivstvovanja... onda je mišljenje na neki način napustilo metafiziku... ono što se s tog stanovišta još pojavljuje kao temelj verovatno jeste, kada se iskusi iz njega samog, nešto drugo i nešto još nekazano". Suštinska promena se sastoji u tome da je čovek u potpunosti podređen istini bivstvovanja i da on ima samo da dopusti da ona u njemu dođe do reči. Ona se sama razotkriva. Ili kako Hajdeger piše: "Rasvetljujući sebe, bivstvovanje dolazi do jezika. Ono je stalno na putu k jeziku". Krajnja tačka ovakvog shvatanja jeste stav da je jezik taj koji govori a ne čovek. Ali istina ovog stava svedoči i o stranputici Hajdegerovog političkog angažmana i vodi u bespuće poetskog mišljenja u kome filozofija potpuno nestaje.
Ivan MLADENOVIĆ

Politika 03. 01. 2004. - Evropa i ideja nacije; Hose Ortega i Gaset: "Evropa i ideja nacije"
U krajnjoj liniji svako bi morao da se postidi zbog onoga sto je uradio, a svakako bi trebalo da bude vise Evropljana koji bi prvi put, uprkos sebi samima, osecali gadjenje prema Evropi, odnosno prema stanju u kojem se danas nalazi. Ja sam jedan od njih i to izjavljujem na sav glas. Imam nesto autoriteta da tako postupim jer sam danas, po svojoj prilici medju onima koji su jos zivi doajen Ideje Evrope smelo je i vizionarski izjavio pre vise od pola veka spanski filozof Hose Ortega i Gaset /1883-1955, Madrid/. Knjigu tekstova i predavanja koja je odrzao tokom tri poslednje godine svog zivota, pod nazivom ''Evropa i ideja nacije'' priredio je Paulino Garagori, a nasoj citalackoj publici ovo, iz mnogo razloga prorocko stivo poklonili su prevodilac Silvija Monros-Stojakovic i mlada izdavacka kuca ''Artist''.
Hose Ortega i Gaset jedan je od vodecih mislilaca 20. veka i, prema recima prevodioca, ''Spanac koji je Spaniji vratio filozofiju''. ''Evropa i ideja nacije'' nastalo je kao preispitivanje Orteginih stavova iznetih dvadeset godina ranije, u delu ''Pobuna masa''. Rec je o analizi krupnih drustvenih promena koje su se odigrale u medjuvremenu, a posebno o krizi ideje nacije, onako kako je ona predstavljena poput kicme evropskih drustava sve do 17. veka. Stavovi koje je izneo u svojim predavanjima poslednjih godina svog javnog zivota Ortegu cine, prema oceni Silvije Monros, nasim savremenikom.
Ortegini ogledi odnose se na vreme starog Rima, kao i na stanje u sferi modernih komunikacija. Hose Ortega i Gaset je spanski gospodin sa licem toreadora, koji ce i najneprijatnije stvari reci u pravom trenutku. Ovaj filozof je, kao opusteni sagovornik proslosti, u osnovnom ne posustajuci, bio ispred svakog buduceg vremena, smatra prevodilac.

04. 01. 2004. - Vladana Likar Smiljanić: "Princeza Milčica"
U jednoj priči o pesniku i njegovom ilustratoru, sa naslovom Pesme i Slike, iz knjige Rodjeni Mrtvi Eve Ras, svi govore pesniku da njegove pesme nisu dostojne slikarevih dela, a slikaru govore da su pesme izvanredne, a ilustracije ne pominju. Ilustratorka Vladana Likar Smiljanić je izbegla sličnu nezgodnu situaciju, jer je ovog puta sama napisala priče koje je ilustrovala. I čini mi se da je u ovom slučaju spisateljica Vladana Likar Smiljanić prevazišla istoimenu ilustratorku. Knjiga se sastoji od pet bajki o izvesnoj Princezi Milčici, devojčici koja tek u poslednjoj bajci polazi u školu. Na prvi pogled, po naslovima prve i druge priče: Bajka o princezi Milčici i troglavoj aždaji, pa Bajka o princezi Milčici, čarobnjakovom učeniku Vladi i veštici Dušanki, budući čitalac može da dobije utisak da se autor naslonio na provereni recept za bajke i da jednostavno nastavlja staru tradiciju dečje fantazije. Ali čim počinjemo da čitamo prvu priču, dobijemo slatko iznenadjenje. Prvo, Vladana, s pravom, shvata da su deca izuzetna inteligentna bića koja, iako prirodno koriste nešto jednostavniji rečnik nego većina odraslih, ne mogu a da se ne čude kad neki odrasli pokušavaju da imitiraju njihov rečnik u govoru ili u pričama – ili - nešto što je, na žalost, vrlo uobičajeno danas – u dečjim televizijskim emisijama. Vladana, u tradiciji Grima i Andersena, piše na ljudskom jeziku, na jeziku koji ‘normalni’ roditelji koriste kad razgovaraju sa svojom decom, tako da deca, kad sama čitaju ove priče, ne moraju da se osećaju kao niža bića, pa i roditelji kad ih čitaju svojoj deci, ne moraju da se krevelje i bave takozvanom ‘glumom za decu’.
Ove jesu priče za decu, ali su i više od toga; kao svaki pravi umetnički deo namenjen deci, knjiga Princeza Milčica sadrži mnogo u čemu odrasli mogu iskreno da uživaju, tako da knjiga može da se zove ne ‘dečja’, nego ‘porodična knjiga’.
Vladanin stil je izuzetno duhovit i kao što je Luis Kerol u svojim knjigama o Alisi bazirao većinu svojih likova – medju ostalim Ludog Seširdžiju, Marto vskog Zeca, Belog Viteza i Kraljicu Srce - na ličnostima iz njegovog univerzitetskog okruženja u Oksfordu, kao i na drugim ličnostima iz javnog života, autorka Princeze Milčice je napravila likove u kojima svi mi, mladi i stariji, možemo da prepoznamo nekog komšiju, omiljenu tetku ili čak i sebe. Malo ko od nas nije u nekom smislu troglava aždaja, ili ne poznaje neku vešticu Dušanku.
Ako imam primedbu, u vezi je sa ilustracijama. Zvuči ironično, jer Vladana Likar Smiljanić je prvenstveno ilustratorka za decu. Ilustracije su izuzetno simpatične i slatke i pune maštovitih i duhovitih detalja. Ali ipak su ilustracije za decu. Po meni, knjizi jačine i zrelosti Princeze Milčice su potrebne ilustracije jačine i zrelosti jednog Tenijela ili Artura Rakema. Ali ovo je možda samo moja predrasuda, moja netrpeljivost prema bilo čemu što smatram napravljenim ‘specijalno za decu’. Verujem da će većina čitalaca uživati u izrazima na licima punim raznovrsnih osećanja, bez obzira da li ta lica pripadaju ljudima, fantastičnim bićima, životinjama ili pečurkama.
Inače, priče o Princezi Milčici nastaju iz vremena kad je sada odrasla ćerka autorke bila mala; baš kao što su autori knjiga Brežuljak Voteršip i Harry Potter prvo ispričali svoja remekdela svojoj deci, autorka Princeze Milčice je izmislila svoje priče da bi zabavljala svoju mlađu ćerku, za koju kaže da je bila stidljiva i plašljiva - a možda je bila i ‘kmezava i blesava’ – sve što Princeza Milčica nije! Autorka tvrdi da danas njena ćerka, ne samo što više nije ni stidljiva ni plašljiva, nego je ustvari jedna malo ekstremna verzija ‘hrabre i kočoperne’ Princeze Milčice!
Nesumnjivo je da će se čitaoci ovih priča, svesno ili nesvesno, stalno suočavati sa svojim malim kompleksima, manama, pa čak i vrlinama i prepoznaće situacije u kojima se svakodnevno nalaze, kao što će prepoznavati i probleme u medjuljudskim odnosima koji su jošte kako uobičajeni. I ako ove priče, kao dobro psihološko sredstvo, otkriju neki lični problem čitaoca koji treba da se reši ili crtu lič nosti koja treba da se menja, čitalac će sigurno pronaći rešenje, bar između redova. Ovo su prave bajke, bajke za naša vremena.
Timothy Byford

Vijesti 07. 01. 2004. - Momčilo Zeković: "Zaliveni fikus"
Još jedan domaći roman je za kratko vrijeme doživio rasprodat tiraž, a to je Zaliveni fikus Momčila Zekovića Zeka. Iako je ovo njegova treća knjiga (Gravitacija istine i Kratke priče su prethodne dvije), široj publici je poznatiji po svom angažovanju (na sceni i kao tekstopisac) u pop grupi "Perper". Ako dodjete do nekog od poslednjih primjeraka ovog romana (ili ga pozajmite od nekoga ko se već snašao) možda vas podsjeti na seriju Grlom u jagode (u najboljem smislu tog poređenja i u crnogorskoj varijanti, naravno), a možda se i sjetite nobelovca Žoze Saramaga i njegovog romana Embargo a svakako ćete se sjetiti onoga embarga iz naših života kad budete čitali duhovite opise i opaske na račun onih beskrajnih, bezrbojnih redova za sve i svašta.
Fikus ima korijene u prošlosti, daljoj i bližoj – pratimo porodičnu priču i usput kao na nekoj sjedeljci saznajemo različite stvari koje nam i trebaju i ne trebaju, a koje mogu i "da škode" (za razliku od popularnog kolumniste) jer je Zeko pisao zaista o svemu što je bilo dio njegovog života, ali su uvijek ispričane interesantno, zabavno, sažeto ( i pismeno! – možda ovo izgleda kao pleonazam ali nije u vrijeme kad piše toliko nepismenih ljudi). Kao i u njegovoj porodici, tako i u romanu - isrepletene su sudbine, nacije, vjere, gradovi, ideologije... On je pripovjedač koji umije da zapazi (i zapamti), ispriča, napravi duhovit sklop od situacije koja izgleda obično ili nekad i banalno.
Zeko je imao mnogo da kaže i ispričao je dosta na broju stranica koji je taman toliki da vam zadrži pažnju čak i ako ste nestrpljivi čitalac.
Odavno već muzičari popularnih grupa nisu momci koji su završili vanredno srednji ugostiteljski smjer da bi mogli da otvore kafić kad zarade dovoljno, pa je i Zeko u tom maniru novih, školovanih, obrazovanih, mladih ljudi koji se bave muzikom. On je profesor francuskog jezika i književnosti i to je u svakom slučaju zna;ajno za njegove pripovjedačke poduhvate, pa i ako ste probirljiv čitalac, nemojte Fikus s predrasudom prihvatiti ka o još jednu knjigu nastalu u najezdi estradnih “pisaca”.
Već je najavljeno sledeće izdanje ovog (skoro) rasprodatog romana, a pri kraju je i novi roman Momčila Zekovića.
Lenka Tošić
Politika 09. 01. 2004. - Iz izdavačke kuće "Evro"
Roman Muni Vičer "Devojčica sa Šestog Meseca". – Odnos tinejdžera i roditelja. – Atlas životinja
Izdavačka kuća "Evro" iz Beograda, objavila je roman Muni Vičer "Devojčica sa Šestog Meseca", u prevodu Dolores Kalođera-Petrović.
Niko na svetu, objašnjava prevodilac, ne zna gde živi Muni Vičer, što je spisateljicin pseudonim. Zna se samo da svoju veliku kuću deli s dvanaest mačaka i dve male guske, a svaka mačka ima svoj mesec u godini kada je pažena i mažena, kao kakav kralj.
Muni često kaže da svako od nas može biti alhemičar, dovoljno je imati maštu, strpljenje i jednu malu sovu koja se namesti na rame u jesenjim zalascima sunca. Ali, nikako ne objašnjava kako je moguće prijateljiti se s malom sanjivom pticom. Mnogo je putovala i svaki put bi se kući vratila s nekim poklonom za svoje mace i sa teglom zemlje sa mesta koje je posetila.
A radnja romana, najkraće: Jedna devojčica krhkog izgleda, ali oštroumna, prihvata se večnog izazova – borbe između Dobra i Zla. Njena velika ljubav prema životu i bezgranična radoznalost, oružje su za pobedu nad Mračnim svetom i stvaranje prostora Svetu svetlosti.
Kuća "Evro" je objavila i jednu izuzetno korisnu knjigu. Reč je o delu Rodžera V. Mekintajera "Tinejdžeri i roditelji" (deset koraka do boljih međusobnih odnosa).
U SAD doba adolescencije započinje oko desete godine. Nastupa rano i brzo se razvija zbog toliko iskustava odraslih, koja se stiču druge ruke, sa televizije, kompakt diskova, videa, kompjutera, filmova, radija...
Šta roditelji mogu (i moraju) da učine svom potomstvu olakšaju tu kritičnu deceniju (ili dve), istovremeno, uživajući u porodici i životu.
Prvi, i najvažniji, korak je komunikacija. Dete treba razumeti, ne okrivljavati za sve što učini, poučiti ga raznim veštinama, obratiti posebnu pažnju na sklonost ka alkoholu, drogama i seksu, kao i automobilima. Prema detetu se treba ponašati kao prema odrasloj osobi. Često kažnjavanje nije dobro. Pomoć u rešavanju problema tinejdžera treba tražiti od supružnika, prijatelja i rođaka.
Knjiga za svaku kuću, a posebno za roditelje koji imaju decu u pu bertetu.
Ista izdavačka kuća objavila je i zanimljivu knjigu za najmlađe "Atlas životinja". Uz priče o prvim životinjama, od kojih su mnoge izumrle, tu su i priče o životinjama koje danas žive na Arktiku, Antartiku, Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, Africi, Aziji i Australiji.

Politika 09. 01. 2004. - Priče o balkanskom bludu
Vladimir Paskaljević: "BDSM"
Famozni "balkanski kazan", ili crna realnost u kojoj smo proživeli godine poslednje decenije, sa mnogo ratova, sukoba, pogibija, mučenja i svakojakih stradanja bez ikakvog smisla, još mnogo budućih godina i decenija biće ovde inspiracija za različita umetnička dela.
Toj vrsti pripada i prvi roman mladog Vladimira Paskaljevića (1974, Niš), nedavno objavljen u biblioteci "10.000 reči" beogradske izdavačke kuće "Aleksandrija pres" pod malo misterioznim naslovom "BDSM".
Paskaljević aktere svog romana, koji je istovremeno i odlična priča o večitoj borbi zla i dobra, ali i o zlu koje povlači novo zlo, i o našim balkanskim mentalitetima, smešta u mali bosanski gradić Vavilovo, izmišljeni grad, nastao delom u piščevoj mašti koji personifikuje Bosnu i Balkan u malom, slično kao što je Fokner izmislio grad Džeferson koji je za njega predstavljao američki jug. U Vavilovu je, piše Paskaljević na samom početku romana, pola stanovništva pravoslavno, a pola muslimansko, broji oko četiri hiljade duša i uglavnom se svi poznaju... U pitomini tog izmišljenog grada Paskaljević razvija sasvim stvarne događaje između dojučerašnjih komšija, rođaka i prijatelja, ponekad pune užasa i krvi, koje će čak i sami njihovi junaci, dok traju, doživeti kao besmislene, bespotrebne i čudovišne.
Kada već duboko uvede čitaoca u roman, Paskaljević, inače reditelj mnogih kratkih i dokumentarnih filmova, sa iskustvom scenariste dugometražnog filma – tumači šta je to "BDSM": Skraćenica za "bondage, discipline &sadomasochism" što znači ropstvo, disciplina i sadomazohizam...

Politika 10. 01. 2004. - U traganju za vremenom
Risto Tubić: "Književnost i istorija"
Nedavno se u izdanju "Bonarta" pojavila knjiga Riste Tubića "Književnost i istorija", u kojoj i po obimu i po značaju dominira esej o Ivi Andriću "Andrićeva metafizička meditacija". Njemu su pridodati još "Radovan Samardžić i Ivo Andrić", "Pekićeva avantura tumačenja istorije" i "Solženjicin: surova evokacija istorije".
Književnost i istorija nisu međusobno suprotstavljene pojave: one ne isključuju kao što ni ne dopunjuju jedna drugu. Obe, međutim, na sebi svojstven način omogućavaju tok vremena, ispunjavajući ga određenim sadržajem i dajući mu smisao. To se može sagledavati kako sa spoljašnje tako i sa unutrašnje strane: kao vidljiv i čulima dostupan sadržaj, i kao skriveni smisao koji se jedino može racionalno dokučiti, marljivim i trudoljubivim "arheološkim iskopavanjem" donjih slojeva skrivenih u tami podsvesti ili čuvanih u veštim metaforama, metonimijama, alegorijama. Sve je to "lukavstvo uma" kako bi se nazrela bit i književnosti i istorije.
Istorija nije odmeravanje vremena, pa ma od kojeg trenutka se s tim odmeravanjem započelo; nije puki sled događaja ma koliko oni bili važni i sudbonosni za zajednice, epohe i pojedince. Ona nije ni magistra vitae ako se poziva samo na ono što se zbilo, što je nastalo i nestalo bez dubljeg traga i rečitog smisla. Tek u doticanju sa sadašnjim trajanjem, s onim što je tekuće, što bije bitku za egzistenciju i što oslobađa ljudsku kreativnu energiju, što se sažima sa aktuelnim živim tokovima i čvrsto sjedinjuje s njim, istorija oživljava i ukazuje se onaj prizor gde se odvija sam život sa svim svojim nedoumicama, protivrečnostima i sukobljavanjima, ali i sa jasnoćama, skladom i konstruktivnim kompromisima. Istorija je prokletstvo ako nas mami u prošlost kao u tamni vilajet u kojem gubimo osećaj za vreme i prostor, i postajemo zarobljenici sopstvenih zabluda nastalih kao posledica predimenzioniranih i idealizovanih postupaka i vrednosti iz prošlosti.
Istraživačka mreža
Uzimajući ovo kao polaznu tačku u svom tumačenju odnosa književnosti i isto rije, Risto Tubić je na nekoliko primera znalački pokazao kako to pojedini književni stvaraoci umetnički iskazuju. Nikako nije slučajno što on svoj uvid u ovu materiju započinje sa Andrićem jer je u njegovom delu drama istorije najdublje osmišljena.
Andrićevo delo ima grandioznu, okeansku strukturu i gotovo je nepregledno, a na površini se malo šta pojavljuje što bi na tu veličinu ukazivalo. Da bi se došlo do određenih spoznaja mora se zaroniti duboko. Stvara se uverenje da je ono najvrednije istovremeno i najskrovitije, i smešteno u najdublji sloj. Međutim, težak je i složen postupak kojim istraživač mora da se posluži da bi se kroz to gusto tkivo probio do prostora u kojima oprezni Andrić čuva ono što mu je najdragocenije – odgonetku zagonetke čovekovog postojanja, bolno saznanje prolaznosti života i nezaustavljivo proticanje vremena.
Da bi se do tog prostora dospelo nije dovoljan samo ogroman intelektualni napor, nego i spretno isplitanje istraživačke mreže kojom bi se u najpovoljnijem i najsrećnijem trenutku zahvatio taj prostor, i makar delimično došlo do željenih uvida i saznanja. Risto Tubić je to pokušao pažljivo i pomalo zaobilaznim putem, istražujući uticaje izvršene na Andrića, kako one književne, tako, još i više, filozofske naravi. O tome je Andrić malo i retko govorio te, otuda, njegovi stavovi i šturi iskazi imaju veću težinu i značenje. Najdublji uticaj su na Andrića, svakako, ostavili metafizički nadahnuti mislioci, dakle, koji od Platona, preko stoika, Plotina, Avgustina, Makijavelija, Gvičardinija, Montenja, Paskala, pa do Kjerkegora i Hajdegera, dosledno razvijaju ovaj način mišljenja. Taj uticaj nije bio ni vidljiv ni neposredan, ali dovoljan da Andrića čak i tematski odredi. Otuda ne začuđuje što je preokupiran vremenom čiju je metafiziku strasno osetio sveti Avgustin, a kod Andrića naraslo do čuda i najveće zagonetke.
Čovekova sudbina
Andrićevo sagledavanje vremena je mešavina kontinuiteta i diskontinuiteta. Zaranjajući u prošlost on je vreme zaustavljao onda kad su događaji bili najzgusnutiji i najintenzivniji, u trenucima najintimnijih doživljaja pojedinaca, ali i njegovih najsurovijih postupaka. Veliki istorijski događaji služili su mu samo kao okvir, kao dekor za čovekovu dramu i njegovu bespomoćnost da odgonetne sopstvenu sudbinu, sopstvenu sreću i nesreću. Pa, i sam se život izjednačava sa vremenom. Jer njemu je, veli Tubić, "odveć bilo jasno da živjeti znači pratiti proticanje vremena". Zaustaviti vreme značilo bi besmrtnost, za šta postoje mali izgledi. Jedino što se može učiniti to je da se stvori iluzija zaustavljenog vremena. Ako se u bilo čemu naslućuje ta moć to je u muzici, mada, pomalo će rezignirano zaključiti Andrić u "Znakovima pored puta", "na kraju, razume se, izneverava i ona sama".
Tubić ukazuje i na druge elemente Andrićeve metafizike – užas prolaznosti kao najveće ljudsko zlo, večno vraćanje istog, zlo koje se sažima u smrt, istinu i pravdu utemeljene u istoriji; samoću kao način življenja i istrajavanja njegovih ličnosti i u poetskoj, i u romanesknoj i u pripovedačkoj prozi.
Doticaj sa istorijom kosnuo je mnoge stvaraoce od kojih Risto Tubić posebno ističe Radovana Samardžića i njegovu vezanost za čovekovu sudbinu u određenim istorijskim razdobljima: Borislava Pekića i njegovu hermeneutiku istorije, u konkretnom slučaju Engleske, i, konačno, Solženjicina i njegovo bolno i surovo doživljavanje istorije.
Vrednost ove knjige je u tome što se u njoj o književnosti i istoriji ne govori uopšteno, na nivou ideja koje u jednoj i u drugoj sferi dominiraju, i koje se mogu pratiti odgovarajućim teorijskim i naučnim postupkom, nego konkretno: istražuju se pojedini istorijski segmenti i fenomeni, metafizički ili na granici sa njima, i načini na koji su oni književno utemeljeni. Vokacija samog autora nametnula je filozofski ključ pomoću kojeg je i otvarao brave iza kojih se ukazivao prostor ispunjen metafizičkim sadržajima, a koji može da savlada samo strpljiv i oprezan istraživač. Risto Tubić je imao dovoljno i strpljenja i opreza, suptilnog filozofskog znanja i dara da svoju misao uobliči, što nije moglo a da ne urodi plodom.
Radoslav ĐOKIĆ

Danas 10. 01. 2004. - Brik Lejn u Narodnoj knjizi
Monika Ali: "Brik Lejn"
U poznatoj biblioteci "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga objavila je roman "Brik Lejn", iz pera mlade londonske spisatelice Monike Ali. Roman prati život Nazin, rođene u Bangladešu, koja je sa šesaest godina udata za mnogo starijeg profesora u Londonu. Pravu ljubav Nazin će upoznati van braka, sa mladim revolucionarom koji pokušava da pokrene lokalne muslimane na borbu protiv belih militanata. Kritičari su ovo delo Monike Ali okarakterisali kao čudesnu pripovednu lepezu, koja predstavlja zavet oslobađajućoj, a opet zastrašujućoj snazi mogućnosti. Monika Ali je, po objavljivanju ovog dela, uvrštena među deset najperspektivnijih mladih britanskih autora, na prestižnoj listi "Grant". Dakle, još jedna saga o ljubavi i revoluciji je pred nama, a već je unapred sigurno da će imati mnogo čitalaca.

Pobjeda 10. 01. 2004. - Knjige o piscima - Posljednja godina Dostojevskog
Igor Volgin: "Dostojevski - Poslednja godina života"
Neobična knjiga po žanru, zamisli i interpretaciji, pod naslovom „Dostojevski, posljednja godina života” objavljena je nedavno i kod nas u prevodu Draga Ćupića. Kroz događaje iz predsmrtne godine Dostojevskog (od januara 1880. do kraja januara 1881. godine), Igor Volgin je uspio da analizira sav život ovog pisca, posebnu pažnju obraćajući na posljednja tri mjeseca njegovog života.
Vrijeme o kome piše Volgin jeste doba kada je Rusija baštinila rezultate reformi Petra Velikog, nepopravljivog Evropljanina, kada su se stvarali džinovi u ruskoj literaturi-Lomonosov, Puškin, Gogolj... Istovremeno, to je vrijeme kada žive i rade Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Mendeljejev, Ostrovski...
Dostojevski je volio Evropu, ali je Rusiju, onako nesređenu i jednu, obožavao, piše Drago Ćupić.
Volio je obične ljude, ali se nije protivio ni sjedeljkama u aristokratskim salonima petrogradskih dama. Stvorio je novi obrazac ljudske duše i njenog predstavljanja u književnosti, ali je otvorio i novi put ruskom društvu u cjelini. Stoga, kada je umro, kao što je napisao Volgin, „slobodno se može reći da do tada nikada u Rusiji nije bilo takve sahrane”, a monasi su mu ukazali počasti kakve su ukazivali samo carevima. Na sahrani čovjeka koji je u rusku književnost uveo „ljude iz predgrađa”, stvaraoca koji se zanosio idejom da će „ljepota spasiti svijet”, ali i čovjeka koji je iskusio mračne strane života i koji je zbog svog utopizma robijao, čak bio i osuđen na smrt, omladina je ćutke „iznijela zatvorske lisice koje je htjela da nosi iza Dostojevskog čime mu je htjela odati počast kao nastradalome zbog političkih ubjeđenja”...

10. 01. 2004. - Zoran Spasojević: “Kratke priče bez muke”
Iz beleške o piscu saznajemo da je Zoran Spasojević rođen 1949. godine u Kragujevcu. Objavio je do sada knjigu kratkih priča Odelo za odlazak, knjige pesama Dar praznine i Glad i autor je tri dramska teksta koja do sada, nažalost, nisu izvedena, ali su nagrađena na anonimnim konkursima za dramu: Amerika ima rupu, Gavrilov Princip ili kako sam postala baletan i Voliš li me, Jakove. Bavi se mejl-artom, kompjuterskom grafikom i kompjuterskom animacijom. Radovima je zastupljen u više zbornika, panorama i antologija kratkih priča.
Izvesno je da je reč o autoru koji se u književnosti javio u svojim zrelim godinama, pre svega kratkim pričama, a zatim i drugim književnim žanrovima. Zoran Spasojević je, dakle, pisac koji je izgradio svoju pripovedačku poetiku i koji je počeo da objavljuje tek kada je bio sasvim siguran u svoj spisateljski program.
U knjizi Kratke priče bez muke Zoran Spasojević objavio je blizu devedeset kratkih priča grupisanih u pet tematskih celina. Ove celine, razume se, nemaju odveć stroge okvire, ali one nagoveštavaju da u njima publikovane priče pripadaju jednom tematskom području kao što su, recimo, detinjstvo, zrelo doba, starost, svakodnevni urbani život i slično. Ono što je bitna odlika Spasojevićevog pripovedanja u kratkoj formi jeste preciznost izraza, svedenost pripovedanja lišena epiteta i metaforičnosti, dugih opisa i insistiranja na psihologiji. Ali, u Spasojevića psiholoških opservacija ima; one se nalaze u tanano nađenim obrtima kojima pisac poentira na kraju zapisa. Tada se čitaocu otkriva bogatstvo asocijacija kojima pisac usložnjava iskaz, da bi se iz naizgled jednostavne naracije naglim rezom ostvarila neočekivana poenta. Za Spasojevića je kratka priča idealna forma, a njeni zadati okviri predstavljaju principe vredne poštovanja koji dokazuju da se i u minimalističkoj formi mogu ostvariti složeni literarni iskazi.
Sam Spasojević ne skriva poštovanje prema piscima čije delo uvažava - bez obzira na književni rod - a posebno izdvaja pripovedače srednje generacije kao što s u Mihajlo Pantić, Bora Žoković ili David Albahari. Kao i ovi autori i Spasojević se bavi pitanjima koja čoveka zaokupljaju u savremenoj urbanoj sredini u kojoj se jedinka susreće s nemogućnošću samorealizacije bez pomoći autoironije. Ovaj ironijski otklon čini Spasojevićeve priče prijemčivim i lišava ih patetike kojoj su skloni savremeni pisci kada se suoče s problemima koje donosi velegradska otuđenost. Kod Spasojevića su priče prožete s humornim slojevima, što nam govori o spisateljevoj sklonosti da svet posmatra s dozom dobronamernog osporavanja ljudske nesavršenosti.
U tome kontekstu valja posmatrati završnu Kratku priču o staromodnoj ljubavi u kojoj Spasojević na dokumentaristički način ispisuje storiju o nekadašnjem predsedniku Sjedinjenih država Bilu Klintonu i pripravnici Moniki Levinski; oslanjajući se na izveštaje zvaničnih komisija, Spasojević ironično senči odnos između Klintona i Levinske, poentirajući priču metaforom koja prevodi njihovu seksualnu vezu na nivo planetarne politike čije posledice su nam dobro znane. Ova povest, pokazaće se u Spasojevićevoj priči, postaje obrazac kojim se uvodi dvostruki moral kao standard za uspešno manipulisanje ljudima. Neskriveni cinizam, kojim Spasojević citira zvanične izveštaje, pomaže nam da ovu skandaloznu povest danas prihvatimo kao otužni događaj čije smo drastične posledice snosili od marta do juna 1999. godine.
Radomir Putnik

Dnevnik - Novine i časopisi 11. 01. 04. - Podsticaj čuvarima baštine
Duško M. Kovačević, Nedeljka Kovačević: „Staro Hopovo - manastir svetog Pantelejmona”
Poštujući uobičajeni kompozicioni sklop starijih monografija, u kojima se dosledno ponavljala ista struktura - istorija, arhitektura i slikarstvo određenog spomenika, knjiga o Starom Hopovu uvodi nas u materiju polazeći od opštih razmatranja istorijskih okolnosti ka pojedinostima u kojima su detaljno obrađene stilske karakteristike hrama svetog Pantelejmona, i predstavljeni graditelji i autori njegovog živopisa. U odsustvu bilo kakve značajne naučne studije o manastiru, sve je to urađeno sa zavidnim poznavanjem rezultata rada prethodnika, poticali oni iz redova istoričara crkve, umetnosti ili istraživača stare književnosti. Tako su, žitija majke Angeline i vladike Maksima, zapisi Irineja Radića, manastirskog igumana iz 19. veka, ili trud Dimitrija Ruvarca i kasnijih istraživača fruškogorskih manastira, omogućili autorima monografije da upotpune saznanja i stvore celovitu studiju o ovom značajnom kulturno-istorijskom spomeniku.
Prema predanju osnivanje ovog manastira, kao i osnivanje jednog broja drugih na obroncima Fruške gore, pripisuje se despotu Đorđu Brankoviću, potonjem vladici Maksimu. Iako su pod vlast “sremskih Brankovića” formalno pripadali samo Srbi koji su živeli na njihovim posedima, pravoslavna crkva i srpsko stanovništvo su u njima gledali legitimne naslednike čuvenih srednjovekovnih despota. Brankovići su i sami prihvatili vodeću ulogu među Srbima u Ugarskoj, preuzimajući ranije ktitorske obaveze porodice čiji su članovi u svom graditeljskom nadahnuću podizali zadužbine, dajući tako primer potonjim ktitorima. Tako predanje, sremskim Brankovićima pripisuje utemeljenje manastira Grgetega, Jaska, Đipše, Feneka, obnovu Privine Glave, a samom Đorđu Brankoviću osnivanje Starog Hopova i Krušedola.
Iako se izgradnja Starog Hopova time stavlja u period između 1486. i 1502. godine, prvi pouzdani istorijski podatak o postojanju ovog manastira, potiče iz druge polovine 16. veka. Naime, u katastarskom defteru Srema iz 1546. zabeležena su dva manastira istog imena (iako se Novo Hopovo pominje nešto ranij e, već 1541. godine), što omogućuje da se istorija oba manastira od tog vremena može pratiti odvojeno.
Sve do kraja 17. veka Staro Hopovo se ne pominje, kada je za vreme Bečkog rata (1683-1699) došlo do prvog velikog stradanja manastira. Turci su opljačkali i spalili manastir, da bi četiri godine kasnije, 1688. manastir doživeo sličnu sudbinu.
Pored toga, u našoj nauci se smatra da je pored ratova najveći uzrok propadanja stare umetničke baštine bila upravo graditeljska aktivnost koju su preduzimale crkvene vlasti tokom 18. veka. U to vreme neke manastirske crkve, koje su nastale između druge polovine 15. i prve polovine 16. veka porušene su, da bi na njihovom mestu bile izgrađene crkve u “novom baroknom duhu”.
Poznato je da je prvobitna crkva Starog Hopova bila sagrađena od drveta i da je stradala u zemljotresu 1751, posle čega je bratstvo sa arhimandritom Zaharijem Milivojevićem podiglo novu crkvu. Primer Starog Hopova ukazuje na jednu značajnu promenu do koje je došlo tokom 18. i 19. veka, kada umesto srednjovekovnih vladara i velmoža, ktitori postaju crkveni velikodostojnici i viđeniji ljudi iz naroda. Pored toga, veći broj crkvenih građevina nastalih tokom 18. veka, dobija obradu na fasadama svojstvenu moravskim crkvenim građevinama, mada su u to vreme barokni elementi već snažno prodirali u crkveno graditeljstvo. Sudeći prema načinu gradnje crkve Starog Hopova, i činjenice da su majstori Teodor Kosta i Nikola Krapić pored poznavanja moravskog graditeljstva, bili vični i izradi konstrukcija i oblika baroknih hramova, nameće se zaključak da su upravo ovi majstori mogli biti graditelji nove crkve manastira Staro Hopovo.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 18. veka manastirska crkva Starog Hopova dobila je i nov višespratni barokno-rokajni ikonostas. Koliko je ruku zapravo slikalo ikone na ikonostasu manastirskog hrama teško je danas sa sigurnošću reći, ali ostaje činjenica da je on rađen u dužem vremenskom periodu i da je na njegovoj izradi bilo angažovano nekoliko slikara. Nesumnjivo da su prestone ikone u manastiru Staro Hopovo rad slikara Janka Halkozovića, dok je ikone sa bočnih dveri, naslikao i pozlatom ukrasio Hristifor Petrović, 1837. godine. Ikonostas je, nekoliko decenija kasnije, 1901. godine, preslikavao slikar Vasa Eškićević.
Od vremena gradnje nove crkve 1752, posvećene svetom Pantelejmonu, koja se direktno nadovezuje na prethodnu urađenu od drveta, čiji je patron bio sveti Nikola, manastir je održavan u dobrom stanju, sve do Drugog svetskog rata kada je Staro Hopovo podelilo sudbinu ostalih fruškogorskih manastira. U posleratnom komunističkom periodu manastir je prepušten potpunoj nebrizi.
Odlukom da se stavi pod zaštitu države kao spomenik kulture i sačuva od daljeg propadanja, tokom 1952. i 1957. preduzeti su najnužniji konzervatorski radovi.
Objavljivanjem jedne ovakve monografije, ne samo da su upotpunjena saznanja o značajnom spomeniku kao što je manastir Staro Hopovo, a njegova graditeljska i slikarska delatnost potvrđene kao značajni deo korpusa srpske umetnosti novijeg doba, nego su i današnjim čuvarima graditeljskog nasleđa dati novi podsticaji za preduzimanje daljih koraka u obnovi ove značajne svetinje.

Politika 12. 01. 2004. - Večnost malih stvari; Knjiga posvećena Ljubici Cuci Sokić
Monografija o Ljubici Cuci Sokić objavljena je i predstavljena krajem decembra protekle godine, nekoliko dana nakon njenog rođendana. Obimno delo (izdavači "Topi" i Vojnoizdavački zavod) predstavljeno je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u prisustvu slikarke, a o knjizi su govorili Irina Subotić, Jerko Denegri, Nikša Stipčević i predstavnici izdavača.
Govoreći o umetnosti Cuce Sokić, Irina Subotić, koja je sa Aleksom Čelebonovićem autor tekstova u ovoj monografiji, rekla je da ona predstavlja deo našeg osnovnog obrazovanja i osećanja vrednosti u čitavoj našoj umetnosti.
"Još tridesetih godina Ljubica Sokić bila je mladi perspektivni umetnik koji je širom otvorenih očiju osećao naš svet i našu umetnost, da bi tokom svog boravka u Parizu shvatila šta znači evropska umetnost, oplemenjujući njome stvaranje svog slikarstva. Njena umetnost, čiji se dosta sužen, ali dosledan tematski okvir odnosio na figuru, urbani predeo, mrtve prirode, ređe portret, slikanje malih, beznačajnih stvari, bila je primećena i prihvaćena sa mnogo poštovanja", rekla je Irina Subotić.
Ona je takođe istakla doslednost u stvaralaštvu naše slikarke, koja se ogleda u činjenici da je iz prethodnih perioda uvek prenosila najbolje osobine, držeći se svojih tema i istražujući likovne elemente – odnos boje, forme, svetlosti... Ljubica Sokić i dan-danas svakodnevno odlazi u svoj atelje u Kolarcu, a slike kojima je on popunjen, zaveštaće muzejima i galerijama, kao i Kući legata za koju se već duže vreme zalaže deo ovdašnje kulturne javnosti.
U monografiji o Ljubici Sokić štampan je i tekst Alekse Čelebonovića, koji je, po rečima Jerka Denegrija, najznačajniji tekst u njegovom kritičarskom opusu. Čelebonović je bio savremenik generacije koja je u Parizu upoznala tokove moderne umetnosti, tačnije grupe "Desetorica" kojoj je pripadala i Ljubica Sokić.
Nikša Stipčević rekao je da je Cuca Sokić naselila svoje slike svojom dušom i svojim duhom, a duh i duša, kao što je rekao, nisu sinonimi. Stipčević kaže da Cuca So kić nije tražila u svetu neshvatljivi smisao zla, već je u večnosti malih stvari tražila neshvatljivi smisao dobra. Projektovala ga u viđeno, u ono što je tražila da vidi, mir i tišinu, red u neredu, simetriju u asimetriji, razum u nerazumu…
Posle svih ovih reči, Cuca Sokić je poželela da kaže ono što je više puta zapažala. To je činjenica da u našem slikarstvu ima mnogo žena, za razliku od nekih velikih naroda gde se one, kao što je rekla, "mogu izbrojati na prste jedne ruke". Podsetila je na Katarinu Ivanović, Nadeždu Petrović, Zoru Petrović i rekla da je i danas mnogo onih koje obećavaju. A zašto je to tako? "Verovatno zato što je ova sredina, iako mala, imala razumevanja za njih i one su mogle da pokažu ono što znaju", kazala je Ljubica Sokić.
M. Đorđević

Dnevnik - Novine i časopisi 12. 01. 2004. - Koreni španske sapunice
Huan Valera: "Pepita Himenes"
Za Huana Valera (1824 - 1905) roman nije priča nego poezija. Umetnost radi umetnost geslo je ovog španskog klasika, koji se najviše oslanjao na intuiciju i unutrašnje iskustvo. Ne treba zaboraviti da je Valera pisao u vreme kada je sve polagano u socijalni roman i ljudska dokumenta i kada je Španija bila katolička više od samog Vatikana.
NJegova “Pepita Himenes” je psihološki roman u kome je ljubav, ona fatalna, u centru dela. To je strasna veza lepe udovice i mladog don Luisa, koji se u semeništu lomi između posvećenosti Bogu i zemaljskih sagrešenja. Napisan 1873, on je bio prekretnica u Valerinom burnom životu, čiji jedan deo ima svoje mesto i u romanu, ali i u književnoj karijeri koja je rezultirala velikim brojem knjiga eseja, pripovedaka, drama. Sama “Pepita Himenes”, po objavljivanju, zabeležila je veliki uspeh i štampana je devet puta, gotovo iz godine u godinu.
Španska duša i fina erotika dati su izgrađenim književnim stilom, suptilnim građenjem psiholoških profila likova. S jedne strane je naoko miran život, a sa druge unutrašnja drama i nošenje sa ustaljenim moralnim normama i krutim dogmama katoličke Španije. U tom romanesknom iskazivanju, ali i u nizu eseja, Valea je pobunjenik i začetnik nove struje u španskoj književnosti. Neki njegovi književni postupci sa nađenim pismima, dodacima, epilogom, nizom vraćanja na sudbinu junaka, nesumnjivo su vrlo moderni i imali su kasnijeg odjeka u čitavom nizu dela i strategiji potonjih pisaca.
Priča o ljubavnom životu prelepe Pepite data je sa takvom lakoćom, ali i spisateljskim umećem da i danas može da se čita sa jednakom pažnjom i čitalačkim ushićenjem. Idilična slika Andaluzije, ljubav, religija, moralne i verske norme, njihovo odbacivanje pred naletima strasti, eto okosnica dela koje je nadživelo vreme i sada, evo, dospelo i do našeg čitaoca.
I koliko god da je ono prilog upoznavanju bogate španske literature, ono je i lep uvid u korene onoga što se danas naziva španska sapunica. Ali, kakve li razlike...
M. Živanović

Dnevnik - Novine i časopisi 12. 01. 2004. - Manufaktura jednog umetnika
Svetozar Poštić: "Litvanski hipertekst"
Roman “Litvanski hipertekst” Svetozara Poštića poseduje nešto od atmosfere viteških romana koji su se pisali pre Servantesa i u njegovo vreme. Glavni junak, sam autor a možda i ne, poput viteza naoružanog strpljenjem i beskrajnim entuzijazmom, odlazi u daleku zemlju da bi spoznao ko je u stvari, da bi u susretima sa novim jezikom, novim ljudima, došao do nekih spoznaja. Te spoznaje se nikako ne stiču brzo i jednostavno. I sam pisac u sebi pronalazi hiperslojeve, naslage prošlosti od kojih je nekada bežao, a sa kojima se baš tu i na tom mestu mora suočiti.
Kako okarakterisati ovaj tekst? Kao roman ili kao ispovednu (autobiografsku) prozu? Možda kao hipertekst koji je posledica svega onoga što se sa čovekom dešavalo u dvadesetom veku. Neko bi mogao da pomisli da u ovom tekstu postoji izvesna getoizacija; tekstovi su odvojeni izvodima iz litvanskog rečnika koji poput bodljikave žice odvajaju poželjno od nepoželjnog, ono što se sme, od onoga što se ne sme.
Ali u svakom slučaju ovo je jedna zaokružena celina, jedan tok koji nam omogućava da ako i sami budemo dovoljno strpljivi, naučimo nešto o toj stranoj, dalekoj zemlji, o njenoj burnoj prošlosti, da čujemo ukrštanje različitih mačeva kroz istoriju i da vidimo njihove varnice. Posle kultnog romana dvadesetog veka, “Uliks” DŽemsa DŽojsa koji se u potpunosti odigrava u jednom danu, sa različitim stilovima pisanja kao i formama, u književnosti kao da su otvorena vrata čime je aminovano da ono što je novo po formi, ne mora više da bude i iznenađujuće. Faktor iznenađenja se pripisuje uglavnom neznalicama.
Svetozar Poštić pravi izuzetnu atmosferu u knjizi. Ponekad nas smišljeno usporava, ubacivanjem istorijskih podataka, ali isto to je radio i Lav Tolstoj u knjizi “Rat i mir”, opisima Napoleona i njegove vojske, pripremama za odlučujuću bitku. Taj obrazac kao da je uzeo i sam autor.
Glavni junak, možda sam autor ili njegovo odbeglo malo ja, ili ono veliko JA koje tek treba da spozna, ima nešto i od junaka Singerovih romana. Poseduje izuzetnu veštinu da ono što se dešava posmatra sopstvenim očima, viđenjem kome on određuje tonalitete, a samim tim i jačinu opažanja. Naš vitez se razlikuje od sopstvenog okruženja. Čini se da poseduje veću dozu sigurnosti, koja se opet ne mora izjednačavati sa izraženim samopoštovanjem. Baš kao i Singerovi junaci, i junak ovog hiperteksta, poseduje magnetičnost za žene, one mu dolaze ali i odlaze; mnogi njegovi prijatelji kroz druženje sa njim otkrivaju nam sopstvene živote, ono na šta geografija i poreklo ne mogu uticati, na karakter i svest o sebi koja je izgleda važnija od bilo čega.
Možda je istina da, ako tražimo sebe, da to što tražimo nikada nećemo pronaći, a da ako sebe damo drugima, i ako znamo da se prepustimo onim tokovima u kojima je naša svest tek samo jedan treptaj, onda ćemo zauvek biti spaseni.
Ova proza nema osobine hiperteksta samo zbog forme izlaganja (troslojna sendvič struktura: rečnik – autorovo izlaganje – istorijski diskurs). I unutar teksta postoji raslojavanje, uočava se autorova težnja da ono što je na površini ne bude i krajnji ishod njegovih delatnih aktivnosti. Čini se da je i ovde potreba za mitskim veća od onoga što je stvarno, stvari se ne dešavaju slučajno, koincidencije mogu izgledati nenamerne, ali u višim arhetipskim obrascima nikako to ne mogu biti. Da li samo slučajno Kiril podseća na usamljeništvo i genijalnost Van Goga, i sa onim krompirima na podu njegove sobe, na onu čuvenu sliku “LJudi koji jedu krompir”?
Zatvaranjem kapaka mi iz stvarnosti prelazimo u neku drugu stvarnost. Obično je nazivamo snovima, i sa njima malo toga imamo zajedničkog, a i malo toga možemo razumeti. Početak i kraj knjige su lirski pasaži, kao neke fine unutrašnje korice, bez kojih ta knjiga nikako ne bi mogla da se čita. Tada stupamo u neku novu stvarnost što i sam autor nagoveštava pominjanjem drage Alise iz zemlje sa one strane ogledala.
Ovo je priča o našoj stvarnosti, koja mora postojati i onda kada smo kilometrima daleko od prostora gde su naše oči prvi put ugledale lice majke. Čitanjem se nameće zaključak d a samovrednovanje počinje onda kada shvatimo da je svaki čovek neki centar iz koga se emituje nešto lepo, ljudsko, mada je to često zamagljeno. Odmah nam dolaze stihovi DŽona Dona (“Za kim zvono zvoni...”).
Tek kada nas celina u potpunosti obuzme, i kada nas sivi, glavati vuk kao najmlađeg carevića prebaci u stanje finijeg tkanja duha, možemo primetiti da smo i sami zavoleli ovu zemlju, da smo se na neki način identifikovali sa našim junakom; tada pronalazimo u sebi nešto pomalo nacionalističko (možda balkansko ali ne samo balkansko u eri globalizacije), da je naš junak veštiji, lepši, sa više sreće, od nekih njegovih prijatelja koji dolaze iz Japana, Rusije, Amerike, skandinavskih zemalja... Ono što spaja ljude to su ljubav, patnja i bol, tek posle dolaze reči.
Čitajući “Katmandu” Stevana Pešića, saznavali smo o toj dalekoj nepalskoj zemlji. Svetozar Poštić na sličan način uvodi nas u mistične pare Litvanije. Zanos njegove borbe ujedno postaje i naš sopstveni, i kada uči, i kada vreme provodi po pabovima i žurkama, a isto tako i kada ljubi senzualne Linine usne.
Li-Na. Nabokovljeva Lolita kao da postaje dobošar na zategnutoj koži hiperstvarnosti.
Samo celina pruža potpuni odgovor na sve ono što je u ovoj knjizi istorijsko, epsko, mitološko i lirsko.
Autorova spoznaja o iluziji i nas nadahnjuje. On nas dovodi do tla gde se iluzija pretvarala u ideologije, i gde su ideologije gutale ljude. To su opasni prostori pred kojima se ne sme žmuriti. Da li će naše kijanje ipak na kraju postati zahvalnost (a-ću = hvala), ili će Linin glas iz daljine oterati te lepe foke sa krupnim očima što se lenjo izležavaju na baltičkim plažama?
Milovan Stanković

Dnevnik - Novine i časopisi 13. 01. 2004. - Knjiga o izbeglicama i prognanicima
Simo Purgić: “Bosanske duše pod skandinavskim nebom”
Stradanje i progon naroda iz centralne Bosne odvijao se krajem 20. veka pred očima celog sveta. Svako je video šta je hteo i mogao. Postoje, međutim, još živi svedoci i žrtve. Jedan od takvih je Simo Purgić, koji je rođen 1947. u Bijelom Buću kod Travnika. Po obrazovanju je metalac, završio je Višu metalsku školu u Travniku, a pravo je studirao vanredno.
Lična i kolektivna nevolja ga je naterala da postane pisac, pisac ispovesti i dokumentarne proze kakva se ne sreće svaki dan. Već je objavio jednu knjigu pod naslovom «”Priča o agresoru”», a sada su pred nama dnevnički zapisi nastali za vreme boravka u Danskoj, gde je svoje privremeno ili stalno utočište našlo čak 18.000 izbeglica iz Bosne. U uvodnoj reči sam Purgić kaže:
- Pratio sam sva zbivanja i sve zapisivao. Tako sam napisao ovu knjigu, opisavši tragično vrijeme kroz koje smo prošli u civilizovanoj državi Danskoj. Želim, ali i iskreno se nadam, da će ova ispovjest biti dostupna plemenitom danskom narodu, i da će preko nje upotpuniti sliku o našim mukama u njihovoj zemlji.
A nova golgota za ove napaćene duše počela je marta 1993. kada su kao izbeglice ili prognanici, iz Beograda, krenuli u nepoznato. Tek u autobusu im je rečeno da idu u Dansku. Međutim, ni nova zemlja ne donosi mir i spasenje. U izbegličkim logorima ili kampovima nacionalni i verski sukobi se nastavljaju. Nove nepravde i nesreće dolaze, najčešće, putem TV antena, koje su i u Danskoj okrenute paklu iz koga su jedna izvukli živu glavu. Četiri godine, koliko pokrivaju ove ispovesti, su dani svakojakih iskušenja, posrtanja , ali i borbe za goli život.
Kažu da je život uvek u pravu, a šta on može sve da donese to ni jedno pero ne može da prenese, verno i do kraja. Simo Purgić je to, svojski, pokušao.
M. Živanović

Večernje novosti 13. 01. 2004. - Pisac na lomači
Predrag Puzić: "Lomača za Sensa"
Svojom lucidnom i temeljno pisanom knjigom o dr Svetislavu Stefanoviću, Predrag Puzić je bitno doprineo da se lik ovog značajnog pesnika i kulturnog poslenika sagleda na mnogo istinitiji i pravedniji način nego što je to do sada bio slučaj. Time je autor ovog dela dao lep doprinos skidanju političkih anatema čija je žrtva, kao što je poznato bio, a na neki način i ostao, i Miloš Crnjanski.
Ovako je žiri Zadužbine Miloša Crnjanskog obrazložio nagradu "Miloš Crnjanski" za 2002. i 2003. godinu, dodeljenu mladom Novosađaninu Predragu Puziću za književnu publicistiku "Lomača za Sensa", u izdanju sremskokarlovačkog "Kairosa".
Puzić je u ovoj knjizi pokušao (i uspeo) da ukaže na neke od činjenica koje su prethodile, a pojedine i bile presudne za tragičnu smrt književnika dr Svetislava Stefanovića. Godinama se presuda njemu (osuđen je na smrt i ubijen je u Beogradu krajem 1944. godine) nije stavljala pod lupu. Tek kasnije postavljana su pitanja, ali bez odgovora. Puzićeva knjiga je zapravo rekonstrukcija priče o stradanju književnika, lekara prevodioca i naučnog radnika bliskog prijatelja Laze Kostića, Disa, Vinavera, Crnjanskog, Dučića. Učesnika oba balkanska rata i vojnog lekara u Prvom svetskom ratu, najvećeg prevodioca Šekspira u nas (preveo je 14 njegovih dela) i istaknutog prevodioca sa jevrejskog, italijanskog, mađarskog i nemačkog jezika.
Kako uočava recenzent Milivoje Nenin, ova knjiga "u drugom delu postaje i knjiga o Srpskoj književnoj zadruzi". Autor je i svojevrstan analitičar tog vremena i događanja, čija je istrajnost u traganju za pisanim dokazima o "osudi" i "krivici" Stefanovića - podvižnička.
Puzić je u knjizi "Lomača za SENSA " osvetlio posleratni pravosudni sistem i način na koji je radila ta nova vlast: kako se sudilo i kako su presude izvršavane. - Sudski postupak protiv Stefanovića, po svoj prilici, nije ni vođen i čitava optužba zajedno sa presudom je stala u novinski članak - zapisao je književnik Milivoje Nenin naznačivši da je Puzić, držeći se tačaka iz tog novinskog teksta, po kazao prirodu Stefanovićeve "krivice". Koristio ih je kao naslove poglavlja svoje knjige i preciznom analizom istakao njihovu neodrživost i besmislenost.
O Stefanoviću je kod nas posle rata malo pisano, a prema rečima autora, jedva da je bio i pominjan.
- Smrtna presuda koja mu je bila izrečena zbog navodne saradnje sa okupatorom, bila je istovremeno, dovoljna osuda i za sve ono što je on decenijama stvarao - ističe Puzić, napominjući da nije bilo knjige koja bi bar pokušala da osvetli Stefanovićev rad u vreme nemačke okupacije. - Ono što sam uspeo da pronađem i objavim u ovim koricama pokazuje da se Stefanović nije ogrešio o svoj narod i da etiketa "izdajnik" važi samo za one koji su ga odveli u smrt. Naslov za ovu knjigu autoru se sam nametnuo.
- SENS je jedan od Stefanovićevih pseudonima - kaže Puzić, objašnjavajući. - Na prvoj vanrednoj skupštini SKZ, krajem aprila 1945. rezolucijom, koja je tom prilikom usvojena, bilo je predloga da se sve knjige koje je Zadruga štampala u okupaciji iseku u paramparčad. Jedan od učesnika predložio je da knjige završe na - lomači. U svemu tome su, inače, zajedno učestvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Miloš Moskovljević, Božidar Kovačević i drugi. Neki od učesnika bili su Stefanovićevi dugogodišnji prijatelji.
Međutim, sve ovo je, kako zapaža Puzić, bilo malo spram onoga što su svojevremeno radili i "odradili" književnici Đorđe Jovanović, Marko Ristić, Eli Finci, Radovan Zogović i drugi. NJihov predratni, ratni i poratni angažman Puzić svodi na: poziv na krvavi obračun. NJihov zadatak bio je da pokazuju prstom (drugi su opet upirali puške) na sve one svoje kolege koji nisu hteli ili mogli da se svrstaju u crvenu kolonu.
Puzićevo bavljenje Stefanovićem ovim nije završeno. Upravo priprema jednu obimnu knjigu u kojoj su predstavljeni njegovi izabrani politički članci, objavljivani u našoj i stranoj periodici, u vremenu od 1899-1944. godine. Priprema, takođe i jednu knjigu njegove političke poezije.
Vinička žrtva

PREDRAG PUZIĆ podseća:
- Stefanoviću je, u neoprostiv greh, između ostalog upisano i njegovo učešće u međunarodnoj ekspertskoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina, sredinom 1943, komisiji koja je utvrdila da su masakr nad zarobljenim poljskim vojnicima i oficirima, kod ukrajinskog grada Vinice, izvršili pripadnici Crvene armije. Četiri decenije kasnije sovjetska vlast priznaje da je zločin izvršen po Staljinovom nalogu. Stefanović je, dakle, poslednja vinička žrtva.
Vraćanje u udžbenike.
PRVA Stefanovićeva knjiga objavljena je kod nas 1997. godine, dakle više od pola veka od njegove smrti.
- Reč je o kljizi Milivoja Nenina, a izdavač je Rajko Kosijer, odnosno "Kairos" iz Sremskih Karlovaca, koja se osmelila da štampa moju knjigu, pošto su je dve kuće prethodno odbile - kaže Predrag Puzić, naglasivši da je Nenin najviše uradio na Stefanovićevoj rehabilitaciji. - Međutim, ona će biti potpuna tek kada se Stefanović "vrati" u školske udžbenike. Na političku rehabilitaciju, čini se, treba malo sačekati novo vreme i nove ljude!
Zorica T. MIRKOVIĆ
Danas 13. 01. 2004. - Nove knjige: Ljosa i Kratohvil iz Narodne knjige
U okviru edicije "Antologija svetske književnosti", Narodna knjiga nedavno je objavila dva zapažena naslova. Reč je o romanu Jiržija Kratohvila "Noćni tango" i delu Marija Vargasa Ljose "Raj na drugom ćošku". "Noćni tango" je neobična i nesvakidašnja proza, koja predstavlja suptilnu mešavinu realizma i fantastike, plemenitog humora, ekscentričnih likova, mašte i tajanstvenosti. Kritičari su "Noćni tango" okrakterisali kao literarno štivo koje u sebi spaja najbolje stranice Kundere i Hrabala, a ovaj roman spada i u jednu od najčitanijih knjiga napisanih protekle decenije u Češkoj. Kratohvil je, pored "Noćnog tanga", autor brojnih eseja, kratkih priča, novela, radio-drama. "Noćni tango" je prevela Marina Šimunović Stojković.
Ljosin roman "Raj na drugom ćošku" bavi se sudbinama dve poznate ličnosti, čuvenim impresionističkim slikarom Polom Gogenom i njegovom tetkom, revolucionarkom Florom Tristan. Roman je kompoziciono organiozovan tako da su parna poglavlja posvećena Gogenu, a neparna burnoj sudbini Flore Tristan, tako da se nikakva vidljiva veza između ovih junaka ne vidi, i ni u jednom trenutku ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina. Pa ipak, pažljivi čitalac će napraviti paralelu između priče o pobuni protiv umetničkih i društvenih tabua i one o moći i nemoći ideologije i umetnosti. Kritičari širom sveta su okarakterisali "Raj na drugom ćošku" kao delo koje impresivno rekonstruiše doba Francuske pedesetih godina XIX veka, kao i kompletnu Gogenovu biografiju, zasnovanu na njegovom dnevniku, u kojoj se pominje niz značajnih umetničkih ličnosti, pa i Van Gog. Za prevod se pobrinula Ljiljana Popović Anđić.
Danas 14. 01. 2004 - Jedno tako ljubavno pismo
Mihajlo Pantić: "Ako je to ljubav"
Jedna nepretenciozna, nežna i nesvakidašnja knjiga, skrenula je poslednjih meseci pažnju naše kulturne javnosti. Reč je o novoj knjizi priča Mihajla Pantića "Ako je to ljubav". Ovo delo je kompoziciono sačinjeno od devetnaest priča, koje su, svaka za sebe, mali romani kondenzovanog smisla i sumblimnog, molskog tkiva, tako da bi podnaslov ovog dela mogao biti i "roman u pričama". Jedno biće, jedan prinicip star baš koliko i svet i uvek jednako blistav i bolan, zajednički je za ove pripovedne medaljone, a to je - ljubav. Pantić o njoj govori nepatvoreno, sa nežnom ironijom (kao anglosaksonci) i sa strasnim, bolnim sarkazmom, kao što su poslednjih decenija dvadesetog veka pisali najbolji među novim ruskim piscima. Pažljivi čitalac će u novoj Pantićevoj knjizi lako prepoznati tuberkulozni, virtuozni ritam Čehova, baš kao i jednostavan, ubistveni hemingvejevski prozni milje, koji ne izgovara dijagnozu, ali zna sve o toku bolesti. Ne vredi ni pokušavati sa izdvajanjem neke od ovih priča, pisanih za dete u nama i za osetljive, jer je svaka od njih majušni svemir, sa sopstvenim usudom, ritmom i tragikomedijom, koja je samo jedno od mnogih imena za ljubav. Pisac ovih redova će ipak biti slobodan da iz osetljivog tkiva ove autohtone proze, izdvoji priču po kojoj je delo i dobilo ime, a koja zasigurno uspeva da sačuva živom bar neku od naših ljubavi, koju bi, u suprotnom, satrli Balkan, ratovi, mrzovolja, brzopletost ili, ukratko, usud ovdašnji, koji pogrešno nazivamo sudbinom. Bilo kako bilo, "Ako je to ljubav" je divno, dugo, ljubavno pismo, koje je pisac napisao čitaocu. Čak i kad to pismo ima tužan kraj (kao da krajevi mogu biti drugačiji), čitaocu će uvek ostati čista, nežna lepota prethodno pročitanih stranica.
S. Domazet

Danas 14. 01. 2004. - Orfejev povratak iz Prosvete
Nina Živančević: "Orfejev povratak"
Beogradska Prosveta objavila je i promovisala novo delo Nine Živančević "Orfejev povratak". Reč je o pikarskom, pitoresknom štivu, napisanom tako da paralelno predstavlja dve ravni - tok pripovedanja i umetnutu, skrivenu, istoriju ženskog pisma. Nina Živančević je, obraćajući se novinarima, istakla da je reč o knjizi koja je istovremeno i "neka vrsta ‘Sentimentalnog vaspitanja’ koje počinje greškama, zabavnim avanturama i nedoumicama, a završava se prividnom mudrošću". Živančevićeva je dodala da se u zbirci nalaze i priče - tekstovi različite tematike, a da je osnovni ton potcrtan željom da komunicira sa iskustvom mlade žene koja odrasta i, tokom tog odrastanja, ne ume uvek baš najbolje da se snađe. "Orfejev povratak" je i postmoderna proza, u kojoj se oseća želja autorke da gde-gde ironijski, a ponegde i sa sarkazmom i humorom, napiše poglavlja jednog imaginarnog bedekera kroz žensko iskustvo, žensku svest i podsvest, kao i kroz žensaki način doživljavanja sveta, čitanja i pisanja. Milisav Savić ovu prozu nazvao je snažnom, beskompromisnom, delom autobiografskom, a delom i bitničkom, istraživačkom, postmodernističkom. Bilo kako bilo, pred nama je novi rukopis Nine Živančević, napisan tako da povede čitaoca na dugo i uzbudljivo putovanje.

Večernje novosti 14. 01. 2004 - Smrtna presuda i knjigama
Predrag Puzić: "Lomača za Sensa"
U VREMENU posle Drugog svetskog rata ustanovljena su neumoljiva i vrlo dosledna "partizanska" načela koja je primenjivala i poštovala i takva ustanova kao što je Srpska književna zadruga. O "ulozi" SKZ i pojedinih njenih članova u slučaju dr Svetislava Stefanovića, Predrag Puzić piše u drugom delu knjige "Lomača za SENSA".
Nova vlast sudila je i osudila Stefanovića - političara i "izdajnika" na smrt streljanjem! A nov upravni odbor i vanredna skupština SKZ, održana 22. aprila 1945. godine, sudila je i osudila rad Komesarske uprave SKZ kojom je od 12. jula 1942. do 20. oktobra 1944. godine upravljao Stefanović.
U zapisniku sa prve vanredne skupštine SKZ, do koga je Puzić teško došao i koga u celosti objavljuje u knjizi, ceo izdavački rad Zadruge u tom periodu naziva se sramnim izdajničkim delom i proglašava ništavnim.
Na toj istoj skupštini, kako navodi Puzić, književnik Božidar Kovačević pročitao je Rezoluciju u kojoj se osuđuje rad Komesarske uprave SKZ, a njeni članovi žigošu kao izdajnici. Svetislava Stefanovića je posebno označio kao "kažnjenog izdajnika". Rezolucijom je, piše dalje Puzić, između ostalog bilo predviđeno da se iz članstva Zadruge zauvek brišu članovi Komesarske uprave, kao i svi njeni dobrotvori u vreme okupacije, da svi književnici vrate dobijene honorare, a da se knjige štampane u dva Zadrugina kola, iseku i pretvore u staru hartiju!
Desanka Maksimović bila je jedna od onih koji su počeli da vraćaju honorare u ratama, dok je najglasniji zagovornik Rezolucije bio nekadašnji Stefanovićev prijatelj - slavni pripovedač Veljko Petrović! Rezoluciju je podržao i novoosnovan Upravni odbor SKZ (održan 4. maja 1945.) na kojem je tadašnji potpredsednik nove vlade Jaša Prodanović predložio književnika Veljka Petrovića za novog predsednika UO SKZ.
Taj predlog su podržali, kako otkriva Puzić, novi članovi Upravnog odbora imenovani 22. aprila na vanrendoj skupštini dobrotvora SKZ: Ivo Andrić, Isidora Sekulić (nekada ludo zaljubljena u Stefanovića, ona je jedan od autora Rezolucije) Božida r Kovačević, Đura Gavela i Jovan Popović. Jedna od najznačajnijih odluka je svakako i ona koja ratna izdanja Komesarske uprave proglašav anitšavnim, odnosno odluka kojom knjige 44. i 45. kola od broja 301 do 312 moraju ponovo da budu štampane, ovaj put s novim autorima i pod novim naslovima.
Zanimljivo je opažanje autora "Lomače"...
Prva knjiga koju je Srpska književna zadruga štampala posle rata, objavljena je 1947. godine. Ova knjiga, pod brojem 301, jeste prvo "reprint" izdanje poništenog 44. kola. To je zbirka pripovedaka o NOB, pod naslovom "Kroz borbu i stradanje" a prva priča u njoj je "Ćilim" Ive Andrića, a tu su i priče Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Dušana Matića, Desanke Makismović...
Štampano je još pet drugih knjiga, kao i kompletno 45. kolo, sa šest potpuno novih ostvarenja. Tako se dogodilo da Srpska književna zadruga, već više od pola veka ima dva kola pod rednim broje 44. i 45. Na 91. skupštini SKZ, u junu 2002. godine, na kojoj je obeleženo 110 godina postojanja ove ustanove, predloženo je i usvojeno da se "skine zabrana i ideološka anatema sa Zadruginih izdanja objavljenih u vreme Drugog svetskog rata, i da se ta izdanja učine ravnopravnim sa drugim njenim izdanjima".
Dakle, rehabilitovane su knjige, ali ne i rad Komesarske uprave Srpske književne zadruge, zapazio je mladi Predrag Puzić, zaključujući da se niko nije setio da tom prilikom pomene Upravu i njenog predsednika Svetislava Stefanovića. I zapitao se: Da li se to još čekaju neka druga vremena, a i neki drugi ljudi?
PREPISKA
NOBELOVAC Ivo Andrić bio je jedan od pisaca koji nisu hteli da objavljuju svoja dela u izdanjima Zadruge u vreme Komesarske uprave. Puzić u svojoj knjizi objavljuje original pisma Ive Andrića od 28. septembra 1942. godine u kome on iz Soko Banje odgovara Stefanoviću da ne želi da nijedna njegova pripovetka uđe u zamišljenu "Antologiju savremene srpske pripovetke". Isti odgovor Stefanoviću pismom od 25. maja 1943. šalje i Milan Kašanin, a negativan je i odgovor Isidore Sekulić od 16. oktobra 1942. godine.
Zorica T. MIRKOVIĆ

Dnevnik - Novine i časopisi 14. 01. 2004. - Lična povest ikone
Čarli Čaplin: "Moja autobiografija"
Pred nama se nalazi nadahnuto štivo umetnika i čoveka koji je stekao neprikosnoveno mesto pre svega u istoriji filma, a samim tim i u istoriji XX veka, stoleća koje je obeleženo, između ostalog, i procvatom sedme umetnosti. I ne samo to. Pred nama je lična povest jedne od najvećih ikona sveta, naročito modernog doba, Čarlija Čaplina: glumca, režisera, scenariste, kompozitora, producenta i biznismena, svedoka velikih istorijskih potresa, čoveka koji je bio u društvu sa Čerčilom, Gandijem, Ruzveltom, Ajnštajnom, Koktoom, Sartrom, Pikasom, H. DŽ. Velsom ... Pisac Autobiografije je sažeto, slično jeziku filmske kamere, scenično ali i sa puno emocija, uspostavio kontinuitet između prvih koraka i detinjstva koje, samo sa drugačijim dekorom, podseća na svet dece iz romana Čarlsa Dikensa, koje je bilo usmereno na roditelje, propale umetnike i polubrata Sidnija, kasnije takođe uspešnog glumca i njegovog menadžera, i na sve ono što je, u većoj ili manjoj meri, moglo biti rekonstruisano i predstavljeno kao život “tužnog Šarloa”, a to su godine velikog siromaštva, prvih početnih koraka na “daskama koje život znače”, učinjenih sa četiri godine, vreme boravka u prihvatilištu Lambet, bolesti njegove majke koja ju je pratila do kraja života koji je ipak, koliko-toliko, sretno okončala u Kaliforniji, zbrinuta od strane svog uspešnog sina.
Čaplin je prvi posao dobio kod komičara Karnoa sa kojim odlazi u SAD na turneju, gde zapravo počinje procvat njegove karijere, vezujući se za Maka Seneta i studio Kiston. Slede kompanije Esanaj, Mjutual i Prva nacionalna, nakon čega se posvećuje kompaniji Junajted artists, koju je osnovao sa Daglasom Ferbanksom i Meri Pikford.
Počevši sa nemim filmovima od jedne rolne, sa kojima je na prečac osvojio prvo američku, a zatim i svetsku publiku, Čaplin uspešno prihvata doba zvučnog filma i sa njim takođe postiže nezapamćen uspeh. Pamtimo ga po izuzetnim ostvarenjima: Dečak, Potera za zlatom, Svetlosti velegrada, Moderna vremena, Veliki diktator i Svetlosti pozornice.
Čaplin ne esejizira, ali često sentenciozno upada u digresije o filmu, glumcima, talentu, umetnosti, politici, ljubavi, seksu, usamljenosti i slično, sledeći ili ne mišljenja svojih savremenika ili misli svetskih klasika. Na jednom mestu se osvrće na svoje biografe, posebno na Somerseta Moma, komentarišući kako je porazno i neprihvatljivo bilo tumačenje njegove ličnosti, posebno vremena detinjstva provedenog u dubokoj bedi:
“Ovaj stav, kada neko želi nekoj drugoj osobi da učini siromaštvo privlačnim, jednostavno smrdi. Tek treba da upoznam siromašnog čoveka koji oseća nostalgiju za bedom ili nekoga ko u tome pronalazi slobodu. Niti može gospodin Mom da ubedi bilo kog siromaška da slava i bogatstvo znače ograničenje. Ne nalazim ograničenja u bogatstvu, naprotiv, nalazim mnogo slobode. Ne mislim da bi Mom pripisao takve lažne osećaje bilo kom karakteru iz svojih romana ‡ čak ni u najslabijem od njih. Slatkorečivost tipa ’ulice južnog Londona poprište su razdraganosti, veselja i ekstravagantne avanture’ ima prizvuk veselog izrugivanja Marije Antoanete.
Siromaštvo ne nalazim ni privlačnim ni poučnim. Naučilo me je samo da pogrešno procenjujem vrednosti, procenjujem vrline i sposobnosti bogatih i takozvanih boljih klasa.
Baš nasuprot tome, bogatstvo i slava su me naučili da posmatram svet iz pravilne perspektive, da uvidim da su eminentni ljudi, posmatrani izbliza, isto tako nesavršeni kao i mi ostali. Bogatstvo i slava su me takođe naučili da odbacim insignije mača, štapa za šetanje i jahačkog biča kao sinonime snobizma, da shvatim kako je koledž akcent varljivo sredstvo za procenjivanje vrednosti i inteligencije čoveka, kao i da uvidim paralizirajući uticaj koji je ovaj mit naneo umovima engleske srednje klase, da znam da inteligencija nije neophodno produkt obrazovanja ili poznavanja klasika.
Uprkos Momovim tvrdnjama, baš kao i svaki čovek, ja sam ono što jesam: individua, jedinstvena i drugačija, sa linearnom istorijom predačkih želja i potreba; istorija snova, želja i posebnih iskustava, od čega sam ja totalna suma.”
Sa krajem ove godine idemo u susret 115-godišnjici rođenja Čarlija Čaplina, umetnika čiji su mnogostruki talenti stvorili jedinstven životni i umetnički opus. Čaplin je, kao već stariji čovek, svoj četvrti brak ostvario sa Unom, ćerkom dramskog pisca Judžina O’Nila, sa kojom će ostati do kraja života, dobiti tri sina i petoro kćeri (imao je dva sina iz prethodnih brakova), i iseliti se u Švajcarsku, mesto Vevej, gde će provesti svoje poslednje dane. Dovoljan je bio samo jedan film „Veliki diktator”, pa da se diskvalifikuje uloga svih diktatora na svetu, kojih je kroz istoriju bio upadljiv broj. Biografija Čarlija Čaplina jeste i jedno veliko zaveštanje 20. veka. Kroz njega se pomalja Prvi, a posebno Drugi svetski rat, progon komunista, u koje ga je FBI uvrstio, u Americi i njegovo izbeglištvo iz nje. Veličina svakog čoveka primetna je u onome kako on uspeva da iz onog najmanjeg, iz onog najefermernijeg, izdigne univerzalno: njegova povest, u završnom poglavlju, predstavlja istovremeno i odgovor na dva pisma koja je Čaplin primio po dolasku u Švajcarsku od svojih slugu koje je zajedno sa kućom ostavio na Beverli Hilsu i kojima, na njihove molbe da se vrati i da ne ostavlja Ameriku, pruža utešnu opciju, a ta je da će u večnosti ostati zajedno.
Najveći komičar svih vremena, po rečima prevodioca Vladimira Davića koje čitamo na koricama Autobiografije “nikad nije izgubio sposobnost kojom publiku istovremeno tera na smeh i suze”.
Lidija Mustedanagić
Dnevnik - Novine i časopisi 14. 01. 2004. - Šekspir za sladokusce: Dva izdanja „Hamleta"
U retke naslove koji se stalno traže, a potreba za njima ne jenjava već vekovima, svakako se ubraja i „Hamlet”, najpoznatija drama Vilijema Šekspira. Na samom početku 17. veka, kada se knjiga pojavila, Engleska je bila svetska velesila, pred neizvesnošću nove epohe, a Šekspir na vrhuncu karijere. Ni autor a ni savremenici verovatno nisu znali da će to delo iznova postavljati pitanja svakom budućem vremenu.
Izdanje Narodnog pozorišta sasvim je teatarsko, opremljeno tekstovima i fotografijama ljudi koji su se na različite scenske načine bavili „Hamletom”. Tu su integralni tekstovi ili odlomci Pitera Bruka, Jana Kota, Borisa Pasternaka, Frensisa Fergasona, Jovana Hristića, Bobana Jevtića i drugih. Tako Ivana Vujić, koja je režirala jednu od novijih domaćih postavki, kaže da je „Hamlet” delo tranzicije, aktuelne i danas, a koja se ne tiče samo naše zemlje, već i čitavog sveta.
O filmskim maskama „Hamleta” piše Dinko Tucaković i kaže da ga je Mel Gibson video kao srcolomca, Itan Houk kao japija, a najveći danski kraljević na celuloidnoj traci iza „gvozdene zavese” bio je Inokentije Smoktunovski. U svetu filma ipak se misli da su dva najbolja Hamletabili - ser Lorens Olivije i njegov legitimni naslednik, Kenet Brana.
Tu je i spisak naših Hamleta, počev od Miloša Cvetića (Beograd, 1884. Narodno pozorište), pa do Slobodana Beštića, prošlogodišnjeg tumača ove uloge na istoj sceni. Tako saznajemo da je prva žena-Hamlet u Srbiji bila Hermina Šumovska, 1900. godine, da su ga na domaćim scenama tumačili mnogi strani glumci i da je prvi u Novom Sadu tu rolu zaigrao Dimitrije Mita Ružić, 1896.
Priređivačica ovog sadržajnog izdanja, Molina Udovički Fotez, bavila se prevodom Laze Kostića, koji se prvi put pojavio u Letopisu Matice srpske, tokom 1887. i 1888. godine. Taj poduhvat dočekan je „na nož” od strane tada neprikosnovenih kulturnih arbitara Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Ništa bolje nisu prošli ni potonji Kostićevi prevodi Šekspira, a ni njegove drame. Ipak, Molina Udovički Fotez smatra da „...poetska ene rgija koju poseduje ovaj prevod, ne postoji ni u jednom drugom prevodu na srpski jezik...”.
Vladislava Gordić Petković i Milivoj Nenin, koji su za požarevačkog izdavača priredili „Hamleta” u čitalačkoj verziji, tvrde da su odabrali najbolji prevod, koji je nastao pre sedamdesetak godina, a potpisao ga je Svetislav Stefanović. Sudbinu prevodioca, kao i njegovog dela, kažu priređivači, dugo je pratilo „mučno ćutanje”, a njegov „Hamlet” na srpskom jeziku, „najmanje izneverava, a najviše dočarava”.
Iz ove knjige saznajemo da je prvi srpski prevod „Hamleta” sačinio Konstantin Stanišić Staniša 1878. godine, mladi, daroviti novinar i literata, koji je poznavao devet jezika, pokazavši veliki žar i „nevelike potencijale”. Navode se i primeri različitih „posrbljavanja” Hamleta, a na kraju knjige su vrlo korisne i opširne primedbe i objašnjenja.
Priređivači su se takođe potrudili da uvrste uvod Svetislava Stefanovića, u kome se, između ostalog, kaže: Nema, sem Biblije, te knjige na svetu o kojoj postoji veća literatura, niti te zemlje i naroda koje je Hamlet posetio, a da ih nije osvojio i za na vek im postao gospodar duhova i ljubimac ukusa. Prevodilac tvrdi da je Hamlet - jedno veliko uzdignuće čoveka nad samim sobom, prvo veliko obrtanje vrednosti ljudskog života posle Hristovog, kakvo nije učinio ni najveći pesnik hrišćanske epohe, Dante.
Čitaoci će ovom knjigom biti zadovoljni, jednako kao i pozorišna i filmska publika prethodnom.
Radmila Lotina
Politika 15. 01. 2004. - Susret dva sveta
Kristancijano Serikio: "Islam i krst"
Autor više romana i zbirki poezije, od kojih su dve i kod nas objavljene, italijanski književnik Kristancijano Serikio (1923), svojim najnovijim romanom "Islam i krst", na kome je dugo radio, ostvario je, kako se ocenjuje, svoje dosad najuspešnije delo, ponudio uzbudljivo štivo istorijske tematike, prijemčivo za čitanje. Delo je ponelo nagradu Palaco del Bosko, već na konkursu za neobjavljeni italijanski roman u 2000. godini, a evo, upravo se pojavilo i kod nas, u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta", u biblioteci "Italijanska književnost", i u prevodu sa italijanskog jezika Dragana Mraovića.
"Islam i krst" preporučuje se čitaocu radoznala duha kao izvanredno aktuelna priča, zasnovana na istinitim istorijskim likovima, u kojoj se sanja susret dva sveta. Govoreći o istorijskom kontekstu dela, na jučerašnjem predstavljanju u "Dereti", Dragan Mraović je napomenuo kako je Pulja i ceo južni deo Italije nekad bio Velika Grčka, a i danas je tamo dominantna vizantijska civilizacijska i kulturna tradicija, a potom arapski emirat, do 9. veka, otkad Turci nisu više uspeli da se tu trajno usele i zadrže, no, pravili su česte upade. Istorija je tako zabeležila i da su samo u jednom danu posekli 800 muških glava, i kosti, lobanje složili na gomilu, i one se sada čuvaju u gradskoj katedrali u Otrantu. Slično, dakle, sa našom Ćele-kulom, u Nišu, samo što su ovde lobanje uzidane, odnosno, nesrećna istorija dešavala se i na drugim prostorima.
Jedan takav upad tema je ovog romana. On kazuje kako su Turci napali italijanski grad Manfredoniju i opustošili ga, a u ropstvo je pala i Đakometa, osmogodišnja devojčica, koju su odveli u carsku palatu Topkapi, u Istanbulu. Ona postaje sultanova miljenica i rađa mu naslednika Osmana, koji ima tek dve godine kada ga, za vreme hodočašća u Meku, otimaju vitezovi Malteškog reda. Odgajen je u duhu katoličanstva i dobio ime fra Domeniko, s nadom da je on čovek koji spaja dva sveta. Na zahtev rimske Kurije, uz podršku evropskih dvorova i Venecije, nakon što je umro njegov otac, sultan Ibrahim, a on postao legitimni naslednik, Domeniko pokušava da se domogne trona turskog carstva, ne što je vođen željom za vlašću, već nameran da zaustavi turski prodor u Evropu i da pomiri islam i hrišćanstvo...
Autor dela Serikio veruje, kaže Mraović, da dve vere mogu da žive zajedno i da ne moraju biti suprotstavljene, i gde god su živeli zajedno u miru i slozi da je došlo do ekonomskog i kulturnog napretka. U romanu nigde nema mržnje, i ceo je usmeren za dobro razumevanje dva sveta. Roman, koji govori i o redu Malteških vitezova, gde je glavni junak završio svoj život, veoma dobro je primljen i na Malti, gde je nedavno predstavljen.
"Luna i krst dva strašna simvola/ Njihovo je na grobnice carstvo" – kao da je Serikio želeo da razradi ovu Njegoševu misao, rekao je književnik Dragan Lakićević, podsećajući da je ta stara i sveobuhvatna tema predstavljala izazov i iskušenje za mnoge pisce, kod nas, i za Ivu Andrića i Radovana Samardžića, ali i druge. Kristancijano Serikio je, kaže Lakićević, uspeo da rekonstruiše jednu priču iz 17. veka kao na filmu, pružio ceo kolorit tog doba, i to u dva različita carstva, dve sredine, civilizacije i kulture. Ostvario je to jezikom, tu je ceo rečnik pojmova onog doba, a pohvalu je zaslužio i prevodilac. Takođe, ostvareno je to i piščevom obaveštenošću, jer je cela knjiga dokumentarna, no, njena dokumentarnost je skrivena, suptilna. Preporučujući ga kao pitak istorijski, ljubavni i religijski roman, Dragan Lakićević ukazuje i na njegove religijske i filozofske zaključke, ističući glavnu misao – sve religije nalik su vodi okeana bez granica, jer Bog u sebi okuplja umove svih vernika.
R. Saratlić

Politika 15. 01. 2004. - Propadanje Srbije
Milorad Milanović: "Drugi život"
Smederevo, 14. januara
Milorad Milanović, novinar u penziji iz Smedereva, najnovijim romanom "Drugi život", objavljenim krajem prošle godine, završio je romanesknu trilogiju. Kao prethodni romani ovog autora "Rasap" i "Milica", i ovaj najnoviji pripoveda o poslednjim danima srednjovekovne Srbije i zbivanjima u njenoj poslednjoj prestonici – Smederevu. To je roman o tragičnoj sudbini Srbije, o vremenu despota Đurađa Brankovića Smederevca, o propadanju srpske države kako onda, tako i u kasnijim vekovima. Sve tri knjige ovog pisca, koje čine trilogiju, objavila je od 2001 do 2003. godine izdavačka kuća "Narodna knjiga" iz Beograda. O romanu "Drugi život" recenziju je napisao Mileta Aćimović Ivkov iz koje izdvajamo sledeći izvod:
"Romanesknom pričom, čija anegdotska osnova počiva na istinitom tragičnom događaju u smederevskom garnizonu krajem 19. veka, a u čije je središte postavljen zaplet o apsurdu nekritičkog verovanja u mogućnost reinkarnacije, Milorad Milanović je zasvodio svoju romanesknu trilogiju koju formiraju romani ’Rasap’ i ’Milica’. Kao i u prethodnim romanima ovog tematskog kruga, romansijerova namera je prevashodno okrenuta pripovedanju o Srbiji i Smederevu u doba Brankovića. Odnosno uverljivom slikanju raspada srednjovekovne države i potonuća u mrak viševekovnog ropstva".

Dnevnik - Novine i časopisi 15. 01. 2004. - Slikar snažne individualnosti
Vjekoslav Ćetković: “Milenko Šerban”
O Milenku Šerbanu (1907-1979) pisano je više tek poslednjih desetak godina. Do tada je o njemu pisano sporadično, uglavnom povodom grupnih ili samostalnih izložbi. Može se reći da njegova reputacija ni posle smrti, kada je njegovo umetničko delo završeno, nije bila onakva kakvu zaslužuje. NJegovoj afirmaciji su odlučujuće doprinele celovite studije Irine Subotić i potkraj 2003. objavljena monografija Vjekoslava Ćetkovića.
Ćetković daje celovit uvid u Šerbanovo likovno stvaralaštvo, počev od dvadesetih godina prošlog veka do poslednjih dela. Bio je slikar samouk, koji je rano odabrao nekoliko tema koje će ga zaokupljati celog života. To su portret, akt, pejzaž, mrtva priroda. Ove teme dominirale su i na njegovoj prvoj izložbi, 1926. Zahvaljujući uspešnom predstavljanju, mogao je da ode na usavršavanje u Pariz. Ćetković ukazuje na značaj Šerbanovog školovanja u Parizu na njegovo potonje slikarstvo, na uticaj Renoara, Matisa i Sezana. Zajedno s drugim Sremcem, Savom Šumanovićem, bio je učenik Andrea Lota. U Parizu su tada boravili i Petar Dobrović, Milan Konjović, Milena Pavlović-Barili...
Ćetković ističe da se Šerban u Parizu izlagao plodotvornim uticajima francuskog slikarstva, ali i da je ostao veran prvobitnim opredeljenjima u pogledu tema. I posle povratka iz Pariza slika portrete poznanika, članova porodice, aktove, i u velikom broju pejzaže, najčešće s motivima iz Fruške gore, rodnog Čerevića, Sremskih Karlovaca, Ledinaca, Dunava. Autor prati faze Šerbanovog stvaralaštva posle povratka iz Pariza - ekspresionističku, prelaznu od ekspresionizma ka fovizmu, fovističku, u kojoj dolazi do izražaja novi kolorit koji karakteriše upotreba jakih boja, često bez polutonova, nijansi. Karakteristične boje su žuta, narandžasta, crvena, plava, zelena i ljubičasta. Prisutna je i bela.
Recepcija dela
Vrednost ove monografije uvećava i praćenje recepcije Šerbanovog stvaralaštva, od prvih napisa do smrti. Recepcija pokazuje kako se kod nas teško probijalo novo, u umetnosti kao i u književnosti, i kako je p rava mera o jednom stvaraocu, kao u Šerbanovom slučaju, mogla da bude izrečena tek nakon njegove smrti. Veoma je koristan i dodatak, iz pera samog slikara, neka vrsta umetničke autobiografije.
U knjizi su detaljno analizirane sve faze u Šerbanovoj karijeri, kroz analizu pojedinačnih slika. Ćetković to čini veoma dosledno i studiozno, tako da njegova monografija liči na priručnik za tumačenje Šerbanovih slika. On pri tome ukazuje ne samo na slikarevo opredeljivanje pod uticajem aktuelnih tendencija u umetnosti, već i usled spoljašnjih okolnosti. Rat i socijalistički realizam ostavili su traga i na Šerbanovo stvaralaštvo, mada u manjoj meri. Kao snažna umetnička individualnost nije mogao da prihvati nametanje stavova u umetnosti, nikakvo ukalupljivanje. Naslikao je samo dve slike u ovom maniru : „Novosadska racija’’ i „Obnova’’.
U posleratnom periodu, ističe Ćetković, portret je bio Šerbanova omiljena forma. Tu su brojni portreti uglednih Novosađana, članova porodice, supruge Sonje, kćerke Nade i sina Slobodana. Ovi portreti, skupa sa kasnijim autoportretima, čine posebno poglavlje Šerbanovog slikarstva.
Autor zatim prati Šerbanovo približavanje apstraktnoj umetnosti pedesetih godina, kada su popustile ideološke stege. Tada slikar uspostavlja kontinuitet sa svojom predratnom umetnošću, kako u pogledu slikarskog postupka tako i u pogledu motiva. Ponovo su na njegovim platnima pejzaži, motivi iz rodnog Čerevića, krivudavi sokaci, bašte, kapije, crkveni toranj, rodna kuća...
LJubica Popović-Bjelica

Vreme 15. 01. 2004. - Fajront u bircuzu "Forma"
Laslo Blašković: “Madonin nakit”
Dobrodošli u veseli pakao p(r)oezije! I nemojte misliti da iz njega možete bezbedno izaći koristeći svoju šerlokholmsovski neumoljivu Zdravu Pamet, kaogod iz lavirinta u kakvom časopisu za enigmatičare-entuzijaste: biće da ovde važe sasvim luiskerolovski naopaka pravila igre, to jest u onoj meri u kojoj ih ima, odnosno u meri u kojoj je pisac dozvolio pravilima da mu svojom "pravilnošću" kvare Igru. A onog atipičnog pakla što se smatra, radi se, dakako – samo bez onoga "r" u zagradi – o sintagmi koja direktno i bez krzmanja upućuje na po-etiku Vojislava Despotova, na neumrlog, dakle, dobrog duha vertikalnog Ujvideka i mernu jedinicu razuzdane, hedonističke mašte u savremenom srpskom pisanju, a što sve kanda mora imati neki tajni link s faktom da se jedan od maketnih "likova" nove Blaškovićeve prozoidne groteske (prozeske?) zove Ladislav Despot…
Okej, a sada sredina malo napred, tj. rikverciramo sa neke moguće, konvencionalnije postavljene "sredine" priče o knjizi ka njenom "najlogičnijem" početku: tri stotine šezdeset i pet strana četvrtog romana Lasla Blaškovića Madonin nakit ugrubo je podeljeno u četiri podugačka solilokvija četvorice naratora (plus dramsko-poetski rasplet, kao zaigrani piščev doprinos veštom metažanrovskom orgijanju) čiji se životni putevi isprepliću i razilaze uzduž i popreko po romanu i (para)istorijskom vremenskonm rasponu od prerane smrti Josipa Broza preko pada Berlinskog zida do notornog NATO-bombardovanja nekako s proleća 1999. i njegovog sablasno-farsičnog appendixa u vidu totalnog pomračenja sunca od 11. avgusta devedeset i devete, kada su ulice, šorovi, sokaci i drumovi gradova i sela zemlje Srbije opusteli, a značajan deo Nebeskog Naroda bar nakratko poverovao da mu je konačno došao kraj, da će razgoropađena Zvezda napokon učiniti sve ono oko čega su se nećkale i prenemagale druge nebeske i zemaljske sile... Enivej, Joakim Blašković, Andreutin Striber (još jedan od onih karakterističnih parablaškovića razasutih sveudilj po Blaškovićevoj prozi!), Verim Mehmetaj i narečeni La dislav Despot konačno se "združuju"i suočavaju u zatvoru otvorenog tipa, odnosno zatvorskoj bolnici u Petrovaradinu, kamo su dospeli zbog raznih slučajnih ili posve bizarnih ogrešenja o zakon, i odakle slušaju bombaške detonacije u "normalnom", "spoljnom" svetu, upadljivo luđem i svinjarijama sklonijem od onoga iza rešetaka lokalnog Pržuna za popravljive tipove. Umesto patetično-epske slike Ničim Izazvane Kataklizme, i to pusto ne-magično bembanje – kao literarno već svojski isceđeni motiv – provedeno, hm... pod senkom zmaja (blagodaram, Pisarev!) više nekako nalikuje na dosta jadnu simulaciju, loš teatar, "pedagošku" inscenaciju ekskluzivno za zatvorenike, okasnelu vežbu ONO i DSZ... Prava kataklizma zatvoreničkog mikrosveta ionako dolazi docnije, dok ceo kontinent blene u traljavo pomračeno sunce, dok Herojska Srbija džedži iza spuštenih žaluzina, a zatvor, avaj, biva razvaljen velikom poplavom!
Prethodne su dve-tri rečenice samo su Skicine Skice Skica onoga što se u novog Lasla B. "dešava": svi su naratori zapravo skloni izobilnim i neizbrojnim skakanjima u svim pravcima – da se podsetimo još jednog novosadskog ludiste – i njihove sumasišavše ili pak na-um-s-mukom-popevše priče i prisećanja ševrdaju po novosadskim Limanima i sličnim lokacijama, u trebljenju i ukrštanju pijanih i zaludnih erotskih izleta, detinjih nezarastljivih rana i ranih jada, sitnosatnih pesničkih lutanja, lupanja i tamburanja u bircuzu "Forma" – kao nimalo slučajno izabranom simboličkom izvoru i utočištu Blaškovićevih napora u ovoj knjizi – i u prebiranju po kojekakvim Opštim Mestima (dragim ili bolnim, ali svakako povučenim kroz Blaškovićev ironijski filter) lokalne, nacionalne i globalne mitologije, od mesnih šank-poeta preko besmrtnih diktatora do popkulturnih vedeta a la Bruce Lee, zaštitnik slabih i nemoćnih, junak bioskopa i dečačkih snova iz vremena oko Titove smrti, dakako onih snova koji još nisu postali vlažni... Laslo Blašković u Madoninom nakitu – a pomalo baš na tragu poznijih Despotovljevih proza – uspeva da zamrsi te ško razmrsivo narativno klupko, u kojem ćete "promašiti ceo fudbal" ili brzo odustati od čitanja ako krenete da ga "strejtaški" razgonetate; u pravu je, naime, Zoran Paunović kada piše da se u ovoj knjizi "Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu bolje no ikada ranije". E sad, sve drugo je stvar ukusa: meni, čemu kriti, zeru više prija onaj Blašković iz Svadbenog marša i Mrtve prirode sa satom, ali u ovom slučaju to valjda uistinu više govori o preferencijama čitača nego o (aktuelnom) dometu spisatelja: Madonin nakit u osnovi zadržava i razvija vrline svojih prethodnika, samo što L. B. ovaj put zamašnije pušta pesniku na volju. Paunović, svestan toga, uočava ovde i "melanholični cinizam u kojem se, kao kod Kiša, oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen". A Kiš ovde nije spomenut slučajno: uz papa-Despotova, upravo je pisac "Peščanika" jedan od onih s kojima se Blašković(ev pripovedač) u Madoninom nakitu najviše poigrava, kao kakav nadareni i namerno pomalo blazirani razmetni sin, koji u jednom momentu čak svadljivo uočava kako su valjda i neki drugi ljudi, zaboga, imali oca, kako valjda i neko drugi može da piše o detinjstvu i tako tome, a da se to ne gurne odmah pod sveogrćući kišovski šinjel…
I kada se u bircuzu "Forma" označi fajront, kada konobar Red izvrne stolice na stolove, ostaje još samo da se podvuče crta: Madonin nakit je složeno i zahtevno, ali razuzdano i vedro (u ključu onog "veselog pakla", dakako!) piščevo razračunavanje sa demonima Istorije, sa sablastima vremena i mesta (jednog tobožnjeg "malog grada" pod Tvrđavom na Dunavu, grada u kojem se "svi poznaju", i sve je nužno nekako incestuozno) i umešno proigravanje granica kompaktnog i čitl