Mrvice s antičke trpeze - Mari Gudo: "Kasandra"
Surova bajka prošlog veka - Aleksandar Gatalica: "Najlepše priče Aleksandra Gatalice"
Natjašastra – indijska teorija drame i pozorišta; Bharata Muni: "Natjašastra"
Diplomata koji nas je razumeo - Miroslav Mojžita: "Beograd: beleške 1995-2001“

Zoran Spasojević: “Kratke priče bez muke”

Večna Lu iz Lagune - Fransoaz Žiru: “Lu-priča o slobodnoj ženi”
Pitoreskna duhovna gozba - Nenad Šaponja: "Prosvetina knjiga krimi priče"
Autoportret u kretanju - Tomaž Šalamun: “Balada za Metku Krašovec”
Biseri proze - Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
Hronologija kroćenja neba - Čedomir Janić: “Vek avijacije”
Tragična svedočanstva - Rada Saratlić: "Kosovska priča"
Svet u oku, damar u žilama - Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
O čemu govorimo kada govorimo o poeziji - "Kutija za mesečinu" - Kragujević Tanja
Ontologija vlasti - Vojislav Stanovčić: “Vlast i sloboda”
Fioka iz Energoprojekta - Dragica Jakovljević: “Fioka”
Novo sa liste bestselera - Margaret Atvud i roman koji je osvojio Bukerovu nagradu
Sumnja u srcu stvari - Mihailo Papazoglu: "Druga ruka istorije"
Ljudske slobode i prava - Stefan Sušić: “Muzička tortura i nasilje kao problem crnogorskog turizma”
"Fioka" Dragice Jakovljevi-"svojevrsni dokument o poslednjoj deceniji XX veka" - Dragica Jakovljevic: “Fioka”
Na temeljima srednjovekovne Srbije - Slobodan Nenadović: "Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji”
Mačji "kum" - Elke Hajdenrajh: "Nero Korleone"
Dozivanje preobražaja - Zvonka Gazivoda: “Riba šljokicaste krljušti”
Priručnik za reketaše sa praktikumom - Saša Stojanović: "Krvoslednici"
Da li je dinar bio zlatan - Goran Nikolić: "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941"
Svet nestvaran, treperav - Vojislav Karanovi-: "Svetlost u naletu"
Poslednja godina života Dostojevskog - Igor Volgin: "Dostojevski - Poslednja godina života"
Podsećanja na Prvi srpski ustanak
Nikola Bura: "Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. Hronologija - događaji i ličnosti"
Vitez smijeha - Čarli Čaplin: "Autobiografija"
Ljubavna predgrada Beograda i Pariza - Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
Pravi vodič za zemlje u razvoju - Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"
Roman Majkla Cabona u "Dereti" sa Pulicerovom preporukom
Majkl Cabon: "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja"
Rokenrol književnost - Branislav Babic Kebra: "Obećaj mi, molim te"
Skarabejština kao planetarni trend - Mirko Demić: “Apokrifi o furtuli”
Utišane strasti - Radmila Gikić Petrović: “U potrazi za glavnim junakom”
Kreativni anarhizam - Grafički atelje "Dereta" objavio je knjigu eseja Ljiljane Šop i bestseler Ketrin Roberts
Pisac izbliza - Dragan Velikić: "Dosije Domaševski"
Pohvala divljenju - Gi Skarpeta: "Povratak baroka"
Otkljucavanje vrata percepcije- Anet Mišelson: “Filosofska igračka”
O lutkama i mesu - Salman Ruždi na prelazu milenijuma
Ubistvo iz dosade - Dona Tart: "Tajna istorija"
Autistični Adrijan Mol - Mark Hadon: "Čudan događaj sa psom u neko doba noći"
Identitet i asimilacija - Eva Hofman: "Izgubljeno u prevodu"
Predeli crne i bele energije - Alek Vukadinović: "Pesme"
Povodom 212 godina od smrti velikog kompozitora - Volfgang Amadeus Mocart: "Pisma osamljenika"
Medveđa usluga irskim piscima - Džems Džojs: "Uliks"
Povodom stogodišnjice Blumovog dana - Džojs, umetnost ili industrija?
Zašto smo siromašni - Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"
Izlog knjiga - "Živorad Žika Stojković", "Stanica i druge priče" i "Predeo podnošljivo raskošan"
Samarkand iz Lagune - Amin Maluf: "Samarkand"
Nadežda Petrović između umetnosti i politike
Olivera Janković: "Nadežda Petrović izmedu umetnosti i politike"
Pobeci od sebe - Drugo izdanje romana "Korekcije" Džonatana Frenzena
Slika iznutra -Helen Danmor: "Opsada"
Povjerenje i podrška - Navin Cavla: "Majka Tereza"
Fantastika u sadašnjosti - Vlastimir Stanisavljević: "Gračanica posle hiljadu godina"
Najvrednija dela epohe - Vojislav Korać: "Spomenici monumentalne srpske arhitekture XIV veka u Povardarju"
Literarne pikanterije - A.I.S Ligre: "Iznenada večni”
Svet viđen drugačije - Tomas Transtremer: "Sabrane pesme"
Sjaj daha pod ledom - Radivoj Šajtinac: “Led i mleko”
Filozofija advertajzinga - Tomas Frank: “Osvajanje kula”
Putovanje u prošlost - Gojko Čelebić: ”Viteški roman o ženskim suzama”
Nova knjiga Vase Pavkovića: "Naš slatki strip"
Ispovest grešnoga stegonoše - Andrej Makin: "Ispovest grešnog stegonoše"
Novi naslov iz Derete - Majkl Čabon: "Neverovatne avanture Kavalijera & Kleja"
Ogrezli smo u politici - Dušica Milanović: "Maske uma"
Priče intimnih Praznina - Mihajlo Pantić: “Ako je to ljubav”
Razaranje patrijarhata - Džonatan Frenzen: “Korekcije”
Prepisani život; Izlog knjiga
Bitne stvari jednog usamljenika - Goran Babić: "Rušenje pontonskog mosta"

Danas 01. 02. 2004. - Mrvice s antičke trpeze
Mari Gudo: "Kasandra"

Proročicu Kasandru, ćerku trojanskog kralja Prijama i kraljice Hekabe, Apolon je, zbog neuzvraćene ljubavi, kaznio tako da njenim, inače tačnim proročanstvima, niko nije verovao. Posle pada Troje i uništenja grada, ona postaje zarobljenica Agamemnona, vrhovnog zapovednika grčke vojske, i kao deo ratnog plena biva odvedena u njegovu prestonicu Mikenu. Tamo će, zajedno s njim, stradati u surovoj osveti Klitemnestre, Agamemnonove žene.
Ovaj donekle sporedan lik antičke mitologije, koji se kod Homera pominje gotovo uzgred, kod grčkih tragičara će dobiti nešto značajnije mesto. Tako će već Eshil u svom "Agamemnonu" skicirati glavne, tragične konture situacije u kojoj se Kasandra nalazi. Od tada će, kroz istoriju književnosti, njen lik biti prizivan i iznova obnavljan novim obradama, ali i potpuno zaboravljan i potiskivan u nekim periodima.
Deo tog kretanja, kako u književnosti, tako i u raznovrsnim studijama koje se u potpunosti ili delimično bave Kasandrom, ocrtava i zbornik, pripremljen i objavljen u Francuskoj, tokom 1999. godine, a sada preveden i kod nas. Knjiga je sačinjena od osam tekstova različitih autora, kojima je priključena i bibliografija umetničkih dela koja, na ovaj ili onaj način, obrađuju Kasandrin lik. Takođe je data i bibliografija kritičkih radova prevedenih, ili izvorno pisanih na francuskom, koja je, i pored ovog jezičkog ograničenja, veoma informativna i korisna.
Autori pokušavaju da osvetle zagonetni i višeznačni lik Kasandre, i to s različitih stanovišta. Ne prate se samo njena pojavljivanja u književnim delima od antike do danas, već se skiciraju i važni lingvistički, pozorišni, antropološki, psihoanalitički i politički aspekti njene pozicije i sudbine.
Naime, Kasandrin glas je glas predviđanja i nagoveštaja nesreća, poraza i smrti, a upućen je pre svega muškom svetu, koji, međutim, pokušava da ga ućutka i izoluje. Njene reči su istinite, ali i nemoćne, jer u njih niko ne veruje. Ipak, one su i neophodna opomena, koja, uprkos svemu, mora biti izrečena. Kasandra navodi na razmišl jalja o (ne) moći znanja i (ne) mogućnosti da se ono iskoristi. Uz to, ona je posrednik između božanskog i ljudskog, pa otvara i pitanja o mogućnostima i načinima spoznaje i komunikacije s onostranim. Međutim, božanske reči, koje bi trebalo da budu prihvaćene kao apsolutna istina, bivaju, zajedno s Kasandrom, odbačene, ignorisane, skrajnute.
Pored specifičnosti situacije u kojoj se nalazi, Kasandra je savremenom pozorištu zanimljiva i iz nekih drugih razloga. Naime, svoju, tj. božansku poruku, ona ne prenosi samo rečima, već i pokretom, dahom, krikom, pesmom, što su neizbežni, a često i glavni elementi modernog teatra.
Uz naglašavanje predverbalnog izraza, i zvuka, kao temelja reči, ova antička devica, nakon svojih zanosa i bolnog "porađanja istine", pristupa i prevođenju, tumačenju svojih vizija. Time se nečujnom daje oblik i sadržina, a vizuelno se verbalizuje, što Kasandru jednim delom stavlja u poziciju pesnika, pa i umetnika uopšte. Ovu poziciju prati i njena potpuna usamljenost i izolovanost.
Između ostalog, u zborniku se nalazi i odličan tekst Žaka le Gofa, koji ispituje zašto je Kasandra gotovo potpuno zaboravljena tokom srednjeg veka, uz jedan zanimljiv osvrt na hrišćanski odnos prema proročanstvima u ovom periodu.
Primetan je i pokušaj svih zastupljenih autora da, direktno ili indirektno, pronađu dublje razloge danas pojačanog interesovanja za Kasandru. Zato je posebna pažnja poklonjena Kristi Volf i njenom romanu "Kasandra", iz 1983. godine, koji je, u mnogome, doprineo savremenim interesovanjima za ovaj mitološki lik. Uz to, njen roman je inspirisao i nastanak nekih novih umetničkih dela, koja se više ne baziraju na antičkim verzijama ovog mita, već na preispitivanjima i izmenama koje je Volfova dala u svom romanu.
Tako je, uz kritički osvrt na roman "Kasandra", zborniku priključen i tekst same Kriste Volf "Od Kasandre do Medeje". Volfova iznosi svoja polazišta i namere, prilikom pisanja romana o Kasandri, a potom i romana o Medeji, koji su, inače, prevedeni i na srpski jezik. Ona nagla šava svoju želju da istraži tradiciju, ali i da je menja, oslanjajući se na imaginaciju i fantaziju. Primenjujući ovaj postupak, Krista Volf se priključuje svojim velikim, nemačkim prethodnicima, poput Getea i Tomasa Mana, ali i svima onima koji su, kroz vekove, bili inspirisani antičkim likovima i mitovima.
Tako su, do danas više puta preoblikovane i reinterpretirane, ne samo glavne priče s antičke trpeze, već i, za antiku, sporedni junaci i njihove životne sudbine. Osvrt na jedan delić tog niza dat je ovim zbornikom, koji uz raznovrsnost pristupa i mnoštvo informacija, pre svega podstiče i inspiriše nova razmišljanja o ovom tajanstvenom i višeznačenom liku iz antike.
Olivera Žižović

Glas javnosti 01. 02. 2004. - Surova bajka prošlog veka
Aleksandar Gatalica: "Najlepše priče Aleksandra Gatalice"

U Prosvetinoj biblioteci "Naj Proza" objavljene su najlepše priče Aleksandra Gatalice, u izboru i sa predgovorom Petra Pijanovića. Veći deo odabranih priča je iz knjige pripovedaka "Vek", po dve priče su iz "Linije života" i "Mimikrije", priče "Kad padne noć" i "Na ničijoj zemlji" su iz periodike i poslednja "Jefimija" je iz još neobjavljenog rukopisa. Zbirka priča "Vek" koje čine kostur ove zbirke, prema rečima Pijanovića jedna je od najboljih zbirki napisanih na srpskom jeziku u poslednjoj deceniji.
Zbirka priča "Vek" je "ulančana povesnica minulog veka, manje moderna replika priča iz Hiljadu i jedne noći, a više surova bajka prošlog stoleća. Junaci ovih priča po svemu su neobični i delatni utoliko što bezuspešno pokušavaju da izbegnu sopstvenu sudbinu, da ne budu trpno stanje istorije." Gataličina priča, prema Pijanoviću, ima čvrstu sižejnu liniju, ona fokusira pojedinost, neki prelom u sudbini lika i iz njega izvodi biografski totalitet.
Taj pripovedni postupak koji na detalju podiže smisaonu i literarnu konstrukciju priče omogućili su autoru da, idući marginom istorije, uđe u njen centar.
Obračunavajući se, neupitan, sa savremenom srpskom "svirepom" literaturom, Aleksandar Gatalica je sam sebe izdvojio iz dominantne stvarnosne poetike.
- Književnost nije kopija stvarnosti, književnost je konstruktivni sistem, a ja sam arhitekta. Priču želim dobro da zategnem, da joj napravim dobru arhitektoniku, a stvarnost je tu tek u funkciji totaliteta priča. Obrazovan sam na klasičnim uzorima, i svojim pričama pravim novi i različit svet od onoga u kome živimo, rekao je autor.

01. 02. 2004. - Natjašastra – indijska teorija drame i pozorišta
Bharata Muni: "Natjašastra"

Natjasastra predstavlja prvo i neosporno najznacajnije delo indijskog kulturnog nasledja drame i pozorista. Njena vrednost je utoliko veca jer predstavlja dokaz da je, bez obzira na istorijske okolnosti, u svim varijantama pod kojima se razvija, ljudski um jos od najranijih vremena izgradjivanja civilizacije, pokusavajuci da shvati i definise znacenje zivota, tezio da ga, pomocu tvorevina svoga duha, ucini dostojnim zivljenja, lepsim i laksim. Natjasastra je izvor za razumevanje i definisanje indijske klasicne vrednosti drame i pozorista.
Natjasastra je u pisanom obliku postojala u 2. veku nove ere, ali se smatra da je u usmenoj tradiciji nastala vec u 1. veku pre nove ere. Delo se pripisuje Bharata-Muni. Bharata u stvari znaci glumac, a sam naslov dela, Natjasastra ili Bharatassastra, znaci prirucnik za glumce. Medjutim, delo je daleko sire i sveobuhvatnije po svom sadrzaju. Pored glumaca, namenjeno je dramskim piscima i rediteljima, jer govori o knjizevnom i tehnickom aspektu drame, kao i u kombinaciji svih elemenata od kojih zavisi uspeh predstave, ukljucujuci muziku i igru. U stvari, stare hindu predstave bile su neka vrsta kombinacije govora, gestova, gestova, stavova, kostima, sminke, pesama i igara. Instrumentalna muzika, kad god je to smatrano za potrebno, pratila je predstavu da bi potencirala dramsku radnju.
Prema recima samoga pisca, Natjasastra je bozanskog porekla i predstavlja petu Vedu, posvecenu svim ljudima, za razliku od prve cetiri, koje su bile zabranjene za nize kaste. Po legendi, peta Veda nastala je u vreme kada su se ljudi i suvise predavali culnim uzivanjima i tonuli u poroke i niska osecanja, sto ih je, u krajnjoj liniji, cinilo nesrecnima. Tako je nastala potreba za ''zabavom koja bi bila i auditivna i vizuelna''. Bogovi su tada podarili ljudima: podrazavanje radnje i ljudskog ponasanja bogatim u razlicitim emocijama i u opisima raznih situacija. Sve ovo odnosice se na postupke ljudi koji su dobri, i bezbojni, a razvijace osecanje hrabrosti kod svih i svima pruzati zabavu, osecanje srece i dobar savet.
Ovaj novi rod ostvaren je sa ciljem da bude:
Poucan za sve, kroz prikazanu radnju stanja /bhava/ i pomocu osecanja /rasa/. Isto tako, pruzice olaksanje nesrecnim osobama pogodjenim tugom, bolom ili premorom, a i doprinece da se postuje duznost, da se odrze slava, dug zivot, duhovno i opste dobro i da se narod obrazuje.
Po Natjasastri, drama omogucava da se prikazu sve oblasti ljudskog znanja i svi vidovi ljudske prirode. U drami treba uzivati prateci predstavu, odnosno posmatrajuci prizor koji je prijatan za oci, usi i cula, sto omogucava da se dozivi iskustvo estetske prirode koje je, po svome karakteru, prolazno. Pored toga, po Natjasastri, cilj drame je i da oslobodi duh svih osecanja koja ga muce i tiste, sto se postize pomocu ''stanja'' /bhava/, i da ga obrazuje, sto se postize pomocu ''osecanja'' koja podsticu na razmisljanje /rasa/. ''Stanja'' i ''osecanja'' su medjusobno cvrsto povezana i nije moguce ustanoviti redosled po kome je javljaju, jer ''osecanja'' predstavljaju izvor svih ''stanja'', a ''stanja'' izviru iz ''osecanja''.
Stanja /bhava/ ''pomocu reci, gestova i prikazivanja temperamenta prenose gledaocu znacenje komada''. U stvari, stanje zavisi od unutarnjeg znacenja koje pisac dramskog dela zeli da saopsti gledaocima. Po Natjasastri, postoje tri osnovna stanja: dominantno, prolazno i temperamentno. Sva tri proizilaze iz determinanti /dobro poznatih stvari/ i konsekvencija /reci, gestovi, dusevno stanje/. I determinante i konsekvencije zasnivaju se na dobro poznatim konvencijama. Najboljom predstavom smatra se ona koja prikazuje dobro poznate dogadjaje. Natjasastra pominje 49 stanja koja mogu da se koriste u dramaturgiji i koja predstavlja sinonime dusevnih stanja prvenstveno vezanih za hedonisticku stranu iskustva. U drami, kada odredjeno stanje /bhava/ - ljubavi, straha ili cudjenja – pogodi odgovarajucu zicu u srcu gledaoca, ono se ispuni tim osecanjem i dolazi do stanja zadovoljstva ili ushicenosti. Tom prilikom ''bhava'' koja je dovela do takvog dusevnog stanja gubi svoje ime, a kao posledica javlja se stanje blazenstva. Ovakvo osecanje vecne radosti naziva se ''rasa'' /Dr. V.Raghavan, navedeno u Theater in India by Gardi, str.6/.
Dr Ileana Ćosić

Blic 01. 02. 2004. - Diplomata koji nas je razumeo
Miroslav Mojžita: "Beograd: beleške 1995-2001“

U Ambasadi Slovačke Republike, zimsko veče, upriličeno povodom promocije srpskog izdanja knjige „Beograd: beleške 1995-2001“ bivšeg ambasadora Slovačke u Beogradu dr Miroslava Mojžite, bilo je za sve prisutne predstavnike političkog, kulturnog i društvenog života izuzetno prijatno.
Srdačan je bio susret ovog diplomate sa Dragoljubom Mićunovićem, Nebojšom Čovićem, Borkom Pavićević, Zoranom Hamovićem (Clio), izdavačem zahvaljujući kome je knjiga ugledala svetlost dana…
- Miroslav Mojžita je čovek koga čovek samo može da poželi, dobar, pametan, vredan, požrtvovan... Kad je reč o diplomatiji, mislim da se nijedna svetska diplomatija nikada ne bi odrekla njegovih usluga. Trenutno je na dužnosti generalnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova. - Njegova ekselencija Miroslav Mojžita nije bio samo moj prijatelj, on je bio prijatelj ove zemlje i Beograda. Visoki nivo odnosa između Slovačke Republike i Jugoslavije, kasnije SCG, velika je zasluga ambasadora Mojžite, koji je ovu zemlju tretirao kao svoju, doživljavajući njene probleme kao svoje. Mi nikada nećemo zaboraviti, kao ljudi koji su onda, na vrhuncu naše krize, živeli u opoziciji, koliko smo imali njegovu podršku. Ostao je jedan prisan, ljudski, prijateljski trag koji je gospodin Mojžita ovde ostavio. Ko zna, možda ćemo i mi jednoga dana pisati knjige o delatnosti gospodina Mojžite, a ne samo da postoje njegove beleške o tome kako je on nas video - rekao je Dragoljub Mićunović. O zahvalnosti koju domaći progresivni ljudi gaje prema dr Miroslavu Mojžiti, svedoči i to što mu je februara 2002. godine, Vojislav Koštunica uručio najviše državno odlikovanje „Orden jugoslovenske zvezde I stepena“, kao jedinom ambasadoru u savremenoj istoriji države koji to priznanje dobio. Reč je o čoveku koji se 1999. godine, pobrinuo čak i za snabdevanje električnom energijom. Knjiga evocira čitaoce na Dejton, šetnje, Rambuje, 5. oktobar... a završava se nekrologom Zoranu Đinđiću, dopisanim polovinom marta 2003. godine. Sam autor, međutim, skromno kaže: - Nisam siguran da je ovakva knjiga uopšte potrebna čitaocu iz Srbije i Crne Gore, zbog toga što mu je je sve to poznato, a i bilo bi bolje da sve to što pre zaboravi.
Iste večeri, otvorena je i izložba fotografija Pavola Demeša, vodećeg predstavnika slovačke nevladine organizacije, koje je snimio u zemljama Balkana.
Lj. Jelisavac

02. 02. 2004. - Zoran Spasojević: “Kratke priče bez muke”
Zoran Spasojević je veoma interesantna pojava u našoj literaturi - pored toga što mu je nekoliko drama otkupljeno od strane Ministarstva za kulturu (mada, za čudo, nikad nisu postavljene na sceni), redovni je učesnik na konkursima za kratku priču i svaki put su mu priče ili nagrađene ili bar uvrštene u zbornike.
Činjenica da je prisutan u čak 16 antologija kratkih priča dovoljno govori koliko je ovladao tom književnom formom, koju mnogi i ne poznaju na pravi način. Naime, očeku
ju od nje više (a ja bih to nazvao redukcijom) nego što joj je zadatak, a njena jedina uloga jeste da se, slično poeziji, čita iz čisto artističkih razloga, bez ikakvih očekivanja i predrasuda. Preciznije, bez upliva moralisanja, didaktike ili filozofiranja i svega što se svodi na ono isprofanisano "šta je pisac hteo da kaže". Pisac je tu da piše, a poruke se šalju poštom, što Zoran Spasojević, kao službenik PTT-a, vrlo dobro zna. Uostalom, zar larpurlartizam iliti "umetnost radi umetnosti" nije legitimni umetnički pravac koji je svojevremeno spasao književnost od usiljenog bukvalističkog realizma koji je sebi nametnuo preterano serioznu društvenu ulogu i tako se zaglibio u sopstveno blato i talog, kojim se tako zdušno bavio. To ne znači da Zoran Spasojević piše nekakvu fantastiku ili koještarije bez kraja i konca. Naprotiv, ima u njegovoj knjizi "Kratke priče bez muke" i satiričnih kao i ratnih priča, ali su to tek teme, a one nikako nisu suština književnosti.
Baš kao što i treba da budu, priče Zorana Spasojevića su uvek duže nego što izgleda. Slično poeziji, kratka priča traži aktivnog čitaoca bez koga, zapravo, ostaje maltene "mrtva slova na papiru" potvrđujući Lihtenbergovu misao da "pisac metafori daje telo a čitalac dušu". Zoran Spasojević, kao organski pisac, pušta priču da ga vodi ka svom prirodnom toku i nalazi pravo mesto i njoj i piscu i čitaocu, tom svetom trojstvu svekolike literature, a paradoksalna i efektna završnica tih priča svedoči da je autor do kraja izbrusio sopstveni stil. A stil - to je čovek, u ovom slučaju - pisac. Kada tome dodamo filigransku narativnost, možemo zaključiti da je knjiga "Kratke priče bez muke" prava poslastica za sve poklonike ove kratke forme, u kojoj se krije čitav kosmos, a čita se, kao što naslov kaže, bez muke. Kako se piše, to je već drugo pitanje.
Dejan Milojević
Danas 03. 02. 2004. - Večna Lu iz Lagune
Fransoaz Žiru: “Lu-priča o slobodnoj ženi”

Izdavačka kuća Laguna je ovdašnjem tržištu ponudila biografiju Lu Salome "Lu", čija je autorka Fransoaz Žiru. Za prevod sa francuskog pobrinula se Ana Stošić. Lu Andreas Salome bila je žena natprosečne inteligencije i zavodljivosti. Rođena je u Sankt Peterburgu 1861, ali je zavodila najinteligentnije muškarce svog doba po čitavom svetu. Njome su, pored armije ostalih, bili
očarani i Rajner Marija Rilke, Niče i, niko drugi, do Sigmund Frojd. Jedno vreme svog burnog života, Lu je bila i njegova učenica i sama se, kasnije, bavila psihoanalitičkim radom. Imala je pacijente, prisustvovala je psihoanalitičkim sastancima i sticala nove obožavaoce. O Lu Salome napisano je na hiljade stranica i studija. Fransoaz Žiru njenu biografiju tumači kao posledicu incesta, koji je Lu mogla doživeti u detinjstvu. Bilo kako bilo, Salome ne prestaje da fascinira. Bila je lepa i onda kad to više nije bila i zanimljiva i filozofima i slikarima i poetama i naučnicima. Uzrok njene fatalnosti verovatno nikada neće biti do kraja utvrđen, pošto fatalitet i jeste nešto što se nikada do kraja ne može upoznati, pa ga to i čini onim što on jeste. Cvetajeva je negde rekla da je "inspirisati na pisanje pezije ponekad i više nego je pisati", a u tom smislu Lu jeste bila ravna svojim mnogobrojnim, ingenioznim udvaračima. U trenutku kada se u ovom delu sveta još uvek živi na balkanski, što znači poprilično mačistički način, ovu knjigu zasigurno očekuje veliki broj čitalaca. A pogotovo čitateljki.

Danas 03. 02. 2004. - Pitoreskna duhovna gozba
Nenad Šaponja: "Prosvetina knjiga krimi priče"

Beogradska Prosveta nedavno je objavila delo "Prosvetina knjiga krimi priče", koje je priredio Nenad Šaponja. Šaponja je i autor predgovora ovoj knjizi gde, između ostalog, kaže: "Ovaj izbor iz svetske krimi priče istovremeno je i klasičan, okončan, dakle, i živ. Svojim većim delom on prati istoriju žanra, odnosno njegove najviše vrednosne kote, a drugim delom prati pulsiranje savremenosti i kladi se na budućnost... Za priče koje sačinjavaju ovu knjigu, birao sam one za koje pretpostavljam da, osim što šire i produbljuju maticu žanra, i nešto duže traju u bićima i životima svojih čitalaca". "Prosvetina knjiga krimi priča", zapravo je izuzetan izbor vrhunskih priča, koje osim što imaju fantazmagoriju trilera i krimi-zaplet, plene i svim ostalim svojim vrhunskim odlikama, s obzirom da su njihovi autori svetski validna literarna pera. Šaponja je, naime, u ovo delo uvrstio i priče Poa, Čehova, Čestertona, Džojsa, Čendlera, Hakslija, Foknera, Borhesa, Stejnbeka, Banvila, Paretskog, Akunjina... Takođe, ovde su svoje mesto našli i klasici krimi-žanra: Dojl, Agata Kristi, Žorž Simenon... "Prosvetina knjiga krimi priče" svojevrsna je antologija validne proze, u kojoj će gotovo svaki čitalac naći sopstvenu priču ili bar, sopstveni zaplet. U trenucima kad su svet opkolile skraćene verzije najboljih svetskih romana i kod nas se sve više dela piše u strahu da im dužina ne bude preobimna za čitaoca, jer čitalac ovdašnji više nema ni vremena, pa ni samog sebe, u Prosveti se pojavilo ovo delo koje je pitoreskna i pikarska duhovna gozba, na skoro šest stotina stranica.

Dnevnik - Novine i časopisi 04. 02. 2004. - Autoportret u kretanju
Tomaž Šalamun: “Balada za Metku Krašovec”

Tomaž Šalamun (1941) u krugu nespornih književnih činjenica slovi za velikog slovenačkog pesnika, koga njegove pristalice, naročito, urednici književnih poredaka i vrednosti, uzdižu među velikane evropske poezije. Razloge za to uzdizanje njihovi inspiratori tražili su u posebnostima Šalamunovog pesničkog govora, koji je uvek, od njegovih prvih knjiga: Poker (1966) i Amerika (1972) bio u diskurzivnom savezu sa onim likom mišljenja koj
e je u taj govor unosilo neposrednost intelektualnih, ontoloških i egzistencijalnih promena aure, koju filozofi novog veka nazivaju „pogledom na svet”, a koje su svoj metaforički humus najbrže nalazile u jeziku. U njegovom duhu Poezije. U (r)evoluciji sintaksičkih pristupa pesničkoj slici. NJenom figurativnom habitusu. I dijalogu sa sasvim ličnim doživljajem sveta. Sveta „balada” i „maski”. Živih rana. I još življih sokova. Onih pred kojima pesnik treba prvo da se samonacrta, autoportretiše, da bi ih dublje osetio. U njihovom sugestibilnom horizontu. Kako u „pismu”, tako i u „reklamama” svog vremena. Na „kontinentu Mandeljštama” u čijim modernim navikama saputnici hodaju i promiču „goli do pojasa”.
U knjizi „Balada za Metku Krašovec”, a u prevodu Milana T. Đorđevića sa slovenačkog, Šalamun i dalje prati dah svoje utabane pesničke staze. Dah nepredvidivog disanja jezika. Govora „praznine kao začetka svega”. A koja mu, kako se o njoj esejmorfno izrazio Emil Filipčić, omogućava da stoji na njoj, na njenoj metafizičkoj telesnosti, siguran kao na kakvom betonu. Iz „tamnih fioka” te „pratnje”, kroz koju „noć obliva zemlju osmehom”, Šalamun je dearhivirao osmeh svog autoportreta. Samopropitivanje s olovkom u ruci, koje je putopis njegove duše. Putopis misli o: smrti, ocu, kazni, mirisu srebra, letu ptice... Ali i o „pitanjima hronične smrti”. U kojoj je „samoća pucanj u prazno”. Fotografije čije kopije potope svakog vratara. Praznine, kao i osmeha. LJude, koji „ne znaju pravu meru”, kojima Šalamun poručuje da „crtaju bajke” na čijim će slikama on, za kaznu, stajati. Kao „zaostali dah prol eća”. Na kojima će se predati mislima „da samo Bog postoji”, dok su „duhovi utvara”. Slepe senke mašina koje pokrivaju poljubac, i to ne samo Judin. Ispod koga se samo smrt (smrt je samo moja smrt) ne deli.
U ovoj „baladi” Metka Krašovec je adresa sentimentalizma jednog „strašnog” potražioca. Onog koji „traži bezuslovnu ljubav i potpunu slobodu” za svoja uživanja. Asimetrična, pa čak i ekscentrična u „običajnom pravu” umetnosti i njene „emocionalne istorije”. Među kojima je, od svih, najveće ono kada se „gubi svoja smrt”, smrt, recimo, poezije. Ali i smrt sociologiziranog sećanja. Jedne nostalgije prohujale sa „začuđenim očima”. Sa „škrabotinama na koži zemlje”. Sa tetovažama sokova srca. U luku „prasećanja” kao u pepelu ove „kutijice” stihova za Metku Krašovec. Uz važnu poetičku napomenu da je Šalamun i u toj „kutijici” ostao Šalamun. I kada se penje „merdevinama do istih mrkih mrlja blata”. I kada prepisuje svoje „fotografije u kretanju” na čijim poleđinama je zapisano da je „besmrtnost uvek nihilistička”.
Zoran M. Mandić

Politika 04. 02. 2004. - Biseri proze
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"

Dovoljno je reći Crnjanski, pa da se zna da je to vrh književnosti, a ako se još kaže da se upravo pojavio izbor najlepših putopisa velikog pisca, onda, uistinu, evo prave knjige za uživanje. U izboru i sa predgovorom Miroslava Josića Višnjića, knjigu je, uz saglasnost Zadužbine Crnjanskog, u svojoj biblioteci „NAJ”, objavila beogradska „Prosveta”, juče i predstavila u svojoj knjižari kultnog imena „Geca Kon”, u Knez Mihailovoj ulici.
Niska proznih bisera, „Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog” počinju „Lamentom nad Beogradom”, lirskim putopisom, kako ga imenuje priređivač, a završavaju putopisnom pesmom u prozi „Finistere”. Između njih, na 300 strana, u dve celine „složeni su nežno, pod naslovima samog pisca („Naša nebesa”) i priređivača („Orbis pictus”), tek dvadesetak najlepših, najzanimljivijih, najzanosnijih, najputopisnijih proznih zapisa rodonačelnika modernog srpskog književnog putopisa”…
„Pisac mora da putuje, mora da mnogo vidi, da mnogo doživi”, reči su koje je drugima uputio Crnjanski, a on sam, kao što je podsetio Josić Višnjić, bio je putnik u svetu kakvih su Srbi malo imali. Putovao je kao pisac, kao dopisnik, kao turista, kao izgnanik. Putovao sa fotografskim aparatom i beležnicom u rukama, u najboljim godinama (između dva svetska rata). Video je Italiju, Nemačku, Mađarsku, Francusku, Španiju, Grčku, Škotsku, Norvešku, Dansku, Rumuniju, Austriju, Švedsku, Čehoslovačku, Portugaliju, Englesku, Island...
Sve je kod Crnjanskog putopis, ističe priređivač, i njegovi putopisi osobita su vrsta odnosa prema svetu. I razlikuju se od svih srpskih putopisa, i izborom tema i ritmom rečenice, obiljem, svega tu ima... Rečju, „mesto Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide”.
Kao veliki pisac, saglasna je i Danica Šterić, urednik izdanja, Crnjanski je ne samo izmenio karakter putopisa, nego je, zajedno sa Rastkom Petrovićem, Jovanom Dučićem i Isidorom Sekulić, uticao i na promenu mesta putopisa u hijerarhiji žanrova srpske literature 20. veka.
Bio je t o povod i za podsećanje da je Crnjanski, osim nekoliko bedekera, objavio samo tri knjige putopisa, „Ljubav u Toskani” (1930), „Putopisi” (1930) i „Knjiga o Nemačkoj” (1931). Njegovi zapisi sa puta, rasuti po listovima i časopisima, prvi put su sabrani u dve kapitalne knjige („Putopisi”, I i II, Dela Miloša Crnjanskog, tomovi osam i devet, Zadužbina Crnjanskog i SKZ), a priredio ih je, sa komentarima i varijantama, Nikola Bertolino. Iz tog izdanja preneti su tekstovi u ovaj izbor.
Posle objavljivanja tri poeme Crnjanskog („Lament nad Beogradom”, „Serbia” i „Stražilovo”, 1965, priredio Stevan Raičković), Sabranih dela, u deset tomova, izdanje koje je, gotovo minuciozno, pripremao sam pisac (1966, saizdavači Matica srpska i „Svjetlost”) te, „Lirike” (1968, priredio Živorad Stojković - „Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog”, prema rečima Danice Šterić, znače i veliki povratak Crnjanskog u „Prosvetu”.
R. Saratlić

Dnevnik - Novine i časopisi 04. 02. 2004. - Hronologija kroćenja neba
Čedomir Janić: “Vek avijacije”

Od prvog leta avionom, koji su 17. decembra 1903. godine ostvarila braća Rajt, protekao je samo jedan vek. U tom vremenskom razdoblju čovečanstvo je osvojilo beskrajni plavi okean i stiglo do meseca” - kaže u predgovoru svoje ilustrovane hronologije “Vek avijacije” istoričar i svestrani vazduhoplovac Čedomir Janić.
Žureći da predupredi jubilej, Janić je hronologiju završio u novembru predstavivši čitaocima više od veka bogate letačke istorije sveta. Čoveku koji je decenije proveo u istraživanju istorije letenja, a više od 30 godina bio direktor Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu, ovo svakako nije predstavljalo problem. Tu povest koja je paralelno tekla sa sveopštim razvojem čovečanstva autor je obojio slikama, crtežima i fotografijama najvažnijih događaja, letelica i ljudi čije su pojave uveliko doprinele da se pre nekoliko nedelja prva letelica koju je izradio čovek nađe na površini tajanstvene planete Mars. Bogata galerija je poduprta kratkim tekstovima, gotovo fusnotama, iz čijih redova čitalac može da izvuče čitavo more informacija o tome kako je čovek krotio nebo iz godine u godinu. Više nego dovoljno za svakog ko oblast nimalo ne poznaje, a opet, sasvim zadovoljavajuće za armiju zaljubljenika u “gvozdene ptice” i njihovu istoriju.
Svoj put kroz koloplet revolucionarnih (ponekad i lucidnih) ideja, pionirskih vazduhoplovnih poduhvata, modela, inženjerskih trikova, uspona i padova, Janić ipak započinje željom starom koliko i ljudski um - željom za letenjem - i najstarijim legendama o ličnostima koje su osvajale prve komade neba. Od Ikara i Dedala, nordijskog heroja Vilanda, folklora američkih Indijanaca, kineskih zmajeva, preko ideja Rodžera Bekona i fantastičnih nacrta genijalnog Leonarda da Vinčija, te francuskih pustolova u džinovskim balonima, autor je uspeo da predstavi zbog čega je napor braće Vilbura i Orvila Rajta jednom morao da se isplati.
“Vek avijacije” slikom i rečju nadalje upoznaje čitaoca sa lavinom neumornih pokušaja da se obori prethodni rekord u zadržavanju iznad tla, prvim prosti m letačkim komandama, motorima, pominjući svaki poduhvat koji je osvajanje neba pomerio bar za jotu.
Iako je ideja o uvođenju letećih sprava u ratna dejstva nastala još 1794. godine u francuskoj vojsci koja je balone s ljudskom posadom koristila za izviđanje, avioni su upotrebljeni u ove svrhe tek u oktobru 1911. godine u toku tursko-italijanskog rata. Autor čitaoca provodi kroz bogato poglavlje nove dimenzije ratovanja u kojoj avioni imaju jednu od presudnih uloga, razdvajajući avioindustriju nadalje na vojnu i civilnu.
Čedomir Janić je u svojoj hronologiji avijacije ostavio mesto za sve nacije čiji su napori doprineli razvoju aviona srazmerno njihovom uticaju, ostavljajući, ipak, prostora i za pionire i događaje sa naših područja. Dajući izbor iz načičkanih zvezdanih momenata svetske avijacije Janić daje kompaktan prikaz domaće avioindustrije koja je na momente bila “rame uz rame” s mnogo većim i naprednijim nacijama. Čitalac se, nadalje, sreće s razvojem mlaznjaka i raketa koje su čoveka spustile na Mesec, sve do razvoja najnovijih tehnologija koje udovoljavaju potrebama civilizacije u ekspanziji.
“Vek avijacije” Čedomira Janića, dakle, nije pokušaj da se od istorije avijacije napravi sveobuhvatna enciklopedija, već knjiga koja slikom i tekstom treba da podseti znalce i upozna nove generacije s večitim htenjem čoveka da obara granice koje sebi uspeva da postavi. Jednostavnim jezikom, bez opterećujućih tehničkih detalja i, većini ljudi, nerazumljivih inženjerskih skraćenica, autor je uspeo da stvori nadasve zanimljivo štivo koje se čita u dahu, od korice do korice. Hronologija ima još jednu vrednost. Listajući je, čitalac nepogrešivo stiče utisak o brzini razvoja avijacije koja se u poslednjem veku odvijala gotovo matematičkom progresijom, pitajući se na kraju šta će među oblacima zateći u narednih 20 godina. Plodna ljudska mašta i nedavne slike sa crvene planete pokazaće ono što je i sam autor uspešno pokušao “Vekom avijacije” - da čovekov genij ne priznaje granice kada je pokoravanje neba u pitanju .
Petar Klaić

Politika 06. 02. 2004. - Tragična svedočanstva
Rada Saratlić: "Kosovska priča"

„Možda bi se moglo reći da je ovo knjiga o egzistencijalnoj ugroženosti, napuštenosti i beskrajnoj usamljenosti, strahu, danonoćnoj strepnji, slutnjama od kojih hvata jeza”, reči su Rade Saratlić, novinarke „Politike”, povodom njene najnovije knjige „Kosovska priča”, koja je upravo objavljena u izdanju beogradske „Narodne knjige” u biblioteci „Alfa-proza 2004”.
U ovom delu su se na jednom mestu našli tekstovi koje je Rada Saratlić objavljivala kao feljton u „Politici” 1987. godine, sa stalnim nadnaslovom „Rada Saratlić: Moj izveštaj sa Kosova”, čime se, kako je autorka izjavila na jučerašnjem predstavljanju knjige, ili naglašavao lični pristup pisca ili je to bila neka vrsta ograde, za svaki slučaj. Jer, „Kosovo je, na nesreću, dugo bilo tabu tema”.
Urednik knjige Radivoje Mikić je juče kazao da je „Kosovska priča” Rade Saratlić knjiga produbljenog iskustva u opisivanju i tumačenju događaja koji su se zbili na Kosovu. Ona je dokaz, kako je dodao, da novinski tekstovi mogu da budu vrlo važno sredstvo kojim se opisuje tragika velikog broja sudbina, u ovom slučaju viđena u okviru Kosova i Metohije. Rada Saratlić se ne priklanja jednoj strani, već bira stanovišta svih strana i suprotstavljenih svetova, ne idealizujući ni Srbe ni Albance, posebno ne one koji su bili akteri u politici koja je vođena u toj oblasti, a koje autorka naziva „putujućom srpskom vlasti na Kosovu”.
Razgranata mozaička priča o Kosovu, kako je objasnio Radivoje Mikić, puna je dramatike iza koje stoji dublji sloj - dugo delovanje mehanizma zla u kojem svaki čovek ima svoju ulogu, (ne)svesno ostvarujući suptilne vidove licemernog plana vlasti.
Posebno je značajan aspekt „Kosovske priče” kroz koji se očitava rušenje patrijarhalnih vrednosti, naročito u albanskoj zajednici, a sa čime će se Albanci jednom morati suočiti. Jer, kako kaže Mikić, prve žrtve su bili Srbi. A u budućnosti, to će verovatno biti sami Albanci. Ova knjiga prevazilazi knjigu koju piše novinar. Ona je, kako je zaključio Radivoje Mikić, dokaz napora auto rke da se stigne do srži razumevanja i predstavlja nam ozbiljnu i duboku ulogu ovakvog novinarstva.
Govoreći o svojim tekstovima koji su sada pred nama kao tragična „Kosovska priča”, Rada Saratlić je rekla da je ovo i knjiga atmosfere koja izbija iz autentičnih scena i reči. „U knjizi nema nikakvih dokumenata, poziva na literaturu, citata. Živa reč ljudi, njihovo viđenje, osećanje, doživljaj stvari, toliko je jaka da je sve drugo bilo izlišno”, kazala je autorka i dodala da je rukopisu posle toliko godina prišla sa velikom strepnjom, iz odgovornosti prema temi i stradalnim ljudima i iz pijeteta prema njihovoj bezmernoj patnji. A onda se i sama zapanjila koliko „Kosovska priča” deluje „kao ‚izveštaj’ današnji sa Kosova i Metohije. Samo je stvarnost vremenom bivala sve crnja i strahotnija”.

Glas javnosti 06. 02. 2004. - Svet u oku, damar u žilama
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"

U izdanju Prosvete nedavno je izašla knjiga "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog" u izboru i sa predgovorom Miroslava Josića Višnjića. Između lirskog putopisa "Lament nad Beogradom" i putopisne pesme u prozi "Finistere" našlo se, u dve celine "Naša nebesa" i "Orbis pictus", tek dvadesetak najzanosnijih i najputopisnijih proznih zapisa rodonačelnika modernog srpskog književnog putopisa, proznog dnevnika ili noćnika, lirske re
portaže.
Iako je osim nekoliko bedekera ("Naše plaže na Jadranu" i "Boka Kotorska", Crnjanski objavio samo tri knjige putopisa "Ljubav u Toskani", "Knjiga o Nemačkoj" i "Putopisi", prema rečima priređivača "njegovi romani, pesme, drame, zapisi, uspomene prožeti su strasnim tragalačkim, lutalačkim putopisnim duhom i dahom". Miloš Crnjanski putovao je sa aparatom i beležnicom najviše između dva svetska rata, gledao, pamtio, snimao, pisao, na sve udario kočoperni pečat.
Prema rečima Josića Višnjića, u putopisima Miloša Crnjanskog ima, ne treba se dvoumiti, i opisa prirode, panorama gradova, slika fasada, geografskih znanja, literarnih zanosa i prkosa, mudrovanja i čavrljanja, snova, umetnosti, etnologije, egzotike, erotike...svega ima. Pisac putuje i daje nam dve slike sveta: onu koju vidi oko i onu koja damara u žilama.
Mesto Miloša Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide, iza sebe ima Dositeja, Isidoru, Dučića, Rastka, Vinavera, Nušića, Domanovića, Pekića. Ipak, putopisi Miloša Crnjanskog razlikuju se po izboru tema i ritmu rečenice, njegovi tekstovi otkani su na potki gramatike puteva i čula.
T. Čanak
Politika 07. 02. 2004. - O čemu govorimo kada govorimo o poeziji
"Kutija za mesečinu" - Kragujević Tanja

O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O POEZIJI
O svemu onome na čemu počiva i u međusobnoj razmeni se nastavlja uzajamnost samog postojanja i ove čudne vrste koja datu joj moć govora koristi kako bi pevala, volela, ratovala. Iako su to, kažu, dve odvojene stvarnosti, život i poezija prolaze kroz iste pogrome i odmaraju se u kratkim pauzama mirnodoblja. Opstajali su i u katakombama, smišljali znakove, uspevali da svom glasu daju oblik i smisao i kada bi im odsekli jezik. Preživeli su i razna “putovanja u svetliju budućnost”. I prvi put se uplašili kada je neki njima nepoznat, treći govor, zapretio genetičkim inženjeringom, proizvodnjom života umesto rađanjem, proizvodnjom informacija koje će zameniti znanje, novom religijom čija će se služba odvijati u tržnim centrima, i konačno sobom - tim novim govorom koji će dokazati da jednakost nije utopija, postaviti na istu scenu književnike, političare, naučnike, modne kreatore, radnike gradske čistoće, decu i starce, neuke i umne. Pretnja trećeg govora zbunila je ono što danas nazivamo civilizacijom. U isto vreme, obećala je totalni rat i sveukupnu povezanost stamenim virtualnim mostovima. Obećala je dovoljnost zabave. U stvari, diktaturu šou biznisa, taj namet supstitucije za sve druge oblike življenja.
Svest i shodno tome strepnja od tog doba trećeg jezika prisutna je u pravoj meri u knjizi eseja Tanje Kragujević, “Kutija za mesečinu”. Pažljivi slušalac post-kakofonijskih matrica među kojima se zatekla i koje, u vremenu novog vavilnoskog izazova, gotovo jednako zvuče na svim jezicima, ali i istinski znalac i najkraćih tokova koji uvirući u veće sežu do velikog mora ispisane reči, dok poezijom piše o poeziji Tanja Kragujević uspeva da sačuva radost pred svakom novom kapi koju otkrije, iako sve vreme čuje Sen-Džon Persa i stih “reka se izliva u more kao čir”.
Kada govorimo o poeziji govorimo, pre svega, o posvećivanju.
Kako govorimo o poeziji
Darom, gde spada i znanje.
Šta je znanje? Jer ovo pitanje je u vremenu sadašnjem važnij e nego ikada. Svako misli da ima svoj odgovor, dok je on i dalje samo jedan. Znanje je istinsko razumevanje, dok je učenost obavezni preduslov. Ali ne ona vrsta lažne učenosti koja će se, recimo, po svaku cenu razmetati citatima i gomilanjem vlastitih imena. Redovno obrazovanje i potom neprekidno kreativno saznavanje ne očituju se toliko na samoj površini teksta koliko u podtekstu. Kada govori o Kavafiju, autorka podrazumeva Lukrecija Kara, ili pak Siorana, ili Džona Dona, svakako Eliota, u toj meri da svoju naukom stečenu slobodu kretanja kroz pesničku reč ne ometa podsećanjem na svaki kamen međaš na koji naiđe, koji ne mora ni da primeti. Naravno da se misao Margerit Jursenar ukršta i sa pevanjem Miodraga Pavlovića, ali ono što pisca “Mesečeve kutije” zapravo zanima jeste ta ukupnost pesničkog govora, tek potom pojedinačni glasovi.
O poeziji govorimo sa strašću sazrelom u hronično stanje. Tu vrstu strasti ne možemo sebi zadati, niti je se odreći kada naiđu periodi “ozbiljnijih formi” kao što je na primer roman. Jer poezija je u sveukupnom pisanju, odnosno, kada je nema, čak i najdeblje knjige padaju u zaborav bez obzira na akutne hvalospeve, nagrade, vence čija se vrednost danas meri u eurima. O neprikosnovenoj moći poesisa govore i ozbiljni prozni pisci, kao kada David Albahari kaže “Ja sam pesnik koji piše prozu”. O poeziji govorimo zaljubljenički. Reč je o onoj vrsti ljubavi, savremenim rečnikom rečeno, koja poput virusa ostaje nastanjena u organizmu i kada bolest naizgled mine. U pitanju je stalno poniranje, podrazumevanje da dubina nema dno. Samo tako voljena i shodno tome uvek iznova otkrivana Ahmatova nagrađuje svako naredno čitanje.
Kada govorimo o poeziji nužno izričemo čitavo svoje biće. Ne “ja”, već sva ona pesnička “ja” koja, ni ona ne bi postojala da se njihovo “ego” nije bez straha, sa strašću predavalo, prožimalo ne samo sa drugim bićima nego sa stihovima, opažajima, ćutnjom, snovima, govorom prolaznika jednako kao i govorom zvaničnika, sa šumom talasa koji i oni kazuju pretvorilo se u amalgam neraščlanjive formule. Ali da bismo se odvažili da “progovorimo iz svoga ja" potreban je onaj stepen zrelosti kada spoznajemo da to izolovano “ego” zapravo i ne postoji. Govorom poezije rečeno, ono je čuvano tajnom. Otuda je strah da ćemo ga ogoleti ukoliko iz njega progovorimo bezrazložan. Opravdan je samo strah neukih koji, uprkos nezajažljivom rabljenju lične zamenice prvog lica jednine, svoje ja nisu stekli.
Pa tako i u “ličnim esejima”, u zapisima o patikama primera radi, pisac “Kutije za mesečinu” govori o poeziji sa istom ozbiljnošću na koju otvoreno pozivaju vlastita imena. Darovita, učena i iskusna, Tanja Kragujević samouvereno hrli u još jedno čitanje Mandeljštama, dok taj sudar napisanog i iščitanog nije ništa više poetski od njenog zapažanja u gradskom prevozu, jednoga dana i jednoga časa kada je uhvaćen stih. Ovo štivo možemo slobodno razlomiti na fragmente i čitati ga kao nisku haiku zapisa. Jer ono to i jeste - umešno satkana kompozicija od pojedinačnih, sebi dovoljnih zapažanja, čija s ljubavnim strpljenjem dosegnuta promišljenost, baš kao pesma, dozvoljava i onu vrstu razigranog čitanja “nasumice otvorene stranice”.
Konačno, o poeziji govorimo kada uistinu imamo šta da kažemo. I to se vidi, prepoznaje, kao i svaka druga suvišna ili, kako pismo “Kutije za mesečinu” saopštava - nasušna i samim tim lepa reč.
Marija Knežević

Pobjeda 08. 02. 2004. - Ontologija vlasti
Vojislav Stanovčić: “Vlast i sloboda”

Prava je rijetkost danas sresti se sa knjigom enciklopedijskog karaktera kakva je “Vlast i sloboda” akademika Vojislava Stanovčića.
Filozofsko-antropološki, politikološki i sociološki pristup u razumijevanju, tumačenju i objašnjavanju tako krucijalnih fenomena, kao što su vlast i sloboda, operacionalizovani su sa punom etikom ubjeđenja i etikom odgovornosti autora. Od najstarijih vremena do savremenih zbivanja, u svijetu i
u nas, Stanovčić prati razvoj ideje slobode i vlasti, konceptualne dimenzije sa karakteristikama izvora, uzroka, te posljedica, sistematizujući sve to u istorijskom presjeku najznačajnijih društvenih kretanja.
Za naučnika i obična čovjeka, Stanovčić jasno i precizno, ubjedljivo i egzaktno, teorijskim saznanjima i istorijskom praksom, argumentovano rasvjetljava sudbinu čovjeka naspram moćnika. Pri tom, neprestano traga za odgovorom na dvostruku uslovljenost čovjekovog položaja: dobrim i lošim stranama čovjekove prirode, karakterom vlasti. Pitanje veoma aktuelno za savremeno društvo, posebno za postsocijalističke zemlje.
Stavljajući u centar posmatranja položaj građanina i u vezi s tim fenomen vladavine prava Stanovčić izvodi osnove ograničenja vlasti: položaj vlasti da mora prihvatiti osnovna prava i slobode građana: politička institucionalizacija vlasti, podjela vlasti (horizontalna i vertikalna), socijalno-politička i prostorna distribucija ili disperzija (vlasti) moći. U tom sklopu autor analizira istorijske odgovore koje daju razne revolucije (prije svega američka i francuska) i najznačajnija dokumenta (deklaracije o pravima i nezavisnosti) i zaključuje da se, pored svih napredaka „odgovori još traže”.
Svoje stavove Stanovčić zasniva na mislima najvećih filozofa, naučnika, književnika od Sokrata do današnjih dana. Na jednom mjestu imati takve mislioce, i to ne jednog pored drugog, već i međusobnoj komunikaciji i modernoj interpretaciji, pravo je ne samo naučno nego i duhovno bogatstvo. Konstatuje se tu napredovanje ideje o slobodi, ali i eksplicitno ukazuje na to da se „slobodno društvo ne može uspostaviti samo ako se ukine vlast, kako misle anarhisti”.
Tako knjiga „Vlast i sloboda” akademika Vojislava Stanovčića predstavlja izvanrednu osnovu za razumijevanje našeg puta do sada, ali i teorijsko-metodološki fundament za ozbiljna istraživanja naše sadašnjosti i trasiranje puta u budućnost.
Slobodan Vukićević
08. 02. 2004. - Fioka iz Energoprojekta
Dragica Jakovljević: “Fioka”

Trećeg decembra 2003, u kino sali Energoprojekta, predstavljena je knjiga „Fioka", prva koju je napisala Dragica Jakovljević, peta koju objavljuje InGraf. Kroz knjigu je posetioce (bilo ih je oko sto) provela autorka, a potom su imali retku priliku da čuju Olgu Savić, glumicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je - nenadmašno kao i uvek - govorila stihove Izeta Sarajlića, Stevana Raičkovića i Marine Cvetajeve. Njihove su pesme, kao i nekoliko tekstova o pozorištu i knjigama (između ostalih, nagrađeni esej o Olgi Savić) u „Fioku" unete kao protivteža neukusu, kiču, gluposti i laži koje je D. Jakovljević beležila od početka devedesetih godina prošlog veka, kad je i u njen život (i njenu fioku) nametljivo počela da ulazi politika, tj. ono što je s njom, takvom kakva je, došlo. „Fioka" je njen odgovor na zapanjujući poremećaj sistema vrednosti, a posebno na netrpeljivost prema svemu što je drugačije, karakterističnu za one godine (a bogme i za ove). Nenu Radosavljević, kako je na promociji rekla, - „Fioka" je podsetila na Onore Domijea: „Bio je izvanredan slikar, ali je zapamćen prvenstveno po karikaturama, vrcavim, oštrim kao sablja, Pariz je, kažu, od njih strepeo. Dragica Jakovljević ima dar da uoči, da pismeno o tome piše, ali meni je najinteresantniji, a možda je i najvredniji, njen komentar na kraju." Recenzent, dr Božidar Travica, taj komentar upoređuje sa metkom, sa ubodom hirurške igle. Taj ubod „dolazi od veštog korišćenja jezika, koji vrca humorom, alegorijom i satirom."
Heterogenu građu za ovu knjigu D. Jakovljević je pokušala da uredi grupišući je u poglavlja. Svako ima naslov i moto, zamišljen kao nenametljiva sažeta ocena događaja i ljudi o kojima se u tom poglavlju piše. Uz „Devedesete", stoje reči Oskara Vajlda: „Osrednjost stavlja na vagu drugu osrednjost, nesposobnost da aplaudira svome bratu."
Autorka se podsmehnula mnogim javnim ličnostima, ironično progovorila o mnogim pojavama, „omiljena" su joj tema informativne emisije RTS-a, a nije pošte-dela ni Pink.
Poslednje pogl avlje, „Kraj", posvećeno je, kao njen „privatni omaž", jednom novinaru (Urošu Komlenoviću), jednom pesniku (Brani Petroviću) i jednom političaru (Zoranu Đinđiću). Njihovu je smrt autorka doživela „kao lični gubitak", a kao malu „utehu", za moto je izabrala stihove Milovana Danojlića: „...ovde nam, bar, beše neverovatnije i luđe..."
Redakcija lista Energoprojekt.

Politika 09. 02. 2004. - Novo sa liste bestselera
Margaret Atvud i roman koji je osvojio Bukerovu nagradu

„Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta.” Ovom rečenicom počinje roman ”Slepi ubica”, slavne kanadske spisateljice Margaret Atvud, koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu i označen kao do sada najbolje delo Atvudove.
„Slepog ubicu” objavila je beogradska izdavačka kuća „Laguna” a to je, inače, drugi roman Margaret Atvud kod ovog izdavača: prethodno je štampana i njena knjiga „Mačje oko” (naši su čitaoci mogli da se upoznaju sa stilom Margaret Atvud i u romanu „Telesna povreda” koji je objavio beogradski „Filip Višnjić”).
Iza prve rečenice, u kojoj glavna junakinja Iris Čejs priča o svojoj sestri, otkrivaju se potonjih pet decenija sećanja, griže savesti i preispitivanja. Margaret Atvud u ovom romanu koji se, s jedne strane, neobično naslanja na evropsku klasičnu tradiciju a s druge nastavlja putovanje najboljim tragom anglosaksonske moderne literature, preispituje život u prošlosti, lično, ali i licemerje sredine u kojoj su živele dve sestre od kojih je jedna tragično poginula. „Slepi ubica” nije kriminalistički roman, ali poput krimi priče otkriva komadić po komadić mozaika porodičnih odnosa u kojima dve sestre aktivno učestvuju sa svojim ljubavima, (ne)iskrenostima, odanostima i razlazima. Iako iza cele priče stoje tragična ljubav, žrtva i izdaja, čitalac će, tražeći istinu kroz vešto uklopljene odlomke iz novina ali i dela svetske literature, nehotice postati učesnik jednog vremena u prošlom veku, i saučesnik nenametljivo superiornog književnog postupka.
„Slepi ubica” (prevodilac Goran Kapetanović), nema sumnje, jedna je od najboljih knjiga sa kojima ulazimo u ovu godinu.
„Laguna” je objavila još nekoliko zanimljivih dela od kojih izdvajamo „Bujno leto” Barbare Kingsolver. Ova američka književnica poznata je našim čitaocima po romanu „Biblija otrovne masline” koji je osvojio mnoge nagrade, i na listama bestselera održao se više od godinu dana. „Bujno leto” (prevod Aleksandra Čabraja), poput „Biblije otrovne masline”, nalik je porodičnoj sagi koja j e na posebni, sentimentalni način vezana za prirodu kao večiti oslonac ljudi koji se osećaju izgubljeno.
Ta izgubljenost čoveka na prvom mestu nalazi se u nemoći da se sagleda sopstveno biće, a potom, da se - i pored očajničke želje - uspostavi pravi odnos sa osobama koje se vole. Tri međusobno različite priče govore o zajedničkim potrebama i mukama: o ljubavi, o strasti, o braku, o porodici, o prirodi, o međusobnom razumevanju ali i o nesuglasicama. Iz cele te priče o dvoje razočaranih ljudi, o mladoj supruzi koja pokušava da se snađe u novoj porodici koja joj se čini odbojnom, o tvrdoglavim starcu i starici koji su upućeni jedno na drugo, proizlazi samo jedna poruka. A ona je da „treba živeti u skladu sa sobom i onima koje najviše volimo”.
I Anita Šriv nije nepoznata našim čitaocima: njen roman „Poslednji susret” o ljubavi i žudnji koja traje celog života već je preveden kod nas, i vrlo je popularan. Sada se Anita Šriv u „Laguni” javlja novim delom, „Pilotova žena” (prevod Ljudmila Lazov), u kojem kao da želi da podvuče da stvari treba da se vide kakve jesu. I kakve su bile. Da li je to u životu moguće onda kada je, možda, najpotrebnije? Retki su ljudi koji poseduju ovo umeće. Glavna junakinja romana „Pilotova žena” svakako ne spada u tu kategoriju. Ona se sa istinom, ili istinama, suočava tek kada dobija vest da joj je muž, pilot, poginuo. Da li je ikada poznavala tog muškarca koga je volela? Možda se to i ne bi pitala da nije morala da se, ubrzo po njegovom nestanku, suoči sa glasinama koje su u njoj rodile sumnju, primoravši je da krene u svojevrsno istraživanje prošlosti. Prošlosti za koju je vezan i veliki deo njenog života, i njenih emocija. Otud nije nerazumljiva i jedna rečenica iz kritike „San Francisko kronikla” u kojoj stoji: „Anita Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim”.
A. Cvijić

Dnevnik - Novine i časopisi 09. 02. 2004. - Sumnja u srcu stvari
Mihailo Papazoglu: "Druga ruka istorije"

Naša književnost prošloga veka pružila je više nego ubedljive dokaze da se književnost i diplomatija slažu i dopunjavaju. Pomenimo samo najistaknutije: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Milan Rakić, Jovan Dučić, nisu pisali samo izveštaje nego i književnost, i to kakvu. Kakvi su im bili izveštaji, znamo tek ponešto iz odlomaka koji su do sada isplivali iz strogo čuvanih arhiva.
A onda su došle diplomate koje pišu samo službene beleške. Zlatna nit je prekinuta i piscima je ostavljena samo vlastita zemlja da po njoj hode i pišu šta god hoće. U inostranstvo su išli drugi majstori. Pismenost i kultura nisu više na prvom mestu. Ali gle čuda. Stidljivo, poneki pisac se uvodi u d
iplomatiju, a školovane diplomate počinju da se bave umetnošću reči.
Jedan od takvih, novih primera, je i Mihailo Papazoglu ( Beograd, 1969), koji je zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova SCG, sa trenutnim nameštenjem u Strazburu. Po obrazovanju je pravnik, a već je boravio u nizu evropskih metropola. Sada je objavio i prvu knjigu koju je teško žanrovski odrediti. Od pesama, pesama u prozi, zapisa, do dnevničkih beleški, Papazoglu vodi neku vrstu esejističkog knjigovodstva svog života.
Montenjevski zagledan u sebe on hoće da govori sa svojim vremenom i svoje paradoksalno intonirane sumnje stavlja u tekstove nejednake specifične težine i dužine. Od cele istorije i tradicije njega zanima samo ona koja trenutno jeste. Bežeći od njenog varljivog lica, Papazoglu bi da vidi naličje. Ne prvu, nego drugu ruku istorije, onu koja je uvek bliža, ne istini, nego suštini. Ona je možda izlizana, kao kupe drugog razreda nekog provincijskog voza, daleko od srca istine, ali, svakako, u srcu stvari- misli Papazoglu.
U brojnim fascinacijama, pre svega darovima života i tzv. velikim svetom, Papazoglu se vraća u mladićke dane, prve ljubavi, nejasne patnje i čeone sudare sa večnim enigmama sveta. Od svih znanja i iskustava on će sumnju uzimati kao najbolju učiteljicu i saveznika.
- Sumnjaj prijatelju. Sumnjaj da je iza kuće – kuća. Da čovek može da stvori dete. Da su se Nemci zaista povukli. Sumnjaj da su januar i februar – sinovi decembra, a svi zajedno potomci pramajke zime osvojili naša srca. Sumnjaj u to da puška može da opali sama. Ili da se čovek rađa srećan. Sumnjaj u mnogo šta. Jedino tako će glava ostati tamo gde treba – na ramenima – piše Papazoglu u jednom od 120 zapisa, svestan da je sa tolikom sumnjom možda i preterao. Posle toga ne čini se ništa.
No najbolji Papazoglu u ovoj prvoj knjizi nije tamo gde je sve direktno i neumitno, već gde se misao vratolomno probija na svetlo dana, gde je pokušaj važniji od storije i istorije. Tamo gde je sve u naznakama i neuhvatljivom poigravanju Erosa i Tanatosa. I upravo te stranice daju vrednost napisanom i zalog su za nove pokušaje pisca/diplomate i obratno.
M. Živanović

Pobjeda 10. 02. 2004. - Ljudske slobode i prava
Stefan Sušić: “Muzička tortura i nasilje kao problem crnogorskog turizma”

Ova neobična i originalna studija, svjedočanstvo je o epifenomenu kulturološkog i pravnog iraza u sukobu estetičkog i estetskog spram patološkog i vulgarnog, kulturološkog i umjetničkog naspram agresivnog i nehumanog, pravosaznajnog, shvaćenog kao umnog i zbiljskog, u refleksijama normativnog i stvarnog spram ugrožavanju ljudskih prava i njihove djelotvorne zaštite, orgnaizovanog i regulativnog uređenog naspram haotičnog i destruktivnog, i habitus briljantnog itnelektualca, univerzitetskog profesora, društvenog i kulturnog djelatnika, lucidnog polemičara dr Stefana Sušića, koja predstavlja doprinos spoznajnoj i praktičnoj doktrini ljudskih prava.
Autor sa darom literarne naracije, dramaturški oblikuje pojavne oblike atakovanja i nasilništva izvedbom muzičkih produkata koji nijesu u službi estetskog i duhovnog, već u službi nasilja i sticanju profita, a sve pod zaštitništvom nekulture pa čak i upravnih struktura države. On sagledava sudionika jednog sociabiliteta u kojoj muzičko nasilje i tortura rađaju viktimološke probleme koji ugrožavaju, na perfidan i agresivan način, ljudske slobode i prava - proizvoljnim mješanjem u privatni život (čl. 12. Univerzalne deklaracije o pravima čovjeka - 1948), prava svakog na poštovanje privatnog i porodičnog života i doma (čl. 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda - 1950. uz čl. 1. Protokola uz ovu konvenciju - pravo na neometano uživanje svoje imovine), pravo na najviši mogući dostupni standard zdravlja (dio prvi, t. 11. Socijalne povelje - 1996), i pravo na ljudsko dostojanstvo i zaštitu privatnog života i komunikacije (čl. 1. i 7. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije - 2000), kao međunarodnih izvora ljudski prava, do onih na unutrašnjem - nacionalnom pravu koji se tiču pravne zaštite moralnog i fizičkog integriteta ljudskog bića, uređenih ustavno pravnim sistemom Crne Gore.
Minucioznom raspravom, potkrijepljenoj činjeničnim supstratom i teorijsko-pravnom analizom, uz izvanredno poznavnje ustavnih, zakonodavnih i upravnih kompetencija organa u s istemu podjele vlasti, te atribucija i prerogativa koje im, rerum naturam, pripadaju u okviru ustavne projekcije, autor, predstavljajući nam sliku modernih fenomena urbanog terora i muzičke torture na život ljudi, zapaža normativne nedostatke regulacije tog društvenog problema na psihosocijalni, moralni, mentalni i estetski sustav čovjeka, sukoba nadležnosti unutar upravne kontrole i nadzora između primarno i stvarno nadležnih prema djelokrugu atribucija i onih čija su ovlašćenja akcesorne prirodne u preduzimanju mjera na zaštiti od ovog fenomena (organ unutrašnjih poslova, spram ovlašćenja drugih upravnih resora - sanitarnih i inspekcijskih organa). On se posebno bavi sistemom neuređenosti regulacije i nedopustivom indolentnošću i aktivnom „tolerancijom” vinog nečinjenja i neznanja upravnih organa, pri čemu kao vrsni poznavalac kulture turizma ističe, da u njemu treba da preovlada ljepota i kultura ponuđenog čija valorizacija mora biti segment ukupne ljudske prosvijećenosti, i u kome je kritički sagledao nedostatke u pravnom sistemu Crne Gore, po širini i dubini zakonodavnih, izvršnih i prerogativa lokalnih organa vlasti na uzročno posljedične odnose ove pojave sa predlogom modela moguće projekcije uređenja pravne zaštite od muzičke torture i nasilja koja degradira ličnost, njeno dostojanstvo i standard života.
Čovječanstvu prijeti - buka. Iz istorije prava stare Persije i Kine poznato je da se najodiozniji oblik vršenja torture nad osuđenim do njegovog lišavanja života provodio muzičkom bukom talambasa. Međunarodno pravo i djelotvorni mehanizmi zaštite u nacionalnim pravima moraju integralno štiti pojedinca na sektoru građanskih, političkih, socijalnih i kulturnih prava, promovišući vrijednost kulturoloških, estetskih, prosvetiteljskih običaja i moralnih dostignuća prosvijećenih naroda, a posebno u oblasti zaštite privatnogi porodičnog mira i svakovrsnih misija koje sa sobom nosi tehnička civilizacija i tehnizirani način života.
Autor, profesor dr Stevan Sušić, sa atribucijom honestas iuridica, je upozori o društvene činioce da se trgnu iz letargije i urede na osnovama i načelima, u odgovarajućoj formi, model regulacije pravne zaštite od perfidne i bruatlne agresije u izvedbi muzikog hedonizma podređenog isključivo sticanju profita umjesto harmoniji lijepog i produhovljenog sa čulnim i korisnim.
Recenziju ove knjige potpisuju: akademik Ljubomir Tadić, prof. dr Vojin Dimitrijević, prof. dr Vesna Rakić - Vodinelić, prof. Nebojša Vučinić, prof. dr Rade Ratković i Čedomir Bogićević
Dr Čedomir Bogićević
10. 02. 2004. - "Fioka" Dragice Jakovljević "svojevrsni dokument o poslednjoj deceniji XX veka"
Dragica Jakovljević: “Fioka”

Nekoliko dana posle bajke „Bea, princeza neba“ izašla je iz štampe još jedna knjiga čiji je izdavač Energoprojekt-InGraf –„Fioka“ Dragice Jakovljević, dugogodišnjeg novinara i urednika ovog lista. Reč je o izboru raznih beležaka, zapisa, reportaža, eseja, intervjua, odlomaka iz dnevnika, citata, objavljenih i neobjavljenih tekstova različitog žanra pisanih uglavnom devedesetih godina prošlog veka i čuvanih – u fioci. U napomeni uz svoje rukopise, autorka – citirajući starog cinika Oskara Vajlda – izražava nadu da u njenoj knjizi nema „previše novinarskog u lošem smislu te loše reči“.
Recenzent knjige je dr Božidar Travica, bivši novinar lista „Energoprojekt“, od kraja osamdesetih građanin Novog sveta, najpre Sjedinjenih Američkih Država, potom Kanade, gde je sada (u Vinipegu) predavač na Manitoba univerzitetu. O tekstovima svoje nekadašnje koleginice Travica, između ostalog, piše da su „svojevrsni dokument o poslednjoj deceniji XX veka, koja će biti zapamćena u istoriji srpskog naroda“. Knjiga D. Jakovljević „podseća nas i opominje na ta vremena čud(n)a kada su se lažni proroci nadmetali za prevlast, zasenjujući prostotu i zaluđujući um“, krojeći svet „prema svojim aršinima nemorala i neukusa“… Po njegovoj oceni, autorka „Fioke“ spada među malobrojne koji su „uspevali da sačuvaju razboritost i ne podlegnu sveopštoj obmani i duhovnom opadanju“.
Naslovna strana delo je Vladimira Jablanova (Holding), a knjigu je za štampu pripremio mr Nenad Đukanović (InGraf).
Redakcija lista Energoprojekt
Politika 11. 02. 2004. - Na temeljima srednjovekovne Srbije
Slobodan Nenadović: "Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji”

Kapitalno ostvarenje dr Slobodana Nenadovića „Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji” objavila je „Prosveta” kao nezaobilazan priručnik arhitektama, istoričarima umetnosti i čitaocima koje zanima nacionalna istorija. Inače, na prošlogodišnjem Sajmu knjiga ovo delo nagrađeno je kao izdavački poduhvat.
Po rečima urednika izdanja Mirj
ane Milosavljević, Nenadovićeva knjiga, uistinu, jeste svojevrsna naučna sinteza, kao i prethodno ostvarenje dr Nenadovića „Ilustrovani rečnik izraza u narodnoj arhitekturi”, jer u sebi sjedinjuje sva dosadašnja znanja iz oblasti arhitekture i građevinarstva.
- U tom smislu, izdanje je jedinstveno, budući da se većina ranijih istraživača naše srednjovekovne umetničke baštine više bavila istorijskim i stilskim aspektom spomenika kulture, a manje građevinskim elementima i strukturom spomenika. Moglo bi se slikovito reći da je prof. Nenadović „ogolio” spomenike, skinuo freske i zavirio u njihov skelet. Tako je građa u knjizi podeljena u četiri osnovna poglavlja, a dr Slobodan Nenadović govori i o nekim posebnim problemima, kao što je, na primer, problem akustike i polihromije, rekla je Milosavljević.
Tekstualni deo knjige propraćen je sa gotovo hiljadu crteža i fotografija, a pošto je reč o delu u koje su uložene godine rada, spisak literature iznosi 136 bibliografskih jedinica. Kako je naglasio prof. dr Jovan Nešković, recenzent izdanja, dr Slobodan Nenadović pripada onoj generaciji stručnjaka koji su, posle Drugog svetskog rata, radili ne samo na obnovi i konzervaciji spomenika kulture već je on u celini proučio njihove tehnike građenja i konstrukcije.
O delu, u čijem stvaranju je učestvovala i njegova porodica, autor dr Slobodan Nenadović kaže da je „Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji” dokument o razvalinama velelepnih građevina koje su nekada postojale u Srbiji, a govore o visokoj srpskoj kulturi.

Glas javnosti 11. 02. 2004. - Mačji "kum"
Elke Hajdenrajh: "Nero Korleone"

BEOGRAD (Tanjug) - Ljubitelji mačaka dobili su knjigu "Nero Korleone" nemačke književnice Elke Hajdenrajh, koja će ih osvojiti, zasmejati, rastužiti, ali svakako zabaviti. Knjiga u izdanju Društva lepih umetnosti "Artist", opremljena ilustracijama Kvinta Buholca, poznatog nemačkog ilustratora, opisuje doživljaje malog crnog mačora za belom šapom koji kao svaki pravi "kum" drži u oštrim kandžama sve životinje na jednom imanju na Sicilij
i.
Nero, kao i njegov slavni prezimenjak (Korleone iz filma i romana "Kum"), nije se bojao nikoga pa ni psa, a svi ostali su pokorno ispunjavali njegove želje. Novo poglavlje u životu Nera započinje dolaskom simpatičnog para nemačkih turista Roberta i Izolde kojima se priključuje da ga povedu u veliki svet (Keln), a sa njim i njegovu smotanu drugaricu Rozu.
Dnevnik - Novine i časopisi 11. 02. 2004. -
Dozivanje preobražaja
Zvonka Gazivoda: “Riba šljokičaste krljušti”

Zvonka Gazivoda (Beograd, 1970), svakako j
e najprijatnije otkriće u protekloj godini na topografskoj mapi savremene srpske poezije. Za nepunih godinu i po dana ova pesnikinja je bila finalista na konkursima “Srpsko pero” u Jagodini, “Rade Tomić” u Knjaževcu, na “Ratkovićevim večerima poezije” u Bijelom Polju, pobedila je na konkursu u Svrljigu gde je ovenčana nagradom “Gordana Todorović; objavila dve pesničke knjige pod naslovima “Riba šljokičaste krljušti” i “Vladam” za koju je dobila nagradu “Blažo Šćepanović”.
Tematska usmerenja poezije Zvonke Gazivode u gore navedenim knjigama izuzetno su raznovrsna, dok su misaona uporišta najčešće vezana za preispitivanje ključnih mesta čovekove egzistencije. Naravno, misaona ishodišta njenog stvaralaštva ostala bi u sferi racionalnog ili iracionalnog poimanja života da ona nije vizionar i tragač u jeziku i u struktuiranju stiha i pesme. Pesme Zvonke Gazivode su autentična alegorija jedne ultramoderne, trećemilenijumske poezije; one su retke intuitivne snage, jezičko-stilske pregnantnosti, misaone i idejne zaokruženosti. Ova pesnikinja je u svojim poetskim ostvarenjima zašla u egzistencijalne probleme života pišući tako uverljivo i osobeno o naizgled opštim temama bespoštedne dokolice. Kroz mnoge lucidne pesme u knjigama “Riba šljokičaste krljušti” (iz koje izdvajamo naslovnu pesmu i pesme “Čarobni stolnjak”, “Mutacije” i “Samo liči na manikir”) i “Vladam” (iz koje sem naslovne poeme izdvajamo i pesme “Kordovski povez”, “Sveže ofarbano”, “Hijerarhija” i “Crna hronika”) ona pokušava da nađe odgovore na neka pitanja za zbivanja u našem vremenu ali ne želi da ti odgovori budu samo izraz racionalne spoznaje stvari i pojava, već da izviru iz same suštine života, iz biti poimanja življenja i mišljenja. Poezija Zvonke Gazivode, iz obe knjige, sva je od etičkih određenja – ona je na momente i erotska i osećajna i mišljena, i duhovita i opominjuća; njene egzistencijalne osnove imaju veoma promišljena kosmopolitska značenja i dijalektičku viziju: da uvek treba reći nešto novo, iz ražajnije i smisaono bogatije, individualnije, estetski rafiniranije, emotivno prostranije i produbljenije.
Poezija Zvonke Gazivode je sva u funkciji, u činu življenja. Knjige “Riba šljokičaste krljušti” i “Vladam”, iako se bave univerzalnim temama, krajnje su intimističke knjige, čak bi se moglo reći (u većem delu) i autorefleksivne kroz koje je autorka objavila mnoga iskušenja koja su čoveku zaista neophodna i koja život čine bogatijim i kompleksnijim. Dakle, ovo je i poezija veoma ličnog tona koja, na sasvim svojstven i, neretko, veoma duhovit način stvaralački podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije.
Kroz ove dve knjige Zvonka Gazivoda svoje istine o svetu i njihove provere traži u urbanom, dnevno-mitološkom i socio-antropološkom biću i u njegovoj savremenosti i prirodi. Sve je to ova pesnikinja kreativno povezala, stvorila unutrašnje kontinuitete i jedan, gotovo neponovljivo zavodljiv, lični uvid u suštinu čovekovog trajanja sa svim njegovim ontološkim usponima i padovima od himničnosti do alijenacije. Zvonka Gazivoda je koristila iskustva i (sa)znanja o svetu i životu, ali ne da bi ih opisala, već da bi u njima raspoznavala biće života. U tom smislu gotovo svaka njena pesma dolazi kao svest o preobraženom svetu ili pak kao dozivanje preobražaja izazvanog u ličnom iskustvu i prenetog u stih. To je, čini mi se, glavna komponenta u stvaralaštvu ove pesnikinje, jer ona od sveta uzima njegovo iskustvo, uzima prošle strasti i snove, zebnje i strahove, ali je, da bi stvorila delo, za nju najbitnije lično iskustvo, što znači da njenu literaturu određuju oni slojevi u njenom biću koji iz nepoznatog stvaraju poznato, iz neverice veru, iz emotivnog treperenja velike strasti.
Zoran Bognar
Danas 12. 02. 2004. - Priručnik za reketaše sa praktikumom
Saša Stojanović: "Krvoslednici"

O debi romanu Saše Stojanovića "Krvoslednici" (Filip Višnjić, 2003) bilo je reči juče u prostorijama Udruženja književnika Srbije. Roman ima podnaslov "priručnik za reketaše sa praktikumom", dok autor, jedan od žrtava bivšeg režima, potpisuje zanimljivu biografiju. Stojanović (Leskovac, 1965), inače veterinar i biznismen, prvu priču je objavio 1983. godine. Svojevremeno je bio nepravedno optužen za privredni kriminal. "Želeo sam da ova knjiga bude moja katarza. Želeo sam da zaboravim dva meseca zatvora i sve što je tome prethodilo... Želeo sam da opišem prethodnih 15 godina koje će vrlo brzo biti zaboravljene", rekao je, pored ostalog, autor. O knjizi je govorio i direktor IK Filip Višnjić Jagoš Đuretić, koji je primetio da je reč o ambicioznom izdavačkom projektu. "Računali smo da će ova knjiga naići na mnogo bolju recepciju nego što se to desilo dosad. Na području juga Srbije, knjiga je mnogo bolje primljena. Njen glavni junak je vreme, jedno zlo vreme čiji smo svedoci i žrtve. To je poslednja decenija dvadesetog veka i nešto malo iza toga. Reč je o vremenu u kom je došlo do spajanja države sa kriminogenim elementima, a kroz to je uprljan čitav naš prostor", rekao je Đuretić. Na prošlogodišnjem Franfurtskom sajmu knjiga, na kome je IK Filip Višnjić imala svoj štand, bilo je interesovanja za ovo delo te urednice ove kuće razgovarali sa nekim inostranim izdavačima (iz Italije, Francuske, Nemačke i Grčke). Mladen Vesković, jedan od urednika Filipa Višnjića, koji je takođe govorio o knjizi, napomenuo je da bi bilo dobro kada bi se knjiga pojavila u prevodu.
J. S. Jovanović
Glas javnosti 12. 02. 2004. - Da li je dinar bio zlatan
Goran Nikolić: "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941"

Kao dobrodošli otklon od poetika i fikcija nemilosrdnih srpskih skribomana, "Stubovi kulture" objavili su knjigu Gorana Nikolića "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941". Knjiga ima pet delova i zaključak, u prva dva dela daje se pregled deviznog režima u svetu i opšte ekonomsko stanje Kraljevine Jugoslavije. Treći deo ocenjuje mere devizne politike i tendencije kursne vrednosti dinara, dok sledeća celina obrađuje glavne faktore koji su uticali na tendencije kursa nacional
ne valute.
Peti deo daje odgovor kakav je to uticaj imalo na spoljnotrgovinsku razmenu i ukupni privredni ambijent. Knjiga je proširena verzija magistarskog rada koji je odobrila komisija u sastavu Oskar Kovač, Goran Pitić, Radovan Kovačević. Prema rečima Gojka Božovića, Nikolićeva knjiga nije samo ekonomska analiza, već i istorijska, jer objašnjava kako je ekonomija uslovljena politikom, društvom, istorijom, slučajem. Temi ove zanimljive i provokativne knjige autor je prišao sa zdravom skepsom i naučno, ponudivši nam knjigu koja se čita kao da govori o današnjem trenutku.
Prema rečima autora, zbog nedemokratskog političkog ambijenta, u kome se naša zemlja nalazila više od pola stoleća, nije čudno što ovako bitna ekonomsko-istorijska problematika nije ozbiljnije analizirana, a ako je to i rađeno, bilo je kroz prizmu marksističke teorije.
Knjiga je, takođe, i pokušaj da se da odgovor na pominjane tvrdnje da je dinar nekada bio jedna od najjačih svetskih valuta, da je bio zamenjiv za zlato i da je bio rado primana valuta bilo gde u svetu. Prema Božovićevim rečima aduti ove knjige su, osim rasvetljavanja jednog perioda u ekonomskoj istoriji, i preglednost, upečatljivost primera koji su nam ponuđeni, kao i način na koji nam se autor obraća.
NIN 12. 02. 2004. - Svet nestvaran, treperav
Vojislav Karanović: "Svetlost u naletu"

Sudimo li u ravni ideja - govor, dakako, ide o svrhovitosti i delotvornosti poezije - šesta Karanovićeva zbirka je izrazito ekskluzivno pesničko delo. Množina njenih vrednosti, nedavno oglašena prestižnom “Vitalovom” nagradom, sadržana je u načinima i učincima prevladavanja rečene ekskluzivnosti.
Pesmama prvog ciklusa Karanović, da tako kažemo, problematizuje “boju pogleda”, odnosno osobenost pesničkog viđenja sveta i pojava u njemu. Tzv. razumsk
om, logičkom, ako hoćemo i naučno egzaktnom razumevanju, protivstavlja intuitivno, imaginativno, vizionarsko. Jezik kojim pesnik svoje viđenje saopštava “jeste proziran/ali ono što se kroz njega vidi/ nevidljivo je”. Naprosto zato što polje koje umetnik pokušava da naslika samo u njemu postoji, zato što je prizor jezera kakav pesnik vidi samo u njegovoj svesti stvaran. Pesme drugog ciklusa nude, pored ostalog, rezultate pesnikovog pokušaja da ispita taj svet s one strane vidljive realnosti, taj "svet/nestvaran, treperav”, da pronikne u njegov smisao i njegove vrednosti. Mada se postojanje (i postojanost) paralelne realnosti ne dovodi u pitanje, zaključak se svodi na minimiziranje, pa i na poricanje uloge i moći poezije. “Spletovi reči, šuma rečenica/tihi proplanci” su uzrokovani pesnikovim reagovanjem na spoljašnji svet. Stih je, odista, davljeniku “pružena ruka”, samo što je davljenik sam pesnik, a i ruka je njegova.
Presudno je, međutim, značajno što se u celom nizu pesama drugog ciklusa poetičke ideje i teme prelamaju u prizorima i iskazima koji posreduju krize emocija i slabosti tela, čovekovom ruševnošću i konačnošću izazvane strepnje, nemire, oluje. Pesničko viđenje sveta, saznanje koje ishodi iz poetskog promišljanja života, baš kao i ono njemu suprotstavljeno, svedoči da smo “lomni/i krti”, da “život klizi niz nekakvu/strminu”, da je približavanje “carstvu senki” neumitno. Na taj su način poentirane i pesme trećeg, završnog ciklusa, iz takvog konteksta proizlazi odgovor na pitanje koje se od početka zbirke postavljalo: šta je zapravo stvarno? Stvarne su, veli pesnik, “ideje koje vijugavo/vrludaju kroz našu svest”. Koliko su stvarni autentične emocije i duhovna uznesenja, stvarni su i biološki (recimo: i antropološki) zakoni koji nas sudbinski određuju.
Poezija per se je ne samo legitimna nego i egzemplarna tema modernog i postmodernog pesništva. Kako je došlo do toga da znatan deo pesništva sa čoveka i bivstvovanja zanimanje preusmeri prema sebi samom, smislu i meri svog delovanja, pa i prema strogo poetičkim pitanjima, pokušavaju da objasne nekolike discipline. Navodi se zatamnjenje svih vidika koje preti ljudskoj civilizaciji, obesmišljavanje epohalnih ideja, rušenje standarda itd., sve do potrošenosti tema i jezika. Gde god bila istina, pevanje je u našem vremenu identifikovano sa bivstvovanjem. Iz tog poistovećenja često ume, po mišljenju jednog kritičara iz Karanovićevog naraštaja, da proizađe protivurečna pozicija: pesnik poriče dejstvenost poezije i pri tom uznosi evokativnu moć jezika. A najčešće je, kako jedan potpisnikov vršnjak reče, posredi opevanje žumanceta u belancetu oko žumanceta.
Pevanje Vojislava Karanovića je, srećom, očigledna potvrda prve mogućnosti. Njegove pesme punom merom prevladavaju svedenost svojih poetičkih tema, obezbeđuju iskazu složenost i punoću, a čitaocima saradnju i uživanje. S razlogom se, uostalom, među pesnicima afirmisanim tokom završnih decenija dvadesetog veka, Karanović smatra liričarom bez premca.
Bogdan A. Popović

Politika 13. 02. 2004. - Poslednja godina života Dostojevskog
Igor Volgin: "Dostojevski - Poslednja godina života"

O jednom od najvećih pisaca ruske i svetske književnosti, Fjodoru Dostojevskom - ne samo o njegovom pisanju, o tome kako se probijao, kako je i gde pisao, već i o njegovim iščekivanjima, muci, robiji, njegovim ljubavima, vezama sa drugim piscima, podgorički CIP je upravo objavio knjigu „Dostojevski, poslednja godina života” iz pera poznatog ruskog autora Igora Volgina, u prevodu dr Draga Ćupića, jednog od najpoznatijih naših lingvista, ali istovremeno i prevodioca sa više hiljada objavljenih stranica prevedene literature. O knjizi, koja je svojevrsni kulturni događaj, ne samo za naše prevodilaštvo i izdavaštvo, već i za široki krug čitalaca, juče su u Udruženju književnika Srbija, na žalost pred samo desetak slušalaca, govorili Zoran Božović, Vasilije Kalezić, Milorad R. Blečić i prevodilac.
- Na 661 stranici velikog formata, u izuzetnom prevodu Draga Ćupića, do nas stiže Volginovo delo koje iz ugla poslednje godine života velikog pisca zapravo govori o svim njegovim godinama, najvažnijim delima, mnogim likovima, odnosima sa drugim piscima, pogledima na svet - rekao je Zoran Božović, izdvajajući posebno Volginovu pretpostavku, bez sumnje datu na osnovu analize brojne arhivske građe koju je izučio, da je Dostojevski nameravao da napiše nastavak „Braće Karamazova”, knjigu u kojoj bi se Aljoša pretvorio u glavnog junaka - hrišćanskog socijalistu, dakako humanijeg od tadašnjih socijalista u Rusiji „formiranih od strane zapadnih racionalista”.
Za čitalačku publiku najintrigantniji deo povesti o Dostojevskom - kako se dogodilo da se nikada, i pored izrazite želje, nije sreo sa Tolstojem, u ovoj knjizi Volgin takođe pokušava da objasni, rekli su jučerašnji govornici.
Prema rečima Milorada R. Blečića, reč je o jednoj od najsloženijih i najinteresantnijih biografskih knjiga ikada objavljenih kod nas, koju je Drago Ćupić oplemenio rafiniranim i znalačkim prevodom, sa više od hiljadu napomena koje pomažu čitaocu da savlada brojna imena, činjenice i datume koje Volgin pominje.

Politika 13. 02. 2004. - Podsećanja na Prvi srpski ustanak
Nikola Bura: "Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. Hronologija - događaji i ličnosti"

Prvi srpski ustanak, čiju 200-godišnjicu obeležavamo na Sretenje, ali koja će mnogim događajima trajati kroz celu 2004. godinu, bio je inspiracija mnogim uglednim istoričarima, piscima, publicistima, esejistima da stvore dela koja će ostati kao dokaz da je vreme Karađorđa uvek zanimljivo za sagledavanje.
Publicista Nikola Bura opredelio se za interesantni pristup Karađorđevom dobu, napisavši knjigu „Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. Hronologija - događaji i ličnosti”. Izdavač je „Teovid” iz Beograda, a Bura je predmet svoje knjige podelio na četiri dela.
Prvi je posvećen Srbiji pred početak Prvog srpskog ustanka, i samom ustanku. Drugi - svetu u vreme Prvog srpskog ustanka, treći Srbima i svetu, a četvrti deo daje pregled vladara, političkih i verskih lidera u vreme Prvog srpskog ustanka. Knjiga je obogaćena indeksom ličnih imena, rečnikom i bibliografijom, a u uvodu Nikola Bura kaže da je posebnu pažnju posvetio rasvetljavanju uloga, interesa i uticaja Beča, Petrograda, Carigrada i Pariza, onih carskih, političkih i kulturnih evropskih prestonica koje su u to vreme, u velikoj meri, krojile mapu ne samo Evrope, nego i celog sveta.
Pod zastavom Karađorđa
U ovoj knjizi će se, pored tih podataka, naći i slavna imena ljudi koji su obeležili svojim delom tu epohu, ali su, kako kaže Nikola Bura, neposredno ili posredno učestvovali u ustanku, od naših - Karađorđa, Prote Mateje Nenadovića, Milana Obrenovića, Petra Dobrnjca do stranih kao što su Betoven, Gete, Šiler, Bajron, Stendal, Goja, Laplas, Gaus, Vat, Volter... Knjiga Nikole Bure prepuna je i fotografija, odnosno reprodukcija slika koje su tematski vezane za vreme Prvog srpskog ustanka. Svi događaji o kojima govori autor poređani su hronološki, što nije bilo nimalo lako jer su u različitim izvorima oni različito datovani.
I delo Nebojše Bogunovića „Pod zastavom Karađorđa” koje je objavila izdavačka kuća „Zograf” iz Niša govori o događajima i ličnostima iz Prvog srpskog ustanka. Ovom knjigom, uz prethodno objav ljenu koja je nosila naziv „Uspon Srbije” autor je, kako stoji u uvodu, hteo da pruži skroman doprinos nastojanjima našeg društva da se dostojno obeleži ovaj veliki jubilej. Pri tome, Nebojša Bogunović kaže da nije imao naučne pretenzije, već je u okviru svojih mogućnosti pokušao da približi čitaocima istorijska zbivanja i ličnosti iz srpske nacionalne revolucije koji su imali presudan značaj za stvaranje moderne srpske države.
Novi broj „Književnog lista”
U delu „Pod zastavom Karađorđa” na publicistički način obrađeno je 29 najznačajnijih događaja i 47 najznamenitijih ličnosti iz Prvog srpskog ustanka, čime je Bogunović nastojao da pruži celovitiji prikaz istorijskih zbivanja u vremenu od 1804. do 1813. godine.
Knjige Nebojše Bogunovića i Nikole Bure su komplementarne u mnogo čemu, i vrlo se lepo čitaju jedna uz drugu, a zajedno su veliki bogati podsetnik na duhovna stremljenja srpskog naroda početkom 19. veka.
I časopisi, odnosno književni listovi nisu zaboravili na proslavu 200 godina Prvog srpskog ustanka. Tako je i novi, februarski broj (18) „Književnog lista” posvećen u celosti 200-godišnjici od Prvog srpskog ustanka i stvaranju nove srpske države. Na naslovnoj strani „Književnog lista” nalazi se tekst Miodraga M. Petrovića „Izvori zakona Prote Mateje Nenadovića”, a zatim slede tekstovi Miloša Jagodića „Prvi srpski ustanak i srpsko nacionalno pitanje”, zatim Predraga Protića „Sretenje - dan kada su se ponovo sreli Srbija i Evropa”, Dušana Ivanića „Susret epoha”, Branka Vujovića „Istiniti lik vožda Karađorđa”, Slobodana Jovanovića „Karađorđe i njegove vojvode”.
O „Ustavu knjažestva Serbije” pišu Dragoljub Popović, Vjera Mitrović i Radoš Ljušić. U broju se nalaze i istraživanja Staniše Vojinovića pod naslovom „Dve pesme o propasti Prvog srpskog ustanka”, Ljubice Ćorović „Savremena literatura o Prvom srpskom ustanku”, Zorana T. Jovanovića „Nepoznata drama o Karađorđu", Ratka Pekovića „Dositej i buna”, kao i tekstovi Gerasima Georgijevića, Sime Milutinovića Sarajlije, Jovana S terije Popovića i drugih autora.
A. Cvijić
Pobjeda 14. 02. 2004. - Vitez smijeha
Čarli Čaplin: "Autobiografija"

Iako napisana prije tačno četiri decenije, “Autobiografija” Čarlija Čaplina tek je nedavno objavljena i kod nas. Čaplinova povijest je životna priča glumca, režisera, scenariste, kompozitora, producenta, biznismena, čovjeka koji je na sebi osjetio mnoge prelomne događaje minulog vijeka. Njegova autobiografija je autentično svjedočanstvo o životu, i zato se čita u jednom dahu, poput najbolje napisanih romana.
Čarli Čaplin je rođen 1889. godine u Londonu u umjetničkoj porodici. Odmah po njegovom rođenju roditelji su se rastali. Od majke, kojoj je pripao, naučio je vrlo rano da pjeva i igra, a prvi put se pojavio na sceni kada mu je bilo 5 godina, pjevajući umjesto majke koju je iznenada izdao glas. Publika je bila oduševljena. Rano djetinjstvo Čarlijevo provedeno sa bratom po majci Sidnijem, proteklo je u strašnom siromaštvu. O tom perodu nemaštine, Čarli Čaplin piše: “Bio sam veoma svjestan sramote naše bijede. Čak su i najsiromašnija djeca sjedala nedjeljom za domaću večeru. Pečenje kod kuće značilo je ugled, to je bio ritual koji je razlikovao jednu siromašnu klasu od druge. Oni koji sebi nijesu mogli da priušte nedjeljnu večeru kod kuće bili su pripadnici klase prosjaka, a mi smo bili baš to”.
Otac mu umire usled pretjeranog konzumiranja alkohola, a potom se njihovo materijalno stanje drastično pogoršava. Brat, u potrazi za zaradom odlazi na brod, a majka, poslije nervnog sloma biva smještena u duševnu bolnicu. Tu će i dočekati smrt 1928. godine. Potpuno sam, prepušten ulici, Čarli dvije godine pohađa školu, i to je jedino zvanično obrazovanje koje je stekao. Radio je kao berberin, prodavac i fabrički radnik, pomogao je drvosječama, pravio ukrasne suvenire, a u sedamnaestoj godini pridružio se muzičkoj grupi Freda Karnoa, sa kojom će mu se život promijeniti iz osnova. Sa tom grupom obići će Veliku Britaniju, Francusku SAD i Kanadu. Tada je usavršio i vještinu pantomime.
Po povratku iz SAD u London, Čaplin je zacrtao da se mora vratiti, jer su mu u Americi ponudjene bolje mogućnosti za napredak u k arijeri. Brat mu ostaje u Londonu. U Americi, Čaplin najprije nalazi zaposljenje u studiju Kejston. Počeo je sa nijemim kratkim filmovima od jedne rolne, koji su snimani za nedjelju-dvije. Samo u toku 1914. godine za kompaniju Kejston snimio je 35 kratkih nijemih filmova, što ga je učinilo zvijezdom. Sljedeće godine prelazi u Esanaj Studio u kome je pisao scenarija, režirao i igrao u 14 filmova. Tada se prvi put pojavio kao skitnica u istoimenom filmu. Kroz nove dosjetke i maštovite obrte, lik skitnice je postao zaštitni znak ovog glumca.
Čaplin je u svojoj karijeri promijenio nekoliko holivudskih studija. U Mjutual Studiu, nastao je film “Emigrant”, koji je samom Čaplinu bio od posebne važnosti. Od 1919. do 1923. godine radio je za studio First National za koji je snimio 9 filmova medju kojima i “Dječaka”, “Pasji život”, “Dokoličare”. Godine 1923. godine Čaplin je sa prijateljima, legendama nijemog filma Meri Pikford i Daglasom Ferbanksom, formirao kompaniju Junajted Artists, u okviru koje su realizovali sopstvene dugometražne filmove: “Potjera za zlatom”, “Parižanka”, “Cirkus”, “Svjetlosti velegrada”, “Moderna vremena”... Kada su se pojavili zvučni filmovi on je i dalje nastavio stari trend - snimao je nijeme. Prvi njegov zvučni film biće “Veliki diktator”.
Iako je veći dio života proveo u SAD, nikada nije uzeo američko državljanstvo. Godine 1952, sa suprugom je napustio SAD zbog posjete Engleskoj. Bio je pod sumnjom da je simpatizer komunista, tako da je FBI detaljno ispitao sve članove njegove posluge, ne bi li našli kakav dokaz o tome. Čaplin je odlučio da se nastani u Evropi i do kraja svoga života je živio u Švajcarskoj u mjestu Vevej. Od 1953, kada je nastao film “Svjetlosti pozornice”, snimio je još samo dva filma “Kralj u Njujorku” (1957) i “Grofica iz Hong Konga” (1967) u kome su igrali Sofija Loren i Marlon Brando. Ameriku je posjetio 1972. godine gdje je primio nagradu Akademije za film. Od britanske kraljice dobio je titulu viteza u januaru 1975. godine. Umro je na sam dan Božića 1977. god ine.
Čaplinova autobiografija obiluje i mnogim značajnim susretima i poznanstvima sa velikim umovima 20. vijeka: Čerčilom, Gandijem, Ruzveltom, Albertom i Milevom Ajnštajn, Koktoom, Sartrom, Pikasom, H. Dž. Velsom. Sve ove ličnosti, otkriva nam Čaplin u novom svijetlu i kroz niz situacija kojima smo se najmanje nadali. Knjiga se može čitati i kao jedna velika priča o filmu, o slatko - gorkom svijetu umjetnika, o jednom ostvarenom talentu i karijeri, o politici koja svuda miješa svoje prste, o ljubavi, usamljenosti, patnji i nedaćama, neizostavnim pratiocima na putu slave. U drugu ruku ovo je komično-tužna priča čovjeka, svjedoka rađanja i razvijanja filmske umjetnosti, kao i očevica i učesnika u mnogim istorijskim događajima u vijeku koji je iza nas.
Vujica Ognjenović
Danas 17. 02. 2004. - Ljubavna predgrađa Beograda i Pariza
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"

U okviru biblioteke "Naj", beogradska Prosveta objavila je "Najlepše putopise" Miloša Crnjanskog. Izbor i predgovor za ovo delo sačinio je književnik Miroslav Josić Višnjić, koji u predgovoru kaže: "Zapisi Miloša Crnjanskog razlikuju se od svih srpskih putopisa najpre po izboru teme i ritmu rečenice. Melodija je nova, drugačija. Njegovi tekstovi puni su lirskog naboja, otkani na potki gramatike puteva i čula. U istom pasusu pisac
menja glagolska vremena, sudara naratore, gomila prideve i priloge, skraćuje rečenice, ponavlja reči, citira i parafrazira, diže i spušta ton... Mesto Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide". Josić je u izbor najlepših putopisa Crnjanskog uvrstio i čuveni "Lament nad Beogradom", nalazeći da se i ova pesma može čitati i u putopisnom ključu i znaku. Takođe, ovaj izbor sadrži i putopise o nadzemaljskoj lepoti Srbije, banatskim ravnicama, Dolovu, Temišvaru, Krfu, svitanjima nad Beogradom, kao i o Beogradu zaronjenom u sneg... Takođe, Josić Višnjić je u ovaj izbor uvrstio i putopise o Parizu, Asiziju, Peruđi, San Điminjanu, Vajmaru, Hajdelbergu, Granadi, Sevilji, Delfima... Svaki istinski čitalac Crnjanskog (jer je on od onih pisaca koji vas zavodi i navodi da pročitate njegov kompletan, sanoviti, do kraja autohtoni opus), možda bi drugačije birao najlepše putopise Crnjanskog. No, Josić Višnjić je birao po kriterijumu najlepših, tako da pred nama zaista jesu najmelodiozniji, najpoetskiji putopisni redovi Crnjanskog. U smutnim vremenima kao što su ova, kada se malo čita jer se malo misli i malo želi i još manje sanja, čitalac koji odluči da u mesecu februaru pročita samo jednu knjigu, neće nikako pogrešiti ako izabere ovu. Pošto nas u životu uvek i iznova izneverava sve, osim najboljih pisaca. Oni nas uvek daruju, pošto su lepotu svojih dela već iskupili svojim strahotnim sudbinama.
S. Domazet

Danas 18. 02. 2004. - Pravi vodič za zemlje u razvoju
Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"

Izdavačka kuća Stubovi kulture, juče je u beogradskom Kulturnom centru, promovisala svoje novo izdanje, knjigu iz oblasti ekonomskih nauka "Oranje mora", čiji su autori Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej. Ovo delo je sa engleskog preveo Ivan Radosavljević, a jučerašnjoj promociji knige, prisustvovao je i jedan od autora - Majkl Ferbenks. Gojko Božović, urednik u Stubovima kulture, istakao je da je pred nama aktuelna, savremena i intrigantna knjiga, koja preispituje same osnove modernog razumevanja kulture,
tradicije i ekonomije. "Oranje mora" je delo koje predstavlja pravi i izuzetno koristan vodič za zemlje u razvoju, zaključio je Božović. Prevodilac dela, Ivan Radosavljević je primetio da je "Oranje mora" sačinjeno iz niza priča i iskustava koje su autori imali u svojoj praksi, kao i da je namenjeno kako običnom, tako i čitaocu sa najvišim poznavanjem ekonomskih nauka.
Majkl Ferbenks je, obraćajući se novinarima, istakao da i Srbija, kao i mnoge druge zemlje u kojima je radio kao ekonomski savetnik mora da doživi mnoge promene, pre svega u načinu razmišljanja lidera, a zatim i čitave nacije. Ferbenks je istakao da se, pre svega, moraju promeniti preovlađujući jezički sistemi, a da zatim države i u praksi primene nove ekonomske sisteme, o kojima ova knjiga govori. Ferbenks je istakao i da ovdašnji politički lideri moraju sami stvarati nove integrisane tehnologijhe, zasnovane na načelima konkurentnosti i ljudskog kapitala. Ferbenks je jedan od šefova odseka za konkurentnost zemalja u kompaniji "Monitor". Više od jedne decenije je savetnik vlada i privatnog sektora širom Afrike, srednjeg Istoka i Južne Amerike. Među njegove klijente spadaju šefovi vlada, ministri i izvršni direktori.Ferbenks je takođe savetovao najviše službenike u Svetskoj banci, kao i u razvojnim bankama u Africi i Južnoj Amereici.
S. Domazet
Glas javnosti 18. 02. 2004. - Roman Majkla Čabona u "Dereti" sa Pulicerovom preporukom
Majkl Čabon: "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja"

Ovih dana izdavačka kuća "Dereta" objavila je roman "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja" američkog pisca Majkla Čabona. Roman govori o slavnim godinama američkog stripa, od 1939. godine do 1954.
Jezički talenat, smisao za humor i maštovitost Majkla Čabona došle su do punog izražaja u ovoj romanesknoj istoriji o l
egendarnom prijateljstvu Semija Klejmana i Džozefa Kavalijerija. Priča nam predstavlja dva mladića koji su postigli uspeh stvarajući likove superheroja za stripove. Džoe Kavalijer, mladi umetnik koji je istovremeno očaran i Hudinijevom umetnošću oslobađanja, prokrijumčaren je iz nacistima okupiranog Praga i uspeva da stigne u Njujork.
Njegov bruklinski rođak Sami Klej traži partnera za stvaranje heroja i priča u najnovijoj umetnosti u Americi - stripu. Inspirisani sopstvenim snovima i strahovima, Kavalijer i Klej stvaraju nezaboravne likove Viteza Slobode, Monitora i Lunu Leptiricu. Kada je Semijev gazda odobrio novu liniju stripova, dvojac je brzo počeo da stvara svog superheroja, Viteza Slobode, čija je misija bila da oslobađa ljude od tiranije.
Ipak, Džoov neuspeh da spase porodicu iz porobljene Čehoslovačke, Semijev stid zbog otkrivanja sopstvenog homoseksualizma, kao i njihova zajednička veza sa devojkom Rozom Saks, doneli su mnogo novih ideja, promena, uzleta i begova. Majkl Čabon za roman "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja" dobio je 2001. godine Pulicerovu nagradu.

Dnevnik - Novine i časopisi 18. 02. 2004. - Rokenrol književnost
Branislav Babić Kebra: "Obećaj mi, molim te"

Mnogo puta se od dobronamernih i pametnih ljudi moglo čuti da je napaćenoj Srbiji, preplavljenoj nacional-mitskim produktima odbrambenog mehanizma kolektivne svesti, najpotrebnije jedno nepatvoreno katarzično ogledalo za raščišćavanje sa problematičnom prošlošću, za priznanje i osvešćenje bez stida i besa. Pošto je univerzalno srpsko ogledalo tog modela neizvodivo, opet su pojedinci ti koji su malim-velikim primerima (pro)isijavali onaj, za život, neophodni tračak svetlosti. Daleko od pretencioznog, ali dovoljno moćnim, rokenrolerski urbano svedenim tumačenjem srpskog posla pred kraj i na početku Novog milenijuma, na sceni je ponovo Branislav Babić Kebra, ali i ovaj put podloga nije muzika Obojenog programa. U knjizi „Obećaj mi, molim te” (Rende, Beograd, 2003) ritam drži rif jednog vremena koje duva u jedra familiji Protić iz Novog Sada, tačnije Relji, žilavom i stripolikom, teško uništivom (anti)heroju koji nama i sebi priča jednu priču o bombardovanju i oslobađanju... A Kebra svojim prvim „pravim” romanom još jednom poklanja sebe. Iako je obećao da neće.
Poštujući onu staru da ako si siromašan ne treba biti i siromah, vešto i maštovito, Relja Protić delom svojih sanjarija, igrarija, pokazuje i dokazuje da se farsi ne suprotstavlja bekstvom, već čeono, sa dosta humora, i alternativne medicine dr Šišića iz Zagreba. U koroziju društva, njegovog fundamenta – porodice, traume individualnog sazrevanja, u pad sistema, uranja se sa dubokim uzdahom, a isplivava iz podsvesnog. Relja tako sabira kratke sekvence sopstvene povesti, fanatično ih slažući u ostavama malog mozga. Preturajući po njima, on se ne koncentriše na nešto što ne zna, što je teorema, što traži odgovore, zbrkane misli. „Osnovna dilema” je Obojeni, ili Boje, a ne šta ti ja znam... Relacije su jednostavne. Voliš - ne voliš, ali ne i mrziš - ne mrziš. Ako je patnja ono zbog čega su okolnosti (bile) takve, a naši (su)narodnjaci još uvek zaluđeni (nešto slično Relji objašnjava jedna devojka u međugradskom autobusu), onda eto prilike da nas ne omami zlehu da sudbina i da shvatimo, ako i malo ličimo na glavnog junaka, koliko smo u stvari srećni. A prepoznavanje zavodi na svakom koraku. Naravno, ne u slikama nasilja, politike, javašluka i dripčarenja, već u onima koje istinski malog čoveka čine dovoljno velikim da primi sve, da ponese najviše.
Kebra, dakle, uz veliku podršku prekaljenog „ambijentodršca” opisane tematike Vladimira Arsenijevića, pomalo detinjasto, ali sa očiglednim i suvislim poverenjem, poentira oslobađanjem likova da žive. Kebra ima šta da kaže iako je beskonačno - beskonačno. Ma koliko mu se pragmatični matematičari približavali. Normalan svet ne mora da se proizvede, on već postoji. To što, da bi izvukao živu glavu, čovek mora da se pretvara u plastičnu jelku, sigurno je teško, ali o toj priči govoriti duhovito i bezobrazno pre nego nadobudno i moralistički svakako je zdravije, a zna se šta je u životu najvažnije.
Igor Burić
Dnevnik - Novine i časopisi 18. 02. 2004. - Skarabejština kao planetarni trend
Mirko Demić: “Apokrifi o furtuli”

Već u samom naslovu knjige Mirka Demića Apokrifi o Furtuli naslućuje se nešto mistično i tajanstveno, našto naravno, upućuje leksem apokrif čije značenje nas i vodi u tom pravcu. Dodatnu mistifikaciju, odnosno nedoumicu autor pobuđuje time što se čitaocu predstavlja kao puki priređivač tekstova o Furtuli. Da se radi o maštovitoj zamci proniknuće svaki lucidniji čitalac ako pročita moto na početku knjige preuzet od Rejmonda Federmana u kojem između ostalog stoji da je postmodernizam kao književni pojam izmišljen da bi se bavio holokaustom. Sad je već jasnije kojim će se postupkom i zbog čega Demić poslužiti u pisanju ove knjige. Knjige, velim, jer joj je kao i većini postmodernističke literature nezahvalno određivati žanrovsku pripadnost iako u CIP-u slovi kao roman. Prvih nekoliko stranica naslovljenih Furtulino jevanđelje i pisano je u formi biblijskog spisa kroz koji nas autor upoznaje sa glavnim likom Furtulom, začetim negdje u okolini Sarajeva, u majke Marije blagoslovene među ženama, još dok se nije sastala sa njegovim ocem Josifom. Već ovim novozavjetno prepoznatljivim detaljem Demić "priprema” čitaoca za njegovu daljnju, mučeničku, odnosno hristoliku sudbinu, koja će ga jednog dana vagonom treće klase dopratiti u Jasenovac, gdje će ga zatvoriti sa dvanaestoricom (nikako slučajan broj) njegovih sapatnika, logoraša. Jedne noći ustaše, koje Demić ne imenuje već ih metaforički opisuje kao ljude u crnim odijelima i sa samoglasnicima na kacigama hapse Furtulu u nužniku optužujući ga da je namislio pobjeći iz logora. Vraćaju ga u baraku među dvanaestoricu osuđenika kojima narediše da ga moraju do jutra likvidirati ili će sami završiti u teškim mukama. Pošto ni jedan od ove dvanaestorice ne htjede da ga ubije, nakon višečasovnog dogovaranja odlučiše da ga vežu za stub blizu kible, pa kako koji bude išao da vrši nuždu da ga udari motkom ili sjekirom. Mala nužda - udarac motkom, a velika - ušicama sjekire. Ovo bi, uglavnom, bila okosnica priče o jezivom Furtulinom kraju. Demić, međutim, ne ide narativnim, pravolini jskim i realističkim postupcima oblikovanja romana; klasično ispričan sadržaj priče stao bi na stranicu dvije, što bi jedva zadovoljilo formu kratke priče. NJemu je ova slika iz jasenovačkog pakla poslužila samo kao povod da progovori o opštem zlu, o zlu koje prati čovječanstvo kroz istoriju, o zlu danas i ovdje, o zlu u mnogim oblicima i pojavnostima, o metafori zla od koje nema odbrane.
Tako će se u poglavlju Civilizacijska skarabeja pozabaviti fenomenom izmeta, odnosno sranja, kojim personifikuje onu karakterološku osobinu kod ljudi koje obično zovemo seronjama ili seratorima. Navodi tu Demić sijaset primjera iz književnosti: od Rablea, Vinavera, Flobera, Zupana, Bahtina, Pekića i mnogih drugih koji su se na bilo koji način barem “očešali” o ovu temu, konstatujući da je literatura o govnetu nepregledna, ono samo menja odore i manifestacije kroz koje se javlja. Ovo poglavlje je dobilo naslov po skarabeju koji se u narodu obično naziva balegar ili govnovalj, dakle po insektu koji čitav život provede bakćući se sa balegom, odnosno izmetom. Skarabejština je toliko uhvatila maha, tvrdi Demić, da je postala planetarni trend. Čitalac bi se mogao zapitati, pa dobro kakve ovo veze ima sa tragičnom sudbinom jednog logoraša. A ima i te kako ima. Pisac se, naime poslužio jednom provjerenom formulom depatetizujuće metafore koju je u svojim djelima provjerio i obilato koristio Danilo Kiš, posebno u romanu Bašta, pepeo. Apokaliptičkom osjećanju svijeta Demić je, slično Kišu, dodao kao protivtežu maskirani humor iz kog proističe ironija i na taj način ublažio katastrofičnost i neizbježnu patetičnost teme. Ovo poglavlje obiluje citatima, ali koji su tako vješto ukomponovani da funkcionišu kao sjajno protkana esejistička cjelina, mada će se autor u drugom poglavlju koje čine odrednice njegove lične enciklopedije narugati citatima kao ortopedskim pomagalima koja nam umanjuju stepen invaliditeta i odmenjuju amputirane ekstremitete.
Nerijetko je Demićev tekst toliko zgusnut i značenjski stiješnjen da poprima oblik aforizma, naravno u najboljem značenju te riječi: Ubijanje je jedini uspeo dijalog između dva čoveka ili Jednima skidate kape, drugima glave, a pokatkad to zazvuči i vrlo poetično: Zlo se smije stisnutih zuba. Zlo plače razdragano ili humorno-filozofski: Nakon raspeća ništa više nije kao što je bilo: ni za raspetog ni za nas itd, itd...
Uz fiktivni biblijski tekst “odjeven” u formu jevanđelja, citate uobličene u esej, dramski intermeco, lične enciklopedijske odrednice, autor koristi i formu poslanice, te svjedočanstvo naslovljeno Traktat o svjedoku posvećeno senima LJubana Jednaka (kojeg on ovdje takođe ne imenuje, odnosno nagovješćuje samo inicijalima), ali onima koji su imali prilike da se upoznaju sa Jednakovim publikovanim svjedočanstvima o pokolju u glinskoj crkvi neće biti teško prepoznati njegove izjave, iako su one u ovom slučaju Demićevom rukom stilizovane i briljantno inkorporirane u literarne svrhe.
Ovaj autor je, dakle, od srče razbijenog svijeta opustošenog Zlom koje sve obesmišljava i potire, a bespomoćnog pojedinca ponajviše, stvorio novu stvarnost koja doduše više ukazuje na bivše užase i besmislene ljudske postupke, nego što ulijeva nadu u sabraniju i promišljeniju budućnost. Međutim, zadatak pisca i nije da pridikuje i prorokuje, već da razotkriva i to što je naumio da kaže, da kaže na samosvojan i ubjedljiv način. Mada bi se moglo reći da kroz ovo djelo struji latentni fluid vjere i božanskog nadahnuća, posebno u Poslanici dvanaestorici, i na kraju knjige molitvenom obraćanju Hristu, Demić kao da je imao na umu i onu Sioranovu misao da je teško zamisliti veću ravnodušnost od one koja proishodi iz božanskog prisustva vulgarnom činu. Spoznati zlo, a ostati ravnodušan prema njemu ili ga prećutati za Demića je očigledno etički neprihvatljivo. Zato je ova knjiga i nepristajanje da se u ime Boga, vjere i viših idealističkih ciljeva proizvodi novo zlo oblikovano bolesnom maštom mistika, crnomagijaša, autokrata svih fela, kojima moralni kodeksi služe za podsmijeh, a životna filozofija im je onaj NJegošev s tih bič sam božji ja spleten za tebe.
Zatvarajući korice ove nesvakidašnje i uzbudljive knjige, zasigurno jedne od najzanimljivijih u ovogodišnjoj domaćoj izdavačkoj produkciji dođe mi na um i jedna Sokratova dosjetka u kojoj Atinu upoređuje sa mlitavim konjem, a sebe obadom koji pokušava da ga probudi i održi u životu. Pogađate, nadam se, i zašto.
Nebojša Devetak

Dnevnik - Novine i časopisi 19. 02. 2004. - Utišane strasti
Radmila Gikić Petrović: “U potrazi za glavnim junakom”

Tragajući za glavnim junakom Radmila Gikić Petrović (Vrbas, 1951) ispituje mogućnosti priče, poigrava se njenim dosegnutim dometima i traži iskorak u novo – eksperiment. Ona kao da hoće da kaže priča je i tu i tu, i ovde i onde, tamo i nigde. Sve zavisi od njenog tvorca, tog trkača na kratke staze, od prve rečenice do (ne)postojeće poente. Svi postupci su legitimni, stvarnost i fikcija mešaju se u dozama koje priča može da podnese, a simbolički i alegorijski svet da izdrži.
NJeno pripovedačko ja je više od refleksija nego od akcije, više od mutnih naslućivanja i bujica toka svesti nego od preciznih opisa unutrašnjih stanja. Junaci njenih novih dvadeset priča uzeti su iz neposredne stvarnosti, iz geografski i kulturno udaljenih prostora, od Crvenke do Pariza, i dalje, ali im je emotivni kalem isti i sav od utišane strasti i zatomljene erotike.
Spoj fantastike i svakodnevice rađa ovde priče sve od asocijativnosti i eteričnosti, od neuhvatljivog sna i teške jave. Sve može da se svede na priču, naročito kada se prizor iščaši, izvede iz zgloba i pokaže u tački u kojoj se seku prostor i vreme. Naratora pri tome uvek zanima onaj deo sante leda koji se ne vidi, a koji njene junake razara i ruši, baca u patnju i zanose, vitla njihovim papirnatim životima jače od svih silnica i zamki ovoga sveta.
Iako boluju od viška osetljivosti i osećanja junaci Radmile Gikić Petrović, naročito oni ženski, a oni su dominantni, doneti su dovoljno iskreno, ali bez vulgarizacije i oveštale bombastičnosti, kojoj tzv. ženski pismo sve više pribegava.
«”U potrazi za glavnim junakom»” je knjiga kultivisanog i promišljenog izraza, više od nagoveštaja i senki, nego od jasnog i prodornog pogleda. No i to je u intencijama ove kombinovane i složene poetike, u kojoj se mešaju razni glasovi i uticaji.
M. Živanović
Politika 20. 02. 2004. - Kreativni anarhizam
Grafički atelje "Dereta" objavio je knjigu eseja Ljiljane Šop i b
estseler Ketrin Roberts
Grafički atelje "Dereta" objavio je dve nove knjige raznorodnih sadržaja, namenjene različitoj čitalačkoj publici. U okviru "Savremene srpske književnosti" štampani su eseji Ljiljane Šop "Ekstaza s predumišljajem", a u biblioteci "Tin" objavljen je avanturistički roman Ketrin Roberts "Pljačka velike piramide".
Ljiljana Šop objedinila je tekstove objavljivane u 2002. i 2003. godini u "Srpskoj reči", koji su nastali podstaknuti utiscima o čak tri stotine ličnosti. Tako uporedo stoje e
seji koji su autorki, po njenim rečima, "vratili volju da radi i živi i veru u smisao stvaranja", sa onima za koje je podsticaj došao od društvene i političke stvarnosti, "koji nemilice uništavaju i volju, i veru, i nadu".
Među kritičko-esejističkim tekstovima mogu se naći oni koji govore o opčinjenosti romanom Žozea Saramaga "Godina smrti Rikarda Rejša", fascinantnim podacima o Lešeku Kolakovskom, sudbinskom odnosu prema moru Alesandra Barika, o "Kuli vavilonskoj" Aleksandra Genisa. Ove teme čitaju se ravnopravno sa razmišljanjima o kulturnim skandalima "bogomdanim književnicima", ili "načitanosti" političara.
O knjizi koja "naslov duguje Džonu Kuperu Pouisu, za koga je ekstaza s predumišljajem vrhunski oblik filozofije samoće" govorili su Marko Vukša i Draško Miletić, izdvajajući Ljiljanu Šop iz serkla uobičajenih književnih kritičara, svrstavajući je pre u autore "opasno" odnegovanog ukusa i "kreativnog anarhizma".
Avanturistički roman "Pljačka velike piramide" Ketrin Roberts govori o uzbudljivim događajima drevnog vremena gradnje velike Keopsove piramide, a reč je o prvoj knjizi iz edicije "Sedam svetskih čuda".
- U starom dobrom maniru pustolovnih romana, kao što je "Gospodar prstenova", i knjiga Ketrin Roberts počinje dvema mapama zemalja današnjeg Egipta. Tako čitalac ulazi u prostor i vreme od pre dve i po hiljade godina pre Hrista, u kome su čak i piramide i faraoni imali drugačija imena. Jelisaveta Đurić, prevodilac "Pljačke velike piramide", uspela je da dočara piščevo podražavanje jezika s tarog sveta, njegove filozofije, načina života i verovanja. Pored magijskih citata iz "Egipatske knjige mrtvih", roman sadrži svojevrsni vodič kroz klasno društvo, opise gradnje velike piramide, kao i kletvu faraona Kufua, usmerenu protiv onih koji bi u zloj nameri ugrozili njegov večni mir. Kada se to desi, počinju pustolovine glavnog junaka Senua i njegovog duhovnog dvojnika Crvenog, rekao je Dragan Lakićević koji je ovaj avanturistički roman predstavio novinarima.
M. Vulićević

NIN 20. 02. 2004. - Pisac izbliza
Dragan Velikić: "Dosije Domaševski"

Posle petnaest godina romansijerskog premeravanja i istraživanja jugoistočne i srednje Evrope, Dragan Velikić vraća se Via Pula ishodištu i središtu svog spisateljskog sveta. Uzgredna pripovedačka opaska o tome da je ovde napravljen “pun krug, a opet, samo ravno, u dubinu vremena” nema, pri tom, tek retorsko dejstvo, već predstavlja lični autorski beleg, isto onako kao što i epizodično pominjanje neobičnog “pionira antipsihijatrije” Bruna Gašparinija iz Velikićevog prvog r
omana Via Pula (1988) treba da omeđi prostor “arheološkog iskopavanja” u traganju za dragocenim ostacima i krhotinama prvobitne inspiracije.
Dosije Domaševski je, dakle, roman svojevrsnog svođenja računa, kratka knjiga za dugo presabiranje autora i njegovih junaka. Ili bi možda bilo tačnije reći: njegovog junaka, jer se dve istaknute figure, Adam Vasić i Viktor Domaševski, glavni “akter” i njegov davnašnji dvojnik po izboru, sanjar i graditelj, “posmatrač” i “učesnik”, pokazuju kao zamenjiva lica ili maske iste “igre oživljavanja” (ne)mogućnosti ostvarenja nekonformističkog životnog načela “izmestiti se iz samog sebe”. Obavešteni čitalac Velikićevih romana primetiće i to da meandrirajuća opservacija i uobrazilja junaka, jednako kao i njegov nedelatni senzibilitet, prikazan izbliza i skoro s “mikroskopskom” detaljnošću, najviše odgovaraju predstavi građanskog intelektualca-pisca, onakvoj kakvu je uspostavila velika modernistička književnost, ovde, čini se, ponajpre prisutna kroz neodoljiv utisak bliskosti narativnim toposima jednog Muzila, Kiša, Handkea, Crnjanskog... Verujući da “dodiri, pogled, nepce i sluh nisu dovoljni” i da “na kraju preživi ono što nikad nije postojalo, senka drugog u nama”, Velikićev dvojedinstveni junak samooblikuje se, međutim, kao tek daleki i protivrečni potomak sumatraističkih vršnjaka velikih ratova i preloma modernih vremena koji neminovno dolazi do pesimističkog saznanja da sveopšta “koincidencija je samo jalov trag” i da “Život je građa za snove”, jer “svet se kreće ka unutra” i "Nema tog nišana koji nas v odi izvan nas samih”.
Kloneći se neposrednog bavljenja usudom istorije, autor Dosijea Domaševski tako donekle pravi otklon i od lektire i od svojih ranijih ostvarenja (Astragan, Hamsin 51, Severni zid), ispisujući poetski fluidno štivo koje nastavlja difuzno-istančavajuću, a u isti mah sada manje eksplicitno-retoričnu poetičku nit Danteovog trga (1997) i Slučaja Bremen (2001), i otuda traži pre svega obazrivog i prijemčivog čitaoca. Kao i većina drugih Velikićevih istaknutih romanesknih likova i Vasić i Domaševski su, naime, svojevrsne “egzistencije bez svojstava”, samosvesno-solipsistički junaci jednog umnogome opustošenog postistorijskog i postideološkog doba koje u njima pronalazi svoje žive, nepostojano-lelujave i sa stanovišta takozvanog zdravog razuma problematične spomenike.
Zaista je, otuda, potrebno određeno pomeranje ustaljenih čitalačkih navika i očekivanja da bi se zadržalo i izdržalo u Velikićevom sveprisutno-zgusnutom i na momente teško prozirnom pripovedačkom “kristalu prezenta”, te da bi se zašlo s onu stranu svedene fabule i sižea, u prostor sugestije, naslućivanja, snatrenja i doživljavanja nedoživljenog i neviđenog u kojem čovek postaje i ono što je samo želeo da bude ili “upućuje se istovremeno u svim mogućim smerovima, ništa ne dovršava do kraja”, jer “možda je sva lepota ovog sveta sabijena u časovima bez utehe”. Zauzvrat, dobija se povlašćeni uvid u jedan poseban romaneskno-poetski svet u kojem nema pelivanske akrobatike i najnovijih pirotehničkih efekata, ali zato nema ni šećerne vune i licitarskih suvenira.
Možda baš u tome i jeste veliki deo “problema” s “dosijeom Velikić”, u kojem, i pored brojnih prevoda i zavidne pažnje evropske književne javnosti, ipak - karakteristično - praktično nema domaćih priznanja. Strpljivo podižući i dograđujući, u ponečemu, dakako, uporno i ponavljajući svoj srednjoevropsko-postjugoslovenski prozni svet, pisac Astragana i Danteovog trga sačinio je delikatnu i složenu narativnu konfiguraciju koja se - i to je mali književno-kulturološ ki fenomen - po svoj prilici doživljava kao premalo lokalno (samo)dovoljna i (samo)razumljiva, epski razbarušena i veličajna, odnosno afektivno uznesena da bi bila prihvaćena kao reprezentativno “naša” i stoga “zrela” za puno javno vrednovanje. I tako, dok nekim piscima dodeljujemo NIN-ovu ili “Vitalovu” nagradu već za prvi roman, a drugima - primera je dosta - i za neki od njihovih (naj)slabijih romana, dotle autora poput Velikića, sada već decenijama, strpljivo čekamo da spisateljski sazri ili, u najnovije vreme, čak da napiše svoju najbolju knjigu! Svejedno je, pri tom, je li ovde na delu politika dvostrukih literarnih aršina ili prećutno dobronamerno “podešavanje kriterijuma” prema meri piščevog dara, rezultat je isti: i Dosijeu Domaševski, knjizi autorskog pročišćavanja, istančavanja i svođenja, koja se drugom čitanju po pravilu ukazuje podsticajnijom i intrigantnijom negoli prvom, sleduje, izgleda, udes Velikićevih prethodnih romana, što znači da će pre ostati nedočitana nego odista pročitana i prepoznata do kraja.
Tihomir Brajović
Vreme 20. 02. 2004. - Pohvala divljenju
Gi Skarpeta: "Povratak baroka"

"Kakva je ovo knjiga?" Malo je dela koja započinju ovako smelim pitanjem. Povratak baroka savremenog francuskog proučavaoca književnosti i umetnosti, profesora univerziteta u Remsu i značajnog javnog intelektualca Gija Skarpete, upravo počinje pomenutim pitanjem i ne libi se da na njega odmah odgovori. Najpre, autor je knjigu zamislio kao šetnju kroz umetničko stvaralaštvo u različitim vidovima, a ne sa
mo kroz, recimo, književnu umetnost. Potom se usudio da sebe, u vreme naleta različitih kulturalizama, već na prvoj stranici nazove "ljubiteljem umetnosti", slikarstva, muzike, igre, filma i književnosti – a naročito njihovog međusobnog prožimanja.
Sasvim suprotno od vladajućih pogleda, Skarpetu ne zanima kultura kao vrednost kolektiva, već stvaranje, odnosno pojedinačni čin u kojem umetnik rešava jednačinu umetnosti i gde su mu od male pomoći ostali proizvodi kulture. Skarpeta želi slobodno i neopterećeno da se divi međusobnom podsticanju, izazivanju i objašnjavanju umetnosti u XX veku, koje sagledava kroz prizmu nečega što je nazvao "povratak baroka". Nema nevinosti i spontanosti: važna je umetnost koja iluziju prikazuje kao iluziju, u kojoj se priznaje postojanje predstave, udvostručavanje, u kojoj su same fikcije višeslojne. Takvu umetnost autor dosta slobodno naziva "barokna", prkoseći akademskom istoricizmu koji, diveći se prošlosti, često zaobilazi ili pogrešno vrednuje savremenu umetnost. Idiosinkretički princip koji ljubitelju dozvoljava da pristupi umetnosti jeste uživanje, uzbuđenje koje se graniči sa erotizmom: "Ja vidim blisku vezu između umetnosti uživanja i uživanja u umetnosti", piše Skarpeta.
Prema shvatanjima ovog autora, ne vraćaju se umetnici baroku nego se, kao po nekoj neumitnosti, vraća barok sam, a taj povratak obuhvata otprilike sledeće tendencije: maksimalnu raznorodnost, množenje ukrasa, nered u oblikovnom skladu, pojavu umetnosti tela, zavođenje, umetnost grozničavog, uopštenost retorike, hiperteatralizaciju. Skarpetino divljenje se, spojeno sa produbljenim analizama, kreće u vizuelnim umetnostima od "pravog" baroknog slikara Đanbatiste Tijepola preko poznog Pikasa do Endija Vorhola (esej o njemu je možda i najrečitiji od svih); u arhitekturi i urbanoj kulturi usredsređeno je na Beč, u čijem razumevanju se autor u znatnoj meri oslanja na knjigu Karla Šorskea Fin de si?cle u Beču, objavljenoj pre nekoliko godina i kod nas; u muzici od Baha preko Mocarta do Šenberga; u popularnoj kulturi od pop-pevačice Madone i njenog (pseudo)religijskog izazova američkom puritanizmu, preko Žan-Pola Gotjea do razumevanja fenomena kiča; u književnosti od Baltazara Grasijana, preko Bodlera i njegovog eseja "Pohvala šminkanju" sve do Tomasa Mana, Hermana Broha, Milana Kundere, Gombroviča, Bruna Šulca. Knjiga se okončava ogledom "Uvod u delo Danila Kiša", a sasvim je jasno da je Skarpetino interesovanje za delo ovog pisca poslužilo kao podsticaj za prevod Povratka baroka na srpski jezik.
U stvari, naslov knjige na francuskom glasi L’Artifice, što bi se moglo prevesti kao "veština", "veštačko", "umeće" ili "umešnost". Urednikova i prevodiočeva vera u kulturne razlike doprinela je da se naslov izmeni u Povratak baroka, što je, barem za nas, mnogo razumljivija sintagma – i to ne samo zato što bi se domaća barokna tradicija teško mogla nametnuti kao odgonetka za izvorni naslov. Čini se da se razlog za to može pronaći i u nečem drugom. Srpsku kulturu, naime, prečesto pokreću romantičarski obrasci u skladu sa kojima nešto "veštačko" ne igra pozitivnu ulogu u poređenju sa navodnom spontanošću, prirodnošću, autentičnošću. Povratak baroka je dragocen poziv da se odvojimo od romantičarskih – ali i avangardističkih – stavova koji umetnost dovode u vezu sa pretpostavljenom prirodom koja je, kako se smatra, izvorna, čista, nevina.
Uživanje nije sprečilo Skarpetu da kritički progovori protiv dve savremene tendencije: prvo, nasuprot preovlađujućem stanovištu da je sve kultura, on smatra da i dalje moramo znati i razumeti šta jeste, a šta nije kultura; drugo, on istupa protiv dva poznata odgov ora na izazove našeg doba – konzervativnog, koji ne dopušta nikakvo prevrednovanje ovog ili onog zamišljenog prošlog stanja, i postmodernističkog, koji na izazove odgovara relativizacijom samih izazova. Ova izuzetno provokativna i nadahnuta knjiga je, dakle, usmerena i protiv opasnog konzervativnog mita o "verodostojnosti", ali i protiv podjednako opasnog postmodernog cinizma koji preti da dovede do sveopšte ravnodušnosti. Autor, zapravo, kao i u svojoj knjizi Zlatno doba romana, smatra da je naše vreme (takođe) doba u kojem se stvara velika umetnost. Pitanje je samo koliko smo u stanju da tu umetnost razumemo i koliko dominantne ideologije i mediji uspevaju u proizvodnji ravnodušnosti prema njoj.
Povratak baroka nam postavlja nimalo bezazlena pitanja: Čemu se vi, gospodo, divite? I da li razumete to čemu se divite? Pri tom, sam Skarpeta smelo i iskreno na ta pitanja odgovara. A, čak i kada greši, upućuje nam opomenu da strah od pogrešivosti nije opravdanje za intelektualni konformizam.
Vladimir Gvozden
Vreme 20. 02. 2004. -
Otključavanje vrata percepcije
Anet Mišelson: “Filosofska igračka”

Savremeni konzument filmske robe proizvedene, recimo, u radionici braće Vačovski (nadrifilozofsko muljanje u narodu poznato kao Matrix), veoma je (samo)svesno očaran tzv. specijalnim efektima - njihovi učinci sasvim su nalik dejstvu kvalitetne indijske konopljice (o pejotlu ni da ne govorimo): prag percepcije značajno se i dinamično pomera. Današnji filmski
gledalac, sviknut na tehnologizaciju sopstvenog opažanja, svetlosnim godinama je udaljen od onih nesrećnika koji su, gledajući Ulazak voza u stanicu braće Limijer, poskakali sa svojih sedišta i zaždili iz bioskopske sale u paničnom strahu od lokomotive koja je, lepo su ljudi videli, sa filmskog platna jurila pravo na njih. Ali onoliko koliko je percepcija filmskih gledalaca s početka XXI veka složenija i izvežbanija od percepcije gledalaca s početka XX veka, toliko je idejni (intelektualni) aparat savremenih proizvođača filmova, barem kada je reč o glavnim i najmoćnijim filmskim tokovima, siromašniji i na svaki način nezanimljiviji od zamisli koje su filmadžije imale i ostvarivale u herojsko doba filma. Opčinjeni mogućnostima koje im pružaju kamera, montaža i pokretne slike, oni su intenzivno radili na stvaranju nove samosvesti, na zahvatanju onih sadržaja koji su bili nedostupni golom oku, na posledicama koje su proizvodili filmski prostor i filmsko vreme. Ono što je teorija relativnosti bila za nauku, film je bio za filozofiju.
Prethodno rečeno nikako ne bi trebalo razumeti kao lament nad starim dobrim vremenima, već kao žal za onim što je film mogao biti, a nije. (Iz ove perspektive valja razumeti Pitera Grinaveja koji će rezignirano primetiti da se u filmu već decenijama ne događa ništa.) Sasvim je, zato, izvesno da će prosečan konzument ostati smoreno ravnodušan pred ranim radovima Dzige Vertova ili Rene Klera i to ne stoga što u njihovim filmovima nema ni boje ni tona (nema ih ni kod Čaplina, ali on je barem smešan), već zato što u filmovima kakvi su Čovek sa filmskom kamerom, ili Pariz koji spava, ima puno onoga što se u svom najnegativnijem znač enju naziva filozofijom: mišljenja umesto akcije, ispitivanja mogućnosti umesto delovanja, posmatranja (na starogrčkom: theoria) umesto prakse, zapitanosti umesto rešenja.
Ovako bi se nekako mogla razumeti pouka knjige američke teoretičarke filma, prevodioca i urednice filmskog časopisa "October" Anet Mičelson, "Filosofska igračka". Zbirku odabranih eseja na nešto manje od 450 stranica, opremljenu mnoštvom ilustracija, pre svega kadrovima iz filmova o kojima je reč, ali i fotografijama tipa "Ejzenštajn čita Uliksa" - na kojoj vidimo raščupanog majstora u šarenom penjoaru, sa belim patikama i romanom u ruci, u pozi nameštene nehajnosti - ovu i ovakvu knjigu ogleda, dakle, sabranih specijalno za srpsko izdanje dugujemo pre svega Branku Vučićeviću čija se uloga, očigledno, ne iscrpljuje u - odmah valja reći: sjajnom - prevodu.
Tekstovi Anet Mičelson zahtevni su koju god temu da obrađuju: određenje filma, odnos poesis - mathesis, razliku između fotografije i filma, stvaralaštvo Majkla Snoua, zurenje Endija Vorhola, genijalne zablude Artura Ejzenštajna, strast Maje Deren, ili uloga voza u istoriji filma (da pomenemo samo neke) pri čemu zahtevnost ne proističe toliko iz složenog tekstualnog zahvata kroz koji promiče plejada najslavnijih mislilaca počev od Hjuma i Kanta, preko Hegela, Merlo-Pontija i Frojda, do Adorna, Rolana Barta i Melani Klajn, već pre svega zbog toga što je potrebno poznavati barem neke od radova filmadžija, slikara, teoretičara za koje ni upućeniji filmski gledalac nije čuo, ili ako jeste onda nije imao prilike videti, odnosno pročitati njihove radove. Ovo se upozorenje odnosi pre svega na alternativne američke režisere, scenariste i teoretičare koji su delovali od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do osamdesetih godina prošloga veka i koji su, nenametljivo sugeriše A. Mičelson, bili neka vrsta baštinika ideja iz herojskog doba filma. Ali ako taj uslov nije zadovoljen, a kod najvećeg broja gledalaca nije, onda se knjizi može prići i na drugi, opušteniji način, naročito ako (pored već pomenutih likova) Andre Bazena, Stena Brakhagea, Žana Epštajna, Holisa Framptona ili Kurta Švitersa - a sve njih film povezuje na ovaj ili onaj način - shvatimo kao glavne likove jednog vremena (i prostora) nadahnuća, kao nekoherentnu grupu filmskih zaluđenika, eksperimentatora, razbarušenih tipova i tipkinja koji su se filmom bavili opsesivno, ni ne pokušavajući da od svoje opsesije naprave pare, dakle kao likove čije nam ideje, strasti, zablude, ludilo ili genijalnost Anet Mičelson približava i tumači iz perspektive filozofije filma. Za njih film je bio upravo filozofska igračka, deo igre, način saznanja, alternativni svet sličan onom u koji je kroz ogledalo upala Alisa Luisa Kerola. Anet Mičelson svedoči o zaboravljenoj strasti saznanja putem filma, o naporu da se stvarnim učini taj momenat izmeštene percepcije, da se kamerom, pokretnom slikom i montažom zahvati nepatvorena istina stvarnosti. Dziga Vertov, ruski majstor iz tridesetih godina prošloga veka, snima svoje lice u trenutku dok skače s jednog krova zgrade na drugi. Zatim proučava ono što vidi na filmskoj traci. Očaran je učinkom: on vidi čistu, ničim prikrivenu istinu koja se golom okom ne može uočiti. Kamera ga je uhvatila u trenutku kada njegovo lice izražava napetost, strah, kada ne laže, kada ne može da laže. Film je, dakle, sredstvo da se otkrije sama struktura realnosti, istina stvarnosti, zbog čega će Žan Epštajn film nazvati "mašinom istine". Gotovo je dirljiv bio Epštajnov napor da se artikuliše ontologija filma i to baš u vreme kada se celovita slika sveta, između ostalog i filmu zahvaljujući, lagano raspada. Ili, kako je to napisala Mičelson u tekstu u kojem je Jan Epštajn glavni lik, njemu je (Epštajnu) "bilo stalo da objasni i očuva rani osećaj čuda izazvan pojavom tog medija (filma)". Film se tu nudi kao "put kao otkrivanju imanentne strukture pojavnog sveta". Film je trebalo da bude filosofski ili neće u potpunosti biti.
PS. Da li nepažnjom prevodioca, ili omaškom autorke, tek u jednom od najboljih i svakako najuzbudljivijih ese ja "Ka Snow/o Snow" potkrala se ozbiljna greška: kontekst jasno ukazuje da bi umesto izraza "transcendentni subjekt", koji se u tekstu pojavljuje pet puta, trebalo da stoji "transcendentALni subjekt". Naizgled mala, ova je razlika taman tolika da, ukoliko ostane neregistrovana, tekst čini jedva upotrebljivim. Što je šteta.
Ivan Milenković
Vreme 20.02. 2004. - O lutkama i mesu
Salman
Ruždi na prelazu milenijuma
Ako bismo pokušali da igru s rokenrol idiomima primenimo na najnovije romane Salmana Ruždija Tlo pod njenim nogama i Bes, moglo bi se reći da je Tlo... kao nekakav simfo-rok dupli album sa beskrajnim "misaonim" solažama, dok bi Bes bio prirodna, nužno (o)besna reakcija na to – čista, trominutna pank-himna... Uostalom, romani su tim redosledom pisani i objavljivani (u originalu, doduše; kod nas je poredak bio naopak, kao i sve drugo).
Na ovakvo uvodno poigravanje popkulturnim re
ferencama nagoni nas već i činjenica da je Tlo pod njenim nogama (izvornik 1999; sa engleskog prevele Aleksandra V. Jovanović i Sunčica Stojilović; Plato, Beograd 2003) voluminozna, preko sedam stotina stranica dugačka "epska saga" čiji su glavni junaci apokrifne globalne rokenrol zvezde indijskog porekla Vina Apsara i Ormus Kama, dok je Bes (izvornik objavljen 2001; preveo Lazar Macura; Narodna Knjiga, Beograd 2001) tristotinak strana kraći roman koji reflektuje autorova novostečena njujorška iskustva i na neki način "transcendira" krhotine sveprisutne (para)autobiografske trivie, a sve u sa svih strana nadirućem agresivnom okruženju celebrity kulture, reklamokratije, televizijskih i internetskih Paralelnih Stvarnosti etc.
Salmanu Ruždiju možete zameriti ili osporiti ovo ili ono, ali ni oni koji ga najmanje vole nikada mu ne bi pripisali manjak ambicije... O viškovima te vrste bi se već pokatkad moglo govoriti, ali Ruždi nikada nije bežao od rizika bilo koje vrste – književnih i vanknjiževnih – ma kuda ga to moglo odvesti. Još poodavno oproban, i mahom više nego uspešan, u pisanju onoga što na jednom mestu sam definiše kao "an everything novel", Salman R. isprobava sličan recept i u "Tlu pod njenim nogama": bar u prvih nekoliko stotina stranica (!) nesumnjivo fascinantna priča račva se – ili pre: razliva i preliva – na sve strane, vremenski, prostorno i "filozofski", tako da ono što je mogla biti, i sve je do određene tačke i bila, uzbudljiva priča nekolicine ljudi odraslih u očaravajućem mikrosvetu Bombaja, a onda rasu tih koekude da žive i prožive svoje impresivne živote, polako prerasta u raspričani i sve proizvoljnije meandrirajući Traktat O Svemu, protkan bledunjavim fantastičarskim izlivima i mahom teško probavljivim mistifikacijama na tragu rokenrol mitologije (čuvena kritičarka "The New York Timesa" Michiko Kakutani u prikazu "Tla..." precizno i surovo definiše ovaj "žanr" kao "portentous mumbo jumbo" ne baš najboljeg mirisa... Ipak, sve dok se drži Indije, njenih ljudi, predela, mirisa i priča, Ruždi stvari drži pod kontrolom i sve, kanda unapred ukalkulisane, mane i opterećenja ove hiperambiciozne knjige vrlo se lako gutaju i zanemaruju; selidba priče u Englesku, a naročito preko Atlantske bare, zbrzana vožnja kroz iskompilirana Opšta Mesta mnogobrojnih rok-hagiografija i celog jednog "lajfstajla" tamo negde od šezdesetih pa skoro do današnjih dana, sve to počinje da "propušta" na sve strane kao kakva izbunarena dereglija, a Ruždi – umesto da se ratosilja viška tereta – gomila li gomila nove i nove začudnosti koje imaju biti kompenzacijom za gubitak kompasa u samoj Priči, i onoj njenoj dimenziji krvi i mesa bez koje nema uistinu velikog romana ove vrste. Tja, šteta, ali se takve stvari dešavaju i Velikima – što Ruždi nesumnjivo jeste – kada im padne na pamet da je svetinju Priče moguće i dozvoljeno navlačiti na sve strane i ćuškati je kako se stigne, a sve u ime Velikih Misli bilo koje sorte. Svemu ovome uprkos, ovaj je monumentalni roman kontroverznog dometa vredan iščitavanja ama baš svake stranice, valjda otud što su pisci tog kalibra uistinu neodoljivi i na svojim stranputicama, a osim toga, čak i kada roman počne da se "raspada", kroz sve neprozirnije tkivo (pre)nagomilanog teksta malo-malo pa zabljesne ona Ruždijeva tako očaravajuća ludička energija, sposobnost ironijskog i satiričkog poigravanja "utvrđenim znanjima", kao i povremeno vrlo vešta eksploatacija tipičnog SF-motiva "paralelne istorije" u kojoj protagonisti ovog romana žive.
Iako su i Tlo pod njenim nogama i Bes pokupili relativno mnogo, pa, hajmo reći mrzovoljnih kritika – pri čemu je Bes, čini mi se, prošao gore, kao navodno negativna kulminacija jedne (dakako, sasvim uslovno, i u koordinatama vlastitog, superiornog opusa) silazne putanje – dolepotpisanom se pre čini da je The Fury zapravo mogući početak Ruždijevog lekovitog izvlačenja iz barokne faze: iako nesumnjivo prenakrcan površno dočaranim stereotipima Duha Vremena (a bogme i mesta: njegov Njujork uglavnom ne deluje kao nešto više od beskrvog manekena kakve kompilacije dežurnih toposa i meta "društveno angažovane kritike" ustremljene na Zli Kapitalizam, bahatost prebogatih, belačku supremaciju etc.), iako povremeno takođe opterećen neubedljivim filozofstvujuščim prtljagom – neprijavljenim na carini naracije! – Bes ipak pleni koherentnošću i silinom koja čini da se (o)lako pređe preko problematičnih mesta, preko "lutkastosti" nekih važnih likova i takođe mestimične preterane "tezičnosti". Ova priča o sredovečnom profesoru-pretvorenom-u-lutkara Maliku Solanki, odbeglici iz Engleske i iz vlastitog života i braka pravo u glamurozni azil Menhetna na prelomu milenijuma, kao da vraća Ruždija na Meru Priče, zadržavajući ipak sve osebujne vrline onog unikatnog ruždizma kojeg možete samo "u totalu" da prihvatite ili ne, treće vam nema…
U međuvremenu, neka ekstremna islamistička grupa iz Irana iznova je ucenila Ruždijevu glavu, ovaj put na sto hiljada dolara. Ono što je Veliko i jedinstveno u Ruždijevoj sudbini nije to što neko hoće da ga ubije, nego to što nije slučajno da je baš on idealna meta: baš svime što radi, čini i piše, uključujući i manje briljantne trenutke svog golemog i tako izazovnog opusa, Ruždi je ovaploćenje beskrajne slobode savremenog (romano)pisca da stvara i ruši svoje svetove ne obazirući se na bilo koga i bilo šta iz "ovog", navodno jedinog i najboljeg od mogućih svetova. A na Budalu, avaj, autentično slobodan čovek nužno deluje kao hodajuća uvreda. To samo po sebi ne bi bilo tako strašno: jezivo je to što su Budale upadljivo sklone tome da se udružuju.
Teof il Pančić
Petnaest godina fatve: bulbul iz Bombaja
Četrnaestog februara navršilo se petnaest godina otkad je Homeini osudio Salmana Ruždija na smrta
Salman Ruždi jest zasigurno globalno najslavniji živući pisac, no cijenu za tu titulu dvojbene vrijednosti skupo je platio. Svima je poznata ta priča o fatvi, neduhovitoj valentinskoj čestitci (unfunny Valentine) kako je naziva sam Ruždi, aludirajući na datum kada je strela odapeta: četrnaesti februar 1989. godine. Napisana je već cijela biblioteka knjiga na tu temu i nema se, petnaest godina nakon toga, nešto posebno novo reći. Već se u Djeci ponoći (objavljenoj sedam godina prije Satanskih stihova) nalazi jedna fraza koja se blago rečeno ne uklapa u fundamentalističke teorije o Ruždijevoj intenciji da uvrijedi islam. Ovako, dakle, veli Ruždi kroz pero Salema Sinaja naratora Djece ponoći: "Muhamed (mir imenu njegovom, da odmah dodam; ne želim nikoga da vređam)..." Ova fraza "ne želim nikoga da vređam" jest svojevrsna proročka Ruždijeva odbrana na Homeinijeve optužbe, to je na neki način njegova ars poetica, Ruždi želi da uzdrma ljude, da ih natjera da se zapitaju o smislu života, da protrese temelje njihovih vizija svijeta, da im ispriča priču, prije svega, no on, kao i svaki pravi romanopisac, ne želi nikoga da vrijeđa. On zna da je "roman područje u kojem je dokinut moralni sud", ali neki njegovi čitatelji to očito nisu znali.
Rečeno je već kako je specifičnost Ruždijeve pozicije u njegovoj istovremenoj pripadnosti dvjema civilizacijama, civilizacijama koje se nalaze u različitim epohama razvoja. Milan Kundera kaže: "Salman Ruždi našao se u jedinstvenom položaju u povijesti: podrijetlom pripada muslimanskom društvu koje velikim dijelom još živi u predmodernom dobu. Piše knjigu u Evropi, usred moderna doba, ili tačnije, na kraju tog doba." Nešto kasnije Kundera će reći kako je upravo roman ono što je za teokratsko shvaćanje gore od direktnog napada: "Ako je napadnuta religija (polemikom, huljenjem, herezom) čuvari hrama mog u je lako braniti na vlastitom terenu; ali, roman je za njih drugi planet, drugi svijet zasnovan na posve drukčijoj ontologiji."
Postoji nešto što nam valja neizostavno naglasiti: svi su suvremeni pisci dostojni svog poziva Ruždijevi dužnici. Najljepše je svoj dug vratio Pol Oster u antolgijskom kratkom eseju A Prayer for Salman Rushdie. (Mogao bi se napisati čitav esej o samom naslovu ovog teksta. Oster ne piše Ruždijevu odbranu, nego baš molitvu za njega!) Njegova je poanta suštinski identična poanti Borhesove pjesme Zazivanje Džojsa: "Ja sam oni koje ne poznaješ a koje si spasio." Salman Ruždi je na sebe preuzeo teret odbrane romana i sioranovskog društva romana kojem svi pripadamo. Ponovo Kundera: "Osudom Satanskih stihova osuđena je umjetnost romana kao takva." Stojeći iza svoje knjige Ruždi stoji iza umjetnosti romana, iza duha romana, a taj je duh – kako Kundera kaže – duh složenosti i duh kontinuiteta. Nema crno-bijelog svijeta, "Nothing is simple as you think", kako kaže Bono u pjesmi posvećenoj Čarlsu Bukovskom, život je beskrajno složen i slojevit – to je poruka duha romana; nema stvaranja iz ničega, nema dokidanja prošlosti, sve je povezano i niko nije ostrvo – to je poruka duha romana.
Ruždi je, naravno, svjetski pisac i sve gore navedeno ima globalnu vrijednost. Na našim prostorima, međutim, Ruždi je na više načina inspirativan. Osim što predstavlja simbol literarne i građanske hrabrosti, čovjeka koji je združio vjeru u umjetničku autonomiju književnosti i angažman, pisca koji na literarno fascinantan način plete svoje uzbudljive svjetove, Ruždi nam je i jezički blizak. Kao što kod Krleže i Kiša mađarske riječi posijane po njihovim djelima determiniraju njihovu pripadnost srednjoevropskom kulturnom kompleksu, tako i u Ruždijevom engleskom jeziku možemo naći jedan gotovo andrićevski istok. Jer za Ruždija slavuj nije nightingale nego bulbul, nosač mu nije porter nego hamal, pantalone njegovih junaka nisu trousers nego šalvare (schalwar), a sudbina nije destiny nego je kismet.
Petnaest je punih godina prošlo otkad su u Teheranu Ruždija osudili na smrt. Sioran kaže: "U svijetu bez melanholije, slavuje bismo pekli na roštilju." I melanholija je jedan od sastojaka duha romana, duha koji u naše vrijeme brani bulbul iz Bombaja.
Muharem Bazdulj
Pol Oster: Molitva za Salmana Ruždija
Jutros, kad sam sjeo pisati, najprije sam pomislio na Salmana Ruždija. Radim ovo već skoro četiri i po godine i dosad je to postalo esencijalnim dijelom moje dnevne rutine. Uzmem olovku i prije no počnem pisati pomislim na mog kolegu romanopisca s druge strane okeana. Molim se da preživi naredna dvadeset i četiri sata, molim se da ga njegovi engleski čuvari uspiju sačuvati skrivenim od ljudi koji ga žele ubiti – istih onih ljudi koji su već ubili jednog njegovog prevodioca, a jednog ranili. No iznad svega, molim se da dođe vrijeme kada bi moje molitve postale nepotrebne, vrijeme u kojem će Salman Ruždi moći šetati ulicama svijeta jednako slobodno kao ja.
Molim se za ovog čovjeka svakog jutra, no duboko u sebi znam da se ustvari molim za samog sebe. Njegov je život u opasnosti jer je on napisao knjigu. Pisanje knjiga je i moj posao i znam da samo zbog hirova povijesti i puste sreće ja danas nisam na njegovom mjestu. Ako ne danas, onda možda sutra. Pripadamo istom klubu: tajnom bratstvu usamljenika, zatvorenika i čudaka, muškarcima i ženama koji bolji dio života provode zaključani u malim sobama trudeći se da stave riječi na papir. To je čudan način da se provede život i samo osoba bez imalo izbora nazvala bi to svojim pozivom. Suviše je mučno, suviše slabo plaćeno, suviše bremenito razočaranjima da bi pristajalo bilo kome drugom. Talenti se razlikuju, ambicije se razlikuju, no svaki pisac koji je vrijedan da se nazove piscem reći će vam istu stvar: Da bi se napisalo književno djelo, osoba mora biti slobodna da kaže ono što ima. Koristio sam tu slobodu u svakoj riječi koju sam napisao – kao i Salman Ruždi. To nas čini braćom i zato je njegova osuda i moja.
Ne znam kako bih se ponašao na njegovom mjestu ali mogu zamisliti – ili barem pokušati zamisliti. Najiskrenije, ne vjerujem da bih bio hrabar kao on. Čovjeku je život u ruševinama, a on opet radi ono za šta se rodio. Stalno se premještajući iz skloništa u sklonište, odvojen od svog sina, okružen policijom, on nastavlja sjedati za sto i pisati svaki dan. Znajući kako je ovo teško i u idealnim uvjetima, mogu sam stajati u udivljenju spram onog šta je napravio. Jedan roman; još jedan u nastajanju; nekoliko izvanrednih eseja i govora posvećenih odbrani osnovnog ljudskog prava na slobodno izražavanje. Sve je to već dovoljno značajno, ali ono što me najviše fascinira jest činjenica da je našao vremena da piše prikaze knjiga drugih autora – ponekad čak i reklame za knjige nepoznatih autora. Zar je moguće za čovjeka u njegovoj poziciji ne misliti samo na sebe. Da, očito da jest. Ali, pitam se koliko nas bi to moglo s leđima naslonjenim na takav zid.
Salman Ruždi se bori za svoj život. Borba traje skoro pola decenije i nije ništa bliža rješenju nego je bila onog dana kad je fatva obznanjena. Kao i toliko drugih, i ja bih volio da mogu nekako pomoći. Frustriran sam i očajan, no znajući da nemam ni moć ni utjecaj na inostrane vlade, najviše što mogu učiniti jest moliti se za njega. On nosi breme svih nas i ne mogu ni pomisliti na šta bih mislio kad ne bih mislio na njega. Njegov je položaj izoštrio moju koncentraciju, natjerao me da preispitam svoja uvjerenja, naučio me je da slobodu koju uživam nikad ne uzimam olako. Za sve to osjećam ogroman dug i zahvalan sam mu. Podržavam Salmana Ruždija u njegovoj borbi da se vrati u normalan život, ali je također istina i da je on podržao mene. Želim mu zahvaliti za to. Svaki put kad uzmem olovku želim mu zahvaliti.
1993.
(preveo M. Bazdulj)
Glas javnosti 21. 02. 2004. - Ubistvo iz dosade
Dona Tart: "Tajna istorija"

Okvirno triler, sa dosetkom da se čitaocu na samom početku kaže i ko je žrtva i ko su ubice, a da se zatim napetost gradi na pitanju zašto i razotkrivanju motiva skrivenih u prošlosti, "Tajna istorija" je mnogo više roman atmosfere i socijalna studija. Ričard Papen, glavni junak priče, autsajder koji se gotovo slučajno našao na elitnom koledžu Hempden, bez ikakve odstupnice za sobom jer njegovi roditelji ne mare da li je živ ili mrtav.
Utoliko je veća njegova želja da bude prihvaćen, ali ne da ga prihvati bilo ko, nego krem krema, izabrano društvance okupljeno oko
izvanrednog i ekscentričnog profesora klasičnog grčkog i grčke civilizacije. Tek pošto bude ne samo potpuno prihvaćen, nego i upleten u ubistvo sa svojim novim prijateljima, Ričard će rasplesti složene i nezdrave odnose među njima, iznikle ni na čemu sem na pukoj dosadi i blaziranosti bogate i razmažene dece, za koju ukus prolivene ljudske krvi preostaje kao jedino uzbuđenje koje još nisu oprobali.
Taj rasplet će na površinu izneti štošta potpuno neočekivano, a neki od likova će konačno zbaciti maske i pokazati prava lica, uglavnom ne baš lepa. Ričardovo jedno izbavljenje leži zapravo u onome što se sve vreme činilo kao strašan hendikep: činjenici da je sam sebi jedini oslonac i da mora sam da se snađe da bi preživeo. Umeće Tarnerove najviše leži u prividnoj lakoći s kojom precizno ocrtava svoje likove i vrlo finoj potki strave koja vreba iz ljudskih karaktera ispod površine uljuđenje i krajnje civilizovane Amerike.

Glas javnosti 21. 02. 2004 - Autistični Adrijan Mol
Mark Hadon: "Čudan događaj sa psom u neko doba noći"

Gorko zabavan roman Marka Hadona "Čudan događaj sa psom u neko doba noći" (Narodna knjiga) je jedna vrsta detektivskog romana, ali ispisan rukom nekoga ko je autistična verzija Adrijana Mola. Iako obdaren superiornim matematičkim umom, Kristofer je autističan.
Svakodnevni odnosi imaju malo značenja za njega, rutina i red zaklanjaju ga od haosa spoljnog sveta. A onda, Kristoferov pažljivo konstruisan svet počinje da se raspada u njegovoj petnaestoj kada jednog jutra u bašti pronalazi pudlu svoje komšinice probodenu vilama.
Kristofer odlučuje da pronađe ubicu komšijske pudle i kao uzor na tom zadatku poslužiće mu njegov omiljeni literarni junak, ultimativno logični Šerlok Holms. Ali, istraga će ga odvesti ka nenadanim otkrićima i neizbežno ga suočiti sa raspadom braka njegovih roditelja. Dok Kristofer pokušava da se nosi s krizom u njegovoj porodici, mi smo uvučeni u proces rada njegovih misli.
A upravo ovde se nalazi ključ briljantnost Hadonovog izbora naratora: najemotivnije trenutke "zapisao" je dečak koji ne može da izrazi emocije. Rezultat je roman koji je zabavan i poučan, fascinantan u portretisanju dečaka kome je kazna i nagrada um koji doslovno prima svet. Mark Hadon je za ovaj roman nagrađen Vitbredovom nagradom.

Pobjeda 21. 02. 2004. - Identitet i asimilacija
Eva Hofman: "Izgubljeno u prevodu"

Autobiografska priča Eve Hofman, nekadašnjeg urednika New York Times Rewiew, već će samim naslovom prvog poglavlja u knjizi razuvjeriti sve one koji očekuju još jednu predvidljivu imigrantsku storiju o toliko željenom bijegu iz Istočne Evrope. Autorka je, bez tračka ironije, prvi dio svog pripovijedanja koji opisuje njeno djetinstvo u post-ratnoj Poljskoj, u kojoj je, i u mirnodopskim vremenima i bez pomoći Njemačke, jako izražen antisemitizam, jednostavno i upečatljivo, nazvala "Raj". U njemu se Hofmanova, namjerno idealizujući, prisjeća odrastanja u jevrejskoj porodici u poslijeratnom, razrušenom Krakovu, u, na neki način, tada šizofrenom poljskom društvu, pod okriljem nove komunističke vlasti.
Osnovna emocija koja će nakon 1959. godine progoniti Hofmanovu je nostalgija. Poljaci, kao naglašeno emotivni slovenski narod imaju i posebnu riječ-tesknote, koja svom osnovnom značenju pridaje i tugu i čežnju. Tada trinaestogodišnja djevojčica, ne svojom voljom, kreće u izbjeglištvo u udaljenu Kanadu (ovo poglavlje je naslovljeno "Izgon"), čije ime joj u tom trenutku zvuči kao Sahara, i ovo osjećanje, čije će nijanse kasnije upoznati, je od tada neodvojivo od njenog bića. U tom svojevrsnom sudaru slovenskih naglašenih emocija sa raciom mladog društva, sukobu usađenih normi ponašanja i konvencija, shvatanja npr. lijepog ili ružnog sa novim okruženjem, emigranti bivaju osuđeni na borbu ili bolje reći potragu za identitetom. Priroda jezika je da od pojedinca nekada zahtijeva i mnogo veći stepen asimilacije od onog na koji je on sam spreman. Hofmanova, naravno, zna da cijeni priliku koja joj je pružena, ali ne pristaje da prihvati zapadnu civilizaciju kao nesporno mjerilo. Ona opisuje nekog čija želja za jasnim verbalnim izražavanjem, u ovom slučaju i životnim ostvarenjem, može biti jača od svih prirodnih jezičkih barijera koje se postavljaju pred jednog emigranta.
Iako, Hofmanova treće poglavlje u knjizi naziva, sasvim prigodno i višeznačenjski, "Novi svet", u svjesnom i racionalnom svijetu jasno je da Njujork nju ispunjava u potpunosti, a ne idealizovani i romantizovani Krakov.
Vuk Perović

Politika 21. 02. 2004. - Predeli crne i bele energije
Alek Vukadinović: "Pesme"

Ako bismo moderno srpsko pesništvo sagledali u n
jegovoj kontinualnosti, u jednoj neprekinutoj tradiciji koja započinje mnogo pre materijalističko-pozitivističke doktrine Svetozara Markovića i njegovih docnijih brojnih sledbenika, Alek Vukadinović bi svakako oličavao onaj istaknuti, sjajni vrh takve jedne lestvice - počev od Venclovića i Orfelina, preko Kodera, Kostića, Disa, Nastasijevića, Vinavera, Blagojevića i svih onih pesnika čija se poezija uglavnom doživljavala kao "nerazumljiva i nejasna", a zapravo predstavlja sintezu intuitivne, mistične i iracionalne poetske spoznaje i jezikotvorno-konstruktivne tehnike. Najnoviji pesnikov izbor priređen za ugledno "Plavo kolo" dramaturški je sažet i uobručen, prateći u šest celina pojedine formalno-duhovne dominante Vukadinovićeve poetike.
Redukcija i apstrakcija, ta dva osnovna postulata moderne, dvadesetovekovne umetnosti i književnosti, kao sredstvo da se sa manje reči sugeriše više i intenzivnije - podrazumeva i njeno ishodišno jezgro u pradavnom lagumu mitskih slika i prizora koje pripadaju postojbini predjezičke i jezičke stvarnosti. Pesnik je, "kao mesto iz kog njena gorka tama veje" ujedno i čuvar i glasonoša sećanja, oživljavanja i otkrivanja tajne i njene vremenske spiralnosti do koje se stiže formalno-jezičkim vrtloženjem koje re-kreira "veliku priču" nekakvog "lirskog epa", ali ciklično, postupno i fragmentarno.
Zbog toga je duhu Vukadinovićeve poetike svojstveno neprestano prevođenje pojedinih stalnih pesničkih motiva ili toposa (kuća, gost, lovac, lampa, strela, prag, kvadrat, krug, ugao, ruža, reč) u svojevrsne pojmovne, vizuelne i poetske konstrukte, čija se višeznačnost upravo ogleda u odricanju od svake referencijalnosti . Kod ovoga se pesnika javlja potpuno pounutrašnjenje lirskog subjekta, pa se metafizički kvalitet pesama doima kao osobita perspektiva iz koje se on oglašava, kroz intuitivno uočene bitnosti " osećanja predmeta" (Paul Kle), a zapravo svojevrsnih ejdetskih suština do kojih se ovakvim postupkom stiže. Zb og toga se pesničko "ja" pojavljuje kao ona svetla i tajanstvena tačka transcendentnog dodira sa svetom u njegovim fantazijskim preobražajima, pa se to dubinsko, primordijalno osećanje individue i života kod Aleka Vukadinovića odvija upravo u pesmi : "Lasta puta strela slika puta snaga / Kućni kvadrati jednačine blagosti / Daljine pune oniričkih razlomaka / Između laste i strele tvoja unutrašnja / daljina / Potonji domaćin u svojoj dalekoj kući" ("Daleki časovi").
Bogata melodijska struktura Vukadinovićeve poezije koju prati izraziti stihovni i formalni polimorfizam (preoblikovani stihovi naše bajaličke i basmotvorne tradicije, srpskog romantizma i modernizma, kao i grafički lomljen slobodni stih, te izuzetne pesme u prozi i filozofski zapisi), neraskidivo je isprepletena sa njenim kolorističkim korelativima koji kod čitaoca nesumnjivo izazivaju neponovljivi utisak "arhetipskog bleska" avangardnog slikarstva. Značenje pojedinih boja (smeđe, zagasitosivo, crveno, ljubičasto, plavo, zlatno) u poslednjim autorovim zbirkama pretvara se u autentični jezički izazov pejzažima crne i bele energije i njihovoj dualističkoj borbi za prevlast. Došavši do ove ogoljene, ekspresivne palete koja izrazito bogoiskateljsku vertikalu pesnikove poetike apstrahuje u još većoj meri - menjajući u potpunosti naša uobičajena čitalačka očekivanja - Vukadinović nas suočava sa crnilom, tamom i najposle Zlom koje zapravo funkcioniše kao sustvaralačka sila.
Otuda pesnikovo kretanje po apokaliptičnim područjima crnog podrazumeva i samo kroćenje haosa i destrukcije - jer i on sam je haos iz koga se potom polako rađa figura "Božjeg geometra". Vukadinovićeva "ruža jezika" neprestano kruži i ka spolja i ka unutra, ispitujući tamne predele iza kojih se krije belina i obrnuto. Pesnikovo epifanijsko ozarenje, čudo nadošle pesničke snage uvek je osenčeno pretnjom "turob-mraka": "Pesnik sa pesmom o Potonjem vremenu / tačno u ponoć usred umrlog časa / Prostor što se izdužuje u svoju strašnu / daljinu / Belina što veje kroz pro ređene trenutke / To je taj pejzaž / Ta unezverena daljina" ("To je taj pejzaž").
Svet i postojanje su - prema pesnikovom "Poetičkom dnevniku" kojim se završava ova izuzetna knjiga - puni beskonačnog smisla i istovremeno beskonačnog besmisla, a kosmotvorni princip Vukadinovićeve poetske ontologije treba potražiti izvan tog dobra i zla, s onu stranu svih postojećih svetova i njihovih snova. U Istovetnosti jednog i različitog, u nekom zaboravljenom, ali svagda čujnom praobliku jezika kao primarne tvoračke sile pesnikove. Ona nam ne osvetljava samo kulturno-duhovnu vertikalu srpskoga pesništva koje se začinje negde u maglovitoj maternjoj melodiji, već idividualni molitveni napor da se spozna Božansko prisustvo, suštog kraja duša.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ

Glas javnosti 22. 02. 2004. - Povodom 212 godina od smrti velikog kompozitora
Volfgang Amadeus Mocart: "Pisma osamljenika"

Izdavačka kuća "Paidea" objavila je, povodom 212 godina od smrti Volfganga Amadeusa Mocarta, knjigu "Pisma osamljenika" sa Mocartovim izabranim pismima ženama. Veliki poznavalac Mocartovog života, Alfred Ajnštajn, zapisao je da su Mocartove poslanice, posebno ženama "najživlja, najiskrenija i najprirodnija pisma koja je ikad pisao jedan muzičar".
Knjiga je sačinjena od niza pisama koje je Mocart, od 1769. kada je imao 13 godina do pola godine pred smrt 1791, slao poznatim i nepoznatim ženama. Najviše pisama Mocart je uputio pijanistkinji Mariji Ani Valpurga Ignaciji poznatoj kao Nanerl, sa kojom je Amadeus od pete godine imao koncerte u Minhenu, Lincu, Bratislavi, Hajdelbergu, Frankfurtu, potom sestri od strica Mariji Ani Tekli Mocart koju je zvao Bezl, majci Ani Mariji, supruzi Konstanci i matronama.
Mocart se u gotovo svim pismima udvarao sestri od strica mada je i na druge adrese slao lascivne epistole. Ove godine, 27. januara, navršilo se 148 godina od rođenja Volfganga Amadeusa Mocarta.
Pisma je izabrao, preveo i komentare napisao Milosav Slavko Pešić.

Glas javnosti 22. 02. 2004. - Medveđa usluga irskim piscima
Džems Džojs: "Uliks"

DABLIN (Beta-Rojters) - "Uliks" Džejmsa Džojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika. Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da im je dosta pominjanja Džojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.
Uzdižući ga do statusa književnog Boga, Džojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući "Džojsovu industriju" koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari. Pisac Rodi Dojl otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na "Uliksa" i njegove odane obožavaoce. "Ljudi uvek stavljaju "Uliksa" među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom", rekao je Dojl. "Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od Džojsa.
To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve", rekao je on. Posle Dojlovih, usledile su nove kritike. U "Ajriš tajmsu", novinar Kevin Majers opisao je "Uliksa" kao "jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji". "Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše", požalio se Majers.
Džojsovi obožavaoci uzvratili su na napade. "Nije pošteno reći da "Uliks" nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u Džojsovom delu", rekla je Helen Monagan, direktorka Centra Džejms Džojs. "Uliks" se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.
Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u Džojsovom raskošnom jeziku. Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava bić e najveća u istoriji. Očekuje se da će u doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O'Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi.
Dnevnik, 23. 02. 2004. - Povodom stogodišnjice Blumovog dana
Džojs, umetnost ili industrija?

Irska kulturna javnost burno reaguje za i protiv mitologizacije pisca „Uliksa”
DABLIN: “Uliks” DŽejmsa DŽojsa, kojeg mnogi smatraju najvećim romanom 20. veka i jednom od najboljih knjiga ikada napisanih na engleskom jeziku, našao se pod udarom kritika.
Dok se Irska priprema za obeležavanje stogodišnjice Blumovog dana - 16. juna 1904, kada se odvija radnja romana - neki nezadovoljni pisci i novinari kažu da
im je dosta pominjanja DŽojsove nedokučive knjige i obožavalaca koji roman smatraju kultnim delom.
Uzdižući ga do statusa književnog Boga, DŽojsovi obožavaoci čine medveđu uslugu ostalim irskim piscima, stvarajući “DŽojsovu industriju” koja je više vezana za turizam i zaradu nego za literaturu, kažu kritičari.
Rodi Dojl, autor komičnog bestselera “Paddy Clarke Ha Ha Ha” i scenarija za hit film “The Commitments”, otvorio je književnu Pandorinu kutiju žestokim napadom na “Uliksa” i njegove odane obožavaoce.
Previše reči
“Ljudi uvek stavljaju ’Uliksa’ među deset najboljih knjiga u istoriji, ali sumnjam da je iko od njih bio istinski dirnut tim romanom”, rekao je Dojl na jednom književnom skupu u NJujorku.
Nastavljajući kritiku u intervjuu jednom irskom listu, Dojl je kazao da je DŽojsovo nasleđe bacilo opasnu senku na irski književni život.
“Ako ste pisac u Dablinu i napišete dijalog, svi misle da ste ga ukrali od DŽojsa. To je kao da zadirete u njegovu teritoriju... to mi ide na nerve”, rekao je irski pisac.
Posle Dojlovih, usledile su nove kritike DŽojsovog romana. U “Ajriš tajmsu”, novinar Kevin Majers opisao je “Uliksa” kao “jednu od najneproduktivnijih slepih ulica u književnoj istoriji”.
“Ima oko 400.000 reči, što je verovatno oko 250.000 reči previše”, požalio se Majers.
Novinar Šon Monkrif napisao je u “Ajriš igzemineru” da “Uliks” nikada ne bi bio objavljen da je napisan danas.
“Šta se dešava u ’Uliksu’? Pa, malo toga. Blum doručkuje. Odlazi na sahranu. Malo luta po Dablinu. Stiven Dedalus čini isto to. Napija se i pravi budalu od sebe. Obojica odlaze kući”, napisao je Monkrif.
“Ako pošaljete nacrt takve priče bilo kom modernom izdavaču, videćete koliko ćete daleko stići”, dodao je.
DŽojsovi obožavaoci uzvratili su na napade.
“Nije pošteno reći da ’Uliks’ nikoga nije dirnuo. Mnogi uživaju u DŽojsovom delu”, rekla je Helen Monagan, direktorka Centra DŽejms DŽojs, muzeja u Dablinu posvećenog irskom piscu i njegovom stvaralaštvu.
Raskošna lepota jezika
“Naš cilj oduvek je bilo razumevanje DŽojsovog dela”, kazala je ona i dodala da svi, ne samo intelektualci, mogu da pronađu zadovoljstvo u DŽojsovoj prozi.
“Uliks” se smatra jednim od najnerazumljivijih dela u engleskoj književnosti. Pun nejasnih i rečenica bez znakova interpunkcije, klasičnih referenci, delova pesama, pa čak povremeno i dijagrama, roman je priča o Leopoldu Blumu i njegovom lutanju po Dablinu 16. juna 1904. godine.
U drugom delu knjige, Blum upoznaje Stivena Dedalusa, mladog pisca čiji je lik DŽojs delimično zasnovao na sebi.
Zaplet romana je minimalan, a lepota knjige je, po obožavaocima, u DŽojsovom raskošnom jeziku.
Hiljade ljudi svake godine 16. juna hrle u Dablin i idu putem koji je Blum prešao u romanu, a ovogodišnja proslava biće najveća u istoriji.
Očekuje se da će doručku koji će se na Blumov dan organizovati u Ulici O’Konel u Dablinu prisustvovati oko 10.000 ljudi, a za predstojeće mesece u planu su desetine izložbi inspirisanih DŽojsom i drugih manifestacija posvećenih “Uliksu”.(Beta)

Glas javnosti 23. 02. 2004. - Zašto smo siromašni
Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"

Knjiga "Oranje mora", sa podnaslovom "Podsticanje skrivenih izvora rasta u zemljama u razvoju", autora Majkla Fernbenksa i Stejsija Lindzeja, predstavljena je nedavno u "Stubovima kulture" uz prisustvo jednog od autora, Majkla Fernbenksa.
Pisci knjige su šefovi odseka za konkurentnost zemalja u kompaniji "Monitor" i vođe projekata, savetnici vlada i privatnog sektora u više zemalja Afrike, Južne Amerike i Srednjeg istoka. Iskustvo koje su stekli u zemljama u razvoju poslužilo im je kao odličan materijal kojim žele da pokažu zašto neke zemlje zaostaju u privrednom razvoju, kao i da ukažu na puteve kojima bi vlade i privrednici tih zemalja trebalo da krenu.
U prvom delu knjige prikazuje se sedam obrazaca nekonkurentnog ponašanja, u drugom delu se govori o sistemskim razlozima zbog kojih je država teško da iskoriste šanse koje im se ukazuju, dok se u trećem delu izlaže jedan model ostvarivanja promena. Iskustvo koje su autori stekli radom, pre svega u zemljama Južne Amerike, dovelo ih je do zaključka da većina lidera zemalja u razvoju prave greške, i tako onemogućavaju svoje građane da žive bogatije.
Lideri se preterano oslanjaju na prirodna bogatstva, slabo ili nikako ne poznaju krajnje korisnike, konkurenciju i cene, preterano se pouzdaju u državnu zaštitu, i uspostavljaju loše odnose između države i privatnog sektora. Naslov knjige, inače, epitaf sa groba Simona Bolivara, autori su shvatili kao izazov da se, pre svega, promeniti način mišljenja političara, a to je, oranje mora ili nemogući poduhvat.

Dnevnik - Novine i časopisi 23. 02. 2004. - Izlog knjiga
"Živorad Žika Stojković", "Stanica i druge priče" i "Predeo podnošljivo raskošan"

Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez…
Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića.
ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220
Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove.
A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić… Poznata je njegova mon umentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj.
O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta.
JEŽI SOSNOVSKI, STANICA I DRUGE PRIČE, KOV, VRŠAC, 2003. STR.48
Samo pet priča poljskog pisca Ježija Sosnovskog (1962) dovoljno je da vidimo da imamo posla sa majstorom i inovatorom u planetarnoj prozi. NJegov magični realizam ne bavi se samo svetom priviđenja nego čudesne Internet junake posmatra u virtuelnoj stvarnosti. Svet je košmar iz koga nema pravog izlaza, ništa nije definitivno i sve se vraća kao onaj njegov uginuli mačak iz antologijske priče “«Mala krznena smrt”».
Ipak, Sosnovskog/ pisca ćemo najviše pamtiti po diskusiji koju vodi, preko Interneta, sa Hitlerovim zločincem Karlom Ginterom, smeštenim u virtuelni Muzej savremene istorije. Na sva bolna, fizička i metafizička pitanja, 98-godišnji krvopija Ginter, odgovara replikama o narendanoj šargarepi s prazilukom i celerom, značaju povrća i svežeg vazduha za zdravlje svakog pojedinca. Nema cimanja…
DRAGOMIR ŠOŠKIĆ, PREDEO PODNOŠLJIVO RASKOŠAN, PESME, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 93
Sedam ciklusa, sa uvodnom i završnom pesmom, Dragomira Šoškića (Ulotina kod Andrijevice, 1949), a sve pod naslovom «”Predeo podnošljivo raskošan”», je treća, najzrelija, zbirka ovog autora koji je pristupio izvesnom čišćenju jezika i pročišćavanju zagađenog vidokruga. Ne samo što o tome govori u jednoj od pedeset paž ljivo odabranih pesama, nego tu poetiku demonstrira i u doživljaju savremenog sveta i dramatike njegovog postojanja i opstajanja. U prepoznavanju i razumevanju stvari Šoškić ide tragom slavnih prethodnika (Šklovski, Flober), ali i savremenika kakav je Jovan Zivlak, kome je i posvećena jedna od pesama. Šoškić je razboriti posmatrani posmatrač, pesnik tamnih cvetova, male apokalipse i prolaznosti. Više poražen nego fasciniran učincima urbane civilizacije i hodom istorije, Šoškić peva žarom neveselim pokušavajući da nađe suštinu i bilo kakav oslonac.
Sa ambisa margine, on pokreće večna pitanja i na njih daje sasvim lične i ubedljive pesničke odgovore.
M. Živanović

Danas 24. 02. 2004 - Samarkand iz Lagune
Amin Maluf: "Samarkand"

Novi roman koji je beogradska Laguna objavila je "Samarkand", autora Amina Malufa. Za prevod sa francuskog pobrinula se Jelena Stakić. Malufa naši čitaoci znaju kao izvanrednog esejistu, čije je esejističko delo "Ubilački identiteti", nedavno objavila Paideia. "Samarkand" je roman posvećen Persiji Omara Hajama, pesnika vina, slobodnog mislioca, genijalnog astronoma... Ali "Samarkand" govori i o Persiji Hasana Sabaha, osnivača reda asasina, najstrašnije sekte u istoriji. Tema ovog dela je, takođe, Orijent XIX i početka XX veka, ali i rukopis nastao u XI veku, prvi put izgubljen prilikom mongolskih upada i ponovo pronađen šest vekova kasnije. "Samarkand" je roman koja otkriva pun pripovedački Malufov dar. Maluf, naime, podjednako ubedljivo slika boje prizora, odjeke događaje, pulsiranje pejzaža i uzbudljive arome Orijenta. "Samarkand" je Aminu Malufu doneo evropsku slavu, a njegova prva knjiga, "Krstaški ratovi" već je postala klasično delo.
Danas 24. 02. 2004 - Nadežda Petrović između umetnosti i politike
Olivera Janković: "Nadežda Petrović između umetnosti i politike"

Beogradsko izdavačko preduzeće "Signature", objavilo je monografiju Olivere Janković, posvećenu životnom putu i umetničkom opusu jedne od najvećih srpskih slikarki, Nadežde Petrović. Delo "Nadežda Petrović - između umetnosti i politike", na studiozan i sažet način govori o vremenu u kome je Nadežda Petrović stvarala, kao i o uticaju koji su na njen slikarski opus imale istorijske
prilike, biografski momenti i svetska likovna scena. Olivera Janković, u predgovoru ovom delu, kaže da je ova slikarka u srpsku umetnost donela moderan način slikanja svetlim, živim bojama i naglašenim potezima četkom, kao i da je donela ideje evropskog modernizma i subjektivnosti, neposrednosti i slobodi umetničkog izraza. "U monografiji se slikarstvo Nadežde Petrović analizira sa stanovišta veza sa umetnošću tog vremena u velikim evropskim centrima i istražuje se složen svet odnosa koji stoji iza nastojanja umetnice da svom delu istovremeno da internacinalni karakter i da izrazi svoje viđenje nacionalnog, da poveže umetnički i politički angažman, da pronađe ravnotežu između modernog individualizma i patrijarhalnog kolektivizma", kaže Olivera Janković. Olivera Janković je dosad objavila i zapažene monografije o Zori Petrović i Mileni Pavlović Barili.

Glas javnosti 24. 02. 2004 - Pobeći od sebe
Drugo izdanje romana "Korekcije" Džonatana Frenzena

Romani koji se bave nefunkcionalnim porodicama i njihovim krizama, deo su duge i odlične literarne tradicije. Džonatan Frenzen našao je svoje mesto u toj tradiciji sa romanom "Korekcije", duhovitim, depresivnim, nemilosrdnim opisom raspolućene, duboko nesrećne američke porodice Lambert. Roman "Korekcije" je inače genijalan, kvalitativan iskorak na Laguninoj bestseler prevodilačkoj traci, sada u drugom izdanju.
Priča prati tri kritična meseca porodice Lambert, starosedeoca fiktivnog grada na srednjem zapadu Sent Džud. Albert, otac porodice, opaka je osoba čiji su česti napadi besa i neumoljiva iskrenost dominirali životom u kući Lambertovih skoro 50 godina. Uz savršeno artikulisanu pozadinu njegovog fizičkog i mentalnog popuštanja, posmatramo i Enid, Albertovu večito nezadovoljnu ženu, kako razvija svoju poslednju opsesiju: želju da vidi svoju rasturenu porodicu, poslednji put okupljenu, u Sent Džudu za Božić.
Najveći deo priče opisuje razbijene živote troje odseljene dece Lambert: Gerija, pohlepnog, neverovatno nesrećnog bankarskog službenika, Čipa, bivšeg profesora i propalog pisca scenarija koji je upao u opasnu, duboko protivzakonitu poslovnu prevaru u Litvaniji i Deniz, talentovanu šeficu kuhinja prestižnih restorana, izgubljenu u lavirintu seksualne konfuzije. Različitim zaobilaznim putevima, ali ipak na vreme, sve troje će pronaći put do tog uzbuđujućeg Božića u Sent Džudu i do konačnog suočavanja sa duhovima prošlosti, suočavanja koje je bolno, tragično, ali i oslobađajuće u isto vreme.
Vrhunski inteligentna i duboko uznemiravajuća knjiga, roman "Korekcije" anatomski prikazuje i porodicu i društvo, precizno osvetljavajući unutrašnji život nekoliko likova koji se bore da "pobegnu sami od sebe", da pronađu i primene "korekcije" koje će promeniti i spasiti njihove živote. Kombinacijom humora, saosećanja i preciznog opažanja, sam Frenzen transformiše porodičnu građu privatne drame u nešto prosvetljujuće i novo, dajući nam snažnu priču velikog značaja i jasnog značenja.

Pobjeda 24. 02. 2004. - Slika iznutra
Helen Danmor: "Opsada"

Izdavačka kuća „Laguna” sve više se trudi da prevodi djela koja zadovoljavaju visoke literarne kriterijume, kao što je slučaj sa romanom „Opsada” britanske spisateljice Helen Danmor.
Danmor (51) do sada nije prevođena na srpski jezik, iako je u Velikoj Britaniji veoma cijenjena i nagrađivana pjesnikinja i romansijer. Prije nego što je objavila „Opsadu” 2001. godine, stekla je popularnost trećim romanom „Period hladnoće”, za koji je 1996. godine osvojila literarnu nagradu „Oranž”. Zatim je objavila još četiri romana, koji se mogu svrstati u žanr trilera, da bi publiku iznenadila romanom „Opsada”, posvećenom opsadi Lenjingrada u Drugom svjetskom ratu. Roman je bio u najužem izboru za prestižnu nagradu „Vitbred”, a i čitaoci su ga izuzetno dobro primili.

Pobjeda 24. 02. 2004 - Povjerenje i podrška
Navin
Čavla: "Majka Tereza"
U okviru projekta „Majka Tereza - molitva nije dovoljna” nedavno je izdavačka kuća iz Beograda „Plavi jahač” objavila knjigu posvećenu ovoj velikoj misionarki, koja predstavlja rezultat petogodišnjeg istraživanja Indijca Navin Čavle.
Navin Čavla je visoki državni službenik Vlade Indije u Nju Delhiju, školovan u Engleskoj i Indiji, na Univerzitetu u Londonu i Londonskoj ekonomskoj školi, koji je tokom svoje karijere mnogo putovao. Majku Terezu upoznao je 1975. godine i taj susret utic
ao je na njega da se zauzme za leprozne, o kojima je još 1987. objavio prvu knjigu. Istovremeno život i djelo ove svetice inspirisali su ga da napiše njenu biografiju, naravno uz njen blagoslov jer u suprotnom, kako navodi, nikada ne bi imao hrabrosti za ovo djelo. Tokom pet godina koliko su trajala neophodna istraživanja i rad na samom tekstu, Majka Tereza mu je pružila bezerzervno povjerenje i podršku, odgovarajući na nebrojena pitanja.

Politika 25. 02. 2004 - Fantastika u sadašnjosti
Vlastimir Stanisavlje
vić: "Gračanica posle hiljadu godina"
"Gračanica posle hiljadu godina" prva je knjiga priča Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca, srpskog pisca koji živi i radi u Parizu, a objavljena je u Izdavačkoj kući "Prosveta". Posle šest knjiga poezije, po rečima autora, opredeljenje za prozu došlo je prirodno, kao težnja za otvorenijim načinom kazivanja posle složenih poetskih metafora.
- Ove pripovetke godinama sam nosio u sebi, iz zavičaja Negotinske krajine, a sam ih je život u meni "proveravao". Knjiga priča n
astala je i kao svojevrsna "strategija odbrane" u okviru srpskog kruga pariskih pesnika, gde je jedno od osnovnih pravila borbe protiv nostalgije i napada na Srbe, u poslednjoj deceniji 20. veka, bilo "ostati pri sebi" - kaže Stanisavljević.
I tako je iz riznice drevnih običaja, legendi iz rimskog perioda i vremena srednjeg veka nastala knjiga sačinjena od trinaest priča. Urednica izdanja Ljubica Miletić uporedila je Stanisavljevićev način pripovedanja sa borhesovskim ukrštanjem fantastike, legende i onog "stajaćeg vremena", koje objedinjuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Na taj način stiče se utisak zgusnutosti građe, a potreban je možda i predah u čitanju, kako bi mnoga značenja našla svoje mesto u čitaocu.
- Virtuelna stvarnost, koja nastaje stapanjem vremena u jednoj tački, stvara utisak da ima nečeg sudbinskog na Balkanu, da sve što je ikada učinjeno ima važnost opomene i pouke. "Gračanica posle hiljadu godina" donosi motivske novosti i priče posvećene legendi o Jeleni Anžujskoj, velikoj seobi Roma, koja je trajala stotinama godina, o grobovima Gamzigrada i Romulijane, koje otkriva Dragoslav Srejović - rekla je na jučerašnjoj promociji knjige Ljubica Miletić.

Večernje novosti 25. 02. 2004. - Najvrednija dela epohe
Vojislav Korać: "Spomenici monumentalne srpske arhitekture XIV veka u Povardarju"

- PRED nama je izuzetno svedočenje, i to predstavnika one generacije istraživača koja je našu umetničku prošlost shvatala i tumačila u širokim okvirima svojevremenog stvaranja. Sa tom vizijom, kako je rekao akademik Gojko Subotić, promovišući u SANU "Spomenike monumentalne srpske arhitekture 14. veka u Povardarju" akademika Vojislava Koraća - građa o svakom od spomenika koje korpus sadrži, sabrana tokom nekoliko decenija, pojavljuje se upotpunjena i celovita, obja
šnjena i vrednovana pogledom iskusnog znalca.
Po rečima prof. dr Marice Šuput - dvanaest monumentalnih spomenika koje Korać obrađuje u svojoj knjizi predstavljaju izbor estetski najvrednijih dela te epohe.
Način obrade spomenika za sve buduće istraživače spomenika i vizantijske arhitekture predstavljaće čvrst i veliki oslonac, istaknuto je juče u punoj sali kluba SANU.
Sam akademik Korać je rekao da je presudan činilac u nastanku ovog dela bio rad na spomenicima na terenu. A knjiga je, naravno, rezultat i terenskih istraživanja i potonje kabinetske obrade. U knjizi su obrađeni Sveti Nikita iznad Banjana, Sv. Đorđe u Starom Nagoričanu, Sv. arhanđeli u Štipu, Sv. Nikola u LJubotenu, Sv. spas u Kučevištu, Lesnovo, Sv. Nikola u Psači, Matejič, Zaum na Ohridskom jezeru, Sv. Stefan u Konči, Markov manastir i Andreaš u klisuri Treske.

Dnevnik - Novine i časopisi 25. 02. 2004 - Literarne pikanterije
A.I.S Ligre: "Iznenada večni”

Čitalačka sudbina je htela da od meseca maja tragom za smislom života čitajući norveške pisce: prvo odlični roman Erlenda Lua, a zatim još moderniju dramu A. I. S. Ligrea „Iznenada večni”, od koje sam se naježio taman onoliko koliko i posle završetka fantastičnog filma „Otvori oči” Alehandra Amenabara. U Ligreovoj fantastičnoj drami, u kojoj s
e mogu naslutiti obrisi života koji nas čeka u trećem milenijumu, kao rešenja na stara pitanja brzog protoka vremena, sveopšte apsurdnosti i starosti, nude se do sada nepoznati glagoli nakon čije radnje junaci budu u stanju da imaju telo staro dvadeset pet godina, iako im u ličnoj karti piše da su nacvrcali vek i koju desetinu godina više.
(Jedna od olakšavajućih okolnosti Amenabarovog filma jeste to što glavnu žensku ulogu igra Penelopi Kruz, ali je i budućem čitaocu Ligreove drame o budućnosti takođe ostavljena mogućnost da u nekom od ženskih likova prepozna koga hoće.)
Drama „Iznenada večni” počinje 2000. godine, na novogodišnju noć, i traje sve do iste večeri hiljadu godina kasnije. Milenijumska groznica se pretvara u „milenijumsku upalu pluća”. Komad prati sudbinu nekoliko generacija jedne familije koja živi na 80. spratu džinovskog oblakodera koji se zove „Panj”.
Kako Ligreu (1968) polazi za rukom da u dramu utka hiljadu godina radnje? Protok vremena između dve scene varira od nekoliko sekundi do stotinu godina. Scene se neobično brzo smenjuju, baš kao što brzo iscuri vreme iz peščanog sata. U međumonolozima junaci govore o sebi u trećem licu. Junaci liče na robote. Oni su ljudi, ali njihovi pokreti kao da imaju nešto od hladnoće robotike. NJihovi pokreti kao da su unapred programirani, kao da su sasvim mehanički.
Sasvim je nezahvalno prepričati dramu koja se ne može prepričati. Nije dovoljno reći: junaci se batrgaju (u ne baš divnom) milenijumu, pokušavajući da osmisle i produže svoje živote, dok im ćuške lupaju problemi koji su ćuške lupali i u prethodnim hiljadugodištima.
„Manipulacija” je, posle mnogo muka, patentirana. LJudsko telo ne stari! Ali, z abranjeno je rađanje. Junaci su u tehno eri, u trećem milenijumu, a još uvek se ponekad seku brijačima kad im dođe. Međusobno! Mediji za smrt člana familije konačno znaju pre od same familije. No, kako postati (iznenada) večan? Kako ostati mlad? Da li je opasno igrati se sa prirodom? Da li je jedino rešenje estetska hirurgija? Da li su šarene pilule jedino rešenje? To su tek neka od pitanja koja postavlja ova drama. A glavnu potku pronaćićete sami, jer, ukoliko volite nove drame, ne biste smeli da preskočite ovo (dosta čudno) izdanje Stubova kulture.
Šaleći se u jednom aforizmu, duhoviti Duško Radović je otprilike objasnio da je poseta teatru mala, jer naš čovek voli da mu se odmah kaže šta je bilo na kraju, a moderno pozorište to uporno izbegava da kaže. Čitajmo i navikavajmo se na trećemilenijumske nove drame.
Mića Vujičić

Dnevnik - Novine i časopisi 25. 02. 2004 - Svet viđen drugačije
Tomas Transtremer: "Sabrane pesme"

Niko u mladiću - putniku iz daleke Švedske - koji je 1955. godine proputovao ovaj naš brdoviti Balkan i kome je maltene jedini prtljag bio crni podeblji blok za pisanje (a od svojih ranih radova je tada imao izdatu tanku knjižicu pod nazivom 17 Pesama nije mogao da nasluti budućeg pesničkog gorostasa - Tomasa Transtremera.
Na pitanje kako je ovaj mladić sazreo i tokom decenija “izrastao” u najnagrađivanijeg i najprevođenijeg švedskog pesnika, daju odgovor nagrade koje je osvojio, daje ga nadahnuti i marljivi prevodilac i poštovalac pesnikovog stvaralaštva, u svom predgovoru ovoj knjizi, Moma Dimić, a ponajviše ga daju same Transtremerove pesme.
Da bismo sebi olakšali pristup Transtremerovoj poeziji i lakše je razumeli moramo predočiti sebi najbitniju stvar. Tomasova poezija je drugačija jer je drugačije njegovo viđenje sveta - kako onog vizuelnog dela - tako i onog refleksivnog, konotativnog, koji se odvija u pesnikovoj svesti i podsvesti. Ona je plod velikog i sublimiranog iskustva. Ilustrativan primer ovoj tezi je sam naslov pesme iz Transtremerove zbirke Napola dovršeno nebo, koji glasi: “Novembar s prelivima otmenog krzna”. Pesnikova slika novembra je ne samo toliko originalna da to već predstavlja apsolutni unikat u švedskoj (a i evropskoj) poeziji, već je i izuzetno kompleksna i sugestivna. Nameće nam se pitanje kako se i sami nismo setili da šume u jesen liče na krzno i da se to maltene podrazumeva.
Tomasove metafore često porede neki predmet sa nečim što je duhovne prirode pa pri tom dobijamo nešto što bi na prvi pogled mogli označiti kao spoj - nespojivog, koje nam u krajnjem rezultatu deluje vema mudro i umetnički uzvišeno. Rascepljena breza truli onamo/uspravna kako kakva dogma. (pesma “Kroz šumu”).
Cela ta Transtremerove severnjačka priroda (a od celog njegovog opusa koji broji dvestotinak pesama bar trećina je posvećena prirodi i refleksijama koje se pesniku javljaju u vezi s njom) ipak veoma malo podseća na prirodu jednog drugog velikog pesnika koji je takođe iz snežnih i severnih krajev a, Sergeja Jesenjina. U komparaciji dveju slika prirode vide se različiti pogledi na život, poeziju, pa i gledanje na tu istu prirodu “različitim očima”. Jesenjinova priroda je “topla” iako je brezove šume prekrio sneg, ona živi i pulsira i kada bi morala biti u dubokom zimskom snu. Transtremerova priroda je hladna, ogoljena, odbojna, ali pod tim “slojem indigacije” ona krije svoje dostojanstvo, svoj jedva vidljivi pokret i život i svoju uzdržanu grandioznost koja ne može a da ne pleni čitaoca.
Pošto je uloga prirode i predmeta u njoj velika, u Transtremerovoj poeziji je neminovno došlo do fragmentarnih pojava reizma, odnosno postvarivanja bića, a oživljavanja onog što inače smatramo neživim. To je još jedna od tajnih niti koja “pokreće” poluge u statici pesnikovih slika. Mrtv priroda s cepanicama na snegu učini da se /zamislim. Pitao sam ih:/ “Hoćete li me pratiti do mog detinjstva?”/Odgovoriše: “DA” (pesma “Topljenje snega o podnevu).
Ne smemo smetnuti s uma ni muzički aspekt Transtremerove poezije. Zvuk, kao značajan element pojavljuje se u mnogim pesmama, poput eskplozija po tlu koje pesnik proizvodi svojim stopama, a tišina ih zameće. Neke od njegovih pesama podsećaju na muzičke kompozicije, a nekolicinu svojih pesama je i naslovio vrstama muzičkih dela Preludij, Madrigal, Alegro, Šubertijana, itd.
Najzad, Transtremer je ponajviše pesnik dugotrajnog i nataloženog iskustva, kome je “za jedan stih potrebno videti mnoge gradove, ljude, stvari”, iskustava koja je iskristalisao u sebi uz pomoć svet ašto ga okružuje iprirode koja je, možemo to zaključiti iz ove poezije - večnija od svega ostalog. Čitanje poezije ovako visokog dometa predstavlja istinski događaj za svakog pravog ljubitelja stihova.
Oliver Janković
Dnevnik - Novine i časopisi 25. 02. 2004. - Sjaj daha pod ledom
Radivoj Šajtinac: “Led i mleko”

Zahvaljujući kristalizujućem poetskom dahu Radivoja Šajtinca, pod ledom se integriše hermetična struktura celine koja miruje, pesničke zbirke “Led i mleko”. Melanholično prigušenim ili ironično-jetkim, rastrzano narativnim, samosvojnim pesničkim jezikom - Šajtinac razgrće bolesno, natrulo tkivo ljudske istorije. Autoironijskim načinom organski razlaže sopstvenu intimu - naglašavajući čovečju obezduhovljenost i izgubljenost, “Iz ljudskog niče Ništa i preti da se primi” (Terakota) a Prirodi koja se tegobno obnavlja, zaražena našim “smislom boravka”, daruje antropomorfna obeležja. Šajtinac “ispoveda” nedostatak nacionalnog ponosa, ali on ipak prosijava - makar kroz (nepriznatu) bol za događaje koji ga nadilaze, poput globalizacije, ili kroz lepu pesmu koju Ona pevuši “o golubu i malinama”, a u “Balkanskom prijapu”, taj “nedostatak” je na ivici karikaturalne groteske.
Zbirku sačinjava pet ciklusa (Orfia zemna, Reprizna senka, Motel u pojatama, Lovorov otrov, Čini mesečine i Madona od studi). Šajtinac u zadnja dva ciklusa postupak antropomorfizacije sa prirode prenosi u sfere tehnologije (O Mariji, dve naprasne pesme) i interaktivnim odnosom koji nalikuje ljubavi, razblažuje se pesnikova autorefleksivna kiselina kojom oslikava lice civilizacije. “Smiruje nesaznanje - Sve je pevljivo izobličeno, /NJen ne stiže autobus, prenesenog značenja/ nema, /kćer pesničke insinuacije ostaje dokaz/ zle bezbrižnosti sadržaja. Uboga saobraća Celina. /Nenapisana si pesma/. Zubi te pomilovali, u šapatu. Ruka /pojela u pisanju, dok sja, pod ledom, dah”.
Šajtinčevo odsustvovanje sa poetske književne scene poslednjih godina - urodilo je gustom, kontemplativnom poezijom zbirke “Led i mleko” - koja nema rok trajanja.
Julija Kapornjai

Dnevnik - Novine i časopisi 26. 02. 2004. - Filozofija advertajzinga
Tomas Frank: “Osvajanje kula”

Kako reklamirati i pisati o knjizi koja se bavi pronalaženjem ključeva za brži put svih vrsta robe od proizvođača do potrošača? Napisati da je otkačena, blesava ili naučna i vrlo, vrlo stručna. Može i jedno i drugo. Ovakvim knjigama nije potrebna posebna preporuka. Kupuju se da bi se koristile/ kopirale, a ne čitale i držale na policama.
Klasična filozofija odavno je u nokdaunu iz koga će teško izaći. Filozofija advertajzinga je u usponu i ne zna se gde će se zaustaviti. Nešto od tog buma pokazuje Frankova monografska studija, skraćena disertacija iz 1997. odbranjena na Univerzitetu u Čikagu, koja razmatra istoriju emancipacije stilova prodaje i proizvodnje potrošnje. U centru su načini kako prići herojskom potrošaču u dosta neherojskom dobu masovne kulture.
Stereotipi uglađenosti i stare škole odavno su zamenjeni, gle čuda, učincima kontrakulture šezdesetih, studentskih pokreta i maršom kreativnih generacija. Entuzijazam velikih korporacija je splasnuo i zatečen,u prosperitetu bez presedana, gotovo primoran da se vrati na uputstva i kulturni scenario napisan u haotično i košmarno doba hipi pokreta.
Ubaciti što više referenci iz tog perioda posao je za najkreativnije ljude iz advertajzinga koji je na sceni, ne samo na američkoj nego i na drugim merkantilnim sredinama. Izbacivanje sve više novih/starih proizvoda može se jedino uz veličanje kulta mladih i njihovih revolucionarnih slogana iz šezdesetih godina prošloga veka. Tako kažu istraživanja, a ona su ovde detaljna i dokumentovana brojnim primerima.
Radikalizaciju reklamnog govora prati isto takav odnos i prema poslovnom partneru. Nije dobar onaj koji na sve pristaje i koji sve kupuje. Drskost je nekad poželjnija i delotvornija, čak i u intervjuu sa novim šefom. Pod uslovom da on u tome nešto vidi i da se ne ode do kraja. Teorija menadžmenta i potrošačka revolucija probali su sve i videli da je pobuna jedan od aduta na koji treba ići, bez koga ni jedna reklama ne uspeva.
U jedanaest poglavlja obavešteni Tomas Frank, koji je saradnik u mnogim amer ičkim časopisima, od ”Vašington posta” do kulturno-kritičkog magazina “Bafler”, pokazao je kako kreativnost uvek pobeđuje i nema cenu. Prepisivanje i kopiranje nikada se ne isplati. Naročito ne u biznisu, ako on hoće da bude kulturan i profitabilan. Sitno piljarenje i štancovanje, neznanje i neobaveštenost ovde se ne oprašta i skupo plaća.
Da ne upadate u staru zamku pogledajte/ učite iz knjige koja to zna. Ona se danas zove – “Osvajanje kula”.
M. Živanović
Pobjeda 26. 02. 2004. - Putovanje u prošlost
Gojko Čelebić: ”Viteški roman o ženskim suzama”

Novo prozno djelo Gojka Čelebića, pod naslovom ”Viteški roman o ženskim suzama”, zapravo predstavlja knjigu koja je napisana još prije skoro 20 godina u Parizu. U Predgovoru autor daje kratko, ali sadržajno obavještenje kakvu je neobičnu sudbinu imao rukopis ove sada objavljene knjige. Prva njena verzija je prošla kroz dugotrajna i mnogob
rojna ”iskušenja”, ”sazrijevanja” i modifikacije. Roman je, inače, pod drugim naslovom nastao 1984. godine, ali se pisac odlučio na njegovo objavljivanje upravo nedavno (kada je slučajno našao jednu od njegovih verzija).
Fabula romana se odnosi na ”Velji rat”, na vrijeme, velikog oslobodilačkog rata Crne Gore na konačno oslobođenje od turskog porobljavanja. To herojsko doba crnogorske istorije, od 1876. do 1878. godine, nije ovdje izneseno jednosmjernim i jednoslojnim narativnim pripovijedanjem. Naprotiv, autor iznosi slojevito, razuđeno i živopisno prikazivanje ne samo ratnih dogodovština nego i mnogih pijedinosti iz svakidašnjeg života u ondašnjoj Crnoj Gori. Posebno je upečatljivo i mozaično prikazan život u crnogorskoj prijestonici Cetinju, kao i složena zbivanja na Dvoru i u okruženju crnogorskog knjaza i gospodara Nikole Prvog Petrovića.
Čelebić se nije pridržavao hronološkog prikazivanja hrabrih bitaka i uspjeha crnogorskih ratnika, nego na umjetnički način vješto prepliće objektivne i subjektivne tokove uzburkanog i dramatičnog života. Zato roman ima mnogo elemenata filmovanog slikanja zbivanja, a živopisni i upečatljivi kadrovi asociraju na autorovo odlično poznavanje dramaturških metoda kojima znalački (sa puno ukusa i mjere) oživljava mnoge epizode i pasaže. Ključna istorijska zbivanja, kao što je, posebno, bitka na Vučjem dolu, data su u dovoljnom sloju individualnih i kolektivnih podviga, spoljašnje razmahanosti i odlučnosti i unutrašnjih psiholoških prelamanja i iskušenja.
U pozadini svih opisanih zbivanja, a njih ima zaista mnogo u ”Viteškom romanu o ženskim suzama”, nalazi se jedna konkretna životna priča o dubokoj emotivnoj i intimnoj vezi naočitog i hra brog serdara Joka Matanovića (Milonjića) i lijepe italijanske nesuđene operske pjevačice Izabete. Ona je napustila ugodan i ”mondenski” život u rodnoj zemlji (uprkos protivljenju njenih rođaka i prijatelja) i otišla za voljenim čovjekom kao njegova, iako zvanično nevjenčana, supruga.
Roman je, inače, bogat dijaloškom formom izražavanja, a mnoge scene su humoristički koncipirane tako da se ova knjiga, i pored njenog modernog načina iskazivanja (u skladu sa savremenim senzibilitetom), čita i doživljava sa velikom pažnjom. Iako je ovo jedna od prvih Čelebićevih proznih knjiga, napisana na početku njegove spisateljske djelatnosti, ona se štampa kao njegovo deseto djelo. Tako se, ujedno, zaokružuje i njegovo obimno i raznorodno književno stvaralaštvo (objavljivao je prevode sa nekoliko jezika, publicistiku, poeziju, drame, a posebno treba istaći pet romana i dvije knjige pripovjedaka), što omogućuje čitaocu da se bolje i detaljnije upozna sa umjetničkim dostignućima ovog istrajnog i plodnog spisatelja. Pisac pripada srednjoj generaciji crnogorskih literata (rođen je u Podgorici 1958.g.), tako da se od njega mogu očekivati još mnoga književna ostvarenja u raznovrsnim žanrovima.
V. Gledić

Politika 27. 02. 2004. - Nova knjiga Vase Pavkovića
Vasa Pavković: "Naš slatki strip"

Književni kritičar, pesnik, prozni pisac i esejista Vasa Pavković objavio je nastavak knjige „Slatki strip”, ovoga puta svoje tekstove posvetivši domaćem stripu. Zato je i naziv drugog dela logičan - „Naš slatki strip”. Knjiga je izašla u prestižnoj biblioteci „Slučaj” (urednik Gojko Tešić) beogradske „Narodne knjige”, i u njoj je Pavković pisao o domaćim crtačima stripa i domaćim izdanjima stripova.
Prema rečima Gojka Tešića, „Naš slatki strip” pokazuje do koje mere je autor dugogodišnjim istraživanjem strip scene uspeo da dođe do saznanja koja poseduje mali broj ljudi. Ova knjiga, smatra Tešić, jeste uvod u istoriju modernog srpskog stripa, ali istovremeno i kritički repetitorij o stripu kao umetnosti. Delo Vase Pavkovića daje obrise srpskog modernog stripa, znalački ga smeštajući na svetsku scenu sa kojom je, u neka vremena, stajao sasvim ravnopravno, a njegovi crtači postali slavni u drugim zemljama. Zato ova knjiga, kaže Gojko Tešić, pokazuje da srpski strip ne zaostaje ni danas mnogo za svetskim, a njen prelom, delo Jasmine Živković, znalački prati tekst obogaćen zanimljivim i na pravom mestu unesenim ilustracijama koje teku kao priča, paralelno sa tekstom.
Vasa Pavković je juče, na predstavljanju knjige u prostorijama izdavača, rekao da se i ovog puta uverio da je teže pisati o domaćem stripu, jer za razliku od velikih svetskih kultura, u kojima najjači izdavači objavljuju stripove, kod nas to nije bio slučaj, a i vremena u kojima smo živeli uticala su na različit odnos društva prema stripu. U svakom slučaju, u ovoj knjizi Vasa Pavković polazi od prve grupe domaćih stripadžija - od Konstantina Kuznjecova, Đorđa Lobačeva, Nikole Navojeva, Sergeja Solovjeva, da bi podrobnije pisao i o Andriji Mauroviću, Zdravku Suliću, Miloradu Dobriću, umetniku takozvanog geg stripa, o Boži Veselinoviću, Petru Radičeviću, Radivoju Bogičeviću, Nikoli Mitroviću, Milošu Krnjetinu (koji bi u svetu bio među najcenjenijima, a kod nas to nije slučaj), do modernijih strip crtača kakvi su Igor Kordej, Dragan Bosnić, Zo ran Janjetov, Aleksandar Zograf…
Vasa Pavković najavljuje i poslednji nastavak trilogije o stripu, koji će biti posvećen herojima svetskog stripa 20. veka, koji se nisu našli u prvom tomu.

Danas 27. 02. 2004. - Ispovest grešnoga stegonoše
Andrej Makin: "Ispovest grešnog stegonoše"

Izdavačka kuća Paideia, objavila je još jedan roman Andreja Makina - "Ispovest grešnoga stegonoše", za čiji prevod sa francuskog se pobrinula Anđa Petrović. Reč je o romanu sećanja na detinjstvo u Rusiji, čiju lepotu i čistotu nisu uspevali da naruše ni strašni odrasli ni surovi komunizam. Dva pionira, članovi omladinske organizacije, pokušavaju da poveruju u svet koji im obećavaju pionirski i razni drugi rukovodioci. No, nešto u molu vazduha, u stišanim razgovorima roditelja, u ćutanjima ispod lampi, u plaču majki u trenutku kada su uverene da ih niko ne gleda, dečaka - glavnog junaka ove proze, navodi da zauvek posumnja u ideale kojima ga opkoljavaju odasvud. Čitaoci koji vole Prusta i Bunjina, voleće i ovaj Makinov roman, napisan o "detinjstvu sa oštrim mirisom svetlucavog bakra i ratničkom jekom zategnute kože..." Nešto od surove poezije jednog sveta koji se pred nama rasipa, dah i svežina dečijih impresija, kao i bol i nostalgija odraslih, sačuvani su u ovom romanu. "Ispovest grešnoga stegonoše" je koncert napisan za violinu, orkestar i tugu. Tonalitet je mol.

Danas 27. 02. 2004 - Novi naslov iz Derete
Majkl Čabon: "Neverovatne avanture Kavalijera & Kleja"

Izdavačka kuća Dereta nedavno je predstavila roman "Neverovatne avanture Kavalijera & Kleja", čiji je autor Majkl Čabon. Za ovo delo, Čabonu je dodeljena Pulicerova nagrada, kao i čitav niz uglednih književnih priznanja.
"Neverovatne avanture Kavalijera & Kleja", kritičar magazina Tajm, definisao je kao vrstu proze koja na 600 stranica obuhvata maštu i društvenu istoriju, ujedinjene imaginacijom, oduševljenjem, ljubavlju. Gl
avni junak ovog dela, Džo Kavalijer mladi jevrejski umentik koji se obučavao i u Hudinijevoj umetnosti oslobađanja, prokrijumčaren je iz nacistima okupiranog Praga i uspeva da stigne u Njujork.
Njegov bruklinski rođak, Sami Klej traži partnera za stvaranje heroja, priča i umetnosti u najnovijoj stvari u Americi - stripu. Crtajući sopstvene strahove i snove, Kavalijer & Klej stvaraju Viteza Slobode, Monitora i Lunu Leptiricu, inspirisanu prelepom Rozom, koja će snažnim vezama postati vezana za oba čoveka.
Uzbuđujućim stilom, Majlkl Čabon priča neverovatnu sagu o ljubavi, uspehu, američkoj romansi, američkom snu i večito željenoj šansi da se život promeni u san. Bilo kako bilo, "Kavalijer i Klej" delo je koje je začaralo anglosaksonsku čitalačku publiku. Sve ukazuje na to da su sada "Kavalijer i Klej" došli da zavedu i nas. Ovo delo je sa engleskog prevela Vesna Petrović.
S. Domazet

Blic 27. 02. 2004 - Ogrezli smo u politici
Dušica Milanović: "Maske uma"

Nedavno je u izdanju „Narodne knjige" izašla nova knjiga
Dušice Milanović pod naslovom „Maske uma“. Reč je zapravo o svojevrsnoj zbirci razgovora na temu „O ketmanu i ketmanima“. U knjizi se nalaze razgovori o ovoj temi sa najpoznatijim intelektualcima u našoj sredini, od Nikole Miloševića, Zagorke Golubović, Dragoslava Mihailovića, Matije Bećkovića, Raše Livade, Dobrice Ćosića... Sve zajedno dvadeset i dvoje sagovornika na istu temu, a predgovor knjizi napisao je Aleksa Đilas.
Govoreći o tome šta joj je bio motiv da se ovom temom pozabavi u formi knjige nakon relativno sličnih emisija koje je radila na RTS-u autorka kaže:“Temom ketman bavim se već dvadesetak godina kroz razgovore sa viđenim i umnim ljudima naše kulture. Bila sam zaintrigirana njome još kada se pojavila knjiga Česlava Miloša „Zarobljeni um“ i rešila da publicistički time pozabavim. Dakle, to ketman podrazumeva određenu vrstu ponašanja gde čovek svoje ophođenje prilagođava datoj situaciji bez obzira što to ponašanje odudara od njegovih stavova.“
Kako sama navodi zanimalo ju je da ketmane posmatra u sferi umetnosti i javnog društvenog života.“Jer zašto bi jedan umetnik povlađivao vlasti ili zašto bi njegov stav bio ćutanje. Zašto ne bi rekao ono što misli. Znam da ovo deluje jako naivno kada kažem i znam da je ketman neophodan kada treba sačuvati živu glavu, da je takvo ponašanje deo savremene civilizacije kao što je i deo bivših. Uvek me je zanimalo kako izgleda ta oblanda u koju se uvija istina u totalitarističkim režimima.“
Komentarišući fenomen ketmana u kontekstu savremenog društvenog trenutka autorka kaže:“Politika je, nažalost, naša jedina trenutna važeća vokacija kao što je i naša sudbina, izgleda. Politika je postala metafora za srpsko pitanje, kao i za našu egzistenciju. Politika je najčešća tema naših svakodnevnih razgovora, a ova današnja je potpuno proterala ketman, način ponašanja koji mene zanima koji ipak podrazumeva neku vrstu dovijanja jer se ovde više niko ne dovija, ovde se svi savijaju.“Po njenim rečima čovekova inteligencija (danas) nosi u sebi toliko destruktivnosti da je pitanje opstanka, od ekološkog pa preko egzistencijalnog do etičkog, za vratom civilizaciji. „Što se nas ovde u Srbiji tiče većina nas toliko je materijalno osiromašila da su nam i moralni kriterijumi pomereni. Kad vam postane svejedno u čije ruke stavljate svoju sudbinu znači da stvari ništa ne valjaju.“
T. Nježić
Vreme 27. 02. 2004 - Priče intimnih Praznina
Mihajlo Pantić: “Ako je to ljubav”

Hm. Jedan od naratora nove knjige priča knjaz Mihajla Pantića od Novog Beograda – onaj iz pripovetke Mačke – kanda se izvukao: "teška pitanja" su iza njega, što mora biti neko olakšanje, mada ne mora biti utešno. A osim toga, nikada ne znaš da te koliko iza ugla neće sačekati i mlatnuti neki novi set "teških pitanja", ljubavnih ili kakvih drugih…
Nova je zbirka Pantićevih proza gotovo konceptualno užižena u svet "teških pitanja", na čelu sa onim najtežim, sadržanim u samom naslovu knjige. Otuda i rečca kojom pomalo omažno počinjem ovaj tekst, jerbo ona je onaj minimalistički, dvoslovni prikaz Egzistencijalne Nedoumice koji je kao lajtmotiv prisutan uzduž i popreko u ovoj knjizi, kao što je u Sedmom danu košave to bila reč "ah!". A sada natrag k onom teškom pitanju, odande nema lakog uzmaka. "Dokazi ljubavi", reći će pripovedač, ionako su vazda nekako nepouzdani, nedovoljni, krhki, bar onoliko koliko je ljudska sado-mazo potreba za stalnim potvrđivanjem toga da si voljen(a) neiscrpna, neretko se pretvarajući u opsesiju koja polako razara i obesmišljava sve. Otuda i M. P. ovde ispisuje kolekciju proza koje na razne načine tematizuju ljubav ili nešto što bi barem imalo biti delom tog "ža(n)ra", a sve to u prepoznatljivom, već amblematskom okolišu vetrovite novobeogradske pustare, u međuvremenu već pristojno nastanjene vaskolikim duhovima i demonima, kako to u osvrtu na Pantićev novobeogradski opus primećuje Mladen Vesković, a na tragu autorovog osećanja (v. priču Duhovi na Novom Beogradu) da je i NBG nepovratno izgubio onu nevinost poleta naše mladosti, da je i on polako postao, svom imenu uprkos, jedna stara varoš, varoš sa prošlošću, prepuna ličnih istorija u celosti proživljenih po tim isušenim donjosremskim močvarama, i sve punija duhova onih koji su tu živeli i tu umrli. A kad je već tako, zašto bi kakav soliter iz Bloka 45 bio manje pogodno stanište duhova od nekog zamka u Škotskoj? Samo poprište radnje ovih proza nije nužno vezano za taj vertikalni, poluvirtuelni grad koji je popunio onu viševekov nu, graničarsko-poplavnu Prazninu između Beograda i Zemuna tako što je samim svojim postojanjem omogućio otvaranje hiljada malih, intimnih Praznina zbijenih u višespratne kutije poređane po tim temeljito produvanim ledinama... Ipak, kuda god odveo svoje junake, Pantić ne odustaje od njihovog linka sa tim, je l’ te, tako "neromantičnim" mestom, idealnim za začinjanje jedne posve nove književne mitologije, jednog osebujnog proznog mikrosveta, punog rizika i mogućnosti, lišenog tereta Velikih Prethodnika.
Kolekcija Ako je to ljubav, već vam je jasno, u biti je treći deo nikada-proglašenog-ciklusa započetog Novobeogradskim pričama i nastavljenog Sedmim danom košave. Sagledane ovako retrospektivno i "na gomili", ove tri knjige čine esenciju onog najboljeg što Pantić kao pripovedač ima, može i ume da da: ovaj je pisac najjači kada ispisuje – u najširem smislu reči, i bez preterano direktnih veza – "karverovske" proze o ljudima koji žive svoje bittersweet živote u betonskim golubarnicima s pogledom na Dunav, uglavnom dovoljno mladim da nisu digli ruke od sebe i dovoljno sredovečnim za bolan rastanak sa slatkim iluzijama bilo koje vrste, ljudima koji su otuđeni, pa neretko i neizlečivo nedovršeni ne zato što žive u "nehumanim soliterima" (kako to već misli i smatra svaki Mali Perica naše nepodnošljivo progresivne sociologije) ili zato što žive u "lošim vremenima", nego iz razloga mnogo dubljih, suštinskijih, otuda i neutešnijih, da se ne lažemo. Iskustvo poraza koji (naizgled?) nije konačan i otuda je lišen čak i svoje dramatičnosti i pompeznosti – to je ono osećanje koje provejava iz tih "mrzovoljnih" pripovesti. Kad vešto pomeša diskretnu, škrtu, gotovo stidljivu liričnost, finu "postmodernističku" i sa raznim književnim i paraknjiževnim kerefekicama zaigranu ironiju i ne odveć pretencioznu kontemplativnost pisca koji, hvala nebesima nad Blokom 30, ne ide danas tako prenapučenom, neretko naš klovnovskom linijom manjeg otpora utoliko što ne izbegava ozbiljno tretiranje Prvih i Poslednjih Stvari ljudskog života, Pantić ispisuje proze koje se lako uvlače pod kožu, uz koje se rado zaspiva ili budi (u prologu ove zbirke autor razumno preporučuje: "čitati u četiri sata ujutru"). Okej, ima ovde i sada od njega boljih i veštijih pripovedača (mada ne mnogo, da se ne zavaravamo), ali savremena srpska proza nema mnogo onih koji uspevaju da svoju bespogovornu književnu (post)modernost – senzibilitetsku koliko i "tehničku" – demonstriraju bez isprazne literarne pirotehnike, od koje se trese i zvekeće ovdašnja sve mediokritetskija Scena... Na drugoj strani, kada jače odstupi od ovih načela, i Pantić otklizava u fade out, što je u ovoj knjizi najvidljivije u frustrirajuće dugačkoj, ubistveno dosadnoj i katatonično uspavljujućoj koještariji koja se zove ...Ili tako nekako, i bez koje bi ova knjiga bila i koherentnija i bolja kao celina.
A ljubezni što se smatra, jedan Pantićev narator uočava i opasnost od prekomernosti: "Počelo je i završilo se vrlo brzo... bio sam, tada, bolestan od viška ljubavi. I od ljubomore, ona dolazi u času kada otkrijete nesklad između ljubavi prema samom sebi, a ta je bezgranična, i ljubavi koju vam daju drugi, a ta je uvek nedovoljna". Nije li u ovoj vazda svrbećoj neravnoteži – koju nam je najteže da priznamo, sebi pre svega – sadržana sva drama sveta? A baš o tim tihim, a razornim Neravnotežama Pantić najbolje zbori, onda kad hoće i kad ga ne mrzi, i kad ne gimnasticira uprazno na onome što je stari namćor Krleža kadgod zvao istomštogođ i svekoješta.
Teofil Pančić

Vreme 27. 02. 2004 - Razaranje patrijarhata
Džonatan Frenzen: “Korekcije”

Zamislite Simpsonove nekih tridesetak godina starije od dobi u kojoj ih sada zatičemo: njihovu kuću u provincijskom američkom gradiću smeštenom usred ničeg, zamislite Mardž Simpson i Homera Simpsona u dubokoj starosti, ali sada bez dece koja su se rasula diljem Amerike i pokušajte da zamislite na šta bi ličio njihov život: on bolestan, onemoćao, mušičav, tvrdo
glav do izbezumljenja i sklon napadima demencije, ona opsednuta Božićem i beketovskim čekanjem dece koja se, naravno, neće okupiti u toplome porodičnom domu jer taj dom, najpre, nikada nije bio topao, potom je veliko pitanje koliko deca uopšte mogu podneti roditelje ili se podnositi uzajamno, a i teško je reći šta ih to uopšte povezuje: ljubav, mržnja, uzajamni prezir, igra održavanja privida sreće ili sve to zajedno.
Albert i Inid Lambert su dvoje starih ljudi skladno povezanih dubokom, pola veka taloženom mržnjom. Roman otvara scena u čijem središtu je fotelja koju Albert - lik kao izašao iz romana Voje Čolanovića Zebnja na rasklapanje - voli najviše na svetu i oko koje se (na kojoj se) vrti sve što je ostalo od njegovog života, dok, posledično, njegova supruga Inid ništa ne mrzi s toliko strasti koliko tu fotelju koja se bojom ne slaže s njenim tepihom, oblikom sa ostalim nameštajem, a veličinom sa sobom u kojoj se nalazi. Najviše što Inid može da izdejstvuje jeste da se fotelja preseli u podrum. No, sa foteljom u podrum odlazi i njen obudoveli muž (što će mu, između ostalog, omogućiti da nesmetano urinira u staru konzervu, umesto da se maltretira stalnim odlascima u ve-ce). "Zapadno od stola za pingpong bila je Alfredova velika plava fotelja. Prepunjena, na prvi pogled gubernatorska, bila je načinjena od kože, ali je mirisala kao kabina luksuznog automobila. Kao nešto moderno i medicinsko i nepromočivo s čega lako može da se obriše miris smrti pre nego što sledeća osoba sedne u to da bi umrla." Scenografija je postavljena već u ovom opisu, na pozornicu je izveden pali tiranin na svom grotesknom, bezvrednom prestolu. Patrijarhalni red stvari ose ća se u svakoj kretnji, ali patrijarh je sada lišen autoriteta i podanika nad kojima bi ispoljavao svoju tiransku moć. Situacijom, naizgled, vlada Inid, vlastodrščeva žena, decenijama poslušna supruga koja se koleba između stečenih navika sluškinje i slobode. No i ona je samo karikatura jednog opustošenog života. Čak i ako poseduje slobodu delanja i govorenja, ona nije u stanju ništa da uradi, naročito ne da kaže, jer njen govor nikada nije bio učinak mišljenja već napor da se pronađu prigodne reči, da se kaže ono što treba, ono što se očekuje, bilo da je reč o mužu, deci, komšijama, strancima. Njeno ponašanje, stoga, podseća na glavinjanje živuljke koja, puštena iz kaveza, očajnički pokušava da se u njega vrati.
Deca Lambertovih su, naravno, oni koji izdaju i ruše svet svojih roditelja, ali zbog toga ne bivaju srećnija. Najstariji sin Geri, omiljeno i povlašćeno dete, ponoviće priču svojih roditelja (kao svojevrsni rimejk) samo u osavremenjenoj verziji. Pripadnici najviše američke srednje klase, dakle materijalno i više nego zbrinuti, Geri i njegova žena obreli su se u svetu iz kojeg lagano nestaju patrijarhalni okviri, ali to i jeste njihov problem: bez patrijarhalnih koordinata oni podsećaju na hronične pijance koji, posle višednevnog aktivnog alkoholisanja, sve sudarajući se glavama, pokušavaju da se doteturaju kući. Čiper, mlađi sin, model bundžije i neostvarenog intelektualca, isuviše bistar da bi ćutke podnosio glupost i isuviše lenj i netalentovan da bi od svoga života išta načinio, raspet između lojalnosti nekim ženama, roditeljima, akademskim institucijama, sopstvenoj zemlji i jasnog uvida da je reč o izumrlim oblicima zajedništva, tone u neku vrstu klinički nedijagnostifikovane šizofrenije. Najzad, Deniz, najmlađe dete Lambertovih - literarno retko uspeo ženski lik - snažna je osoba koja sudbinu drži u sopstvenim rukama sve do trenutka dok se, u nedostatku odgovarajućeg saigrača, ne upusti u igru sa sopstvenom moći. Njeno poigravanje identitetima, počev od porodičnog i građanskog, preko profe sionalnog i intelektualnog, sve do moralnog i polnog, lakoća s kojom zbacuje natrule identitete i stiče nove, pretvara se u grozničavu potragu za senkama sopstvenih neverstava, izdaja, razočaranja, neizrecivih i neizrečenih želja.
Ipak, svemu uprkos, a naročito uprkos teškim greškama u kojima tvrdoglavo istrajavaju, Lambertovima će se pružiti barem po jedna šansa za korekciju. Neki će je iskoristiti, drugi neće. Za neke od njih smrt je jedino rešenje. Ali poznato je da smrt ne dolazi na poziv. Ona nepristojno dolazi sama, uglavnom pre vremena, a ponekad i prekasno.
Korekcije podsećaju na jezički vrtlog iz kojeg ne želite da izađate, sve i kada biste mogli. Ni u jednoj jedinoj rečenici ovog velikog i složenog jezičkog veza (500 stranica sitnog sloga) Frenzen neće sebi dopustiti banalnost, nijedna rečenica neće biti puka informacija, već šansa za jezičku igru, ni u jednom trenutku neće se poremetiti ravnoteža između urnebesne, gotovo fejdoovske burleske i kafkijanske teskobe, pažljivo odabrani detalji smenjuju se sa eruditskim pasažima i brutalnim opisima, ubedljivi psihološki profili nadmeću se zahtevima jezičke strogosti. Iako Korekcije (koje su američki kritičari proglasili najboljim romanom za 2001. godinu) verovatno neće dostići slavu Floberovih romana Madam Bovari ili Buvar i Pekiše, floberovska inspiracija koja vodi Frenzenov roman i koja od malih, ništavnih, nesrećnih života što sami sebe ujedaju za rep u uzaludnim pokušajima da izađu iz mehura sopstvene beznačajnosti, pravi napetu priču nabijenu žestokim tempom, svrstava Džonatana Frenzena u sam vrh američke književnosti na prelazu vekova, zajedno sa majstorima kakvi su Tomas Pinčon, Pol Oster ili Don Delilo.
Ivan Milenković
Dnevnik - Novine i časopisi 28. 02. 2004. -
Prepisani život; Izlog knjiga
- I dokle će svi u romanima da budu pametni, a u životu glupi – pita se jedna od junakinja priča o kojima će ovde još biti reči, naznačavajući liniju razlike život i umetnost, stvarnost i fikcija, činjenice i njihova interpretacija. A da postoji literatura koja prepisuje život ne treba nikoga posebno uveravati. Druga je stvar što su takve knjige zabavne, ali ne i na visokoj ceni. Al
i i prepisati treba znati. Evo nekih koji to umeju.
GALE JANKOVIĆ, PRIČA O TRI ČITULJE, LIO, GORNJI MILANOVAC, 2003. str.96
Urednik u Zabavnom programu Radio Beograda Gale Janković (1955) priča o tri čitulje sa beogradske periferije koje su osvanule istih dana, a stoje u kakvoj-takvoj vezi. Damjan Vićentijević je radnik/švercer, Živan Tomić pravnik/ stari advokat, Boško Ilić biznismen/ mafijaš. U nekoj vrsti prologa/ ograde sam autor kaže:
- U ovoj priči, svi likovi su izmišljeni, jedino su njihove smrti stvarne. Poneki lik je izmišljen više puta, ali zato nekih izmišljenih likova nema. Ako vam se učini da neke izmišljene likove poznajete, to samo znači da ste videli ono što je piscu promaklo.
Balkanski honor zaplet raspliće se u komšiluku bednih udžerica, zadimljenoj kafani «Nišava»,koja se nikad ne zatvara, kod odra i na sahrani. Istorija tri različita života i sudbine paradigma je naših hrabrih i svakakvih posrtanja, od «prve petoljetke» do novih bogataša/ mafijaša, u osvit 5. oktobra. Na tom fonu, crnohumorno i sočnim jezikom ulice, preispituju se goli pojedinci uhvaćeni u opštu zamku istorije i nemilosrdnog hoda vremena. Svako igra svoju igru, javnu i tajnu, ali svi znaju sve. Život je prevara, a opstaje onaj koji to najbolje ume. Među tim pravim ljudskim olupinama večna je samo zajednička česma i toalet na kraju naselja. Tu sve počinje i neslavno završava.
LIZA SKOTOLAJN, POSLEDNJA ŽALBA, AGORA, ZRENJANIN, 2003. Preveo sa engleskog Predrag Šaponja, str. 256.
I Liza Skotolajn (Filadelfija, 1955) prepisuje život, ustvari drugu medalju američkog pravosudnog sistema. Ne stoji bez razloga na koricama na pomena – vrhunski pravni triler. I ona se dosta servilno ograđuje od sličnosti sa doživljenim i proživljenim u sopstvenoj advokatskoj i drugoj praksi.
A zaplet je više nego klasičan. Filadelfijski (!) advokat Grejs Rosi se posle razvoda teško snalazi i prihvata rad u federalnom apelacionom sudu. Kao prvi predmet dobija slučaj sa smrtnom kaznom. Doživljava romansu sa šefom, predsedavajućim sudijom Armenom Gregorijanom, Jermeninom, koji se, sutradan posle kancelarijskih seksi scena, ubija. Istragu o tome poveravaju ljubavnici Grejs koja, gle čuda, otkriva prljavi veš svog šefa i juri za tragovima na sve strane… Dovoljno za trilersko poimanje života i pisanja.
Liza Skotolajn je pokazala da to ume i ovom knjigom, ovenčanom nagradom “«Edgar Alan Po”» i počašću da bude prva u novopokrenutoj «”Agorinoj»” biblioteci «”Krimi roman»”.
Roman «”Poslednja žalba”» nije samo dobar za «ubijanje vremena» nego ga Američko udruženje advokata, zajedno sa drugim romanima Lize Skotolajn, upotrebljava kao ilustraciju za pojedine probleme iz pravničke etike. Pošteno…
DAVID KECMAN DAKO, SAM KAO SUZA, PESME, ALFAGRAF, PETROVARADIN, 2003. str.126
Somborski pesnik, prozaista, kritičar, novinar, i šta sve ne, David Kecman Dako (Rajnovci, kod Bihaća, 1947) ne prepisuje nikoga do samog sebe. «Sam kao suza» je tačan naslov koji nas stavlja pred presek i izbor iz tridesetogodišnjeg pevanja i mišljenja. Idući za objavljenim knjigama pesnik je otvarao i zatvarao svoju lirsku školjku i dao nam na uvid svoj razvojni put.
Tim povodom Jožef J. Fekete, u iscrpnom pogovoru, kaže:
- Posmatrajući hronološki, da se videti kako se Kecmanova poezija menja tokom decenija, kreće od jednostavne forme ka komplikovanoj, od direktnog iskaza ka metaforičnom, pa do simboličkog; stih postaje zbijeniji, zgrušaniji, a pesnikova misao se ponovo pojeŽivanović

Danas 29. 02. 2004 - Bitne stvari jednog usamljenika
Goran Babić: "Rušenje pontonskog mosta"

Promocija knjige "Rušenje
pontonskog mosta" (Gutenbergova galaksija) Gorana Babića održana je u četvrtak uveče u kući Đure Jakšića (Skadarlija u Beogradu). Reč je o kratkim esejima koji su svojevremeno objavljivani u Danasu, Odjeku, Politici, Književnim novinama... "Ovo je knjiga ne samo kratkih eseja nego knjiga koja se žanrovski ne može svesti samo na tu odrednicu... Reč je o knjizi izuzetnih kratkih priča, ima tekstova koji su jedna vrsta zgusnutih političkih eseja, ima replika na bajke, basne...", konstatovao je Gojko Tešić podsećajući na nekadašnji Babićev (Vis, 1943) rad u zagrebačkom listu Oko. "Ono što Goran Babić radi važno je zato što je on intelektualac koji je sa velikom dozom hrabrosti, u momentu kad su još odjekivali rafali i tutnjava tenkova, umeo da kaže da ono što se dešava sa druge strane, a da pri tom konstatuje kako to ne može da služi na čast nekome ko se krije iza te ideje. Reč je o vrsti usamljenika i čestitog stvaraoca, dostojanstvenog čoveka koji je ovom knjigom (i drugim koje su objavljene u ovoj sredini, a koje su, nažalost, prošle potpuno nezapaženo) rekao vrlo bitne i opasne stvari. Knjiga "Rušenje pontonskog mosta" je izbor iz jednog stalnog dnevnog zapisivanja onog što je i politika i egzistencija i esencija i zlo, ono što je i san i sve drugo što se dešavalo, a što on kao stvaralac posebnog nerva već decenijama objavljuje i zapisuje. To je vrsta literature koja se može čitati sa izuzetnim uzbuđenjem i koja nikog neće ostaviti ravnodušnim", zaključio je Tešić. Babić je tokom promocije pročitao nekoliko svojih eseja.