Danas 01. 02. 2004. - Mrvice s antičke trpeze
Mari Gudo: "Kasandra"
Proročicu Kasandru, ćerku trojanskog kralja Prijama i kraljice Hekabe, Apolon je, zbog neuzvraćene ljubavi, kaznio tako da njenim, inače tačnim proročanstvima, niko nije verovao. Posle pada Troje i uništenja grada, ona postaje zarobljenica Agamemnona, vrhovnog zapovednika grčke vojske, i kao deo ratnog plena biva odvedena u njegovu prestonicu Mikenu. Tamo će, zajedno s njim, stradati u surovoj osveti Klitemnestre, Agamemnonove žene.
Ovaj donekle sporedan lik antičke mitologije, koji se kod Homera pominje gotovo uzgred, kod grčkih tragičara će dobiti nešto značajnije mesto. Tako će već Eshil u svom "Agamemnonu" skicirati glavne, tragične konture situacije u kojoj se Kasandra nalazi. Od tada će, kroz istoriju književnosti, njen lik biti prizivan i iznova obnavljan novim obradama, ali i potpuno zaboravljan i potiskivan u nekim periodima.
Deo tog kretanja, kako u književnosti, tako i u raznovrsnim studijama koje se u potpunosti ili delimično bave Kasandrom, ocrtava i zbornik, pripremljen i objavljen u Francuskoj, tokom 1999. godine, a sada preveden i kod nas. Knjiga je sačinjena od osam tekstova različitih autora, kojima je priključena i bibliografija umetničkih dela koja, na ovaj ili onaj način, obrađuju Kasandrin lik. Takođe je data i bibliografija kritičkih radova prevedenih, ili izvorno pisanih na francuskom, koja je, i pored ovog jezičkog ograničenja, veoma informativna i korisna.
Autori pokušavaju da osvetle zagonetni i višeznačni lik Kasandre, i to s različitih stanovišta. Ne prate se samo njena pojavljivanja u književnim delima od antike do danas, već se skiciraju i važni lingvistički, pozorišni, antropološki, psihoanalitički i politički aspekti njene pozicije i sudbine.
Naime, Kasandrin glas je glas predviđanja i nagoveštaja nesreća, poraza i smrti, a upućen je pre svega muškom svetu, koji, međutim, pokušava da ga ućutka i izoluje. Njene reči su istinite, ali i nemoćne, jer u njih niko ne veruje. Ipak, one su i neophodna opomena, koja, uprkos svemu, mora biti izrečena. Kasandra navodi na razmišl jalja o (ne) moći znanja i (ne) mogućnosti da se ono iskoristi. Uz to, ona je posrednik između božanskog i ljudskog, pa otvara i pitanja o mogućnostima i načinima spoznaje i komunikacije s onostranim. Međutim, božanske reči, koje bi trebalo da budu prihvaćene kao apsolutna istina, bivaju, zajedno s Kasandrom, odbačene, ignorisane, skrajnute.
Pored specifičnosti situacije u kojoj se nalazi, Kasandra je savremenom pozorištu zanimljiva i iz nekih drugih razloga. Naime, svoju, tj. božansku poruku, ona ne prenosi samo rečima, već i pokretom, dahom, krikom, pesmom, što su neizbežni, a često i glavni elementi modernog teatra.
Uz naglašavanje predverbalnog izraza, i zvuka, kao temelja reči, ova antička devica, nakon svojih zanosa i bolnog "porađanja istine", pristupa i prevođenju, tumačenju svojih vizija. Time se nečujnom daje oblik i sadržina, a vizuelno se verbalizuje, što Kasandru jednim delom stavlja u poziciju pesnika, pa i umetnika uopšte. Ovu poziciju prati i njena potpuna usamljenost i izolovanost.
Između ostalog, u zborniku se nalazi i odličan tekst Žaka le Gofa, koji ispituje zašto je Kasandra gotovo potpuno zaboravljena tokom srednjeg veka, uz jedan zanimljiv osvrt na hrišćanski odnos prema proročanstvima u ovom periodu.
Primetan je i pokušaj svih zastupljenih autora da, direktno ili indirektno, pronađu dublje razloge danas pojačanog interesovanja za Kasandru. Zato je posebna pažnja poklonjena Kristi Volf i njenom romanu "Kasandra", iz 1983. godine, koji je, u mnogome, doprineo savremenim interesovanjima za ovaj mitološki lik. Uz to, njen roman je inspirisao i nastanak nekih novih umetničkih dela, koja se više ne baziraju na antičkim verzijama ovog mita, već na preispitivanjima i izmenama koje je Volfova dala u svom romanu.
Tako je, uz kritički osvrt na roman "Kasandra", zborniku priključen i tekst same Kriste Volf "Od Kasandre do Medeje". Volfova iznosi svoja polazišta i namere, prilikom pisanja romana o Kasandri, a potom i romana o Medeji, koji su, inače, prevedeni i na srpski jezik. Ona nagla šava svoju želju da istraži tradiciju, ali i da je menja, oslanjajući se na imaginaciju i fantaziju. Primenjujući ovaj postupak, Krista Volf se priključuje svojim velikim, nemačkim prethodnicima, poput Getea i Tomasa Mana, ali i svima onima koji su, kroz vekove, bili inspirisani antičkim likovima i mitovima.
Tako su, do danas više puta preoblikovane i reinterpretirane, ne samo glavne priče s antičke trpeze, već i, za antiku, sporedni junaci i njihove životne sudbine. Osvrt na jedan delić tog niza dat je ovim zbornikom, koji uz raznovrsnost pristupa i mnoštvo informacija, pre svega podstiče i inspiriše nova razmišljanja o ovom tajanstvenom i višeznačenom liku iz antike.
Olivera Žižović

Glas javnosti 01. 02. 2004. - Surova bajka prošlog veka
Aleksandar Gatalica: "Najlepše priče Aleksandra Gatalice"
U Prosvetinoj biblioteci "Naj Proza" objavljene su najlepše priče Aleksandra Gatalice, u izboru i sa predgovorom Petra Pijanovića. Veći deo odabranih priča je iz knjige pripovedaka "Vek", po dve priče su iz "Linije života" i "Mimikrije", priče "Kad padne noć" i "Na ničijoj zemlji" su iz periodike i poslednja "Jefimija" je iz još neobjavljenog rukopisa. Zbirka priča "Vek" koje čine kostur ove zbirke, prema rečima Pijanovića jedna je od najboljih zbirki napisanih na srpskom jeziku u poslednjoj deceniji.
Zbirka priča "Vek" je "ulančana povesnica minulog veka, manje moderna replika priča iz Hiljadu i jedne noći, a više surova bajka prošlog stoleća. Junaci ovih priča po svemu su neobični i delatni utoliko što bezuspešno pokušavaju da izbegnu sopstvenu sudbinu, da ne budu trpno stanje istorije." Gataličina priča, prema Pijanoviću, ima čvrstu sižejnu liniju, ona fokusira pojedinost, neki prelom u sudbini lika i iz njega izvodi biografski totalitet.
Taj pripovedni postupak koji na detalju podiže smisaonu i literarnu konstrukciju priče omogućili su autoru da, idući marginom istorije, uđe u njen centar.
Obračunavajući se, neupitan, sa savremenom srpskom "svirepom" literaturom, Aleksandar Gatalica je sam sebe izdvojio iz dominantne stvarnosne poetike.
- Književnost nije kopija stvarnosti, književnost je konstruktivni sistem, a ja sam arhitekta. Priču želim dobro da zategnem, da joj napravim dobru arhitektoniku, a stvarnost je tu tek u funkciji totaliteta priča. Obrazovan sam na klasičnim uzorima, i svojim pričama pravim novi i različit svet od onoga u kome živimo, rekao je autor.

01. 02. 2004. - Natjašastra – indijska teorija drame i pozorišta
Bharata Muni: "Natjašastra"
Natjasastra predstavlja prvo i neosporno najznacajnije delo indijskog kulturnog nasledja drame i pozorista. Njena vrednost je utoliko veca jer predstavlja dokaz da je, bez obzira na istorijske okolnosti, u svim varijantama pod kojima se razvija, ljudski um jos od najranijih vremena izgradjivanja civilizacije, pokusavajuci da shvati i definise znacenje zivota, tezio da ga, pomocu tvorevina svoga duha, ucini dostojnim zivljenja, lepsim i laksim. Natjasastra je izvor za razumevanje i definisanje indijske klasicne vrednosti drame i pozorista.
Natjasastra je u pisanom obliku postojala u 2. veku nove ere, ali se smatra da je u usmenoj tradiciji nastala vec u 1. veku pre nove ere. Delo se pripisuje Bharata-Muni. Bharata u stvari znaci glumac, a sam naslov dela, Natjasastra ili Bharatassastra, znaci prirucnik za glumce. Medjutim, delo je daleko sire i sveobuhvatnije po svom sadrzaju. Pored glumaca, namenjeno je dramskim piscima i rediteljima, jer govori o knjizevnom i tehnickom aspektu drame, kao i u kombinaciji svih elemenata od kojih zavisi uspeh predstave, ukljucujuci muziku i igru. U stvari, stare hindu predstave bile su neka vrsta kombinacije govora, gestova, gestova, stavova, kostima, sminke, pesama i igara. Instrumentalna muzika, kad god je to smatrano za potrebno, pratila je predstavu da bi potencirala dramsku radnju.
Prema recima samoga pisca, Natjasastra je bozanskog porekla i predstavlja petu Vedu, posvecenu svim ljudima, za razliku od prve cetiri, koje su bile zabranjene za nize kaste. Po legendi, peta Veda nastala je u vreme kada su se ljudi i suvise predavali culnim uzivanjima i tonuli u poroke i niska osecanja, sto ih je, u krajnjoj liniji, cinilo nesrecnima. Tako je nastala potreba za ''zabavom koja bi bila i auditivna i vizuelna''. Bogovi su tada podarili ljudima: podrazavanje radnje i ljudskog ponasanja bogatim u razlicitim emocijama i u opisima raznih situacija. Sve ovo odnosice se na postupke ljudi koji su dobri, i bezbojni, a razvijace osecanje hrabrosti kod svih i svima pruzati zabavu, osecanje srece i dobar savet.
Ovaj novi rod ostvaren je sa ciljem da bude:
Poucan za sve, kroz prikazanu radnju stanja /bhava/ i pomocu osecanja /rasa/. Isto tako, pruzice olaksanje nesrecnim osobama pogodjenim tugom, bolom ili premorom, a i doprinece da se postuje duznost, da se odrze slava, dug zivot, duhovno i opste dobro i da se narod obrazuje.
Po Natjasastri, drama omogucava da se prikazu sve oblasti ljudskog znanja i svi vidovi ljudske prirode. U drami treba uzivati prateci predstavu, odnosno posmatrajuci prizor koji je prijatan za oci, usi i cula, sto omogucava da se dozivi iskustvo estetske prirode koje je, po svome karakteru, prolazno. Pored toga, po Natjasastri, cilj drame je i da oslobodi duh svih osecanja koja ga muce i tiste, sto se postize pomocu ''stanja'' /bhava/, i da ga obrazuje, sto se postize pomocu ''osecanja'' koja podsticu na razmisljanje /rasa/. ''Stanja'' i ''osecanja'' su medjusobno cvrsto povezana i nije moguce ustanoviti redosled po kome je javljaju, jer ''osecanja'' predstavljaju izvor svih ''stanja'', a ''stanja'' izviru iz ''osecanja''.
Stanja /bhava/ ''pomocu reci, gestova i prikazivanja temperamenta prenose gledaocu znacenje komada''. U stvari, stanje zavisi od unutarnjeg znacenja koje pisac dramskog dela zeli da saopsti gledaocima. Po Natjasastri, postoje tri osnovna stanja: dominantno, prolazno i temperamentno. Sva tri proizilaze iz determinanti /dobro poznatih stvari/ i konsekvencija /reci, gestovi, dusevno stanje/. I determinante i konsekvencije zasnivaju se na dobro poznatim konvencijama. Najboljom predstavom smatra se ona koja prikazuje dobro poznate dogadjaje. Natjasastra pominje 49 stanja koja mogu da se koriste u dramaturgiji i koja predstavlja sinonime dusevnih stanja prvenstveno vezanih za hedonisticku stranu iskustva. U drami, kada odredjeno stanje /bhava/ - ljubavi, straha ili cudjenja – pogodi odgovarajucu zicu u srcu gledaoca, ono se ispuni tim osecanjem i dolazi do stanja zadovoljstva ili ushicenosti. Tom prilikom ''bhava'' koja je dovela do takvog dusevnog stanja gubi svoje ime, a kao posledica javlja se stanje blazenstva. Ovakvo osecanje vecne radosti naziva se ''rasa'' /Dr. V.Raghavan, navedeno u Theater in India by Gardi, str.6/.
Dr Ileana Ćosić

Blic 01. 02. 2004. - Diplomata koji nas je razumeo
Miroslav Mojžita: "Beograd: beleške 1995-2001“
U Ambasadi Slovačke Republike, zimsko veče, upriličeno povodom promocije srpskog izdanja knjige „Beograd: beleške 1995-2001“ bivšeg ambasadora Slovačke u Beogradu dr Miroslava Mojžite, bilo je za sve prisutne predstavnike političkog, kulturnog i društvenog života izuzetno prijatno.
Srdačan je bio susret ovog diplomate sa Dragoljubom Mićunovićem, Nebojšom Čovićem, Borkom Pavićević, Zoranom Hamovićem (Clio), izdavačem zahvaljujući kome je knjiga ugledala svetlost dana…
- Miroslav Mojžita je čovek koga čovek samo može da poželi, dobar, pametan, vredan, požrtvovan... Kad je reč o diplomatiji, mislim da se nijedna svetska diplomatija nikada ne bi odrekla njegovih usluga. Trenutno je na dužnosti generalnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova. - Njegova ekselencija Miroslav Mojžita nije bio samo moj prijatelj, on je bio prijatelj ove zemlje i Beograda. Visoki nivo odnosa između Slovačke Republike i Jugoslavije, kasnije SCG, velika je zasluga ambasadora Mojžite, koji je ovu zemlju tretirao kao svoju, doživljavajući njene probleme kao svoje. Mi nikada nećemo zaboraviti, kao ljudi koji su onda, na vrhuncu naše krize, živeli u opoziciji, koliko smo imali njegovu podršku. Ostao je jedan prisan, ljudski, prijateljski trag koji je gospodin Mojžita ovde ostavio. Ko zna, možda ćemo i mi jednoga dana pisati knjige o delatnosti gospodina Mojžite, a ne samo da postoje njegove beleške o tome kako je on nas video - rekao je Dragoljub Mićunović. O zahvalnosti koju domaći progresivni ljudi gaje prema dr Miroslavu Mojžiti, svedoči i to što mu je februara 2002. godine, Vojislav Koštunica uručio najviše državno odlikovanje „Orden jugoslovenske zvezde I stepena“, kao jedinom ambasadoru u savremenoj istoriji države koji to priznanje dobio. Reč je o čoveku koji se 1999. godine, pobrinuo čak i za snabdevanje električnom energijom. Knjiga evocira čitaoce na Dejton, šetnje, Rambuje, 5. oktobar... a završava se nekrologom Zoranu Đinđiću, dopisanim polovinom marta 2003. godine. Sam autor, međutim, skromno kaže: - Nisam siguran da je ovakva knjiga uopšte potrebna čitaocu iz Srbije i Crne Gore, zbog toga što mu je je sve to poznato, a i bilo bi bolje da sve to što pre zaboravi.
Iste večeri, otvorena je i izložba fotografija Pavola Demeša, vodećeg predstavnika slovačke nevladine organizacije, koje je snimio u zemljama Balkana.
Lj. Jelisavac

02. 02. 2004. - Zoran Spasojević: “Kratke priče bez muke”
Zoran Spasojević je veoma interesantna pojava u našoj literaturi - pored toga što mu je nekoliko drama otkupljeno od strane Ministarstva za kulturu (mada, za čudo, nikad nisu postavljene na sceni), redovni je učesnik na konkursima za kratku priču i svaki put su mu priče ili nagrađene ili bar uvrštene u zbornike.
Činjenica da je prisutan u čak 16 antologija kratkih priča dovoljno govori koliko je ovladao tom književnom formom, koju mnogi i ne poznaju na pravi način. Naime, očekuju od nje više (a ja bih to nazvao redukcijom) nego što joj je zadatak, a njena jedina uloga jeste da se, slično poeziji, čita iz čisto artističkih razloga, bez ikakvih očekivanja i predrasuda. Preciznije, bez upliva moralisanja, didaktike ili filozofiranja i svega što se svodi na ono isprofanisano "šta je pisac hteo da kaže". Pisac je tu da piše, a poruke se šalju poštom, što Zoran Spasojević, kao službenik PTT-a, vrlo dobro zna. Uostalom, zar larpurlartizam iliti "umetnost radi umetnosti" nije legitimni umetnički pravac koji je svojevremeno spasao književnost od usiljenog bukvalističkog realizma koji je sebi nametnuo preterano serioznu društvenu ulogu i tako se zaglibio u sopstveno blato i talog, kojim se tako zdušno bavio. To ne znači da Zoran Spasojević piše nekakvu fantastiku ili koještarije bez kraja i konca. Naprotiv, ima u njegovoj knjizi "Kratke priče bez muke" i satiričnih kao i ratnih priča, ali su to tek teme, a one nikako nisu suština književnosti.
Baš kao što i treba da budu, priče Zorana Spasojevića su uvek duže nego što izgleda. Slično poeziji, kratka priča traži aktivnog čitaoca bez koga, zapravo, ostaje maltene "mrtva slova na papiru" potvrđujući Lihtenbergovu misao da "pisac metafori daje telo a čitalac dušu". Zoran Spasojević, kao organski pisac, pušta priču da ga vodi ka svom prirodnom toku i nalazi pravo mesto i njoj i piscu i čitaocu, tom svetom trojstvu svekolike literature, a paradoksalna i efektna završnica tih priča svedoči da je autor do kraja izbrusio sopstveni stil. A stil - to je čovek, u ovom slučaju - pisac. Kada tome dodamo filigransku narativnost, možemo zaključiti da je knjiga "Kratke priče bez muke" prava poslastica za sve poklonike ove kratke forme, u kojoj se krije čitav kosmos, a čita se, kao što naslov kaže, bez muke. Kako se piše, to je već drugo pitanje.
Dejan Milojević
Danas 03. 02. 2004. - Večna Lu iz Lagune
Fransoaz Žiru: “Lu-priča o slobodnoj ženi”
Izdavačka kuća Laguna je ovdašnjem tržištu ponudila biografiju Lu Salome "Lu", čija je autorka Fransoaz Žiru. Za prevod sa francuskog pobrinula se Ana Stošić. Lu Andreas Salome bila je žena natprosečne inteligencije i zavodljivosti. Rođena je u Sankt Peterburgu 1861, ali je zavodila najinteligentnije muškarce svog doba po čitavom svetu. Njome su, pored armije ostalih, bili očarani i Rajner Marija Rilke, Niče i, niko drugi, do Sigmund Frojd. Jedno vreme svog burnog života, Lu je bila i njegova učenica i sama se, kasnije, bavila psihoanalitičkim radom. Imala je pacijente, prisustvovala je psihoanalitičkim sastancima i sticala nove obožavaoce. O Lu Salome napisano je na hiljade stranica i studija. Fransoaz Žiru njenu biografiju tumači kao posledicu incesta, koji je Lu mogla doživeti u detinjstvu. Bilo kako bilo, Salome ne prestaje da fascinira. Bila je lepa i onda kad to više nije bila i zanimljiva i filozofima i slikarima i poetama i naučnicima. Uzrok njene fatalnosti verovatno nikada neće biti do kraja utvrđen, pošto fatalitet i jeste nešto što se nikada do kraja ne može upoznati, pa ga to i čini onim što on jeste. Cvetajeva je negde rekla da je "inspirisati na pisanje pezije ponekad i više nego je pisati", a u tom smislu Lu jeste bila ravna svojim mnogobrojnim, ingenioznim udvaračima. U trenutku kada se u ovom delu sveta još uvek živi na balkanski, što znači poprilično mačistički način, ovu knjigu zasigurno očekuje veliki broj čitalaca. A pogotovo čitateljki.

Danas 03. 02. 2004. - Pitoreskna duhovna gozba
Nenad Šaponja: "Prosvetina knjiga krimi priče"
Beogradska Prosveta nedavno je objavila delo "Prosvetina knjiga krimi priče", koje je priredio Nenad Šaponja. Šaponja je i autor predgovora ovoj knjizi gde, između ostalog, kaže: "Ovaj izbor iz svetske krimi priče istovremeno je i klasičan, okončan, dakle, i živ. Svojim većim delom on prati istoriju žanra, odnosno njegove najviše vrednosne kote, a drugim delom prati pulsiranje savremenosti i kladi se na budućnost... Za priče koje sačinjavaju ovu knjigu, birao sam one za koje pretpostavljam da, osim što šire i produbljuju maticu žanra, i nešto duže traju u bićima i životima svojih čitalaca". "Prosvetina knjiga krimi priča", zapravo je izuzetan izbor vrhunskih priča, koje osim što imaju fantazmagoriju trilera i krimi-zaplet, plene i svim ostalim svojim vrhunskim odlikama, s obzirom da su njihovi autori svetski validna literarna pera. Šaponja je, naime, u ovo delo uvrstio i priče Poa, Čehova, Čestertona, Džojsa, Čendlera, Hakslija, Foknera, Borhesa, Stejnbeka, Banvila, Paretskog, Akunjina... Takođe, ovde su svoje mesto našli i klasici krimi-žanra: Dojl, Agata Kristi, Žorž Simenon... "Prosvetina knjiga krimi priče" svojevrsna je antologija validne proze, u kojoj će gotovo svaki čitalac naći sopstvenu priču ili bar, sopstveni zaplet. U trenucima kad su svet opkolile skraćene verzije najboljih svetskih romana i kod nas se sve više dela piše u strahu da im dužina ne bude preobimna za čitaoca, jer čitalac ovdašnji više nema ni vremena, pa ni samog sebe, u Prosveti se pojavilo ovo delo koje je pitoreskna i pikarska duhovna gozba, na skoro šest stotina stranica.

Dnevnik - Novine i časopisi 04. 02. 2004. - Autoportret u kretanju
Tomaž Šalamun: “Balada za Metku Krašovec”
Tomaž Šalamun (1941) u krugu nespornih književnih činjenica slovi za velikog slovenačkog pesnika, koga njegove pristalice, naročito, urednici književnih poredaka i vrednosti, uzdižu među velikane evropske poezije. Razloge za to uzdizanje njihovi inspiratori tražili su u posebnostima Šalamunovog pesničkog govora, koji je uvek, od njegovih prvih knjiga: Poker (1966) i Amerika (1972) bio u diskurzivnom savezu sa onim likom mišljenja koje je u taj govor unosilo neposrednost intelektualnih, ontoloških i egzistencijalnih promena aure, koju filozofi novog veka nazivaju „pogledom na svet”, a koje su svoj metaforički humus najbrže nalazile u jeziku. U njegovom duhu Poezije. U (r)evoluciji sintaksičkih pristupa pesničkoj slici. NJenom figurativnom habitusu. I dijalogu sa sasvim ličnim doživljajem sveta. Sveta „balada” i „maski”. Živih rana. I još življih sokova. Onih pred kojima pesnik treba prvo da se samonacrta, autoportretiše, da bi ih dublje osetio. U njihovom sugestibilnom horizontu. Kako u „pismu”, tako i u „reklamama” svog vremena. Na „kontinentu Mandeljštama” u čijim modernim navikama saputnici hodaju i promiču „goli do pojasa”.
U knjizi „Balada za Metku Krašovec”, a u prevodu Milana T. Đorđevića sa slovenačkog, Šalamun i dalje prati dah svoje utabane pesničke staze. Dah nepredvidivog disanja jezika. Govora „praznine kao začetka svega”. A koja mu, kako se o njoj esejmorfno izrazio Emil Filipčić, omogućava da stoji na njoj, na njenoj metafizičkoj telesnosti, siguran kao na kakvom betonu. Iz „tamnih fioka” te „pratnje”, kroz koju „noć obliva zemlju osmehom”, Šalamun je dearhivirao osmeh svog autoportreta. Samopropitivanje s olovkom u ruci, koje je putopis njegove duše. Putopis misli o: smrti, ocu, kazni, mirisu srebra, letu ptice... Ali i o „pitanjima hronične smrti”. U kojoj je „samoća pucanj u prazno”. Fotografije čije kopije potope svakog vratara. Praznine, kao i osmeha. LJude, koji „ne znaju pravu meru”, kojima Šalamun poručuje da „crtaju bajke” na čijim će slikama on, za kaznu, stajati. Kao „zaostali dah prol eća”. Na kojima će se predati mislima „da samo Bog postoji”, dok su „duhovi utvara”. Slepe senke mašina koje pokrivaju poljubac, i to ne samo Judin. Ispod koga se samo smrt (smrt je samo moja smrt) ne deli.
U ovoj „baladi” Metka Krašovec je adresa sentimentalizma jednog „strašnog” potražioca. Onog koji „traži bezuslovnu ljubav i potpunu slobodu” za svoja uživanja. Asimetrična, pa čak i ekscentrična u „običajnom pravu” umetnosti i njene „emocionalne istorije”. Među kojima je, od svih, najveće ono kada se „gubi svoja smrt”, smrt, recimo, poezije. Ali i smrt sociologiziranog sećanja. Jedne nostalgije prohujale sa „začuđenim očima”. Sa „škrabotinama na koži zemlje”. Sa tetovažama sokova srca. U luku „prasećanja” kao u pepelu ove „kutijice” stihova za Metku Krašovec. Uz važnu poetičku napomenu da je Šalamun i u toj „kutijici” ostao Šalamun. I kada se penje „merdevinama do istih mrkih mrlja blata”. I kada prepisuje svoje „fotografije u kretanju” na čijim poleđinama je zapisano da je „besmrtnost uvek nihilistička”.
Zoran M. Mandić

Politika 04. 02. 2004. - Biseri proze
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
Dovoljno je reći Crnjanski, pa da se zna da je to vrh književnosti, a ako se još kaže da se upravo pojavio izbor najlepših putopisa velikog pisca, onda, uistinu, evo prave knjige za uživanje. U izboru i sa predgovorom Miroslava Josića Višnjića, knjigu je, uz saglasnost Zadužbine Crnjanskog, u svojoj biblioteci „NAJ”, objavila beogradska „Prosveta”, juče i predstavila u svojoj knjižari kultnog imena „Geca Kon”, u Knez Mihailovoj ulici.
Niska proznih bisera, „Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog” počinju „Lamentom nad Beogradom”, lirskim putopisom, kako ga imenuje priređivač, a završavaju putopisnom pesmom u prozi „Finistere”. Između njih, na 300 strana, u dve celine „složeni su nežno, pod naslovima samog pisca („Naša nebesa”) i priređivača („Orbis pictus”), tek dvadesetak najlepših, najzanimljivijih, najzanosnijih, najputopisnijih proznih zapisa rodonačelnika modernog srpskog književnog putopisa”…
„Pisac mora da putuje, mora da mnogo vidi, da mnogo doživi”, reči su koje je drugima uputio Crnjanski, a on sam, kao što je podsetio Josić Višnjić, bio je putnik u svetu kakvih su Srbi malo imali. Putovao je kao pisac, kao dopisnik, kao turista, kao izgnanik. Putovao sa fotografskim aparatom i beležnicom u rukama, u najboljim godinama (između dva svetska rata). Video je Italiju, Nemačku, Mađarsku, Francusku, Španiju, Grčku, Škotsku, Norvešku, Dansku, Rumuniju, Austriju, Švedsku, Čehoslovačku, Portugaliju, Englesku, Island...
Sve je kod Crnjanskog putopis, ističe priređivač, i njegovi putopisi osobita su vrsta odnosa prema svetu. I razlikuju se od svih srpskih putopisa, i izborom tema i ritmom rečenice, obiljem, svega tu ima... Rečju, „mesto Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide”.
Kao veliki pisac, saglasna je i Danica Šterić, urednik izdanja, Crnjanski je ne samo izmenio karakter putopisa, nego je, zajedno sa Rastkom Petrovićem, Jovanom Dučićem i Isidorom Sekulić, uticao i na promenu mesta putopisa u hijerarhiji žanrova srpske literature 20. veka.
Bio je t o povod i za podsećanje da je Crnjanski, osim nekoliko bedekera, objavio samo tri knjige putopisa, „Ljubav u Toskani” (1930), „Putopisi” (1930) i „Knjiga o Nemačkoj” (1931). Njegovi zapisi sa puta, rasuti po listovima i časopisima, prvi put su sabrani u dve kapitalne knjige („Putopisi”, I i II, Dela Miloša Crnjanskog, tomovi osam i devet, Zadužbina Crnjanskog i SKZ), a priredio ih je, sa komentarima i varijantama, Nikola Bertolino. Iz tog izdanja preneti su tekstovi u ovaj izbor.
Posle objavljivanja tri poeme Crnjanskog („Lament nad Beogradom”, „Serbia” i „Stražilovo”, 1965, priredio Stevan Raičković), Sabranih dela, u deset tomova, izdanje koje je, gotovo minuciozno, pripremao sam pisac (1966, saizdavači Matica srpska i „Svjetlost”) te, „Lirike” (1968, priredio Živorad Stojković - „Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog”, prema rečima Danice Šterić, znače i veliki povratak Crnjanskog u „Prosvetu”.
R. Saratlić

Dnevnik - Novine i časopisi 04. 02. 2004. - Hronologija kroćenja neba
Čedomir Janić: “Vek avijacije”
Od prvog leta avionom, koji su 17. decembra 1903. godine ostvarila braća Rajt, protekao je samo jedan vek. U tom vremenskom razdoblju čovečanstvo je osvojilo beskrajni plavi okean i stiglo do meseca” - kaže u predgovoru svoje ilustrovane hronologije “Vek avijacije” istoričar i svestrani vazduhoplovac Čedomir Janić.
Žureći da predupredi jubilej, Janić je hronologiju završio u novembru predstavivši čitaocima više od veka bogate letačke istorije sveta. Čoveku koji je decenije proveo u istraživanju istorije letenja, a više od 30 godina bio direktor Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu, ovo svakako nije predstavljalo problem. Tu povest koja je paralelno tekla sa sveopštim razvojem čovečanstva autor je obojio slikama, crtežima i fotografijama najvažnijih događaja, letelica i ljudi čije su pojave uveliko doprinele da se pre nekoliko nedelja prva letelica koju je izradio čovek nađe na površini tajanstvene planete Mars. Bogata galerija je poduprta kratkim tekstovima, gotovo fusnotama, iz čijih redova čitalac može da izvuče čitavo more informacija o tome kako je čovek krotio nebo iz godine u godinu. Više nego dovoljno za svakog ko oblast nimalo ne poznaje, a opet, sasvim zadovoljavajuće za armiju zaljubljenika u “gvozdene ptice” i njihovu istoriju.
Svoj put kroz koloplet revolucionarnih (ponekad i lucidnih) ideja, pionirskih vazduhoplovnih poduhvata, modela, inženjerskih trikova, uspona i padova, Janić ipak započinje željom starom koliko i ljudski um - željom za letenjem - i najstarijim legendama o ličnostima koje su osvajale prve komade neba. Od Ikara i Dedala, nordijskog heroja Vilanda, folklora američkih Indijanaca, kineskih zmajeva, preko ideja Rodžera Bekona i fantastičnih nacrta genijalnog Leonarda da Vinčija, te francuskih pustolova u džinovskim balonima, autor je uspeo da predstavi zbog čega je napor braće Vilbura i Orvila Rajta jednom morao da se isplati.
“Vek avijacije” slikom i rečju nadalje upoznaje čitaoca sa lavinom neumornih pokušaja da se obori prethodni rekord u zadržavanju iznad tla, prvim prosti m letačkim komandama, motorima, pominjući svaki poduhvat koji je osvajanje neba pomerio bar za jotu.
Iako je ideja o uvođenju letećih sprava u ratna dejstva nastala još 1794. godine u francuskoj vojsci koja je balone s ljudskom posadom koristila za izviđanje, avioni su upotrebljeni u ove svrhe tek u oktobru 1911. godine u toku tursko-italijanskog rata. Autor čitaoca provodi kroz bogato poglavlje nove dimenzije ratovanja u kojoj avioni imaju jednu od presudnih uloga, razdvajajući avioindustriju nadalje na vojnu i civilnu.
Čedomir Janić je u svojoj hronologiji avijacije ostavio mesto za sve nacije čiji su napori doprineli razvoju aviona srazmerno njihovom uticaju, ostavljajući, ipak, prostora i za pionire i događaje sa naših područja. Dajući izbor iz načičkanih zvezdanih momenata svetske avijacije Janić daje kompaktan prikaz domaće avioindustrije koja je na momente bila “rame uz rame” s mnogo većim i naprednijim nacijama. Čitalac se, nadalje, sreće s razvojem mlaznjaka i raketa koje su čoveka spustile na Mesec, sve do razvoja najnovijih tehnologija koje udovoljavaju potrebama civilizacije u ekspanziji.
“Vek avijacije” Čedomira Janića, dakle, nije pokušaj da se od istorije avijacije napravi sveobuhvatna enciklopedija, već knjiga koja slikom i tekstom treba da podseti znalce i upozna nove generacije s večitim htenjem čoveka da obara granice koje sebi uspeva da postavi. Jednostavnim jezikom, bez opterećujućih tehničkih detalja i, većini ljudi, nerazumljivih inženjerskih skraćenica, autor je uspeo da stvori nadasve zanimljivo štivo koje se čita u dahu, od korice do korice. Hronologija ima još jednu vrednost. Listajući je, čitalac nepogrešivo stiče utisak o brzini razvoja avijacije koja se u poslednjem veku odvijala gotovo matematičkom progresijom, pitajući se na kraju šta će među oblacima zateći u narednih 20 godina. Plodna ljudska mašta i nedavne slike sa crvene planete pokazaće ono što je i sam autor uspešno pokušao “Vekom avijacije” - da čovekov genij ne priznaje granice kada je pokoravanje neba u pitanju .
Petar Klaić

Politika 06. 02. 2004. - Tragična svedočanstva
Rada Saratlić: "Kosovska priča"
„Možda bi se moglo reći da je ovo knjiga o egzistencijalnoj ugroženosti, napuštenosti i beskrajnoj usamljenosti, strahu, danonoćnoj strepnji, slutnjama od kojih hvata jeza”, reči su Rade Saratlić, novinarke „Politike”, povodom njene najnovije knjige „Kosovska priča”, koja je upravo objavljena u izdanju beogradske „Narodne knjige” u biblioteci „Alfa-proza 2004”.
U ovom delu su se na jednom mestu našli tekstovi koje je Rada Saratlić objavljivala kao feljton u „Politici” 1987. godine, sa stalnim nadnaslovom „Rada Saratlić: Moj izveštaj sa Kosova”, čime se, kako je autorka izjavila na jučerašnjem predstavljanju knjige, ili naglašavao lični pristup pisca ili je to bila neka vrsta ograde, za svaki slučaj. Jer, „Kosovo je, na nesreću, dugo bilo tabu tema”.
Urednik knjige Radivoje Mikić je juče kazao da je „Kosovska priča” Rade Saratlić knjiga produbljenog iskustva u opisivanju i tumačenju događaja koji su se zbili na Kosovu. Ona je dokaz, kako je dodao, da novinski tekstovi mogu da budu vrlo važno sredstvo kojim se opisuje tragika velikog broja sudbina, u ovom slučaju viđena u okviru Kosova i Metohije. Rada Saratlić se ne priklanja jednoj strani, već bira stanovišta svih strana i suprotstavljenih svetova, ne idealizujući ni Srbe ni Albance, posebno ne one koji su bili akteri u politici koja je vođena u toj oblasti, a koje autorka naziva „putujućom srpskom vlasti na Kosovu”.
Razgranata mozaička priča o Kosovu, kako je objasnio Radivoje Mikić, puna je dramatike iza koje stoji dublji sloj - dugo delovanje mehanizma zla u kojem svaki čovek ima svoju ulogu, (ne)svesno ostvarujući suptilne vidove licemernog plana vlasti.
Posebno je značajan aspekt „Kosovske priče” kroz koji se očitava rušenje patrijarhalnih vrednosti, naročito u albanskoj zajednici, a sa čime će se Albanci jednom morati suočiti. Jer, kako kaže Mikić, prve žrtve su bili Srbi. A u budućnosti, to će verovatno biti sami Albanci. Ova knjiga prevazilazi knjigu koju piše novinar. Ona je, kako je zaključio Radivoje Mikić, dokaz napora auto rke da se stigne do srži razumevanja i predstavlja nam ozbiljnu i duboku ulogu ovakvog novinarstva.
Govoreći o svojim tekstovima koji su sada pred nama kao tragična „Kosovska priča”, Rada Saratlić je rekla da je ovo i knjiga atmosfere koja izbija iz autentičnih scena i reči. „U knjizi nema nikakvih dokumenata, poziva na literaturu, citata. Živa reč ljudi, njihovo viđenje, osećanje, doživljaj stvari, toliko je jaka da je sve drugo bilo izlišno”, kazala je autorka i dodala da je rukopisu posle toliko godina prišla sa velikom strepnjom, iz odgovornosti prema temi i stradalnim ljudima i iz pijeteta prema njihovoj bezmernoj patnji. A onda se i sama zapanjila koliko „Kosovska priča” deluje „kao ‚izveštaj’ današnji sa Kosova i Metohije. Samo je stvarnost vremenom bivala sve crnja i strahotnija”.

Glas javnosti 06. 02. 2004. - Svet u oku, damar u žilama
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
U izdanju Prosvete nedavno je izašla knjiga "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog" u izboru i sa predgovorom Miroslava Josića Višnjića. Između lirskog putopisa "Lament nad Beogradom" i putopisne pesme u prozi "Finistere" našlo se, u dve celine "Naša nebesa" i "Orbis pictus", tek dvadesetak najzanosnijih i najputopisnijih proznih zapisa rodonačelnika modernog srpskog književnog putopisa, proznog dnevnika ili noćnika, lirske reportaže.
Iako je osim nekoliko bedekera ("Naše plaže na Jadranu" i "Boka Kotorska", Crnjanski objavio samo tri knjige putopisa "Ljubav u Toskani", "Knjiga o Nemačkoj" i "Putopisi", prema rečima priređivača "njegovi romani, pesme, drame, zapisi, uspomene prožeti su strasnim tragalačkim, lutalačkim putopisnim duhom i dahom". Miloš Crnjanski putovao je sa aparatom i beležnicom najviše između dva svetska rata, gledao, pamtio, snimao, pisao, na sve udario kočoperni pečat.
Prema rečima Josića Višnjića, u putopisima Miloša Crnjanskog ima, ne treba se dvoumiti, i opisa prirode, panorama gradova, slika fasada, geografskih znanja, literarnih zanosa i prkosa, mudrovanja i čavrljanja, snova, umetnosti, etnologije, egzotike, erotike...svega ima. Pisac putuje i daje nam dve slike sveta: onu koju vidi oko i onu koja damara u žilama.
Mesto Miloša Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide, iza sebe ima Dositeja, Isidoru, Dučića, Rastka, Vinavera, Nušića, Domanovića, Pekića. Ipak, putopisi Miloša Crnjanskog razlikuju se po izboru tema i ritmu rečenice, njegovi tekstovi otkani su na potki gramatike puteva i čula.
T. Čanak
Politika 07. 02. 2004. - O čemu govorimo kada govorimo o poeziji
"Kutija za mesečinu" - Kragujević Tanja
O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O POEZIJI
O svemu onome na čemu počiva i u međusobnoj razmeni se nastavlja uzajamnost samog postojanja i ove čudne vrste koja datu joj moć govora koristi kako bi pevala, volela, ratovala. Iako su to, kažu, dve odvojene stvarnosti, život i poezija prolaze kroz iste pogrome i odmaraju se u kratkim pauzama mirnodoblja. Opstajali su i u katakombama, smišljali znakove, uspevali da svom glasu daju oblik i smisao i kada bi im odsekli jezik. Preživeli su i razna “putovanja u svetliju budućnost”. I prvi put se uplašili kada je neki njima nepoznat, treći govor, zapretio genetičkim inženjeringom, proizvodnjom života umesto rađanjem, proizvodnjom informacija koje će zameniti znanje, novom religijom čija će se služba odvijati u tržnim centrima, i konačno sobom - tim novim govorom koji će dokazati da jednakost nije utopija, postaviti na istu scenu književnike, političare, naučnike, modne kreatore, radnike gradske čistoće, decu i starce, neuke i umne. Pretnja trećeg govora zbunila je ono što danas nazivamo civilizacijom. U isto vreme, obećala je totalni rat i sveukupnu povezanost stamenim virtualnim mostovima. Obećala je dovoljnost zabave. U stvari, diktaturu šou biznisa, taj namet supstitucije za sve druge oblike življenja.
Svest i shodno tome strepnja od tog doba trećeg jezika prisutna je u pravoj meri u knjizi eseja Tanje Kragujević, “Kutija za mesečinu”. Pažljivi slušalac post-kakofonijskih matrica među kojima se zatekla i koje, u vremenu novog vavilnoskog izazova, gotovo jednako zvuče na svim jezicima, ali i istinski znalac i najkraćih tokova koji uvirući u veće sežu do velikog mora ispisane reči, dok poezijom piše o poeziji Tanja Kragujević uspeva da sačuva radost pred svakom novom kapi koju otkrije, iako sve vreme čuje Sen-Džon Persa i stih “reka se izliva u more kao čir”.
Kada govorimo o poeziji govorimo, pre svega, o posvećivanju.
Kako govorimo o poeziji
Darom, gde spada i znanje.
Šta je znanje? Jer ovo pitanje je u vremenu sadašnjem važnij e nego ikada. Svako misli da ima svoj odgovor, dok je on i dalje samo jedan. Znanje je istinsko razumevanje, dok je učenost obavezni preduslov. Ali ne ona vrsta lažne učenosti koja će se, recimo, po svaku cenu razmetati citatima i gomilanjem vlastitih imena. Redovno obrazovanje i potom neprekidno kreativno saznavanje ne očituju se toliko na samoj površini teksta koliko u podtekstu. Kada govori o Kavafiju, autorka podrazumeva Lukrecija Kara, ili pak Siorana, ili Džona Dona, svakako Eliota, u toj meri da svoju naukom stečenu slobodu kretanja kroz pesničku reč ne ometa podsećanjem na svaki kamen međaš na koji naiđe, koji ne mora ni da primeti. Naravno da se misao Margerit Jursenar ukršta i sa pevanjem Miodraga Pavlovića, ali ono što pisca “Mesečeve kutije” zapravo zanima jeste ta ukupnost pesničkog govora, tek potom pojedinačni glasovi.
O poeziji govorimo sa strašću sazrelom u hronično stanje. Tu vrstu strasti ne možemo sebi zadati, niti je se odreći kada naiđu periodi “ozbiljnijih formi” kao što je na primer roman. Jer poezija je u sveukupnom pisanju, odnosno, kada je nema, čak i najdeblje knjige padaju u zaborav bez obzira na akutne hvalospeve, nagrade, vence čija se vrednost danas meri u eurima. O neprikosnovenoj moći poesisa govore i ozbiljni prozni pisci, kao kada David Albahari kaže “Ja sam pesnik koji piše prozu”. O poeziji govorimo zaljubljenički. Reč je o onoj vrsti ljubavi, savremenim rečnikom rečeno, koja poput virusa ostaje nastanjena u organizmu i kada bolest naizgled mine. U pitanju je stalno poniranje, podrazumevanje da dubina nema dno. Samo tako voljena i shodno tome uvek iznova otkrivana Ahmatova nagrađuje svako naredno čitanje.
Kada govorimo o poeziji nužno izričemo čitavo svoje biće. Ne “ja”, već sva ona pesnička “ja” koja, ni ona ne bi postojala da se njihovo “ego” nije bez straha, sa strašću predavalo, prožimalo ne samo sa drugim bićima nego sa stihovima, opažajima, ćutnjom, snovima, govorom prolaznika jednako kao i govorom zvaničnika, sa šumom talasa koji i oni kazuju pretvorilo se u amalgam neraščlanjive formule. Ali da bismo se odvažili da “progovorimo iz svoga ja" potreban je onaj stepen zrelosti kada spoznajemo da to izolovano “ego” zapravo i ne postoji. Govorom poezije rečeno, ono je čuvano tajnom. Otuda je strah da ćemo ga ogoleti ukoliko iz njega progovorimo bezrazložan. Opravdan je samo strah neukih koji, uprkos nezajažljivom rabljenju lične zamenice prvog lica jednine, svoje ja nisu stekli.
Pa tako i u “ličnim esejima”, u zapisima o patikama primera radi, pisac “Kutije za mesečinu” govori o poeziji sa istom ozbiljnošću na koju otvoreno pozivaju vlastita imena. Darovita, učena i iskusna, Tanja Kragujević samouvereno hrli u još jedno čitanje Mandeljštama, dok taj sudar napisanog i iščitanog nije ništa više poetski od njenog zapažanja u gradskom prevozu, jednoga dana i jednoga časa kada je uhvaćen stih. Ovo štivo možemo slobodno razlomiti na fragmente i čitati ga kao nisku haiku zapisa. Jer ono to i jeste - umešno satkana kompozicija od pojedinačnih, sebi dovoljnih zapažanja, čija s ljubavnim strpljenjem dosegnuta promišljenost, baš kao pesma, dozvoljava i onu vrstu razigranog čitanja “nasumice otvorene stranice”.
Konačno, o poeziji govorimo kada uistinu imamo šta da kažemo. I to se vidi, prepoznaje, kao i svaka druga suvišna ili, kako pismo “Kutije za mesečinu” saopštava - nasušna i samim tim lepa reč. Marija Knežević

Pobjeda 08. 02. 2004. - Ontologija vlasti
Vojislav Stanovčić: “Vlast i sloboda”
Prava je rijetkost danas sresti se sa knjigom enciklopedijskog karaktera kakva je “Vlast i sloboda” akademika Vojislava Stanovčića.
Filozofsko-antropološki, politikološki i sociološki pristup u razumijevanju, tumačenju i objašnjavanju tako krucijalnih fenomena, kao što su vlast i sloboda, operacionalizovani su sa punom etikom ubjeđenja i etikom odgovornosti autora. Od najstarijih vremena do savremenih zbivanja, u svijetu i u nas, Stanovčić prati razvoj ideje slobode i vlasti, konceptualne dimenzije sa karakteristikama izvora, uzroka, te posljedica, sistematizujući sve to u istorijskom presjeku najznačajnijih društvenih kretanja.
Za naučnika i obična čovjeka, Stanovčić jasno i precizno, ubjedljivo i egzaktno, teorijskim saznanjima i istorijskom praksom, argumentovano rasvjetljava sudbinu čovjeka naspram moćnika. Pri tom, neprestano traga za odgovorom na dvostruku uslovljenost čovjekovog položaja: dobrim i lošim stranama čovjekove prirode, karakterom vlasti. Pitanje veoma aktuelno za savremeno društvo, posebno za postsocijalističke zemlje.
Stavljajući u centar posmatranja položaj građanina i u vezi s tim fenomen vladavine prava Stanovčić izvodi osnove ograničenja vlasti: položaj vlasti da mora prihvatiti osnovna prava i slobode građana: politička institucionalizacija vlasti, podjela vlasti (horizontalna i vertikalna), socijalno-politička i prostorna distribucija ili disperzija (vlasti) moći. U tom sklopu autor analizira istorijske odgovore koje daju razne revolucije (prije svega američka i francuska) i najznačajnija dokumenta (deklaracije o pravima i nezavisnosti) i zaključuje da se, pored svih napredaka „odgovori još traže”.
Svoje stavove Stanovčić zasniva na mislima najvećih filozofa, naučnika, književnika od Sokrata do današnjih dana. Na jednom mjestu imati takve mislioce, i to ne jednog pored drugog, već i međusobnoj komunikaciji i modernoj interpretaciji, pravo je ne samo naučno nego i duhovno bogatstvo. Konstatuje se tu napredovanje ideje o slobodi, ali i eksplicitno ukazuje na to da se „slobodno društvo ne može uspostaviti samo ako se ukine vlast, kako misle anarhisti”.
Tako knjiga „Vlast i sloboda” akademika Vojislava Stanovčića predstavlja izvanrednu osnovu za razumijevanje našeg puta do sada, ali i teorijsko-metodološki fundament za ozbiljna istraživanja naše sadašnjosti i trasiranje puta u budućnost.
Slobodan Vukićević
08. 02. 2004. - Fioka iz Energoprojekta
Dragica Jakovljević: “Fioka”
Trećeg decembra 2003, u kino sali Energoprojekta, predstavljena je knjiga „Fioka", prva koju je napisala Dragica Jakovljević, peta koju objavljuje InGraf. Kroz knjigu je posetioce (bilo ih je oko sto) provela autorka, a potom su imali retku priliku da čuju Olgu Savić, glumicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je - nenadmašno kao i uvek - govorila stihove Izeta Sarajlića, Stevana Raičkovića i Marine Cvetajeve. Njihove su pesme, kao i nekoliko tekstova o pozorištu i knjigama (između ostalih, nagrađeni esej o Olgi Savić) u „Fioku" unete kao protivteža neukusu, kiču, gluposti i laži koje je D. Jakovljević beležila od početka devedesetih godina prošlog veka, kad je i u njen život (i njenu fioku) nametljivo počela da ulazi politika, tj. ono što je s njom, takvom kakva je, došlo. „Fioka" je njen odgovor na zapanjujući poremećaj sistema vrednosti, a posebno na netrpeljivost prema svemu što je drugačije, karakterističnu za one godine (a bogme i za ove). Nenu Radosavljević, kako je na promociji rekla, - „Fioka" je podsetila na Onore Domijea: „Bio je izvanredan slikar, ali je zapamćen prvenstveno po karikaturama, vrcavim, oštrim kao sablja, Pariz je, kažu, od njih strepeo. Dragica Jakovljević ima dar da uoči, da pismeno o tome piše, ali meni je najinteresantniji, a možda je i najvredniji, njen komentar na kraju." Recenzent, dr Božidar Travica, taj komentar upoređuje sa metkom, sa ubodom hirurške igle. Taj ubod „dolazi od veštog korišćenja jezika, koji vrca humorom, alegorijom i satirom."
Heterogenu građu za ovu knjigu D. Jakovljević je pokušala da uredi grupišući je u poglavlja. Svako ima naslov i moto, zamišljen kao nenametljiva sažeta ocena događaja i ljudi o kojima se u tom poglavlju piše. Uz „Devedesete", stoje reči Oskara Vajlda: „Osrednjost stavlja na vagu drugu osrednjost, nesposobnost da aplaudira svome bratu."
Autorka se podsmehnula mnogim javnim ličnostima, ironično progovorila o mnogim pojavama, „omiljena" su joj tema informativne emisije RTS-a, a nije pošte-dela ni Pink.
Poslednje pogl avlje, „Kraj", posvećeno je, kao njen „privatni omaž", jednom novinaru (Urošu Komlenoviću), jednom pesniku (Brani Petroviću) i jednom političaru (Zoranu Đinđiću). Njihovu je smrt autorka doživela „kao lični gubitak", a kao malu „utehu", za moto je izabrala stihove Milovana Danojlića: „...ovde nam, bar, beše neverovatnije i luđe..."
Redakcija lista Energoprojekt.

Politika 09. 02. 2004. - Novo sa liste bestselera
Margaret Atvud i roman koji je osvojio Bukerovu nagradu
„Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta.” Ovom rečenicom počinje roman ”Slepi ubica”, slavne kanadske spisateljice Margaret Atvud, koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu i označen kao do sada najbolje delo Atvudove.
„Slepog ubicu” objavila je beogradska izdavačka kuća „Laguna” a to je, inače, drugi roman Margaret Atvud kod ovog izdavača: prethodno je štampana i njena knjiga „Mačje oko” (naši su čitaoci mogli da se upoznaju sa stilom Margaret Atvud i u romanu „Telesna povreda” koji je objavio beogradski „Filip Višnjić”).
Iza prve rečenice, u kojoj glavna junakinja Iris Čejs priča o svojoj sestri, otkrivaju se potonjih pet decenija sećanja, griže savesti i preispitivanja. Margaret Atvud u ovom romanu koji se, s jedne strane, neobično naslanja na evropsku klasičnu tradiciju a s druge nastavlja putovanje najboljim tragom anglosaksonske moderne literature, preispituje život u prošlosti, lično, ali i licemerje sredine u kojoj su živele dve sestre od kojih je jedna tragično poginula. „Slepi ubica” nije kriminalistički roman, ali poput krimi priče otkriva komadić po komadić mozaika porodičnih odnosa u kojima dve sestre aktivno učestvuju sa svojim ljubavima, (ne)iskrenostima, odanostima i razlazima. Iako iza cele priče stoje tragična ljubav, žrtva i izdaja, čitalac će, tražeći istinu kroz vešto uklopljene odlomke iz novina ali i dela svetske literature, nehotice postati učesnik jednog vremena u prošlom veku, i saučesnik nenametljivo superiornog književnog postupka.
„Slepi ubica” (prevodilac Goran Kapetanović), nema sumnje, jedna je od najboljih knjiga sa kojima ulazimo u ovu godinu.
„Laguna” je objavila još nekoliko zanimljivih dela od kojih izdvajamo „Bujno leto” Barbare Kingsolver. Ova američka književnica poznata je našim čitaocima po romanu „Biblija otrovne masline” koji je osvojio mnoge nagrade, i na listama bestselera održao se više od godinu dana. „Bujno leto” (prevod Aleksandra Čabraja), poput „Biblije otrovne masline”, nalik je porodičnoj sagi koja j e na posebni, sentimentalni način vezana za prirodu kao večiti oslonac ljudi koji se osećaju izgubljeno.
Ta izgubljenost čoveka na prvom mestu nalazi se u nemoći da se sagleda sopstveno biće, a potom, da se - i pored očajničke želje - uspostavi pravi odnos sa osobama koje se vole. Tri međusobno različite priče govore o zajedničkim potrebama i mukama: o ljubavi, o strasti, o braku, o porodici, o prirodi, o međusobnom razumevanju ali i o nesuglasicama. Iz cele te priče o dvoje razočaranih ljudi, o mladoj supruzi koja pokušava da se snađe u novoj porodici koja joj se čini odbojnom, o tvrdoglavim starcu i starici koji su upućeni jedno na drugo, proizlazi samo jedna poruka. A ona je da „treba živeti u skladu sa sobom i onima koje najviše volimo”.
I Anita Šriv nije nepoznata našim čitaocima: njen roman „Poslednji susret” o ljubavi i žudnji koja traje celog života već je preveden kod nas, i vrlo je popularan. Sada se Anita Šriv u „Laguni” javlja novim delom, „Pilotova žena” (prevod Ljudmila Lazov), u kojem kao da želi da podvuče da stvari treba da se vide kakve jesu. I kakve su bile. Da li je to u životu moguće onda kada je, možda, najpotrebnije? Retki su ljudi koji poseduju ovo umeće. Glavna junakinja romana „Pilotova žena” svakako ne spada u tu kategoriju. Ona se sa istinom, ili istinama, suočava tek kada dobija vest da joj je muž, pilot, poginuo. Da li je ikada poznavala tog muškarca koga je volela? Možda se to i ne bi pitala da nije morala da se, ubrzo po njegovom nestanku, suoči sa glasinama koje su u njoj rodile sumnju, primoravši je da krene u svojevrsno istraživanje prošlosti. Prošlosti za koju je vezan i veliki deo njenog života, i njenih emocija. Otud nije nerazumljiva i jedna rečenica iz kritike „San Francisko kronikla” u kojoj stoji: „Anita Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim”.
A. Cvijić

Dnevnik - Novine i časopisi 09. 02. 2004. - Sumnja u srcu stvari
Mihailo Papazoglu: "Druga ruka istorije"
Naša književnost prošloga veka pružila je više nego ubedljive dokaze da se književnost i diplomatija slažu i dopunjavaju. Pomenimo samo najistaknutije: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Milan Rakić, Jovan Dučić, nisu pisali samo izveštaje nego i književnost, i to kakvu. Kakvi su im bili izveštaji, znamo tek ponešto iz odlomaka koji su do sada isplivali iz strogo čuvanih arhiva.
A onda su došle diplomate koje pišu samo službene beleške. Zlatna nit je prekinuta i piscima je ostavljena samo vlastita zemlja da po njoj hode i pišu šta god hoće. U inostranstvo su išli drugi majstori. Pismenost i kultura nisu više na prvom mestu. Ali gle čuda. Stidljivo, poneki pisac se uvodi u diplomatiju, a školovane diplomate počinju da se bave umetnošću reči.
Jedan od takvih, novih primera, je i Mihailo Papazoglu ( Beograd, 1969), koji je zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova SCG, sa trenutnim nameštenjem u Strazburu. Po obrazovanju je pravnik, a već je boravio u nizu evropskih metropola. Sada je objavio i prvu knjigu koju je teško žanrovski odrediti. Od pesama, pesama u prozi, zapisa, do dnevničkih beleški, Papazoglu vodi neku vrstu esejističkog knjigovodstva svog života.
Montenjevski zagledan u sebe on hoće da govori sa svojim vremenom i svoje paradoksalno intonirane sumnje stavlja u tekstove nejednake specifične težine i dužine. Od cele istorije i tradicije njega zanima samo ona koja trenutno jeste. Bežeći od njenog varljivog lica, Papazoglu bi da vidi naličje. Ne prvu, nego drugu ruku istorije, onu koja je uvek bliža, ne istini, nego suštini. Ona je možda izlizana, kao kupe drugog razreda nekog provincijskog voza, daleko od srca istine, ali, svakako, u srcu stvari- misli Papazoglu.
U brojnim fascinacijama, pre svega darovima života i tzv. velikim svetom, Papazoglu se vraća u mladićke dane, prve ljubavi, nejasne patnje i čeone sudare sa večnim enigmama sveta. Od svih znanja i iskustava on će sumnju uzimati kao najbolju učiteljicu i saveznika.
- Sumnjaj prijatelju. Sumnjaj da je iza kuće – kuća. Da čovek može da stvori dete. Da su se Nemci zaista povukli. Sumnjaj da su januar i februar – sinovi decembra, a svi zajedno potomci pramajke zime osvojili naša srca. Sumnjaj u to da puška može da opali sama. Ili da se čovek rađa srećan. Sumnjaj u mnogo šta. Jedino tako će glava ostati tamo gde treba – na ramenima – piše Papazoglu u jednom od 120 zapisa, svestan da je sa tolikom sumnjom možda i preterao. Posle toga ne čini se ništa.
No najbolji Papazoglu u ovoj prvoj knjizi nije tamo gde je sve direktno i neumitno, već gde se misao vratolomno probija na svetlo dana, gde je pokušaj važniji od storije i istorije. Tamo gde je sve u naznakama i neuhvatljivom poigravanju Erosa i Tanatosa. I upravo te stranice daju vrednost napisanom i zalog su za nove pokušaje pisca/diplomate i obratno.
M. Živanović

Pobjeda 10. 02. 2004. - Ljudske slobode i prava
Stefan Sušić: “Muzička tortura i nasilje kao problem crnogorskog turizma”
Ova neobična i originalna studija, svjedočanstvo je o epifenomenu kulturološkog i pravnog iraza u sukobu estetičkog i estetskog spram patološkog i vulgarnog, kulturološkog i umjetničkog naspram agresivnog i nehumanog, pravosaznajnog, shvaćenog kao umnog i zbiljskog, u refleksijama normativnog i stvarnog spram ugrožavanju ljudskih prava i njihove djelotvorne zaštite, orgnaizovanog i regulativnog uređenog naspram haotičnog i destruktivnog, i habitus briljantnog itnelektualca, univerzitetskog profesora, društvenog i kulturnog djelatnika, lucidnog polemičara dr Stefana Sušića, koja predstavlja doprinos spoznajnoj i praktičnoj doktrini ljudskih prava.
Autor sa darom literarne naracije, dramaturški oblikuje pojavne oblike atakovanja i nasilništva izvedbom muzičkih produkata koji nijesu u službi estetskog i duhovnog, već u službi nasilja i sticanju profita, a sve pod zaštitništvom nekulture pa čak i upravnih struktura države. On sagledava sudionika jednog sociabiliteta u kojoj muzičko nasilje i tortura rađaju viktimološke probleme koji ugrožavaju, na perfidan i agresivan način, ljudske slobode i prava - proizvoljnim mješanjem u privatni život (čl. 12. Univerzalne deklaracije o pravima čovjeka - 1948), prava svakog na poštovanje privatnog i porodičnog života i doma (čl. 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda - 1950. uz čl. 1. Protokola uz ovu konvenciju - pravo na neometano uživanje svoje imovine), pravo na najviši mogući dostupni standard zdravlja (dio prvi, t. 11. Socijalne povelje - 1996), i pravo na ljudsko dostojanstvo i zaštitu privatnog života i komunikacije (čl. 1. i 7. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije - 2000), kao međunarodnih izvora ljudski prava, do onih na unutrašnjem - nacionalnom pravu koji se tiču pravne zaštite moralnog i fizičkog integriteta ljudskog bića, uređenih ustavno pravnim sistemom Crne Gore.
Minucioznom raspravom, potkrijepljenoj činjeničnim supstratom i teorijsko-pravnom analizom, uz izvanredno poznavnje ustavnih, zakonodavnih i upravnih kompetencija organa u s istemu podjele vlasti, te atribucija i prerogativa koje im, rerum naturam, pripadaju u okviru ustavne projekcije, autor, predstavljajući nam sliku modernih fenomena urbanog terora i muzičke torture na život ljudi, zapaža normativne nedostatke regulacije tog društvenog problema na psihosocijalni, moralni, mentalni i estetski sustav čovjeka, sukoba nadležnosti unutar upravne kontrole i nadzora između primarno i stvarno nadležnih prema djelokrugu atribucija i onih čija su ovlašćenja akcesorne prirodne u preduzimanju mjera na zaštiti od ovog fenomena (organ unutrašnjih poslova, spram ovlašćenja drugih upravnih resora - sanitarnih i inspekcijskih organa). On se posebno bavi sistemom neuređenosti regulacije i nedopustivom indolentnošću i aktivnom „tolerancijom” vinog nečinjenja i neznanja upravnih organa, pri čemu kao vrsni poznavalac kulture turizma ističe, da u njemu treba da preovlada ljepota i kultura ponuđenog čija valorizacija mora biti segment ukupne ljudske prosvijećenosti, i u kome je kritički sagledao nedostatke u pravnom sistemu Crne Gore, po širini i dubini zakonodavnih, izvršnih i prerogativa lokalnih organa vlasti na uzročno posljedične odnose ove pojave sa predlogom modela moguće projekcije uređenja pravne zaštite od muzičke torture i nasilja koja degradira ličnost, njeno dostojanstvo i standard života.
Čovječanstvu prijeti - buka. Iz istorije prava stare Persije i Kine poznato je da se najodiozniji oblik vršenja torture nad osuđenim do njegovog lišavanja života provodio muzičkom bukom talambasa. Međunarodno pravo i djelotvorni mehanizmi zaštite u nacionalnim pravima moraju integralno štiti pojedinca na sektoru građanskih, političkih, socijalnih i kulturnih prava, promovišući vrijednost kulturoloških, estetskih, prosvetiteljskih običaja i moralnih dostignuća prosvijećenih naroda, a posebno u oblasti zaštite privatnogi porodičnog mira i svakovrsnih misija koje sa sobom nosi tehnička civilizacija i tehnizirani način života.
Autor, profesor dr Stevan Sušić, sa atribucijom honestas iuridica, je upozori o društvene činioce da se trgnu iz letargije i urede na osnovama i načelima, u odgovarajućoj formi, model regulacije pravne zaštite od perfidne i bruatlne agresije u izvedbi muzikog hedonizma podređenog isključivo sticanju profita umjesto harmoniji lijepog i produhovljenog sa čulnim i korisnim.
Recenziju ove knjige potpisuju: akademik Ljubomir Tadić, prof. dr Vojin Dimitrijević, prof. dr Vesna Rakić - Vodinelić, prof. Nebojša Vučinić, prof. dr Rade Ratković i Čedomir Bogićević
Dr Čedomir Bogićević
10. 02. 2004. - "Fioka" Dragice Jakovljević "svojevrsni dokument o poslednjoj deceniji XX veka"
Dragica Jakovljević: “Fioka”
Nekoliko dana posle bajke „Bea, princeza neba“ izašla je iz štampe još jedna knjiga čiji je izdavač Energoprojekt-InGraf –„Fioka“ Dragice Jakovljević, dugogodišnjeg novinara i urednika ovog lista. Reč je o izboru raznih beležaka, zapisa, reportaža, eseja, intervjua, odlomaka iz dnevnika, citata, objavljenih i neobjavljenih tekstova različitog žanra pisanih uglavnom devedesetih godina prošlog veka i čuvanih – u fioci. U napomeni uz svoje rukopise, autorka – citirajući starog cinika Oskara Vajlda – izražava nadu da u njenoj knjizi nema „previše novinarskog u lošem smislu te loše reči“.
Recenzent knjige je dr Božidar Travica, bivši novinar lista „Energoprojekt“, od kraja osamdesetih građanin Novog sveta, najpre Sjedinjenih Američkih Država, potom Kanade, gde je sada (u Vinipegu) predavač na Manitoba univerzitetu. O tekstovima svoje nekadašnje koleginice Travica, između ostalog, piše da su „svojevrsni dokument o poslednjoj deceniji XX veka, koja će biti zapamćena u istoriji srpskog naroda“. Knjiga D. Jakovljević „podseća nas i opominje na ta vremena čud(n)a kada su se lažni proroci nadmetali za prevlast, zasenjujući prostotu i zaluđujući um“, krojeći svet „prema svojim aršinima nemorala i neukusa“… Po njegovoj oceni, autorka „Fioke“ spada među malobrojne koji su „uspevali da sačuvaju razboritost i ne podlegnu sveopštoj obmani i duhovnom opadanju“.
Naslovna strana delo je Vladimira Jablanova (Holding), a knjigu je za štampu pripremio mr Nenad Đukanović (InGraf).
Redakcija lista Energoprojekt
Politika 11. 02. 2004. - Na temeljima srednjovekovne Srbije
Slobodan Nenadović: "Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji”
Kapitalno ostvarenje dr Slobodana Nenadovića „Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji” objavila je „Prosveta” kao nezaobilazan priručnik arhitektama, istoričarima umetnosti i čitaocima koje zanima nacionalna istorija. Inače, na prošlogodišnjem Sajmu knjiga ovo delo nagrađeno je kao izdavački poduhvat.
Po rečima urednika izdanja Mirjane Milosavljević, Nenadovićeva knjiga, uistinu, jeste svojevrsna naučna sinteza, kao i prethodno ostvarenje dr Nenadovića „Ilustrovani rečnik izraza u narodnoj arhitekturi”, jer u sebi sjedinjuje sva dosadašnja znanja iz oblasti arhitekture i građevinarstva.
- U tom smislu, izdanje je jedinstveno, budući da se većina ranijih istraživača naše srednjovekovne umetničke baštine više bavila istorijskim i stilskim aspektom spomenika kulture, a manje građevinskim elementima i strukturom spomenika. Moglo bi se slikovito reći da je prof. Nenadović „ogolio” spomenike, skinuo freske i zavirio u njihov skelet. Tako je građa u knjizi podeljena u četiri osnovna poglavlja, a dr Slobodan Nenadović govori i o nekim posebnim problemima, kao što je, na primer, problem akustike i polihromije, rekla je Milosavljević.
Tekstualni deo knjige propraćen je sa gotovo hiljadu crteža i fotografija, a pošto je reč o delu u koje su uložene godine rada, spisak literature iznosi 136 bibliografskih jedinica. Kako je naglasio prof. dr Jovan Nešković, recenzent izdanja, dr Slobodan Nenadović pripada onoj generaciji stručnjaka koji su, posle Drugog svetskog rata, radili ne samo na obnovi i konzervaciji spomenika kulture već je on u celini proučio njihove tehnike građenja i konstrukcije.
O delu, u čijem stvaranju je učestvovala i njegova porodica, autor dr Slobodan Nenadović kaže da je „Građevinska tehnika u srednjovekovnoj Srbiji” dokument o razvalinama velelepnih građevina koje su nekada postojale u Srbiji, a govore o visokoj srpskoj kulturi.

Glas javnosti 11. 02. 2004. - Mačji "kum"
Elke Hajdenrajh: "Nero Korleone"
BEOGRAD (Tanjug) - Ljubitelji mačaka dobili su knjigu "Nero Korleone" nemačke književnice Elke Hajdenrajh, koja će ih osvojiti, zasmejati, rastužiti, ali svakako zabaviti. Knjiga u izdanju Društva lepih umetnosti "Artist", opremljena ilustracijama Kvinta Buholca, poznatog nemačkog ilustratora, opisuje doživljaje malog crnog mačora za belom šapom koji kao svaki pravi "kum" drži u oštrim kandžama sve životinje na jednom imanju na Siciliji.
Nero, kao i njegov slavni prezimenjak (Korleone iz filma i romana "Kum"), nije se bojao nikoga pa ni psa, a svi ostali su pokorno ispunjavali njegove želje. Novo poglavlje u životu Nera započinje dolaskom simpatičnog para nemačkih turista Roberta i Izolde kojima se priključuje da ga povedu u veliki svet (Keln), a sa njim i njegovu smotanu drugaricu Rozu.
Dnevnik - Novine i časopisi 11. 02. 2004. - Dozivanje preobražaja
Zvonka Gazivoda: “Riba šljokičaste krljušti”
Zvonka Gazivoda (Beograd, 1970), svakako je najprijatnije otkriće u protekloj godini na topografskoj mapi savremene srpske poezije. Za nepunih godinu i po dana ova pesnikinja je bila finalista na konkursima “Srpsko pero” u Jagodini, “Rade Tomić” u Knjaževcu, na “Ratkovićevim večerima poezije” u Bijelom Polju, pobedila je na konkursu u Svrljigu gde je ovenčana nagradom “Gordana Todorović; objavila dve pesničke knjige pod naslovima “Riba šljokičaste krljušti” i “Vladam” za koju je dobila nagradu “Blažo Šćepanović”.
Tematska usmerenja poezije Zvonke Gazivode u gore navedenim knjigama izuzetno su raznovrsna, dok su misaona uporišta najčešće vezana za preispitivanje ključnih mesta čovekove egzistencije. Naravno, misaona ishodišta njenog stvaralaštva ostala bi u sferi racionalnog ili iracionalnog poimanja života da ona nije vizionar i tragač u jeziku i u struktuiranju stiha i pesme. Pesme Zvonke Gazivode su autentična alegorija jedne ultramoderne, trećemilenijumske poezije; one su retke intuitivne snage, jezičko-stilske pregnantnosti, misaone i idejne zaokruženosti. Ova pesnikinja je u svojim poetskim ostvarenjima zašla u egzistencijalne probleme života pišući tako uverljivo i osobeno o naizgled opštim temama bespoštedne dokolice. Kroz mnoge lucidne pesme u knjigama “Riba šljokičaste krljušti” (iz koje izdvajamo naslovnu pesmu i pesme “Čarobni stolnjak”, “Mutacije” i “Samo liči na manikir”) i “Vladam” (iz koje sem naslovne poeme izdvajamo i pesme “Kordovski povez”, “Sveže ofarbano”, “Hijerarhija” i “Crna hronika”) ona pokušava da nađe odgovore na neka pitanja za zbivanja u našem vremenu ali ne želi da ti odgovori budu samo izraz racionalne spoznaje stvari i pojava, već da izviru iz same suštine života, iz biti poimanja življenja i mišljenja. Poezija Zvonke Gazivode, iz obe knjige, sva je od etičkih određenja – ona je na momente i erotska i osećajna i mišljena, i duhovita i opominjuća; njene egzistencijalne osnove imaju veoma promišljena kosmopolitska značenja i dijalektičku viziju: da uvek treba reći nešto novo, iz ražajnije i smisaono bogatije, individualnije, estetski rafiniranije, emotivno prostranije i produbljenije.
Poezija Zvonke Gazivode je sva u funkciji, u činu življenja. Knjige “Riba šljokičaste krljušti” i “Vladam”, iako se bave univerzalnim temama, krajnje su intimističke knjige, čak bi se moglo reći (u većem delu) i autorefleksivne kroz koje je autorka objavila mnoga iskušenja koja su čoveku zaista neophodna i koja život čine bogatijim i kompleksnijim. Dakle, ovo je i poezija veoma ličnog tona koja, na sasvim svojstven i, neretko, veoma duhovit način stvaralački podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije.
Kroz ove dve knjige Zvonka Gazivoda svoje istine o svetu i njihove provere traži u urbanom, dnevno-mitološkom i socio-antropološkom biću i u njegovoj savremenosti i prirodi. Sve je to ova pesnikinja kreativno povezala, stvorila unutrašnje kontinuitete i jedan, gotovo neponovljivo zavodljiv, lični uvid u suštinu čovekovog trajanja sa svim njegovim ontološkim usponima i padovima od himničnosti do alijenacije. Zvonka Gazivoda je koristila iskustva i (sa)znanja o svetu i životu, ali ne da bi ih opisala, već da bi u njima raspoznavala biće života. U tom smislu gotovo svaka njena pesma dolazi kao svest o preobraženom svetu ili pak kao dozivanje preobražaja izazvanog u ličnom iskustvu i prenetog u stih. To je, čini mi se, glavna komponenta u stvaralaštvu ove pesnikinje, jer ona od sveta uzima njegovo iskustvo, uzima prošle strasti i snove, zebnje i strahove, ali je, da bi stvorila delo, za nju najbitnije lično iskustvo, što znači da njenu literaturu određuju oni slojevi u njenom biću koji iz nepoznatog stvaraju poznato, iz neverice veru, iz emotivnog treperenja velike strasti.
Zoran Bognar
Danas 12. 02. 2004. - Priručnik za reketaše sa praktikumom
Saša Stojanović: "Krvoslednici"
O debi romanu Saše Stojanovića "Krvoslednici" (Filip Višnjić, 2003) bilo je reči juče u prostorijama Udruženja književnika Srbije. Roman ima podnaslov "priručnik za reketaše sa praktikumom", dok autor, jedan od žrtava bivšeg režima, potpisuje zanimljivu biografiju. Stojanović (Leskovac, 1965), inače veterinar i biznismen, prvu priču je objavio 1983. godine. Svojevremeno je bio nepravedno optužen za privredni kriminal. "Želeo sam da ova knjiga bude moja katarza. Želeo sam da zaboravim dva meseca zatvora i sve što je tome prethodilo... Želeo sam da opišem prethodnih 15 godina koje će vrlo brzo biti zaboravljene", rekao je, pored ostalog, autor. O knjizi je govorio i direktor IK Filip Višnjić Jagoš Đuretić, koji je primetio da je reč o ambicioznom izdavačkom projektu. "Računali smo da će ova knjiga naići na mnogo bolju recepciju nego što se to desilo dosad. Na području juga Srbije, knjiga je mnogo bolje primljena. Njen glavni junak je vreme, jedno zlo vreme čiji smo svedoci i žrtve. To je poslednja decenija dvadesetog veka i nešto malo iza toga. Reč je o vremenu u kom je došlo do spajanja države sa kriminogenim elementima, a kroz to je uprljan čitav naš prostor", rekao je Đuretić. Na prošlogodišnjem Franfurtskom sajmu knjiga, na kome je IK Filip Višnjić imala svoj štand, bilo je interesovanja za ovo delo te urednice ove kuće razgovarali sa nekim inostranim izdavačima (iz Italije, Francuske, Nemačke i Grčke). Mladen Vesković, jedan od urednika Filipa Višnjića, koji je takođe govorio o knjizi, napomenuo je da bi bilo dobro kada bi se knjiga pojavila u prevodu.
J. S. Jovanović
Glas javnosti 12. 02. 2004. - Da li je dinar bio zlatan
Goran Nikolić: "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941"
Kao dobrodošli otklon od poetika i fikcija nemilosrdnih srpskih skribomana, "Stubovi kulture" objavili su knjigu Gorana Nikolića "Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941". Knjiga ima pet delova i zaključak, u prva dva dela daje se pregled deviznog režima u svetu i opšte ekonomsko stanje Kraljevine Jugoslavije. Treći deo ocenjuje mere devizne politike i tendencije kursne vrednosti dinara, dok sledeća celina obrađuje glavne faktore koji su uticali na tendencije kursa nacionalne valute.
Peti deo daje odgovor kakav je to uticaj imalo na spoljnotrgovinsku razmenu i ukupni privredni ambijent. Knjiga je proširena verzija magistarskog rada koji je odobrila komisija u sastavu Oskar Kovač, Goran Pitić, Radovan Kovačević. Prema rečima Gojka Božovića, Nikolićeva knjiga nije samo ekonomska analiza, već i istorijska, jer objašnjava kako je ekonomija uslovljena politikom, društvom, istorijom, slučajem. Temi ove zanimljive i provokativne knjige autor je prišao sa zdravom skepsom i naučno, ponudivši nam knjigu koja se čita kao da govori o današnjem trenutku.
Prema rečima autora, zbog nedemokratskog političkog ambijenta, u kome se naša zemlja nalazila više od pola stoleća, nije čudno što ovako bitna ekonomsko-istorijska problematika nije ozbiljnije analizirana, a ako je to i rađeno, bilo je kroz prizmu marksističke teorije.
Knjiga je, takođe, i pokušaj da se da odgovor na pominjane tvrdnje da je dinar nekada bio jedna od najjačih svetskih valuta, da je bio zamenjiv za zlato i da je bio rado primana valuta bilo gde u svetu. Prema Božovićevim rečima aduti ove knjige su, osim rasvetljavanja jednog perioda u ekonomskoj istoriji, i preglednost, upečatljivost primera koji su nam ponuđeni, kao i način na koji nam se autor obraća.
NIN 12. 02. 2004. - Svet nestvaran, treperav
Vojislav Karanović: "Svetlost u naletu"
Sudimo li u ravni ideja - govor, dakako, ide o svrhovitosti i delotvornosti poezije - šesta Karanovićeva zbirka je izrazito ekskluzivno pesničko delo. Množina njenih vrednosti, nedavno oglašena prestižnom “Vitalovom” nagradom, sadržana je u načinima i učincima prevladavanja rečene ekskluzivnosti.
Pesmama prvog ciklusa Karanović, da tako kažemo, problematizuje “boju pogleda”, odnosno osobenost pesničkog viđenja sveta i pojava u njemu. Tzv. razumskom, logičkom, ako hoćemo i naučno egzaktnom razumevanju, protivstavlja intuitivno, imaginativno, vizionarsko. Jezik kojim pesnik svoje viđenje saopštava “jeste proziran/ali ono što se kroz njega vidi/ nevidljivo je”. Naprosto zato što polje koje umetnik pokušava da naslika samo u njemu postoji, zato što je prizor jezera kakav pesnik vidi samo u njegovoj svesti stvaran. Pesme drugog ciklusa nude, pored ostalog, rezultate pesnikovog pokušaja da ispita taj svet s one strane vidljive realnosti, taj "svet/nestvaran, treperav”, da pronikne u njegov smisao i njegove vrednosti. Mada se postojanje (i postojanost) paralelne realnosti ne dovodi u pitanje, zaključak se svodi na minimiziranje, pa i na poricanje uloge i moći poezije. “Spletovi reči, šuma rečenica/tihi proplanci” su uzrokovani pesnikovim reagovanjem na spoljašnji svet. Stih je, odista, davljeniku “pružena ruka”, samo što je davljenik sam pesnik, a i ruka je njegova.
Presudno je, međutim, značajno što se u celom nizu pesama drugog ciklusa poetičke ideje i teme prelamaju u prizorima i iskazima koji posreduju krize emocija i slabosti tela, čovekovom ruševnošću i konačnošću izazvane strepnje, nemire, oluje. Pesničko viđenje sveta, saznanje koje ishodi iz poetskog promišljanja života, baš kao i ono njemu suprotstavljeno, svedoči da smo “lomni/i krti”, da “život klizi niz nekakvu/strminu”, da je približavanje “carstvu senki” neumitno. Na taj su način poentirane i pesme trećeg, završnog ciklusa, iz takvog konteksta proizlazi odgovor na pitanje koje se od početka zbirke postavljalo: šta je zapravo stvarno? Stvarne su, veli pesnik, “ideje koje vijugavo/vrludaju kroz našu svest”. Koliko su stvarni autentične emocije i duhovna uznesenja, stvarni su i biološki (recimo: i antropološki) zakoni koji nas sudbinski određuju.
Poezija per se je ne samo legitimna nego i egzemplarna tema modernog i postmodernog pesništva. Kako je došlo do toga da znatan deo pesništva sa čoveka i bivstvovanja zanimanje preusmeri prema sebi samom, smislu i meri svog delovanja, pa i prema strogo poetičkim pitanjima, pokušavaju da objasne nekolike discipline. Navodi se zatamnjenje svih vidika koje preti ljudskoj civilizaciji, obesmišljavanje epohalnih ideja, rušenje standarda itd., sve do potrošenosti tema i jezika. Gde god bila istina, pevanje je u našem vremenu identifikovano sa bivstvovanjem. Iz tog poistovećenja često ume, po mišljenju jednog kritičara iz Karanovićevog naraštaja, da proizađe protivurečna pozicija: pesnik poriče dejstvenost poezije i pri tom uznosi evokativnu moć jezika. A najčešće je, kako jedan potpisnikov vršnjak reče, posredi opevanje žumanceta u belancetu oko žumanceta.
Pevanje Vojislava Karanovića je, srećom, očigledna potvrda prve mogućnosti. Njegove pesme punom merom prevladavaju svedenost svojih poetičkih tema, obezbeđuju iskazu složenost i punoću, a čitaocima saradnju i uživanje. S razlogom se, uostalom, među pesnicima afirmisanim tokom završnih decenija dvadesetog veka, Karanović smatra liričarom bez premca.
Bogdan A. Popović

Politika 13. 02. 2004. - Poslednja godina života Dostojevskog
Igor Volgin: "Dostojevski - Poslednja godina života"
O jednom od najvećih pisaca ruske i svetske književnosti, Fjodoru Dostojevskom - ne samo o njegovom pisanju, o tome kako se probijao, kako je i gde pisao, već i o njegovim iščekivanjima, muci, robiji, njegovim ljubavima, vezama sa drugim piscima, podgorički CIP je upravo objavio knjigu „Dostojevski, poslednja godina života” iz pera poznatog ruskog autora Igora Volgina, u prevodu dr Draga Ćupića, jednog od najpoznatijih naših lingvista, ali istovremeno i prevodioca sa više hiljada objavljenih stranica prevedene literature. O knjizi, koja je svojevrsni kulturni događaj, ne samo za naše prevodilaštvo i izdavaštvo, već i za široki krug čitalaca, juče su u Udruženju književnika Srbija, na žalost pred samo desetak slušalaca, govorili Zoran Božović, Vasilije Kalezić, Milorad R. Blečić i prevodilac.
- Na 661 stranici velikog formata, u izuzetnom prevodu Draga Ćupića, do nas stiže Volginovo delo koje iz ugla poslednje godine života velikog pisca zapravo govori o svim njegovim godinama, najvažnijim delima, mnogim likovima, odnosima sa drugim piscima, pogledima na svet - rekao je Zoran Božović, izdvajajući posebno Volginovu pretpostavku, bez sumnje datu na osnovu analize brojne arhivske građe koju je izučio, da je Dostojevski nameravao da napiše nastavak „Braće Karamazova”, knjigu u kojoj bi se Aljoša pretvorio u glavnog junaka - hrišćanskog socijalistu, dakako humanijeg od tadašnjih socijalista u Rusiji „formiranih od strane zapadnih racionalista”.
Za čitalačku publiku najintrigantniji deo povesti o Dostojevskom - kako se dogodilo da se nikada, i pored izrazite želje, nije sreo sa Tolstojem, u ovoj knjizi Volgin takođe pokušava da objasni, rekli su jučerašnji govornici.
Prema rečima Milorada R. Blečića, reč je o jednoj od najsloženijih i najinteresantnijih biografskih knjiga ikada objavljenih kod nas, koju je Drago Ćupić oplemenio rafiniranim i znalačkim prevodom, sa više od hiljadu napomena koje pomažu čitaocu da savlada brojna imena, činjenice i datume koje Volgin pominje.

Politika 13. 02. 2004. - Podsećanja na Prvi srpski ustanak
Nikola Bura: "Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. Hronologija - događaji i ličnosti"
Prvi srpski ustanak, čiju 200-godišnjicu obeležavamo na Sretenje, ali koja će mnogim događajima trajati kroz celu 2004. godinu, bio je inspiracija mnogim uglednim istoričarima, piscima, publicistima, esejistima da stvore dela koja će ostati kao dokaz da je vreme Karađorđa uvek zanimljivo za sagledavanje.
Publicista Nikola Bura opredelio se za interesantni pristup Karađorđevom dobu, napisavši knjigu „Srbija i svet u vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. Hronologija - događaji i ličnosti”. Izdavač je „Teovid” iz Beograda, a Bura je predmet svoje knjige podelio na četiri dela.
Prvi je posvećen Srbiji pred početak Prvog srpskog ustanka, i samom ustanku. Drugi - svetu u vreme Prvog srpskog ustanka, treći Srbima i svetu, a četvrti deo daje pregled vladara, političkih i verskih lidera u vreme Prvog srpskog ustanka. Knjiga je obogaćena indeksom ličnih imena, rečnikom i bibliografijom, a u uvodu Nikola Bura kaže da je posebnu pažnju posvetio rasvetljavanju uloga, interesa i uticaja Beča, Petrograda, Carigrada i Pariza, onih carskih, političkih i kulturnih evropskih prestonica koje su u to vreme, u velikoj meri, krojile mapu ne samo Evrope, nego i celog sveta.
Pod zastavom Karađorđa
U ovoj knjizi će se, pored tih podataka, naći i slavna imena ljudi koji su obeležili svojim delom tu epohu, ali su, kako kaže Nikola Bura, neposredno ili posredno učestvovali u ustanku, od naših - Karađorđa, Prote Mateje Nenadovića, Milana Obrenovića, Petra Dobrnjca do stranih kao što su Betoven, Gete, Šiler, Bajron, Stendal, Goja, Laplas, Gaus, Vat, Volter... Knjiga Nikole Bure prepuna je i fotografija, odnosno reprodukcija slika koje su tematski vezane za vreme Prvog srpskog ustanka. Svi događaji o kojima govori autor poređani su hronološki, što nije bilo nimalo lako jer su u različitim izvorima oni različito datovani.
I delo Nebojše Bogunovića „Pod zastavom Karađorđa” koje je objavila izdavačka kuća „Zograf” iz Niša govori o događajima i ličnostima iz Prvog srpskog ustanka. Ovom knjigom, uz prethodno objav ljenu koja je nosila naziv „Uspon Srbije” autor je, kako stoji u uvodu, hteo da pruži skroman doprinos nastojanjima našeg društva da se dostojno obeleži ovaj veliki jubilej. Pri tome, Nebojša Bogunović kaže da nije imao naučne pretenzije, već je u okviru svojih mogućnosti pokušao da približi čitaocima istorijska zbivanja i ličnosti iz srpske nacionalne revolucije koji su imali presudan značaj za stvaranje moderne srpske države.
Novi broj „Književnog lista”
U delu „Pod zastavom Karađorđa” na publicistički način obrađeno je 29 najznačajnijih događaja i 47 najznamenitijih ličnosti iz Prvog srpskog ustanka, čime je Bogunović nastojao da pruži celovitiji prikaz istorijskih zbivanja u vremenu od 1804. do 1813. godine.
Knjige Nebojše Bogunovića i Nikole Bure su komplementarne u mnogo čemu, i vrlo se lepo čitaju jedna uz drugu, a zajedno su veliki bogati podsetnik na duhovna stremljenja srpskog naroda početkom 19. veka.
I časopisi, odnosno književni listovi nisu zaboravili na proslavu 200 godina Prvog srpskog ustanka. Tako je i novi, februarski broj (18) „Književnog lista” posvećen u celosti 200-godišnjici od Prvog srpskog ustanka i stvaranju nove srpske države. Na naslovnoj strani „Književnog lista” nalazi se tekst Miodraga M. Petrovića „Izvori zakona Prote Mateje Nenadovića”, a zatim slede tekstovi Miloša Jagodića „Prvi srpski ustanak i srpsko nacionalno pitanje”, zatim Predraga Protića „Sretenje - dan kada su se ponovo sreli Srbija i Evropa”, Dušana Ivanića „Susret epoha”, Branka Vujovića „Istiniti lik vožda Karađorđa”, Slobodana Jovanovića „Karađorđe i njegove vojvode”.
O „Ustavu knjažestva Serbije” pišu Dragoljub Popović, Vjera Mitrović i Radoš Ljušić. U broju se nalaze i istraživanja Staniše Vojinovića pod naslovom „Dve pesme o propasti Prvog srpskog ustanka”, Ljubice Ćorović „Savremena literatura o Prvom srpskom ustanku”, Zorana T. Jovanovića „Nepoznata drama o Karađorđu", Ratka Pekovića „Dositej i buna”, kao i tekstovi Gerasima Georgijevića, Sime Milutinovića Sarajlije, Jovana S terije Popovića i drugih autora.
A. Cvijić
Pobjeda 14. 02. 2004. - Vitez smijeha
Čarli Čaplin: "Autobiografija"
Iako napisana prije tačno četiri decenije, “Autobiografija” Čarlija Čaplina tek je nedavno objavljena i kod nas. Čaplinova povijest je životna priča glumca, režisera, scenariste, kompozitora, producenta, biznismena, čovjeka koji je na sebi osjetio mnoge prelomne događaje minulog vijeka. Njegova autobiografija je autentično svjedočanstvo o životu, i zato se čita u jednom dahu, poput najbolje napisanih romana.
Čarli Čaplin je rođen 1889. godine u Londonu u umjetničkoj porodici. Odmah po njegovom rođenju roditelji su se rastali. Od majke, kojoj je pripao, naučio je vrlo rano da pjeva i igra, a prvi put se pojavio na sceni kada mu je bilo 5 godina, pjevajući umjesto majke koju je iznenada izdao glas. Publika je bila oduševljena. Rano djetinjstvo Čarlijevo provedeno sa bratom po majci Sidnijem, proteklo je u strašnom siromaštvu. O tom perodu nemaštine, Čarli Čaplin piše: “Bio sam veoma svjestan sramote naše bijede. Čak su i najsiromašnija djeca sjedala nedjeljom za domaću večeru. Pečenje kod kuće značilo je ugled, to je bio ritual koji je razlikovao jednu siromašnu klasu od druge. Oni koji sebi nijesu mogli da priušte nedjeljnu večeru kod kuće bili su pripadnici klase prosjaka, a mi smo bili baš to”.
Otac mu umire usled pretjeranog konzumiranja alkohola, a potom se njihovo materijalno stanje drastično pogoršava. Brat, u potrazi za zaradom odlazi na brod, a majka, poslije nervnog sloma biva smještena u duševnu bolnicu. Tu će i dočekati smrt 1928. godine. Potpuno sam, prepušten ulici, Čarli dvije godine pohađa školu, i to je jedino zvanično obrazovanje koje je stekao. Radio je kao berberin, prodavac i fabrički radnik, pomogao je drvosječama, pravio ukrasne suvenire, a u sedamnaestoj godini pridružio se muzičkoj grupi Freda Karnoa, sa kojom će mu se život promijeniti iz osnova. Sa tom grupom obići će Veliku Britaniju, Francusku SAD i Kanadu. Tada je usavršio i vještinu pantomime.
Po povratku iz SAD u London, Čaplin je zacrtao da se mora vratiti, jer su mu u Americi ponudjene bolje mogućnosti za napredak u k arijeri. Brat mu ostaje u Londonu. U Americi, Čaplin najprije nalazi zaposljenje u studiju Kejston. Počeo je sa nijemim kratkim filmovima od jedne rolne, koji su snimani za nedjelju-dvije. Samo u toku 1914. godine za kompaniju Kejston snimio je 35 kratkih nijemih filmova, što ga je učinilo zvijezdom. Sljedeće godine prelazi u Esanaj Studio u kome je pisao scenarija, režirao i igrao u 14 filmova. Tada se prvi put pojavio kao skitnica u istoimenom filmu. Kroz nove dosjetke i maštovite obrte, lik skitnice je postao zaštitni znak ovog glumca.
Čaplin je u svojoj karijeri promijenio nekoliko holivudskih studija. U Mjutual Studiu, nastao je film “Emigrant”, koji je samom Čaplinu bio od posebne važnosti. Od 1919. do 1923. godine radio je za studio First National za koji je snimio 9 filmova medju kojima i “Dječaka”, “Pasji život”, “Dokoličare”. Godine 1923. godine Čaplin je sa prijateljima, legendama nijemog filma Meri Pikford i Daglasom Ferbanksom, formirao kompaniju Junajted Artists, u okviru koje su realizovali sopstvene dugometražne filmove: “Potjera za zlatom”, “Parižanka”, “Cirkus”, “Svjetlosti velegrada”, “Moderna vremena”... Kada su se pojavili zvučni filmovi on je i dalje nastavio stari trend - snimao je nijeme. Prvi njegov zvučni film biće “Veliki diktator”.
Iako je veći dio života proveo u SAD, nikada nije uzeo američko državljanstvo. Godine 1952, sa suprugom je napustio SAD zbog posjete Engleskoj. Bio je pod sumnjom da je simpatizer komunista, tako da je FBI detaljno ispitao sve članove njegove posluge, ne bi li našli kakav dokaz o tome. Čaplin je odlučio da se nastani u Evropi i do kraja svoga života je živio u Švajcarskoj u mjestu Vevej. Od 1953, kada je nastao film “Svjetlosti pozornice”, snimio je još samo dva filma “Kralj u Njujorku” (1957) i “Grofica iz Hong Konga” (1967) u kome su igrali Sofija Loren i Marlon Brando. Ameriku je posjetio 1972. godine gdje je primio nagradu Akademije za film. Od britanske kraljice dobio je titulu viteza u januaru 1975. godine. Umro je na sam dan Božića 1977. god ine.
Čaplinova autobiografija obiluje i mnogim značajnim susretima i poznanstvima sa velikim umovima 20. vijeka: Čerčilom, Gandijem, Ruzveltom, Albertom i Milevom Ajnštajn, Koktoom, Sartrom, Pikasom, H. Dž. Velsom. Sve ove ličnosti, otkriva nam Čaplin u novom svijetlu i kroz niz situacija kojima smo se najmanje nadali. Knjiga se može čitati i kao jedna velika priča o filmu, o slatko - gorkom svijetu umjetnika, o jednom ostvarenom talentu i karijeri, o politici koja svuda miješa svoje prste, o ljubavi, usamljenosti, patnji i nedaćama, neizostavnim pratiocima na putu slave. U drugu ruku ovo je komično-tužna priča čovjeka, svjedoka rađanja i razvijanja filmske umjetnosti, kao i očevica i učesnika u mnogim istorijskim događajima u vijeku koji je iza nas.
Vujica Ognjenović
Danas 17. 02. 2004. - Ljubavna predgrađa Beograda i Pariza
Miloš Crnjanski: "Najlepši putopisi Miloša Crnjanskog"
U okviru biblioteke "Naj", beogradska Prosveta objavila je "Najlepše putopise" Miloša Crnjanskog. Izbor i predgovor za ovo delo sačinio je književnik Miroslav Josić Višnjić, koji u predgovoru kaže: "Zapisi Miloša Crnjanskog razlikuju se od svih srpskih putopisa najpre po izboru teme i ritmu rečenice. Melodija je nova, drugačija. Njegovi tekstovi puni su lirskog naboja, otkani na potki gramatike puteva i čula. U istom pasusu pisac menja glagolska vremena, sudara naratore, gomila prideve i priloge, skraćuje rečenice, ponavlja reči, citira i parafrazira, diže i spušta ton... Mesto Crnjanskog u mapi naših putopisaca je čelno, on je na vrhu piramide". Josić je u izbor najlepših putopisa Crnjanskog uvrstio i čuveni "Lament nad Beogradom", nalazeći da se i ova pesma može čitati i u putopisnom ključu i znaku. Takođe, ovaj izbor sadrži i putopise o nadzemaljskoj lepoti Srbije, banatskim ravnicama, Dolovu, Temišvaru, Krfu, svitanjima nad Beogradom, kao i o Beogradu zaronjenom u sneg... Takođe, Josić Višnjić je u ovaj izbor uvrstio i putopise o Parizu, Asiziju, Peruđi, San Điminjanu, Vajmaru, Hajdelbergu, Granadi, Sevilji, Delfima... Svaki istinski čitalac Crnjanskog (jer je on od onih pisaca koji vas zavodi i navodi da pročitate njegov kompletan, sanoviti, do kraja autohtoni opus), možda bi drugačije birao najlepše putopise Crnjanskog. No, Josić Višnjić je birao po kriterijumu najlepših, tako da pred nama zaista jesu najmelodiozniji, najpoetskiji putopisni redovi Crnjanskog. U smutnim vremenima kao što su ova, kada se malo čita jer se malo misli i malo želi i još manje sanja, čitalac koji odluči da u mesecu februaru pročita samo jednu knjigu, neće nikako pogrešiti ako izabere ovu. Pošto nas u životu uvek i iznova izneverava sve, osim najboljih pisaca. Oni nas uvek daruju, pošto su lepotu svojih dela već iskupili svojim strahotnim sudbinama.
S. Domazet

Danas 18. 02. 2004. - Pravi vodič za zemlje u razvoju
Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej: "Oranje mora"
Izdavačka kuća Stubovi kulture, juče je u beogradskom Kulturnom centru, promovisala svoje novo izdanje, knjigu iz oblasti ekonomskih nauka "Oranje mora", čiji su autori Majkl Ferbenks i Stejs Lindzej. Ovo delo je sa engleskog preveo Ivan Radosavljević, a jučerašnjoj promociji knige, prisustvovao je i jedan od autora - Majkl Ferbenks. Gojko Božović, urednik u Stubovima kulture, istakao je da je pred nama aktuelna, savremena i intrigantna knjiga, koja preispituje same osnove modernog razumevanja kulture, tradicije i ekonomije. "Oranje mora" je delo koje predstavlja pravi i izuzetno koristan vodič za zemlje u razvoju, zaključio je Božović. Prevodilac dela, Ivan Radosavljević je primetio da je "Oranje mora" sačinjeno iz niza priča i iskustava koje su autori imali u svojoj praksi, kao i da je namenjeno kako običnom, tako i čitaocu sa najvišim poznavanjem ekonomskih nauka.
Majkl Ferbenks je, obraćajući se novinarima, istakao da i Srbija, kao i mnoge druge zemlje u kojima je radio kao ekonomski savetnik mora da doživi mnoge promene, pre svega u načinu razmišljanja lidera, a zatim i čitave nacije. Ferbenks je istakao da se, pre svega, moraju promeniti preovlađujući jezički sistemi, a da zatim države i u praksi primene nove ekonomske sisteme, o kojima ova knjiga govori. Ferbenks je istakao i da ovdašnji politički lideri moraju sami stvarati nove integrisane tehnologijhe, zasnovane na načelima konkurentnosti i ljudskog kapitala. Ferbenks je jedan od šefova odseka za konkurentnost zemalja u kompaniji "Monitor". Više od jedne decenije je savetnik vlada i privatnog sektora širom Afrike, srednjeg Istoka i Južne Amerike. Među njegove klijente spadaju šefovi vlada, ministri i izvršni direktori.Ferbenks je takođe savetovao najviše službenike u Svetskoj banci, kao i u razvojnim bankama u Africi i Južnoj Amereici.
S. Domazet
Glas javnosti 18. 02. 2004. - Roman Majkla Čabona u "Dereti" sa Pulicerovom preporukom
Majkl Čabon: "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja"
Ovih dana izdavačka kuća "Dereta" objavila je roman "Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja" američkog pisca Majkla Čabona. Roman govori o slavnim godinama američkog stripa, od 1939. godine do 1954.
Jezički talenat, smisao za humor i maštovitost Majkla Čabona došle su do punog izražaja u ovoj romanesknoj istoriji o legendarnom prijateljstvu Semija Klejmana i Džozefa Kavalijerija. Priča nam predstavlja dva mladića koji su postigli uspeh stvarajući likove superheroja za stripove. Džoe Kavalijer, mladi umetnik koji je istovremeno očaran i Hudinijevom umetnošću oslobađanja, prokrijumčaren je iz nacistima okupiranog Praga i uspeva da stigne u Njujork.
Njegov bruklinski rođ