B92 03. 12. 2004. - Geneza elektronske muzike
Electrochoc, Laurent Garnier, David Brun-Lambert
Da biste bolje shvatili šta vam se dogodilo ili da biste konačno saznali šta ste propustili. Ova knjiga je prava mala Biblija, geneza elektronske muzike koju će svaki muzički ljubitelj želeti da pročita i prosledi dalje.
Laurent Garnier nam uz mnoštvo anegdota i crtica iz života, koje se čitaju kao pravi roman, priča o nastanku techno pokreta i njegovoj evoluciji u Evropi.
Od prezira institucija do ustoličenja klupske kulture i pokreta u muzičkoj industriji. O tome kako je techno postao globalni fenomen i nije se ticao samo muzike, već i biznisa, gengova i policije. Nijedna osoba otvorenog i neukrotivog duha neće sklopiti ovu knjigu pre no što konačno razume fenomen techno kulture, i počne da ga poštuje kao poseban kulturološki pokret.
Za one koji već strastveno učestvuju u njemu, ova knjiga će biti fenomenalan izvor inspiracije i motivacije da nastave da kupuju ploče, izlaze češće, da se još više ulože u njega i stvaraju.

B92 03. 12. 2004. - Autobiografija V. S. Najpola
Enigma dolaska, V. S. Najpol
Autobiografija V. S. Najpola, engleskog nobelovca poreklom s Trinidada, kao i svako delo ove vrste, kada je napisano rukom majstora pripovedanja, prerasta od lične u univerzalnu priču o promeni mesta, različitosti civilizacija i smislu opšte istorije koji se otkriva u ličnom proživljavanju vremena.
Pišući lagano, sa smislom za detalj i kolorit, Najpol plete elegičnu storiju o ličnostima iz engleske provincije u kojoj se nastanio po dolasku sa Trinidada, humorno se osvrće na svoje godine provedene na ovom karipskom ostrvu, uz sve to pripoveda i o sopstvenim pokušajima da postane pisac i o evoluciji vlastitog spisateljskog talenta.
Ova knjiga je, stoga, u isto vreme i jedna vrsta «priručnika» za mladog pisca, priča o propadanju tradicionalnih vrednosti i sposobnosti da u naizgled beznačajnim događajima iz širokog vremenskog perioda pronađe opštečovečansku dimenziju, Najpol iz ove knjige mogao bi se nazvati trinidađanskim Andrićem.

Vreme 03. 12. 2004. - Sudar sa Zlom
Teret, David Albahari
David je Albahari dugo bio kanda i frontmen one generacije pisaca – ili naprosto jedne sasvim uslovno postojeće spisateljske skupine, spontano okupljene po estetskoj i svetonazornoj srodnosti – koja se gorljivo odricala bilo kakvog upliva Istorije u Tekst, u taj sveti zabran Književnosti. Formirajući se u zlatnoj – dobro de, pozlaćenoj – ljušturi poznog, dekadentnog socijalizma/titoizma, u kojem se činilo da je vreme zauvek stalo i da živimo, makar "mi" ako već ne i celo čovečanstvo, nekakvu Postistoriju bez kraja i konca, oni su se (s vrlo šarolikim književnim rezultatima i dosezima – češće lako zaboravljivim, ređe dojmljivim i bitnim) veselo prepustili slobodnom (s)igranju u Postmodernističkom Zabavištu; avaj, cinična je Istorija sve vreme zapravo vrebala iza ugla s macolom u ruci, klepivši njih ništa manje nego sve ostale... Eto, i tako može da se prinudno odraste! Bez šale, iz ovog su se upada sveopšte istorije raspadanja u do tada dobro branjene književne kabinete izrodile, naravno, bezbrojne i mahom korisne tj. produktivne "mutacije" u poetikama bitnijih pisaca postmodernističkog naraštaja; Albahari tu, dakako, nije bio izuzetak. Nakon izvanrednih "ranih radova" poput Porodičnog vremena i Sudije Dimitrijevića, Albahari je, naime, upadao sve dublje u nirvanistički dosadni manirizam kratkih priča-o-nemogućnosti-pričanja-priča (za šta je, dakako, rutinski dobijao salve hvalospeva od "savezničke" kritike, što je još jedan dokaz da za pisca nema na svetu pogubnije pojave od inercije "prijateljske kritike", one koja ga hrabri da spokojno nastavi svoj rutinerski hod duž Road To Nowhere!), napisavši mahom tokom osamdesetih lep broj knjiga koje su "svi" hvalili ali ih je malo ko (do)čitao, a još je manje onih koji bi vam iskreno rekli da im intimno nešto znače. Ne računam, dakako golobrade postmodernističke would-be pisce…
Oluja Istorije koja je "ove prostore" zahvatila početkom devedesetih, te piščevo preseljenje u kanadski grad Kalgari 1994., označili su za Albaharija ne samo životnu nego i književnu pr ekretnicu i on je, počev od Snežnog čoveka, iznova pisao sve bolje i bolje romane i priče, ne izneverivši pri tome ništa uistinu bitno od svog estetsko-emotivnog prtljaga, nego se naprosto vrativši ispisivanju "porodičnih priča" kakve najbolje zna da priča, a sve to neminovno propuštajući kroz filter, s jedne strane, Ponovo Razgoropađene Istorije, te sa druge kroz razmatranje svog "samoizgnaničkog" iskustva, sa svim nuspojavama koje ono izaziva.
Esejistička zbirka Teret sastavni je deo ovog Albaharijevog "kanadskog opusa", i u njoj se pisac rve sa istim demonima koji nastanjuju i njegove recentnije proze. Dvadeset kraćih i dužih ogleda podeljenih u tri poglavlja tematski se fokusira na nekoliko podjednako važnih autorovih "opsesija". Prva je među njima pitanje spisateljskog – i ljudskog uopšte – (samo)izgnanstva u posthladnoratovskom svetu, egzila, dakle, lišenog one romantične aure koju su "borci za slobodu" sa evropskog Istoka ranije hteli-ne hteli nosili, i bez koje se sva egzistencijalna teskoba izmeštenosti prikazuje u mnogo ogoljenijem vidu. Albahari se sa vlastitim i tuđim egzilantskim iskustvima, sa pitanjima višestrukosti identiteta, vernosti maternjem jeziku ili prihvatanja "jezika sredine" bez kojeg se ne može u književni mainstream novog okruženja, međusobnog nepoznavanja i nepoverenja onih koji su došli i onih koje su pri dolasku zatekli, etničkih i kulturalnih partikularizama i predrasuda – a najgora je od svih ona koju čovek može gajiti o sebi: da je lišen predrasuda! – itd., nosi bez inače toliko uobičajenih mistifikacija, bez patetike i povišenog tona, sa sebi svojstvenom lucidnom samozatajnošću, čak diskretnim humorom. Prvi i drugi ciklus ogleda u Teretu mahom su, dakle, nastanjeni ogledima u kojima pisac razmatra sva ona "nezgodna" pitanja savremenog – uslovno govoreći – apatridstva, ili pre će biti egzistencijalne raspolućenosti između onoga čime se biva i onoga gde se prebiva... A to nije nipošto neko specifično spisateljsko iskustvo – te ga Albahari u dobrom delu tekstova tako i ne tretira, mada pisac iz svoje kože ne može pobeći – no, s druge strane, pred piscem, kao čovekom kome je maternji jezik oruđe spoznavanja i izražavanja sveta i sebe u njemu, stoje i neke specifične dileme i izazovi, i Albahari im kao esejista parira nekolikim zaista dragocenim uvidima. Takođe, u prvoj se polovini Tereta nalazi i jedno osebujno svođenje računa sa posledicama mahnitanja Istorije balkanskim potkontinentom; tekst "Zagreb, deset godina kasnije" najupečatljiviji je izdanak ovog tematskog kruga, briljantna, kao "uzgredna" putopisno-lirska minijatura i lekcija iz otmenog, nužno pomalo rezigniranog Gradoljublja kakvo kao da se izgubilo u jednom vremenu kanonizovane grubosti i prostaštva.
Drugi je "opsesivni" tematski krug ove knjige pitanje jevrejskog – opet: i spisateljskog i "naprosto" ljudskog – identiteta. Ispisujući svoja razmišljanja o jevrejstvu (svom, književnom, opštem...), Albahari pleni autobiografskim krokijima o postepenom prilaženju vlastitom identitetu (ili izboru istog), o pitanju "jevrejske" književnosti – da li je to samo ona ispisivana na hebrejskom, ili u Izraelu, ili svaka književnost koja se bavi jevrejskom tematikom, ili čak svaka ona koju ispisuje pisac jevrejskog porekla? – o antisemitizmu kao osobenom, istorijski vrlo prepoznatljivom obliku neznalačkog straha od Drugog, o složenim pitanjima preplitanja različitih identiteta u jednoj osobi i na jednom geografskom prostoru, o komparativnom sagledavanju savremenog antisemitizma u Srbiji i na "razvijenom Zapadu". U ovom se tematskom krugu nahodi i vrlo potresan "dokumentarni" tekst Pisma iz logora, čiji su sastavni deo autentična logoraška pisma Jevrejina (prvog muža Albaharijeve majke) iz logora u Nedićevoj Srbiji. Neposredovano "artificijelnošću" klasičnog književnog teksta koji nas svojom imanentnom "fikcionalnošću" ipak uvek pomalo zaštićuje, čak i kada govori o najstrašnijim stvarima, ovaj direktni, čeoni sudar sa organizovanim Zlom i njegovim žrtvama potresa i uznemirava do kostiju, ali i pomaže – onima koji pomoć uop šte žele – da se bez "relativizujućih" mistifikacija spozna kako izgleda ljudska, stradalnička strana "velikih", ponajčešće sumanutih istorijskih projekata. A to je, to prinošenje Žrtve opakoj i oblapornoj Istoriji zapravo onaj teret o kojem Albahari sve vreme govori kroz meandrirajuće varijacije, i o tome je pisac "Geca i Majera" u ovoj knjizi ostavio nešto tekstova bez uvida u koje se ubuduće ne bi smelo olako govoriti o svemu onome što toliko opterećuje naše živote. TEOFIL PANČIĆ
Politika 04. 12. 2004. - Stalno silaženje
Silazak, Bratislav R. Milanović
U „Savremeniku”, jednoj od najstarijih naših biblioteka (osnovana je između dva svetska rata), Srpska književna zadruga je upravo objavila novu pesničku knjigu Bratislava R. Milanovića (1950), s naslovom „Silazak”. Knjiga ima četiri tematska ciklusa (četiri glasa), uvodnu i izvodnu pesmu.
Ovom knjigom, naglasio je Petar Pajić, SKZ vraća ugled svojoj prestižnoj ediciji „Savremenik”. Zbirka „Silazak” je dobro osmišljen projekat: pesme se nižu jedna za drugom gradeći jedinstvenu celinu. Ovo je više pesnička knjiga, nego obična zbirka.
U celoj knjizi pesnik razmišlja o silaženju, jer čovek počinje da silazi otkako se rodi. Iako postoje dva puta, pesnik je izabrao onaj kojim se silazi, jer ne vidi nikakav smisao u onom drugom kojim se, navodno, uspinje.
Silazak niz slike stvaranja sveta i silazak niz svoje godine i snove, preko celog sveta kao preko svoga grada, objašnjava Dragan Lakićević, ima srodne tačke i bilanse. U svima njima važno mesto imaju trenuci ljubavi, one jasne i neke nepojamne. Žbiri i trgovci, generali, „kopljanici, trovači, sveštenici, kurve i carice” nisu u tolikoj istoriji pomračili blesak i sjaj ljubavi. Od tog sjaja, u stvari, silazak je svetao i svečan - pesnički.
„Takav se nauk stiče u samoći i praznini”, kaže Milanović u pesmi „Male lampe u tamnini".
Knjiga „Silazak”, kaže Bratislav R. Milanović, nastala je u jednom dahu. Prvo je napisao naslovnu pesmu „Silazak” i objavio je u časopisu „Zlatna greda”. Oko ove pesme su se sakupile sve ostale.
Na promociji u Srpskoj književnoj zadruzi stihove Bratislava R. Milanovića kazivali su Srba Milin i autor.
Politika 04. 12. 2004. - Postmoderni „ep"
Više od nule, Zvonko Karanović
„Više od nule", romaneskni prvenac pesnika Zvonka Karanovića, priča je o vlasniku muzičke prodavnice „Fun House”, koji će, zgađen izvesnošću mesarskog posla u Americi, napustiti Novi svet i ženu sa kojom je tamo otišao da bi po povratku u Niš, negde u drugoj polovini 1998, pokušao da ponovo organizuje svoj život. Na prvi pogled, Karanović ispisuje nepretencioznu i lakočitljivu urbanu priču. Pa ipak, radi se o romanu koji čitan iz jedne neobične žanrovske perspektive unosi izvesno novo osećanje u savremenu srpsku književnost i to osećanje treba zabeležiti.
Karanovićev roman je svojevrsni katalog muzičkih i nemuzičkih brendova. Nabrajam nasumično: „Pearl Jam”, „The Chemical Brothers”, „Sony”, „Guy Laroche”, „Raymond Weil”, „La Costa”, „Polo”, „Stereo Mc`s”, „Marlboro”, „Levi`s”, Igy Pop, „TDK”, „Jack Daniels” itd, itd.... Površni čitalac bi pomislio da je Karanovićev junak puki brendoman, ali time bi se suštinski promašila specifičnost romana „Više od nule”. Čitajući Karanovićev roman postepeno sam shvatao kuda smera ta poplava imenovanja. Poput nekog (postmodernog) epskog pripovedača, pripovedač romana imenuje sve što vidi, čuje, obuče ili obuje, pojede ili popije, imenuje mesta na kojima pije ili se druži, imenuje čak i zidove koji ga okružuju: na njima je iscrtan lik Korta Maltezea. Želja tog imenovanja je da se svet učini jasnim, providnim, izvesnim i sigurnim. Svet Karanovićevog romana doziva iskustvo sveta epa u kome junak nikada nije sam. To pokazuje i metafora Korta Maltezea, junaka koji je, ma gde bio, uvek bio među prijateljima. Pa makar to bio i nepredividivi Raspućin.
Otuda se u prividno suvišnom, nefabulativnom katalogu epizoda iz života vlasnika prodavnice muzike, ocrtavaju obrisi jedne postmoderne (urbane) idile, koju karakteriše međusobna uzglobljenost ljudi i stvari. Interesantno je da u Karanovićevom romanu ne postoji stranac - čovek bez imena - čija bi pojava „fabulirala” tekst; bilo da je na internet forumu, bilo da je u prodavnici, Korto - nadimak glavnog junaka romana - nika da neće sresti nikoga ko već ne pripada njegovom svetu.
Odsustvo jasne (napletene i zapletene) fabule razuđuje Karanovićev tekst u gotovo osamostaljene epizode: „Više od nule” je roman koji bi se mogao čitati kao zbirka kratkih urbanih priča. Ali to je pre kvalitet ovog romana nego njegova mana, budući da epizodičnost teksta još jednom podvlači vezu između Karanovićevog romana i epa, shodno pripovedaču ovog romana koji, pre svega, smera da sasvim epski opiše svaki delić svog intimnog sveta. Roman „Više od nule” je stoga ispunjen žanr slikama gotovo idilične svakodnevice koja se protivi kako modernom, ne-epskoj shvatanju svakodnevice kao dosadne kolotečine, tako i objektivnim političkim okolnostima (zamislite Srbiju na nekoliko meseci pre marta `98), a da pri tom ni u jednom trenutku ne pledira nekakav eskapistički moral ne mešanja. Karanovićev junak je politički jasno profilisan junak, ali „Više od nule" nije roman sa tezom.
Pa ipak, postoji jedna bitna i ključna razlika koja Karanovićev roman razlikuje od epa: to je gubitak celovitosti. Epski pripovedač je nastojao da opiše/imenuje celinu sveta, dok pripovedač romana „Više od nule”, opisuje celinu svog sveta, beskraj unutar orahove ljuske. Međutim, svet te urbane idile suočen je sa dve paralelne opasnosti sa jedne strane to je nenormalna i stoga ne-građanska stvarnost Srbije devedesetih. Sa druge strane, to je Amerika, shvaćena manje kao politički subjekt, a više kao lifestyle: „američka” izvesnost je takmičarski duh koji junaka neprekidno suočava sa binarnom opozicijom ili jesi ili nisi. „Zlatna sredina” koju implicitno propagiraju junaci Karanovićevog romana, kao sredinu između duha i materije, doživljava svoj krah.
Kada se, na kraju romana, junak sa garantnim pismom dobijenim od supruge ponovo zaputi preko Atlantika, onda ćemo u toj odluci prepoznati ne samo strah od neizvesnosti koje donosi bombardovanje, već i, na simboličkom planu, nemogućnost jednog načina života koji je karakterisala međupozicija između miloševićevske represij e i zahuktalog liberalkapitalizma u kojem građanski duh, onako kako ga vide junaci Karanovićevog romana, mora biti pretvoren u građanski novac, ili ga više neće biti. Put Korta u Ameriku, stoga je svojevrsno otrežnjenje. Na tom mestu međutim, prestaje priča. Korto u Americi, neće biti Korto.
To je znao i Hugo Prat. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Politika 04. 12. 2004. - Filozofske greške
Kosmopolis, Don DeLilo
Epikur je učio da je najveće dobro u životu sreća, koja se postiže poznavanjem zakona prirode. Upoznajući njenu harmoniju, delajući u skladu s njom, čovek se oslobađa straha od bogova i ostvaruje sopstveni mir. Znao je to Erik, glavni junak romana „Kosmopolis” američkog književnika Dona DeLila (Don DeLillo). Ovaj prebogati biznismen, koji prati kretanje jena, nastoji da u ubrojčenim tabelama na kompjuterskim ekranima otkrije zakonitosti kakve vladaju u svemiru, da uspostavi paralele između nepregleda fizičke vaseljene i beskonačnog kosmosa virtuelne stvarnosti. I u tom naumu uspeva.
On živi u stanu od četrdeset osam prostorija, u prvorazrednoj zgradi od osamdeset devet spratova, ali zapravo ne izlazi iz svog automobila. Dvadeset dva dana je u braku s lepom Elizom, više nego obezbeđenom naslednicom ogromnog kapitala, i vara je svakoga dana (ponekad i više puta na dan). Uživajući dakle u duševnom miru i simbolima svog statusa, on ipak pati od nesanice i noću čita poeziju. Zahvaljujući lirici, postaje svestan svog disanja jer pesma ogoljava trenutak do najtačnijih pojedinosti, kakve on obično nije kadar da uoči. Svakodnevno, pored toga, viđa svog lekara, koga takođe prima u svojim kolima, a svestan da je i sam simbol, okružen svojim telohraniteljima, neprestano vreba atentatora. Čeka kraj.
Teorija otklona
Epikur je učio i da se atomi kreću po principu nužnosti, ali teorija otklona predviđa da zadata putanja ne isključuje slučajnost. Taj otpadnik koji, poput Crvenkape, skreće s puta, najčešće unosi haos na koji DeLilo, takođe neprestano, upozorava. Njujork je bleštavi kosmopolis, ali sjajna zlatarska četvrt vrvi od prosaca koji ištu na nerazumljivi jezicima, i crnaca koji rade mrmljajući na nerazumljivim crnačkim jezicima. Vavilonska kula svetskog bogatstva, Kafkina preteća vavilonska jama siromaštva i beznađa, ponovo u modu vraća Marksa i Engelsa, koji upozoravaju da kapitalizam sam stvara svog grobara.
Erik, koji je sve dobro proučio, izgleda da je zaboravio na onog epikurejskog otpadnika i nauk mudrih očeva marksizma. Jen mu je, uprkos svoj budnosti, izmakao. Žena ga je napustila u trenutku kada je shvatio da s njom nije samo sklopio dobar posao, već i da je voli. Upravo tada presreće ga Ben Levin, bivši univerzitetski profesor, bivši uspešni biznismen, sada klošar - grobar i otpadnik. Osvetnik koji je došao da poravna račune. Preživevši napadača s krempitama, koji u globalnoj misiji protiv kapitala za specijalnu klijentelu bira samo sveže kolače, i ine pošasti bizarnog kosmopolisa, Erik bi izašao na kraj i s Levinom da nije pomenutih filozofskih grešaka, koje su ga u biti i slomile.
Teorija vremena
“Kosmopolis” svakako nije traktat, već umetničko delo koje, polazeći od konkretnih okolnosti, oblikuje univerzalnu viziju. Posvećen Polu Osteru, roman je najbliži „Levijatanu”, koji napada reganovsku desničarsku uniformnost, a ona ukida slobodu svesti, potiskuje moral i izvesno budi destrukciju. DeLilo parodirajući sklad starih, razlikuje tehnička dostignuća i istinski prostor života. Njega međutim ne nudi čoveku, ogoljenom na mašinu za pravljenje para. Kompjuter ukida sumnju i poništava prošlost. Nju više ne možemo da predvidimo. Danas znamo kakva će nam biti budućnost i zato nam treba nova teorija vremena. Novo objašnjenje sveta. S njim bismo napipali identitet. I neki novi smisao.
A dotle… dve lingvističke pitalice za g. Feketea. Neboder je, veli DeLilo, prevaziđeni pojam. Nebo, zajedno s pobunom protiv njega i starom teorijom vremena, tone u nepostojeću prošlost. Nije li izraz „soliter”, pita se dolepotpisana, primereniji usamljenosti čoveka u košnici kosmopolisa, stremeli mi ka nebu ili ka dnu? I šta to hoće DeLilo spajajući plemićko „od” s imenom svog porekla? Šta ako ne da nam predloži neko novo zajedništvo u kome bismo, socijalno jednaki, bili manje sami, ili bismo pak ujednačeni, poništeni masom ljudstva, u istinskom prostoru smrti bili bliži iskonskoj samoći? DUŠICA POTIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Istorija je raskrinkana
Žega, Igor Marojević
U novoj knjizi Igora Marojevića roman je sa istorijom izravnao račune. Roman je istoriju pozvao na dvoboj. Ako već hoćete: roman je istoriji zavrnuo uvo. Teško je utvrditi da li je isti u svojoj borbi za autonomiju stigao do pobede, ali je bar glasno i jasno rekao da se uloge moraju zameniti. Zloupotreba istorije mora prestati, a sa ukidanjem te društvene malverzacije, prestaće i jedna literarna: istorija će služiti romanu, a ne roman istoriji. Time će se priči sa vrata skinuti teg povesti, a usput će se rešiti i još poneki problem širih društvenih razmera. Pisac "Žege" dijagnosticirao je taj problem u rečenici (izgovorenoj u jednom intervjuu) koja kaže da tamo gde nema sadašnjosti i budućnosti, mora biti prošlosti. A kada ti prošlost postane sadašnjost, onda budi siguran u jedno: ti si izgubio budućnost.
Prethodni pasus nećete pronaći u Marojevićevoj knjizi. Te rečenice će vam odzvoniti u glavi tek nakon njenog čitanja, što i jeste najveći domet "Žege". Reč istorija se u "Žegi" gotovo ni ne pominje, a pisac, koji je uvek na strani romana, zadaje udarac istoj reči koristeći se njenim oružjem: pišući istorijsku priču.
Za svoju glavnu temu Igor Marojević uzima sukob između bjelaša i zelenaša u Crnoj Gori do koga dolazi u vreme stvaranja zajedničke kraljevine, dvadesetih godine prošlog veka. Filmski zavodljivo uvodi čitaoca u priču. Glavni junak, teških devedesetih koje jedva dišu pod pritiskom istorije, leči pluća u bolnici i u laptop upisuje priču starca sa kojim deli sobu. Nakon višeslojne starčeve priče o ovom crnogorskom sukobu, glavni junak pokušava da od svih tih fragmenata sklopi smislen mozaik. Tako dobijamo niz zanimljivih epizoda: nekoliko životnih priča koje pisac vešto paralelno prati. Sve te životne priče imaju veze sa bjelašima i zelenašima, ali, na kraju, što i jeste bila Marojevićeva namera, vidljiva je nemogućnost da jednim pogledom obuhvatimo ovaj sukob i da o njemu donesemo konačan sud.
Kako da to učinimo kada svaka epizoda u "Žegi" na ovaj problem baca novu senku? Kako da sagledamo složenu istoriju, kada glavni Marojevićev junak ne uspeva da razotkrije čak ni lik svoga oca? Šta tek reći nakon epizode o sličnom sukobu koji se događa na drugom kontinentu, a o kome gotovo ništa ne znamo? Istorija je ovde raskrinkana. "Žega" otvara romanesknu etnotetralogiju koja će se, između ostalog, baviti i problemom multikulturalnosti. Kako najavljuje pisac, u buduća tri dela ove etnoreke, pisaće o četiri godine NDH u Zemunu, zatim o progonu Nemaca iz Vojvodine nakon Drugog svetskog rata, a ciklus će završiti zbirkom priča "Mediterani". MIĆA VUJIČIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Lanac ljubavi, čežnje i snova
Sputnik ljubav, Haruki Murakami
Jedan od trenutno najpopularnijih japanskih pisaca, Haruki Murakami, nakon brojnih prevoda i velikog uspeha postignutog u Evropi i Americi, kao i milionskih tiraža u Japanu, predstavljen je i našim čitaocima. U romanu "Sputnik ljubav" predočena je delikatna ljubavna priča naratora, strasno zaljubljenog u dve godine mlađu koleginicu sa fakulteta, Sumire. Njih dvoje se zbližavaju zahvaljujući zajedničkoj čitalačkoj strasti.
Međutim, i pored bliskosti i snažnog prijateljstva, Sumire ne uzvraća ljubav naratoru K-a (čije puno ime, kao ni kod Kafke, nećemo saznati tokom čitavog romana), već se u dvadeset drugoj godini prvi put zaljubljuje, u sedamnaest godina stariju, pri tom udatu ženu, Mju, čime se uvećava lanac neuzvraćenih ljubavi, beskrajne čežnje, a time i patnje, što donekle podseća na situaciju i atmosferu između dve žene i jednog muškarca u Sartrovoj drami "Iza zatvorenih vrata". Tokom njihovog putovanja po Evropi dolazi do bitnog preokreta, tačnije do jednog neobičnog događaja, koji pomera roman od ljubavnog ka, na trenutke čak, detektivskom, a donekle i ka romanu tajni. Već samo premeštanje radnje u Evropu za junake sa Istoka predstavlja svojevrsni prelazak u jedan drugi svet. Murakami će ovo izmeštanje iskoristiti, destabilizujući priču upravo od trenutka kada Mju i Sumire dolaze na jedno malo grčko ostrvo, odnosno čineći granicu stvarnog i nestvarnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, "ovog" i "onog" sveta neodređenom i izuzetno poroznom.
Sama Sumire će u jednom od dva teksta napisanih u Grčkoj istaći da se "iza stvari o kojima mislimo da znamo mnogo, krije isto toliko onoga što ne znamo", odnosno da "znanje nije ništa drugo do zbir naših neznanja". Ovo je ujedno autopoetički zapis Murakamija, čija se načela dobrim delom poklapaju sa Sumirinim stavovima.
Od početne teme ljubavi i čežnje, kao i promena koje one izazivaju u pojednicu, roman se u svojoj drugoj polovini pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku drage osobe, i, što je možda još važnije, u priču o tome kako čovek može iz gubiti samog sebe. Međutim, posredstvom naratora K-a, Murakami nudi i psihološki utemeljen "recept" kako se rascep može izbeći.
Uprkos jednostavnom, jasnom i preciznom pripovedanju, za "Sputnik ljubav" posebno je važno paralelno građenje njegove tajanstvene, višesmislene i na trenutke snolike atmosfere. Uz to, posebno treba istaći i simbolički aspekt ovog romana, koji je nagovešten već posredstvom usložnjavanja značenja njegovog naslova. Naime, na početku knjige se, u formi rečničke odrednice, nalazi podsećanje na dva ruska veštačka satelita nazvana "Sputnik. Potom je naslov u samoj priči kontekstualizovan i objašnjen kao način na koji Sumire u svojim mislima imenuje Mju, nazivajući je "moja Sputnik ljubav", zamenivši reč bitnik, rečju sputnik.
Ova, značenjski bogata omaška će biti dodatno proširena tokom romana. S jedne strane će, recimo, upućivati na prirodu odnosa između Sumire i Mju, koje su saputnice tokom putovanja po Evropi, ali simbolično postaju i dva satelita, koja kroz život kruže potpuno usamljeno, ispisujući svaka svoje putanje. Sa druge strane, ista analogija je primenljiva i na prirodu odnosa između Sumire i naratora, kao i na međuljudske odnose uopšte.
Opsednutost fikcijom, odnosno književnošću, vodi Sumire, a delom i naratora, ka svetu snova, budeći u njima želju da tamo i ostanu, ne bi li izbegli sudare, bol i ujede stvarnosti, što je autobiografska težnja i samog Murakamija. Time se ovaj roman približava knjigama kao što su "Don Kihot" ili "Gospođa Bovari", koje nas, s jedne strane upozoravaju na opasnost koju u sebi nosi čitanje knjiga, dok, sa druge strane, tu opasnost možemo iskusiti i o njoj saznati samo ukoliko te knjige pročitamo. Ovim upozorenjima se na svoj način pridružuje i roman "Sputnik ljubav", ali zašto je on "opasan", čitalac, opet paradoksalno, može saznati samo ukoliko ga pročita. OLIVERA ŽIŽOVIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Mlat-tretman u trapericama
Dok ne bude kasno, Olivera Ptica
Ovo je drugi roman spisateljice koja svoj identitet krije pod pseudonimom Olivera Ptica, a objavljen je u rado čitanoj ediciji ove kuće, Megahit. Pisana kao ironična replika na današnje "fensi" ljubiće, ova saga o urbanom maltretmanu slabijeg pola, bolje reći, mlat-tretmanu, čija je žrtva tipična beogradska devojka sa Čukarice, demistifikuje gotovo klišetirane prizore ljubavi na balkanski način. One u kojima rodna bahatost jačih poništava sve prednosti socijalne i intelektualne emancipacije u ambijentu kafića i žurki zlatne hipi ere beogradskih sedamdesetih i dalje, sve do bombardovanja Beograda.
Mnoge žene će se prepoznati u avanturama Marije Andrić, diplomirannog filozofa - devojke za primer, koja, kako to obično biva, iz neutoljene gladi za bliskošću brzopleto bira životnog saputnika, Boška Zeca. No ovaj će je, onako kako to svaki iole šlifovani beo-mačo ume, umalo dovesti do ivice samouništenja, dok se ta filozofkinja jednog dana ne otrgne mazohističkoj inerciji popuštanja i trpljenja, i ne krene u kontranapad i borbu za vlastito spasenje, "dok ne bude kasno". Ubedljivost je jedna od vrlina ovog šarmantnog ženskog pisma u trapericama.
Opori humor i sarkastično zakasnelo samopreispitivanje, senzibilnost inteligentne žene koja postupno razvija samosvest dostojnu Džejn Fonda u pretarnerovskoj fazi, smisao za pronicljive psihološke detalje, doživljavaju se kao vrsta literarne autoterapije Marije Andrić. Oni pružaju koliku-toliku satisfakciju junakinji, a čitaocu užitak u prepoznavanju atmosfere sa poprišta muško-ženskih konflikata oko nas. Olivera Ptica je književni prevodilac iz Beograda (diplomirani hispanolog), u mladosti bila je manekenka i fotomodel, novinar, tekstopisac i autor kratkih ljubavnih priča. Deceniju putovanja (kao vlasnik turističke agencije Oniks) nastavila je, kako kaže, literarnim putovanjem kroz samu sebe, što smatra mnogo interesantnijim i sadržajnijim od stvarnih lutanja svetom. Njen prvi roman, autobiografski "Dnevnik jedne majke" nastao je iz istoimenog feljtona u lis tu Praktika, u kome je opisala svoju trudnoću, porođaj i prve dane materinstva.
Danas 04. 12. 2004. - Povodom stogodišnjice Čehovljeve smrti
Pod zakletvom, A. P. Čehov
"Paideia" je povodom stogodišnjice Čehovljeve smrti, objavila u izboru i prevodu Miodraga Sibinovića, priče i izvode iz pisama ovog pisca, "Pod zakletvom". U predgovoru, Miodrag Sibinović kaže: "Srpska kultura je u slučaju Čehova pokazala nesumnjivu vitalnost i zrelost. Prihvatila ga je relativno brzo, uprkos nekim umetničkim i vanumetničkim momentima koji su za proces književne i pozorišne recepcije kod nas mogli biti otežavajući (pored ostalog: razlika u stepenu razvijenosti ruske i srpske književnosti, a posebno razlika u stepenu razvijenosti pozorišta krajem XIX i početkom XX veka; Čehovljev odbojan stav savremenog intelektualca prema starinski usmerenim slovenofilima, s jedne strane, kao i odsustvo izliva oduševljenja za socijalističke ideje, s druge)." Sam Čehov, u pismu A.S. Suvorinu, o sebi i piscima svoje generacije, kaže: "Pisci koje nazivamo večitim ili, jednostavno, dobrim i koji nas opijaju, imaju jednu zajedničku i veoma važnu karakteristiku: oni idu nekud i tamo zovu i Vas, i Vi celokupnim svojim bićem, a ne samo umom, osećate da oni imaju nekakv cilj..." Pripovetke Antona Pavloviča Čehova su još za njegovog života prevođene na bugarski, engleski, nemački, poljski, srpski, francuski i češki jezik. Njegove drame su, u izvođenju Hudožestvenog teatra, još od početka XX veka prešle granice Rusije i osvojile svet. Do osamdesetih godina XX veka, Čehovljeva dela su prevedena na stotinak jezika, a stogodišnjica njegove smrti upisana je u kalendar jubileja ukupne svetske kulture UNESKA.
Uprkos bezbrojnim studijama i tumačenjima posvećenim Čehovljevom delu kod nas je još uvek neprevaziđena izuzetna studija Jovana Hristića posvećena Čehovljevom delovanju u teatru, "Čehov, dramski pisac", njegovo delo ostalo je podjednako uzbudljivo, sveže i novo, baš kao i u godinama kada se tek pojavilo na literarnoj sceni. Čini se da je uz Šekspira i Beketa, Čehov na polju drame osvetlio najviše što se osvetliti može: opalizaciju i vibrantnost vazda povredive i nikad do kraja razumljive ljudske duše, a na polju pr ipovedanja izneo na svetlost dana sve ono što u ogledalu, samo sebi, govori ljudsko srce.
Danas 04. 12. 2004. - Njujorški glamur u kajgani
Porodične gastronomije, Patriša Volk
"Porodične gastronomije" Patriše Volk, delo je koje je u okviru biblioteke "Busola" objavila izdavačka kuća "Samizdat B92". Za prevod sa engleskog ovog pikarskog dela, čiji je podnaslov "pustolovine jedne ugostiteljske familije", pobrinuli su se Aleksandar Radosavljević i Raša Sekulović. Patriša Volk poznata je čitalačkoj publici širom sveta po esejima i kolumnama koje je pisala za Njujork tajms i njegovu književnu reviju, Njujorker... Takođe, ova spisateljica autor je i dve knjige kratkih priča ("Sve što treba" i "Belo svetlo"), kao i romana "Žuta banana".
"Porodične gastronomije" su svojevrsni gastronomski memoari ove autorke, u kojima nas ona uvodi u pitoreskni svet njene gastronomiji sklone brojne familije, u kojoj vlada izuzetna bliskost, a poštuju se i izražavaju uglavnom krajnosti u osećanjima, raspoloženjima i - apetitu. Naime, porodica Patriše Volk je čitavih sto godina držala glavne restorane u Njujorku - od 1888. kad je njen pradeda doneo u Njujork i Ameriku specijalitet "pastrami", pa sve do 1988. kada je njen otac zatvorio svoj čuveni restoran u centru grada. Kritičari širom Amerike ocenili su ovo delo Patriše Volk kao očaravajuće i nepretenciozno, zato što uspeva da prikaže čuveni njujorški glamur i gracioznost i dok govori o običnoj kajgani. Gardijan ocenjuje "Porodične gastronomije" Patriše Volk kao delo koje se po univerzalnosti može porediti sa Filipom Rotom. No, po humoru, vedrini i pitoresknosti, "Porodične gastronomije" najviše podsećaju na poznato delo Džeralda Darela, "Moja porodica i ostale životinje". Sva poglavlja ove gastro-autobiografije naslovljena su po receptima jela koja su obeležila prelomne godine u životu Patriše Volk. Tako se u poglavlju "Kanape" ona sa nežnošću seća oca, dok u "Pudingu od čokolade" govori o obožavanoj, a u detinjstvu omraženoj sestri, starijoj od autorke čitavih fatalnih osamnaest meseci.
U godinama kada je život postao obesmišljen od brzine i bezukusan od terora pojavnog, političkog i javnog, evo knjige u kojoj su sublimirani ljubav prema životu sa ljubavlju prema mudrosti i gastronomiji. Jednom je Šo rekao da u čovekovom životu nema iskrenije ljubavi od ljubavi prema hrani. Patriša Volk je "Porodične gastronomije" pisala u skladu i sa tom sentencom.
Dnevnik - Novine i časopisi 05. 12. 2004. - Ključevi epike
Kosovo, Maksimilijan Braun
Kosovo je i danas najskuplja srpska reč, a Kosovska bitka 1389. još uvek istorijska misterija o kojoj se prepliće dokumentarno i mitsko, stvarno i moguće, hladan zapis i emotivan stih. Ono što je za Srbe bio najkrupniji događaj u celom postojanju nacije, za Turke je bila samo jedna od bitaka. Jedni su osetili carstvo nebesko, poraz pobede, drugi su pustili da pobeda poraza učini svoje.
Do sudara dve ogromne vojske i nečuvenog krvoprolića moralo je doći i on je planski pripreman kao biti ili ne biti, naročito na srpskoj strani. U grandioznom boju poginuo je knez Lazar sa cvetom svojih vitezova i ratnika, ali i turski državnik i osvajač Murat I. Za prve je to značio kraj slobode i države, za druge prodor na Zapad, ulazak u Evropu. No ubistvo vođe i za tako veliku i snažnu Tursku nije bilo bez šoka i privremenih posledica. Obilićevo junaštvo zaustavilo je prekaljene osvajače u gonjenju potučenog protivnika i oni su se brzo povukli u Jedrene. Zemlja je prepuštena da se raspadne sama, a završni udarac zadat je tek nakon više od stotine godine. Sve je to manje-više znana i neznana krupna istorija, koja je naročito kod Srba izrasla u kosovski mit, postala nerazlučivi deo nacionalne i političke ideologije, konačno bila izvor bogatog epskog pesništva i tzv. kosovskog ciklusa, vrlo cenjenog, proučavanog i kod nas, ali i širom sveta, posebno na slavističkim katedrama.
A upravo ta veza pesništva i istorije posebno je zanimala čuvenog nemačkog slavistu Maksimilijana Brauna (1903-1984), profesora Univerziteta u Getingenu koji je svojim brojnim radovima doprineo razvoju nemačke jugoslavistike, posebno na području našeg narodnog stvaralaštva. Baveći se Kosovskom bitkom, pasionirano, obavešteno i istraživački, kao retko koji naš stručnjak tog profila, Braun je još 1937. godine u Lajpcigu objavio knjigu «”Kosovo»”, sa podnaslovom – Bitka na Kosovopolju u istorijskom i epskom predanju. Profesora Baumana su zanimala, pre svega, dva pitanja: kako epsko pesništvo počinje da obrađuje istorijski izveštaj i kako se najst arija epska obrada, koja se istorijski da utvrditi, odnosi prema istorijskim činjenicama. U tu svrhu on najpre izlaže sve izvore koji na bilo koji način govore/svedoče o boju. Čine ih dve velike grupe: hrišćanski i turski. U prve se uključuju srpski, bugarski, vizantijski, ali i izvori pisani u Dalmaciji, Bosni i Zapadnoj Evropi.
U svima su najdominantnije tri, četiri tačke: pogibija Lazara i Murata, lukavstvo/podvig Miloša Obilića/Kobilića, broj ratnika, silina sukoba i gotovo ništa više. Turski izvori su dosta škrti i oni imaju samo kraću verziju, dok kod ostalih naroda, hroničara i istraživača ona ima dužu, (ne)pouzdaniju formu. Oko glavnog jedinstveni su i jedni i drugi. Niko ne skriva niti mistifikuje najveće gubitke, ali su viđenja oko onog «kako» vrlo podeljena i različita. Posebno su zanimljivi odgovori na (ne)postavljeno pitanje- zašto. Po njima Murat je prosto čeznuo da pogine i zato lakomisleno pustio Obilića da mu poljubi ruku u kojoj je bio smrtonosni nož. Nije hteo da se vraća kući sa oreolom ratnika iz Pirove pobede… Kod Srba je cela stvar, od početka, imala snažan prizvuk pesničkih sloboda i mašte…
O tome govori ova jedinstvena knjiga koja se i ranije spominjala u našoj kosovskoj priči i nauci, ali je sada, zaslugom i trudom profesora dr Tomislava Bekića, imamo prevedenu u celini i sa prigodnim kolor ilustracijama. Tako je i Maksimilijan Braun, pored Gerharda Gezemana i Alojza Šmausa, da pomenemo najpoznatije nemačke slaviste, dobio još jednu knjigu u zemlji kojom se toliko bavio. Ove godine izdato je, opet u prevodu Tomislava Bekića i Baumanovo kapitalno delo – “Srpskohrvatska junačka pesma”. Izdavači su bili: Zavod za izdavanje udžbenika, Vukova zadužbina, Matica srpska. M. ŽIVANOVIĆ
Pobjeda 07. 12. 2004. - Šetnja kroz istoriju
Enciklopedija arhitekture, Slobodan Maldini
Zahvaljujući Maldinu nastalo je to djelo kao prva „Enciklopedija arhitekture” tog tipa u cijelom svijetu, jer su dosad objavljivanja samo rečnici arhitektonskih pojmova, sa neuporedivo manje terminoloških jedincia i ilustracija.
Maldini priprema i treći tom, u kojem će predstaviti više od tri hiljade značajnih arhitekata i graditelja u svijetu-„šetnjom kroz istoriju, počev od najranijih civilizacija do danas".
Govoreći o nagrađenom djelu, on je precizirao da je na tom dragocjenom, kapitalnom izdanju za oblast arhitekture, intenzivno radio u proteklih šest godina. „Enciklopedija arhitekture” u dva toma sadrži više od 30 i po hiljade terminoloških jedinica i više od 6.000 ilustracija, „ukoričenih” u 1.650 strana, a na kojima je, na jezgrovit način, dočarao pojmove iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, enterijera, opšte umjetnosti, zgradarstva, arhitektonskih i građevinskih konstrukcija i ostalih srodnih oblasti.
U dijelu je zastupljeno i oko 440 autorovih ilustracija. „Enciklopediju arhitekture”, tešku sedam i po kilograma, formata 25 puta 30 santimetara, u cjelosti je realizovao Maldini, počev od „kopanja” po tonama stručne literature, pa sve do daktilografskog posla, obrade tekstova, fotografija i dizajna, pripreme za štampu, izbora i kupovine štamparske hartije.
Knjigu je, kao prateći-pomoćni udžbenik za profesore i studente, preporučio Odsjek za arhitekturu fakulteta Tehničkih nauka u Novom Sadu, gdje Maldini radi kao gostujući profesor.
Zanimljivo je, da je za razliku od mnogobrojnih udobnih i finansijski bogatih uslova, u kojima se stvaraju djela sličnih vrijednosti, Maldini je bez ičije finansijske podrške, uspio da enciklopediju dovrši samostalno, radeći „danonoćno” u samo dva kvadratna metra-radnom dijelu spavaće sobe. Zbog finansijskih ograničenja, ovo kapitalno djelo-Izdavački poduhvat godine, štampano je u „mini-mini” tiražu od 200 primjeraka, od kojega je za samo nedjelju dana već „razgrabljeno" više od 130.
Zbog velikog interesovanja studenata i p rofesora, autor će uskoro doštampati još 200 kompleta.
Maldini je rođen 1956. godine u Rimu, a 1980. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Tokom 1977. godine specijalizovao je arhitekturu italijanske renesanse u italijanskom gradu Vićenci, kod poznatog profesora Harvardskog univeziteta Džejmsa S. Akermana i profeosra Univerziteta u Kembridžu Volfganga Loca.
Maldini je jedini srpski arhitekta koji je izlagao na Pariskom bijenalu (1985-86). (Tanjug)
Blic 07. 12. 2004. - Slepilo
Kandže, Marko Vidojković
Vidojkovićev (anti)junak je student prava, što znači da nema budućnost ni u (bespravnoj) Srbiji ni u svetu. On sebe doživljava kao oličenje malobrojnijeg, ali boljeg dela (neiživljene i besne) mladosti, a Miloševića, kao jedinog pravog neprijatelja. U borbi na život i smrt (karnevalskom protestu 96/97) za svoju pravdu (da ima para za sarmu, travu i letovanje), junak je beskompromisan i samodopadljiv. Odbacujući diktaturu, on je zalutao u negiranje svakog društvenog i moralnog zakona; njemu buntovnička samodestruktivnost imponuje, jer ga, u očima gomile, potvrđuje kao potpunu i kvalitetnu ličnost. Zaluđen (devojkom) Nadom, koja mu u maniru (prljave) fikcije Bukovskog razvodnjuje nihilistički patos, junak krvari (iz nosa) za revoluciju; međutim, kada su ga strahovi od smrti i neželjenog očinstva podsetili da, pored društveno-političke, postoji i lična, intimna borba, on uviđa da je bolje biti „odgovoran“ nego besan, da je pametnije pobediti „neprijatelje“ (ideološke neistomišljenike) na demokratskim izborima, nego ih pobiti. Anticipirajući datume iz Miloševićeve političke biografije Nadinim sablasnim „proročanstvima“, autor proširuje istorijski kontekst fabule i junakovo sazrevanje određuje kao etapu borbe protiv diktatora.
Očajničko negiranje svih civilizacijskih, nacionalnih i ljudskih vrednosti jeste drečava maska za razmaženog dvadesetdvogodišnjaka koji nije žrtva zloglasnog režima samo zbog gladi, već i zbog filozofije i načina života. „Kandže“ su pripovedački nevešto konstruisane oko političke ideje; verbalno agresivna naracija ne doprinosi smislu literarne celine, već animiranju publike; autorova fikcija je toliko siromašna da je neizvesno da li je prepričana stvarnost ovde uopšte dobila svoju umetničku transpoziciju. VESNA TRIJIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 12. 2004. - Leksikografski spomenik
Rečnik srpskih govora Vojvodine, Petrović Dragoljub
Odeljenje za književnost i jezik Matice srpske već 24 godine prikuplja i obrađuje leksičku građu sa celog terena Vojvodine. Kartoteka u kojoj se nalaze sve dosad zabeležene reči broji oko 150.000 zapisa iz živog govora i iz odabranih jezičkih izvora. Od 2000. godine, zajedno sa izdavačkom kućom “«Tiski cvet”, počelo je publikovanje ove dragocene jezičke građe koja je pravi leksikografski spomenik jednog jezika i istog takvog podneblja.
Do sada su objavljene tri sveske. Prva je sadržala 2353 odrednice na 161 strani teksta, druga 3708 na 288 strana, treća 3427, 218 strana, a sada je pred nama četvrta sveska na 300 strana u kojoj su obrađene reči na slovo «k» i početak slova „lj”. Leksikografska ekipa na čelu sa redaktorom profesorom dr Dragoljubom Petrovićem, a u kojoj su: mr Svetlana Malin-Đuragić, mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, Ivana Crnjak i Biljana Babić, po utvrđenim i poboljšanim metodološkim principima, prezentuje nam jezičko bogatstvo i napor, možda u poslednjem trenutku, da se sačuvaju znane a već pomalo zaboravljene reči.
Kajas, kapicinger, kašiner, kozboš, kom, kotobanja, lampek, lamban,laptovati, lopar, luštav i niz drugih imenica i glagola imaju sasvim određeno i prepoznatljivo značenje za one sa dužim jezičkim pamćenjem i bogatijim rečnikom, naročito sa pojedina zanimaja i zanate. Za ostale to je uzbudljivo štivo za više pročitavanja i trajno čuvanje – upotrebu.
Ovaj veliki posao, koji je već dobio visoku Nagradu „Pavle Ivić”, se nastavlja, uz karakteristične i jednostavne crteže slikara Save Stojkova.
Danas 08. 12. 2004. - Antiutopija
Antilopa i kosac, Margaret Atvud
Nedavno je beogradska Laguna objavila roman Margaret Atvud "Antilopa i kosac", koji je sa engelskog preveo Goran Kapetanović. Atvudova, spisateljica čija dela su ovenčana nizom značajnih književnih priznanja, ovog puta se našim čitaocima predstavlja romanom koji je netipiočan za njeno dosadašnje stvaralaštvo. Iako i u ovom štivu Atvudova vodi čitaoce kroz višestruke vremenske planove, sećanja i flešbekove, priča se u potpunosti razotkriva tek na kraju. Godina u kojoj se odigrava roman "Antilopa i kosac" nije naznačena, ali se ova realistična i lična antiutopija lako može locirati u blisku budućnost, u kojoj je internet doveo do potpunog uništavanja privatnog i ličnog života, gde se gaje ljudski organi, a posebnim lekovima se kontroliše priraštaj određenih klasa i određenih religija. Bilo kako bilo, Atvudova je napisala knjigu - iznenađenje, koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Atvudova, naime, u ovom delu sluti budućnost koja je već počela da se događa.
Danas 09. 12. 2004. - Protiv ideologizovanog tumačenja prošlosti
Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1941-1945
Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1941-1945, objavljeni u izdanju Arhiva SCG i Službenog lista SCG, predstavljeni su juče u ovom Arhivu. Na promociji su predstavnici ove dve institucije, Mijomir Vujačić i Lazar Rađenović, govorili o saradnji iz koje su, kao četvrti zajednički projekat u biblioteci Dokumenta, proistekli Zapisi, a o samoj knjizi govorio je istoričar Ljubodrag Dimić, pisac predgovora. Odgovarajući na pitanje zbog čega je uopšte objavljena zbirka dokumenta koja se odnose na, za ove prostore, još uvek tešku i zapaljivu temu Drugog svetskog rata i svih mogućih promena koje su usledile nakon njega, te iskrivljenih tumačenja za potrebe različitih politika - od one posleratne do one nedavne koje su samo zamenjivale krive i prave prilepljujući im različite etikete, Dimić je, između ostalog, rekao da je to učinjeno i da bi prestalo ideologizovano tumačenje prošlosti i stvaranje novih mitologija.
Priređivači Komnen Pijevac i Dušan Jončić realizovali su ideju koja postoji već 25 godina. Na više od 500 stranica objavljeni su svi zapisnici sa sednica kraljevske vlade održanih od 27.marta 1941. do 8. februara 1945. godine. Šest kabineta: vlada Dušana Simovića, prva i druga vlada Slobodana Jovanovića, vlada Miloša Trifunovića, zatim Božidara Purića i Ivana Šubašića, održalo je 217 sednica u Beogradu, Užicu, Sevojnu, na Palama, u Atini, Jerusalimu, Kairu i Londonu što pokazuje i njihovo kretanje. Vlada u emigraciji prihvaćena je kao jedini zakoniti predstavnik Kraljevine Jugoslavije, čemu je doprinosio i ugled stečen 27. marta. O ključnim događajima iz ovog perioda čita se između redova, primetio je Dimić, ali u svom predgovoru dodaje da se iz zapisnika može videti i nesloga u radu Vlade, stranački interesi, odsustvo jasnih vizija, besplodne rasprave, nerealna očekivanja, odsustvo pragmatizma, što je odnosilo dragoceno vreme, pa i dovodilo u pitanje ideju jugoslovanske države i njeno obnavljanje. Zapisnici su objavljeni bez komentara koji bi mogli susgerisati bilo kakvo "usmer eno" čitanje. Njihovo objavljivanje umnogome olakšava rad svima onima kojima su potrebni jer, sabrani na jednom mestu, skraćuju vreme neophodno za njihovo pronalaženje, a istovremeno, originalni zapisi sačuvani su na ovaj način od oštećenje zbog prekomerne upotrebe.
Ovom prilikom predstavljena su i dva broja periodične publikacije Arhiva SCG - Arhiv, dvobroj iz prošle godine, objavljen u maju ove i nedavno izašao prvi ovogodišnji broj časopisa, oba u novom dizajnu i sa nešto izmenjenim imenom jer je od poslednjeg broja iz 2002. promenjeno i ime države u kojoj izlaze, sa mnoštvom priloga iz arhivistike, istoriografije, dokumentima, stalnom rubrikom "Galerija sa starim fotografijama" i prikazima arhivističke periodike i istoriografskih studija. I. MATIJEVIĆ
NIN 09. 12. 2004. - Porcelanska uteha
Kiša i hartija, Vladimir Tasić
Iako nije najsrećnije pronađen, zato što na prvi utisak donosi pre banalne nego literarno efektne i pamtljive asocijacije, naslov Tasićevog romana sasvim je instruktivan, budući da onome ko iščita knjigu u retrospektivnom osvrtanju ipak jasno naznačava željeni smisaoni okvir pripovedanja. Uobličeno, čini se, pod snažnim uticajem kišovske “peščaničke” paradigme, koja je stala u gotovo lajtmotivski slogan “Sve se ruši, sve se topi i nestaje”, ovo esejistički-narativno razvedeno štivo što čitaocu i samo neprestano klizi kroz prste i pažnju, na izvestan način je, naime, omeđeno simboličnim prizivanjem velike, eshatološke kiše koja poput mitskog potopa “pročišćava psihu”, jer “meditacija o kiši... donosi duševni mir”, i isto tako simboličnim pouzdanjem u postojanost pisma i čin pisanja kao “porcelansku”, dakle: prefinjenu i krhku utehu pred saznanjem da “sve završava kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre”.
Pripovedati o svetu, tom šejkinsko-kišovskom đubrištu, koji beše savršen “pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu”, to nesumnjivo znači jedno ambiciozno i dobrim delom protivrečno smeranje: pokušati još jednom, iz samosvesno postmodernističke perspektive koja pretpostavlja iščezavanje takozvanih velikih naracija, ispričati upravo poslednju epohalno veliku, apokaliptičku priču o propasti i neizvesnoj obnovi. Na izvestan način nadgrađujući i šireći u već znanom eklektičko-pretapajućem maniru postmodernizma albaharijevsko-minimalistički poetički predložak, kojim je u prethodnom romanu “Oproštajni dar” (2001) privukao zavidnu pažnju kritike i publike, Tasić se ovde u ravni psihologije i misaonog delanja junaka opredeljuje i za pinčonovski “paranoidno” prikazivanje crnjanskijevsko-sumatraističkih vizija skrivenih veza među stvarima. Tek ovlašna aktuelizacija pripovedanja kroz temu intelektualne emigracije koja se poslednjih godina prošlog stoleća kreće odavde prema zapadnom svetu i natrag, produbljena je, pri tom, opsesivnom potrebom nekolicine ženskih i muških junaka, međusobno sp letenih emotivnim i drugim relacijama, da u makar kakvom nasušno suvislom poretku i sistemu rastumače galimatijas znakova koji svet neprestano emituje, pretvarajući se ubrzano u enigmatične fragmente i “monstruozne dekolaže”.
Autorska i moguća čitalačka nadoknada za bespovratno rastvaranje sveta i, analogno, samog pripovednog teksta u vidu provizorne fabule/sižea i gotovo svekolike, izuzev retorske amorfnosti likova ponuđena je, zato, u području alternativne, paraistorijske imaginacije junaka. “Iščašeni” ali odista postojeći i “arheološki” marljivo “iskopani” projekti i izumi, poput De Valeove megalomanske matrice za razumevanje svih jezika iz DžVII veka, ili bizarnog muzičkog instrumenta terpistona koji je izumeo Rus sovjetske ere Lav Termen, predstavljaju ovde, u stvari, odgovor na epohalnu “nemoć istorijskih dokumenata” i dokaz ambivalentne delotvornosti jedne utopijske (anti)ideologije što se opire svim čudovištima i nakazama pragmatsko-političke svesti. “Kiša i hartija” je, prema tome, apologija intelektualne alternative čiji konceptualni i kontekstualni aspekt ima, reklo bi se, jednaku težinu i značaj kao i onaj tekstualni, pa je otuda čitalac dobrim delom prepušten vlastitoj uobrazilji i mentalnoj kondiciji u savladavanju neizrazito strukturisane narativno-diskurzivne matice kazivanja. Odbrojavanjem unazad u naslovima poglavlja po svoj prilici se, doduše, sugeriše tematsko sužavanje prema već pomenutom simboličkom antiklimaksu, urušavanju i jenjavanju, ali se u isti mah, međutim, stvara i neizbežan perpetuum mobile utisak samohodne verbalne mašine koja bi na taj način mogla da se okreće u nedogled bez uobičajenih vrhunaca i drugih očekivanih rekvizita pripovednog ustrojavanja.
Tasićeva lelujava romaneskna konstrukcija zahteva stoga naročito prijemčivog, dakle: postmodernog čitaoca koji “Kišu i hartiju” neće razumeti samo kao “simfonijski” pretenciozno a teško uhvatljivo razlistavanje tematski i pripovedno čvrstog “kamernog” ustrojstva “Oproštajnog dara”, već i kao komplementarnu pa raistorijsku priču koja do poslednjih konsekvenci dovodi prethodno uobličeno verovanje da je “pojam sveta samo trik jezika” a da je ljubav “jedini dar” o kojemu se ipak ne može trezveno, razumljivo i bez ostatka govoriti i pisati. Pripovedajući o svemu onome o čemu govorimo dok ne možemo da govorimo o ljubavi, a ponajviše o tome kako smo svi krivi za to što kič lako prerasta u tiraniju a zbilja u prevare i opsene, Vladimir Tasić sačinio je na ovaj način i, dosledno vlastitom poetičkom izboru, čitalačkoj publici ponudio na prihvatanje ili nerazumevanje knjigu prefinjeno krhke utehe protiv sveopšteg civilizacijskog i intimnog zaborava. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Vreme 10. 12. 2004. - Proširenje područja borbe
Više od nule, Zvonko Karanović
Odavno stekavši kultni status pesnika jedne osebujne rokenrol mitologije (zbirkama poput "Srebrnog surfera", objavljenog usred one kataklizmične tarapane od 1991!), Nišlija Zvonko Karanović (rođ. 1959) sada se okušao i kao romanopisac; u Karanovićevom slučaju, ova radikalna promena izražajnog registra nije drugo do proširenje područja borbe; jedne te iste borbe, drugim rečima... Što će reći da je romaneskni prvenac "Više od nule" prevashodno (uglavnom) dobro osmišljena narativizacija svih onih opsesija Karanovićevog lirskog, pesničkog glasa, zatočenog u limbu između dronjave balkanske stvarnosti i sveprožimajuće potrebe "bićeta" da živi, oseća i misli po uzansama jednog Boljeg Sveta, onog koji – ako ćemo pravo – ne stanuje nužno "negde drugde" u nekom fizičkom smislu, ergo u geografskim koordinatama "stvarnog" sveta, nego, pre će biti, obitava u drugoj dimenziji, u neiscrpnom paralelnom svetu pop-kulture, iz ugla i pisca i njegovog glavnog junaka bez ostatka superiorne malograđanskom tavorenju u jednoj Sjebanoj Zemlji.
Glavni junak i pripovedač romana, bezmalo tridesetogodišnji Nišlija znakovitog nadimka Korto, obrete se sa ženom u Americi, utekavši tako od životarenja u srbijanskom kazamatu na otvorenom, gde je preživljavao držeći radnju sa piratskim muzičkim diskovima i kasetama. Jer, godina je Gospodnja 1998, ono čuveno Bembanje nas tek čeka, kraj Ubičine ere još se i ne nazire... Avaj, Korto već posle nekoliko meseci odlazi away, to jest nazad u Srbiju, ne mogući/želeći da se adaptira na život "kruhoborca" sa socijalnog dna, koji će se probijati kroz prašumu Amerike kaogod nekakav pečalbar iz generacije naših pradedova... Supružnica, kao Odrasla Osoba, ipak ostaje u USA, a Korto kroz najveći deo romana baulja Nišom sa svojim društvom, upliće se u nekolike brze paraljubavne paraveze, nateže se s familijom u vidu stereotipnih južnjačko-patrijarhalnih primeraka Brižne Majke i Tvrdokornog Oca Espeesovca, dovija se kako da od Radnje napokon napravi uistinu unosan poso – i to bez "prodaje" narodnjacima i ostalima koje, kao staroverni rok-pravovernik, drži Nedostojnima... – puši, pije, ("tulumari & obožava skupe stvari"...), drogirucka se i sve vreme intenzivno filozofira sa ekipom, manje o politici, više o ženama i svakovrsnim opijatima, a najviše o muzici: "Više od nule", naime, do balčaka je impregniran muzikom, toliko da bi njegov soundtrack trajao ceo dan i noć pride, sve do Prvih Bureka; ipak, bio bi to perfektan dan za slušanje muzike – od Igija Popa kao centralne Kortove ikone, pa sve do Gun Club ili Trikija.
E, sad, "šta je dalje bilo", ne bi bilo OK da se (ovde) pripoveda. Važnije je napomenuti da je Karanović nastojao da kroz mahom svesno "neodrasle" likove Korta i onih koji su mu srodni dočara barem kroki specifične osećajnosti jednog "jeftino prodatog" naraštaja zaglibljenog u epicentru jednog odvratnog vremena, ili tačnije onog njegovog dela koji je živeo, formirao se i odrastao sa svojim Malim Privatnim Mitologemama, pripadajući virtuelnoj globalnoj zajednici srodnih duša, a tek "fizički" okapajući po svim onim našim beznadnim Palankama, grdeći ih stalno a ipak se sentimentalno držeći njih, tvrdoglavo verujući da bi i od njih jednom moglo da bude neko Mesto Za Život, samo ako to i takvo Osećanje prevlada... Da bi se, kuku, jednog jutra svi probudili u blatnjavim opancima, a onamo iz pozadine još i zloguko sviri ratnička truba... Drugim rečima, ako je "Manje od nule" Breta Istona Elisa bio cinično-realistični glas jednog sloja prebogate američke "zlatne mladeži" koja je imala sve (pa "bacila sve niz rijeku"...) i zapravo ne zna šta bi sa vlastitim životom lišenim Nedostižnih Ciljeva, onda je Karanovićev "Više od nule" jedan, hja, karakteristično istočnoevropski (još od starog, dobrog Škvoreckog pa naovamo) glas onih kojima se stalno čini da nemaju ništa, da su Po Defaultu Uskraćeni, lišeni svega do čega im je stalo, a budućnost u tom smislu obećava samo da će biti još gore, to jest da je život definitivno negde drugde. Pa gde god to bilo, na zemljovidu "ove" ili "paralelne", popkulturne rea lnosti.
Pripovedački glas Zvonka Karanovića, odnosno senzibilitet i svetonazor njegovog junaka, nesumnjivo vuče na danas tako sveprisutnu laddish literaturu, čiji se daleki koreni daju pronaći još u bitničkoj poeziji, koliko i u "džins-prozi" svih onih već spominjanih Čežnjivih Istočnjaka. Zato tu, dakako, ni Nik Hornbi ne može biti daleko, ma koliko se Junak, a možda i Pisac bunio, rogoboreći kako mu je "proćelavi engleski učitelj" romanom High Fidelity na pravdi boga maznuo Životnu Priču... Ovo će reći da je Više od nule i storija o Odloženom Odrastanju svih onih koji su shvatili da njihovi životi šlajfuju u mestu, ali ni da mehanički pokret "napred" nije neko rešenje jer ih Tamo ionako ništa dobro ne čeka... Baš kao što je ova knjiga i jedna ironična, rezignirana, love-hate posveta jednom gradu, po strani od ćirićevskih "nišvilskih" odmicanja u ironijsku mistifikaciju: naprotiv, Karanovićev Niš je gotovo hiperrealističan. Debitujući kao prozaik, Karanović je napisao roman kojem nije teško iznaći solidan broj sitnijih nedostataka (a i lektor je vala mogao da zaradi svoj honorar!), ali čija supstanca svemu tome ipak odoleva, što će reći da će Više od nule biti knjiga s razlogom prepoznata i prihvaćena od onih kojima će prijati jedan kanda postromantičarski weltanschauung – sa svim "kolateralnim" ložnjavama i patetičnim preterivanjima! – te će je slediti do kraja, drmusajući se u podivljalom ritmu njenog saundtreka, a to nije da nije važno, jer Korto lepo podseća na stihove Dejvida Bouvija: "I am a DJ, I am what I play". Više od nule? Da, da, prilično više. TEOFIL PANČIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Sirovo, bez patosa: Čarls Bukovski
Pesme, Čarls Bukovski
Bukovski je negde izjavio: Moram da pišem. Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama... Upravo ovakve, fanatično-književne izjave iniciraju čitalačko interesovanje, pometnju i glad, kod onih koji čitaju Bukovskog; ali i kod onih koji će ga tek čitati.
Bez obzira na godine i životno iskustvo. Izlazak drugog izdanja svedoči o tome, a Bukovski cementira svoje mesto pod Suncem, ako čitaoce pitate u Srbiji.
Neki "učeni ljudi" misle drugačije (dokle više!). "Slučaj Bukovski" je i dalje aktuelan, bar kad je njegov status u pitanju. Jedni ga kritikuju, drugi pljuju, treći izbegavaju, ali, paradoksalno, svi ga štampaju i zarađuju, tako da ispada, da je Čarls Bukovski globalni problem, ali i mašina za pravljenje para. I u Evropi i u Americi. A nije tipičan bestseler.
TAKVA JE, IZGLEDA, SUDBINA POJEDINIH PESNIKA. (INAČE, BUKOVSKI SE PROSLAVIO KAO PROZNI PISAC.)
I potpuno je nebitno kako je on živeo i radio, nego šta je i kako je pisao. Na kraju, Bukovski je umro prirodnom smrću, a ne od alkohola.
Njegove pesme su emotivne i jasne, bez patosa. Pre svega, narativne i lične. Forma raznovrsna, ali nepovezana. Jezik vulgaran, sirov, ulični, ili uličarski, kako se već kaže. Možda previše slobodan i napadan, kao što je Rableov, onda, bio. Teme šarene i raznolike, uvek preterano razuzdane, ali sve u skladu sa svakodnevnim patnjama i nagonima običnog čoveka.
Ko zna, možda je čitao Bokača, ili tako nešto. Istorijski kontekst u kom se našla Amerika između dva rata (II svetski i Vijetnam), a sve u paketu sa seksualnom revolucijom, pomogao je Bukovskom da uoči sve ulickane laži, prevare i neistine, kojima je bila trovana nadolazeća mlada generacija. On je razbio mehur sapunice puritanske i pseudo-tradicionalne američke svesti. Na neki način, on je mlade i uvukao u književnost, jer je nudio skidanje okova i kritički odnos. Njegove pesme su upravo to: ne foliraj i ne laži više, ni sebe ni druge. Otvori oči i pogledaj: civilizacija je postala kanalizacija, u kojoj se kontemplira na WC šo lji. Sveopšti glib.
Ipak, nemojte pomisliti da je ova knjiga afirmacija gliba i kanalizacije. To nikako. Ona samo govori o tome, bez imalo šminke.
NAPOMENA: Pročitati knjigu Projekat Bukovski, koja je izdata ove godine, verovatno, povodom desetogodišnjice od smrti Čarlsa Bukovskog (1920-1994). U knjizi su tekstovi srpskih savremenih pisaca o Bukovskom (Arsić, Vidojković, Pantić, Pavković…)
I još nešto. Ovo je izbor iz njegovih 15 knjiga pesama. Ili kako kaže prevodilac, pokušaj. Uzmi i čitaj! MARKO KRSTIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Egzibicija na grudvi snega
Delfini na helijumu, Zvonka Gazivoda
Kad god pomislim na zbirku priča Zvonke Gazivode, pred očima se zabeli sneg, a sa brda krene da se valja snežna lavina. Ova literarno-snežna asocijacija nije slučajna: svaka priča Zvonke Gazivode (1970) kreće od jedne reči, a onda se na tu istu reč nadovezuje fantastično pun, sočan, moderan i pesnički hiperjezik spisateljice "Delfina na helijumu". Iz rečenice u rečenicu, njena storija postaje sve veća i sve brža, te se poput bele lavine brzo kotrlja ka svom epilogu. Epilog dolazi odjednom i razbija se poput snežne kugle koja je srušila sve pred sobom, a od čitave priče sada je ostala samo obična gomila snega. Slikovito poređenje za kolekciju u kojoj se od sasvim običnog (snežnog) materijala pravi pripovedački spektakl. Za zbirku priča spisateljice koja se ne zamara zapletima i raspletima, već do kraja koristi svoj raskošni stil, puštajući da je stihija reči nosi do poslednje tačke.
No, za bliže određenje poetike Zvonke Gazivode, mogla bi biti važna i rečenica koju spisateljica navodi u nekonvencionalnom biografskom dodatku. Pored podataka koji nam govore da Zvonka istrči pet kilometara bez predaha, te da je trenirala mačevanje i da preporučuje japanske pečurke shitake, stoji i jedna (auto)poetička napomena. U toj napomeni piše da je njen "definitvno ozbiljan moto: reanimacija poezije hobotničarskog izraza: proza i poezija u svim pipkolikim pravcima". Svakako važna poetička odrednica čiju primenu možemo primetiti u dvadeset dve Zvonkine priče koje čine ovu zbirku. Pišući stihijski, ona dopušta priči da se razgrana, a svakom pravcu kojim se priča uputi, ona dozvoljava da se maksimalno razvije.
Pri tom, stope (u snegu) njenih junaka šaraju čitav globus. Svaka njena priča je parče sveta. Razglednica sa živom slikom. Zvonka Gazivoda je globtroter. U jednoj TV izjavi kaže da su reči, muzika i putovanja čip koji je integrisan u njeno pisanje. Baš zbog tih "putovanja", sreća je što "Geopoetika" objavljuje njenu prvu zbirku priča. "Delfini na helijumu" nadovezuju se na geopoetički niz Keneta Vajta. "Delfin i" opisuju tu zemaljsku kuglu koja leti kao da je napunjena helijumom, a koja je opet možda deo neke druge snežne lavine. MIĆA VUJČIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Ženski Hanif Kurejši
Beli zubi, Zejdi Smit
Ne dešava se baš često da debitantski roman dobije toliko pažnje koliko je to bio slučaj sa prvim romanom dvadesetčetvorogodišnje Engleskinje Zejdi Smit, "Beli zubi", koji je upravo objavila Narodna knjiga (prevod Zorice Smederevac) u svojoj već kultnoj ediciji Antologija svetske književnosti. Ovaj roman, objavljen 2000. godine, pored velikog komercijalnog uspeha, dobio je mnogobrojna priznanja poput Gardijanove nagrade za najbolju debitantsku knjigu, Widbredove nagrade za najbolji prvi roman, Nagrade pisaca Komonvelta, i Memorijalne nagrade Džejmsa Pejtbleka za književnost. Roman je takođe dobio nagradu EMMA - nagradu etničkih i multikulturalnih medija za najbolju knjigu/roman, a Zejdi Smit je proglašena za najbolju novu žensku medijsku ličnost. Pored ovih dobitnica je i WH Smith nagrade za najbolji mladi talenat. Za drugi roman "Skupljači autograma" dobila je Jevrejsku literarnu nagradu i nagradu Oranž za najbolje prozno književno delo. Trenutno piše treći roman "O lepoti", koji će biti objavljen 2005. godine.
Beli zubi su prevedeni na preko dvadeset jezika i adaptirani za emitovanje na televiziji. Najčešće je porede sa romanima Hanifa Kurejšija.
Priča prati dva muškarca koji se sreću tokom II svetskog rata, i ostaju prijatelji do kraja života, a priča završava neočekivanim raspletom i zabavnim finalom. U romanu se oseća atmosfera Jamajke, Turske, Indije, sve pomešano u multinacionalnom Londonu. Ono zbog čega je najviše hvale je, pored očigledno dobrog poznavanja muške psihe, odličan opis karaktera glavnih junaka, pomalo zbunjenih svetom u kome odrastaju njihova deca, a opet potpuno realnih, i izuzetno duhovitih u svojim razmišljanjima i filozofijama na razne teme.
Danas 11. 12. 2004. - Demistifikacije
Miodrag Tabački, Gordan Popović Vasić & Irine Subotić
Monografija o našem uglednom kostimografu i scenografu Miodragu Tabačkom, nastala je kao zajednički projekat autorki Gordan Popović Vasić i Irine Subotić., a objavio ju je beogradski Clio. Reč je o istaknutom pozorišnom stvaraocu koji je tokom tri decenije karijere učestvovao u pravljenju kostima ili scenografije za više od 250 pozorišnih predstava. Dobitnik brojnih nagrada, Tabački je redovni profesor FDU u Beogradu, a bio je gostujući profesor na više svetskih univerziteta (Notingem i SAD).
Knjiga o njemu koju je upravo objavio Clio je dvojezično izdanje (na srpskom i engleskom) i sadrži obimnu studiju o umetniku koju je napisala Gordana Popović Vasić, intervju sa Tabačkim koji je vodila Irina Subotić, biografiju, teatrografiju, spisak nagrada, priznanja, samostalnih i grupnih izložbi, bibliografiju od preko 550 jedinica i 32 stranice ilustracija u boji.

Danas 11. 12. 2004. - Dobro susedstvo i intimni zločin
Bosna. Anatomija rata, Ksavije Bugarel
Izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila je u svojoj ediciji Reč knjigu "Bosna. Anatomija rata" Ksavije Bugarela, u prevodu Jelene Stakić. Ksavije Bugarel radi u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja i bavi se jugoslovenskim ratovima i islamom na Balkanu. Zajedno sa Natali Klajer priredio je knjigu "Novi balkanski islam. Muslimani kao akteri postkomunizma /1990-2000/".
"Knjiga "Bosna. Anatomija rata" značajan je doprinos razumevanju jednog sukoba koji obiluje paradoksima. Njen autor odbija da se zatvori u okvire debata koje su, koliko god bile legitimne, ipak pokazale da ne omogućuju dublje razumevanje rata u Bosni. Bugarel odbija da govori o tome da li je taj rat bio građanski ili agresija spolja. On odbija i pojednostavljeno suprotstavljanje dželata i žrtava u tom ratu, kao i raspravu o ideološkoj prirodi etničkog čišćenja. On se distancira od politikoloških i diplomatskih pristupa, kao i od stanovišta zasnovanog isključivo na primeni međunarodnog prava, koji preovlađuju u raspravama u Francuskoj. (...) Bugarel glavne elemente za svoje objašnjenje sukoba traži pre svega u samoj Bosni, u unutrašnjim protivrečnostima te složene zemlje. Tako je sociolog pružio najefikasniji alat za rasplitanje bosanskog klupka...", stoji u osvrtu Bernara Lorija, profesora za balkansku istoriju na Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizacije u Parizu, na koricama ove knjige.
"Bosna. Anatomija rata" privlači pažnji već sugestivno dizajniranom naslovnom stranom. Na njoj je list (iz novina?) sa arapskim pismom sa upečatljivim tragovima od prevrnute šoljice sa kafom iz koje se obično proriče sudbina (ali ovi tragovi bojom istovremeno asociraju i na skorenu krv). Unutar korica možda je najzanimljivija, a upravo u vezi sa naslovnom stranom - ritualom ispijanja kafe, središnja, treća glava knjige "Dobro susedstvo i intimni zločin" koja se bavi pitanjima u kojima je, kako kaže Bugarel, "sažeta jedna od zagonetki bosanskog rata: Kako se od dobrog susedstva prelazi na zločin? Kako se jučerašnji suse d pretvara u ubicu?", razmatrajući najpre reč "komšiluk" čija konotativnost upućuje i na neka značenja izvan reči "susedstvo". Jedan od najzanimljivijih priloga u ovoj glavi je i onaj koji se bavi pitanjem mešovitih brakova "između mita i stvarnosti". Najzad, ovo je vrsta takve (istoriografske) literature, ali i takve uzbudljive knjige koja upravo tangira ljude sa prostora o kojima piše, da su i njeni dodaci podjednako važni i interesantni, a među njima svakako tabele verskog i nacionalnog sastava bosanske populacija (1879-1991), na primer, ili mape, pogotovo one koje pokazuju planove podele Bosne od Vens-Ovenovog do konačnog Dejtonskog sporazuma. I. MATIJEVIĆ
Politika 12. 12. 2004. - Ispravljanje istorijske nepravde
Srednje doba, Petar Milosavljević
Srpska književna zadruga i BIGZ objaviće Antologiju srpske poezije, u osam knjiga, čiji je priređivač prof. dr Petar Milosavljević. Do sada su objavljene dve knjige: „Stara poezija” i „Srednje doba”. Tokom naredne godine biće, kako se očekuje, objavljeno i preostalih šest knjiga: „Narodna lirska poezija” (već je u štampi), „Narodna epska poezija”, „Romantizam”, „Moderna”, „Doba romantizma" i „Savremena poezija".
U prvoj knjizi, „Stara poezija”, ističe Tiodor Rosić, predstavljena je srpska poezija nastala u periodu od XIII do XVIII veka. Priređivač je dao bogoslužbene tekstove, koji su vremenom promenili funkcionalnu upotrebu, odnosno od verske dobili estetsku namenu, ali tu su i stari srpski zapisi i natpisi, s margina knjiga. Milosavljević je u knjigu uključio molitve, zapise i natpise, ali i poetske odlomke iz žitija svetih. Knjiga počinje „Proglasom slovenskim narodima svim” Sv. Ćirila, a završava se „Molitvom zaspalom Gospodu” Arsenija III Čarnojevića. Izbor je pouzdan, prevodi na srpski jezik takođe. Prevodioci su Đorđe Sp. Radojčić, Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović.
U knjizi „Srednje doba” je poezija od stare do romantizma, od renesanse, baroka, klasicizma do predromantizma. Obuhvaćen je period od XV do XVIII veka, čime se ispravlja, kako kaže Rosić, krivotvorena slika o formacijskom diskontinuitetu, jer je uključena renesansa, odnosno primorska književnost, koja prema estetskim, ali i jezičkoistorijskim kriterijumima pripada srpskoj štokavskoj poeziji. Uključena je dubrovačka književnost, što ranije, nažalost, nije bio tako čest slučaj. Da nije ove knjige, naglašava Rosić, bili bi jedini narod u Evropi, kome nedostaju dva-tri veka sopstvene književnosti. Ove antologije ne pristaju na falsifikovanje jezičkih i književnih činjenica, i to je njihova najveća vrednost. Ovim knjigama se vraća red u uspostavljeni haos, koji je nastao zahvaljujući uticaju politike, koja je poništila argumente struke.
Profesor Milosavljević, kaže Dragan Lakićević, sabira iskustva prethodnih antolog ičara i istraživača ove specifične i fine materije i gradi optimalan i popularan izbor pesama i prevoda na savremeni jezik, predstavljajući našu poeziju od Svetog Ćirila i Svetog Save, pa do XVII i XVIII veka, u punom sjaju, u knjizi „Stara poezija”, dok u knjizi „Srednje doba” obuhvata naše pesništvo od Džona (Džonka) Kalićevića u Dubrovniku (XV vek), do Milice Stojadinović Srpkinje (XIX vek). Posle pola veka, dubrovačka i primorska poezija, ponovo se vraćaju u srpsku književnost.
Podsećajući na anegdotu Branislava Petrovića, koji je jednom prilikom rekao: „Kad god hoću nešto dobro da pročitam, ja sednem pa napišem”, prof. Milosavljević kaže da je i on uradio nešto slično. Kao profesor Univerziteta, radio je tri decenije sa studentima. Prava podela poezije po epohama je nedostajala. Milosavljević je, zato, i sačinio Antologiju srpske poezije, u osam knjiga. Sve što je uradio nastavak je onoga što je započeo, još u XIX veku, Stojan Novaković.
Profesor Milosavljević još predlaže da se objavi desetak srpskih relevantnih istorija književnosti, desetak naših rečnika, nekoliko pravopisa i gramatika. Kada se sve sabere, bilo bi to pedesetak knjiga, koje bi potpuno raščistile sve nedoumice i oko srpskog jezika i oko srpske književnosti. Z. RADISAVLJEVIĆ
Danas 13. 12. 2004. - Nove knjige
Informaciono-komunikacioni sistemi, Miroljub Radojković & Branimir Stojković
INFORMACIONO-KOMUNIKACIONI SISTEMI/CLIO Delo "Informaciono-komunikacioni sistemi", čiji su autori prof.Miroljub Radojković i prof. Branimir Stojković, nedavno je objavila izdavačka kuća Clio, u okviru bilbioteke "Multimedia". Ova studija predstavlja temeljan uvod u prostore proučavanja i tumačenja komunikacijskih procesa u savremenim društvima. Autori iz perspektive komunikologije čoveka definišu kao "animal symbolicum", koji je "izgradio svet informacija (simbola, reči) i u njemu živi isto onako kako živi u svetu drugih ljudi i svetu stvari". U prvom delu knjige autori su izložili pretpostavke funkcionisanja informaciono-komunikacionih sistema i u okviru toga definisali pojam, odredili predmet istraživanja i prikazali nastanak informaciono-komunikacionih sistema. Centralni deo "Informaciono-komunikacionih sistema" posvećen je razmatranju o agensima u informaciono-komunikacionom sistemu: državi, političkim partijama, društvenim grupama i religijskim organizacijama. Autori državu sagledavaju i kao važan izvor informisanja, a ne samo instituciju koja vrši nadzor, usmerava ili ograničava slobodan informacijski protok. Posebna poglavlja autori su u ovoj studiji posvetili fenomenima mase, publike i javnosti kao primajućim strukturama, koje su ciljni i stoga nezaobilazni činilac komunikacionog procesa. Autori masu smatraju najbrojnijim primajućim podsistemom u okviru informaciono-komunikacionih sistema, a publiku razlikuju od mase po tome što se strukturiše prema istovetnom interesovanju svojih pripadnika. Za čitaoce će posebno intrigantna biti poglavlja posvećena odnosima religijskih organizacija (katoličke i pravoslavne crkve i medija, kao i odnosu medija i protestantizma, odnosno islama), kao i interakciji države i štampe i države i elektronskih medija. U trenutku kada svet više nije "globalno selo", već i informaciono-komunikacioni sistem, trenutak je da realnost pročitamo i u ovim okvirima, koji su i istovremeno i koordinate budućeg. S. DOMAZET
Glas javnosti 13. 12. 2004. - Muškarci najbolji kuvari
Najdželini zalogaji, Najdžela Loson
Trijumfalno drska muška tvrdnja da su najbolji kuvari na svetu baš predstavnici ovog pola vekovima je unosila bes u ženska srca. A da ne govorimo koliko su metroseksualci najnovija ozbiljna pretnja prestižu za šporetom.
Zahvaljujući neodoljivoj Najdželi Loson, čija su kuvarska dostignuća u televizijskoj formi nasledila šarmantnog Džejmija Olivera na televiziji B92 konačno možemo da vidimo i jednu pravu ženu u kuhinji, kako prži, muti, secka, oblizuje se i jede prstima. Ipak, nisu baš sve dobre kuvarice ovog sveta, dok se muškarcima ne smuči da paradiraju sa varjačom i "kuvaju srcem" privremeno proterane u romane ili beletristiku koja opeva magičnu i ostale dimanzije ishrane, kao recimo Laura Eskivel.
Samizdat B92 objavio je i knjigu recepata i kuvarskih saveta "Najdželini zalogaji", sa podnaslovom "Od porodičnih trpeza do elegantnih večera - izvrsni jednostavni recepti za svaku priliku", u prevodu i adaptaciji s enlegskog Gordana Paunovića.
Najdžela Loson je danas jedna od naujuticajnijih svetskih autorki pisanja o hrani. Britanka italijanskog porekla, ćerka političara Najdžela Losona, stekla je slavu kuvarskim serijalima koji su sa velikim uspehom prikazani pre svega na Kanalu 4, ali i brojnim svetskim televizijama.
Autorka je šest knjiga o kuvanju koji najčešće prate TV serijale, a među muškarcima stiče publiku ne samo zahvaljujući originalnom načinu predstavljanja recepata domaće, što će reći svoje porodične kuhinje, već i gastronomskom koreografijom, koja je prilično seksi. U jednom intervjuu Najdžela je izjavila da bi se "to" što ona radi moglo nazvati "gastropornografijom".
Ima 44 godine i bila je udata za novinara Džona Dajmonda, umrlog 2001. godine, sa kojim ima dvoje dece Kozimu i Bruna, koji se takođe često prošetaju kadrovima Najdželine kuhinje. Prema podacima iz Vikipedije (Internet ensiklopedija), septembra 2003. najdžela se udala za čuvenog bogataša, osnivača marketinške kuće "Sači&Sači" i multi-kolekcionara Čarlsa Sačija (pogledati jučerašnji Glas). Sač i je stariji 13 godina i priča se da su bili u vezi dok je bila u braku sa prvim mužem. Šta znači dobra kuhinja!
"Da budem iskrena, za mene je svaka hrana - hrana utehe, ali postoje trenuci kada vam je potrebna činija nečeg toplog ili parče nečeg slatkog samo da bi vam pružilo osećaj da je svet ipak sigurno mesto", piše u uvodu za jela kao što je, nećete verovati, krompir-pire.
Ipak, upravio jednostavnost svakodnevnih recepata, bez super ekscentričnih kerefeka kojima je sklon Džejmi Oliver, deo je magične popularnosti ove autorke. (Tajna pirea koji pravi verovatno i Čarlsu Sačiju jeste u dodatku muškatnog oraščića). Slede rižoto od limuna, pa sutlijaš za hitne slučajeve, knedlice od griza... Naravno, među receptima su oni gde su neophodni neobični sastojci kao što je škarpina sa sardelama, timijanom i leblebijama.
Treš kuvar ne bi trebalo da previše dugo stoji pored šporeta, bez čaše sa odgovarajućim pićem, poželjno ovim: daikiri od lubenice, kaže Najdžela. Recept je u knjizi.
Gordan Paunović zaslužuje pohvalu što se potrudio da objasni nepoznate pojmove ili robne marke, odnosno da nas ne šokira sastojcima koje nikada nismo videli u našim prodavnicama. Tako će vam objasniti da halumi sir koji je teško naći ako niste upravo doleteli recimo sa Kipra, zamenite sjeničkim sirom, a čorizo kobasicu zameniće sremska ili levačka. To, lave.
Pobjeda 15. 12. 2004. - Kreatori svoje sudbine
Psihofilozofija biznisa, Veselin Vukotić
Ovo nije knjiga koja objašnjava što drugi treba da uradi za Vas! Ovo je knjiga koja Vas motiviše na to što Vi treba da uradite za sebe, za svoj uspjeh, za svoj život! Kako da se pokrenete, kako da se otrgnete od mase i postanete slobodni".Uvjerenje da najnoviju knjigu profesora Veselina Vukotića, "Psihofilozofija biznisa", treba predstaviti što širem krugu, posebno mlađih čitalaca, čak je i preporučiti kao neku vrstu obavezne literature, je osnovni razlog koji nas je podstakao da se njome bavimo. Njen autor je redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, kao i naučni savjetnik na Institutu društvnih nauka u Beogradu. Inspirator je liberane ekonomske misli u Crnoj Gori i incijator koncepta Crna Gora-Mikrodržava. Rukovodilac je postdiplomskih studija "Preduzetnička ekonomija" i kreativnog jezgra za uvođenje PMB studija na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Bio je i član reformske Vlade SFRJ , premijera Ante Markovića. Treba posebno istaći da je gospodin Vukotić član Mont Pelarin društva osnovanog 1947.Ovo je jedno od najeminentnijih društava sa liberalnim intelektualcima svijeta, koje trenutno u svom članstvu ima osam nobelovaca ekonomije. Gospodin Vukotić je primljen 2001. kao prvi ekonomista sa ovih prostora koji je postao član tog društva.
Kao što smo već naglasili, značaj ove knjige, posebno za mlade, perspektivne ljude, je nesumnjiv i mogao bi se sažeti u onih nekoliko rečenica s početka ovog teksta, koji je autor izdvojio kao njen moto. Njegova nastojanja da rastereti sebe pritiska zbog onoga što je godinama nosio u sebi, što se dugo "taložilo i kuvalo u njemu", tako što će ta svoja "nagomilana intelektualna opterećenja" sistematizovati i pretočiti u pisano djelo, pokazala su se više nego uspješna, jer je kao posljedica svega toga nastala ova dragocjena knjiga. Dragocjena posebno za društvo u procesu tranzicije, kome su neophodni kreativni, slobodni pojedinci, istraživačkog, preduzetničkog duha, jednostavno ljudi biznisa, kao paradigme tranzicije, zaduženi za "pravljenje novca".Sam autor se preds tavlja kao inventivan mislilac i fin erudita (što nije baš tako često kod ljudi "od struke i nauke"), koji ne pretenduje da je ono što on zastupa neprikosnovena istina koju treba bez pogovora prihvatiti.
Dakle, ovo nije ekonomska knjiga u onom tradicionalnom smislu, mada suštinski ona to i te kako jeste, jer upućuje na zaključak da samo mijenjanjem sebe i svog odnosa prema stvarnosti možemo, uistinu, postati slobodni ljudi, pokretači biznisa. O njenoj namjeni sam autor kaže: "Ovu knjigu pišem za svoju dušu. A duša mi je usmjerena na mlade ljude sa ovog područja, na studente Univerziteta, na moju djecu i djecu mojih prijatelja, da im pomognem da se izdignu iznad realnosti".
"Psihofilozofija biznisa " je veoma intrigantna knjiga, čija već prva stranica najavljuje sadržajan i uzbudljiv tekst. Istovremeno nas nagoni na preispitivanje svojih stavova i mišljenja o brojnim pitanjima koja određuju naš odnos prema životu. Ova knjiga osoben, sugestivan način, ukazuje da je ono što najprije može usrećiti pojedinca i društvo kome pripada, njegova odlučnost da se "izdvoji iz gomile" i "preuzme život u svoje ruke", postajući tako slobodan, samosvjestan kreator svoje sudbine. Način na koji je knjiga koncipirana, kod nas nije baš uobičajen, kada je o ovoj vrsti literature riječ. Naime, sa njenom sadržinom se upoznajemo kroz razgovor profesora, autora knjige, i njegovog studenta. Njihov dijalog je, u stvari nenametljiva spontana "šetnja kroz naš mentalni sistem, našu kulturu, običaje, moral, vjerovanja, uvjerenja" i mi bivamo izloženi svojevrsnoj "proceduri intelektualnog skeniranja". A, sve to je "začinjeno" pominjanjem preko sto značajnih imena iz svijeta nauke, umjetnosti i sporta, čije "sentencije" stoje tako lijepo u korelaciji sa sadržinom knjige, da nam se učini kako ona, zapravo, pripada žanru lijepih umjetnosti.
Knjiga prosto vrvi od lucidnih misli i zapažanja samog autora, s kojima se, naravno, ne moramo uvijek složiti, ali ni ostati na njih ravnodušni.
Knjigu "Psihofilozofija biznisa - d ijalogom kroz naš mentalitet" profesora Veselina Vukotića izdao je CID Podgorica, urednik je Dragan K.Vukčević, a recenzenti su: profesor Slobodan Maksimović, IDN Beograd i profesor Nevenka Gluščević, Ekonomski fakultet Podgorica. ZORAN VULEVIĆ
Vreme 16. 12. 2004. - Tesna koža
Never Mind Nirvana, Mark Lindkvist
On se zove Pit Tajler, ima trideset i šest godina ("skoro četrdeset!", vajka se u panici nejasnog porekla, kakva ume da obuzme savremenog muškarca u razdražljivoj nisam-više-klinac-ali-još-ne-znam-šta-jesam životnoj dobi), dobra kola, samački stan na strateškom mestu u Sijetlu, skupo fensi odelo, pravnički ćitab i posao zamenika tužioca; takođe, Pit ima i jednu zaturenu bolju (?) prošlost u vidu rokenrol karijere u jednom manje značajnom bendu sa grandž (grunge) scene Sijetla s kraja osamdesetih (sikter more, rekao sam grandž, a ne grand!), jednu zagubljenu staru ljubav na koju nikako da ponovo natrči i nekoliko poluuhodanih poluveza kojima je zajedničko da ništa "dublje" ne znače i nikuda ne vode, osim što rasterećuju Pitovu postadolescentsku erotomaniju. A onda upoznaje nekoga ko će to možda promeniti, a možda i neće, a to kanda zavisi od Pitove volje i sposobnosti da se promeni, da nepovratno i ozbiljno "odraste". Elem, šta je zapravo ono što Pit Tajler nema, i bez čega ne bi bilo romana, jerbo niko nije tako lud da piše o ljudima sasvim zadovoljnim onim što jesu, a obaška i svetom kakav jeste? Hja, reklo bi se da je to ono što bi Nil Jang prelepo odunjkao kao peace of mind iliti duševni spokoj, onaj koji proishodi iz čovekovog saglasja sa vlastitom egzistencijom, da se tako parafilozofski izrazim... Bez šale, Pit je Tajler podoban čoveku koji je stao nasred prometne raskrsnice i zvera na sve četiri strane, nevoljan da se vrati otkud je došao, ali i da se odluči kuda će dalje (a u međuvremenu, dok se ne opasulji, nešto bi moglo i da ga zgazi). Rokenrol "kao način života" (ogavne li frazetine!) nije bio nešto s čime je mogao dospeti daleko – da je bilo drugačije još bi se klatio okolo s gitarom, ne bi ulazio u japijevska odela i "državnu službu"; ali ni taj "novi" Pit nipošto nije onaj "pravi", recidivi su isuviše snažni, život u srcu Sistema još je svrbljivo vrpoljenje u tesnoj koži; da stvar bude još komplikovanija, grandžera u penziji sve više opseda građanski san o Porodici, o "smirivanju", jedino mu nije j asno s kim bi sve to ostvario, a bogme ni kako bi sve to pomirio sa svojom lutalačko-promiskuitetno-dečačkom prirodom. Odgovor se nameće sam od sebe – čemu se uopšte uplitati u sve to? Ali, za Zamenika Tužioca u tom je smislu već prekasno: on će neminovno "odrasti" i sve što uz to već ide, pitanje je samo koliko će još ljudi u međuvremenu povrediti, prilika propustiti i, uopšte, koliko će još potrajati svi oni bezbrojni, traumatični i konfuzni Rituali Opraštanja sa "slatkom pticom mladosti". A jedan od tih rituala ispada da će, "kolateralno", biti i "slučaj" njegovog poznanika i vršnjaka, čoveka sa lokalne grandž-scene optuženog za nešto što bi moglo biti silovanje, osim ako nije samo obostrana budalaština iz jedne pijano-drogirane noći: Pit će voditi taj slučaj (mamurni tužilac protiv mamurnog gitaroša: kakav Sraz Titana!) i tako se simbolički suočiti s vlastitim bivšim "plemenom" u kojem će učvrstiti status Prokletog Otpadnika, čoveka dragovoljno otkupljenog od Sistema, od Države, od posla-od-devet-do-pet, ili naprosto od Odraslosti…
Mark Lindkvist (Lindquist), književni otac Pita Tajlera, glavnog junaka romana "Never Mind Nirvana" – izvorno objavljenog bombastične 1999; ima u knjizi momenat kad Pit na TV-u gleda intervjue sa lokalnim pilotima "koji učestvuju u NATO bombardovanju Beograda"...) pripadao je onoj u jednom periodu onoliko razvikanoj severnoameričkoj brat pack generaciji, ali svojim prvim romanima iz poznih osamdesetih (Sad Movies i Carnival Desires) nije postigao onako ogroman uspeh kao Brett Easton Ellis, Jay McInnerney ili Tama Janowitz. I vidi vraga, baš kao Pit sa muzičke, tako se i Mark odmeće sa književne scene ne bi li završio prava; i baš kao njegov Tajler, i Lindkvist radi u tužilaštvu, tačnije, zamenik je specijalnog tužioca za seksualne delikte u oblasti Pirs... Razlika je kanda u tome što se Lindkvist, baš ovim romanom, ipak vraća književnosti, i to na povelika vrata: Never Mind Nirvana postigao je u Americi vrlo solidan uspeh i zaradio mahom pozitivne kritike – uključujući i hvalospeve gorepomenutih slavnijih kolega – i preveden je na više jezika.
Šta je to što je omogućilo Lindkvistu da baš ovim i ovakvim romanom otključa šifriranu bravu Uspeha? Nije teško uočiti da Mark L. nije jedan od onih Velikih Stilista, niti je od pisaca čija vas razoružavajuća duhovitost i lucidnost teraju da ih čitate u cugu, vapijući za "još". Ne, njegovo je pripovedanje malo odviše ravno, ponekad čak suvo iliti krto, što ume da (mi) zasmeta. Na drugoj strani, on je i dovoljno mudar autor da se ne upinje da bude nešto što nije i ne može da bude – bilo stilski, tematski ili kako god. Zato je njegova Priča građevina dovoljno čvrsta da ponese manje-više sve što je autor naumio da pokaže.
U ovoj pomalo nikhornbijevskoj priči o (ne)mogućem muškom odrastanju u okružju pop-kulture (a bogami ni onaj Karanovićev Nišlija – v. prethodni broj "Vremena" – nije uopšte tako daleko, naprotiv, podudarnosti su brojne; biće da se ovde radi o jednom uslovno "globalnom" generacijskom weltschmerzu!) Mark Lindkvist pouzdano vodi čitaoca kroz kultna mesta i prizore onog mitskog Sijetla, ali deset godina posle izbruha Scene na površinu, i pet godina nakon (takođe "ritualne") smrti Kurta Kobejna kao simboličkog vrhunca i kraja epohe. Pisac u građanskoj odori tužioca ispisuje tako još jednu u beskrajnom nizu spisateljskih vežbi iz prihvatanja sveta i s radikalnom fanovskom predanošću "impregnira" svoju priču vaskolikom grandž i ostalom muzikom, toliko da bi i ovaj soundtrack jako valjalo imati, kaogod i Hornbijev ili onaj Zvonka Karanovića... Pri tome je Never Mind Nirvana istovremeno i priča onih koji znaju da, uprkos spoljnim znacima "socijalizacije", posle temeljito "prorađenog" iskustva supkultura druge polovine dvadesetog veka više nikada ništa neće biti isto, da je Svet drugačiji, da smo mi drugačiji, i da je možda neminovno to što su Microsoft i Starbucks osvojili Sijetl – a potom i ceo svet – ali da će za neke među nama uvek biti važnije pitanje: koji je bend bolji – Pearl Jam ili Nirvana? Pit Tajler zna pravi odgovor. Doduše, ni onaj drugi nije pogrešan; pogrešno je samo prezrivo otkloniti ovakvu Egzistencijalnu Dilemu. TEOFIL PANČIĆ
NIN 16. 12. 2004. - Kreativno mišljenje
Knjiga o nedostajanju, Marija Knežević
Poznata pesnikinja (autor šest zbirki poezije) i prevodilac poezije, Marija Knežević dodaje, evo, svojoj bibliografiji i esejističku jedinicu. Unekoliko novi vid svoje spisateljske prakse ona u uvodnom tekstu objašnjava uverenjem da je u toku vreme esejističkog načina mišljenja i izražavanja - ako hoćemo: “esejističkog senzibiliteta” - vreme čitalačke i autorske potrebe za komentarom koju ova forma optimalno zadovoljava. U ovom se kontekstu gotovo podrazumevaju, a u tekstovima i elaboriraju, “potreba za samoiskazom” odnosno “lična perspektiva”, odupiranje žanrovskim razgraničenjima, povlađivanje “diktatu odlomaka” iliti fragmentaran pristup temi... Reč je, sva je prilika, o pristajanju uz pokušaje obnavljanja vajkadašnje (“izvorne”) esejističke forme - fleksibilne i adaptabilne, pa stoga pogodne za raspravljanje raznovrsnih, opštih koliko i dnevnih, pa i parternih tema. (Disciplinarni eseji su, u istorijskom poimanju vremena, novijeg datuma.)
U Knjigu o nedostajanju Marija Knežević je složila petnaestak mozaičkih (iz odlomaka) komponovanih esejističkih tekstova nastajalih tokom završnice prošlog i početkom ovog veka. Mada se navode, “godine nisu važne” - kaže spisateljica imajući u vidu vreme obuhvaćeno knjigom - “jer svaka je ionako godina rata”. Nisu, uostalom, presudne ni zato što je hronologija nastajanja eseja podređena tematskom grupisanju odlomaka u veće celine. Doba, događaje i pojave o kojima je pisala sagledavala je iz neposredne blizine i sa prekookeanske distance (za vreme studijskog izbivanja u Americi), a prosuđivala o njima oslobođena opterećenja države, nacije, istorije. Saglasno merilima kreativno zrelog pisca i moralno ispravnog intelektualca. U knjigu svrstane es