B92 03. 12. 2004. - Geneza elektronske muzike
Electrochoc, Laurent Garnier, David Brun-Lambert
Da biste bolje shvatili šta vam se dogodilo ili da biste konačno saznali šta ste propustili. Ova knjiga je prava mala Biblija, geneza elektronske muzike koju će svaki muzički ljubitelj želeti da pročita i prosledi dalje.
Laurent Garnier nam uz mnoštvo anegdota i crtica iz života, koje se čitaju kao pravi roman, priča o nastanku techno pokreta i njegovoj evoluciji u Evropi.
Od prezira institucija do ustoličenja klupske kulture i pokreta u muzičkoj industriji. O tome kako je techno postao globalni fenomen i nije se ticao samo muzike, već i biznisa, gengova i policije. Nijedna osoba otvorenog i neukrotivog duha neće sklopiti ovu knjigu pre no što konačno razume fenomen techno kulture, i počne da ga poštuje kao poseban kulturološki pokret.
Za one koji već strastveno učestvuju u njemu, ova knjiga će biti fenomenalan izvor inspiracije i motivacije da nastave da kupuju ploče, izlaze češće, da se još više ulože u njega i stvaraju.

B92 03. 12. 2004. - Autobiografija V. S. Najpola
Enigma dolaska, V. S. Najpol
Autobiografija V. S. Najpola, engleskog nobelovca poreklom s Trinidada, kao i svako delo ove vrste, kada je napisano rukom majstora pripovedanja, prerasta od lične u univerzalnu priču o promeni mesta, različitosti civilizacija i smislu opšte istorije koji se otkriva u ličnom proživljavanju vremena.
Pišući lagano, sa smislom za detalj i kolorit, Najpol plete elegičnu storiju o ličnostima iz engleske provincije u kojoj se nastanio po dolasku sa Trinidada, humorno se osvrće na svoje godine provedene na ovom karipskom ostrvu, uz sve to pripoveda i o sopstvenim pokušajima da postane pisac i o evoluciji vlastitog spisateljskog talenta.
Ova knjiga je, stoga, u isto vreme i jedna vrsta «priručnika» za mladog pisca, priča o propadanju tradicionalnih vrednosti i sposobnosti da u naizgled beznačajnim događajima iz širokog vremenskog perioda pronađe opštečovečansku dimenziju, Najpol iz ove knjige mogao bi se nazvati trinidađanskim Andrićem.

Vreme 03. 12. 2004. - Sudar sa Zlom
Teret, David Albahari
David je Albahari dugo bio kanda i frontmen one generacije pisaca – ili naprosto jedne sasvim uslovno postojeće spisateljske skupine, spontano okupljene po estetskoj i svetonazornoj srodnosti – koja se gorljivo odricala bilo kakvog upliva Istorije u Tekst, u taj sveti zabran Književnosti. Formirajući se u zlatnoj – dobro de, pozlaćenoj – ljušturi poznog, dekadentnog socijalizma/titoizma, u kojem se činilo da je vreme zauvek stalo i da živimo, makar "mi" ako već ne i celo čovečanstvo, nekakvu Postistoriju bez kraja i konca, oni su se (s vrlo šarolikim književnim rezultatima i dosezima – češće lako zaboravljivim, ređe dojmljivim i bitnim) veselo prepustili slobodnom (s)igranju u Postmodernističkom Zabavištu; avaj, cinična je Istorija sve vreme zapravo vrebala iza ugla s macolom u ruci, klepivši njih ništa manje nego sve ostale... Eto, i tako može da se prinudno odraste! Bez šale, iz ovog su se upada sveopšte istorije raspadanja u do tada dobro branjene književne kabinete izrodile, naravno, bezbrojne i mahom korisne tj. produktivne "mutacije" u poetikama bitnijih pisaca postmodernističkog naraštaja; Albahari tu, dakako, nije bio izuzetak. Nakon izvanrednih "ranih radova" poput Porodičnog vremena i Sudije Dimitrijevića, Albahari je, naime, upadao sve dublje u nirvanistički dosadni manirizam kratkih priča-o-nemogućnosti-pričanja-priča (za šta je, dakako, rutinski dobijao salve hvalospeva od "savezničke" kritike, što je još jedan dokaz da za pisca nema na svetu pogubnije pojave od inercije "prijateljske kritike", one koja ga hrabri da spokojno nastavi svoj rutinerski hod duž Road To Nowhere!), napisavši mahom tokom osamdesetih lep broj knjiga koje su "svi" hvalili ali ih je malo ko (do)čitao, a još je manje onih koji bi vam iskreno rekli da im intimno nešto znače. Ne računam, dakako golobrade postmodernističke would-be pisce…
Oluja Istorije koja je "ove prostore" zahvatila početkom devedesetih, te piščevo preseljenje u kanadski grad Kalgari 1994., označili su za Albaharija ne samo životnu nego i književnu pr ekretnicu i on je, počev od Snežnog čoveka, iznova pisao sve bolje i bolje romane i priče, ne izneverivši pri tome ništa uistinu bitno od svog estetsko-emotivnog prtljaga, nego se naprosto vrativši ispisivanju "porodičnih priča" kakve najbolje zna da priča, a sve to neminovno propuštajući kroz filter, s jedne strane, Ponovo Razgoropađene Istorije, te sa druge kroz razmatranje svog "samoizgnaničkog" iskustva, sa svim nuspojavama koje ono izaziva.
Esejistička zbirka Teret sastavni je deo ovog Albaharijevog "kanadskog opusa", i u njoj se pisac rve sa istim demonima koji nastanjuju i njegove recentnije proze. Dvadeset kraćih i dužih ogleda podeljenih u tri poglavlja tematski se fokusira na nekoliko podjednako važnih autorovih "opsesija". Prva je među njima pitanje spisateljskog – i ljudskog uopšte – (samo)izgnanstva u posthladnoratovskom svetu, egzila, dakle, lišenog one romantične aure koju su "borci za slobodu" sa evropskog Istoka ranije hteli-ne hteli nosili, i bez koje se sva egzistencijalna teskoba izmeštenosti prikazuje u mnogo ogoljenijem vidu. Albahari se sa vlastitim i tuđim egzilantskim iskustvima, sa pitanjima višestrukosti identiteta, vernosti maternjem jeziku ili prihvatanja "jezika sredine" bez kojeg se ne može u književni mainstream novog okruženja, međusobnog nepoznavanja i nepoverenja onih koji su došli i onih koje su pri dolasku zatekli, etničkih i kulturalnih partikularizama i predrasuda – a najgora je od svih ona koju čovek može gajiti o sebi: da je lišen predrasuda! – itd., nosi bez inače toliko uobičajenih mistifikacija, bez patetike i povišenog tona, sa sebi svojstvenom lucidnom samozatajnošću, čak diskretnim humorom. Prvi i drugi ciklus ogleda u Teretu mahom su, dakle, nastanjeni ogledima u kojima pisac razmatra sva ona "nezgodna" pitanja savremenog – uslovno govoreći – apatridstva, ili pre će biti egzistencijalne raspolućenosti između onoga čime se biva i onoga gde se prebiva... A to nije nipošto neko specifično spisateljsko iskustvo – te ga Albahari u dobrom delu tekstova tako i ne tretira, mada pisac iz svoje kože ne može pobeći – no, s druge strane, pred piscem, kao čovekom kome je maternji jezik oruđe spoznavanja i izražavanja sveta i sebe u njemu, stoje i neke specifične dileme i izazovi, i Albahari im kao esejista parira nekolikim zaista dragocenim uvidima. Takođe, u prvoj se polovini Tereta nalazi i jedno osebujno svođenje računa sa posledicama mahnitanja Istorije balkanskim potkontinentom; tekst "Zagreb, deset godina kasnije" najupečatljiviji je izdanak ovog tematskog kruga, briljantna, kao "uzgredna" putopisno-lirska minijatura i lekcija iz otmenog, nužno pomalo rezigniranog Gradoljublja kakvo kao da se izgubilo u jednom vremenu kanonizovane grubosti i prostaštva.
Drugi je "opsesivni" tematski krug ove knjige pitanje jevrejskog – opet: i spisateljskog i "naprosto" ljudskog – identiteta. Ispisujući svoja razmišljanja o jevrejstvu (svom, književnom, opštem...), Albahari pleni autobiografskim krokijima o postepenom prilaženju vlastitom identitetu (ili izboru istog), o pitanju "jevrejske" književnosti – da li je to samo ona ispisivana na hebrejskom, ili u Izraelu, ili svaka književnost koja se bavi jevrejskom tematikom, ili čak svaka ona koju ispisuje pisac jevrejskog porekla? – o antisemitizmu kao osobenom, istorijski vrlo prepoznatljivom obliku neznalačkog straha od Drugog, o složenim pitanjima preplitanja različitih identiteta u jednoj osobi i na jednom geografskom prostoru, o komparativnom sagledavanju savremenog antisemitizma u Srbiji i na "razvijenom Zapadu". U ovom se tematskom krugu nahodi i vrlo potresan "dokumentarni" tekst Pisma iz logora, čiji su sastavni deo autentična logoraška pisma Jevrejina (prvog muža Albaharijeve majke) iz logora u Nedićevoj Srbiji. Neposredovano "artificijelnošću" klasičnog književnog teksta koji nas svojom imanentnom "fikcionalnošću" ipak uvek pomalo zaštićuje, čak i kada govori o najstrašnijim stvarima, ovaj direktni, čeoni sudar sa organizovanim Zlom i njegovim žrtvama potresa i uznemirava do kostiju, ali i pomaže – onima koji pomoć uop šte žele – da se bez "relativizujućih" mistifikacija spozna kako izgleda ljudska, stradalnička strana "velikih", ponajčešće sumanutih istorijskih projekata. A to je, to prinošenje Žrtve opakoj i oblapornoj Istoriji zapravo onaj teret o kojem Albahari sve vreme govori kroz meandrirajuće varijacije, i o tome je pisac "Geca i Majera" u ovoj knjizi ostavio nešto tekstova bez uvida u koje se ubuduće ne bi smelo olako govoriti o svemu onome što toliko opterećuje naše živote. TEOFIL PANČIĆ
Politika 04. 12. 2004. - Stalno silaženje
Silazak, Bratislav R. Milanović
U „Savremeniku”, jednoj od najstarijih naših biblioteka (osnovana je između dva svetska rata), Srpska književna zadruga je upravo objavila novu pesničku knjigu Bratislava R. Milanovića (1950), s naslovom „Silazak”. Knjiga ima četiri tematska ciklusa (četiri glasa), uvodnu i izvodnu pesmu.
Ovom knjigom, naglasio je Petar Pajić, SKZ vraća ugled svojoj prestižnoj ediciji „Savremenik”. Zbirka „Silazak” je dobro osmišljen projekat: pesme se nižu jedna za drugom gradeći jedinstvenu celinu. Ovo je više pesnička knjiga, nego obična zbirka.
U celoj knjizi pesnik razmišlja o silaženju, jer čovek počinje da silazi otkako se rodi. Iako postoje dva puta, pesnik je izabrao onaj kojim se silazi, jer ne vidi nikakav smisao u onom drugom kojim se, navodno, uspinje.
Silazak niz slike stvaranja sveta i silazak niz svoje godine i snove, preko celog sveta kao preko svoga grada, objašnjava Dragan Lakićević, ima srodne tačke i bilanse. U svima njima važno mesto imaju trenuci ljubavi, one jasne i neke nepojamne. Žbiri i trgovci, generali, „kopljanici, trovači, sveštenici, kurve i carice” nisu u tolikoj istoriji pomračili blesak i sjaj ljubavi. Od tog sjaja, u stvari, silazak je svetao i svečan - pesnički.
„Takav se nauk stiče u samoći i praznini”, kaže Milanović u pesmi „Male lampe u tamnini".
Knjiga „Silazak”, kaže Bratislav R. Milanović, nastala je u jednom dahu. Prvo je napisao naslovnu pesmu „Silazak” i objavio je u časopisu „Zlatna greda”. Oko ove pesme su se sakupile sve ostale.
Na promociji u Srpskoj književnoj zadruzi stihove Bratislava R. Milanovića kazivali su Srba Milin i autor.
Politika 04. 12. 2004. - Postmoderni „ep"
Više od nule, Zvonko Karanović
„Više od nule", romaneskni prvenac pesnika Zvonka Karanovića, priča je o vlasniku muzičke prodavnice „Fun House”, koji će, zgađen izvesnošću mesarskog posla u Americi, napustiti Novi svet i ženu sa kojom je tamo otišao da bi po povratku u Niš, negde u drugoj polovini 1998, pokušao da ponovo organizuje svoj život. Na prvi pogled, Karanović ispisuje nepretencioznu i lakočitljivu urbanu priču. Pa ipak, radi se o romanu koji čitan iz jedne neobične žanrovske perspektive unosi izvesno novo osećanje u savremenu srpsku književnost i to osećanje treba zabeležiti.
Karanovićev roman je svojevrsni katalog muzičkih i nemuzičkih brendova. Nabrajam nasumično: „Pearl Jam”, „The Chemical Brothers”, „Sony”, „Guy Laroche”, „Raymond Weil”, „La Costa”, „Polo”, „Stereo Mc`s”, „Marlboro”, „Levi`s”, Igy Pop, „TDK”, „Jack Daniels” itd, itd.... Površni čitalac bi pomislio da je Karanovićev junak puki brendoman, ali time bi se suštinski promašila specifičnost romana „Više od nule”. Čitajući Karanovićev roman postepeno sam shvatao kuda smera ta poplava imenovanja. Poput nekog (postmodernog) epskog pripovedača, pripovedač romana imenuje sve što vidi, čuje, obuče ili obuje, pojede ili popije, imenuje mesta na kojima pije ili se druži, imenuje čak i zidove koji ga okružuju: na njima je iscrtan lik Korta Maltezea. Želja tog imenovanja je da se svet učini jasnim, providnim, izvesnim i sigurnim. Svet Karanovićevog romana doziva iskustvo sveta epa u kome junak nikada nije sam. To pokazuje i metafora Korta Maltezea, junaka koji je, ma gde bio, uvek bio među prijateljima. Pa makar to bio i nepredividivi Raspućin.
Otuda se u prividno suvišnom, nefabulativnom katalogu epizoda iz života vlasnika prodavnice muzike, ocrtavaju obrisi jedne postmoderne (urbane) idile, koju karakteriše međusobna uzglobljenost ljudi i stvari. Interesantno je da u Karanovićevom romanu ne postoji stranac - čovek bez imena - čija bi pojava „fabulirala” tekst; bilo da je na internet forumu, bilo da je u prodavnici, Korto - nadimak glavnog junaka romana - nika da neće sresti nikoga ko već ne pripada njegovom svetu.
Odsustvo jasne (napletene i zapletene) fabule razuđuje Karanovićev tekst u gotovo osamostaljene epizode: „Više od nule” je roman koji bi se mogao čitati kao zbirka kratkih urbanih priča. Ali to je pre kvalitet ovog romana nego njegova mana, budući da epizodičnost teksta još jednom podvlači vezu između Karanovićevog romana i epa, shodno pripovedaču ovog romana koji, pre svega, smera da sasvim epski opiše svaki delić svog intimnog sveta. Roman „Više od nule” je stoga ispunjen žanr slikama gotovo idilične svakodnevice koja se protivi kako modernom, ne-epskoj shvatanju svakodnevice kao dosadne kolotečine, tako i objektivnim političkim okolnostima (zamislite Srbiju na nekoliko meseci pre marta `98), a da pri tom ni u jednom trenutku ne pledira nekakav eskapistički moral ne mešanja. Karanovićev junak je politički jasno profilisan junak, ali „Više od nule" nije roman sa tezom.
Pa ipak, postoji jedna bitna i ključna razlika koja Karanovićev roman razlikuje od epa: to je gubitak celovitosti. Epski pripovedač je nastojao da opiše/imenuje celinu sveta, dok pripovedač romana „Više od nule”, opisuje celinu svog sveta, beskraj unutar orahove ljuske. Međutim, svet te urbane idile suočen je sa dve paralelne opasnosti sa jedne strane to je nenormalna i stoga ne-građanska stvarnost Srbije devedesetih. Sa druge strane, to je Amerika, shvaćena manje kao politički subjekt, a više kao lifestyle: „američka” izvesnost je takmičarski duh koji junaka neprekidno suočava sa binarnom opozicijom ili jesi ili nisi. „Zlatna sredina” koju implicitno propagiraju junaci Karanovićevog romana, kao sredinu između duha i materije, doživljava svoj krah.
Kada se, na kraju romana, junak sa garantnim pismom dobijenim od supruge ponovo zaputi preko Atlantika, onda ćemo u toj odluci prepoznati ne samo strah od neizvesnosti koje donosi bombardovanje, već i, na simboličkom planu, nemogućnost jednog načina života koji je karakterisala međupozicija između miloševićevske represij e i zahuktalog liberalkapitalizma u kojem građanski duh, onako kako ga vide junaci Karanovićevog romana, mora biti pretvoren u građanski novac, ili ga više neće biti. Put Korta u Ameriku, stoga je svojevrsno otrežnjenje. Na tom mestu međutim, prestaje priča. Korto u Americi, neće biti Korto.
To je znao i Hugo Prat. SLOBODAN VLADUŠIĆ
Politika 04. 12. 2004. - Filozofske greške
Kosmopolis, Don DeLilo
Epikur je učio da je najveće dobro u životu sreća, koja se postiže poznavanjem zakona prirode. Upoznajući njenu harmoniju, delajući u skladu s njom, čovek se oslobađa straha od bogova i ostvaruje sopstveni mir. Znao je to Erik, glavni junak romana „Kosmopolis” američkog književnika Dona DeLila (Don DeLillo). Ovaj prebogati biznismen, koji prati kretanje jena, nastoji da u ubrojčenim tabelama na kompjuterskim ekranima otkrije zakonitosti kakve vladaju u svemiru, da uspostavi paralele između nepregleda fizičke vaseljene i beskonačnog kosmosa virtuelne stvarnosti. I u tom naumu uspeva.
On živi u stanu od četrdeset osam prostorija, u prvorazrednoj zgradi od osamdeset devet spratova, ali zapravo ne izlazi iz svog automobila. Dvadeset dva dana je u braku s lepom Elizom, više nego obezbeđenom naslednicom ogromnog kapitala, i vara je svakoga dana (ponekad i više puta na dan). Uživajući dakle u duševnom miru i simbolima svog statusa, on ipak pati od nesanice i noću čita poeziju. Zahvaljujući lirici, postaje svestan svog disanja jer pesma ogoljava trenutak do najtačnijih pojedinosti, kakve on obično nije kadar da uoči. Svakodnevno, pored toga, viđa svog lekara, koga takođe prima u svojim kolima, a svestan da je i sam simbol, okružen svojim telohraniteljima, neprestano vreba atentatora. Čeka kraj.
Teorija otklona
Epikur je učio i da se atomi kreću po principu nužnosti, ali teorija otklona predviđa da zadata putanja ne isključuje slučajnost. Taj otpadnik koji, poput Crvenkape, skreće s puta, najčešće unosi haos na koji DeLilo, takođe neprestano, upozorava. Njujork je bleštavi kosmopolis, ali sjajna zlatarska četvrt vrvi od prosaca koji ištu na nerazumljivi jezicima, i crnaca koji rade mrmljajući na nerazumljivim crnačkim jezicima. Vavilonska kula svetskog bogatstva, Kafkina preteća vavilonska jama siromaštva i beznađa, ponovo u modu vraća Marksa i Engelsa, koji upozoravaju da kapitalizam sam stvara svog grobara.
Erik, koji je sve dobro proučio, izgleda da je zaboravio na onog epikurejskog otpadnika i nauk mudrih očeva marksizma. Jen mu je, uprkos svoj budnosti, izmakao. Žena ga je napustila u trenutku kada je shvatio da s njom nije samo sklopio dobar posao, već i da je voli. Upravo tada presreće ga Ben Levin, bivši univerzitetski profesor, bivši uspešni biznismen, sada klošar - grobar i otpadnik. Osvetnik koji je došao da poravna račune. Preživevši napadača s krempitama, koji u globalnoj misiji protiv kapitala za specijalnu klijentelu bira samo sveže kolače, i ine pošasti bizarnog kosmopolisa, Erik bi izašao na kraj i s Levinom da nije pomenutih filozofskih grešaka, koje su ga u biti i slomile.
Teorija vremena
“Kosmopolis” svakako nije traktat, već umetničko delo koje, polazeći od konkretnih okolnosti, oblikuje univerzalnu viziju. Posvećen Polu Osteru, roman je najbliži „Levijatanu”, koji napada reganovsku desničarsku uniformnost, a ona ukida slobodu svesti, potiskuje moral i izvesno budi destrukciju. DeLilo parodirajući sklad starih, razlikuje tehnička dostignuća i istinski prostor života. Njega međutim ne nudi čoveku, ogoljenom na mašinu za pravljenje para. Kompjuter ukida sumnju i poništava prošlost. Nju više ne možemo da predvidimo. Danas znamo kakva će nam biti budućnost i zato nam treba nova teorija vremena. Novo objašnjenje sveta. S njim bismo napipali identitet. I neki novi smisao.
A dotle… dve lingvističke pitalice za g. Feketea. Neboder je, veli DeLilo, prevaziđeni pojam. Nebo, zajedno s pobunom protiv njega i starom teorijom vremena, tone u nepostojeću prošlost. Nije li izraz „soliter”, pita se dolepotpisana, primereniji usamljenosti čoveka u košnici kosmopolisa, stremeli mi ka nebu ili ka dnu? I šta to hoće DeLilo spajajući plemićko „od” s imenom svog porekla? Šta ako ne da nam predloži neko novo zajedništvo u kome bismo, socijalno jednaki, bili manje sami, ili bismo pak ujednačeni, poništeni masom ljudstva, u istinskom prostoru smrti bili bliži iskonskoj samoći? DUŠICA POTIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Istorija je raskrinkana
Žega, Igor Marojević
U novoj knjizi Igora Marojevića roman je sa istorijom izravnao račune. Roman je istoriju pozvao na dvoboj. Ako već hoćete: roman je istoriji zavrnuo uvo. Teško je utvrditi da li je isti u svojoj borbi za autonomiju stigao do pobede, ali je bar glasno i jasno rekao da se uloge moraju zameniti. Zloupotreba istorije mora prestati, a sa ukidanjem te društvene malverzacije, prestaće i jedna literarna: istorija će služiti romanu, a ne roman istoriji. Time će se priči sa vrata skinuti teg povesti, a usput će se rešiti i još poneki problem širih društvenih razmera. Pisac "Žege" dijagnosticirao je taj problem u rečenici (izgovorenoj u jednom intervjuu) koja kaže da tamo gde nema sadašnjosti i budućnosti, mora biti prošlosti. A kada ti prošlost postane sadašnjost, onda budi siguran u jedno: ti si izgubio budućnost.
Prethodni pasus nećete pronaći u Marojevićevoj knjizi. Te rečenice će vam odzvoniti u glavi tek nakon njenog čitanja, što i jeste najveći domet "Žege". Reč istorija se u "Žegi" gotovo ni ne pominje, a pisac, koji je uvek na strani romana, zadaje udarac istoj reči koristeći se njenim oružjem: pišući istorijsku priču.
Za svoju glavnu temu Igor Marojević uzima sukob između bjelaša i zelenaša u Crnoj Gori do koga dolazi u vreme stvaranja zajedničke kraljevine, dvadesetih godine prošlog veka. Filmski zavodljivo uvodi čitaoca u priču. Glavni junak, teških devedesetih koje jedva dišu pod pritiskom istorije, leči pluća u bolnici i u laptop upisuje priču starca sa kojim deli sobu. Nakon višeslojne starčeve priče o ovom crnogorskom sukobu, glavni junak pokušava da od svih tih fragmenata sklopi smislen mozaik. Tako dobijamo niz zanimljivih epizoda: nekoliko životnih priča koje pisac vešto paralelno prati. Sve te životne priče imaju veze sa bjelašima i zelenašima, ali, na kraju, što i jeste bila Marojevićeva namera, vidljiva je nemogućnost da jednim pogledom obuhvatimo ovaj sukob i da o njemu donesemo konačan sud.
Kako da to učinimo kada svaka epizoda u "Žegi" na ovaj problem baca novu senku? Kako da sagledamo složenu istoriju, kada glavni Marojevićev junak ne uspeva da razotkrije čak ni lik svoga oca? Šta tek reći nakon epizode o sličnom sukobu koji se događa na drugom kontinentu, a o kome gotovo ništa ne znamo? Istorija je ovde raskrinkana. "Žega" otvara romanesknu etnotetralogiju koja će se, između ostalog, baviti i problemom multikulturalnosti. Kako najavljuje pisac, u buduća tri dela ove etnoreke, pisaće o četiri godine NDH u Zemunu, zatim o progonu Nemaca iz Vojvodine nakon Drugog svetskog rata, a ciklus će završiti zbirkom priča "Mediterani". MIĆA VUJIČIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Lanac ljubavi, čežnje i snova
Sputnik ljubav, Haruki Murakami
Jedan od trenutno najpopularnijih japanskih pisaca, Haruki Murakami, nakon brojnih prevoda i velikog uspeha postignutog u Evropi i Americi, kao i milionskih tiraža u Japanu, predstavljen je i našim čitaocima. U romanu "Sputnik ljubav" predočena je delikatna ljubavna priča naratora, strasno zaljubljenog u dve godine mlađu koleginicu sa fakulteta, Sumire. Njih dvoje se zbližavaju zahvaljujući zajedničkoj čitalačkoj strasti.
Međutim, i pored bliskosti i snažnog prijateljstva, Sumire ne uzvraća ljubav naratoru K-a (čije puno ime, kao ni kod Kafke, nećemo saznati tokom čitavog romana), već se u dvadeset drugoj godini prvi put zaljubljuje, u sedamnaest godina stariju, pri tom udatu ženu, Mju, čime se uvećava lanac neuzvraćenih ljubavi, beskrajne čežnje, a time i patnje, što donekle podseća na situaciju i atmosferu između dve žene i jednog muškarca u Sartrovoj drami "Iza zatvorenih vrata". Tokom njihovog putovanja po Evropi dolazi do bitnog preokreta, tačnije do jednog neobičnog događaja, koji pomera roman od ljubavnog ka, na trenutke čak, detektivskom, a donekle i ka romanu tajni. Već samo premeštanje radnje u Evropu za junake sa Istoka predstavlja svojevrsni prelazak u jedan drugi svet. Murakami će ovo izmeštanje iskoristiti, destabilizujući priču upravo od trenutka kada Mju i Sumire dolaze na jedno malo grčko ostrvo, odnosno čineći granicu stvarnog i nestvarnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, "ovog" i "onog" sveta neodređenom i izuzetno poroznom.
Sama Sumire će u jednom od dva teksta napisanih u Grčkoj istaći da se "iza stvari o kojima mislimo da znamo mnogo, krije isto toliko onoga što ne znamo", odnosno da "znanje nije ništa drugo do zbir naših neznanja". Ovo je ujedno autopoetički zapis Murakamija, čija se načela dobrim delom poklapaju sa Sumirinim stavovima.
Od početne teme ljubavi i čežnje, kao i promena koje one izazivaju u pojednicu, roman se u svojoj drugoj polovini pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku drage osobe, i, što je možda još važnije, u priču o tome kako čovek može iz gubiti samog sebe. Međutim, posredstvom naratora K-a, Murakami nudi i psihološki utemeljen "recept" kako se rascep može izbeći.
Uprkos jednostavnom, jasnom i preciznom pripovedanju, za "Sputnik ljubav" posebno je važno paralelno građenje njegove tajanstvene, višesmislene i na trenutke snolike atmosfere. Uz to, posebno treba istaći i simbolički aspekt ovog romana, koji je nagovešten već posredstvom usložnjavanja značenja njegovog naslova. Naime, na početku knjige se, u formi rečničke odrednice, nalazi podsećanje na dva ruska veštačka satelita nazvana "Sputnik. Potom je naslov u samoj priči kontekstualizovan i objašnjen kao način na koji Sumire u svojim mislima imenuje Mju, nazivajući je "moja Sputnik ljubav", zamenivši reč bitnik, rečju sputnik.
Ova, značenjski bogata omaška će biti dodatno proširena tokom romana. S jedne strane će, recimo, upućivati na prirodu odnosa između Sumire i Mju, koje su saputnice tokom putovanja po Evropi, ali simbolično postaju i dva satelita, koja kroz život kruže potpuno usamljeno, ispisujući svaka svoje putanje. Sa druge strane, ista analogija je primenljiva i na prirodu odnosa između Sumire i naratora, kao i na međuljudske odnose uopšte.
Opsednutost fikcijom, odnosno književnošću, vodi Sumire, a delom i naratora, ka svetu snova, budeći u njima želju da tamo i ostanu, ne bi li izbegli sudare, bol i ujede stvarnosti, što je autobiografska težnja i samog Murakamija. Time se ovaj roman približava knjigama kao što su "Don Kihot" ili "Gospođa Bovari", koje nas, s jedne strane upozoravaju na opasnost koju u sebi nosi čitanje knjiga, dok, sa druge strane, tu opasnost možemo iskusiti i o njoj saznati samo ukoliko te knjige pročitamo. Ovim upozorenjima se na svoj način pridružuje i roman "Sputnik ljubav", ali zašto je on "opasan", čitalac, opet paradoksalno, može saznati samo ukoliko ga pročita. OLIVERA ŽIŽOVIĆ
Danas 04. 12. 2004. - Mlat-tretman u trapericama
Dok ne bude kasno, Olivera Ptica
Ovo je drugi roman spisateljice koja svoj identitet krije pod pseudonimom Olivera Ptica, a objavljen je u rado čitanoj ediciji ove kuće, Megahit. Pisana kao ironična replika na današnje "fensi" ljubiće, ova saga o urbanom maltretmanu slabijeg pola, bolje reći, mlat-tretmanu, čija je žrtva tipična beogradska devojka sa Čukarice, demistifikuje gotovo klišetirane prizore ljubavi na balkanski način. One u kojima rodna bahatost jačih poništava sve prednosti socijalne i intelektualne emancipacije u ambijentu kafića i žurki zlatne hipi ere beogradskih sedamdesetih i dalje, sve do bombardovanja Beograda.
Mnoge žene će se prepoznati u avanturama Marije Andrić, diplomirannog filozofa - devojke za primer, koja, kako to obično biva, iz neutoljene gladi za bliskošću brzopleto bira životnog saputnika, Boška Zeca. No ovaj će je, onako kako to svaki iole šlifovani beo-mačo ume, umalo dovesti do ivice samouništenja, dok se ta filozofkinja jednog dana ne otrgne mazohističkoj inerciji popuštanja i trpljenja, i ne krene u kontranapad i borbu za vlastito spasenje, "dok ne bude kasno". Ubedljivost je jedna od vrlina ovog šarmantnog ženskog pisma u trapericama.
Opori humor i sarkastično zakasnelo samopreispitivanje, senzibilnost inteligentne žene koja postupno razvija samosvest dostojnu Džejn Fonda u pretarnerovskoj fazi, smisao za pronicljive psihološke detalje, doživljavaju se kao vrsta literarne autoterapije Marije Andrić. Oni pružaju koliku-toliku satisfakciju junakinji, a čitaocu užitak u prepoznavanju atmosfere sa poprišta muško-ženskih konflikata oko nas. Olivera Ptica je književni prevodilac iz Beograda (diplomirani hispanolog), u mladosti bila je manekenka i fotomodel, novinar, tekstopisac i autor kratkih ljubavnih priča. Deceniju putovanja (kao vlasnik turističke agencije Oniks) nastavila je, kako kaže, literarnim putovanjem kroz samu sebe, što smatra mnogo interesantnijim i sadržajnijim od stvarnih lutanja svetom. Njen prvi roman, autobiografski "Dnevnik jedne majke" nastao je iz istoimenog feljtona u lis tu Praktika, u kome je opisala svoju trudnoću, porođaj i prve dane materinstva.
Danas 04. 12. 2004. - Povodom stogodišnjice Čehovljeve smrti
Pod zakletvom, A. P. Čehov
"Paideia" je povodom stogodišnjice Čehovljeve smrti, objavila u izboru i prevodu Miodraga Sibinovića, priče i izvode iz pisama ovog pisca, "Pod zakletvom". U predgovoru, Miodrag Sibinović kaže: "Srpska kultura je u slučaju Čehova pokazala nesumnjivu vitalnost i zrelost. Prihvatila ga je relativno brzo, uprkos nekim umetničkim i vanumetničkim momentima koji su za proces književne i pozorišne recepcije kod nas mogli biti otežavajući (pored ostalog: razlika u stepenu razvijenosti ruske i srpske književnosti, a posebno razlika u stepenu razvijenosti pozorišta krajem XIX i početkom XX veka; Čehovljev odbojan stav savremenog intelektualca prema starinski usmerenim slovenofilima, s jedne strane, kao i odsustvo izliva oduševljenja za socijalističke ideje, s druge)." Sam Čehov, u pismu A.S. Suvorinu, o sebi i piscima svoje generacije, kaže: "Pisci koje nazivamo večitim ili, jednostavno, dobrim i koji nas opijaju, imaju jednu zajedničku i veoma važnu karakteristiku: oni idu nekud i tamo zovu i Vas, i Vi celokupnim svojim bićem, a ne samo umom, osećate da oni imaju nekakv cilj..." Pripovetke Antona Pavloviča Čehova su još za njegovog života prevođene na bugarski, engleski, nemački, poljski, srpski, francuski i češki jezik. Njegove drame su, u izvođenju Hudožestvenog teatra, još od početka XX veka prešle granice Rusije i osvojile svet. Do osamdesetih godina XX veka, Čehovljeva dela su prevedena na stotinak jezika, a stogodišnjica njegove smrti upisana je u kalendar jubileja ukupne svetske kulture UNESKA.
Uprkos bezbrojnim studijama i tumačenjima posvećenim Čehovljevom delu kod nas je još uvek neprevaziđena izuzetna studija Jovana Hristića posvećena Čehovljevom delovanju u teatru, "Čehov, dramski pisac", njegovo delo ostalo je podjednako uzbudljivo, sveže i novo, baš kao i u godinama kada se tek pojavilo na literarnoj sceni. Čini se da je uz Šekspira i Beketa, Čehov na polju drame osvetlio najviše što se osvetliti može: opalizaciju i vibrantnost vazda povredive i nikad do kraja razumljive ljudske duše, a na polju pr ipovedanja izneo na svetlost dana sve ono što u ogledalu, samo sebi, govori ljudsko srce.
Danas 04. 12. 2004. - Njujorški glamur u kajgani
Porodične gastronomije, Patriša Volk
"Porodične gastronomije" Patriše Volk, delo je koje je u okviru biblioteke "Busola" objavila izdavačka kuća "Samizdat B92". Za prevod sa engleskog ovog pikarskog dela, čiji je podnaslov "pustolovine jedne ugostiteljske familije", pobrinuli su se Aleksandar Radosavljević i Raša Sekulović. Patriša Volk poznata je čitalačkoj publici širom sveta po esejima i kolumnama koje je pisala za Njujork tajms i njegovu književnu reviju, Njujorker... Takođe, ova spisateljica autor je i dve knjige kratkih priča ("Sve što treba" i "Belo svetlo"), kao i romana "Žuta banana".
"Porodične gastronomije" su svojevrsni gastronomski memoari ove autorke, u kojima nas ona uvodi u pitoreskni svet njene gastronomiji sklone brojne familije, u kojoj vlada izuzetna bliskost, a poštuju se i izražavaju uglavnom krajnosti u osećanjima, raspoloženjima i - apetitu. Naime, porodica Patriše Volk je čitavih sto godina držala glavne restorane u Njujorku - od 1888. kad je njen pradeda doneo u Njujork i Ameriku specijalitet "pastrami", pa sve do 1988. kada je njen otac zatvorio svoj čuveni restoran u centru grada. Kritičari širom Amerike ocenili su ovo delo Patriše Volk kao očaravajuće i nepretenciozno, zato što uspeva da prikaže čuveni njujorški glamur i gracioznost i dok govori o običnoj kajgani. Gardijan ocenjuje "Porodične gastronomije" Patriše Volk kao delo koje se po univerzalnosti može porediti sa Filipom Rotom. No, po humoru, vedrini i pitoresknosti, "Porodične gastronomije" najviše podsećaju na poznato delo Džeralda Darela, "Moja porodica i ostale životinje". Sva poglavlja ove gastro-autobiografije naslovljena su po receptima jela koja su obeležila prelomne godine u životu Patriše Volk. Tako se u poglavlju "Kanape" ona sa nežnošću seća oca, dok u "Pudingu od čokolade" govori o obožavanoj, a u detinjstvu omraženoj sestri, starijoj od autorke čitavih fatalnih osamnaest meseci.
U godinama kada je život postao obesmišljen od brzine i bezukusan od terora pojavnog, političkog i javnog, evo knjige u kojoj su sublimirani ljubav prema životu sa ljubavlju prema mudrosti i gastronomiji. Jednom je Šo rekao da u čovekovom životu nema iskrenije ljubavi od ljubavi prema hrani. Patriša Volk je "Porodične gastronomije" pisala u skladu i sa tom sentencom.
Dnevnik - Novine i časopisi 05. 12. 2004. - Ključevi epike
Kosovo, Maksimilijan Braun
Kosovo je i danas najskuplja srpska reč, a Kosovska bitka 1389. još uvek istorijska misterija o kojoj se prepliće dokumentarno i mitsko, stvarno i moguće, hladan zapis i emotivan stih. Ono što je za Srbe bio najkrupniji događaj u celom postojanju nacije, za Turke je bila samo jedna od bitaka. Jedni su osetili carstvo nebesko, poraz pobede, drugi su pustili da pobeda poraza učini svoje.
Do sudara dve ogromne vojske i nečuvenog krvoprolića moralo je doći i on je planski pripreman kao biti ili ne biti, naročito na srpskoj strani. U grandioznom boju poginuo je knez Lazar sa cvetom svojih vitezova i ratnika, ali i turski državnik i osvajač Murat I. Za prve je to značio kraj slobode i države, za druge prodor na Zapad, ulazak u Evropu. No ubistvo vođe i za tako veliku i snažnu Tursku nije bilo bez šoka i privremenih posledica. Obilićevo junaštvo zaustavilo je prekaljene osvajače u gonjenju potučenog protivnika i oni su se brzo povukli u Jedrene. Zemlja je prepuštena da se raspadne sama, a završni udarac zadat je tek nakon više od stotine godine. Sve je to manje-više znana i neznana krupna istorija, koja je naročito kod Srba izrasla u kosovski mit, postala nerazlučivi deo nacionalne i političke ideologije, konačno bila izvor bogatog epskog pesništva i tzv. kosovskog ciklusa, vrlo cenjenog, proučavanog i kod nas, ali i širom sveta, posebno na slavističkim katedrama.
A upravo ta veza pesništva i istorije posebno je zanimala čuvenog nemačkog slavistu Maksimilijana Brauna (1903-1984), profesora Univerziteta u Getingenu koji je svojim brojnim radovima doprineo razvoju nemačke jugoslavistike, posebno na području našeg narodnog stvaralaštva. Baveći se Kosovskom bitkom, pasionirano, obavešteno i istraživački, kao retko koji naš stručnjak tog profila, Braun je još 1937. godine u Lajpcigu objavio knjigu «”Kosovo»”, sa podnaslovom – Bitka na Kosovopolju u istorijskom i epskom predanju. Profesora Baumana su zanimala, pre svega, dva pitanja: kako epsko pesništvo počinje da obrađuje istorijski izveštaj i kako se najst arija epska obrada, koja se istorijski da utvrditi, odnosi prema istorijskim činjenicama. U tu svrhu on najpre izlaže sve izvore koji na bilo koji način govore/svedoče o boju. Čine ih dve velike grupe: hrišćanski i turski. U prve se uključuju srpski, bugarski, vizantijski, ali i izvori pisani u Dalmaciji, Bosni i Zapadnoj Evropi.
U svima su najdominantnije tri, četiri tačke: pogibija Lazara i Murata, lukavstvo/podvig Miloša Obilića/Kobilića, broj ratnika, silina sukoba i gotovo ništa više. Turski izvori su dosta škrti i oni imaju samo kraću verziju, dok kod ostalih naroda, hroničara i istraživača ona ima dužu, (ne)pouzdaniju formu. Oko glavnog jedinstveni su i jedni i drugi. Niko ne skriva niti mistifikuje najveće gubitke, ali su viđenja oko onog «kako» vrlo podeljena i različita. Posebno su zanimljivi odgovori na (ne)postavljeno pitanje- zašto. Po njima Murat je prosto čeznuo da pogine i zato lakomisleno pustio Obilića da mu poljubi ruku u kojoj je bio smrtonosni nož. Nije hteo da se vraća kući sa oreolom ratnika iz Pirove pobede… Kod Srba je cela stvar, od početka, imala snažan prizvuk pesničkih sloboda i mašte…
O tome govori ova jedinstvena knjiga koja se i ranije spominjala u našoj kosovskoj priči i nauci, ali je sada, zaslugom i trudom profesora dr Tomislava Bekića, imamo prevedenu u celini i sa prigodnim kolor ilustracijama. Tako je i Maksimilijan Braun, pored Gerharda Gezemana i Alojza Šmausa, da pomenemo najpoznatije nemačke slaviste, dobio još jednu knjigu u zemlji kojom se toliko bavio. Ove godine izdato je, opet u prevodu Tomislava Bekića i Baumanovo kapitalno delo – “Srpskohrvatska junačka pesma”. Izdavači su bili: Zavod za izdavanje udžbenika, Vukova zadužbina, Matica srpska. M. ŽIVANOVIĆ
Pobjeda 07. 12. 2004. - Šetnja kroz istoriju
Enciklopedija arhitekture, Slobodan Maldini
Zahvaljujući Maldinu nastalo je to djelo kao prva „Enciklopedija arhitekture” tog tipa u cijelom svijetu, jer su dosad objavljivanja samo rečnici arhitektonskih pojmova, sa neuporedivo manje terminoloških jedincia i ilustracija.
Maldini priprema i treći tom, u kojem će predstaviti više od tri hiljade značajnih arhitekata i graditelja u svijetu-„šetnjom kroz istoriju, počev od najranijih civilizacija do danas".
Govoreći o nagrađenom djelu, on je precizirao da je na tom dragocjenom, kapitalnom izdanju za oblast arhitekture, intenzivno radio u proteklih šest godina. „Enciklopedija arhitekture” u dva toma sadrži više od 30 i po hiljade terminoloških jedinica i više od 6.000 ilustracija, „ukoričenih” u 1.650 strana, a na kojima je, na jezgrovit način, dočarao pojmove iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, enterijera, opšte umjetnosti, zgradarstva, arhitektonskih i građevinskih konstrukcija i ostalih srodnih oblasti.
U dijelu je zastupljeno i oko 440 autorovih ilustracija. „Enciklopediju arhitekture”, tešku sedam i po kilograma, formata 25 puta 30 santimetara, u cjelosti je realizovao Maldini, počev od „kopanja” po tonama stručne literature, pa sve do daktilografskog posla, obrade tekstova, fotografija i dizajna, pripreme za štampu, izbora i kupovine štamparske hartije.
Knjigu je, kao prateći-pomoćni udžbenik za profesore i studente, preporučio Odsjek za arhitekturu fakulteta Tehničkih nauka u Novom Sadu, gdje Maldini radi kao gostujući profesor.
Zanimljivo je, da je za razliku od mnogobrojnih udobnih i finansijski bogatih uslova, u kojima se stvaraju djela sličnih vrijednosti, Maldini je bez ičije finansijske podrške, uspio da enciklopediju dovrši samostalno, radeći „danonoćno” u samo dva kvadratna metra-radnom dijelu spavaće sobe. Zbog finansijskih ograničenja, ovo kapitalno djelo-Izdavački poduhvat godine, štampano je u „mini-mini” tiražu od 200 primjeraka, od kojega je za samo nedjelju dana već „razgrabljeno" više od 130.
Zbog velikog interesovanja studenata i p rofesora, autor će uskoro doštampati još 200 kompleta.
Maldini je rođen 1956. godine u Rimu, a 1980. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Tokom 1977. godine specijalizovao je arhitekturu italijanske renesanse u italijanskom gradu Vićenci, kod poznatog profesora Harvardskog univeziteta Džejmsa S. Akermana i profeosra Univerziteta u Kembridžu Volfganga Loca.
Maldini je jedini srpski arhitekta koji je izlagao na Pariskom bijenalu (1985-86). (Tanjug)
Blic 07. 12. 2004. - Slepilo
Kandže, Marko Vidojković
Vidojkovićev (anti)junak je student prava, što znači da nema budućnost ni u (bespravnoj) Srbiji ni u svetu. On sebe doživljava kao oličenje malobrojnijeg, ali boljeg dela (neiživljene i besne) mladosti, a Miloševića, kao jedinog pravog neprijatelja. U borbi na život i smrt (karnevalskom protestu 96/97) za svoju pravdu (da ima para za sarmu, travu i letovanje), junak je beskompromisan i samodopadljiv. Odbacujući diktaturu, on je zalutao u negiranje svakog društvenog i moralnog zakona; njemu buntovnička samodestruktivnost imponuje, jer ga, u očima gomile, potvrđuje kao potpunu i kvalitetnu ličnost. Zaluđen (devojkom) Nadom, koja mu u maniru (prljave) fikcije Bukovskog razvodnjuje nihilistički patos, junak krvari (iz nosa) za revoluciju; međutim, kada su ga strahovi od smrti i neželjenog očinstva podsetili da, pored društveno-političke, postoji i lična, intimna borba, on uviđa da je bolje biti „odgovoran“ nego besan, da je pametnije pobediti „neprijatelje“ (ideološke neistomišljenike) na demokratskim izborima, nego ih pobiti. Anticipirajući datume iz Miloševićeve političke biografije Nadinim sablasnim „proročanstvima“, autor proširuje istorijski kontekst fabule i junakovo sazrevanje određuje kao etapu borbe protiv diktatora.
Očajničko negiranje svih civilizacijskih, nacionalnih i ljudskih vrednosti jeste drečava maska za razmaženog dvadesetdvogodišnjaka koji nije žrtva zloglasnog režima samo zbog gladi, već i zbog filozofije i načina života. „Kandže“ su pripovedački nevešto konstruisane oko političke ideje; verbalno agresivna naracija ne doprinosi smislu literarne celine, već animiranju publike; autorova fikcija je toliko siromašna da je neizvesno da li je prepričana stvarnost ovde uopšte dobila svoju umetničku transpoziciju. VESNA TRIJIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 08. 12. 2004. - Leksikografski spomenik
Rečnik srpskih govora Vojvodine, Petrović Dragoljub
Odeljenje za književnost i jezik Matice srpske već 24 godine prikuplja i obrađuje leksičku građu sa celog terena Vojvodine. Kartoteka u kojoj se nalaze sve dosad zabeležene reči broji oko 150.000 zapisa iz živog govora i iz odabranih jezičkih izvora. Od 2000. godine, zajedno sa izdavačkom kućom “«Tiski cvet”, počelo je publikovanje ove dragocene jezičke građe koja je pravi leksikografski spomenik jednog jezika i istog takvog podneblja.
Do sada su objavljene tri sveske. Prva je sadržala 2353 odrednice na 161 strani teksta, druga 3708 na 288 strana, treća 3427, 218 strana, a sada je pred nama četvrta sveska na 300 strana u kojoj su obrađene reči na slovo «k» i početak slova „lj”. Leksikografska ekipa na čelu sa redaktorom profesorom dr Dragoljubom Petrovićem, a u kojoj su: mr Svetlana Malin-Đuragić, mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, Ivana Crnjak i Biljana Babić, po utvrđenim i poboljšanim metodološkim principima, prezentuje nam jezičko bogatstvo i napor, možda u poslednjem trenutku, da se sačuvaju znane a već pomalo zaboravljene reči.
Kajas, kapicinger, kašiner, kozboš, kom, kotobanja, lampek, lamban,laptovati, lopar, luštav i niz drugih imenica i glagola imaju sasvim određeno i prepoznatljivo značenje za one sa dužim jezičkim pamćenjem i bogatijim rečnikom, naročito sa pojedina zanimaja i zanate. Za ostale to je uzbudljivo štivo za više pročitavanja i trajno čuvanje – upotrebu.
Ovaj veliki posao, koji je već dobio visoku Nagradu „Pavle Ivić”, se nastavlja, uz karakteristične i jednostavne crteže slikara Save Stojkova.
Danas 08. 12. 2004. - Antiutopija
Antilopa i kosac, Margaret Atvud
Nedavno je beogradska Laguna objavila roman Margaret Atvud "Antilopa i kosac", koji je sa engelskog preveo Goran Kapetanović. Atvudova, spisateljica čija dela su ovenčana nizom značajnih književnih priznanja, ovog puta se našim čitaocima predstavlja romanom koji je netipiočan za njeno dosadašnje stvaralaštvo. Iako i u ovom štivu Atvudova vodi čitaoce kroz višestruke vremenske planove, sećanja i flešbekove, priča se u potpunosti razotkriva tek na kraju. Godina u kojoj se odigrava roman "Antilopa i kosac" nije naznačena, ali se ova realistična i lična antiutopija lako može locirati u blisku budućnost, u kojoj je internet doveo do potpunog uništavanja privatnog i ličnog života, gde se gaje ljudski organi, a posebnim lekovima se kontroliše priraštaj određenih klasa i određenih religija. Bilo kako bilo, Atvudova je napisala knjigu - iznenađenje, koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Atvudova, naime, u ovom delu sluti budućnost koja je već počela da se događa.
Danas 09. 12. 2004. - Protiv ideologizovanog tumačenja prošlosti
Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1941-1945
Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1941-1945, objavljeni u izdanju Arhiva SCG i Službenog lista SCG, predstavljeni su juče u ovom Arhivu. Na promociji su predstavnici ove dve institucije, Mijomir Vujačić i Lazar Rađenović, govorili o saradnji iz koje su, kao četvrti zajednički projekat u biblioteci Dokumenta, proistekli Zapisi, a o samoj knjizi govorio je istoričar Ljubodrag Dimić, pisac predgovora. Odgovarajući na pitanje zbog čega je uopšte objavljena zbirka dokumenta koja se odnose na, za ove prostore, još uvek tešku i zapaljivu temu Drugog svetskog rata i svih mogućih promena koje su usledile nakon njega, te iskrivljenih tumačenja za potrebe različitih politika - od one posleratne do one nedavne koje su samo zamenjivale krive i prave prilepljujući im različite etikete, Dimić je, između ostalog, rekao da je to učinjeno i da bi prestalo ideologizovano tumačenje prošlosti i stvaranje novih mitologija.
Priređivači Komnen Pijevac i Dušan Jončić realizovali su ideju koja postoji već 25 godina. Na više od 500 stranica objavljeni su svi zapisnici sa sednica kraljevske vlade održanih od 27.marta 1941. do 8. februara 1945. godine. Šest kabineta: vlada Dušana Simovića, prva i druga vlada Slobodana Jovanovića, vlada Miloša Trifunovića, zatim Božidara Purića i Ivana Šubašića, održalo je 217 sednica u Beogradu, Užicu, Sevojnu, na Palama, u Atini, Jerusalimu, Kairu i Londonu što pokazuje i njihovo kretanje. Vlada u emigraciji prihvaćena je kao jedini zakoniti predstavnik Kraljevine Jugoslavije, čemu je doprinosio i ugled stečen 27. marta. O ključnim događajima iz ovog perioda čita se između redova, primetio je Dimić, ali u svom predgovoru dodaje da se iz zapisnika može videti i nesloga u radu Vlade, stranački interesi, odsustvo jasnih vizija, besplodne rasprave, nerealna očekivanja, odsustvo pragmatizma, što je odnosilo dragoceno vreme, pa i dovodilo u pitanje ideju jugoslovanske države i njeno obnavljanje. Zapisnici su objavljeni bez komentara koji bi mogli susgerisati bilo kakvo "usmer eno" čitanje. Njihovo objavljivanje umnogome olakšava rad svima onima kojima su potrebni jer, sabrani na jednom mestu, skraćuju vreme neophodno za njihovo pronalaženje, a istovremeno, originalni zapisi sačuvani su na ovaj način od oštećenje zbog prekomerne upotrebe.
Ovom prilikom predstavljena su i dva broja periodične publikacije Arhiva SCG - Arhiv, dvobroj iz prošle godine, objavljen u maju ove i nedavno izašao prvi ovogodišnji broj časopisa, oba u novom dizajnu i sa nešto izmenjenim imenom jer je od poslednjeg broja iz 2002. promenjeno i ime države u kojoj izlaze, sa mnoštvom priloga iz arhivistike, istoriografije, dokumentima, stalnom rubrikom "Galerija sa starim fotografijama" i prikazima arhivističke periodike i istoriografskih studija. I. MATIJEVIĆ
NIN 09. 12. 2004. - Porcelanska uteha
Kiša i hartija, Vladimir Tasić
Iako nije najsrećnije pronađen, zato što na prvi utisak donosi pre banalne nego literarno efektne i pamtljive asocijacije, naslov Tasićevog romana sasvim je instruktivan, budući da onome ko iščita knjigu u retrospektivnom osvrtanju ipak jasno naznačava željeni smisaoni okvir pripovedanja. Uobličeno, čini se, pod snažnim uticajem kišovske “peščaničke” paradigme, koja je stala u gotovo lajtmotivski slogan “Sve se ruši, sve se topi i nestaje”, ovo esejistički-narativno razvedeno štivo što čitaocu i samo neprestano klizi kroz prste i pažnju, na izvestan način je, naime, omeđeno simboličnim prizivanjem velike, eshatološke kiše koja poput mitskog potopa “pročišćava psihu”, jer “meditacija o kiši... donosi duševni mir”, i isto tako simboličnim pouzdanjem u postojanost pisma i čin pisanja kao “porcelansku”, dakle: prefinjenu i krhku utehu pred saznanjem da “sve završava kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre”.
Pripovedati o svetu, tom šejkinsko-kišovskom đubrištu, koji beše savršen “pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu”, to nesumnjivo znači jedno ambiciozno i dobrim delom protivrečno smeranje: pokušati još jednom, iz samosvesno postmodernističke perspektive koja pretpostavlja iščezavanje takozvanih velikih naracija, ispričati upravo poslednju epohalno veliku, apokaliptičku priču o propasti i neizvesnoj obnovi. Na izvestan način nadgrađujući i šireći u već znanom eklektičko-pretapajućem maniru postmodernizma albaharijevsko-minimalistički poetički predložak, kojim je u prethodnom romanu “Oproštajni dar” (2001) privukao zavidnu pažnju kritike i publike, Tasić se ovde u ravni psihologije i misaonog delanja junaka opredeljuje i za pinčonovski “paranoidno” prikazivanje crnjanskijevsko-sumatraističkih vizija skrivenih veza među stvarima. Tek ovlašna aktuelizacija pripovedanja kroz temu intelektualne emigracije koja se poslednjih godina prošlog stoleća kreće odavde prema zapadnom svetu i natrag, produbljena je, pri tom, opsesivnom potrebom nekolicine ženskih i muških junaka, međusobno sp letenih emotivnim i drugim relacijama, da u makar kakvom nasušno suvislom poretku i sistemu rastumače galimatijas znakova koji svet neprestano emituje, pretvarajući se ubrzano u enigmatične fragmente i “monstruozne dekolaže”.
Autorska i moguća čitalačka nadoknada za bespovratno rastvaranje sveta i, analogno, samog pripovednog teksta u vidu provizorne fabule/sižea i gotovo svekolike, izuzev retorske amorfnosti likova ponuđena je, zato, u području alternativne, paraistorijske imaginacije junaka. “Iščašeni” ali odista postojeći i “arheološki” marljivo “iskopani” projekti i izumi, poput De Valeove megalomanske matrice za razumevanje svih jezika iz DžVII veka, ili bizarnog muzičkog instrumenta terpistona koji je izumeo Rus sovjetske ere Lav Termen, predstavljaju ovde, u stvari, odgovor na epohalnu “nemoć istorijskih dokumenata” i dokaz ambivalentne delotvornosti jedne utopijske (anti)ideologije što se opire svim čudovištima i nakazama pragmatsko-političke svesti. “Kiša i hartija” je, prema tome, apologija intelektualne alternative čiji konceptualni i kontekstualni aspekt ima, reklo bi se, jednaku težinu i značaj kao i onaj tekstualni, pa je otuda čitalac dobrim delom prepušten vlastitoj uobrazilji i mentalnoj kondiciji u savladavanju neizrazito strukturisane narativno-diskurzivne matice kazivanja. Odbrojavanjem unazad u naslovima poglavlja po svoj prilici se, doduše, sugeriše tematsko sužavanje prema već pomenutom simboličkom antiklimaksu, urušavanju i jenjavanju, ali se u isti mah, međutim, stvara i neizbežan perpetuum mobile utisak samohodne verbalne mašine koja bi na taj način mogla da se okreće u nedogled bez uobičajenih vrhunaca i drugih očekivanih rekvizita pripovednog ustrojavanja.
Tasićeva lelujava romaneskna konstrukcija zahteva stoga naročito prijemčivog, dakle: postmodernog čitaoca koji “Kišu i hartiju” neće razumeti samo kao “simfonijski” pretenciozno a teško uhvatljivo razlistavanje tematski i pripovedno čvrstog “kamernog” ustrojstva “Oproštajnog dara”, već i kao komplementarnu pa raistorijsku priču koja do poslednjih konsekvenci dovodi prethodno uobličeno verovanje da je “pojam sveta samo trik jezika” a da je ljubav “jedini dar” o kojemu se ipak ne može trezveno, razumljivo i bez ostatka govoriti i pisati. Pripovedajući o svemu onome o čemu govorimo dok ne možemo da govorimo o ljubavi, a ponajviše o tome kako smo svi krivi za to što kič lako prerasta u tiraniju a zbilja u prevare i opsene, Vladimir Tasić sačinio je na ovaj način i, dosledno vlastitom poetičkom izboru, čitalačkoj publici ponudio na prihvatanje ili nerazumevanje knjigu prefinjeno krhke utehe protiv sveopšteg civilizacijskog i intimnog zaborava. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Vreme 10. 12. 2004. - Proširenje područja borbe
Više od nule, Zvonko Karanović
Odavno stekavši kultni status pesnika jedne osebujne rokenrol mitologije (zbirkama poput "Srebrnog surfera", objavljenog usred one kataklizmične tarapane od 1991!), Nišlija Zvonko Karanović (rođ. 1959) sada se okušao i kao romanopisac; u Karanovićevom slučaju, ova radikalna promena izražajnog registra nije drugo do proširenje područja borbe; jedne te iste borbe, drugim rečima... Što će reći da je romaneskni prvenac "Više od nule" prevashodno (uglavnom) dobro osmišljena narativizacija svih onih opsesija Karanovićevog lirskog, pesničkog glasa, zatočenog u limbu između dronjave balkanske stvarnosti i sveprožimajuće potrebe "bićeta" da živi, oseća i misli po uzansama jednog Boljeg Sveta, onog koji – ako ćemo pravo – ne stanuje nužno "negde drugde" u nekom fizičkom smislu, ergo u geografskim koordinatama "stvarnog" sveta, nego, pre će biti, obitava u drugoj dimenziji, u neiscrpnom paralelnom svetu pop-kulture, iz ugla i pisca i njegovog glavnog junaka bez ostatka superiorne malograđanskom tavorenju u jednoj Sjebanoj Zemlji.
Glavni junak i pripovedač romana, bezmalo tridesetogodišnji Nišlija znakovitog nadimka Korto, obrete se sa ženom u Americi, utekavši tako od životarenja u srbijanskom kazamatu na otvorenom, gde je preživljavao držeći radnju sa piratskim muzičkim diskovima i kasetama. Jer, godina je Gospodnja 1998, ono čuveno Bembanje nas tek čeka, kraj Ubičine ere još se i ne nazire... Avaj, Korto već posle nekoliko meseci odlazi away, to jest nazad u Srbiju, ne mogući/želeći da se adaptira na život "kruhoborca" sa socijalnog dna, koji će se probijati kroz prašumu Amerike kaogod nekakav pečalbar iz generacije naših pradedova... Supružnica, kao Odrasla Osoba, ipak ostaje u USA, a Korto kroz najveći deo romana baulja Nišom sa svojim društvom, upliće se u nekolike brze paraljubavne paraveze, nateže se s familijom u vidu stereotipnih južnjačko-patrijarhalnih primeraka Brižne Majke i Tvrdokornog Oca Espeesovca, dovija se kako da od Radnje napokon napravi uistinu unosan poso – i to bez "prodaje" narodnjacima i ostalima koje, kao staroverni rok-pravovernik, drži Nedostojnima... – puši, pije, ("tulumari & obožava skupe stvari"...), drogirucka se i sve vreme intenzivno filozofira sa ekipom, manje o politici, više o ženama i svakovrsnim opijatima, a najviše o muzici: "Više od nule", naime, do balčaka je impregniran muzikom, toliko da bi njegov soundtrack trajao ceo dan i noć pride, sve do Prvih Bureka; ipak, bio bi to perfektan dan za slušanje muzike – od Igija Popa kao centralne Kortove ikone, pa sve do Gun Club ili Trikija.
E, sad, "šta je dalje bilo", ne bi bilo OK da se (ovde) pripoveda. Važnije je napomenuti da je Karanović nastojao da kroz mahom svesno "neodrasle" likove Korta i onih koji su mu srodni dočara barem kroki specifične osećajnosti jednog "jeftino prodatog" naraštaja zaglibljenog u epicentru jednog odvratnog vremena, ili tačnije onog njegovog dela koji je živeo, formirao se i odrastao sa svojim Malim Privatnim Mitologemama, pripadajući virtuelnoj globalnoj zajednici srodnih duša, a tek "fizički" okapajući po svim onim našim beznadnim Palankama, grdeći ih stalno a ipak se sentimentalno držeći njih, tvrdoglavo verujući da bi i od njih jednom moglo da bude neko Mesto Za Život, samo ako to i takvo Osećanje prevlada... Da bi se, kuku, jednog jutra svi probudili u blatnjavim opancima, a onamo iz pozadine još i zloguko sviri ratnička truba... Drugim rečima, ako je "Manje od nule" Breta Istona Elisa bio cinično-realistični glas jednog sloja prebogate američke "zlatne mladeži" koja je imala sve (pa "bacila sve niz rijeku"...) i zapravo ne zna šta bi sa vlastitim životom lišenim Nedostižnih Ciljeva, onda je Karanovićev "Više od nule" jedan, hja, karakteristično istočnoevropski (još od starog, dobrog Škvoreckog pa naovamo) glas onih kojima se stalno čini da nemaju ništa, da su Po Defaultu Uskraćeni, lišeni svega do čega im je stalo, a budućnost u tom smislu obećava samo da će biti još gore, to jest da je život definitivno negde drugde. Pa gde god to bilo, na zemljovidu "ove" ili "paralelne", popkulturne rea lnosti.
Pripovedački glas Zvonka Karanovića, odnosno senzibilitet i svetonazor njegovog junaka, nesumnjivo vuče na danas tako sveprisutnu laddish literaturu, čiji se daleki koreni daju pronaći još u bitničkoj poeziji, koliko i u "džins-prozi" svih onih već spominjanih Čežnjivih Istočnjaka. Zato tu, dakako, ni Nik Hornbi ne može biti daleko, ma koliko se Junak, a možda i Pisac bunio, rogoboreći kako mu je "proćelavi engleski učitelj" romanom High Fidelity na pravdi boga maznuo Životnu Priču... Ovo će reći da je Više od nule i storija o Odloženom Odrastanju svih onih koji su shvatili da njihovi životi šlajfuju u mestu, ali ni da mehanički pokret "napred" nije neko rešenje jer ih Tamo ionako ništa dobro ne čeka... Baš kao što je ova knjiga i jedna ironična, rezignirana, love-hate posveta jednom gradu, po strani od ćirićevskih "nišvilskih" odmicanja u ironijsku mistifikaciju: naprotiv, Karanovićev Niš je gotovo hiperrealističan. Debitujući kao prozaik, Karanović je napisao roman kojem nije teško iznaći solidan broj sitnijih nedostataka (a i lektor je vala mogao da zaradi svoj honorar!), ali čija supstanca svemu tome ipak odoleva, što će reći da će Više od nule biti knjiga s razlogom prepoznata i prihvaćena od onih kojima će prijati jedan kanda postromantičarski weltanschauung – sa svim "kolateralnim" ložnjavama i patetičnim preterivanjima! – te će je slediti do kraja, drmusajući se u podivljalom ritmu njenog saundtreka, a to nije da nije važno, jer Korto lepo podseća na stihove Dejvida Bouvija: "I am a DJ, I am what I play". Više od nule? Da, da, prilično više. TEOFIL PANČIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Sirovo, bez patosa: Čarls Bukovski
Pesme, Čarls Bukovski
Bukovski je negde izjavio: Moram da pišem. Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama... Upravo ovakve, fanatično-književne izjave iniciraju čitalačko interesovanje, pometnju i glad, kod onih koji čitaju Bukovskog; ali i kod onih koji će ga tek čitati.
Bez obzira na godine i životno iskustvo. Izlazak drugog izdanja svedoči o tome, a Bukovski cementira svoje mesto pod Suncem, ako čitaoce pitate u Srbiji.
Neki "učeni ljudi" misle drugačije (dokle više!). "Slučaj Bukovski" je i dalje aktuelan, bar kad je njegov status u pitanju. Jedni ga kritikuju, drugi pljuju, treći izbegavaju, ali, paradoksalno, svi ga štampaju i zarađuju, tako da ispada, da je Čarls Bukovski globalni problem, ali i mašina za pravljenje para. I u Evropi i u Americi. A nije tipičan bestseler.
TAKVA JE, IZGLEDA, SUDBINA POJEDINIH PESNIKA. (INAČE, BUKOVSKI SE PROSLAVIO KAO PROZNI PISAC.)
I potpuno je nebitno kako je on živeo i radio, nego šta je i kako je pisao. Na kraju, Bukovski je umro prirodnom smrću, a ne od alkohola.
Njegove pesme su emotivne i jasne, bez patosa. Pre svega, narativne i lične. Forma raznovrsna, ali nepovezana. Jezik vulgaran, sirov, ulični, ili uličarski, kako se već kaže. Možda previše slobodan i napadan, kao što je Rableov, onda, bio. Teme šarene i raznolike, uvek preterano razuzdane, ali sve u skladu sa svakodnevnim patnjama i nagonima običnog čoveka.
Ko zna, možda je čitao Bokača, ili tako nešto. Istorijski kontekst u kom se našla Amerika između dva rata (II svetski i Vijetnam), a sve u paketu sa seksualnom revolucijom, pomogao je Bukovskom da uoči sve ulickane laži, prevare i neistine, kojima je bila trovana nadolazeća mlada generacija. On je razbio mehur sapunice puritanske i pseudo-tradicionalne američke svesti. Na neki način, on je mlade i uvukao u književnost, jer je nudio skidanje okova i kritički odnos. Njegove pesme su upravo to: ne foliraj i ne laži više, ni sebe ni druge. Otvori oči i pogledaj: civilizacija je postala kanalizacija, u kojoj se kontemplira na WC šo lji. Sveopšti glib.
Ipak, nemojte pomisliti da je ova knjiga afirmacija gliba i kanalizacije. To nikako. Ona samo govori o tome, bez imalo šminke.
NAPOMENA: Pročitati knjigu Projekat Bukovski, koja je izdata ove godine, verovatno, povodom desetogodišnjice od smrti Čarlsa Bukovskog (1920-1994). U knjizi su tekstovi srpskih savremenih pisaca o Bukovskom (Arsić, Vidojković, Pantić, Pavković…)
I još nešto. Ovo je izbor iz njegovih 15 knjiga pesama. Ili kako kaže prevodilac, pokušaj. Uzmi i čitaj! MARKO KRSTIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Egzibicija na grudvi snega
Delfini na helijumu, Zvonka Gazivoda
Kad god pomislim na zbirku priča Zvonke Gazivode, pred očima se zabeli sneg, a sa brda krene da se valja snežna lavina. Ova literarno-snežna asocijacija nije slučajna: svaka priča Zvonke Gazivode (1970) kreće od jedne reči, a onda se na tu istu reč nadovezuje fantastično pun, sočan, moderan i pesnički hiperjezik spisateljice "Delfina na helijumu". Iz rečenice u rečenicu, njena storija postaje sve veća i sve brža, te se poput bele lavine brzo kotrlja ka svom epilogu. Epilog dolazi odjednom i razbija se poput snežne kugle koja je srušila sve pred sobom, a od čitave priče sada je ostala samo obična gomila snega. Slikovito poređenje za kolekciju u kojoj se od sasvim običnog (snežnog) materijala pravi pripovedački spektakl. Za zbirku priča spisateljice koja se ne zamara zapletima i raspletima, već do kraja koristi svoj raskošni stil, puštajući da je stihija reči nosi do poslednje tačke.
No, za bliže određenje poetike Zvonke Gazivode, mogla bi biti važna i rečenica koju spisateljica navodi u nekonvencionalnom biografskom dodatku. Pored podataka koji nam govore da Zvonka istrči pet kilometara bez predaha, te da je trenirala mačevanje i da preporučuje japanske pečurke shitake, stoji i jedna (auto)poetička napomena. U toj napomeni piše da je njen "definitvno ozbiljan moto: reanimacija poezije hobotničarskog izraza: proza i poezija u svim pipkolikim pravcima". Svakako važna poetička odrednica čiju primenu možemo primetiti u dvadeset dve Zvonkine priče koje čine ovu zbirku. Pišući stihijski, ona dopušta priči da se razgrana, a svakom pravcu kojim se priča uputi, ona dozvoljava da se maksimalno razvije.
Pri tom, stope (u snegu) njenih junaka šaraju čitav globus. Svaka njena priča je parče sveta. Razglednica sa živom slikom. Zvonka Gazivoda je globtroter. U jednoj TV izjavi kaže da su reči, muzika i putovanja čip koji je integrisan u njeno pisanje. Baš zbog tih "putovanja", sreća je što "Geopoetika" objavljuje njenu prvu zbirku priča. "Delfini na helijumu" nadovezuju se na geopoetički niz Keneta Vajta. "Delfin i" opisuju tu zemaljsku kuglu koja leti kao da je napunjena helijumom, a koja je opet možda deo neke druge snežne lavine. MIĆA VUJČIĆ
Danas 11. 12. 2004. - Ženski Hanif Kurejši
Beli zubi, Zejdi Smit
Ne dešava se baš često da debitantski roman dobije toliko pažnje koliko je to bio slučaj sa prvim romanom dvadesetčetvorogodišnje Engleskinje Zejdi Smit, "Beli zubi", koji je upravo objavila Narodna knjiga (prevod Zorice Smederevac) u svojoj već kultnoj ediciji Antologija svetske književnosti. Ovaj roman, objavljen 2000. godine, pored velikog komercijalnog uspeha, dobio je mnogobrojna priznanja poput Gardijanove nagrade za najbolju debitantsku knjigu, Widbredove nagrade za najbolji prvi roman, Nagrade pisaca Komonvelta, i Memorijalne nagrade Džejmsa Pejtbleka za književnost. Roman je takođe dobio nagradu EMMA - nagradu etničkih i multikulturalnih medija za najbolju knjigu/roman, a Zejdi Smit je proglašena za najbolju novu žensku medijsku ličnost. Pored ovih dobitnica je i WH Smith nagrade za najbolji mladi talenat. Za drugi roman "Skupljači autograma" dobila je Jevrejsku literarnu nagradu i nagradu Oranž za najbolje prozno književno delo. Trenutno piše treći roman "O lepoti", koji će biti objavljen 2005. godine.
Beli zubi su prevedeni na preko dvadeset jezika i adaptirani za emitovanje na televiziji. Najčešće je porede sa romanima Hanifa Kurejšija.
Priča prati dva muškarca koji se sreću tokom II svetskog rata, i ostaju prijatelji do kraja života, a priča završava neočekivanim raspletom i zabavnim finalom. U romanu se oseća atmosfera Jamajke, Turske, Indije, sve pomešano u multinacionalnom Londonu. Ono zbog čega je najviše hvale je, pored očigledno dobrog poznavanja muške psihe, odličan opis karaktera glavnih junaka, pomalo zbunjenih svetom u kome odrastaju njihova deca, a opet potpuno realnih, i izuzetno duhovitih u svojim razmišljanjima i filozofijama na razne teme.
Danas 11. 12. 2004. - Demistifikacije
Miodrag Tabački, Gordan Popović Vasić & Irine Subotić
Monografija o našem uglednom kostimografu i scenografu Miodragu Tabačkom, nastala je kao zajednički projekat autorki Gordan Popović Vasić i Irine Subotić., a objavio ju je beogradski Clio. Reč je o istaknutom pozorišnom stvaraocu koji je tokom tri decenije karijere učestvovao u pravljenju kostima ili scenografije za više od 250 pozorišnih predstava. Dobitnik brojnih nagrada, Tabački je redovni profesor FDU u Beogradu, a bio je gostujući profesor na više svetskih univerziteta (Notingem i SAD).
Knjiga o njemu koju je upravo objavio Clio je dvojezično izdanje (na srpskom i engleskom) i sadrži obimnu studiju o umetniku koju je napisala Gordana Popović Vasić, intervju sa Tabačkim koji je vodila Irina Subotić, biografiju, teatrografiju, spisak nagrada, priznanja, samostalnih i grupnih izložbi, bibliografiju od preko 550 jedinica i 32 stranice ilustracija u boji.

Danas 11. 12. 2004. - Dobro susedstvo i intimni zločin
Bosna. Anatomija rata, Ksavije Bugarel
Izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila je u svojoj ediciji Reč knjigu "Bosna. Anatomija rata" Ksavije Bugarela, u prevodu Jelene Stakić. Ksavije Bugarel radi u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja i bavi se jugoslovenskim ratovima i islamom na Balkanu. Zajedno sa Natali Klajer priredio je knjigu "Novi balkanski islam. Muslimani kao akteri postkomunizma /1990-2000/".
"Knjiga "Bosna. Anatomija rata" značajan je doprinos razumevanju jednog sukoba koji obiluje paradoksima. Njen autor odbija da se zatvori u okvire debata koje su, koliko god bile legitimne, ipak pokazale da ne omogućuju dublje razumevanje rata u Bosni. Bugarel odbija da govori o tome da li je taj rat bio građanski ili agresija spolja. On odbija i pojednostavljeno suprotstavljanje dželata i žrtava u tom ratu, kao i raspravu o ideološkoj prirodi etničkog čišćenja. On se distancira od politikoloških i diplomatskih pristupa, kao i od stanovišta zasnovanog isključivo na primeni međunarodnog prava, koji preovlađuju u raspravama u Francuskoj. (...) Bugarel glavne elemente za svoje objašnjenje sukoba traži pre svega u samoj Bosni, u unutrašnjim protivrečnostima te složene zemlje. Tako je sociolog pružio najefikasniji alat za rasplitanje bosanskog klupka...", stoji u osvrtu Bernara Lorija, profesora za balkansku istoriju na Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizacije u Parizu, na koricama ove knjige.
"Bosna. Anatomija rata" privlači pažnji već sugestivno dizajniranom naslovnom stranom. Na njoj je list (iz novina?) sa arapskim pismom sa upečatljivim tragovima od prevrnute šoljice sa kafom iz koje se obično proriče sudbina (ali ovi tragovi bojom istovremeno asociraju i na skorenu krv). Unutar korica možda je najzanimljivija, a upravo u vezi sa naslovnom stranom - ritualom ispijanja kafe, središnja, treća glava knjige "Dobro susedstvo i intimni zločin" koja se bavi pitanjima u kojima je, kako kaže Bugarel, "sažeta jedna od zagonetki bosanskog rata: Kako se od dobrog susedstva prelazi na zločin? Kako se jučerašnji suse d pretvara u ubicu?", razmatrajući najpre reč "komšiluk" čija konotativnost upućuje i na neka značenja izvan reči "susedstvo". Jedan od najzanimljivijih priloga u ovoj glavi je i onaj koji se bavi pitanjem mešovitih brakova "između mita i stvarnosti". Najzad, ovo je vrsta takve (istoriografske) literature, ali i takve uzbudljive knjige koja upravo tangira ljude sa prostora o kojima piše, da su i njeni dodaci podjednako važni i interesantni, a među njima svakako tabele verskog i nacionalnog sastava bosanske populacija (1879-1991), na primer, ili mape, pogotovo one koje pokazuju planove podele Bosne od Vens-Ovenovog do konačnog Dejtonskog sporazuma. I. MATIJEVIĆ
Politika 12. 12. 2004. - Ispravljanje istorijske nepravde
Srednje doba, Petar Milosavljević
Srpska književna zadruga i BIGZ objaviće Antologiju srpske poezije, u osam knjiga, čiji je priređivač prof. dr Petar Milosavljević. Do sada su objavljene dve knjige: „Stara poezija” i „Srednje doba”. Tokom naredne godine biće, kako se očekuje, objavljeno i preostalih šest knjiga: „Narodna lirska poezija” (već je u štampi), „Narodna epska poezija”, „Romantizam”, „Moderna”, „Doba romantizma" i „Savremena poezija".
U prvoj knjizi, „Stara poezija”, ističe Tiodor Rosić, predstavljena je srpska poezija nastala u periodu od XIII do XVIII veka. Priređivač je dao bogoslužbene tekstove, koji su vremenom promenili funkcionalnu upotrebu, odnosno od verske dobili estetsku namenu, ali tu su i stari srpski zapisi i natpisi, s margina knjiga. Milosavljević je u knjigu uključio molitve, zapise i natpise, ali i poetske odlomke iz žitija svetih. Knjiga počinje „Proglasom slovenskim narodima svim” Sv. Ćirila, a završava se „Molitvom zaspalom Gospodu” Arsenija III Čarnojevića. Izbor je pouzdan, prevodi na srpski jezik takođe. Prevodioci su Đorđe Sp. Radojčić, Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović.
U knjizi „Srednje doba” je poezija od stare do romantizma, od renesanse, baroka, klasicizma do predromantizma. Obuhvaćen je period od XV do XVIII veka, čime se ispravlja, kako kaže Rosić, krivotvorena slika o formacijskom diskontinuitetu, jer je uključena renesansa, odnosno primorska književnost, koja prema estetskim, ali i jezičkoistorijskim kriterijumima pripada srpskoj štokavskoj poeziji. Uključena je dubrovačka književnost, što ranije, nažalost, nije bio tako čest slučaj. Da nije ove knjige, naglašava Rosić, bili bi jedini narod u Evropi, kome nedostaju dva-tri veka sopstvene književnosti. Ove antologije ne pristaju na falsifikovanje jezičkih i književnih činjenica, i to je njihova najveća vrednost. Ovim knjigama se vraća red u uspostavljeni haos, koji je nastao zahvaljujući uticaju politike, koja je poništila argumente struke.
Profesor Milosavljević, kaže Dragan Lakićević, sabira iskustva prethodnih antolog ičara i istraživača ove specifične i fine materije i gradi optimalan i popularan izbor pesama i prevoda na savremeni jezik, predstavljajući našu poeziju od Svetog Ćirila i Svetog Save, pa do XVII i XVIII veka, u punom sjaju, u knjizi „Stara poezija”, dok u knjizi „Srednje doba” obuhvata naše pesništvo od Džona (Džonka) Kalićevića u Dubrovniku (XV vek), do Milice Stojadinović Srpkinje (XIX vek). Posle pola veka, dubrovačka i primorska poezija, ponovo se vraćaju u srpsku književnost.
Podsećajući na anegdotu Branislava Petrovića, koji je jednom prilikom rekao: „Kad god hoću nešto dobro da pročitam, ja sednem pa napišem”, prof. Milosavljević kaže da je i on uradio nešto slično. Kao profesor Univerziteta, radio je tri decenije sa studentima. Prava podela poezije po epohama je nedostajala. Milosavljević je, zato, i sačinio Antologiju srpske poezije, u osam knjiga. Sve što je uradio nastavak je onoga što je započeo, još u XIX veku, Stojan Novaković.
Profesor Milosavljević još predlaže da se objavi desetak srpskih relevantnih istorija književnosti, desetak naših rečnika, nekoliko pravopisa i gramatika. Kada se sve sabere, bilo bi to pedesetak knjiga, koje bi potpuno raščistile sve nedoumice i oko srpskog jezika i oko srpske književnosti. Z. RADISAVLJEVIĆ
Danas 13. 12. 2004. - Nove knjige
Informaciono-komunikacioni sistemi, Miroljub Radojković & Branimir Stojković
INFORMACIONO-KOMUNIKACIONI SISTEMI/CLIO Delo "Informaciono-komunikacioni sistemi", čiji su autori prof.Miroljub Radojković i prof. Branimir Stojković, nedavno je objavila izdavačka kuća Clio, u okviru bilbioteke "Multimedia". Ova studija predstavlja temeljan uvod u prostore proučavanja i tumačenja komunikacijskih procesa u savremenim društvima. Autori iz perspektive komunikologije čoveka definišu kao "animal symbolicum", koji je "izgradio svet informacija (simbola, reči) i u njemu živi isto onako kako živi u svetu drugih ljudi i svetu stvari". U prvom delu knjige autori su izložili pretpostavke funkcionisanja informaciono-komunikacionih sistema i u okviru toga definisali pojam, odredili predmet istraživanja i prikazali nastanak informaciono-komunikacionih sistema. Centralni deo "Informaciono-komunikacionih sistema" posvećen je razmatranju o agensima u informaciono-komunikacionom sistemu: državi, političkim partijama, društvenim grupama i religijskim organizacijama. Autori državu sagledavaju i kao važan izvor informisanja, a ne samo instituciju koja vrši nadzor, usmerava ili ograničava slobodan informacijski protok. Posebna poglavlja autori su u ovoj studiji posvetili fenomenima mase, publike i javnosti kao primajućim strukturama, koje su ciljni i stoga nezaobilazni činilac komunikacionog procesa. Autori masu smatraju najbrojnijim primajućim podsistemom u okviru informaciono-komunikacionih sistema, a publiku razlikuju od mase po tome što se strukturiše prema istovetnom interesovanju svojih pripadnika. Za čitaoce će posebno intrigantna biti poglavlja posvećena odnosima religijskih organizacija (katoličke i pravoslavne crkve i medija, kao i odnosu medija i protestantizma, odnosno islama), kao i interakciji države i štampe i države i elektronskih medija. U trenutku kada svet više nije "globalno selo", već i informaciono-komunikacioni sistem, trenutak je da realnost pročitamo i u ovim okvirima, koji su i istovremeno i koordinate budućeg. S. DOMAZET
Glas javnosti 13. 12. 2004. - Muškarci najbolji kuvari
Najdželini zalogaji, Najdžela Loson
Trijumfalno drska muška tvrdnja da su najbolji kuvari na svetu baš predstavnici ovog pola vekovima je unosila bes u ženska srca. A da ne govorimo koliko su metroseksualci najnovija ozbiljna pretnja prestižu za šporetom.
Zahvaljujući neodoljivoj Najdželi Loson, čija su kuvarska dostignuća u televizijskoj formi nasledila šarmantnog Džejmija Olivera na televiziji B92 konačno možemo da vidimo i jednu pravu ženu u kuhinji, kako prži, muti, secka, oblizuje se i jede prstima. Ipak, nisu baš sve dobre kuvarice ovog sveta, dok se muškarcima ne smuči da paradiraju sa varjačom i "kuvaju srcem" privremeno proterane u romane ili beletristiku koja opeva magičnu i ostale dimanzije ishrane, kao recimo Laura Eskivel.
Samizdat B92 objavio je i knjigu recepata i kuvarskih saveta "Najdželini zalogaji", sa podnaslovom "Od porodičnih trpeza do elegantnih večera - izvrsni jednostavni recepti za svaku priliku", u prevodu i adaptaciji s enlegskog Gordana Paunovića.
Najdžela Loson je danas jedna od naujuticajnijih svetskih autorki pisanja o hrani. Britanka italijanskog porekla, ćerka političara Najdžela Losona, stekla je slavu kuvarskim serijalima koji su sa velikim uspehom prikazani pre svega na Kanalu 4, ali i brojnim svetskim televizijama.
Autorka je šest knjiga o kuvanju koji najčešće prate TV serijale, a među muškarcima stiče publiku ne samo zahvaljujući originalnom načinu predstavljanja recepata domaće, što će reći svoje porodične kuhinje, već i gastronomskom koreografijom, koja je prilično seksi. U jednom intervjuu Najdžela je izjavila da bi se "to" što ona radi moglo nazvati "gastropornografijom".
Ima 44 godine i bila je udata za novinara Džona Dajmonda, umrlog 2001. godine, sa kojim ima dvoje dece Kozimu i Bruna, koji se takođe često prošetaju kadrovima Najdželine kuhinje. Prema podacima iz Vikipedije (Internet ensiklopedija), septembra 2003. najdžela se udala za čuvenog bogataša, osnivača marketinške kuće "Sači&Sači" i multi-kolekcionara Čarlsa Sačija (pogledati jučerašnji Glas). Sač i je stariji 13 godina i priča se da su bili u vezi dok je bila u braku sa prvim mužem. Šta znači dobra kuhinja!
"Da budem iskrena, za mene je svaka hrana - hrana utehe, ali postoje trenuci kada vam je potrebna činija nečeg toplog ili parče nečeg slatkog samo da bi vam pružilo osećaj da je svet ipak sigurno mesto", piše u uvodu za jela kao što je, nećete verovati, krompir-pire.
Ipak, upravio jednostavnost svakodnevnih recepata, bez super ekscentričnih kerefeka kojima je sklon Džejmi Oliver, deo je magične popularnosti ove autorke. (Tajna pirea koji pravi verovatno i Čarlsu Sačiju jeste u dodatku muškatnog oraščića). Slede rižoto od limuna, pa sutlijaš za hitne slučajeve, knedlice od griza... Naravno, među receptima su oni gde su neophodni neobični sastojci kao što je škarpina sa sardelama, timijanom i leblebijama.
Treš kuvar ne bi trebalo da previše dugo stoji pored šporeta, bez čaše sa odgovarajućim pićem, poželjno ovim: daikiri od lubenice, kaže Najdžela. Recept je u knjizi.
Gordan Paunović zaslužuje pohvalu što se potrudio da objasni nepoznate pojmove ili robne marke, odnosno da nas ne šokira sastojcima koje nikada nismo videli u našim prodavnicama. Tako će vam objasniti da halumi sir koji je teško naći ako niste upravo doleteli recimo sa Kipra, zamenite sjeničkim sirom, a čorizo kobasicu zameniće sremska ili levačka. To, lave.
Pobjeda 15. 12. 2004. - Kreatori svoje sudbine
Psihofilozofija biznisa, Veselin Vukotić
Ovo nije knjiga koja objašnjava što drugi treba da uradi za Vas! Ovo je knjiga koja Vas motiviše na to što Vi treba da uradite za sebe, za svoj uspjeh, za svoj život! Kako da se pokrenete, kako da se otrgnete od mase i postanete slobodni".Uvjerenje da najnoviju knjigu profesora Veselina Vukotića, "Psihofilozofija biznisa", treba predstaviti što širem krugu, posebno mlađih čitalaca, čak je i preporučiti kao neku vrstu obavezne literature, je osnovni razlog koji nas je podstakao da se njome bavimo. Njen autor je redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, kao i naučni savjetnik na Institutu društvnih nauka u Beogradu. Inspirator je liberane ekonomske misli u Crnoj Gori i incijator koncepta Crna Gora-Mikrodržava. Rukovodilac je postdiplomskih studija "Preduzetnička ekonomija" i kreativnog jezgra za uvođenje PMB studija na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Bio je i član reformske Vlade SFRJ , premijera Ante Markovića. Treba posebno istaći da je gospodin Vukotić član Mont Pelarin društva osnovanog 1947.Ovo je jedno od najeminentnijih društava sa liberalnim intelektualcima svijeta, koje trenutno u svom članstvu ima osam nobelovaca ekonomije. Gospodin Vukotić je primljen 2001. kao prvi ekonomista sa ovih prostora koji je postao član tog društva.
Kao što smo već naglasili, značaj ove knjige, posebno za mlade, perspektivne ljude, je nesumnjiv i mogao bi se sažeti u onih nekoliko rečenica s početka ovog teksta, koji je autor izdvojio kao njen moto. Njegova nastojanja da rastereti sebe pritiska zbog onoga što je godinama nosio u sebi, što se dugo "taložilo i kuvalo u njemu", tako što će ta svoja "nagomilana intelektualna opterećenja" sistematizovati i pretočiti u pisano djelo, pokazala su se više nego uspješna, jer je kao posljedica svega toga nastala ova dragocjena knjiga. Dragocjena posebno za društvo u procesu tranzicije, kome su neophodni kreativni, slobodni pojedinci, istraživačkog, preduzetničkog duha, jednostavno ljudi biznisa, kao paradigme tranzicije, zaduženi za "pravljenje novca".Sam autor se preds tavlja kao inventivan mislilac i fin erudita (što nije baš tako često kod ljudi "od struke i nauke"), koji ne pretenduje da je ono što on zastupa neprikosnovena istina koju treba bez pogovora prihvatiti.
Dakle, ovo nije ekonomska knjiga u onom tradicionalnom smislu, mada suštinski ona to i te kako jeste, jer upućuje na zaključak da samo mijenjanjem sebe i svog odnosa prema stvarnosti možemo, uistinu, postati slobodni ljudi, pokretači biznisa. O njenoj namjeni sam autor kaže: "Ovu knjigu pišem za svoju dušu. A duša mi je usmjerena na mlade ljude sa ovog područja, na studente Univerziteta, na moju djecu i djecu mojih prijatelja, da im pomognem da se izdignu iznad realnosti".
"Psihofilozofija biznisa " je veoma intrigantna knjiga, čija već prva stranica najavljuje sadržajan i uzbudljiv tekst. Istovremeno nas nagoni na preispitivanje svojih stavova i mišljenja o brojnim pitanjima koja određuju naš odnos prema životu. Ova knjiga osoben, sugestivan način, ukazuje da je ono što najprije može usrećiti pojedinca i društvo kome pripada, njegova odlučnost da se "izdvoji iz gomile" i "preuzme život u svoje ruke", postajući tako slobodan, samosvjestan kreator svoje sudbine. Način na koji je knjiga koncipirana, kod nas nije baš uobičajen, kada je o ovoj vrsti literature riječ. Naime, sa njenom sadržinom se upoznajemo kroz razgovor profesora, autora knjige, i njegovog studenta. Njihov dijalog je, u stvari nenametljiva spontana "šetnja kroz naš mentalni sistem, našu kulturu, običaje, moral, vjerovanja, uvjerenja" i mi bivamo izloženi svojevrsnoj "proceduri intelektualnog skeniranja". A, sve to je "začinjeno" pominjanjem preko sto značajnih imena iz svijeta nauke, umjetnosti i sporta, čije "sentencije" stoje tako lijepo u korelaciji sa sadržinom knjige, da nam se učini kako ona, zapravo, pripada žanru lijepih umjetnosti.
Knjiga prosto vrvi od lucidnih misli i zapažanja samog autora, s kojima se, naravno, ne moramo uvijek složiti, ali ni ostati na njih ravnodušni.
Knjigu "Psihofilozofija biznisa - d ijalogom kroz naš mentalitet" profesora Veselina Vukotića izdao je CID Podgorica, urednik je Dragan K.Vukčević, a recenzenti su: profesor Slobodan Maksimović, IDN Beograd i profesor Nevenka Gluščević, Ekonomski fakultet Podgorica. ZORAN VULEVIĆ
Vreme 16. 12. 2004. - Tesna koža
Never Mind Nirvana, Mark Lindkvist
On se zove Pit Tajler, ima trideset i šest godina ("skoro četrdeset!", vajka se u panici nejasnog porekla, kakva ume da obuzme savremenog muškarca u razdražljivoj nisam-više-klinac-ali-još-ne-znam-šta-jesam životnoj dobi), dobra kola, samački stan na strateškom mestu u Sijetlu, skupo fensi odelo, pravnički ćitab i posao zamenika tužioca; takođe, Pit ima i jednu zaturenu bolju (?) prošlost u vidu rokenrol karijere u jednom manje značajnom bendu sa grandž (grunge) scene Sijetla s kraja osamdesetih (sikter more, rekao sam grandž, a ne grand!), jednu zagubljenu staru ljubav na koju nikako da ponovo natrči i nekoliko poluuhodanih poluveza kojima je zajedničko da ništa "dublje" ne znače i nikuda ne vode, osim što rasterećuju Pitovu postadolescentsku erotomaniju. A onda upoznaje nekoga ko će to možda promeniti, a možda i neće, a to kanda zavisi od Pitove volje i sposobnosti da se promeni, da nepovratno i ozbiljno "odraste". Elem, šta je zapravo ono što Pit Tajler nema, i bez čega ne bi bilo romana, jerbo niko nije tako lud da piše o ljudima sasvim zadovoljnim onim što jesu, a obaška i svetom kakav jeste? Hja, reklo bi se da je to ono što bi Nil Jang prelepo odunjkao kao peace of mind iliti duševni spokoj, onaj koji proishodi iz čovekovog saglasja sa vlastitom egzistencijom, da se tako parafilozofski izrazim... Bez šale, Pit je Tajler podoban čoveku koji je stao nasred prometne raskrsnice i zvera na sve četiri strane, nevoljan da se vrati otkud je došao, ali i da se odluči kuda će dalje (a u međuvremenu, dok se ne opasulji, nešto bi moglo i da ga zgazi). Rokenrol "kao način života" (ogavne li frazetine!) nije bio nešto s čime je mogao dospeti daleko – da je bilo drugačije još bi se klatio okolo s gitarom, ne bi ulazio u japijevska odela i "državnu službu"; ali ni taj "novi" Pit nipošto nije onaj "pravi", recidivi su isuviše snažni, život u srcu Sistema još je svrbljivo vrpoljenje u tesnoj koži; da stvar bude još komplikovanija, grandžera u penziji sve više opseda građanski san o Porodici, o "smirivanju", jedino mu nije j asno s kim bi sve to ostvario, a bogme ni kako bi sve to pomirio sa svojom lutalačko-promiskuitetno-dečačkom prirodom. Odgovor se nameće sam od sebe – čemu se uopšte uplitati u sve to? Ali, za Zamenika Tužioca u tom je smislu već prekasno: on će neminovno "odrasti" i sve što uz to već ide, pitanje je samo koliko će još ljudi u međuvremenu povrediti, prilika propustiti i, uopšte, koliko će još potrajati svi oni bezbrojni, traumatični i konfuzni Rituali Opraštanja sa "slatkom pticom mladosti". A jedan od tih rituala ispada da će, "kolateralno", biti i "slučaj" njegovog poznanika i vršnjaka, čoveka sa lokalne grandž-scene optuženog za nešto što bi moglo biti silovanje, osim ako nije samo obostrana budalaština iz jedne pijano-drogirane noći: Pit će voditi taj slučaj (mamurni tužilac protiv mamurnog gitaroša: kakav Sraz Titana!) i tako se simbolički suočiti s vlastitim bivšim "plemenom" u kojem će učvrstiti status Prokletog Otpadnika, čoveka dragovoljno otkupljenog od Sistema, od Države, od posla-od-devet-do-pet, ili naprosto od Odraslosti…
Mark Lindkvist (Lindquist), književni otac Pita Tajlera, glavnog junaka romana "Never Mind Nirvana" – izvorno objavljenog bombastične 1999; ima u knjizi momenat kad Pit na TV-u gleda intervjue sa lokalnim pilotima "koji učestvuju u NATO bombardovanju Beograda"...) pripadao je onoj u jednom periodu onoliko razvikanoj severnoameričkoj brat pack generaciji, ali svojim prvim romanima iz poznih osamdesetih (Sad Movies i Carnival Desires) nije postigao onako ogroman uspeh kao Brett Easton Ellis, Jay McInnerney ili Tama Janowitz. I vidi vraga, baš kao Pit sa muzičke, tako se i Mark odmeće sa književne scene ne bi li završio prava; i baš kao njegov Tajler, i Lindkvist radi u tužilaštvu, tačnije, zamenik je specijalnog tužioca za seksualne delikte u oblasti Pirs... Razlika je kanda u tome što se Lindkvist, baš ovim romanom, ipak vraća književnosti, i to na povelika vrata: Never Mind Nirvana postigao je u Americi vrlo solidan uspeh i zaradio mahom pozitivne kritike – uključujući i hvalospeve gorepomenutih slavnijih kolega – i preveden je na više jezika.
Šta je to što je omogućilo Lindkvistu da baš ovim i ovakvim romanom otključa šifriranu bravu Uspeha? Nije teško uočiti da Mark L. nije jedan od onih Velikih Stilista, niti je od pisaca čija vas razoružavajuća duhovitost i lucidnost teraju da ih čitate u cugu, vapijući za "još". Ne, njegovo je pripovedanje malo odviše ravno, ponekad čak suvo iliti krto, što ume da (mi) zasmeta. Na drugoj strani, on je i dovoljno mudar autor da se ne upinje da bude nešto što nije i ne može da bude – bilo stilski, tematski ili kako god. Zato je njegova Priča građevina dovoljno čvrsta da ponese manje-više sve što je autor naumio da pokaže.
U ovoj pomalo nikhornbijevskoj priči o (ne)mogućem muškom odrastanju u okružju pop-kulture (a bogami ni onaj Karanovićev Nišlija – v. prethodni broj "Vremena" – nije uopšte tako daleko, naprotiv, podudarnosti su brojne; biće da se ovde radi o jednom uslovno "globalnom" generacijskom weltschmerzu!) Mark Lindkvist pouzdano vodi čitaoca kroz kultna mesta i prizore onog mitskog Sijetla, ali deset godina posle izbruha Scene na površinu, i pet godina nakon (takođe "ritualne") smrti Kurta Kobejna kao simboličkog vrhunca i kraja epohe. Pisac u građanskoj odori tužioca ispisuje tako još jednu u beskrajnom nizu spisateljskih vežbi iz prihvatanja sveta i s radikalnom fanovskom predanošću "impregnira" svoju priču vaskolikom grandž i ostalom muzikom, toliko da bi i ovaj soundtrack jako valjalo imati, kaogod i Hornbijev ili onaj Zvonka Karanovića... Pri tome je Never Mind Nirvana istovremeno i priča onih koji znaju da, uprkos spoljnim znacima "socijalizacije", posle temeljito "prorađenog" iskustva supkultura druge polovine dvadesetog veka više nikada ništa neće biti isto, da je Svet drugačiji, da smo mi drugačiji, i da je možda neminovno to što su Microsoft i Starbucks osvojili Sijetl – a potom i ceo svet – ali da će za neke među nama uvek biti važnije pitanje: koji je bend bolji – Pearl Jam ili Nirvana? Pit Tajler zna pravi odgovor. Doduše, ni onaj drugi nije pogrešan; pogrešno je samo prezrivo otkloniti ovakvu Egzistencijalnu Dilemu. TEOFIL PANČIĆ
NIN 16. 12. 2004. - Kreativno mišljenje
Knjiga o nedostajanju, Marija Knežević
Poznata pesnikinja (autor šest zbirki poezije) i prevodilac poezije, Marija Knežević dodaje, evo, svojoj bibliografiji i esejističku jedinicu. Unekoliko novi vid svoje spisateljske prakse ona u uvodnom tekstu objašnjava uverenjem da je u toku vreme esejističkog načina mišljenja i izražavanja - ako hoćemo: “esejističkog senzibiliteta” - vreme čitalačke i autorske potrebe za komentarom koju ova forma optimalno zadovoljava. U ovom se kontekstu gotovo podrazumevaju, a u tekstovima i elaboriraju, “potreba za samoiskazom” odnosno “lična perspektiva”, odupiranje žanrovskim razgraničenjima, povlađivanje “diktatu odlomaka” iliti fragmentaran pristup temi... Reč je, sva je prilika, o pristajanju uz pokušaje obnavljanja vajkadašnje (“izvorne”) esejističke forme - fleksibilne i adaptabilne, pa stoga pogodne za raspravljanje raznovrsnih, opštih koliko i dnevnih, pa i parternih tema. (Disciplinarni eseji su, u istorijskom poimanju vremena, novijeg datuma.)
U Knjigu o nedostajanju Marija Knežević je složila petnaestak mozaičkih (iz odlomaka) komponovanih esejističkih tekstova nastajalih tokom završnice prošlog i početkom ovog veka. Mada se navode, “godine nisu važne” - kaže spisateljica imajući u vidu vreme obuhvaćeno knjigom - “jer svaka je ionako godina rata”. Nisu, uostalom, presudne ni zato što je hronologija nastajanja eseja podređena tematskom grupisanju odlomaka u veće celine. Doba, događaje i pojave o kojima je pisala sagledavala je iz neposredne blizine i sa prekookeanske distance (za vreme studijskog izbivanja u Americi), a prosuđivala o njima oslobođena opterećenja države, nacije, istorije. Saglasno merilima kreativno zrelog pisca i moralno ispravnog intelektualca. U knjigu svrstane eseje najčešće je, veli, pokretala nostalgija shvaćena kao “osećaj nedostajanja, apstraktne ili sasvim konkretne uskraćenosti, osećanje progresivnog lišavanja”, kadgod i kao “izgovor za čežnju”. A čežnja, opet, objedinjuje maltene sve: od naroda koji i te kako ume da bude “proizvođač” čežnje do poezije u kojoj je neizbežno sad ržana.
Da bi ovakvi, na prvi pogled patch-work tekstovi bili višestruko relevantni (što im je u ovom slučaju i namenjeno), piscu su neophodne odista nestandardne vrline i veštine. Komentarišući, u okviru obuhvatnijih tema, i poneku knjigu sebi srodnih pisaca, Marija Knežević je (reklo bi se autopoetički) naglasila neke od njih: sposobnost “posmatranja i imenovanja” činjenica koje na poseban način markiraju stvarnost, “kreativno mišljenje” svojstveno retkoj vrsti celovitih spisateljskih ličnosti, svestrano obrazovanje i "talenat za povezivanje činjenica”.
Zahvaljujući upravo ovakvim autorskim odlikama u ove se eseje izvanredno integrišu fragmenti pisani na tzv. velike teme, komentari prividno efemernih pojava, autobiografski pasaži. O raspadu države i ratu, na svoj način uverljivo mogu da govore muzički festivali, savremena medicina i industrija kozmetike; o naciji i veri i ovdašnjim ličnim i porodičnim dramama - američka autorkina iskustva; o socijalnim prilikama (“godine polutki”) - intimni tonovi epistolarne komunikacije itd. Bilo koja da je, startna tema će pouzdano biti ilustrovana i argumentovana grananjem rasprave samo nalik asocijativnoj improvizaciji. Celina se uvek konstituiše, socijalno-psihološka, duhovna i moralna klima vremena biva na autentičan način “uslikana”.
Književne teme u ovim esejima nemaju prioritet ili, tačnije, po tretmanu su ravnopravne sa drugim temama. U biti, stvari ipak stoje drugačije. Marija Knežević diferencira književnost, danas često izjednačenu sa megaprodukcijom knjiga, i pisanje koje je za nju najautentičniji vid postojanja, bez obzira na trenutne učinke. Poeziju, u tom smislu, vidi kao oživotvorenu autonomnost, a probrane pisce i probrane knjige kao potvrdu da ovaj isečak našeg vremena nije lišen smisla.
Knjigu o nepostojanju brojimo u takva dela. BOGDAN A. POPOVIĆ
NIN 17. 12. 2004. - Rečnik srpskog i NIN-ovog romana
Frekvencijski rečnik savremenog srpskog jezika, Smiljka Vasić& Dragoljub Vasić
U Institutu za pedagoška istraživanja, u okviru projekta “Jezik u obrazovanju”, započetog 1993. godine, urađena je serija frekvencijskih rečnika savremenih srpskih romanopisaca, dobitnika NIN-ove nagrade u poslednjim godinama proteklog veka. Projekat vodi prof. dr Smiljka Vasić.
Na osnovu ovih istraživanja, nedavno je objavljen Frekvencijski rečnik savremenog srpskog jezika, koji kao autori potpisuju Smiljka Vasić i Dragoljub Vasić.
Namera ovog višegodišnjeg naučnoistraživačkog projekta, kako se navodi u pomenutoj knjizi, pored opšteg teorijskog cilja, bila je da se ispitaju i zabeleže stremljenja i kretanja u oblasti srpskog jezika u našem romanu s kraja XX veka. A tu je i pragmatični cilj: da se dobije jedan namenski opšti srpsko-srpski jednotomni rečnik za svakodnevnu upotrebu, koji će poslužiti za upoznavanje jezičke prirode i strukture savremenog srpskog književnog i standardnog jezika i za podizanje lične i opšte govorne kulture.
Frekvencijski rečnik savremenog srpskog jezika nastao je na osnovu frekvencijskih rečnika osam odabranih dela, čiji objedinjeni rezultati, u ovom delu, nose naziv - Skupni frekvencijski rečnik. Za jezičku građu, radi ovih istraživanja, odabrana su dela koja pokrivaju vremenski i tematski period od Hristovog rođenja pa do poslednjih godina XX veka, tako što su uzeti Rečnik četiri jevanđelista (iz Novog zavjeta, u prevodu Vuka Karadžića iz 1847. godine) i sedam romana nagrađenih NIN-ovom nagradom: Hazarski rečnik Milorada Pavića, U potpalublju Vladimira Arsenijevića, Bezdno Svetlane Velmar Janković, Mamac Davida Albaharija, Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića, Fajront u Grgetegu Danila Nikolića i Karakteristika Maksimilijana Erenrajha Ostojića.
Nije slučajno što su odabrani baš ovi romani, jer je reč o delima “nagrađenim od žirija naše najprestižnije nagrade - NIN-ove nagrade” koja, kako naglašavaju pisci Frekvencijskog rečnika, “dokazuje da u narodu koji je pritisnut životnim nestašicama, različitim pritiscima ima snage za duhov no stvaralaštvo i za želju da preživi i da se dokaže i izrazi u svim svojim vrednostima".
A pošto se u teoriji književnosti roman definiše kao “duža epska forma u kojoj se opisuje život neke ličnosti ili grupe ljudi ili naroda, odabranog zapleta pa do razrešenja zapleta, što je slučaj kao i u Svetom pismu”, to je, kažu, bio razlog da se i tekstovi jevanđelista uzmu za poređenja.
Za izradu ovog rečnika korišćena je celokupna jezička građa, kao potpuno misaono zaokružen korpus, od naslova do poslednje reči (sa svim oblicima) u pomenutim delima.
U Skupnom rečniku ovih dela našlo se blizu pola miliona reči (456 376 tekućih ponovljenih reči), među kojima je 23 189 leksičkih odrednica. Najčešća reč u ovim delima je glagol biti (je), upotrebljen 32 579 puta, što u procentima iznosi 7,1386 odsto. A čak 9 289 reči (leksičkih odrednica) ima frekvenciju jedan (upotrebljene su samo jednom), što ukupno, za sva dela, iznosi 40,05 odsto.
Autori napominju da svaki od rečnika ima podrečnike. Tu je, recimo, rečnik opštih zajedničkih reči za ceo uzorak - one koje su opšteg, neophodnog značaja za sporazumevanje ljudi u zajedničkom životu; zatim reči vezane za temu - tematski rečnik i, treće, ličnosni rečnik i rečnik sagovornika vezan za duhovno i socijalno biće sagovornika. Taj sagovornik je - pisac. “Zato se”, kažu oni, “svi naši rečnici razlikuju po obimu, temi, ličnom izrazu pisca, ali imaju i zajednička svojstva i jezičke strukture i pravila u jezičkom odnosu ponašanja bez čega ne bi bilo verbalnog sporazumevanja".
Analizirajući uzetu jezičku građu, autori pomenute knjige pozabavili su se i pojavom pokrivenosti teksta: koliko reči bi trebalo da zna čitalac da bi mogao da razume ceo roman. Odgovor glasi: ako savladate i razumete reči koje pokrivaju 75 odsto teksta, razumećete i preostalih 25 odsto nepoznatih reči u tekstu. Tako, kako su ustanovili, da bi se razumelo Sveto pismo, sa 75 odsto pročitanog teksta, potrebno je samo dobro poznavanje značenja prvih 200 najčešćih reči. Za Mamac 400, Karakteristiku 500, Bezdno 600, Fajront u Grgetegu i Hazarski rečnik po 700, Oslobodioce i izdajnike 800 i za U potpalublju 900 leksičkih odrednica.
Sa prvih deset najčešćih reči i sa deset prvih imenica može se naslutiti tema o kojoj se govori. A tih prvih deset najčešćih imenica tematske su ili ključne reči.
U navedenim delima najčešće su korišćene imenice i glagoli, njihova upotreba kreće se od 70 do 80 odsto. Po čestosti imenice su uvek prvog ranga, a glagoli drugog. Ali to nije uvek tako u azbučno-frekvencijskom rečniku oblika, koji obuhvata tekuće ili ponovljene reči. Priređivači ovog rečnika ističu da se uočava tendencija da u velikim romanima, onim koji imaju 8 000 do 9 000 leksičkih odrednica, imenice i glagoli razmenjuju mesta, pa su glagoli prvog ranga, a imenice drugog, “što ukazuje da se pisci u frekvencijskom rečniku oblika razlikuju baš po načinu korišćenja i vrsti reči i broju obličkih, odnosno promenljivih reči”.
Uvek trećeg i četvrtog ranga, ukupno sa oko 10 odsto, jesu pridevi i prilozi koji su, shodno svojoj funkciji u tekstu, kvalifikatori vodeće dve kategorije: pridevi - imenica, a prilozi - glagola.
Ostatak od 10 odsto ili nešto više dele preostale vrste reči, koje određuju odnose među glavnim kategorijama reči.
Deset najčešćih reči u Skupnom rečniku su: i, u, sebe (se), da, on, na taj, koji i ja.
A deset najčešćih imenica su: dan, godina, put, vreme, ruka, otac, narod, Isus, život i reč. Konkretno, pak, po pojedinim delima, to su sledeće imenice: u Rečniku četiri jevanđelista: Isus, sin, otac, učenik, Bog, narod, čovjek, dan, Gospod i riječ; u Hazarskom rečniku: sin, godina, Hazar, knjiga, vreme, kagan, rečnik, ime, reč i čovek; u Bezdnu: Julija, Srbija, Mihailo, dan, Knez, Gospodin, Babo, Beograd, godina i narod; u Mamcu: majka, Donald, život, reč, stvar, otac, ruka, traka, put i priča; u Oslobodiocima i izdajnicima: deda, dan, narod, godina, rat, glava, ujak, svet, selo i stric; u Fajrontu u Grge tegu: ruka, Diž, žena, dan, put, godina, čovek, Višnja, Dimitrije i oči; u Karakteristici: dan, pivara, vreme, žena, rat, oči, Nemac, godina, trenutak i put; i u U potpalublju: Anđela, Lazar, Dejan, ruka, dan, vreme, otac, put, Vanja i život.
Kao što se vidi, među deset prvih imenica, pored imena glavnih junaka nalaze se i stvarne zajedničke imenice: put, život, ruka i obavezno one koje određuju trajanje događaja: dan i vreme.
Ove ključne reči, napominju pisci knjige Smiljka i Dragoljub Vasić, s pravom se mogu nazvati tematskim rečima, jer se odnose na glavne junake radnje, na određivanje vremena radnje i postojeće životne prilike. Tih deset prvih najčešćih reči stručno se zovu jezičke univerzalije, jer se nalaze ne samo u jezičkom korpusu srpskog jezika, već i u korpusima drugih indoevropskih jezika.
Autori pri tim zapisuju da se u analiziranim romanima, nagrađenim NIN-ovom nagradom poslednjih godina DžDž veka, “ogleda neka vrsta životne snage koja goni na književno stvaranje, na stvaralački rad, jer prema popisima Narodne biblioteke, roman je u tim vremenima bujao kao što i dan-danas buja, kao izraz duhovne borbenosti srpskog naroda koji je iznenada postao krivac za sve nedaće koje mu se događaju”.
Deset najčešćih glagola u Skupnom rečniku navedenih dela su: biti (u značenju postojati, živeti; u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu), hteti, moći, reći, imati, znati (se), kazati (se), doći, videti (se) i morati. Redosled je, kažu autori, određen radnjama koje čoveku omogućavaju da živi i stvara, pa se svi glagoli koji se u obrađenim delima javljaju među prvih deset mogu nazvati egzistencijalnim po svome opštem značenju.
Pridevi koji se najčešće pominju su: velik, hazarski, isti, nov, srpski, star, sav, mali, dobar i ceo. Oni su, kao i imenice, tematski vezani za konkretno delo. Otuda i tesna veza između prvih deset imenica i njihovih karakteristika koje im dodeljuje pisac. Tako, recimo, u Rečniku četiri jevanđelista, pored opštih prideva koji m ogu biti prisutni u bilo kom romanskom tekstu, prvih deset očigledno su vezani za prvih deset tematskih imenica: božji, sveštenski, čovečji, nečist; u Hazarskom rečniku to su: hazarski, hrišćanski, hebrejski, jevrejski, grčki; u Bezdnu: srpski, turski; u Mamcu za temu je vezan samo pridev majčin, koji se odnosi na glavnu ličnost romana, na piščevu majku; u Oslobodiocima i izdajnicima: narodni; u Fajrontu u Grgetegu, gde je tema ljubav, tematskim pridevom mogli bi se nazvati pridevi drag i dobar; u Karakteristici samo pridev nemački je vezan za temu, a U potpalublju za temu su vezana imena glavnih junaka, pa su od njih napravljeni pridevi: Anđelin, Lazarov i Dejanov.
Prilozi koji se, ukupno gledano, najčešće pojavljuju jesu: tako, samo, kao, još, sad, više, kako, već, onda i sve.
Deset najčešćih brojeva u Skupnom rečniku su: jedan, drugi, dva, dvadeset, trideset, prvi, tri, sto, devet i četrdeset. Konkretno, kod jevanđelista, prema rangu pominjanja, to su ovi brojevi: dvadeset, trideset, jedan, dva, četrdeset, tri, pet, četiri, sedam i šest.
Najčešće pominjane zamenice u obrađenim delima su ove: sebe (se), on, taj, koji, je, što, svoj, njegov, sav i ovaj.
Kao što se vidi, preovlađuju lične zamenice, među kojima je prvog ranga zamenica trećeg lica jednine on, što je i razumljivo, jer se u romanskoj prozi obično priča o onima koji nisu prisutni.
Predlozi najčešće upotrebljeni su sledeći: u, na, od, s (sa), za, iz, o, po, do i prema.
Deset najčešćih rečca su: ne, ni, li, no, čak, dakle, ipak, baš, da i pak. Od uzvika to su: jest, e, ama, de, Osana, Amin, hej, ah, gle i au. A od veznika: i, da, a, kad, ali, kao, jer, ili, pa i ako.
Na ovaj način pokazana je struktura savremenog srpskog književnog i standardnog jezika. Za ovu sintagmu - književni i standardni jezik - autori Frekvencijskog rečnika ističu u jednoj napomeni da su je koristili kako bi naglasili da pisci govore književnim jezikom, a da ličnosti mogu da govore dijalektom, ta ko da se u nekim romanima govor glavnih junaka ne poklapa sa govorom pisca, što je očigledno, recimo, u delima Bore Stankovića i Stevana Sremca. Isto tako i u romanu Bezdno, ovde obrađenom, ima razlike između jezika pisca i jezika glavnih junaka: Kneza Mihaila, Anastasa Jovanovića i Kneginje Julije.
Ovim rečnikom, kako kažu i sami njegovi autori, ostavlja se “istorijski zapis književnog izražavanja u jednom kriznom periodu po naš narod s kraja XX veka”. JOVAN JANJIĆ
Politika 17. 12. 2004. - Hirošima zove Beograd
Fascikla, Stevan Raičković
Miloš, sin pesnika Stevana Raičkovića živi u Njujorku. Njegova supruga Mivako je Japanka iz Hirošime. Kada je NATO počeo bombardovanje naše zemlje, bile su prekinute veze između Beograda i Amerike. Sin nije znao ništa o ocu. A onda je jednog dana stigao poziv od gospođe Nakađima, koja je ponavljala jedinu srpsku reč koju je znala - dobro, koju je naučila od svoje kćeri Mivako. Zahvaljujući pozivu iz Hirošime, sin Miloš je saznao da mu je otac živ i da je dobro.
U ovom pozivu iz Hirošime pesnik je prepoznao strašnu simboliku i počeo je da vodi dnevnik. Rat je bio podsticaj za pesnika (inspiracija, kako se to obično kaže) da nastavi ono što je, inače, radio čitavog života - da piše. Tako je nastao prvi zapis „Beograd je živ”, koji je objavljen u Kulturnom dodatku našeg lista, kao i mnogi drugi zapisi koje je pesnik slagao u fasciklu na kojoj je pisalo 1999/2000.
Prvu pesmu Stevan Raičković (1928) objavio je 1945, a prvu knjigu „Detinjstva" 1950. godine.
- Objavio sam mnogo knjiga i mislio sam da ovi moji zapisi iz 1999. i 2000. godine ostanu u rukopisu. Na molbu Marka Nedića, glavnog i odgovornog urednika Srpske književne zadruge, i zbog velike ljubavi prema ovoj izdavačkoj kući, koja je ogromna duhovna i kulturna ustanova Srba, odlučio sam da rukopis dam u štampu - objašnjava Raičković.
Novu Raičkovićevu knjigu „Fascikla 1999/2000” Srpska književna zadruga je objavila u kolu, u svojoj najznačajnijoj ediciji. Reč je o tekstovima, što kazuje i sam naslov, koji su nastali 1999. i 2000. godine. Lirski zapisi i pesme poređani su hronološki, kao u dnevniku. Prvi deo, naslovljen „Prolećni dnevnik 1999”, čine tekstovi nastali u vreme NATO bombardovanja Srbije, a u drugom su lirski monolozi, pesme i zapisi iz 2000. godine.
Parafrazirajući naslov poznate Džojsove knjige „Portret umetnika u mladosti”, kaže Slobodan Rakitić, Raičković svojoj lirskoj rukoveti daje naslov „Torzo umetnika u starosti”, svrstavši u nju zapise i pesme o životu, smrti, ljubavi, starosti i usamljenosti. Me lanholično suočavanje pesnika sa samim sobom, dovođenje u međusobnu vezu najudaljenijih događaja i predela, uočavanje čudesnih koincidencija, uspostavljanje veza između stvarnosti i privida, Raičković je i ovog puta iskazao majstorstvo za nijanse, za nevidljivo i nečujno.
U svom novom pesničkom rukopisu Raičković koristi i vezani i slobodni stih, kao i prozni oblik kazivanja, ukrštajući i na poseban način prelamajući, svojevrsnim lirskim paralelizmima i jezičkim obrtima, lično i opšte, lokalno i univerzalno, vremensko i večno, stvarno i metafizičko. Na nivou poezije i pesničkog jezika ove podele su, naravno, sasvim uslovne. Pevati o stvarnosti kao metafizici i metafizici kao stvarnosti samo je jedna od mogućnosti pesničkog govora, a u Raičkovićevoj poeziji upravo ovakva vizura ima važnu funkciju.
Novi Raičkovićev rukopis, naglašava Rakitić, pokreće staro i još uvek nezaobilazno pitanje, a to je udeo dokumentarnog u poeziji i odnos između stvarnosti i fikcije (poezije). Pesnik kao svedok, a poezija kao svedočanstvo u novoj Raičkovićevoj knjizi ispoljeni su na najdelotvorniji način. Dokumentarne činjenice poslužile su pesniku kao podsticaj za uobličavanje lirskog teksta o vremenu i vremenima, ljudima i događajima, životima i smrtima, o sebi i drugima, bliskim i dalekim. Sa monaškom posvećenošću svom unutrašnjem svetu i svojoj unutrašnjoj stvarnosti, kao stvarnosti pesme, Raičković ne kida niti sa spoljnim svetom i spoljnom stvarnošću. Ljudska bića on vidi kao niti koje spajaju nerođene sa mrtvima. Realno i metafizičko ukršteni su majstorski, na kostićevski način.
Ove godine, Srpska književna zadruga je pesniku Stevanu Raičkoviću dodelila Nagradu za životno delo.
Juče, na promociji knjige u Srpskoj književnoj zadruzi, u prepunoj gostinskoj sobi, stihove velikog pesnika kazivao je Srba Milin. Z. RADISAVLJEVIĆ
Danas 18. 12. 2004. - Hilandar gori
Sneg pada dušo, Dragan Lakićević
Po Srbiji ne pada sneg po Srbiji veje pepeo, kaže Lakićević (pesma Hilandar gori).
Ovo su poslednji stihovi iz njegove nove knjige, koja sadrži oko 150 pesama od 1970-2004. godine. Lakićevića ne treba posebno predstavljati, ali treba reći, da je Lakićević čitalačkoj publici poznatiji više kao pisac, nego kao pesnik.
Neki ga smatraju i nacionalnim pesnikom, ali pre će biti, da on samo piše o nacionalnom. Njegova poezija je raznolika, i u njoj se prepliću Kolašin i Beograd, Hram i Biblioteka, sneg i pepeo, malo i veliko, provincija i prestonica…
Za svakog ponešto.
Ova zbirka je najpotpuniji vodič kroz njegovo pesništvo, jer pokazuje metamorfoze koje je pesnik preživeo tokom tri decenije. Iako napisane u periodu 1976-1987 pesme ciklusa "Istorija bolesti" izgledaju kao da su napisane danas, prošle zime, ili jeseni. Odličan izbor naslova. To je onaj gradski Lakićević koji govori o govornicama, bioskopima, bolničkim hodnicima, ulicama, blagom pivu i ostalim velegradskim doživljajima. To je onaj Lakićević koji zamračuje prozor i koji kaže: Pijem hladno mleko i pripremam se za malu umetnost. U pesmi "Boginja", ta boginja i valjda on, mokri večeraju pasulj, kupus i luk obe boje, za nekim podzemnim stolom, šta li. Ima tu i neka bela mačka u sumraku.
Liči na Kusturicu, ili bar može da podseća.
Kod Lakićevića je, ipak sneg u glavnoj ulozi. Sneg pada (kao što naslov kaže), i pada, pada neprestano kao da je večna zima u Srbiji, a ne samo dva ili tri meseca. Snegu se i poje, čak štaviše sneg se piše sa velikim S. Redak slučaj, kao kod Ljubomira Simovića.
U "Istoriji bolesti" jezik je jasan i raznovrstan, bez interpunkcije. Ostali ciklusi ("Između nas zima", "Čista rosa", "Zla godina"...) su tematski i jezički drugačiji. Koristi se rima, kako obgrljena tako i ukrštena. Pomalo arhaično i sladunjavo, ponekad i naivno.
Ipak, Lakićeviću je možda licencirano mesto u našoj literaturi; na kraju, nije slučajno što je dobar deo beleške o piscu potrošen na književne nagrade . Svidelo se to vama ili ne.

Danas 18. 12. 2004. - Čemu su se Vizantinci smejali
Ode Mazaris na onaj svet
Vizantinci su smatrali svojom svetom misijom da prihvataju i sebi prilagode umetničke rodove, teme i oblike izražavanja kakve im je predala antika. Uklapanje antičkih elemenata u srednjovekovni grčki književni opus, prožet novim hrišćanskim pogledom na svet, osnovno je obeležje literarnog stvaralaštva koje se odvijalo u krugovima učenih Vizantinaca. Otuda su političke i društvene okolnosti u skladu sa talentom, nadahnućem i namerom veštog majstora reči, davale povoda da se pojedine teme i ličnosti obuhvate na satiričan način.
Smatra se da delo "Mazarisov put u Had", koje je sastavljeno između januara 1414. i oktobra 1415, pripada žanru koji je nesumnjivo bio veoma popularan kod vizantijskih pisaca. Naime, radi se o satiričnom dijalogu, ali i segmentima u kojima autor u obliku pripovedanja govori u prvom licu i izveštava o svojim razgovorima. Osim toga, izabrana tema samo je poslužila piscu da ismejava "određene žive ili tek umrle članove carskog dvora", i da izloži mane ljudi koji žive na Peloponezu, gde se sam autor nastanio kako bi započeo nov život. Tako smo u prilici da na osnovu svedočanstva o lažnim zakletvama, ubistvima, spletkama, iskvarenosti, prevarama određenih ličnosti koje se pominju pravim imenom ili prikriveno, putem igre reči, pratimo osobe koje su bile izložene piščevoj kritici.
Paralelno pominjanje paganskih (Pluto, Persefona) i hrišćanskih elemenata (trube Drugog Hristovog dolaska iz poslednjeg dela Novog zaveta), kao i nekih mesta sa ironičnim karakterom u odnosu na pravoslavlje, koliko god to izgledalo neobično, nije bilo strano žanru vizantijske satire. Tako Homer i tragičari, naročito Aristofan koji predstavlja zlatni rudnik nepristojnih reči, kod veštog autora satire uspešno sadejstvuju sa vizantijskim zvanjima, titulama i imenima. Naturalizam koji obiluje detaljima, egocentrično ponašanje likova, ali i izleti izvan protokolarnih i ceremonijalnih obaveza carskog dvora, bile su teme u kojima su se sami Vizantinci zabavljali i u njima uživali. Uostalom, mnogobrojni prepisi s vedoče koliko su ovakva dela nailazila na dobar prijem publike.
Senka "mračnog srednjeg veka" koja je neopravdano prekrivala onovremenike, često je primoravala one iz kasnijih epoha da ih zamišljaju kao ozbiljne, pobožno usredsređene, skrušene, zabrinute, i u svakom slučaju ljude kojima je smeh nešto strano. Poslednjih godina, međutim, ne samo da su takve predstave o Vizantincima počele da se preispituju i podvrgavaju reviziji, nego je većina istraživača počela da otkriva kako je za određen broj književnih rodova upravo bila karakteristična satira, ironija i humor. Iako je satira u Vizantiji uglavnom pisana da zabavi i animira, ona je iznošenjem na videlo loših životnih okolnosti, kao i sveopšteg opadanja morala, preuzela vaspitnu ulogu, nastojeći da ukazivanjem na razne društvene devijacije pokuša da ih ispravi, a možda i ukloni.
Na samom kraju knjige data su korisna objašnjenja za lakše razumevanje teksta. Ovakve knjige su dragocene i tako retke u našoj književnoj produkciji, otuda sve pohvale prevodiocu, ali i izdavaču. SINIŠA KOVAČEVIĆ
Danas 18. 12. 2004. - Granicom očajanja
U nevremenu, Radovan Vučković
Kada se u književnim krugovima pomene ime Radovana Vučkovića, najčešće se misli (ili se tako mislilo do nedavno) na čoveka koji je napisao važne i nezaobilazne knjige književno-kritičkih tekstova, odnosno složene i kod nas retke sintetičke monografije o nekim od najvažnijih pitanja srpske i hrvatske književnosti. Na autora iz čijih smo se knjiga učili modernizmu. Izdvojio bih "Poetiku hrvatskog i srpskog ekspresionizma" (1979), "Modernu dramu" (1982), "Avangardnu poeziju" , "Srpsku avangardnu prozu" (2000)... Napominjem da sam naveo samo deo Vučkovićevih odgovorno realizovanih projekata, u kojima se vanredno poznavanje problematike, činjenička skrupuloznost i analitički dar spajaju kao kod malog broja naših izučavalaca književnosti uopšte. U devedesetim, Radovan Vučković počinje da objavljuje pripovedačke zbirke, koje ovdašnja kritika tek treba da pročita, kao i roman "Žigosani", ali njima se pridružuju i dve dnevničke knjige: "Zbogom, Sarajevo" (1994) i "U nevremenu". Dva poslednja naslova kazuju da tih i njima tematski bliskih knjiga ne bi bilo da se u Jugoslaviji, odnosno u Bosni i Hercegovini nije desilo sve to što se desilo koncem veka. U dnevnicima je, naime, Radovan Vučković nevoljni svedok zlog vremena i apokaliptične istorije.
Ovi dnevnički zapisi se, dakle, nastavljaju na knjigu Zbogom, Sarajevo i posvećeni su autorovom izbegličkom boravku, a pod staračke dane, u Beogradu, odnosno Vrčinu. Počev od sredine septembra 1995. povremeno i bez preteranog insistiranja na upornosti, Vučković najčešće škrto, no mudro beleži ono što vidi u Vrčinu i Beogradu, u zavičajnom Pešteru, gde povremeno odlazi, bivajući svedok olovnog Miloševićevog vremena, potom tragično-apsurdnog rata sa Amerikancima i NATO paktom i na koncu, već u trećem okolobeogradskom stanu, u Žarkovu, događaja od 6. oktobra.
Vučković piše iskreno i autentično. U njegovom dnevniku nema antidatiranja i naknadne pameti. Opisujući susret sa Radovanom Karadžićem, recimo, jedno putovanje na Ćorovićeve susrete ili teško realizovan sastanak s a tadašnjim gradonačelnikom Zemuna, Vojislavom Šešeljom, Vučković pošteno govori i o sebi i o njima. O svom tadašnjem razmišljanju i osećanju i o njihovim postupcima.
Često je duševno teško čitati Vučkovićeve reči u kojima on, pošto napiše da sa suprugom, u Vrčinu, u izbeglištvu, stanuje u 24 kvadrata, skromno doda: "Šta se tu može, šta je tu je, kako se kaže - mora se živeti. Makar čovek može mirno da se opusti da čita ili zuri u prazno. Meni se upravo to dešava."
Slikajući atmosferu obmanjivačkog Miloševićevog vremena sankcija ili potmulu situaciju rata s kosmičkim neprijateljima, Vučković u trećem ratu čiji je svedok neprestano povlači paralele prema ranijim doživljajima, iz detinjstva ili iz vremena opsade Sarajeva. "Zametna je piščeva sposobnost da oslika ponašanje i karaktere ljudi, dajući nepogrešive ocene našeg mentaliteta i nevesele sadašnjice odnosno budućnosti. Sećajući se vlastitih uspomena s nekih mitinga, recimo, vidim kako je Radovan Vučković objektivno ocenio njihove aktere, a slikajući lične neprilike, opažam njegov sušti pripovedački talenat da s malo reči prikaže pritiske i nedaće koje nije zaslužio. Recimo apsurdne noćne napade dece u Vrčinu, nasilničko ponašanje sugrađana koji zlostavljaju neku ženu ili "igru" kojoj je sa Slavkom Leovcem bio izložen u SANU. Pa s mnogo razloga, i kao nekad davno Džonatan Svift, pred kraj dnevnika, kaže da što više poznaje ljude, sve više voli životinje.
U nevremenu je dnevnik koji se sada čita kao autentičan tekst o tek minulom tragičnom vremenu, a kojem će dolazeće doba dati i vrednosti svedočanstva koje nadmašavaju njegove skromne namere. VASA PAVKOVIĆ
Danas 18. 12. 2004. - Sudbina kao epizodista
Potomci odbijenih prosaca, Enes Halilović
Ko šiša književne kritičare? Punoletni J. S, inače moj frizer, pasionirani je čitalac sa malim problemom: teško pamti naslove. Dve noći nije spavao, jer nije mogao da se seti naslova knjige Vuleta Žurića "Blagi dani zatim prođu". Zato ću odmah odgonetnuti naslov pod kojim stoji zbirka priča Enesa Halilovića. Ne samo zato što ne volim kad iznervirani frizer J. S. nervozno štrika makazama oko uva, nego i zato što je reč o parafrazi priče koja spada u red onih najboljih. Ta bajkovita storija, kakvih ima dosta u Enesovoj zbirci, govori o princezi sa neba i onima koji su je uzalud prosili. Sve dok jedan mladić nije upao u nekakvu vodu i počeo da se davi, držeći u ruci granu žalosne vrbe; vrbe koju princeza dohvati i spasi život mladiću, te mu kao svadbeni dar dodeli klin, glinenu ploču i otkrije tajnu donetu sa neba: slova. Mladić postane pisac i od njegove su krvi svi pisci, "a svi ostali ljudi na zemlji, potomci su odbijenih prosaca".
Tako počinje zbirka priča Enesa Halilovića (1977), pripovedača, pesnika i dramskog pisca. Ukratko prepričana, ova bajka otkriva čitavu knjigu koja svoj literarni temelj ima u usmenoj pripovedačkoj tradiciji, u bošnjačkoj narodnoj priči, a pored poznavanja postmodernističkih igara, ponekad zahteva i poznavanje nekih odredbi islama, što potvrđuje i sam pisac govoreći o svojoj poetici. Kad već bira narodnu priču, onda mu pripada i jezik te priče, kome se, u ovom slučaju, Enes Halilović vešto prilagođava, ali kojim se povremeno i igra.
Iako je uvod u "Potomke odbijenih prosaca" bajkovit, gotovo svaka priča pliva u bujici života, sa žalosnom vrbom u ruci, kao i glavni junak njenog uvoda. Tvrdi realizam je Halilovićev izbor. Životna priča običnog čoveka njegovo je interesovanje. Svi junaci zagnjureni su u surovi život i pokušavaju da se izvuku iz tragedije u koju ih sudbina nosi. A baš ta sudbina glavni je epizodista ove zbirke. Na momente životno gorak, nikada dosadan, retko banalan, a sa izoštrenim smislom za humor, Enes Halilović piše priče koje pobeđuju u najtežoj borbi - borbi koju uvek nameće igra sa narodnim pripovetkama: uspeva da svojom pričom zamaskira anegdotu iz koje se ista inače rađa.
Kada pisac izabere ovakav svet, onda mu se pored gore pomenutog problema, obavezno postavi još jedan: gde prestaje narodna priča, a gde počinje ono novo što Enes Halilović unosi u domaću književnost. Jasan je njegov postmodernistički potez, međutim, čini se, da je taj potez mogao biti i oštriji. Po svojoj tematici "Potomci odbijenih prosaca" su u ovom trenutku gotovo jedinstveni i na njih se mora obratiti pažnja. Pitanje koje se otvara jeste kakve nove mogućnosti oni nude domaćoj književnosti. Svakako da je najteže tu autopoetičku inovaciju napraviti u priči koja je klasična. Slikovitije opisano, učiniti to teško je onoliko koliko je teško izgraditi novi imidž, šetajući se u dobrom starom odelu. Halilovićevoj zanimljivoj zbirci možda jedino fali ekscentričnija postmoderna leptir mašna. I to će biti to. Stara dobra nova stvar. MIĆA VUJIČIĆ
Danas 18. 12. 2004. - Prevratničko tumačenje tradicije
Izabrana dela, Milan Kašanin
Izabrana dela Milana Kašanina u osam tomova, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda, obuhvataju deo zamašnog opusa svestranog i veoma značajnog mislioca i autora srpske kulturne scene dvadesetog veka. Kašanin je bio istoričar književnosti, književni i umetnički kritičar, esejista, pripovedač, romansijer, mislilac i memorista. Rođen je u Belom Manastiru, 1895. godine, gimnaziju je završio u Novom Sadu a istoriju umetnosti i uporednu istoriju književnosti studirao je u Parizu. Između dva rata bio je direktor muzeja Savremene umetnosti i upravnik Muzeja Kneza Pavla a nakon oslobođenja direktor Galerije fresaka u Beogradu. Kašanin je objavio zbirke priča - "Jutrenja i bdenja", "Zaljubljenici" i "U senci slave", romane "Trokošuljnik" i "Pijana zemlja", zbirku eseja "Pronađene stvari", "Sudbine i ljudi" (ogledi o srpskim piscima)... Iz oblasti umetnosti objavio je naslove: "Srpska umetnost u Vojvodini", "Dva veka srpskog slikarstva", "Umetnost i umetnici", "Savremeni beogradski umetnici", "Umetničke kritike". Radio je i kritička izdanja sabranih dela nekih srpskih pisaca kao što su Vladislav Kaćanski, Jovan Grčić Milenko, prevodio je sa ruskog i francuskog, pripremio za štampu sabrana dela Turgenjeva i Dostojevskog.
Prva knjiga u Izabranim Kašanovim delima (čiji je urednik Milovan Vitezović) je "Srpska književnost u srednjem veku". U njoj je deo nazvan "Ideje i vreme", sa Kašaninovim esejima u kojima razmatra postanak, kulturu, čitaoce, pisce, književne oblike, ideologiju... srednjeg veka na našem tlu, dok se u poglavlju "Pisci i dela" nalaze tekstovi najznačajnijih srednjevekovnih stvaralaca - svetog Save, kralja Stefana Prvovenčanog, Jeromonaha Domentijana, monaha Teodosija itd. U preostalih sedam tomova, raspoređena su najznačajnija Kašaninova dela - proza, esejistika, naučni radovi... "U delima o srpskoj srednjevekovnoj književnosti i u ogledima o srpskim piscima, on je dao svoj potpuno novi, skoro prevratnički doprinos tumačenju i vrednovanju srpske književne tradicije, sporeći mišlj enja koja su do njega smatrana neosporivim, ne obazirući se na prethodne autoritete. Pišući o savremenicima i iz najličnijeg ugla, on se nije udvarao ni njima ni svom vremenu pokazavši se kao odani prijatelj, siguran svedok i nepotkupljivi kritičar. Prihvativši modernu evropsku misao, spoznavši moderne tendencije, Milan Kašanin je izvršio prvo temeljno vrednovanje dela srpske umetničke tradicije, sagledavajući je u evropskom kontekstu, ne ostavši pri tome dužan ni savremenicima slikarima, ni njihovim delima, osvedočivši se kao vodeći autoritet umetničke kritike", navodi urednik izdanja Milovan Vitezović. J. S. JOVANOVIĆ
Danas 18. 12. 2004. - Sedam veličanstvenih
Divlja analiza, Jelena Novak
Formalistička, strukturalistička i poststrukturalistička razmatranja muzike autorke Jelene Novak, jesu prva muzikološka knjiga na srpskom jeziku koja se autorefleksivno odnosi prema samoj muzikologiji, njenim granicama, kompetencijama i metodama. To je, isto tako, prva obimnija studija čija autorka spaja saznanja iz muzikologije, estetike i filozofije muzike sa dostignućiam savremenih teorija umetnosti i kulture, i to čini na ozbiljan, temeljan, ali i nadasve uzbudljiv i hrabar način. Polazeći od premise da analiza muzičkog dela predstavlja centralnu tačku oko koje se izgrađuje muzikološki tekst, Jelena Novak postavlja provokativna pitanja: ko diktira pristup određenom muzičkom ostvarenju - samo delo ili analitičar? Ko je garant "muzičkosti" analitičkog rezultata? U čemu je identitet i smisao same analize? Da li analiza treba da nam objasni šta čujemo kada slušamo muziku ili, pak, da nam otkrije ono što treba da čujemo? Od koje referentne tačke se otiskuje levi-strosovski "neobuzdana, energična, nepripitomljena" divlja analiza? Da li ona vodi ka tačnim, ubedljivim i dovoljnim znanjima o muzičkom delu? Kakav je odnos takve analize i muzikologije?
Sva ova pitanja Jelena Novak u svojoj knjizi razmatra korz tri uporedna pristupa: formalistički, koji se odnosi na što verniji opis zvučnog ambijenta dela i njegovog uobličenja; strukturalistički, kojim se uz pomoć lingvističko-semiotičkih modela konstruišu značenjske strukture muzike; i poststrukturalistički, kojim se fragmenti u "muzici" i "oko" nje tumače putem različitih interpretativnih strategija (pishoanaliza, šizoanaliza, teorija roda, teorija teksta...) Jelena Novak podvrgava "divljoj analizi" sedam kompozicija. One pripadaju međusobno različitim stilovima, tehnikama i pravcima muzike dvadesetog veka: dodekafoniji Antona Veberna, neoklasicizmu Fransisa Pulenka, dekonstruktivizmu Lučana Berija, eksperimentalnoj orijentaciji Džona Kejdža, minimalizmu Filipa Glasa i postminimalizmu Arva Parta i Luja Andrisena. Nakon uvodnog poglavlja ostvarenja ovih autora s u, uvek istim redosledom, propuštena kroz jedan od pomenutih analitičkih objektiva. Studija je zaokružena kratkim metaforičkim narativom o tri slikara i tri slikarske perspektive koji simbolizuju tri ponuđena muzikološka objektiva.
Knjiga Jelene Novak može se čitati onako kako je napisana: redom, prema odabranim teorijskim pristupima, ali i "na preskok", prema zastupljenim kompozicijama. U tom procesu svaki radoznali i "divlji" čitalac će moći da odgovori na autorkinu inteligentnu provokaciju i da unutar ponuđenih analitičkih perpsektiva, pored i kroz ili oko njih pozicionira i sopstveno uho i oko. Tada će osetiti onaj naučni, teorijski i muzičarski puls koji je, od prve do poslednje reči, oplemenio i ovu knjigu. IVANA STAMATOVIĆ
Politika 19. 12. 2004. - Sveznanje
Kiša i hartija, Vladimir Tasić
Pre nekoliko dana sreo sam prijatelja koji je, istovremeno, pisac i programer u jednoj velikoj firmi. Programiranje i pisanje nisu delatnosti za koje nalazim da su srodne, ali ne samo što odobravam takav dvostruki život svog prijatelja, već mu pomalo i zavidim. Tim pre, ako u sećanje dozovem Brohove misli o prikazivanju totaliteta kao misiji književnosti. Jasnije rečeno: sve dok književnost pišu i oni koji je ne predaju, ima neke nade da ta misija bude ispunjena. Jedan od takvih srećnika je i Vladimir Tasić, pisac koji u književnost dolazi iz matematike. Njegov najnoviji roman to pokazuje još jasnije od svega što je Tasić do sada napisao.
Ko je glavni junak „Kiše i hartije”? Možda devojka koja se vraća iz belog sveta kući, u svoj rodni grad, kako bi se našla kod bolesnog oca. Ili, pak, glavni junaci ovog roman nisu ljudi, već znanje i informacija. „Kiša i hartija” me tako podseća na mešavinu enciklopedije Britanike i kataloga artikala nekog džinovskog megamarketa sa 140 kasa koje neprekidno rade. Čini mi se da novija srpska književnost odavno nije imala posla sa ovakvom širinom upotrebljenog znanja, niti je videla slično oduševljenje u neprekidnom katalogizovanju činjenica iz najrazličitijih sfera civilizacije, počevši od etnologije, preko istorije elektronske muzike, do zagrebačkog i inih melema. Ukrštaj raznovrsnih naučnih činjenica i, u manjoj meri, mas-medijalnih informacija, dovodi u pitanje tipično tumačenje erudicije. Pokazaće se, naime, da erudicija nije sveznanje, već, pre svega, hijerarhija koja želi da znanje razlikuje od informacija. Tasićev roman takvu hijerarhiju dovodi u pitanje: u kolopletu činjenica klasično tumačenje eruducija se raspada, jer visoko znanje ne može biti odvojeno od niskih informacija.
Vrednost Tasićeve knjige je u tome što ona predstavlja prvu ozbiljnu i promišljenu recepciju pinčonovske poetike u srpskoj književnosti. Aktuelnost Tasićeve knjige ne počiva na više ili manje banalnoj tematizaciji aktuelnih političkih dešavanja, već na pokušaju da se jezikom k njiževnosti prikaže duhovna situacija vremena u kome je muzika sfera - elektronska muzika. Ona knjiga otvara mogućnost nekim budućim srpskim piscima da se bar za neko vreme oslobode imperativa istoričnosti, te da pokušaju da osmisle i tematizuju „duh” epohe u nastajanju, uključujući u svoja dela neke nove, aktualnije, naučnije, sfere znanja.
Ali, neki romantični čitalac verovatno će se zapitati šta je bilo sa devojkom koja se vratila u svoj grad. Koja devojka? Ovo se pitanje postavlja kao najlogičnija konsekvenca Tasićevog teksta-sveznanja. Koja devojka? Koji očevi? Koji ljudi? Najzad, koja zemlja? Bilo bi pogrešno reći da su junaci ovog romana papirnati, jer bi se time sugerisalo da je Tasić nedovoljno vešt pisac. Ali nije to stvar veštine, već same logike teksta: tu gde znanje i informacije zamenjuju priču kao lako titranje smisla koje ostaje u slušaočevom uhu još dugo vremena nakon što je poslednja reč priče izgovorena, mora se osetiti nestanak - filozofski rečeno - subjekta, ili drugim rečima, nas, dragi moj čitaoče, naših iskustava, naše „jedinstvenosti”, naše „posebnosti”, naše „nezamenjivosti”. Više nego igde drugde, u ovom romanu oseća se hladnoća liotarovske definicije subjekta u postmodernom stanju, subjekta koji prima i odašilje informacije, bez da i na jednoj ostavi neki vlastiti pečat. Tasićevi junaci, uistinu podsećaju na repetitore čija se „subjektivnost” ne vidi na tv ekranu osim ako ne crknu: konsekvenca toga je tv-sneg. Za sada.
Težeći da ostvari hipersintezu različitih oblika znanja i bujice planktonskih informacija koje tumaraju svetom, Tasićev tekst retko kada postaje sinteza čoveka i ovog informaciono-scijentističkog šuma. Poetički besprekorno osmišljen, stilski veoma korektno sačinjen, Tasićev tekst upravo zbog doslednosti u praćenju zadatog poetičkog algoritma ne uspeva da dosegne vrhove „Oproštajnog dara”. To ne znači da su „Kiša i hartija” loša knjiga, a još manje nebitna knjiga za srpsku književnost. Ona je, zapravo, izazov jedne nove poetičke matrice u kojoj se erudicija suprotstavljana (hiper)realizmu, neće više oslanjati na kataloge intimnih biblioteka, već na jedno bogatije i haotičnije znanje. Taj budući, a ovdašnji, čitalac Pinčona, moraće, sasvim sigurno, u svoju izabranu tradiciju uvrstiti i Vladimira Tasića SLOBODAN VLADUŠIĆ
Politika 19. 12. 2004. - Muka od istorije
Pobednici, Dobrilo Nenadić
Jedan knez, mladi Milan Obrenović Četvrti, poneko od čuvenih đenerala, J. Belimarković, K. Protić, S.Grujić, na primer, nekoliko pobeda srpske vojske nad turskom i oslobođenje Pirota, Niša i Vranja, u zimu 1877/78. godine, bili su potrebni Dobrilu Nenadiću da zasnuje neophodnu mu podlogu istorijskih ličnosti i događaja za svoj novi istorijski roman pod naslovom „Pobednici. Od samog početka trudio se da na tu podlogu, nesumnjivo dostojnu žanra, nakalemi što više svega onog neistorijskog, anonimnih učesnika i svakodnevnih prizora, svega onog što istorijskom romanu udahnjuje život i romanesknu širinu: najpre, ratnog dopisnika Ješu Mušicu, kao „svedoka” pomenutih zbivanja i glavnog junaka romana, zatim i sporedne junake: lekara i njegovu lepu a nevernu suprugu, predstavnika strane velesile, ponekog trgovca, kafedžiju, đeneralovog slugu, jednu babu, dva kneževa kaligrafa, troje izbeglica: starog Muharema sa snahom Hajrom i unukom Senom, a onda i nešto oficira, vojske i ranjenika, a sve to raspoređeno u predratne i ratne slike i prizore, zaplete i rasplete…
A od književnih sredstava i postupaka Nenadić je odabrao one koje je i dosad najviše koristio: standardnu žanrovsku formu istorijskog romana, tradicionalne realističke postupke dočaravanja prošlosti i nešto moderniju naraciju u razvijenijoj jezičkoj stilizaciji, to jest naraciju koja nije toliko u funkciji potpune i verodostojne deskripcije istorijskih događaja, koliko radi intenziviranja umetničkog doživljaja.
I šta je stvorio, kakve je „Pobednike" dobio?
„Pobednici” su, pre svega, istorijski roman, u kome se sukobljavaju istorija i interpretacija, žanr i naracija, struktura i doživljaj, ideal i stvarnost. I tako, u nerazrešivom, sukobljavanju - traju. Svako od njih sa izvesnim gubitkom, niko bez konačnog gubljenja. Istorija fragmentarizovana, a ipak neprikosnovena kao mera sviju stvari. Interpretacija neporeciva, ali beznadežno subjektivna, nepouzdana ni kao mera same sebe. Tako isto žanr , struktura i ideal prema naraciji, doživljaju i stvarnosti: bez žanra nema priče, a ona ga uvek nečim narušava; bez doživljaja nema umetničke strukture, a on se presipa preko nje i zatrpava je; ideal daje smisao svemu, ali u stvarnosti je biljka koja najslabije uspeva.
U „Pobednicima" skoro svi elementi nose na sebi tragove te iste sukobljenosti koja kao da se zbiva u svakom od njih. Skoro svaki lik ovog romana, bilo istorijski ili neoistorijski, je poprište većih ili manjih nesrazmera. Čak i knez Milan, mada sporedni junak, ali bitan kao oličenje istorije, nije monolitan. On jeste neprikosnoven, on objavljuje rat, izdaje najviše naredbe i najviša odlikovanja, ali i on vodi neku svoju sitnu i providnu računicu, kako u odnosu prema podanicima, tako i prema velesili čijim se instrukcijma mora da pokori. Tako isto i đeneral Belimarković, koji sve vodeći i dobijajući bitke, umalo jednu da prespava, ali nikad ne zadrema kad je u pitanju njegova karijera, a kad mu je neko ugrozi, pogotovo ako je mnogo slabiji, kao novinar Ješa, u stanju je ga divljački napadne i nasred ulice mu zavrće uvo sve dok ga neka baba u prolazu ne prekine. I novinar Ješa Mušica, vršeći svoju dužnost ratnog dopisnika, u stanju je da u svojim taljigama povuče i malo robe radi šverca usput, ili da u svom novinarskom poslu ponajviše se trudi oko toga da ulovi koju đeneralovu grešku ili neuspeh kako bi ih obelodanio i osvetio mu se, itd. A već trgovci, kafedžije, komornici, i skoro svi ostali prave su jajare; svako gleda samo kako da svoj lični interes na čiji tuđ račun da namiri. Na Nenadićevoj slici prošlosti i velikih ličnosti i događaja, svega drugog je više. „Pobednici” ili jedan knez, jajare mnoge. Malo istorija, više priča, i uz sve to: muka od istorije.
Da, ipak, ne bude muke još i od priče, zasluga je Nenadićevog spisateljskog umeća, tačnije njegove jezičke invencije, koja je, pored tradicionalnih uporišta u matricama žanra i realističkog postupka, najnaklonjeniji piščev saputnik na njegovom putovanju kroz vreme. Taj jezik, makar i sam navodio vodu p riče u vrzino kolo nerazrešivih nesrazmera istorije i interpretacije, toliko je leksički bogat i živopisan, da povrh usputne mučnine i negodovanja, zasipa naraciju onom svežinom koju donosi neobična, ne u prošlosti, no u govoru pronađena reč. STOJAN ĐORĐIĆ
Novosti 19. 12. 2004. - Fototipsko izdanje
Konstantin Filosof i njegov Život Stefana Lazarevića, despota srpskoga, Konstantin Filozof
Život Stefana Despota koji pisa Konstantin Kostenski, puno je važan za vizantijsku i srpsku istoriju. Pod sjajem vizantijskog oratorstva on sakriva takve podatke, o kojima ni vizantijski istorici ne znadu, ni pisci istorije Turaka. Uzevši na um, da je upravo vrijeme od god. 1360 do 1420 najtamnije u istoriji vizantijskoj, zato što nema istovremenih istorika, a život Stefana pisa se okolo 1431 godine, to se može slobodno reći, da bi kritičko izdanje ovoga života bilo vrlo korisno.
Upravo ovako glasi motiv evropskog slaviste Vatroslava Jagića, pisan u Berlinu 11/23. oktobra 1874. da, godinu zatim, u Beogradu izda najcelovitiji hronograf-letopis čuvenog Konstantina Filozofa (Kostenskog) - “Život Stefana Lazarevića despota srpskoga”. Dragoceno delo Konstantina Filozofa od te godine više nije bilo izdavano. Sada, ponovo ga je objavio LIO iz Gornjeg Milanovca, uz dva srpsko-slovenska autentična rukopisa: “O Serbii v eja otnošenijah k sosednim deržavam, preimušestveno v XIV i XV stoletijah” i “Žitie serbskogo despota Stefana Lazareviča i russkij Hronograf”, arheografski ogled dr Đorđa Trifunovića i pojmovnik Zorice Vitić. - Nema sumnje da je Konstantin filozof Kostenski i učitelj srpski rodom Bugarin. Pošto mu sila turska potlači domovinu, našao je zaštitu kod despota Stefana, poznatoga ljubitelja nauke i književnijeh ljudi - smatrao je Jagić.
Konstantin, najverovatnije, potiče iz grada kojeg su Turci nazvali Ćustendil. Do sada su poznata četiri prepisa “Žitija despota Stefana”: Odeski ili Cetinjski, Cavtatski ili prepis Valtazara Bogišića, Kirilobelozerski i Volokolamski, oba potonja nazvana po ruskim manastirima. Pre Jagića, ovo delo prvi put je 1869. izdao Andrija Popov u Moskvi, pa Janko Šafarik 1870.
- Odeski prepis nosi sve odlike resavskog pravopisa, koji odgovara vremenu nastanka Konstantinovog “Žitija despota Stefana”. Jagić je shvatao resavski pravopis kao kvarenje neke starije norme. Zato je čitav prepis Žitija preneo na idealni raški pravopis - smatra dr Trifunović.
Na margina ma neprocenjivo vrednog letopisa, ispisano je mnogo vlastitih imenica, među njima - Miloš, ne znamo o kome je reč, Beograd (!) i tako redom.
Posmrtno
O vremenu nastanka letopisa svedoči zapis: “I poslije smrti despotove odlikovaše patrijarh srpski Nikon i cijeli sinklit Konstantina častnijem pozivom, da opiše život pokojnoga despota". Dalja sudbina biografa nije poznata.
Resavska škola
Poznata prepisivačko-prevodilačka škola u manastiru Resavi “osnovana je staranjem Stefana despota srpskoga”, a pripadao joj je i sam Konstantin Filozof. U despotovo vreme prevedene su i Besjede Jovana Zlatoustoga na šesto-dnevnik s grčkog. A iz Konstantinovog “posljeslovja” saznajemo i da je 1416. neko Stefanu preveo četiri “Knjige carstva” sa grčkog. Prevod je prepisan u manastiru Ljubostinji.

Glas javnosti 20. 12. 2004. - Kultna knjiga u oblasti umetnosti
Moderna umetnost, Argan Đulio Karlo & Oliva Akile Bonito
Izdavačka kuća "Klio" u ediciji "Ars figura" objavila je prvi tom kapitalne studije "Moderna umetnost 1770-1970-2000", iz pera Đulija Karla Argana i Akila Bonito Olive, dvojice najznačajnijih evropskih istoričara i teoretičara umetnosti. Ovo izuzetno značajno delo autora sastoji se od dve autonomne autorske studije, različite po metodološkom i ideološkom pristupu. Deo knjige koji se odnosi na modernu umetnost od 1770. do 1970. napisao je Argan i prvobitno je objavljen kao zasebno delo.
Posle velikog uspeha knjige, koja je ubrzo postala kultna u svojoj oblasti, italijanski izdavač je zatražio od autora da knjigu dopuni tekstom o modernoj umetnosti s kraja 20. veka, što je Argan odbio. Smatrao je da ono što se u umetnosti dešava posle pojave koncepta ne odgovara pojmu umetnosti u tradicionalnom smislu, podvodeći to pod termin "smrt umetnosti". Za taj posao predložio je Olivu kao najupućenijeg stručnjaka.
Po rečima samog Argana, cilj dela nije ispisivanje istorije moderne umetnosti, već zapravo zasnivanje pretpostavki za jednu modernu istoriju umetnosti i stvaranje uslova za istorijsko razumevanje i tumačenje umetnosti koja nastaje u razdoblju moderne epohe. Pored poglavlja u kojima je opisao najvažnije poetike, pokazujući kako su velike kulturne teme prikazane i obuhvaćene u umetnosti, Argan omogućava čitaocima da razjasne kvalitativne vrednosti nekih od najznačajnijih dela (Blejk, Tarner, Goja, Koro, Pisaro, Mane, Renoar, Van Gog, Bonar…)
Izdanje na srpskom jeziku podeljeno je u tri bogato ilustrovana toma. U prva dva sadržan je autorski tekst Đulija Karla Argana, dok se u trećem nalazi prilog Akile Bonita Olive, a prevodilac je Milena Marjanović. Kako sama kaže, ideja da se upusti u ovako ozbiljan prevod potekla je od njenog profesora, pokojnog Lazara Trifunovića, koji je svojevremeno poslao na poslediplomske studije u Rim, gde je tada predavao profesor Argan.
- Reč je o neophodnom štivu koje se koristi kao udžbenik na evropskim akademijama i fakultetima, a koje je nedostajal o mnogim generacijama u domaćoj nastavi. Najslikovitije o značaju ove studije govori podatak da je, na primer, u Italiji, doživela čak devet izdanja. Budući da je poduhvat veoma skup, ´KlioŞ je predvideo da se tomovi objavljuju sukcesivno. Pred nama je prvi tom koji obuhvata period od romantizma do moderne, kaže Milena Marjanović. Z. PRIJOVIĆ
Politika 21. 12. 2004. - Ljubav je igra
Ljubavni roman u dve priče, Jasmina Mihajlović& Milorad Pavić
Priču „Virtualna zadužbina” Jasmina Mihajlović objavila je u jednoj svojoj putopisnoj knjizi, a priču „Tuniski beli kavez u vidu pagode” Milorad Pavić u jednom svom delu. Te dve nezavisne priče uklopljene su u celinu, u roman koji se jednostavno zove „Ljubavni roman u dve priče”, koji je objavila „Čigoja štampa”.
Tako smo posle „Dve kotorske priče”, dobili još jednu knjigu bračnog i stvaralačkog para, rađenu u četiri ruke.
Na jučerašnjoj promociji, govoreći o knjizi, Milovan Vitezović je zapitao šta je ljubav ako nije igra. Ta je misao vodilja, ali i činilac svekolikog jedinstva, sa kojim su Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić počeli i završili ovu knjigu sa dve lične priče - njene i njegove, koje treba uzeti kao savršenu (i završenu) igru bez objašnjenja, jer svako objašnjenje kvari igru.
Jasmina i Milorad u svojoj virtuelno-stvarnoj igri u enterijerima novorenesansne kuće u Ulici Kraljevića Marka 1, pokazuju se mudrim kao deca. I sam Rože Kojoa, taj najsamouvereniji tumač svake ljudske igre, bio bi zbunjen i zatečen kad bi ga Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić u svoju igru uvukli kao čitaoca ove knjige. Ali bi, verovatno, bio i zadovoljan.
Stil je jasan, asocira na kristal lustera koji ulazi u autorsku opremu ove virtuelne ljubavne kuće. Knjiga se, kaže Vitezović, brzo čita, ali se na nju posle dugo misli.
Jasmina Mihajlović je ispričala kako je nastala njena priča. Muž joj nikada nije pisao ljubavna pisma.Od svog supruga je, zato, naručila da joj napiše priču. Pavić je priču napisao i objavio je u svom romanu, ali se ona u gomili teksta izgubila. I njena priča „Virtualna zadužbina” doživela je istu sudbinu. Ove dve priče sada žive svoj novi život u romanu „Ljubavni roman u dve priče”.
- Brak se drži na ljubavi, deci i nekretninama. Naš se drži na književnim nekretninama - objašnjava Jasmina Mihajlović.
Milorad Pavić je govorio o svojoj opsednutosti kućama i dunđerima. Knjiga treba da bude kao kuća: da se u njoj može stanovati, ulaziti sa ove ili one strane, čitati s početka, ali i s kraja, redom, ali i na preskok.
I Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić su pohvalili grafički izgled knjige, čijoj su lepoti doprineli Marija Ćalić i Vladimir Dunjić.
Blic 21. 12. 2004. - Sjaj
Noć, Tatjana Tolstoj
Iako je radnja ovih priča često smeštena u „vrtove detinjstva“, njihovi junaci nisu deca, već slomljeni, poraženi ljudi. Njihova sećanja na one koji su poznavali „stazu kroz neprolaznu šumu sveta“ (roditelje, rođake, dadilje), svetla su i utešna. Detinjstvo, čarobni kaleidoskop koji je ulepšavao ljude i stvari, okončava se, razbija zbog suočavanja sa smrću: užas i razočaranje pred htonskom pticom Sirin samo su uvod u patničko prihvatanje „mrtvog, pustog sveta natopljenog potmulom tugom“ („Susret sa pticom“). Poigravanje prolaznosti (poslušnice smrti) sa čovekom, puno je ironičnih i gorkih preokreta: pre ili kasnije, otupeli bližnji izneveravaju i povređuju, a ono što je život činilo lepim, pretvara se u „prašinu, prah, buđ“ („Na zelenom tremu smo sedeli...“). I bez nametljivih društveno-političkih koordinata, pripovedački svet Tatjane Tolstoj je suštinski (do bola) stvaran; on je raspolućen nemešanjem dobra (svetlosti, ljubavi, savršenstva) i zla (tame, nesreće, propadljivosti); njegovi junaci, i kada ih je život zaobišao „kao bujica gomilu kamenja“ („Vatra i prašina“, „Najvoljenija“), čak i kada im pobude nisu dovoljno viteške i čiste („Lov na mamuta“, „Fakir“, „Peters“), jesu lepi ljudi, „neiskusne duše stisnute na noćnom vetru“ kojima godine ne mogu da ugase čuđenje i sjaj u očima. Sabiranjem „čudesnih i ćutljivih krhotina vremena“, narator ih ne vraća detinjastom kaleidoskopu, već ih, otkrivenjem njihovog učešća u misteriji života (večnosti), podmlađuje (obesmrćuje).
Tatjana Tolstoj je majstor pripovedanja. Njena proza upija najvrednije tokove ruske književnosti s početka 20. veka, preporađa ih kroz sopstveni umetnički glas i tako im obezbeđuje neophodan i veličanstven kontinuitet. VESNA TRIJIĆ
Politika 22. 12. 2004. - Izdavački poduhvat
Sabrana dela, Gajto Gazdanov
Izdavačka kuća „Paideja” iz Beograda jedna je od retkih koja obogaćuje našu kulturu izuzetnim književnim poduhvatima: posle sabranih dela Nine Berberove sada su pred nama i Sabrana dela Gajta Gazdanova, jednog od najboljih i najzanimljivijih pisaca prošlog veka. Reč je o tri toma: „Priče” i „Romani I, II”, koji predstavljaju prva Sabrana dela tog književnika izvan Rusije.
Ovaj poduhvat su ostvarili i izuzetni prevodioci Duško i Zorislav Paunković a treći tom prati i dugački pogovor iz pera Zorislava Paunkovića, kao i fotografije iz života pisca.
Gajto Gazdanov je rođen 1903. godine u Sankt Peterburgu. Osetin poreklom, imao je vrlo živopisnu biografiju - posle Oktobarske revolucije skrasio se u Parizu za koji je vezan najveći deo njegovog života. U Parizu je i umro, a pariski duh u njegovim delima dočaravaju fotografije ulica ovog grada na naslovnim strana sva tri toma koje je snimio slavni Šarl Malvil.
Gazdanov se kao pisac formirao u emigraciji, kaže u pogovoru Zorislav Paunković, i dodaje da su u njegovim delima odmah primećeni spoj ironije i lirike, i fantastika realnosti. Talentovan i istančani pisac, Gajto Gazdanov je iza sebe ostavio veliki broj priča i kratkih romana. U trećem, sada objavljenom tomu, nalaze se njih pet: prvi, „Duh Aleksandra Volfa”, prema rečima prevodioca Duška Paunkovića, je možda Gazdanovljev najkomercijalniji roman. Prema njemu je u Holivudu 50-ih godina prošlog veka snimljen i film. Roman „Povratak Bude” nešto je kompleksniji i u sebi sadrži ne samo elemente kafkijanske atmosfere i detektivskog, već i negativne utopije i elemente ljubavnog romana. „Hodočasnici” su, prema stavu književne kritike, jedan od najboljih romana ovog pisca i odlikuju se izuzetnom moralnom porukom, dok je roman „Evelina i njeni prijatelji” književno nešto slabiji, ali među mladima najpopularniji. I, najzad, tu je roman „Buđenje”, našim čitaocima poznat jer je svojevremeno objavljen u ediciji „Reč i misao” izdavačke kuće „Rad”; prema njemu je naš filmski režiser Goran Marković želeo d a snimi film, o čemu je pisano u medijima, ali do sada nije ostvario tu svoju ideju.
Valja reći da, osim „Buđenja”, preostala četiri romana sada doživljavaju svoju svetsku premijeru, jer osim na ruskom, ta Gazdanovljeva dela mogu čitati samo srpski čitaoci. No, interesovanje za Gajta Gazdanova u svetu sve je veće; ovaj pisac spada, nema sumnje, u „originalne doprinose ruske umetnosti 20. veka svetskoj kulturi".
Glas javnosti 23. 12. 2004. - Gospodski je nekad odustati od poezije
Anđeo istorije i dnevni poslovi, Miodrag Perišić
Znao je da se istorija uči koliko od Dostojevskog, Hemingveja, toliko isto i uz Džonija Štulića. Miodrag Perišić bio je od onog retkog soja spremnog da naglas kaže da je Bob Dilan za engleski jezik važan ništa manje nego Šekspir, ali je istovremeno znao i da je taj Dilan debitovao u Njujorku baš one večeri 1961. godine kada je glavna vest tog dana bila da je Ivo Andrić, pisac iz Jugoslavije, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. E, takvih je u ovoj sredini uvek bilo nedovoljno, a ostalo ih je tako malo.
Mile je znao da se istorija uči koliko od Dostojevskog, Hemingveja, ali isto tako i uz Džonija Štulića i da su Pele, Bitlsi, Klej i Pikaso podjednako zaslužni za estetiku 20. veka-rekao je Petar Peca Popović na promociji knjige Miodraga Perišića "Anđeo istorije i dnevni poslovi" (priredili Mihajlo Pantić i Žaneta Đukić-Perišić) u utorak uveče u Zadužbini Ive Andrića, na kojoj su, osim Popovića, govorili i Božo Koprivica, Miroslav Maksimovića, Mihajlo Pantić i Bratislav Milanović.
Miodrag Perišić bio je urednik Književnih novina, jedan od osnivača Demokratske stranke, predsednik Srpskog PEN centra, a smrt ga je prošle godine zadesila na mestu ambasadora naše zemlje u Kanadi.
- U pismu Miroslavu Josiću Višnjiću iz 1995. godine Miodrag Perišić ovako piše - "Moje dane poslednjih nekoliko godina ispunjavaju naizgled važni poslovi, ali onaj što nas je spojio pre dvadeset osam godina ostao mi je najvažniji" i tako otklonio svaku dilemu, svaku sumnju da li je njemu bila važnija politika ili poezija. I sva velika lamentiranja nad činjenicom da se poslednjih godina nije bavio književnošću koliko je trebalo smatram neumesnim i nevažnim.
Ima hrabrosti i lepote i u odustajanju od poezije, rekao je Božo Koprivica i dodao: - U ovom kratkom pismu vidi se da je još jedna kategorija bila važna Miletu Perišiću. Podjednako važna koliko i književnost, koliko i poezija. Prijateljstvo. Prijateljstvo se u tekstovima Miodraga Perišića pretvaralo u tumačenje, u poeziju.
I zato što je poez iju shvatao kao prisnost, kao prijateljstvo, on je bio ravnopravan sagovornik u poslovima poezije sa Vaskom Popom, Čarlsom Simićem, Borom Radovićem, sa Vavom Hristićem, i autsajderima, sa Jakovom Grobarovom, Milošem Komadinom, Sinanom Gudževićem, Dušanom Prelevićem, jer on je znao da će ti autsajderi u nekoj budućoj istoriji književnosti doći tamo gde im je mesto - u centar, rekao je Božo Koprivica.
Prema njegovim rečima, u knjizi "Anđeo istorije i dnevni poslovi" ima oko dvadeset tekstova antologijske vrednosti koji će služiti na čast srpskoj književnosti i tumačenju poezije. Po plemenitosti, po preciznosti, po tačnom situiranju pesnika u srpskoj, u jugoslovenskoj (sa pogledom na evropsku) književnost. - Mile Perišić je bio kritičar, pesnik, urednik, ali on je bio i pojava, stihija, dragocen kao kakav hor u poslovima poezije, pozorišta i filma. I on užasno nedostaje ovom gradu, rekao je Božo Koprivica. T. Čanak
Vreme 23. 12. 2004. - Duhoviti evroputopis
Ni ovde, ni tamo, Brajson Bil
Putopisnu knjigu Bila Brajsona Neither Here Nor There otkrio sam pre desetak godina u Londonu, posve slučajno, muvajući se po nekoj od brojnih omalenih knjižara u Camden Townu, stecištu "radikalnog šika" raznih sorata. Na mestu prekrcanom pompeznim brošuricama o Imperijalizmu Kao Poslednjem Stadijumu Kapitalizma i ostalim turbolevičarskim mambo-džambo umotvorinama, nekako sam – kanda u nužnoj samoodbrani od turobnog osećanja da sam greškom ušao u vremeplov, a da me ovaj izbacio pravo u biblioteku OK SK u Vladičinom Hanu, cca 1973 – dohvatio baš ovu knjigu; ovlašno prelistavanje bilo je dovoljno da me toliko zainteresuje da sam sledećih sahat i kusur proveo nasumice krstareći njenim stranicama, ali bogme i ekspresno pročitavši celo poglavlje posvećeno Jugoslaviji, zemlji koja je u međuvremenu bila nestala jakože dim, a kojom je Brajson lutao baš poslednje mirne godine naših po poslednji put celovitih života. Prisutni Drugovi koji su "udruživali rad i sredstva" u dotičnoj knjižari malko su me, doduše, gledali ispod oka zato što se tako slobodno "častim" bez namere da platim, ali ipak nisu naglas prigovarali: ta, ne bi li to bilo krajnje glupo, ukoliko se već izriče sa pozicije principijelnog prezira prema privatnom vlasništvu i ostalim buržoaskim smicalicama?!
Šalu na stranu, bila je to depresivna sredina ogavnih devedesetih, baš pravo – ili možda krajnje – vreme da se ova knjiga pojavi u srpskom prevodu, ali na to smo morali da popričekamo sve do sada. Zbirčica neretko urnebesno duhovitih, lucidnih ali bogme kad zatreba i dobrano džangrizavih putnih beležaka Amerikanca sa višegodišnjim životnim stažom u Engleskoj Bila Brajsona Ni ovde, ni tamo (prevela Maja Kaluđerović; Laguna, Beograd 2004), sa podnaslovom "Putešestvije po Evropi", konačno je sišla i do Srbije. Brajson je u obema svojim otadžbinama prilično popularan autor, a najpoznatiji je upravo po svojim znalačkim, zajedljivim, a ipak zaljubljenim portretima pojedinih zemalja – od Britanije do USA.
Kolekcija Ni ovde, ni tamo nastajala je u sam osvit devedesetih, a Brajsonov lutalački itinerer obuhvata krajnji sever Norveške, Oslo, Pariz, vaskoliki Beneluks, Dansku, Švedsku, Nemačku, Italiju (jako mnogo Italije!), Švajcarsku, Lihtenštajn i Austriju, da bi se zaokružila piščevim zapažanjima sa puta po Jugoslaviji, potom Sofiji i na kraju Istanbulu: krenuvši od polarne mrakuše i pustinjačke tišine Hamerfesta, "mirni Amerikanac", logično, stavlja tačku na svoju evroodisejadu zureći u najbliže parče Azije sa nekog od vazda bučnih, vrelih i vrevastih istanbulskih dokova. Tako bi to možda izgledalo i da je knjiga nastala ove godine, ali teško da bi sada bilo moguće lišiti ovaj putopis barem onih najznamenitijih tačaka "nove Evrope", od glamuroze Praga, Pešte i Varšave pa do egzotike kojekakvih postsovjetskih kalašnjikov-republika.
Kad pogledaš, manje od deceniju i po nije bog zna koliki period, ali interesantno je koliko je Brajsonova Evropa u nekim (ne)bitnim detaljima drugačija od današnje, počev od toga da je relativno labava EEZ ustupila mesto Evropskoj uniji koja nije daleko od toga da bude jedna Megadržava, preko činjenice da je šarenilo lokalnih valuta (s pripadajućim anegdotama glede njihove zamene u nedoba) zamenio moćni evro, pa do nama predobro poznatog fakta da stanoviti balkanski pejsaži sada izgledaju radikalno drugačije... radikalno gore. Osim toga, sveopšte odsustvo kompjutera i mobilnih telefona iz ove knjige koliko-od-juče, suprotstavljeno njihovom sveprisustvu u našim današnjim životima, pokazuje nam koliko se naša svakodnevica promenila u jednom zapravo smešno kratkom periodu. Pa ipak, da se razumemo, ništa od ovoga nije dovoljno važan hendikep da bi (u)činilo Brajsonovu knjigu "zastarelom" i nerelevantnom; ove ekspresne promene vredi tek notirati iz istraživačko-komparatističkih razloga, a i da nam bude jasnije otkud sva ona halabuka o recentnom "ubrzanju vremena".
Bil Brajson kao putopisac nema ni naučnih ni esejističkih pretenzija, a takođe ni nameru da bude Vaš Pouzdani Vodič za čijim ćete stopama pohrliti ko liko sutra, sa zašiljenim plajvazom, da na licu mesta proverite koliko je "tačno" ono što je napisao: ako ćemo, dakle, tražiti neku prigodnu definiciju njegovog putopisanja, čini mi se da bi se ono moglo najpreciznije okarakterisati kao inteligentna zabava. I Bil se B. u tome mahom pokazuje razgaljujuće veštim. Uistinu pleni način na koji je – baštineći jednu impresivnu anglosaksonsku skitalačko-pisalačku tradiciju – Brajson u svojim tekstovima uspeo da objedini "objektivne" putopisne pasaže koji čitaocu lapidarno i ubedljivo dočaravaju gradove, predele, zemlje i ljude (sa svim njihovim nemogućim, Strancu često sasvim neodgonetljivim navikama), a da istovremeno na elegantno ironičan način osvoji pravo na potpunu subjektivnost i "privatnost": ne bivajući olako nadmen u susretu s Drugim – mada se ponekad previše upadljivo trudeći da nam sugeriše "joj, što je ovo smeeešno"... no, to je urođena mana profesionalnih humorista – Brajson ipak ni najmanje ne mari ni za uzanse "političke korektnosti", te će vrlo spremno podeliti s čitaocem svoja zapažanja o onome što drži nerazumnim ili bezveznim, gde god to pronašao... Primenjujući radikalno "subjektivističku" strategiju putopisanja (tu je hrana bila užasna, ovde je lokalna muzika nepodnošljiva, onde me bolela glava, onamo je pivo grozno, tamo sam se smrzavao, onde sam se skuvao...), Brajson se lako intimizira s čitaocem: on mu, naime, dočarava nešto što se i njemu moglo desiti, umesto da mu drži predavanja iz geografije. Ako ga, recimo, neko mesto ostavi ravnodušnim, spremno će protrčati kroz njega, ne mareći za licemerno "traženje skrivene lepote" koekude po nedođijama…
Gde god da ostavite ovog vremešnog radoznalca iz Ajove, možete se pouzdati da vas njegov opservatorski dar i umereno kozerski spisateljski stil neće izneveriti; na drugoj strani, Brajson neće kriti od vas gde mu je bilo dobro, a gde baš i nije. Lako ćete uočiti da mu, kao i umerena klima, najviše prijaju i zemlje koje nisu ni preterano uredne i "pod konac" sterilne – poput Švajcarske, Austrij e ili Švedske – ni nepodnošljivo haotične, zapuštene i siromašne poput balkanskih. A kako smo "mi" prošli u svemu tome? Ne bi o tome trebalo otkrivati mnogo, ali dovoljno je reći da je svoje bazanje od Splita preko Sarajeva do Beograda Brajson završio ogromnim "nestrpljenjem da napusti Jugoslaviju i ode u neku drugu zemlju". Strašno? Ma kakvi, u poređenju s tvrdnjom da Bugarska "nije toliko zemlja, koliko predsmrtno iskustvo". A sve je to, opet, kamilica za ono što su "čisti i kulturni" Austrijanci fasovali zbog toga što su izglasali Kurta Valdhajma i što su traljavo i kilavo raščistili s naci-nasleđem…
Ne treba, ponavljam, od iskričave Brajsonove knjige očekivati Naučne Istine, ali svakako vredi konsultovati ovog pronicljivog i nepotkupljivog posmatrača Kabarea Evropa, inače ubeđenog da je u Splitu pio pivo s 12 odsto alkohola... Ko da siromahu objasni da to sa etikete nije procenat alkohola nego ekstrakta, i ko da mu razjasni šta je tačno uopšte taj prokleti ekstrakt, kad ni mi ovdašnji to baš ne znamo, hiljadama polokanih piva uprkos?! TEOFIL PANČIĆ
Vreme 23. 12. 2004. - Autsajderska utopija
Kraj puta, Judita Šalgo
Kao i njegov neposredni prethodnik, “Put u Birobidžan” (1997), i “Kraj puta” ide u red onih knjiga koje, ostavši zanatski nedovršene i bivajući objavljene posthumno, ipak zaslužuju punu pažnju publike i značajno utiču na ukupan čitalački sud o njihovom autoru. Reč je, naime, o dvostrukom torzu jednog romanesknog tela koje Judita Šalgo (1941-1996) nije stigla da redaktorski uobliči do kraja. Otuda se ovaj naknadno pronađeni i objavljeni deo istoga rukopisa mora nužno čitati i razumevati u svetlu prvoobjavljenog dela, ali, naravno, neminovno važi i obratno. Provizorni birobidžanski diptih autorke pripovedne zbirke “Da li postoji život” (1995) i još nekoliko zanimljivih naslova sticajem sudbinskih okolnosti otvara se stoga kao fragmentarno-mozaično štivo koje - u takoreći nehotično postmodernističkom maniru - neizostavno zahteva dinamično-interaktivno i detekcijski tragalačko čitanje u smisaonom sklapanju formalno nepostojeće, odnosno odsutne celine.
Osobenost pripovedne imaginacije Judite Šalgo ogleda se u zapažanju da bi i formalno okončano, pod svod istog naslova, korica i sižejno-kompozicionog zamaha stavljeno delo, po svemu sudeći čitaocu ponudilo u osnovi isti simbolički lik odsutne celine. Jer “Put u Birobidžan” i “Kraj puta” etape su iste narativne potrage za nepostojećom celovitošću iz perspektive večitih autsajdera u žrvnju tzv. velikih civilizacijsko-istorijskih mehanizama. Središnji, potencijalni smisaono integrativni mit knjige o sovjetskoj sibirskoj republici Birobidžanu kao “rezervnoj domovini” i “zemlji kojoj su bile okrenute nevine sanjarije” priča je o problematičnoj romanesknoj utopiji kao famoznom “žarištu jevrejske revolucije koja će izmeniti svet” i “ženskoj Atlantidi” ili izgubljeno-željenom kontinentu kao “globalnom pribežištu za žene”.
Pripovedajući o prezrenom naličju istorije, sagledavanom iz tačke gledišta njenih omiljenih žrtava, žena, Jevreja, ratnih zarobljenika i logoraša, dece bez roditelja i zavičaja, Judita Šalgo čini to zapravo s nadmoćn om i sveprisutnom ironijom koja birobidžansku fantazmu uspostavlja kao negativnu meru svekolike političkoistorijske stvarnosti. Ovo postaje očevidno u epizodama/poglavljima - poput izvanrednog “Hasanovog vinograda”, na primer - u kojima biva dezavuisana čak i predstava o Jerusalimu kao uobičajenoj jevrejskoj Obećanoj zemlji (“Ja sam tamo ubio čoveka”, veli jedan junak povratnik), a u prvi plan dolazi jetka i pesimistička spoznaja da “samo nam je zemlja obećana i zajamčena, ništa više pod kapom nebeskom”. Tako Birobidžan postaje vrhovna i u isti mah negativna metafora i kritičko-utopijski amblem romana: hotimice projektujući u njega, kao istorijski i ideološki već potrošenu mogućnost, svest o svekolikoj bezzavičajnosti i lažnosti svog sveta, romaneskni likovi Judite Šalgo uspostavljaju se gotovo odreda kao tragički egzistencijalni junaci, kao akteri herojskog (dez)iluzionističkog otpora nepopravljivoj apsurdnosti civilizacijskog ćorsokaka, na koji ukazuju upravo problematičnošću vlastite utopijske predstave.
“Svi mi živimo u svetu duhova”, veli jedan od uzgrednih likova, sažimajući na izvestan način ukupno egzistencijalno iskustvo romana koje i svakog samosvesnog čitaoca stavlja u položaj istovetan poziciji nekog od njegovih ženskih/jevrejskih/konclogorskih autsajdera, neizbežno priteranih uza zid saznanja da je postkatastrofični život modernog doba kvazirealnost bez autentičnosti i izgubljene celovitosti. Zato birobidžanska gorka utopija, sasvim dosledno, postaje simbolički opsesivno “središte svetskog levka, globalnog zaborava”, budući da se “pokazalo da je sve zagađeno prošlošću, pa čak i sapun kojim je trebalo sve spirati sa života”. Hronološki i kompoziciono rasute priče o sudbinama potomaka novosadske porodice Rot i njihovih istorijskih saputnika neizbežno se, otuda, u čitalačkom razumevanju kolebaju između oprečnih poriva za spasonosnim sećanjem i utažujućim zaboravom, ne dozvoljavajući mu da se skrasi u prividnoj stabilnosti samodovoljnosti i jednoznačnosti. Upravo zahvaljujući veštini podstic anja ovakve ambivalentne doživljajnosti, ali i zahvaljujući sposobnosti reljefnog vajanja pojedinačnih sudbina te sugestivnosti ukupne umetničke vizije sveta, a uprkos nekim ponavljanjima i protivrečnostima, fragmentarna, formalno nedovršena birobidžanska saga Judite Šalgo ostavlja možda utisak promišljenije i doteranije tvorevine od znatnog broja onih ostvarenja koja nam pisci ovdašnji u poslednje vreme nude kao plod vlastitog bdenja i strpljivog brušenja.

NIN 23. 12. 2004. - “Tuđa sreća” srpske leksikologije
Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika
U razgovorima o Rečniku često se ističe da je rad na njemu i njegovo publikovanje jedan od najvažnijih poslova Srpske akademije nauka i umetnosti i da je tako i sa drugim akademijama i rečnicima u svetu. Ipak, verovatno se u svetu nije desilo da je u rečniku domaćeg jezika lošije prolazila upravo zemlja koja ga je stvarala. A to se desilo sa Rečnikom Srpske akademije nauka i umetnosti.
U predavanju od 25. decembra 1984. godine Akademijinom Rečniku sam zamerao sledeće: da nema dovoljno leksike savremenih pisaca; da nema dovoljno gradske leksike (kao u XX veku, naši leksikolozi i dalje smatraju da se rečnički fond stvara u seoskim naseobinama); da nema tzv. prostih reči; i, pošto Rečnik treba da obuhvati i narodni jezik, da nije dovoljno niti uvek na odgovarajući način tretirana leksika narodnih govora Srbije. Pri ovome sam naročito mislio na dijalekatske govore Srbije, ali donekle je zapostavljeno i zapadno područje naše zemlje.
Iako je jednom laiku kakav sam ja u takvom ogromnom materijalu od desetak hiljada stranica enciklopedijskog formata teško da se snađe i da pri tom bude precizan, ove zaključke sam temeljio na uvidu u popis rečničkih zbirki navedenih u IV i VIII svesci. Prema njima, u objavljenom materijalu postoji velika premoć crnogorskih rečničkih zbirki u odnosu na srbijanske, uzimajući u obzir broj stanovnika. Ta prednost je trostruka samo po broju zbirki (24 prema 83, odnosno prema 106 iz čitave Srbije). Na to je prisutni Pavle Ivić dodao da se još veća razlika dobija kad se uporede veličine tih zbirki. Jer dok one iz Srbije obično sadrže 200-300 reči, crnogorske su često velike
1 000-2 000 izraza. (Ovo sam mogao da utvrdim i kad sam uporedio broj tzv. listića sa izabranim rečima iz Petrijinog venca, jedine moje knjige ekscerpirane za Rečnik, sa Ratnom srećom Mihaila Lalića, koga, uzgred budi rečeno, kao pisca izuzetno poštujem. Prema spisku izabrane literature rađenom u Institutu za srpski jezik oktobra 1984, iz moje knjige je za Rečnik popisano 1 649 i zraza, a iz Lalićevog romana sličnog obima 3 122.)
Dok su neka mala sela iz Crne Gore, dodao bih isto tako, imala u Rečniku navođenu leksiku, Beograd nije bio takve sreće, jer nije imao nijednu sakupljenu zbirku.
U poslednjim dvema decenijama ovo stanje se ne samo ne popravlja - moje kritike su, razume se, ocenjene kao zlonamerne - nego se, uprkos svim istorijskim iskustvima, izgleda, još pogoršalo. Iako su u međuvremenu na tlu nekadašnjeg srpskohrvatskog proklamovana dva nova jezika - hrvatski i bošnjački - a pri kraju je formiranje i trećeg - crnogorskog - naši leksikolozi se i dalje drže crnogorstvujuščeg jezičkog jugoslovenstva, koje bez zazora još zovu srpskohrvatskim. Pri tome sve troškove svojeg malignog navijanja mirno tovare na vrat narodu Srbije. Odeljenje jezika i književnosti Srpske akademije nauka i umetnosti poslednjih godina dva puta je raspravljalo o imenu jezika koje će stajati na koricama Akademijinog Rečnika i, blagodareći sjajnom zalaganju Predraga Palavestre, oba puta zaključilo da ono glasi srpskohrvatski.
U XVI svesci Rečnika izašloj 2001. godine data je “Dopuna skraćenica objavljenih u knjizi VIII”. U njoj ima vrlo zanimljivih leksikoloških podataka. Recimo, jezičarima u Beogradu se, sudeći po Rečniku, neuporedivo više - “tri puta više” - dopada jezik Miroslava Krleže nego Ive Andrića i naspram 34 knjige prvoga ima u Rečniku svega 14 drugoga. Crnjanski u njihovom naučnom ukusu stoji još slabije, jer ima svega osam korišćenih knjiga. Možda bi se, isto tako, grubo moglo primetiti da popis korišćenih pisaca i njihovih knjiga u beogradskom Akademijinom Rečniku (“koji grade književni jezik”) - za koji se, nedavno pročitasmo u “Politici”, živo interesuju i u Zagrebu - u koječemu liči na spisak članova znamenite Dukljanske akademije ili njenih kandidata, a i na onaj spisak crnogorskih pisaca u bugarskom časopisu “Literaturni Balkani”. Naime, visoko su kotirani i neki pisci koji su bar jednim roditeljem poreklom iz rodne grude Dukljana, bez obzira na njihovo nacionalno i književno opredeljenje.
Tako, zavidnu visinu drži član Crnogorske akademije nauka i umetnosti Čedo Vuković sa sedam knjiga u srpskohrvatskom Rečniku. Njegovi romani možda nisu dovoljno poznati, ali je preko “Večernjih novosti” (3. mart 2003) široko poznat jedan njegov autorski članak objavljen u podgoričkoj “Pobjedi”. “Ako je išta na hartiji sanjao, maštao ili buncao”, kažu “Novosti” u akademikovo ime, verovatno ga citirajući, “bilo je to na crnogorskom jeziku i o Crnoj Gori, zemlji izvornici” jezika. Koliko mi je poznato, ta toliko značajna izjava o izvornici jezika, po svojoj skromnosti tipična i za nacionalne Crnogorce i za “najbolje Srbe”, a i ovi su, naravno, poreklom samo iz Crne Gore, tada je javno izrečena valjda prvi put. Zatim je ponovljena u članku još jednog književno-jezičkog autoriteta, Mire Vuksanovića, koji je kao stvaralac jezika - doduše, sada srpskog, iako se znalac predstavlja u javnim dokumentima kao Crnogorac - u Rečniku zastupljen sa dve knjige (a zaslužio je više).
Bliski ovom gledanju su i Mirko Kovač i Novak Kilibarda, koji su - dabome, zasluženo - predstavljeni sa po tri knjige. Među “rezervistima” značajno mesto su zauzeli Borislav Pekić, čak sa 13 njih, i Matija Bećković, sa 4. Ne znam šta bi o novom jeziku mislio Mihailo Lalić, ali on je, za svaki slučaj, zastupljen sa devet knjiga.
Sa srpske, ili “srbijanske”, strane najbolje su zastupljeni Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i Milorad Pavić sa po četiri publikacije. Živojin Pavlović, koji ima 36 objavljenih naslova, zastupljen je sa tri, koliko imaju i Vidosav Stevanović i Milovan Danojlić. Svetlana Velmar Janković, Danilo Kiš, Milisav Savić, Dobrilo Nenadić i Svetislav Basara navođeni su u po dva naslova. Među njih se umešao i, izgleda nevoljeni, Miodrag Bulatović.
Zatim dolazi grupa Srbijanaca i Vojvođana sa po jednom navođenom publikacijom, koja je u društvu sa više Hrvata. Tu su Ivan Ivanović, Mladen Markov, Miroslav Josić Višnjić, Dubravka Ug rešić, Pavle Ugrinov, Pavao Pavličić, Goran Tribuson, Slobodan Novak i još neki.
“Što južnije to tužnije”
Ovakvo navođenje podataka iz Akademijinog Rečnika, koje ne može biti kompletno, nije nikakvo zakeranje nego, samo, predstavljanje mogućih uzroka zaostajanja juga Srbije u kulturološkom i civilizacijskom pogledu. A ona, moguće je, izazivaju i neka druga zaostajanja.
Priznatost nekog lokalnog govora kao književnog jezika, naime, ili bar njegova prihvaćenost, po mom mišljenju, daju krila književnosti na tom tlu. Nepriznatost domaćeg jezika, pak, i njegovo odbacivanje u nedostojan dijalekt, naročito ako se sa područja priznatih, privilegisanih govora busa u prsa nekom rasnom ili nacionalnom izuzetnošću, izazivaju književnu depresiju tog područja, na kojem se književnost ne samo slabije razvija nego i slabije prima. Ako mu se ne posveti posebna pažnja, stanovništvo dijalekatskih područja u kulturološkom, pa i psihosociološkom pogledu može da postane obeshrabreno i da nehotice dođe do zaključka da mu književno stvaranje ne pripada, ni u stvaralačkom ni u korisničkom pogledu. A s time ide i kulturna i psihosociološka depresija drugih vrsta.
U predavanjima iz 1981. i 1984. godine navodio sam da postoji bitna depresijacija dijalekatskih područja Srbije u pogledu književnog stvaranja. Poredeći broj stanovnika sa brojem narativno-poetskih pisaca (prozaista, pesnika, dramatičara), na koje karakter lokalnih govora deluje odlučnije nego na kritičare, književne istoričare i teoretičare, utvrdio sam da ova depresijacija statistički iznosi 2,08 puta. Odnosno, prema broju pisaca navedenom u Jugoslovenskom književnom leksikonu (Novi Sad, 1971), književnost je na ovim područjima 2,08 puta slabije razvijena nego na područjima čiji su lokalni govori poslužili za osnovicu književnog jezika. Tako, jedan pisac se na novoštokavskom području javlja na 26 000 stanovnika. Na staroštokavskom, pak, jedan pisac dolazi na 54 000 žitelja. Ovo, po mom mišljenju, direktno proizlaz i iz odnosa lokalnih govora i književnog jezika.
Uz ovo idu i predrasude i diskvalifikacije naroda sa staroštokavskog područja. “Što južnije - to tužnije”, kaže savremena izreka, a ona, koliko, moramo priznati, zaslužena, isto toliko dolazi i iz jezičkih predrasuda, koje se proširuju na etički, ideološki i politički teren.
Još posle Prvog svetskog rata teško su diskvalifikovani, i jezički i etički, Borisav Stanković, Dis, Momčilo Nastasijević. Posle Drugog rata, za vreme titoizma, kada su političke diskvalifikacije u književnosti predstavljale redovan posao vlasti i jedine partije i sipale se na sve strane, ipak su nekako lakše birale ovu, staroštokavsku teritoriju. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Milisav Savić, Živojin Pavlović, Ivan Ivanović, Vidosav Stevanović i dosta drugih poreklom odavde, takoreći stalno su bili na dnevnom redu duhovnih policajaca, koji su slatko srkali sa jezičkih predrasuda. Ovi pisci su se uvek pre drugih nalazili na spiskovima tzv. crnog talasa u književnosti, seljačke literature, populizma, nacionalizma. (Vrlo je zanimljivo da je termin seljačka literatura, sve do pre dve-tri decenije, postojao i u Sovjetskom Savezu, s izrazito političkim značenjem.)
Deo predrasuda savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju s obnaženim pevačicama turbofolk muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi, takođe bi, po mom mišljenju, mogao da proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda, doduše, na majku brkati i s očevim prtenim opancima pod krevetom. Ovi zaboravni nekadašnji učenici komiteta Saveza komunista i današnji vedri nastavljači ideja druga Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima, a i svakojake druge.
Možda ne tako ubedljivo, jezičke predrasude su mogle uticati i na izvestan broj sudskih zabrana u književnosti i osuda zbog štampanih tekstova na robiju, mada su one, rekao bih, deljene sa većom ravnopravnošću.
Ali tri sudska procesa zbog nanošenja duševnog bola književnim delom, što predstavlja klasičan oblik primitivnog shvatanja književnosti, kao nečega što kobajagi prepisuje stvarnost, pa može određenom čoveku da nanese duševni bol, koliko je meni poznato, javila su se samo na području staroštokavštine. To su tužbe protiv Borisava Stankovića (zbog Koštane, koja je na sudu trajala, po mome saznanju, nekoliko meseci, pred samu piščevu smrt), Vidosava Stevanovića (zbog romana Nišči, u sudskom procesu od tri godine) i, sa snebivanjem dodajem, protiv mene (zbog Petrijinog venca, u šampionskom sudskom procesu od 13 godina, doduše, uz verovatno Udbino učešće).
Voli što imaš
Šta nama, po nesreći rođenima na području koje Vuk, kao pripadnik jednog već jako poznatog samozaljubljenog mentaliteta, nije zavoleo, danas još ostaje?
Ostaje nam nada da naša denacionalizovana otadžbina, još po imenu zvana Srbija, neće i dalje ostati toliko tupoumna da sama izdržava i podržava sopstvenu propast i da će se najzad malo krenuti i u svoje spasavanje. A za početak bi bilo dovoljno da u odnosu na bivšu jugoslovensku braću, u spoljnim poslovima, prosveti, kulturi, proglasi da će se držati poznatog međunarodnog principa reciprociteta. Pa ćemo videti kako će se naši sadašnji novi susedi u takvom položaju ubuduće ponašati.
Naročito će biti interesantno videti kako će se u takvom uzdržanom susedstvu držati država Crna Gora. Naravno, za to će biti potrebno i da državu Srbiju pred Crnom Gorom ne predstavlja niko ko se nalazi na nekoj “rezervnoj” crnogorskoj listi.
Ovo bi, sigurno, dovelo i do promena u radu na proučavanju jezika. To nikako ne znači razjedinjenje srpskog jezika, niti bacanje književnog jezika u naručje srbijanskih dijalekata, kao što vole da prikažu ibermenši iz izvornice jezika. Ekavski beogradski jezik, koji odlično korespondira sa govorima zapadne Srbije i Vojvodine, za nas i dalje treba da ostane uzoran. Ali bi, svakako, značilo da Srbija poštuje svoju obavezu da se prema jezičkom jedinstvu ponaša pre svega vodeći računa o narodu na sopstvenoj teritoriji i naročito brinući o područjima koja su dosad bila depresirana. Proučavanje dijalekata Srbije i njihovo registrovanje u značajnim jezičkim projektima i publikacijama nužno je, po mom mišljenju, za napredak Srbije.
Nije dovoljno u ovom pogledu samo prozivati državu. Područje juga Srbije ne sme u proučavanju lokalnog jezika da i dalje ostane u ovakvoj pasivnosti kao dosad. Krupni univerzitetski i kulturni centri, kao što su Niš, Kragujevac, Kruševac, Leskovac, Požarevac, Zaječar, Smederevo, Kraljevo, Vranje, Raška, i drugi, manji, moraju i sami o sebi da se malo postaraju i da stvore odgovarajuća naučna i stručna tela koja će, s jedne strane, preduzimati jezička proučavanja i, s druge, sarađivati sa drugim univerzitetima i sa Srpskom akademijom nauka.
Ako nemaš ono što voliš, savetuju psiholozi radi psihičkog zdravlja, voli ono što imaš. Ako sebe ubuduće tako upravimo, može se desiti da jednog dana dođemo do uzbudljivog zaključka da ono što imamo - možda i nije baš tako ružno. DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ
NIN 23. 12. 2004. - Memoari Hitlerovog diplomate
Specijalni zadatak Balkan, Herman Nojbaher
Novinar, prevodilac i esejista iz Berlina Nikola Živković priredio je i na srpski jezik preveo knjigu glavnog Hitlerovog diplomate za Balkan Hermana Nojbahera "Specijalni zadatak Balkan".
Nojbaher je od 1943. svoje glavno sedište imao u Beogradu. Godinu dana po završetku rata ponovo se našao u Beogradu pošto su ga američke vlasti ustupile jugoslovenskim vlastima da bi navodno bio svedok na suđenju Draži Mihailoviću, a na kraju se sve završilo suđenjem njemu. Osuđen je na smrt. Posle žalbe njegove žene, kazna je preinačena na 20 godina zatvora. U Sremskoj Mitrovici proveo je šest i po godina, a onda zbog bolesti oslobođen. Memoari koje je potom napisao, za kratko vreme doživeće u Nemačkoj dva izdanja, 1956. i 1957. godine. Jugoslovenski istraživači na njih nisu obratili dovoljno pažnje. Zato je Živković odlučio da ih prevede na srpski da bi bili dostupniji i istoričarima i široj javnosti.
- Herman Nojbaher je kao iskusni diplomata i pažljivi posmatrač opisao ono što je video, a video je dosta toga - kaže Živković. - Zato me čudi da su naši istoričari zaobilazili ovu knjigu. A u njoj se može naći i ono o čemu su Nojbaher i Hitler razgovarali u četiri oka o situaciji na Balkanu. Ona iz posebnog ugla predočava kakvu su istorijsku ulogu zaista imali Nedić, Draža, Tito, Ljotić... Iz nje se vidi i ko su bili nemački “saveznici” i ko se protiv koga i zašto borio.

25. 12. 2004. - Sjaj
Noć, Tatjana Tolstoj
>>Danas
Pripovetke vodeće ruske spisateljice, Tatjane Tolstoj, "Noć", objavila je beogradska "Geopoetika". Josif Brodski je kratko definisao ovu spisateljicu kao "najoriginalniji, blistav glas ruske proze, koji ponire duboko u stvarnost". Za prevod sa ruskog pobrinuli su se Lidija Subotin i Aleksandar Terzić.
Zbirka "Noć" obuhvata na jednom mestu dvadeset najznačajnijih pripovedaka ove autorke, napisanih u periodu između 1983. i 2000. godine. Tatjana Tolstoj vivisecira svakodnevicu koja je svuda na svetu ista, pokušavajući da je poetizuje i da jedan predmet uspostavi kao simbol u kome će pronaći istoričnost, zakopanu prošlost, ali i sublimate apokaliptičnog i budućeg. Bez obzira da li govori o ljudskim sudbinama ili sjaju šuma potopljenih u čistu zimsku svetlost, Tatjana Tolstoj uvek poziva u pomoć mlin za mlevenje vremena koji lako drobi "ormane, klavire, ljude, a kojekakva krhka sitnica, koja se na beli svet pojavila, praćena podsmehom i žmirkanjem, svi ti porcelanski psići, šoljice, vazice, prstenčići,crtežići, fotografije, kutijice, ceduljice, bezvredni ukrasi, trice i kučine - prolaze kroz njega nedirnuti".
Nekakvo magijsko, poetsko međuvreme kao da je glavni junak u prozama Tolstojeve i traje negde skriveno unutar bića, reči i stvari, nevidljivo, a sveprisutno. Negde unutar čoveka, daleko od normi, zadataka i izvesnosti, traje taj tajni hod unutarnjeg vremena, tik uz strahovanja, nadanja, želje.
To poprište koje je sublimat i jave i sna, prostor je u kome se odigravaju ove priče. U njima nema ni dobitnika ni gubitnika, samo, kako bi to rekao Andrić, "ponižen čovek". I bezbroj uzdaha i poluglasova, koji simfonično prate taj kratki let čovekovog lutanja, koje mi pogrešno zovemo - ljudski vek.
S. Domazet
>>Blic
Iako je radnja ovih priča često smeštena u „vrtove detinjstva“, njihovi junaci nisu deca, već slomljeni, poraženi ljudi. Njihova sećanja na one koji su poznavali „stazu kroz neprolaznu šumu sveta“ (roditelje, rođake, dadilje), svetla su i utešna. Detinjstvo, čarobni kaleidoskop koji je ulepšavao ljude i stvari, okončava se, razbija zbog suočavanja sa smrću: užas i razočaranje pred htonskom pticom Sirin samo su uvod u patničko prihvatanje „mrtvog, pustog sveta natopljenog potmulom tugom“ („Susret sa pticom“). Poigravanje prolaznosti (poslušnice smrti) sa čovekom, puno je ironičnih i gorkih preokreta: pre ili kasnije, otupeli bližnji izneveravaju i povređuju, a ono što je život činilo lepim, pretvara se u „prašinu, prah, buđ“ („Na zelenom tremu smo sedeli...“). I bez nametljivih društveno-političkih koordinata, pripovedački svet Tatjane Tolstoj je suštinski (do bola) stvaran; on je raspolućen nemešanjem dobra (svetlosti, ljubavi, savršenstva) i zla (tame, nesreće, propadljivosti); njegovi junaci, i kada ih je život zaobišao „kao bujica gomilu kamenja“ („Vatra i prašina“, „Najvoljenija“), čak i kada im pobude nisu dovoljno viteške i čiste („Lov na mamuta“, „Fakir“, „Peters“), jesu lepi ljudi, „neiskusne duše stisnute na noćnom vetru“ kojima godine ne mogu da ugase čuđenje i sjaj u očima. Sabiranjem „čudesnih i ćutljivih krhotina vremena“, narator ih ne vraća detinjastom kaleidoskopu, već ih, otkrivenjem njihovog učešća u misteriji života (večnosti), podmlađuje (obesmrćuje).
Tatjana Tolstoj je majstor pripovedanja. Njena proza upija najvrednije tokove ruske književnosti s početka 20. veka, preporađa ih kroz sopstveni umetnički glas i tako im obezbeđuje neophodan i veličanstven kontinuitet. VESNA TRIJIĆ
Politika 25. 12. 2004. - Vera u čula i dušu
Umetnička teorija u Italiji 1450-1600, Entoni Blant
Umesto debelih prašnjavih tomova sa teško razumljivim tekstovima koji zadaju muke i dobrim poznavaocima latinskog jezika, savremenim čitaocima stoji na raspolaganju neveliko delo Entonija Frederika Blanta „Umetnička teorija u Italiji 1450-1600” u kojem je sadržana esencija svega bitnog što je napisano o umetnosti u vreme visoke renesanse, manirizma i eklekticizma. Blantov kompendijum, podjednako dragocen studentima istorije umetnosti i svakome ko želi da se informiše o teorijama u kojima se često krije ključ za razumevanje umetničkih dela, jer su njihovi autori nastojali da ih slede u praksi , napisan je 1940. godine, ali je tek sada stigao do nas zahvaljujući izdavačkoj kući „Clio” i izvrsnom prevodu Angeline Milosavljević-Ault.
Blant (1907-1983) danas važi za jednog od najvećih istoričara umetnosti 20. veka koji je ostavio dubok trag kao vrhunski znalac francuskog baroka, italijanske renesanse, kao predavač na Kembridžu, direktor Instituta Kortold koji i danas sledi njegov način tumačenja umetnosti … Ali, iza fasade naučnika koji je tečno govorio pet jezika i važio za najkulturnijeg, najšarmantnijeg pripadnika najviših društvenih krugova Velike Britanije krio se - Blant obaveštajac.
Neki koji žele da umanje njegov značaj za svetsku istoriju umetnosti vole da kažu da je to bila samo maska za špijunski rad ali se, kako vreme prolazi, zaboravlja da je Blant bio jedan iz čuvene „ćelije” ruskih špijuna u Velikoj Britaniji a ostaju njegova dragocena dela kao što je i ova knjiga o umetničkim teorijama 15. i 16. veka.
Teorijska učenja
On je, kao i njegove „kolege”, tokom studija na Kembridžu početkom tridesetih bio zavrbovan da radi za KGB i ostao je veran komunističkim nalogodavcima do početka pedesetih. Ali, za razliku od Kima Filbija, Maklina i Gaja Bardžisa čije su aktivnosti obelodanjene, Blant je ostao pošteđen javne sramote zahvaljujući rodbinskim vezama i bliskosti sa kraljevskom porodicom. Ostao je da se stara o kraljevskim umetničkim kolekcijama koje je značajno uvećao i st ručno obradio, i tek je Margaret Tačer imenovala Blanta u Parlamentu kao misterioznog „četvrtog čoveka”. Oduzeta mu je plemićka titula, morao je da se povuče iz javnosti i tri godine docnije je, osramoćen, umro.
Trajno mesto u humanističkom svetu Blantu bi, da nije ništa drugo napisao, obezbedila „Umetnička teorija..” jer je u njoj postigao nešto skoro nemoguće-da objasni umetničke teorije renesansne umetnosti na popularan način. Zanemarujući nagoveštaje novog, humanističkog poimanja sveta pa i umetnosti u 14. veku u Italiji, Blant je odabrao da predstavi teorije renesanse u njenoj najrazvijenijoj formi i manirizma koje su preko eklekticizma vodile kao razvijenom baroku.
Podeljena u devet poglavlja, knjiga obuhvata hronološki teorijska učenja Albertija, Leonarda, Kolone, Filarete, Savonarole, Mikelanđela, grupe manje poznatih autora visoke renesanse, Vazarija, teologa koji su sledili uputstva Tridentskog sabora pri usmeravanju umetnika ka novom poimanju umetnosti u duhu kontrareformacije i, na kraju, učenja poznaih manirista i eklektičara.
Polazeći od umetnika čija teorijska razmatranja istražuje, analizira i predočava Blant nudi čitaocima sliku borbe koja je vođena da se likovna umetnost konačno podigne na nivo „artes liberales” (sedam slobodnih veština rezervisanih za kreativne umove) i oslobodi stigme tehničke veštine za koju su zadužene zanatlije. Kroz teoretske spise renesansni slikari, vajari i arhitekte su pokazivali da su dostojni da uđu među mislioce i pesnike, a da njihova dela dobiju status umetničkih, koja „govore” i duhu a ne samo čulima.
Blant stavlja Leona Batistu Albertija na čelo nove teorijske struje koja traži da delo bude „lepo i verno prirodi”, slepo verujući da će se odabirom najlepših elemenata koji se nalaze u prirodi dobiti vrhunsko umetničko delo, ali zanemarujući bitan elemenat umetničke kreativnosti-imaginaciju.
Najdragocenije poglavlje je ono posvećeno Leonardu da Vinčiju, jer Blantu je pošlo za rukom da na samo nekoliko strana sažme bitn e ideje najvećeg renesansnog umetnika koji je sebe doživljavao prevashodno kao naučnika a slikarstvo kao jednu granu nauke. U bezbrojnim Leonardovim beleškama, traktatima i uzgrednim opaskama Blant prepoznaje njegove originalne ideje koje ga izdvajaju od savremenika. Leonardo polazi od direktne opservacije prirode, veruje u čula, zdravo iskustvo, ne dozvoljava idealizaciju i zanima ga pojedinačno i osobeno a ne lepo po sebi; prvi insistira na nužnosti prikazivanja osećanja, „strasti duše", na ljudskom liku.
Dar neba
Prava bravura je Blantovo tumačenje Mikelanđelovih pogleda na umetnost samo na osnovu analize njegovih soneta, jer tu se najbolje prepoznaje kako je taj genije načinio luk - od divljenja prema lepoti ljudskog tela, koja je odraz božanskog u materijalnom svetu, preko podozrenja prema svemu što je fizičko do prezira prema ovozemaljskoj lepoti i oslanjanja na duh, odnosno inspiraciju koja je dar neba. Da bi se to razumelo dovoljno je pogledati Pijetu sa početka karijere koja se nalazi u crkvi Svetog Petra u Rimu, i Pijetu Rondamini koja je izraz žestoke, mistične lične hrišćanske vere umetnika na kraju života.
Predstavivši ideologe kontrareformacije, Blant se bavi njihovim savetima umetnicima kako da stvaraju „bogougodna" dela; on prepoznaje i neke nove kvalitete koje je povratak religioznim temama doneo umetnosti kroz naglašavanje veličanstvenosti, dostojanstva i spektakla. Pišući o polemikama koje su vođene oko „pristojnosti” Mikelanđelovog „Strašnog suda”, Blant najbolje ilustruje udaljavanje od humanističkih ideja renesanse.
Poslednja poglavlja knjige autor posvećuje poznim maniristima i eklektičarima koji su veoma malo doprineli razvoju umetničkih teorija jer su pažnju posvećivali zanatu i što vernijem kopiranju svega što je već stvoreno. Tumačeći obimni (700 strana) i veoma zamršeni Traktat o umetnosti maniriste Lomaca, autor ga svodi na osnovna načela koja su sledili italijanski umetnici poznog 16. veka - da se na osnovu znanja stečenog izučavanjem dela starih majstora izabrani materijal preobrazi uz pomoć imaginacije i božanskog nadahnuća u delo koje će posedovati stil (maniera), ljupkost i izazivati kod gledaoca plemenita osećanja.
Tako se zatvara krug koji su, svojim vraćanjem prirodi, otvorili veliki mislioci renesanse a otvara se novi u kojem će je barokni majstori ponovo otkriti, ali sada sa novom strašću i furioznošću. VERA KONDEV
Politika 25. 12. 2004. - Iza tvrđave bića
Lavlja pećina, Aleksandar Petrov
Usud putovanja, kroz prostor, vreme, ali i kroz ličnu biografiju junaka, žanrovsku biografiju romana i toponime Starog i Novog zaveta, jeste jedna od ključnih karakteristika romana „Lavlja pećina", Aleksandra Petrova (1938).
Pronalazeći se usred različitih narativnih tokova ovog romana - svog hodočašća u Svetu zemlju, te oživljavanja biblijskih legendi i ličnih uspomena - njegov junak, Sergej Jakonić, davnašnji fudbaler i emigrant, a sadašnji sredovečni pariski profesor slavistike i pisac u procepu između dva nenapisana romana, pokušava da preispita svoj dosadašnji život, da utvrdi gde se nalaze osnovne emotivne koordinate njegovog bića.
Pred čitaocem se, dakle, nalazi kompleksna romaneskna struktura, koja neprestano izmiče žanrovskoj karakterizaciji s obzirom da kombinuje različite tipove proznog diskursa.
Putopis po Svetoj zemlji, mestima rođenja, zemaljskog hoda, krštenja i vaskrsenja Isusovog, mestima zavetnih objava i čuda, kombinuje percepciju ovih mitskih vremena i mesta sa savremenom surovim i neprestanim ratom do istrebljenja između Izraelaca i Palestinaca koji danas tu žive. Biografski roman i roman odrastanja, pak, pretaču se u razbijeno ogledalo ljubavne melodrame u pokušaju da se spoljašnja i unutrašnja percepcija junaka pomire.
Navedeno je samo spoljni okvir da se ispripoveda čitavo more povesti koje topografski povezuju Jerusalim i Vitlejem sa Beogradom, Novim Bečejom, Bledom, Parizom, američkim koledžima i mitovima o Rusiji. Osim što upotpunjavaju duhovnu i emotivnu karakterizaciju glavnog junaka, one istovremeno i vode čitaoca kroz različite vrste pripovednih tenzija i iznenađenja sve do samog klimaksa romana.
Započeta kao literarni i smisaoni prodor iza zidina tvrđave konkretnog bića, kao evokacija proteklog života u specifičnoj situaciji hodočašća, slagalica romana se tokom svog sklapanja aktuelizuje u toj konkretnoj ličnoj stvarnosti, otvarajući pri tom njena individualno egzistencijalna pitanja, ali i neka od opštih etičkih i geopolitičkih pitanja savremenog sveta.
Pripovedajući o ratovima i granicama, verski i teritorijalno podeqenom narodu, o razumevawu nerazumevawa i netolerancije, o nezaustavljivoj traci terorističkih i antiterorističkih odmazdi, kroz likove atipičnih, a zapravo vanstereotipnih, Palestinaca i Jevreja, pisac pokušava da razotkrije prividnosti i stvarnosti istinskih težnji njihovih života.
Koristeći se modernim sredstva pripovedanja i čitalačkog zavođenja, koncipirajući roman kao svojevrsnu slagalicu, Petrov, istovremeno, precizno doziranim jezikom visoke poetske nosivosti, kao i lirskim reminiscencijama na niz pesnika od Marine Cvetajeve i Osipa Mandeljštama, pa do Miloša Crnjanskog, uspostavlja ravan poetskog romana.
Odnosno, način na koji se raščitava ova tekstualna stvarnost uz sve obilje pripovedačkih rekvizita, jeste pre svega poetski, i to je ono mesto koje, zajedno sa precizno komponovanom strukturom knjige - i pored sklonosti pisca ka gradnji jednodimenzionalnih likova funcionalizovanih isključivo kroz glavnog junaka - uspostavlja njenu uverljivost.
Postavljajući projekciju tačke pripovedanja veoma visoko, Aleksandar Petrov je romanom „Lavlja pećina”, nesumnjivo različitim od uobičajenih standarda savremene srpske proze, umnogome uspeo da odgovori njenim samonametnutim zahtevima. NENAD ŠAPONJA
Danas 25. 12. 2004. - Džinovi još postoje
Fascikla, Stevan Raičković
Nekako se dogodi, da kraj često pripadne najboljima. Da ne bude zabune, ovo je samo kraj 2004, a ono najbolje je, nova knjiga Stevana Raičkovića Fascikla 1999/2000. Čini mi se da to nije slučajno.
Izvešću jednu komparaciju: kao što je nekad postojala slavna "ruska petorka’’ velikih ruskih kompozitora, tako i danas, u nekom drugom vremenu, prostoru i mestu, postoji i egzistira "srpska petorka’’ velikih srpskih pesnika. Miodrag Pavlovic, Matija Bećković, Milosav Tešić, Ljubomir Simović, i naravno, poslednji među jednakima, Stevan Raičković.
Ko će ih naslediti, videćemo/te.
Fascikla je, po pesnikovim rečima, sasvim slučajno ugledala svetlost dana. Prvobitna ideja bila je da se objavi posthumno, kad za to dođe vreme. Koncipirana kao beleška ili dnevnik, Fascikla je najviše knjiga-ispovest, i to najboljeg kroja. Podeljena je u dva dela (‘’Prolećni dnevnik 1999’’ i ‘’Torzo umetnika u starosti’’), u kojim se graniče poezija i proza, proleće i vejavica, Dostojevski, Džojs i Andrić...i možda najvažnije, rat i mir. Razume se, tu je i Šekspir (i njegov šezdeset šesti sonet -LXVI), bez koga se Raičković ne da zamisliti. Njegova veza sa Šekspirom može se porediti sa onom koju su imali, recimo, Laza Kostić ili Sima Pandurović.
Svako na svoj način.
Ovo su ružnija vremena od onih koja smo jedva preživeli, piše Raičković (pesma ‘’Eho’’). Onda, nije ni čudo što knjigu otvara prozni tekst ‘’Beograd je živ (pozdrav iz Hirošime)’’, koji svedoči da razaranje i rat nije samo uskonacionalna stvar, povezujući dve potpuno različite duhovne kulture: srpsku i japansku. Ovaj tekst je napisan 27. marta 1999. i štampan u ‘’Politici’’, a već 4. aprila preveden na japanski i objavljen u tokijskom listu ‘’Asahi Shimbun’’, da bi četiri dana kasnije sa japanskog bio preveden na engleski, u listu ‘’The Times of India’’, u Nju Delhiju.
I upravo ovde (i ne samo ovde!) izlazi na površinu ta Raičkovićeva sveobuhvatnost u koju su svi uključeni, bez obzira na jezik, rasu, veru, ili kulturu. Kao da smo svi njegovi.
Njegova misao obuhvata i kafanu, i Sent-Andreju, i samoću, i čitaonicu, i decu, i starce...čak i onaj najgori sopstveni mrak. Možda bi sad i lepše bilo biti ptica... kaže. Ipak, san je ono esencijalno u Fascikli; kao da je knjiga i posvećena snu, ili pisanju o snu, ili još bolje, raspravama o snu... Zato u Fascikli i bitišu Dostojevski, Džojs i Šekspir, kao neki sveprisutni sateliti i bukvari za snove.
Kao maksime.
Pada mi na pamet Horacije i ono njegovo kako poezija treba da poučava i zabavlja. Raičković je ovog puta to načelo stavio postrance, i bez ikakvih pretenzija pisao dijagnoze, i o dijagnozama.
Dijagnoze zlata vredne.
Raičkovićev jezik je stilski savršeno doteran, asocijativan i savremen iznad svega. Primer kako i na koji način rima može funkcionisati, a da ne bude zastarela i sladunjava. Šta još reći o Stevanu Raičkoviću? Dovoljno je reći ono što je on sam jednom prilikom rekao, ne znam gde, kad su ga upitali ko je on ...Ja sam pesnik... Dodajem, veliki.
Nekako se dogodi, da kraj često pripadne najboljima.
NAPOMENA: Poštovani čitaoci, sledeća epizoda će biti na reperoaru uoči Božića početkom 2005. Znate zašto. Pozdrav od vašeg vodiča...i pročitajte nešto! MARKO KRSTIĆ
Danas 25. 12. 2004. - Epoha funkcionalizma i umetnost ekspresije
Moderna umetnost, Argan Đulio Karlo & Oliva Akile Bonito
Ovo je prvi deo izvorno sintetičke publikacije dvojice čuvenih italijanskih teoretičara moderne umetnosti, Đulia Karla Argana i Akila Bonita Olive, pod nazivom Moderna umetnost, 1770 - 1970 - 2000, u prevodu sa italijanskog Milene Marjanović, dopunjen sa dve uvodne analize profesora Jerka Denegrija, jednog od najeminentnijih poznavalaca dela pomenutih autora i italijanske teorije umetnosti. Konačna kompletna verzija knjige pod ovim naslovom, kao treće izdanje, pojavila se u Italiji 2002, a prva 1970. kada je poznati italijanski profesor i teoretičar umetnosti, svojevremeno i gradonačelnik Rima, Đulio Karlo Argan priredio sintetičku studiju, metodološki blisku edukativnom modelu, pod nazivom Moderna umetnost 1770 - 1970.
Ideja mu je bila da se fenomen razvoja modernosti evropske umetnosti, sagleda kroz ova tri veka, iz dve komparativne pozicije - s jedne strane teoritičara umetničkih zbivanja a s druge, istoričara koji ta zbivanja definiše kroz opšte pojmove proizvedene društvenim prilikama, istorijskim uslovljenostima i transformacijom vrednosnih kriterijuma. Ili, kako je u uvodniku pomenuo sam autor - "U ovoj knjizi postavio sam sebi za cilj da objasnim u kojoj meri i na koji način su likovne umetnosti doprinosile stvaranju ideologije i kulturnog sistema modernog društva, i neposredno i samostalno učestvovale u tenzijama, protivurečnostima i krizama našeg vremena."
Prelaz sa retorike renesanse i baroka na filozofiju i estetiku umetnosti, koja je, sasvim izvesno, na višem teorijskom nivou, Argan uzima kao uvod u novo, moderno poglavlje istorije, kao rađanje procesa promena postojećih istorijskih realnosti u novo stanje promenljivih tipologija, a samim tim u drugačiji, viši nivo autonomije umetnosti. Istovremeno, ukazivanjem na suštinsku promenu sistema saznanja, konkretno, kako zapaža Denegri, smenom metafizičkog od strane ideološkog principa, Argan nas jednostavnom sistematičnom metodom, uvodi u doba nove civilizacije 20. veka koju posmatra kroz dva karakteristična poglavlja - epohu funkcionali zma i umetnost ekspresije, da bi, definisanjem pojma modernog s kraja 19. i u prvoj deceniji prošlog veka, ukazao na kraj jedne faze modernizma i pojavu novih ciljeva umetnosti. Argan je uspeo da sačuva svoje delo od tipiziranog prefiksa određene istorijsko - umetničke škole. Sopstveno zagovaranje krize umetnosti možda je najbolje sam objasnio - "Kada postoji pojam apsolutne umetnosti i kada se taj pojam ne formuliše kao norma u praksi, već kao način postojanja ljudskog duha, ostaje samo da se teži ka tom krajnjem idealu, iako se zna da je on nedostižan, odnosno da bi dostizanje ovog ideala značilo kraj težnje a, prema tome, i kraj same umetnosti."
Posle drugog izdanja Argan je ovu studiju proširio tekstovima koji su obuhvatili savremenu vizuelnu scenu sve do 2000, u saradnji sa podjednako kompetentnim znalcem, tvorcem teorije transavangarde, istovremeno i atraktivnom medijskom ličnošću, Bonitom Olivom, ideološki i metodološki obrazovanog na potpuno drugačijim načelima i principima. Sve dotadašnje polemike i nesuglasice oko suštinskih stavova, dvojica vrhunskih profesionalaca usklađuju pred zajedničkim ciljem da se zaokruži pogled na uvek provokativan i nikada dovoljno rastumačen fenomen modernog doba. GORDANA STANIŠIĆ
Danas 25. 12. 2004. - Priča o izgubljenoj zemlji
Kad sećanje umire, Ambalavaner Sivanandan
U Antologiji svetske književnosti Narodna knjiga nastavlja da nas upoznaje sa modernim velikanima proze iz najrazličitijih krajeva. Posle Majkla Ondatjea, Ambalavaner Sivanandan drugi je svetski slavan pripovedač poreklom iz Šri Lanke, koga upoznajemo u srpskom prevodu. Ovo egzotično ostrvo poprište je njegovih literarnih saga, motivisanih, kako je sam priznao, željom da i kroz literarni angažman oduži svoj dug zavičaju.
Kritičari su njegov prvi roman, koji je upravo pred našim čitaocima, nazvali "pričom o izgubljenoj zemlji". Njene pretenzije su da raskošnim stilom, kroz individualne sudbine tri generacije jedne cejlonske porodice, u rasponu od dvadesetih do osamdesetih godina prošlog veka, bez romantičarskog patosa, predoči i istinu o istorijskoj pozadini i međuetničkim trvenjima, masakrima nevinih koje su mediji prećutali, i posednjim trzajima kolonijalizma na ovom prostoru, i sukob civilizacija, tradicije i modernog poimanja socijalnih odnosa i mesta pojedinca u njima, religioznim predrasudama i njihovim implikacijama na ljubavi junaka. I da objasni kako je jedna kultura uništavana najpre kolonijalizmom, a potom građanskim ratovima koji su se zahuktali posle sticanja nezavisnosti. Ambiciozna zamisao, nema šta.
Priča o porodici Pandjan, koja opstajava na rubu siromaštva, paradigmatična je za sudbinu mnogih stanovnika Trećeg sveta, pošto je ona ne retko raspeta u okolnostima koje nalažu nemoguć izbor između rođačke privrženosti i ljubavi prema otadžbini. "Buda nas je učio da živeti znači iskusiti patnju. Retke su porodične snage koje su uspele da obuhvate upravo taj vid patnje i druge bolne istine na tako lirski način kao što to čini roman "Kad sećanje umire", zapazili su kritičari odmah po pojavi Sivanandanovog prvenca, 1998.
Za svoje sunarodnike, međutim, mnogo pre ovog datuma Sivanandan je postao ikona. Sin tamilskog poštara na Cejlonu, imao je sreće da se obrazuje u engleskoj školi na tom ostrvu. Zaljubilo se u Cejlonku katoličke vere, i zbog religioznog i drugog antagonizma među njihovim roditeljima morali su da pobegnu i venčaju se. Po dolasku u Englesku, 1958, zaposlio se kao čajdžija u javnoj biblioteci u Midlseksu, da bi kasnije uznapredovao do bibliotekara, a potom i direktora Instituta za rasne odnose u Londonu, na čijem je čelu i danas.
Sivanandan je uzor angažovanog stvaraoca kome je borba za bolji svet i ravnopravnost kultura i njihovih pojedinaca važna koliko i pisanje. Pripadao je književnom serklu Noting Hila, ali je uporedo uređivao časopise za rasnu toleranciju, demistifikovao imgiracijske zakone Velike Britanije, ali je podjednako kritičan bio i prema "svojim" i drugim etničkim manjinama u ovoj zemlji, insistirajući na razdvajanju vere kao građanskog, privatnog prava pojedinca i njihovog insistiranja na religiji, odnosno praktikovanju verskih rituala u školama, koje može da atakuje na slična verska prava drugačijih vernika. Ne veruje u sukob civilizacija, jer takva definicija podrzumeva sukob superiorne i inferiorne civilizacije. A to je netačno, pošto su islamska matematika, geografija, medicina, literatura i umetnost pomogle razvoju evropske civilizacije. Ovaj odnos podrvrgnut je, prema Sivanandanovom mišljenju, žestokom iskušenju posle 11. septembra. Do tada je američka kultura dominirala svetom, a onda je došao šok i buđenje. Apolitični zapadnjaci, koji su jednom godišnje mislili o pomoći Trećem svetu, nisu se udostojavali ni da glasaju. "Sada im je Treći svet svakog jutra na stolu za doručak... Treći svet, pak, suočava se sa ekonomskim genocidom u kome njegove vlade saučestvuju". Zato je neophodno da se i politika oplemeni kulturom. To, po Sivanandanu ne znači već proskribovani multikulturalizam, već pre, kros-kulturalnost. "jedina kultura koja se razvija, jeste dinamična kultura koja je u skladu sa modernim izazovima. Ona ne sme da gleda u unutrašnjost, već prema spolja. A fundamentalizam je upravo to kulturno gledanje u sebe."Zato je potrebno najpre menjati kulturu, i izložiti je stalnoj hibiridizaciji i mešanju sa novim tendencijama, a protiv starih tradic ija. O tome je (a o čemu bi drugom?) reč i u knjizi "Kad sećanje umire".
Danas 25. 12. 2004. - Za ljubitelje moderne američke poezije
Ugalj i Mesec, Popović-Srđanović Dubravka
Mali Nemo, Pančevo, 2004, izdavač je korisne i lepe knjige za ljubitelje i izučavaoce moderne američke poezije. Ovo je druga knjiga (predhodila joj je teorijska knjiga Dubravke Đurić "Jezik, poezija, postomdernizam", Oktoih, 2002.) koja se na suštinski način bavi američkom poezijom, i to onim njenim delom koji nazivamo drugom tradicijom modernizma, tzv. antiakademskom poezijom. Knjiga sadrži osam eseja i studija o američkim pesnicima koji su obeležili XX vek američke poezije, njen radikalniji deo. Knjiga počinje iscrpnom studijom o korifeju američkog pesničkog antiakademizma, emocionalnom i intelektualnom uzoru mnogih značajnih američkih pesnika (Alena Ginzberga, Čarlsa Olsona, Roberta Krilija, Deniz Levertov, Adrjen Rič, Lujza Glik...), Vilijemu Karlosu Vilijemsu, zakletom protivniku akademskog modernizma i T.S. Eliota kao njegovog vrhovnog predstavnika. Sledi esej o pesniku Čarlsu Olsonu, osnivaču eksperimentalnog koledža Blek Mauntin u Severnoj Karolini ( poznatom po stecištu američlih avangardnih umetnika, kao što su Džon Kejdž, Robert Raušenberg i drugi). Posebno poglavlje čini čuvena Olsonova poema "Vodomari" , prvi put štampana u Srbiji, u prevodu Dubravke Popović Srdanovcić, 50 godina od njenog objavljivanja u Americi. Pored eseja posvećenog novom čitanju ove poeme tu su još i esej o nama manje znanom pesniku Stenliju Kunicu, ali i posebno inspirativni eseji o američkoj ženskoj poeziji i njenim najistaknutijim predstavnicama: Denis Levertov, Adrijen Rič i Lujza Glik. R. LAZIĆ
Danas 25. 12. 2004. - Fiktivni dnevnik
Šaka puna zvezda, Šami Rafik
Knjigu "Šaka puna zvezda"objavila je Fabrika knjiga, a sa nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen. U pitanju je fiktivni dnevnik dečaka čije odrastanje skoro iz dana u dan pratimo od četrnaeste do sedamnaeste godine. Na prvi pogled ništa novo ni neobično, da naš junak ne živi u Damasku, prostoru Bliskog istoka, odvajkada opterećenog istorijom i politikom. Tako, dok pratimo njegovu ličnu borbu sa ocem, tradicijom i socijalnim preprekama da kao sin pekara postane novinar i pisac, uzgredne opaske o trenutnom stanju u zemlji, koje se odražava na privatne živote ljudi, iz naivne dečje perspektive, u očima (odraslog) čitaoca postaju ironično izoštrene. "Opet neki puč danas. Škola je zatvorena do idućeg ponedeljka. Već drugi put ove godine. Ti pučevi u Damasku uvek se dešavaju u ranu zoru. Mi u starom delu grada uglavnom tek po radiju ukapiramo šta se dešava. Najpre se program prekine, onda se čuje odsečna vojna muzika, pa se onda pročita saopštenje nove vlade, puno optužbi na račun prethodne."
Rafik Šami rođen je 1946. u Damasku. Pravo ime mu je Suhejl Fadil, a njegov pseudonim znači "prijatelj iz Damaska". Godine 1971. emigrira u SR Nemačku gde studira hemiju i, zarađujući za život kao građevinski radnik, 1979. uspeva i da doktorira. Sve vreme objavljuje tekstove na arapskom i nemačkom i tako pisanje postaje njegov glavni poziv. Dobitnik je nebrojenih nagrada i jedan od najpopularnijih pisaca u Nemačkoj. Njegove knjige prevedene su na 22 jezika, a sada i na srpski. Šami je i politički angažovan i zalaže se za suživot različitih naroda i vera. I. MATIJEVIĆ
Danas 25. 12. 2004. - Hodajući na rukama
Mali erotski rečnik srpskog jezika, Jovica Aćin
Ukoliko ste kao stari kolekcionar rečnika pazarili "Mali erotski rečnik srpskog jezika", a tek potom videli da se ne radi o rečniku već o zbirci priča, onda ste se verovatno nervirali samo do trenutka u kom ste primetili da je pisac te zbirke priča Jovica Aćin. A kada ste to videli, razloga za nerviranje više nije bilo. Zašto? Zato što ste u ruci držali sedam zanimljivih priča za jednu noć ili sedam dana, a pritom, da iznenađenje bude još veće, uopšte niste ostali bez rečnika! Svaka knjiga Jovice Aćina parče je enciklopedije i polje po kome se igraju reči, čak i kad na stotoj strani knjige, što jeste slučaj u "Malom erotskom rečniku srpskog jezika", ne stoji ovakvo objašnjenje: "Krevet: samrtna postelja, na dve noge, u kojoj ljubav vode priča i pripovedač ili romansijerka i roman."
Nije lako uhvatiti rastrčane reči u bogatom pripovedačkom jeziku Jovice Aćina, a još je teže razgranatu priču omeđiti u jedan žanr. Pomoć u tom poslu mogao bi pružiti kratki predgovor u kome stoji da sedam priča koje čine ovu knjigu zapravo jesu realističke fantazije, od kojih bi svaka mogla biti izvanredno okajavanje jednog od sedam grehova. Čudan je taj spoj realnog i fantastičnog u Aćinovoj priči. U njoj ne postoji tačka u kojoj (dotle realistička) storija dotiče fantastično. Od samog početka, priča je i u snu i na javi. Sa dve noge stoji na zemlji, a na rukama hoda po oblacima. Igra u paralelnim svetovima daje sjajan efekat u "Malom erotskom rečniku srpskog jezika" kada Jovica Aćin opisuje ludilo u kome živimo.
"Priča mog sina", koja zauzima pretposlednje mesto u ovoj zbirci, u nizu je onih najboljih Aćinovih priča. U "Priči mog sina" crni humor, kog je bilo i na prethodnim stranama, dostiže vrhunac. Kako se otarasiti odsečene ljudske ruke, dobro upakovane u najlon i uvezane više puta konopcem za sušenje veša? To je tek zavodljivi krimi početak. Sledi priča koja će obući odelo nekoliko žanrova i na kraju snažno filozofski poentirati. Baš u njoj će se videti kako taj spoj realnog i fantastičnog pisac koristi za sliku rđave stvarnosti i njenih posledica. Za sliku stvarnosti u iskrivljenom ogledalu. No, to je već pre mene primetio književni kritičar Slobodan Vladušić i zato evo reči koje je on izgovorio o "Priči mog sina": "Na jednom od lepših mesta ove Aćinove knjige junak govori o filmu koji će snimiti, a koji će biti sastavljan od odblesaka i senki, i sve što se vidi, biće viđeno u ogledalu. Ovo bi mogao biti moto cele knjige. Aćinove priče su zapravo niz deformacija naših svakodnevnih asocijacija, naklonosti, osećanja, predviđanja." MIĆA VUJIČIĆ
Danas 25. 12. 2004. - Camera obscura svesti
Tristano umire, Antonio Tabuki
Novi roman italijanskog pisca Antonija Tabukija, "Tristano umire", objavili su beogradski "Stubovi kulture", u prevodu Elizabet Vasiljević. Tabuki je danas jedan od najznačajniih savremenih italijanskih pisaca. Godinama je predavao portugalsku književnost na Univerzitetu u Đenovi. Dela Antonija Tabukija prevedena su na gotovo sve svetske jezike, a na srpski je preveden veliki deo njegovog opusa: "Indijski nokturno", "Mali nesporazumi od velike važnosti", "Snovi o snovima", "Pereira tvrdi da...","Poslednja tri dana Fernanda Pesoe", "Izgubljena glava Domašena Monteira", "Žena iz Porto Pima", "Svakim časom sve je manje vremena", "Tuđe autobiografije" i "Linija horizonta".
"Tristano umire" je roman kojim vlada princip polifonije i polifoničnog. Čitav niz glasova se podže u tami i plete pred nama neverovatnu sudbinu čoveka koji pita i koji se pita, koji pretpostavlja i koji sumnja, koji je voleo i kome se činilo da je u ljubavi uspevao "da obgrli horizont"... Majušna camera obscura svesti, tema je ovog Tabukijevog dela, jer kroz nju pisac uspeva da prizove i proizvede kratke, žive slike sećanja, nejasne, blage boje predela i slike ljudi, zaronjenih u jedan avgust, u dane kada vlada "magličasta vrelina". "Tristano umire" moderna je, nesvakidašnja proza, napisana rukopisom jave na prizorima čistog, beskrajnog sna. S. DOMAZET
Pobjeda 26. 12. 2004. - Prošlost drevne civilizacije
Oksfordska istorija starog Egipta, Ijan Šo
Izdavačka kuća “Clio” objavila je “Oksfordsku istoriju starog Egipta”, koju je priredio Ijan Šo, predavač egipatske arheologije na Arheološkom institutu u Londonu.
Oksfordska istorija starog Egipta u okviru jednog toma donosi cjelokupnu prošlost ove drevne civilizacije od preistorije do rimskog osvajanja. Pored najnovijih rezultata arheoloških istraživanja, knjiga sadrži pregled važnih političkih događaja u egipatskoj istoriji, koji uključuje dešavanja od uspona faraona preko osvajačkog pohoda Aleksandra Velikog, sve do vladavine Ptolemeja i ulaska rimskih legija u dolinu Nila. Uz sliku smjenjivanja vladajućih dinastija i brojne biografske podatke važnih istorijskih ličnosti, autori su ponudili i analizu kulturnog i društvenog života uključujući i razvoj umjetnosti i literature, monumentalne arhitekture, pogrebnih rituala i verovanja. Istraživanja socijalnih i ekonomskih uslova koji su uticali na život naroda u cjelini značajan su doprinos razumijevanju „promjenljivog lica starog Egipta” i istoriografiji uopšte. Ovo pregledno i informativno štivo bogato je ilustrovano do sad neobjavljenim fotografijama, crtežima i mapama, te je podjednako zanimljivo kako znalcima tako i onima koji se tek upoznaju sa istorijom drevnog Egipta.
Priređivač djela Ijan Šo studirao je arheologiju i egiptologiju na Univerzitetu u Kembridžu, a doktorsku tezu je napisao na osnovu arheoloških istraživanja ostataka Tell el-Amarne. Autor je sljedećih naslova: Ancient Egyptian Njarfare and Njeapons (1992), The British Museum Dictionary of Ancient Egypt (1995), Ancient Egyptian Materials and Technology (2000) i Ancient Egypt: A Very Short Introduction (2004).
Pobjeda 26. 12. 2004. - Savjest sa kočnicama
Mali Hans, Sigmund Frojd
Poznata studija o malom Hansu nije na sreću toliko šokantna kao prethodne dvije, naprotiv, ona u cjelini odiše blagom napetošću koja se povremeno smiruje i pretače u komiku sa sretnim završetkom. I kao spomenute prethodne studije ni ova se studija iz nekoliko razloga ne može prepričati u potpunosti, pa ostaje onima koji se zainteresuju za naučne osnove psihoanalize da sami pročitaju ove njene fascinantne kanonske redove. U mnogim kasnijim djelima, o snovima, religiji, studijama o seksualnosti, Frojd se nadovezivao na ovaj slučaj. Za čitanje ove studije korisno bi bilo uputiti čitaoca površnom napomen vezanom za njegovu čuvenu hipotezu o Edipovom kompleksu kod djece koja je matrica ovog slučaja, a čije osobenosti nisu slojevito priložene u ovoj studiji.
Vrijeme od treće do pete godine rođenja Frojd naziva trećim periodom psihoseksualnog razvitka, i on se zove falusni period, odnosno primarni genitalni stupanj. Auto-erotizam je tada osnovna preokuacija djeteta i ono je opterećeno sa druge strane i fantazijama, ne naivnim i nimalo nevinim nažalost. Javljaju se dakle neprijateljska osjećanja prema roditeljima istog pola i dijete strahuje od kažnjavanja koje se kroz fantaziju preliva u strah, tj. kastracionu anksioznost. Ovaj strah uslovljava potiskivanje neprijateljskih osjećanja prema ocu i promjenu osjećanja prema majci, jer je prethodno nesvjesnim putem, iz straha, pokrenuta identifikacija sa ocem kojim se obezbjeđuje odbrana od Edipalnih impulsa. Potiskivanjem i identifikacijom se takođe uspostavlja Superego, ili savjest sa svojim kočnicama, i u petoj godini sve to smiruje i naravno, za sigurno zaboravlja. Svaka od ovih spomenutih instanci ima dodatna, vlastita pravila razvoja, a za čitanje ove studije je sasvim dovoljno ovom’grubošću’’ naznačiti početak razvoja ove faze.
O čemu se u ovoj analizi zapravo radi? Januara 1908, Maks Graf je pisao svom poznaniku Frojdu, žaleći se na svog petogodišnjeg sina koji je iz nepoznatih razloga postao opsjednut jakim strahom od konja. Fobija je okovala dije te iz zbog nje on nije mogao da izađe iz kuće. Dijete se počelo plašiti da će konj ući u sobu i da će ga ugristi. Frojd je u dogovoru sa njegovim ocem otpočeo liječenje ovog bistrog i simpatičnog klinca i savjetima, razgovorom i dojavama iz doma preplašenog Hansa neprestano je nadgledao oporavak mališana. Frojd je ovu studiju objavio naredne godine, 1909. godine, i u njoj je naravno zaštitio identitet porodice i dječaka. Mnogo godina kasnije, nakon mukotrpne potrage znatiželjnih psihologa za identitetom porodice, saznalo se za ime oca i za ime djeteta koji se zvao Herbert. Nakon cijele decenije, tačnije s proljeća 1922. godine, kod Frojda je došao devetnaestogodišnji mladić i predstavio mi se riječima, “Ja sam mali Hans’’. Frojdovi kontakti sa njegovom porodicom bili su odavno prekinuti, tako da je Frojdovo oduševljenje dolaskom mladića nakon toliko godina bilo… Roditelji mladog Herberta su se razdvojili, pričao je on, i osnovali su svoje porodice. Sa njima je očuvao dobar odnos. Ipak se žalio da se raspadom porodice najviše udaljio od svoje najmlađe sestra, i ona mu je zaista nedostajala. Herbert je sada živio sam, i odlično se osjećao.
Razgovarali su o davnoj analizi. Mladić je govorio da mu je sve bilo nekako ”strano” za vrijeme čitanje ove istorije bolesti. Nije imao osjećaj da se govori o njemu, priznao je zbunjeno Frojdu. “…i tek kada je stigao do izleta u Gmundenu, sinulo mu je neko nejasno sjećanje da se to, možda, o njemu radi”. (S. Frojd, ”Postskriptum analize malog Hansa", 1922) VUKSAN VUKSANOVIĆ
Pobjeda 28. 12. 2004. - Mediteranski krug i simboli
Hodočašća, Igor Rems
Igor Rems je rođen u Baru 1957. Piše poeziju i slika. Objavio je zbirke pjesama: „Na vratima carstva nebeskoga”, „Divlja reka”, „Gradovi” i „Hodočašća”. Priredio je više samostalnih izložbi slika. Živi u Baru i njemačkom gradu Keln. Poetska zbirka „Hodočašća” prvi put je štampana 1999. godine. Ove godine, u izdanju beogradskog Gramatika pojavilo se dopunjeno i prošireno izdanje. Formalno, zbirka je struktuirana u sedam tematskih krugova: Hodočašća, Bretanja, Bela priroda, Krug, Zeleno sredozemno, Krijem šapat plavih reči i Sedmi krug, integrisanih posvećeničkim odnosom lirskog subjekta prema recidivima fenomena postojanosti mediteranske civilizacije, univerzalizacijom mediteranskog kruga, koegzistencijom poetskog i religijskog iskustva i ekumenskim jezikom simbola. Svaki ciklus tvore sedam pjesama. Imanentno numerologiji judeo-hrišćanske tradicije ta strategija grupisanja cjelina u znaku broja sedam ima svoja značenja. Sedam je darova Svetoga Duha, sedam je Svetih tajni i sedam je hrišćanskih vrlina. Kabala uči o magiskim moćima broja sedam. Taj je broj, broj ljubavi, milosrđa i Duha Svetoga i u njemu je ključ istine i otkrovenja. To je broj prelaska iz poznatog u nepoznato. Remsova „Hodočašća” u sedam ciklusa od kojih svaki ima sedam pjesama možemo posmatrati i kao poetizovanu materijalizaciju spiritualne fermentacije lirskog subjekta, situiranog u poziciju istraživača duhovnih svjetova. Nevidljiv, on prelazi vidljive puteve, zaogrnut u tvorevinu određene supstancijalne moći, noseći u sebi svu prošlost svijeta. Remsova „Hodočašća” evociraju neka značenja tog putovanja. Protivstavljanjem diskrecije unturašnjih eona iskričavom sjaju svijeta društvene zbilje, protivstavljajući imaginarnu simboliku putovanja duž vrjednosnih i hronoloških osa društvenoj patologiji spoljnog, Rems kreira žive misaone forme. Gramatikovo izdanje „hodočašća” Igora Remsa propraćeno je studioznim, koloritnim esejem, „O filozifiji nade” Predraga R. Dragića Kijuka. V. SIMUNOVIĆ
Blic 28. 12. 2004. - Dva lica
Nakit, Šulamit Lapid
Ovo je jedan iz serije romana o Lizi Badihi, novinarki i detektivu amateru. Oko junakinje se šire koncentrični krugovi komike: previsoka je i predebela, lošeg ukusa u odevanju; gruba je i nepristupačna, bez smisla za humor, a sanjari da je divna, krhka i bespomoćna; ne slaže sa dominantnom, nikad zadovoljnom i ponosnom majkom; kao ambiciozna novinarka, ona uleće u „gerilske istrage“ i, poput Poaroa, nadmudruje i policajce i zločince; da smeh bude glasniji, Lizi je rođaka većine zaposlenih u policiji, a ključni svedoci događaja su njeni stric i strina. Ovoga puta, kriminalistički zaplet se dešava u - staračkom domu; svi prisutni, uključujući i Lizinu majku, imaju motive za ubistvo dvolične negovateljice: na videlo izlaze ružne porodične tajne svih vrsta (prevarene supruge, isfrustrirane snahe, zapostavljeni stariji sinovi), dok misteriozno nestali rođaci povećavaju ionako veliki broj osumnjičenih. Međutim, detalji istrage su samo sredstvo za isticanje karaktera junakinje, njene neobične porodice i zločinaca. Na prvi pogled smešne, bake i deke kojima invalidska kolica i slušni aparati nisu prepreka za zaljubljivanje, za ubistvo iz strasti ili osvetu, otkrivaju drugo (mladalački energično) lice starosti. Višestruki završni preokreti dovode u sumnju i druge konvencionalne predstave: o viteštvu nacionalnih heroja, moralnoj iskvarenosti ubica, pa i o Lizi kao o bezosećajnoj feministkinji. Roman je poentiran filozofskim stavom da ni o čemu, pa ni o kriminalističkom zapletu, ne postoji istina, već samo njene, često protivrečne, varijante. I pored maske detektivskog i humorističkog žanra, „Nakit“ je roman savremenog izraelskog života. VESNA TRIJIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 30. 12. 2004. - O zavodljivosti vladanja
Zavedi pa vladaj, Ilija Marković
Roman u aforizmu “Zavedi pa vladaj” Ilije Markovića, koji je nedavno objavila novosadska izdavačka kuća “Ilijada”, po mnogo čemu predstavlja jedinstveno i originalno delo izvan okvira uobičajenih literarnih normativa. Sastavljena od zasebnih, ali međusobno prepletenih misli prepunih duhovitog, britkog i na momente oporog seciranja postpetooktobarske srpsko-crnogorske realnosti, knjiga prevazilazi okvire prostog aforističarskog upiranja prstom u pojedinačnu i kolektivnu nesavršenost i njene posledice i po nekim, pre svega kompozicionim elementima zaista prilazi na domak najpopularnijeg književnog oblika. Marković je višegodišnji urednik humorističkog “Dnevnikovog” podlistka “Koprive”, aforističar čije su duhovite opservacije s lakoćom osvajale prostor u domaćim i stranim antologijama. Do sada je objavio preko 30 izdanja, a poslednje, roman prvenac preveden je na čak 18 jezika. Autor ističe da je delo nastajalo 40 godina i da je i dalje otvoreno i sklono da se preoblikuje i prekomponuje...

Danas 31. 12. 2004. - Američki san i srpska stvarnost devedesetih
Kiša i hartija, Vladimir Tasić
Zašto otići, i zašto se vratiti (odavde i ovde, naravno), najopštija su pitanja koja uokviruju šarolike i raznorodne diskurse novog romana Vladimira Tasića "Kiša i hartija" (izdavač: Svetovi, Novi Sad, 2004), knjige koja s razlogom, neposredno po izlasku iz štampe, privlači značajnu pažnju naše književne publike, ali i kritike.
Poigravajući se predstavama klišetiziranih klonova, kako ostataka američkog sna, tako i srpske stvarnosti devedesetih, pisac kroz vizuru junakinje i naratorke romana Tanje, Novosađanke rođene šezdesetih, ovlašno prati nekoliko sudbina iz njenog generacijskog miljea, kao i njenu porodičnu povest.
U stvari, okvirna priča o emigraciji i nostalgiji koje su razrešene provratkom, je samo povod piscu da kroz mnoštvo informacija o sasvim različitim slojevima stvarnosti pokuša ostvariti pripovedni uvid u onu tačku u kojoj se savremenost pretače u lične i kolektivne istorije.
Stalan teret nepripadnosti svetu u kome su - zbog koga su junaci i otišli, ali zbog koga su se i vratili - određuje njihovu percepciju stvarnosti i dalje, nakon svega, u vremenu koje prepoznaju još samo kao tačku u kojoj se sve već desilo.
Dakle, u vreme kada se u životima ovih junaka san o osvajanju sveta pretače u uvide u neuhvatljivost njegovih detalja, oni putanje svojih života stavljaju na uvid tekstu koji je organizovan kao postmodernistički kolaž ironičnih uvida u različite specijalističke vrste znanja. Kulturni i subkulturni fenomeni Novog Sada osamdesetih, paradoksi pokupljeni iz različitih istorija muzike, filma, nauke i pseudonauke, kulinarstva ili pornografije, te mitska predanja koja se funkcionalizuju i kao noseće tačke pripovedne strukture, jesu iskoraci iz osnovne priče u kojima se pokušava ostvariti kalibracija koda vremena. Zjapeće odsustvo jedinstvene slike sveta i jedne istine, daje povoda piscu da predoči svoj niz slika kao sasvim lični izbor priča uz pomoć kojih junaci maskiraju svoju poziciju učešća u užasu svakodnevice.
Sama ideja romana, tako, jeste dosledna realizacija jedne od osnovnih postmodernističkih strategija u nama prepoznatljivom geografskom i istorijskom prostoru. Za razliku od veoma koherentne fabule prethodnog romana "Oproštajni dar", u novoj knjizi Tasić dramsku tenziju povesti stavlja u drugi plan, i u mnogo većoj meri daje maha različitim vrstama diskursa, ubrzanju i zgušnjavanju teksta, pripovedanju o naoko perifernim pojavama i vrstama znanja kojima markira mogući prostor pripovedne stvarnosti. Esejističko dominira nad pripovednim, no, ne uvek na štetu samog pripovedanja. Čak se može reći da, rasut u mnoštvo govora, raznovrsno tematizovan, roman "Kiša i hartija", iako ostvaren u nižem komunikativnom registru, uspeva da dublje i obuhvatnije od prethodne knjige progovori o prisustvu i o odsustvu, o poziciji nepripadnosti, o onome što jesu pitanja našeg vremena.
Naime, uspeva da izrečenim uverljivije govori o neizrečenom, da tekst obuhvatnije naseli odsustvom, vršeći, pri tom, svojevrsnu sociokulturnu obdukciju jednog segmenta ovdašnje savremenosti.
Drugim rečima, na veoma skliskom terenu predvidljivih priča i istrošenih poetičkih matrica, priča ovog romana uspeva uspostaviti simboličnu ravan svoga privida.
Autor je književni kritičar iz Novog Sada, Nenad Šaponja.