Dnevnik - Novine i časopisi 02. 08. 2004. - Anđelko Erdeljanin, "Sitne zverke i barabe"

Blic 03. 08. 2004. - Otpadnik - Abdusetar Nasir: „Najsrećniji čovek na svetu“

Danas 03. 08. 2004. - IBZEN, AKSELSON, POPOV, GAZIVODA... - Novi naslovi izdavačke kuće Geopoetika
Glas javnosti 03. 08. 2004. - Knjiga Mišela Klamana "Lobiranje" otvara pitanje tehnike uticaja
- Lobisti kasno stigli
Glas javnosti 03. 08. 2004. - "Slivnik", novi roman Zorana Ćirića
Pobjeda 04. 08. 2004. - „Lobiranje" Mišela Klamana
Vreme 06. 08. 2004. - Gibanica i glamur - Alek Popov:"Misija London"
Danas 06. 08. 2004. - SLOBODNA DEVOJKA HELEN BRAUN
Novosti 09. 08. 2004. - Uporište u zvezdama - Danilo Kiš, "Bašta, pepeo"
Politika 09. 08. 2004. - Pisci Ćosićevog veka - Dobrica Ćosić u novom, dopunjenom izdanju svoje knjige govori o svojim prijateljima - piscima sa izuzetnom ljubavlju, poštovanjem i odanošću
19. 08. 2004. - Robert Haris, Pompeja
Danas 11. 08. 2004. - Srce zemlje po Basari
NIN 12. 08. 2004. - Nebojša Vasović, Posečene su šume
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 08. 2004. - Majstor fantastične priče - Vladimir Odojevski, Salamander
Danas 16. 08. 2004. - Suzan Tamaro, "Odgovori mi"
Politika 16. 08. 2004. - Brevijar lucidnih eseja
Pobjeda 18. 08. 2004. - "Treći talas" Semjuela Hantingtona
Slavko Gordić, Opit
NIN 19. 08. 2004. - Novi arhaisti - Svetlana Velmar Janković, Vostanije
Politika 22. 08. 2004. - Lični ustanak - Svetlana Velmar Janković: "Vostanije"
Pobjeda 22. 08. 2004. - Iz CID-ove biblioteke - Semjuel P. Hantington: "Treći talas"
Pobjeda 22. 08. 2004. - Janusovo lice Justinijana prvog - Prokopije iz Cezarije: "Tajna istorija"
Pobjeda 22. 08. 2004. - Vraćanje u sopstvenu prošlost - Antonio Tabuki: "Tri poslednja dana Fernanda Pesoe / Telefonski poziv za gospodina"
Blic 24. 08. 2004. - Vek - David Mladinov: "Kineski šah"
Politika 25. 08. 2004. - Tranzicioni triler - Zoran Ćirić: “Slivnik”
Politika 26. 08. 2004. - Nova knjiga Matije Bećkovića - Matija Bećković: "Kaže Vuka Manitoga"
Glas javnosti, 26. 08. 2004. - Promocija knjige Matije Bećovića "Kaže Vuka Manitoga" - Poezija je svežija od jaja
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 08. 2004. - Granice zajednice - Helmut Plesner: "Granice zajednice"
Blic 26. 08. 2004. - Ljubav je najviši stepen crne magije - Isidora Bjelica: "Ljubav u Emiratima"
B92 26. 08. 2004. - Direktna i iskrena kritika - Džordž Soros: "Mehur američke nadmoći"
NIN 27. 08. 04. - Geopoetičko surfovanje - Zvonka Gazivoda: "Delfini na helijumu"
Pobjeda 28. 08. 2004. - Šta je Evropa? - V. Buhvald, A. Holveg i O. Princ: "Leksikon pisaca, filozofa, teologa antike i srednjeg veka"
Pobjeda 28. 08. 2004. - Za vaš trideseti rođendan - Gerhard Prauze: "Za vaš 30. rođendan"
Dnevnik - Novine i časopisi 29. 08. 2004. - Za jugonostalgičare - Leksikon YU mitologije
Blic 31. 08. 2004. - Teoretičar - Boris Kapetanović: "Škola boemije"
Pobjeda 31. 08. 2004. - Nemilosrdni svijet egzotične ljepote - Manika Rani: "Mati pirinča"
Pobjeda 31. 08. 2004. - Prvi prevod trilera „Jezero tame" - Rut Rendel: "Jezero tame"

Dnevnik - Novine i časopisi 02. 08. 2004. - Anđelko Erdeljanin, "Sitne zverke i barabe"
U godini kada je dobio nagradu “«Radoje Domanović”», koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije, naš poznati satiričar i aforističar Anđelko Erdeljanin (Vojka, 1941) svoja razmišljanja o demokratskim i drugim pratećim pojavama na početku novog veka sabrao je u svojoj ponajboljoj knjizi pod upečatljivim naslovom «”Sitne zverke i barabe”». Iz Radojeve “Stradije”, Erdeljanin već u uvodnoj pesmi, poručuje slavnom pretku i uzoru
Domanoviću, »Raduj se, Radoje». U tom ironično-satiričnom tonu, koji odavno tako jasno i dosledno nismo videli i čuli, Erdeljanin je ispisao celu zbirku.
Dovoljni su i samo neki od naslova: Više hleba, Laže i paralaže, Dalje od nosa, Ko će koga, Zna Srbija, Dos mi svega, SIC, Infovanje, Sve bolje od boljega, Lustracija, Male štetočine, pa da se vidi o čemu se ovde radi i kako peva. Pesničko-satirična hronika, sa datumom objavljivanja, ali i sa mnogo dužim vekom trajanja.

Blic 03. 08. 2004. - Otpadnik
Abdusetar Nasir: „Najsrećniji čovek na svetu“

Abdusetar Nasir se, bez kompromisa i straha, obrušava ne samo na irački politički, društveni i kulturni život, već i na principe same islamske ideologije. Zato je on „iz osnova zabranjen pisac“, inkriminisan i često sa glavom u torbi, sa temama i stilom nekarakterističnim za literaturu kojoj pripada prema nacionalnosti i jeziku. Opisujući Sadamov apsolutizam, Nasir otkriva ne samo njegovo oslanjanje, već i prirodno proisticanje iz mentaliteta (kukavičluka, amorala i gluposti) mase u kojoj ni prijateljstvo nije održivo („Poslednji film Čarlija Čaplina“, „Zločin dostojan poštovanja“). Njegovi junaci su obični ljudi, ni naročito pametni ni posebno jaki, ali su, zbog pritiska „strašnog nasleđa zabrana i odricanja“ koje im nameću religija i režim, otuđeni, najčešće destruktivni i opasni. Oni su uvek samo društvene jedinke, žrtve socijalno-političkih okolnosti i u najelementarnijim porivima i osećanjima. Strah od kršenja zabrana ih ili lomi i uništava („Ključ“, „Drugi pas“) ili u njima nadvladava patološki mrak, uvek u sprezi sa seksualnom izopačenošću („Ne večera se kad prođe noć“). Zato Nasirovi junaci najčešće ginu, a ljubav je ogoljena do seksa, do nagona za samoodržanjem i groteskno unakažena, povezana sa incestom, prostitucijom i nasiljem.
Nasir piše mnogo i brzo (čak četrnaest naslova u toku poslednje četiri godine); anegdotsko jezgro pripovedaka, s jedne strane, obezbeđuje ovoj prozi autentičnost i lokalni šarm, ali je, s druge strane, umrtvljuje jer se predvidivo razvija pošto uvek svedoči o mehanizmima života u totalitarnom društvu. Ovaj izbor je obeležen i ličnošću samog prevodioca, Srpka Leštarića, Nasirovog prijatelja i poštovaoca, koji se u pogovoru ispovedno predstavlja.
VESNA TRIJIĆ - književnik kritičar
Danas 03. 08. 2004. - IBZEN, AKSELSON, POPOV, GAZIVODA...
Novi naslovi izdavačke kuće Geopoetika

Nedavno je beogradska izdavačka kuća Geopoetika predstavila nove naslove: zbirku priča Zvonke Gazivode "Delfini na helijumu", roman Aleka Popova "Misija London", prvi tom sabranih drama Henrika Ibzena i roman "Aprilska veštica", čija je autorka Šveđanka Majgul Akselson. "Delfini na helijumu" prva je knjiga proze Zvonke Gazivode i reč je o karakterističnoj prozi koncentričnih krugova, koja zah
teva čitaoca sklonog avanturi i iznenađenjima. "Delfini na helijumu" su, dakle, pikarska proza, sa elementima realnog, nadrealnog, ali i pesničkog i tragikomičnog. Pre "Delfina na helijumu", Zvonka Gazivoda je objavila dve zbirke poezije: "Riba šljokičaste krljušti" i "Vladam". Roman Aleka Popova "Misija London", jedno je od onih štiva koja osvajaju ubojitom satirom, ironijom i samoironijom. Ovo delo, koje je ubrzo po objavljivanju okarakterisano kao najsmešniji roman bugarske književnosti, prevela je Marija Joana Stojadinović. Geopoetika ovaj roman objavljuje u okviru edicije "Balkan ekspres", a može se čitati i na nivou vešto napisane krimi priče, ali i ubojite satitre balkanskog karakazana u kome se kuvaju uzavrele balkanske naravi. Roman "Aprilska veštica" Majgul Akselson, delo je koje je prevedeno na dvadeset jezika, u Švedskoj je prodato u više od 500.000 primeraka i postiže veliki uspeh u čitavom svetu. Priča prati odrastanje i život četiri sestre, od kojih je jedna od rođenja u sanatorijumu. Akselsonova u "Aprilskoj veštici" vešto i sigurno slika psihološke portrete različitih žena, ističući značaj porodice i snagu porodične ljubavi. "Aprilska veštica" spada u toplo, emotivno, bolno i uzbudljivo štivo, koje u sebi nosi i karakterističnu atmosferu Bergmanovih filmova. Ovaj roman su sa švedskog preveli Marija Danić, Dorijan Hajdu, Slađana Ječmenica, Milica Levajac, Ivana Milinković, Nikola Peričić, Marija Simić, Jelena Stanković i Angela Šošić, dok je koordinator ovog prevodilačkog projekta bila Zorica Mančić.
U okviru prvog toma Ibzenovih drama, Geopoetika je objavila "Stubove društva", "Lutkinu kuću", "Aveti","Nar odnog neprijatelja" i "Divlju patku". "Stubove društva" prevela je sa norveškog Nataša Ristivojević Rajković, "Lutkinu kuću" (Noru) Ljubiša Ra
jić, "Aveti" Sofija Bilandžija, "Narodnog neprijatelja" Ivana Bojović, a "Divlju patku" Nevena Ašković, dok se za stručnu redakturu pobrinuo Nebojša Bradić. Ovo je prilika da naši čitaoci ponovo urone u blistav Ibzenov opus, koji je uvek svež, moderan i nov. Geopoetika planira da objavi i drugi tom Ibzenovih drama, u kome će se naći komadi "Gospođa s mora", "Graditelj Sulnes", "Mali Ejuf" i "Jun Gabriel Borkman". S. DOMAZET
Glas javnosti 03. 08. 2004. - Knjiga Mišela Klamana "Lobiranje" otvara pitanje tehnike uticaja
Lobisti kasno stigli

Kako ubediti moćnike da je vaša istina prava istina? Na koji način ih nagovoriti da se založe za vašu stvar, kako ih "pridobiti" a, pri tom, izbeći optužbe za korupciju? Kako osluškivati tržište, razvijati strategije ubeđivanja, kako pronaći finansije, rečju, kako postati dobar lobista u vremenu u kojem je lobiranje ključni glagol opstanka?
Knjiga Mišela Klamana "Lobiranje - Vodič kroz tehnike uticaja" (prevod sa francuskog Vladana Stanojević, Klio), prva knjiga ovakve vrste ko
ja se kod nas pojavila, demistifikuje pojam lobiranja i podrobno analizira tehnike ove, u svetu odavno zakonski regulisane, unosne i višestruko korisne profesije.
- U Americi, ako hoćete da budete lobista, morate da se upišete u registar, da označite za ko
ga lobirate, koji je cilj vaše aktivnosti i koja su budžetska sredstva kojima raspolažete. Dva su važna faktora za uspešno lobiranje: vremenska dimenzija i finansije. Slovenci su sa lobiranjem za Evropsku uniju počeli na vreme, još 1983. Mi smo, naravno, u tom smislu zakasnili, i sada bi nam, prema nekim podacima, trebalo oko pet miliona dolara za uspešno lobiranje. I, pre svega, mnogo strpljenja - rekao je Đurić dodajući da bez uspešnog lobiranja na svetskom nivou nema političkog opstanka.
Ksenija Milivoje
vić iz G17 plus i poslanik u skupštini kaže, međutim, da u srpskoj politici nema još uvek profesionalnog lobiranja jer ne postoje zakonske regulative. - U skupštini, na primer, možete da vidite ko za koga lobira kad se donosi neki zakon. Tako je bilo kad se, recimo, donosio Zakon o igrama na sreću. Ovde je država, nažalost, još pod pritiskom određenih finansijskih grupa i moćnika - kaže Milivojević.

Glas javnosti 03. 08. 2004. - "Slivnik", novi roman Zorana Ćirića
NIŠ - U izdanju beogradske "Narodne knjige" upravo je izašao iz štampe "Slivnik", novi roman kontroverznog niškog pisca Zorana Ćirića Magičnog, koji je pretprošle godine za roman "Hobo" dobio NIN-ovu nagradu. Prošle godine svojoj čitalačkoj publici predstavio se i romanom "Smrt u El Pasu".
- "Slivnik" sam radio dugo, dorađivao ga i prerađivao i on je sada precizna slika hiljaditog po redu rađanja demokratije u po hiljaditi put reformisanoj Srbiji, a koja hvata ovu našu atmosferu s početka novog veka - kaže Magični za "Glas".
On napominje i da je "Slivnik" vodič kroz tajni Nišvil, kroz tajna mesta tipa klubovi, ulice i druge jazbine.To je žestoka i urnebesna demistifikacija mita o Magičnom Ćiri, ali na način da se taj mit iznova stvara i uzdiže, kaže autor.
Magičnog u Nišvilu proganja jedna beogradska TV ekipa koja hoće da snimi dokumentarac o njemu. Traži ga i izdavač kojem je uzeo avans,a kome već duguje dva romana. Tu je i priča o arhianimozitetu između prestonice i Nišvila, kao glavnog grada na jugu Srbije. A kako reče jedan od prvih kritičara novog Ćirićevog romana - "Slivnik" je dokaz da i dobra literatura može biti laka za čitanje. M. DODEROVIĆ
Pobjeda 04. 08. 2004. - „Lobiranje" Mišela Klamana
Beograd, 3. avgusta (Beta) - Beogradka izdavačka kuća „Klio” predstavila je danas knjigu „Lobiranje” Mišela Klamana, koja se bavi fenomenom uticaja interesnih grupa na centre političke moći i donošenje javnih odluka. Knjiga je objavljena u „Kliovoj” ediciji „Marketing”, u prevodu Vladane Stanojević, i prvo je djelo te vrste objavljeno na srpskom jeziku. Direktor „Klija” Zoran Hamović istakao je da ova knjiga otklanja predrasudu, veoma često u domaćoj javnosti, da se lobiranje ostvaruje isključivo u formi podmićivanja i vršenja pritisaka na određene centre političke moći radi ostvarivanja pojedinačnih interesa. „Lobiranje je, međutim, u svijetu jedna sasvim legitimna, i što je najvažnije, legalna pojava. Ljudi koji se bave lobiranjem u svijetu zastupaju interese svoje države, i to obavljaju na jedan vrlo profesionalan i osmišljen način”, kaže Hamović. Recenzent knjige Milenko Đurić naveo je, pored ostalog, primjer SAD, gdje je lobiranje legitimna profesija. Agencije, odnosno grupe koje se bave lobiranjem, dužne su da se upišu u registar lobista i da prijave za koga lobiraju, s kojim ciljem i s kolikim budzetskim sredstvima. Veoma uspješne primjere lobiranja u korist države pokazale su, kaže Đurić, Turska i Hrvatska, koje su uticaj svojih interesnih grupa u svijetu iskoristile, pored ostalog, za razvoj nacionalnog turizma.

Vreme 06. 08. 2004. - Gibanica i glamur
Alek Popov:"Misija London"

Alek Popov (rođ. 1966) jedan je od najznačajnijih savremenih bugarskih pripovedača, toliko značajnih da je – uz mnoge druge jezike – prevođen čak i na srpski, što po časopisima, što po (retkim) izborima i antologijama bugarske proze. No, osim ovoga, Popov je za nepunih četrdeset godina dosadašnjeg života & rada uspeo da se pozabavi i raznim drugim poslovima, između ostalog i da neko vreme provede kao ataše za kulturu pri Ambasadi Bugarske u Londonu. Ovaj biografski podatak je važan utoliko što je sada već od bibliografskog značaja: prvi Popovljev roman (nakon nekoliko zbirki priča) "Misija London" teško da bi mogao izgledati ovako bez tog piščevog iskustva. Ne, dakako, zato što bi Popov u njemu opisivao "kako je bilo", to jest "stvarne" likove i događaje – pisac se mudro ograđuje naglašavajući da je svaka sličnost... etc. etc., znate već kako to ide – nego zato što mu je ova vrsta iskustva sigurno pomogla da tako pronicljivo i duhovito secira kulturno-mentalitetski (te otuda i politički, etički... whatever) sraz Ostrva i Potkontinenta, da ne rečemo ono već otrcano – Istoka i Zapada ili pak Evrope i Balkana…
"Misija London" započinje iznenadnim banućem novog ambasadora pravo u epicentar bugarske diplomatsko-tehničke enklave usred gizdave prestonice jedne šarmantno ocvale Imperije; mahom freestyle mutikaše, lezilebovići ili naprosto birokratski glodari nama tako prepoznatljivih naravi, oni gledaju samo kako da se izvuku od nekog ozbiljnijeg posla i obaveza, a iznad svega kako da izbegnu prevremeni – bilo kakav, uostalom – povratak kući, "silazak" u tužni donjotranzicijski svet, daleko od deviznih prihoda i elegantne udobnosti življenja zemlje u kojoj se niko ne uzbuđuje zato što svi voze pogrešnom stranom ulice. Novi ambasador Varadin Dimitrov – i sam jedna od živopisnih postkomunističkih cvećki svoje vrste – u Londonu zatiče Rasulo koje je zapravo tek donekle u stanju da registruje na pravi način, da dokuči i protumači šta se zapravo dešava, a još manje je kadar da ga obuzda; službenici mu u "slobodno vreme" šuruju sa sumnjivim likovima iz balkansko-postsovjetskog podzemlja i u ambasadi sakrivaju "vruću robu" (u vidu smrznutih pataka za kineske restorane...), ili pak igraju sa metalnom šipkom u striptiz-barovima Sohoa. I baš na svima njima – na tim aparatčicima u tranziciji – Alek Popov demonstrira svoje raskošno pripovedačko umeće, veštinu karakterizacije likova (punokrvnih koloritnih individua, a istovremeno i nenametljivo rasnih "junaka našeg doba"), te opserviranja bez esejiziranja kakvo valjda može da odlikuje samo onoga ko se prekalio na tolikim zbirkama kratkih priča da unapred može da nanjuši svaki potencijalni "višak" u romanu, i da ga odstrani pre nego što ga i napiše…
I ambasador, jakako, ima svog dobročinitelja (tačnije – dobročiniteljku) u Otadžbini, onu Uticajnu Ličnost kojoj ima zahvaliti za svoj uspon, i kojoj se s vremena na vreme treba nekako odužiti... A to će učiniti tako što će u Ambasadi organizovati njen "humanitarni" koncert, uz prisustvo krema britanske aristokratije – na manje ova gospoja Fema od Bulgarije ne pristaje! – na čelu sa samim Njenim Veličanstvom, kraljicom Elizabetom II... Ali, kako da skromni balkanski ambasador obezbedi tako Visoko Prisustvo? E, to ćete sami morati da saznate. Paralelno sa ovim zapletom, "Misija London" se spušta na ulicu i u podzemlje, među polusvet metropolitenskih mufljuza "istočnog" porekla. Tu Popovljev "portretistički" dar i bespoštedni cinizam takođe dolaze na svoje, a posebno su neodoljive njegove "invektive" glede specifičnog post-kom poimanja "pribavljanja protivpravne imovinske koristi", kao i eksploatisanja zapadnjačkog "legalizma" bez granica. A koliko je Popov u stanju da razume pobude svih svojih likova i koliko je vešt u onome što je naumio, neka za ilustraciju posluži i kratak opis mentalnog stanja barmena Srbina – sasvim nevažnog lika u priči – bivšeg ratnika, ovisnika o adrenalinu: "Simić je brisao tanjire, razdragan; njegova je otadžbina upravo preuzela ofanzivu protiv albanskih separatista u južnoj pokrajini, što je zasig urno obećavalo jake emocije narednih meseci. U poslednje vreme je život u Evropi postao i suviše monoton". To je to: garantovana porcija emigrantskih emocija Za Našu Stvar!
Više od ovoga o samoj Priči ne bi valjalo otkrivati. Ono što "Misiju London" čini jednim od najprijatnijih prevodnih osveženja (bar) u ovoj sezoni fakat je da nas Popov raskošno dariva svim onim što nam srpski pisci uskraćuju: njegov je roman prava lekcija iliti pokazna vežba iz pisanja koje je vrlo komunikativno, a da "estetska vrednost" (kako to gordo zvuči!) ni malo zbog toga ne trpi, primer potencijalnog pametnog bestselera, superiorna igra sa i "nama" tako poznatim dirljivo nespretnim "autoevropeizovanjem" (jugo)istočnjaka i sa hladnom ravnodušnošću bogatog Zapada, sa ubogom naivnošću kojom se naši tranzicioni skorojevići daju povući za nos u potrazi za sanjanim parčetom imperijalnog glamura; Popov je nesmiljen i prema "domorocima" i prema bizarnim balkanskim dotepencima, razorno duhovit u dočaravanju "balkanističkih opštih mesta" poput međusobnog saplitanja Pretendenata Na Evropu, ili opsesija o "nama" kao o "najstarijem narodu" – te, sledstveno, "pupku" (a ne, recimo, šupku) Jevrope – kojem dušmani to neće da priznaju... Kao furiozno zabavna knjiga, "Misija London" je pravi izbor i za sparne beogradske dane, ali i za izležavanja u Albeni, Nesebru ili Zlatnim Pjascima, uz tahan halvu ili gibanitzu: uostalom, ova će vam knjiga pomoći da shvatite da ste i tamo, bogami, još kako kod kuće. TEOFIL PANČIĆ
Danas 06. 08. 2004. - SLOBODNA DEVOJKA HELEN BRAUN
Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila knjigu "Seks i slobodna devojka", iz pera Helen Gerli Braun, dugogodišnje glavne urednice Kosmopolitena. Za prevod sa engleskog pobrinuo se Aleksandar Milajić. Knjiga "Seks i slobodna devojka" objavljena je prvi put 1962. godine u Americi i izazvala veliko interesovanje, zadržavši se na listi bestselera godinu dana. Objavljena je u 28 zemalja i prevedena na šesnaest jezika, a po njoj je snimljen i igrani film. Helen Gerli Braun postala je glavna urednica Kosmopolitena 1965. godine, posle čega je počeo neverovatan porast prodaje i reklamne aktivnosti ovog časopisa. Pet godina zaredom nalazila se među najuticajnijim ženama u SAD, u izboru Svetskog almanaha, omiljena je televizijska ličnost i čest gost u najgledanijim televizijskim emisijama. Priča o feminizmu i ženskom osamostaljenju nije tema knjige "Seks i slobodna devojka", već novo viđenje života žena i razbijanje konzervativnog shvatanja ženske seksualnosti. Osnovna ideja Helen Gerli Braun je da žene treba da svoj život ispune romantikom i privlačnim muškarcima. Ideje o tome kako savladati umetnost življenja na ženski način, glavna su tema ove knjige.
Novosti 09. 08. 2004. - Uporište u zvezdama
Danilo Kiš, "Bašta, pepeo"

Kad se pojavio roman "Bašta, pepeo" Danilo Kiš je već imao književno ime i mesto u "Prosvetinoj maloj enciklopediji". Romani "Mansarda" i "Rani jadi" već su bili prokrčili put i najavili pisca izuzetne duhovne senzibilnosti i moderne lirske snage. Roman "Bašta, pepeo" samo je potvrdio da je reč o piscu kakvog u svom, inače u to vreme izuzetnom i bogatom, književnom iskustvu nismo imali.
On nije bio samo evropski duh koji je najednom suvereno nastanio vojvođanske prostore s velikim plavim krugom kojem identitet i uporište daje ona zvezda, nego je zajedno sa tim svetom, na neki način, bio pisac koji je utekao u Evropu. Sve što je napisao prevazilazilo je lokalni svet i ambijent i bivalo u nekim rođačkim odnosima sa onom književnošću koja je započinjala sa Marselom Prustom, a završavala se sa Natali Sarot i Robom Grijeom. Iza njega nema ni Milovana Glišića ni Branislava Nušića, ni u najnevidljivijim tragovima. Kiš je bio sam po prilici kao i glavni junak njegovog romana "Bašta, pepeo" Andi Sam. Svoj svet stvorio je po jednom duhovnom modelu koji nas nije negirao ali nas je, književno gledano, temeljno napuštao. I to je ono osnovno što se može saznati iz ovog romana koji su "Novosti" izabrale za svoju ediciju najznačajnijih dela dvadesetog veka.
Inače, to je priča o detinjstvu i ranoj mladosti Andija Sama, dečaka kojem je pisac poverio vlastite ispovesti, lična sećanja i duhovne doživljaje. On priča priču o svojoj majci, koja vodi i štiti svoj nevini mladi porod na način na koji to čine sve majke ovoga sveta, o sestri koja je tu negde kraj njega, ali najviše o ocu Edvardu, porodičnom izrodu, nesrećnom čoveku što traga za izlazima tamo gde ih nema ili ih teško može biti. To je umetnik i zanesenjak koji će provesti čitav život u stvaranju reda vožnje za sve puteve i sva sredstva putovanja kojima se može stići kud god poželite i kad god na taj put krenete. U samoj stvari, to je takođe bekstvo, jedno veliko ostrašćeno traganje za ispunjenjem, jedno nerasudno trošenje ogromne duhovne stvaralačke energij e koje je moralo da se završi u alkoholu, u siromaštvu, u beznađu.
Ali čitava ta priča iz usta mladoga Andija, sva ta sećanja, sva ta dramatična putovanja kroz prostor, svi ti doživljaji ljudi i stvari koje čoveka okružuju, sve te potankosti iz sveta mladalačke mašte i sva ta prozraka kroz svest jednog osetljivog dečaka kao da potiče iz negovanih, duhovnih vidika evropskog sveta i vremena.
Biva to priča o vremenu, biva priča o pravom našem, vojvođanskom prostoru, o seobama iz stana u stan, iz bogatijeg u siromašniji deo grada, priča iz rane detinje svesti i priča o mukotrpnom odrastanju i velikom dramatičnom rastajanju od oca, priča o iskušenju života i smrti, ali priča kakva kod nas do Kiša nije bila ispričana. Ni tako oduhovljena, ni tako tanano, do u detalj detinje duhovnosti i mašte naslikana. To se jedno mlado osetljivo biće, jedno pravo životno iskustvo razliva pred našim očima i kad taj dečak, u prvom delu romana, pruža ruke kroz ogradu nekog vojvođanskog zamka, priželjkujući sjaj velikog sveta i životinja koje iza ograde planduju, mi osećamo kako će čitav njegov život biti usredsređen na pronalaženje puta do dela, koji je njegovog oca poveo stranputicom.
Danilo Kiš je taj put ostvario i, kad kažemo da je on na tom putu utekao u Evropu, mi ne misilmo da nas je veliki pisac na bilo koji način napustio, Kiš je samo ostvario ono što je čitava naša književnost tokom celokupnog svog razvoja priželjkivala - da sustigne daleki veliki svet od kojeg se tako nerasudno istorijom i sudbinom udaljena i kojem je prirodno i logično težila. To preseljenje u Evropu kao umetnost, Kiš je u ovom romanu, kao i u mnogim drugim odlično obavio. DRAGOLJUB STOJADINOVIĆ
Politika 09. 08. 2004. - Pisci Ćosićevog veka
Dobrica Ćosić u novom, dopunjenom izdanju svoje knjige govori o svojim prijateljima - piscima sa izuzetnom ljubavlju, poštovanjem i odanošću

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije je objavio ovih dana drugo, prošireno izdanje esejističko-memoarske knjige „Pisci moga veka”, koju je priredila dr Ana Ćosić-Vukić, naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost iz Beograda. Prvo izdanje ove knjige Ćosić je objavio 2002. godine i u njoj su tekstovi o Borislavu Mihajloviću Mihizu, Oskaru Daviču, Petru Džadžiću, Vasku Popi, Miroslavu Krleži, Milanu Dedincu, Ivi Andriću, Milošu Crnjanskom, Zoranu Gavriloviću, Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Skenderu Kulenoviću, Desanki Maksimović i Antoniju Isakoviću, dakle sa izuzetnim piscima koji čine, takoreći, cvet srpske književnosti, izuzimajući Krležu koji je ovde „ušao” kao ličnost koja je imala veoma veliki uticaj na srpske pisce druge polovine XX veka.
Odmah pada u oči - Ćosić je za svakog od njih našao neku lepu reč, opasku, sud o njima kao piscima, ali i kao ljudima. To su mini portreti velikana koje portretiše sa prijateljskom naklonošću, bez obzira na njihovu estetsku i idejnu orijentaciju.
Ćosićevi prijatelji i savremenici, oni najbliži njemu (iz raznih prilika i vremena), otišli su iz ovog života, a on ih slika (većinu) sa toplinom i nežnošću, nalazeći za svakog od njih, čak i kad su se razišli (različitim povodima), lepu reč, unoseći duševnu toplinu i predanost.
Reči birane - sud odmeren
Dobrica Ćosić nije mistifikator, naprotiv. On se služi u tim sećanjima i prisećanjima svojim dnevničkim zapisima, beleškama.
U novo, dopunjeno izdanje on je uneo portrete još četiri pisca, veoma značajna i važna: Sretena Marića, tog Evropljanina iz sela Subjela, kako kaže, esejistu prvog reda, Tanasija Mladenovića, pesnika i prijatelja, kako veli, „do kraja”, Miodraga Bulatovića, za koga tvrdi da je „bio i ostao najmaštovitiji pisac srpske književnosti”, a jedinog živog svog savremenika, koji ga je ovekovečio u neviđenom razbarušenom portretu, Ćosić je portretisao kao niko do sada - to je Momo Kapor. Ćosić ga zove Momčilo i, po njemu, on je pisac i slikar koji „ima redak dar za kri tičku meru i poštovanje svakog ko to zaslužuje”. Ćosić je sa nežnošću sačinio Kaporov portret. On je naglasio da je reč o plemenitom, velikodušnom, gospodstvenom i galantnom čoveku koji „sve o čemu progovori pretvara u priču i sve što nacrta i naslika - to je lepota”.
Dirljivo je i blagotvorno kako je ova knjiga napisana! U njoj nema ružnih reči, opaski koje bi čitaoca iritirale - svaka reč je izbrušena, svaki sud je odmeren, a opet čitalac će imati sliku pisca, bilo da je reč o pesniku, pripovedaču, romansijeru, bilo da je reč o kritičaru, a uzgred kritičari bliski njegovom poimanju kritike su bili Petar Džadžić, Zoran Gavrilović i naravno Mihiz.
Mladić u šinjelu
U toj Ćosićevoj galaksiji on otkriva prijatelje - pisce (uzgred) koji su uticali na njegov dar, kao što su Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Mihiz, Milan Dedinac... I to ih opisuje sa zahvalnošću. Ali, u knjizi su i zanimljivi pasaži o ženama pisaca, onima koje su imale značajan uticaj i udeo u nastanku mnogih lepih knjiga, značajnih dela u istoriji srpske književnosti. Tako su se iz tog prijateljstva pisci i orođavali: Antonije Isaković je bio kum na Ćosićevom venčanju, a opet Ćosić je venčao Isakovića zajedno sa Oskarom Davičom.
Dobrica Ćosić govori i o kultnim mestima Beograda na kojima su se okupljali srpski pisci od ugleda i reda, a to su pre svega Klub književnika u Francuskoj broj 7, u koji je dolazila „samo književna, umetnička i birokratska elita”, a potom „Mažestik” i „Moskva”. Evo kako Ćosić opisuje upravo pred hotelom „Moskva” mlađanog Miodraga Bulatovića:
- Vižljast mladić u pohabanom šinjelu engleskog vojnika stade pored mene i pruži mi ruku. Kolebao sam se pred neznancem. Iznošen kačket na glavi pokazivao je da nije demobilisan partizan... Čvrsto sam stegao pruženu šaku... „Ja sam Miodrag Bulatović, pisac od rođenja, druže Ćosiću”. Ćosić ga je upitao gde je rođen, a Bulatović mu je odgovorio: „Daleko, iza mnogo brda i dolina, na jednoj planinskoj strani, iznad Lima, selo Oklade kod Bijelog Polja”. A na pitan je o čemu piše odgovorio je: „Pišem o čudnim ljudima. Divnim, fantastičnim ljudima”. Dao mu je toga dana priču da pročita („Crn”), a Ćosić ju je sa oduševljenjem dao Oskaru Daviču da je objavi u „Delu”. Tako je rođen pisac izuzetnog dara.
Takvih priča je prepuna ova knjiga Dobrice Ćosića. Knjiga „Pisci moga veka” je za istinsko čitalačko uživanje, jedna izuzetna šetnja kroz srpsku savremenu književnost. R. POPOVIĆ
19. 08. 2004. - Robert Haris, Pompeja
Napuljski zaliv, 79. godina n. e. Najbogatiji građani Rimskog carstva odmaraju se u svojim luksuznim vilama i uživaju u poslednjim danima leta. Najveća pomorska sila na svetu miruje ukotvljena u Mizenumu. Letovališta Baje, Herkulaneum i Pompeja vrve od turista.
Međutim, katastrofa preti da prekine bezbrižan život i prelepo vreme, ali zbog toga je zabrinut samo jedan čovek. Mladi graditelj Marko Atilije Prim tek je preuzeo dužnost upravnika Akve Avguste, ogromnog vijadukta koji svežom vodom snabdeva četvrt miliona ljudi u devet gradova duž Napuljskog zaliva. Njegov prethodnik je nestao. Izvori počinju da presušuju, što je događaj koji se ne pamti. A uz sve to, došlo je do prekida glavnog toka akvadukta negde nedaleko od Pompeje, na obroncima Vezuva.
Atilije – pošten, preduzimljiv i nepotkupljiv – obećao je Pliniju, čuvenom naučniku, a sada i zapovedniku mornarice, da će popraviti akvadukt pre no što rezervoari potpuno presuše. On namerava da ode u Pompeju, okupi ekspediciju i pođe put mesta na kome veruje da se nalazi kvar. Međutim, ispostavlja se da je Pompeja grad pun korupcije i nasilja, a Atilije uskoro otkriva da su se moćne sile – ne samo prirodne nego i one potekle iz ljudske gramzivosti i zlobe – urotile protiv njega.
Elegantno i inteligentno, kao što smo već i navikli, Robert Heris, autor bestselera Otadžbina i Enigma, vraća nas u drevni grad na ivici propasti.

Danas 11. 08. 2004. - Srce zemlje po Basari
Novi roman Svetislava Basare "Srce zemlje", pojavio se nedavno u izdanju Narodne knjige. Ovo delo svojevrsna je studija o boravku Fridriha Ničea na Kipru i predstavlja uzbudljivu žanrovsku igru na relaciji ideologija-filozofija-umetnost. Tokom meseca avgusta, Basara će boraviti u Beogradu, kada će biti i promovisan njegov novi roman. Uporedo sa izlaskom ove knjige, sklopljeni su i ugovori za objavljivanje nekoliko Basarinih naslova u inostranstvu. U Francuskoj je već izašla zbirka kratkih priča "Fenomeni", koje je objavila izdavačka kuća "Gaia". Do kraja godine atinski "Kedros" objaviće "Ukletu zemlju", Kanađani "Napuklo ogledalo", a u Milanu će se pojaviti "Fama o bicikllistima" i "Kinesko pismo".
NIN 12. 08. 2004. - Ne
bojša Vasović, Posečene su šume
NAZIV: Posečene su šume AUTOR: Nebojša Vasović IZDAVAČ: Narodna knjiga, Beograd 2003. Knjiga o kojoj smo namerni da saopštimo proširenu informaciju deseta je zbirka pesama u bibliografiji Nebojše Vasovića (1953). Reč je o pesniku koji je na srpsku književnu scenu stupio početkom osamdesetih i, mada već duže vreme živi s one strane Atlantika, ostao na njoj stvaralački prisut
an. Ako se kadgod i činilo da je drugačiji (ponajpre društveni i kulturni) ambijent Vasovićevo pevanje specifično bojio pa, bogme, i preusmeravao ka vlastitoj književnoj tradiciji, nova zbirka značaj takvog njegovog delovanja relativizuje. Koliko bi teško bilo priključiti je nekoj od ovdašnjih poetičkih orijentacija, izvesno je da je mogla biti napisana ma gde.
U jednoj od pesama - složenih, inače, u nizu, saglasno razvoju svojevrsnog poetskog “događanja” - govorni subjekt veli kako bi voleo da, poput pisaca i pevača šansona kojima je poezija “na neki način, samo sredstvo”, može pevati “o jednostavnim stvarima”. On to, dakako, ne može jer svakodnevica u njemu podstiče sve sama vanvremena, opšta, univerzalna pitanja iz okrilja tzv. velikih pesničkih tema. Vasović, navedimo neke od njih, peva o nepromenljivosti ustrojstva kome su ljudska zajednica koliko i ljudska individua beznadno podređeni. Zaludnost svih pregnuća i patnja su nam naprosto zadani, pa je verovanje u Tvorčevu promisao lišeno smisla, onemogućava individualno samoostvarivanje. Snovi i snovanje ne podstiču čovekovo delanje i ne unapređuju njegovo življenje, sasvim obrnuto, “čovek je samo šraf u mehanizmu sna”. Umesto solidarnosti i dobrote svojstvena mu je samoživost i surovost, tako da je rat prava prilika za ispoljavanje njegove prirode. Osećanja se svode na žal za dobom “kada je čovek mogao da sebe/poštedi zakona zajednice”, koji su, podrazumeva se, najvećma opresivni. Kao deo sveobuhvatnog cikličnog kretanja i ponavljanja, “uvek iznova postajemo/ono što nismo hteli da budemo”.
Pesnikova načelna stanovišta se vezuju u sistem, shvatamo ih maltene kao filozofiju života k oja, bezuslovno začinjena cinizmom, osciluje od skepticizma do nihilizma, ali uvek ishodi iz vremenom neomeđenog iskustva... I tu se problem neutažene pesnikove želje da peva o jednostavnim stvarima vraća u našu priču: ako rečenu želju u ravni ideja nije mogao da ostvari, u gotovo svim drugim komponentama pesmotvornog procesa jeste. S obzirom na njihov idejni naboj paradoksalno, sve je u Vasovićevim pesmama naoko jednostavno, reklo bi se čak i parterno. Pesnički jezik - podudaran iskazu u prozi i savršeno komunikativan, jedva različit od govornog. Motivi i teme-epizode iz svakodnevice, susreti i dijalozi sa krajnje običnim, ali i bizarnim ljudima i ženama, pojave i prizori, lokalna i globalna zbivanja i njima pokrenuti komentari i meditacije. Forma - manje ili više sažeto, stanovitim ritmom uobličena kratka “priča”, neretko anegdota, lomljena u stihove (“Već nekoliko nedelja,/moj prijatelj Džon/ima stomak/kao trudnica/u devetom/mesecu trudnoće...”), a stihovi se, kad zatreba, grupišu u strofe. A kad je na delu sažimanje od forme poetskog medaljona (četiri do osam stihova), posredi su, zapravo, aforistički iskazane misli, ili duhovite dosetke.
Da je naznačenim motivsko-tematskim sklopom i postupkom Vasović uspeo da sugeriše svoje viđenje sudbinskih određenja našeg postojanja i bivstvovanja, sumnje nema! Teško da se ono može mimoići na čitaočevim receptorima. Odgovor na mnogo važnije pitanje - šta ove tekstove čini poezijom? - morao bi biti neuporedivo komplikovaniji. (Sposobnostima ovog čitaoca gotovo da izmiče mada mu se, tokom čitanja, takvo pitanje i nije postavljalo!). Za privrženike verbalnih sinteza, za tumače dejstava figurativne energije pesničkog jezika, mnogo posla ovde ne bi bilo. Sva je prilika da bi dočarani privid svakolike jednostavnosti bio “razotkrivan” ukazivanjem na osobenosti poetske dikcije i retorike, diferenciranjem načina na koje pesnik svoj predmet postavlja, razvija i nepredviđenim obrtom finalizuje, predočavanjem satiričkih i ironijskih obeležja njegovog govora, odgonetanjem razloga njegove potrebe da “nepoćudnostima” čitaoca skandalizuje i sl.
Možda, u kranjoj liniji, kritičko-teorijski odgovor na ovo pitanje i nije neophodan, za neopterećenog čitaoca bi mogao biti sadržan i u drevnoj Senekinoj mudrosti Veritatis simplex oratio est (Prost je govor istine)?! BOGDAN A. POPOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 12. 08. 2004. - Majstor fantastične priče
Vladimir Odojevski, Salamander

Beogradska izdavačka kuća “Paideja” predstavila je novelu “Salamander” ruskog pisca romantičara Vladimira Odojevskog u prevodu Duška Paunkovića. “Ovo je drugo delo Odojevskog objavljeno u izdanju ’Paideje’. Pre nekoliko godina objavljena je knjiga ’Ruske noći’, zbirka od 10 novela, objedinjenih filozofskim razmišljanjima Odojevskog”, rekao je Duško Paunković.
“Salamander” pripada ciklusu fantastičnih priča Odojevskog, među kojima su poznate i njegove novele “Improvizator” i “
Silfida”.
Odojevski je, inače, bio pravi majstor fantastične priče i jedan od najznačajnijih ruskih pisaca iz perioda romantizma, ali je domaćoj čitalačkoj publici malo poznat, jer je veoma retko prevođen na srpski jezik.
Novela “Salamander” zasnovana je na faustovskim motivima prodaje sopstvene duše i odricanja od moralnog lika zarad materijalnih dobara, a okvir za priču je alhemija, za koju je Odojevski bio veoma zainteresovan.
Duško Paunković ističe da “Salamander” spada među najkompleksnija ostvarenja Odojevskog, jer spaja etnografsku i istorijsku tematiku (doba Petra I i posle Petra I), psihološku analizu i filozofiju.
Knez Vladimir Fjodorovič Odojevski (1803-1869) jedna je od najosobenijih i najsvestranijih ličnosti Puškinovog doba, takozvanog “zlatnog veka” ruske književnosti. Bavio se filozofijom, prirodnim naukama, bio je pokrovitelj umetnosti, muzičar, kompozitor, muzikolog, pedagog i prosvetitelj, visoki činovnik i dvoranin. Jedan je od utemeljivača ruske muzičke kritike, bavio se istraživanjem folklora, a u svojim delima često se osvrtao na muzičko stvaralaštvo (novela "Improvizator"). BETA

Danas 16. 08. 2004. - Suzan Tamaro, "Odgovori mi"
Izdavačka kuća Draganić objavila je novi naslov poznate italijanske spisateljice Suzan Tamaro "Odgovori mi". Za prevod sa italijanskog pobrinula se Drenka Dobrosavljević. Posle velikog uspeha romana "Idi kuda te srce vodi", po kome je snimljen i film, svako delo Suzan Tamaro predstavlja medijski događaj. Čitaoci sa jednakom pažnjom čitaju i njene priče, eseje, kao i romane. Knjiga "Odgovori mi" romaneskna je drama u tri čina sastavljena od tri priče. To je povest koja predstavlja hod prema iskupljenju, oslobođenju, nadi, verovanju, strahu, saznanju, ljubavi. I ovu knjigu spisateljica kao da skriveno posvećuje svakom njenom čitaocu, a "Odgovori mi" predstavlja još jedno duhovno traganje autorke za smislom i suštinom. Plod te duhovne avanture ovo je delo, napisano sa mudrošću, toplinom i blagošću.
Politika 16. 08. 2004. - Brevijar lucidnih eseja
„Kada se žena uda za siromaha, ona po pravilu čuva svoje devojačko prezime, stavljajući ga ispred prezimena svog muža. Kada se uda za čoveka bogatog ili slavnog, ona radosno baca svoje devojačko prezime u đubre i usvaja muževljevo”, to je misao iz nove knjige eseja „Dnevnik 1” Nebojše Vasovića, koju je objavila beogradska „Narodna knjiga”.
Po rečima Vase Pavkovića, urednika u „Narodnoj knjizi”, Nebojša Vasović je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika i esejista, autor deset knjiga koje su ga od samih početaka osamdesetih godina prošlog veka do danas uvrstile u mapu savremene srpske književnosti. Od početka devedesetih godina prošlog veka Nebojša Vasović živi u Kanadi.
- Prošle godine „Narodna knjiga” je objavila Vasovićevu pesničku knjigu „Posečene su šume”, koja je bila kandidat za najvažnije pesničke nagrade u Srbiji i Crnoj Gori, a ova njegova knjiga mikroeseja „Dnevnik 1” predstavlja brevijar lucidno pisanih tekstova povodom raznovrsnih tema. Tako Vasović britko uočava paradoksalnost u svakodnevnom, piše o temama književnosti, postmodernizma, feminizma, izbeglištva, intelektualnog angažmana, disidentstva, medijske manipulacije. Nesumnjivo je reč o knjizi koja će provokativnošću svojih stavova izazvati oštra sporenja u našoj književnosti i kulturi - rekao je na predstavljanju „Dnevnika 1” Vasa Pavković i dodao da će do kraja godine „Narodna knjiga” objaviti još jednu knjigu Nebojše Vasovića.
Vasa Pavković je zatim pročitao još neke od Vasovićevih lucidnih kratkih eseja, a za ovu priliku izdvajamo sledeći kratak esej: „Kafka je voleo Napoleona, a ne Napoleon Kafku. Hajdeger je voleo Hitlera, a ne Hitler Hajdegera. Paund je voleo Musolinija, a ne Musolini Paunda. Velike ljubavi nikada nisu uzajamne"
Pobjeda 18. 08. 2004. - "Treći talas" Semjuela Hantingtona
Beograd, 17. avgusta (Tanjug) - Domaći čitaoci, zahvaljujući agilnosti izdavačke kuće Stubovi kulture, dobili su prevod studije Treći talas Amerikanca Semijela P. Hantingtona, kapitalnog djela moderne političke misli.
Hationgton je pola vijeka profesor na prestižnom univerzitetu Harvard i pripada konzervativnoj struji američkih političkih nauka, iako sebe vidi kao demokratu. Postao je poznat u svijetu poslije studije Sukob civilizacija, u kojoj je polemi
sao sa Fukojaminom idejom o kraju istorije i iznio tezu da će sukobi civilizacija biti novi izvor ratnih okršaja u narednim decenijama.
U Trećem talasu Hantington se bavi pitanjem demokratizacije koja je, kao politički talas modernog doba, zapljusnula velik broj zemalja u različitim djelovima svijeta. Opisujući prelazak iz autoritarnih u demokratske sisteme, Hantington je pratio kako je do tih prelazaka došlo, šta ih je omogućilo i izazvalo. On je istraživao i opisao političke promjene na svim kontinentima i njegova knjiga je danas najiscrpnija i najznačajnija studija o procesima tranzicije i njenih iskustava u svjetskim razmjerama tokom nekoliko posljednjih decenija 20. vijeka.
Knjiga ima kvalitete uzbudljivog romana, jer opisuju događaje koji su izmijenili svjetsku političku pozornicu i karakter političkih odnosa u modernom dobu.NIN 19. 08. 2004. -
Svet i svest u prizorima
Slavko Gordić, Opit

Srpska esejistička proza je za jedno zlatno zrno obogatila svoj trezor vrednosti. Neka je hvala piscu Slavku Gordiću za to.
Cela ova knjiga (“Opit”, Grafički atelje Bogdanović, Beograd 2004) Slavka Gordića ispunjena je kretanjem misli od unutrašnjeg horizonta i njegove dramatike ka spoljašnjem svetu, i natrag; svest i emocija koja prati svest; duševnost koja želi da sebi dâ računa o svojoj prirodi i ravnodušnost spoljašnjih datosti prema tom naporu.
Duša u prizorima. I prizori u duši koja traži svoju stazu ka spokoju i spasenju.
Tri su bitne osobenosti duha i reljefa ove knjige-eseja: intelektualni lirizam (ako se te dve reči ne bune spajanju) meditativnost koja teži sentenci i rafinovana osetljivost za život prirode. Naravno, kao u svemu što se tiče sinkretičnih sugestija literarnog teksta, i ove podele su samo uslovne, to znači metodske vrste; one inače žive kao intelektualno-doživljajno jedinstvo u tekstu. Kada pisac ovog eseja-priče zaroni u odnos, ili bolje kad ga odnos prirodno-istorijsko-duševno dublje obujmi, mi ne možemo da se otmemo impresiji kako i nas taj odnos ponese na svom talasu. U jednom oktobarskom danu 2001. godine koliko izoštrenih, tananih senzacija, refleksivnosti nad uzaludnostima sveta i sebe u svetu, i koliko, istovremeno, nekih dubljih podsticaja u duševnoj strukturi da se sve to izdrži i prenese u izraz za trajanje! Intelektualni lirizam ove esejističke proze uspeva tako da obuhvati i predanost življenju kao takvom, svojevrsnu volju za pamćenje svih pojedinosti koje lirski subjekt upija, nesito, u sebe, i misao o potrebi smernosti nad svakom pomisli o nadmoći čoveka nad svetom (Sve češće ti se čini da te drugi kaljaju i kad te maze i kad ti povlađuju. I da u društvu čovek traći vreme, smanjuje svoju zapreminu, ostaje bez dubljih pobuda. Pokazivati se i obelodanjivati - najsigurniji je način izjalovljenja. Ko hoće da nešto domisli i stvori, mora čuvati svoju osamu. Ionako će sve to posle na svetlo dana. Delu i gotovom činu to svetlo ne može ništa, ali može nakani i zaletu.) Ovakve rečenice, bar mene, podsećaju na Andrićeve zapise iz “Znakova pored puta”, jer oni, takvi, izražavaju i čine prozirnim za druge dublje unutarnje iskustvo lirskog subjekta koji se otvara.
Poseban kolorit intelektualnom lirizmu Slavka Gordića daje sluh za unutrašnji život čoveka kao jedinke u ljudskom i prirodnom svetu. Opet neminovna asocijacija na Andrića iz “Travničke hronike”; na misao konzula Davila: “Jer dok je čovek u svom društvu i redovnim prilikama ti podaci iz njegovog curriculum vitae znače i za njega samog važne delove i značajne prekretnice njegovog života. Ali čim ga slučaj ili bolest izdvoje i usame, ti podaci... raspadaju se kao beživotna maska koju je čovek jednom upotrebio. A ispod njih počinje da se pomalja naš drugi samo nama znani život, to jest ‘zaistinska’ istorija našeg duha i našeg tela, koja nije nigde zabeležena, koju niko i ne naslućuje, koja ima vrlo malo veze sa našim društvenim uspesima, ali koja je za nas i za naše krajnje dobro i zlo jedina važna i jedina stvarna.” Ceo ovaj “Opit” Slavka Gordića kao da potvrđuje ovo Andrićevo opažanje. Književnost je dublja istina o čovekovom biću od svake istorije. Ona razmiče zastor nad onim što je iza prividno važnih događaja, društvenih uspeha i pobeda pokazujući pravo lice bola i istinsku prirodu načina na koji čovek postoji. Spoljašnja istorija čovekova biva varka a unutrašnja istinski izraz bića. Za tu vrstu intelektualnog lirizma potrebna je probuđena i negovana svest da bi taj lirizam postao oplodna snaga nečijeg unutrašnjeg života.
Meditativnost i sentence. Očito je da se pisac ove knjige nalazi u zenitu zrelosti jer uverljivo spaja život podatka i refleksivne radionice koja preobražava podatke za život u izrazu, a na taj način i u trajanju. Sa raskriljenom osetljivošću za detalj, za zrak sunca recimo, na putu od Novog Sada do Beograda ili do Gajdobre, do Maglića ili Silbaša, za nebesa sa “zelenoplavim beskrajem” i belim oblacima, za “odmor od samog sebe”, kako na jednoj stranici pisac izvrsno imenuje jedno čarovito stanj e duše, ova knjiga na momente deluje kao bezazleno slavlje mirisa, boja, polja, krošanja, ljudi koji govore, katkad previše, katkad više ćutanjem nego govorom; katkad samo pretvoreni u svest onoga koji ih je dotle nevidljive primetio i zadržao izrazom za trajanje.
Ono što privlači u meditativnim momentima ove proze-eseja to su laki oblaci melanholije koji se nadvijaju nad predele; tada duša dodiruje neke bitne probleme postojanja. Svest obuhvata i kretanja tela u prostoru, i njegove radosti od raznolikih senzacija, doživljaja, bistre čulnosti u pejzažu, ali, istovremeno, i misao da je to sve podložno razvejavanju, da je samo puki tren u senovitoj i svetlucavoj reci večnosti: Više od ičega voleo bi da vidiš dve-tri oranice, jedan gaj jedan kamenjar, jedan zaton...
Željo pusta! Niko ti ništa ne brani, ali sve je sad na nekom drugom mestu - ako nije iščezlo.
Nadživeće te tuga (podvlačenja M.E.).
Takve rečenice, u “Opitu” našeg pisca, daju njegovoj meditativnosti ono svojstvo o kojem je pisao Paskal kad je najboljim opisao momenat u kojem očekujemo pisca artistu, zanatliju, a srećemo čoveka. Slavko Gordić - pisac ima tu lepu moć da spoji artistu i čoveka a da to jedno drugome ni za tren ne zasmeta.
Osetljivosti za život prirode. Na kraju, ko ima čula i unutrašnje raspoloživosti za život prirode neka čita ovu lepu knjigu prepunu njenog života, intenziteta u dijalogu svesti i oblika, duha i njegovog poniranja u božiju baštu. Gordić je, rekao bih, sačuvao iz detinjstva onu neuništivu odanost oranicama, gajevima, prepelicama, kosovima, i ko zaželi, makar dok čita knjigu, da se vine iz sivih gradskih zidina “u zelenoplavi beskraj”, da diše punim plućima, neka oslušne kako taj svet prirode prima u svojoj knjizi naš autor; neka dobro zagleda u duševne prizore kolorisane i svetlom i melanholijom.
Srpska esejistička proza je za jedno zlatno zrno obogatila svoj trezor vrednosti. Neka je hvala piscu Slavku Gordiću za to.
Miroslav Egerić (Matica srpska, Novi Sad, 24. jun 2004.)
NIN 19. 08. 2004. - Novi arhaisti
Svetlana Velmar Janković, Vostanije

Baš kao u onoj poznatoj izreci, i u proznim ostvarenjima Svetlane Velmar Janković ime je znak. O tome možda najbolje svedoče naslovi njenih romana kao što su “Lagum”, “Bezdno”, “Nigdina”, ili najnoviji, “Vostanije”, ta “reč koju su obrazovani Srbi, naseljeni u Trstu krajem XVIII i počekom XIX veka, upotrebljavali kad su hteli da kažu Ustanak”. Vadeći iz zaborava stare reči i retke pojmove i stavljajući ih u pročelje svojih knjiga Velmar Jankovićeva, po sve
mu sudeći, iskazuje shvatanje slično onome koje je, na ovaj ili onaj način, moguće pronaći i u novijoj prozi Radovana Belog Markovića, Miroslava Josića Višnjića ili, recimo, Mira Vuksanovića, odnosno u pesništvu Milosava Tešića i još nekih pesnika srodnog opredeljenja. Ovakvo razumevanje nagoveštava obrise jedne naročite poetičke pojave koja bi se najkraće mogla opisati paradoksalnom sintagmom novih arhaista kao neformalnog i spontanog spisateljskog kruga koji je oblikovan pristupom što podrazumeva (o)smišljenu i angažovanu jezičku evokativnost i “staromodnost” u službi aktuelnog integrativno-kulturnog interesa.
“Vostanije” donosi popularno-prosvetiteljski izraz te paradigme. Izuzev jednim delom u “Bezdnu”, Svetlana Velmar Janković od pomenutih autora, naime, razlikuje se izvesnom izražajnom mimikrijom. Stilska arhaičnost kod nje se, drugim rečima, ne ostvaruje prevashodno u “dubinskom” istraživanju jezičkih naslaga i “otkopavanju” skrajnutih značenja, već u transparentnoj signalizaciji ponovnog otkrivanja doskora “nepodobnih” tematskih i idejnih sadržaja. Podnaslov ove knjige, koji je nesumnjivo povezuje s istraživanjima urbanih beogradskih toposa iz “Dorćola” i “Vračara”, glasi “Ulica Karađorđeva”. Pripovedno-esejističko kazivanje o sudbini “oca Srbije” i njegove veličanstvene bune otuda mora imati posebno mesto u okviru proznog opusa autorke “Bezdna” i “Laguma”.
Jer ono što je već postalo velmarjankovićevski prepoznatljivo u opsesivnoj temi obnove građanske tradicije kao izvora nedovršeno modernog i stoga tragičnog bića srpske nacije, bilo da je u pitanju XIX ili XX vek, knez Mihailo ili Sava Šumanović, ovde je prikazano u uzornoj, gotovo mitskoj sudbini Vožda kao herojskog predstavnika ruralne, predgrađanske Srbije. Poput grčkog Anteja, Karađorđe je zato naslikan “kao džinovski hrast što usisava snagu iz utrobe majke Zemlje”, a njegova lična drama i drama Ustanka kao povest žrtvovanja za oslobođenje od turske vlasti jednako kao i za određenu viziju budućnosti. Pripovedna posledica ovakvog “čitanja” istorije jeste “hibridni” glavni junak u vidu Karađorđeve “seni” kao herojevog sablasnog “dvojnika” koji je - iako izvorno rustikalnog porekla - kadar da, poput kakavog građanskog mislioca, beskrajno mozga o vlastitim postupcima i odlukama, ali i da kao kakav fiktivni buržoa bludi današnjim Beogradom kao svojim svekolikim zadužbinskim prostorom.
Karakteristično je da, pri tom, autorka ne insistira na pripovednoj tenziji i dramatičnosti, što se najbolje vidi u učestalom citatnom pozivanju na istoriografske autoritete (R. Ljušić, K. Nenadović) a ne na sižejnu inventivnost ili razvijenu sugestivnost dočaravanja složenih stanja junaka, odnosno u predstavljanju velike tragičke teme oceubistva tek kao povoda za moralno zaključivanje. Otuda se moralistička nota ukazuje kao možda najsnažniji poriv knjige koji upravlja i lajtmotivskim ponavljanjem značaja teme izdajstva i rezonerskim pozivanjem na primer propasti Vožda i Ustanka “kao opomenu iz prošlosti koja u sadašnjosti i te kako oživljava”. “Arhaična” jednostavnost i prepoznatljivost ove ovlaš stilizovane teze svakako ne čini “Vostanije” takmacem artistički složenijih i uspelijih ostvarenja Svetlane Velmar Janković. Ali ga možda čini posrednim izrazom neprestano prizivanog građanskog duha koji se ovde ispoljava “sam sobom" i “iznutra”, izborom teme i pristupa, upravo u onoj opsesiji mit(opej)ski ne-modernim ili pred-modernim koja se u romanima autorke “Laguma” i “Bezdna” i inače pojavljuje kao usud ovdašnjeg građanstva i njegovog postojanja u neprestano obnavljanim pokušajima istorijske emancipacije. Tihomir Brajović
Politika 22. 08. 2004. - Lični ustanak
Svetlana Velmar Janković: "Vostanije"

Biografije su skoro uvek podjednako dobra maska vremenu, kao i vreme ličnostima. Nemajući šta drugo, one ga nose kao masku vlastitog identiteta. Onoga čega ustvari nemaju.
Maska koja inicira romanesknu stvarnost u Vostaniju, novoj knjizi Svetlane Velmar Janković, jeste Karađorđeva sen, koja poput seni drugih ustanika ili značajnih ličnosti devetnaestog veka, iz knjiga Dorćol, biva povodom da se ispriča biografska priča ličnosti iz koje je potekla.
Ideja autorke, letopisca ove priče, jeste da kroz sećanje ove seni, uz put se selektivno koristeći istorijskom građom, predstavi srpsku ustaničku epopeju s početka devetnaestog veka. Sam tok ustanka se razmatra, dakle, kroz psihološko ali i ontološko, uspenje i pad njegovog vožda.
Suština postojanja ovog junaka određena je istorijskim okolnostima i on zapravo u romanu isključivo postoji kao funkcija narodne čežnje za slobodom. Samim tim, radnja romana je određena okvirom dešavanja između neuspešnog osvajanja Beograda 1789. godine, u kojem mlađi Karađorđe učestvuje kao pripadnik austrijskog frajkora, i njegovog nesrećnog pokušaja povratka u Srbiju 1817. godine.
Letopisac Vostanija pokušava, dakle, uz pomoć fikcije i istorije, da uspostavi matricu jedne od bitnih nacionalnih priča, onu koja kroz literarnu figuru opsade uspostavlja. Uspostavljenje države i njenog smisla ključni su nagon ovog lika.
Karađorđeva sen se ne seća toliko intenziteta događaja samih, koliko njihove pripovedno-istorijske maske. Zapravo, okolnosti u kojima se oni dešavaju, obasjani su naknadnom istorijskom i geopolitičkom refleksijom letopisca.
Iako ova sen, kroz romaneskno nepostojanje, ponešto razgleda i naš svet, sadašnji i bivši, inicijacija čitave priče jeste čežnja junaka za ostvarenjem nacionalnog prostora kao apsolutno ličnog projekta.
Ovakvo izjednačavanje ustanka i njegovog vožda, u potpunosti sužava prostor za druge moguće priče i istine o ustanku samom.
Kroz uzorno i precizno vođen, ali i ponešto ravan, književni biografski feljton , razotkriva se, tako, jedna moguća, pre svega, politička priča o narodu koji pokušava da ostvari postojanje na teritoriji uveliko premreženoj interesima više velikih sila.
Između osvajanja Beograda, kao ostvarenja njegove mitske čežnje i bitaka u kojima Karađorđe predvodi ustanike, on uglavnom razrešava „dvorske" i „diplomatske" spletke.
Odnosno, bori se za vlast sa svojim vojvodama, i za nacionalno pravo postojanja, sa različitim izaslanicima ruskog cara, za koje se ispostavlja da su samo druga varijanta istovrsnih turskih ili austrijskih imperijalnih težnji. U jednom momentu čak, usred ustanka, a u sasvim savremenom maniru, i ne zna se ko je stvarni nosilac vlasti u Beogradu, vožd ili izaslanik velike sile.
Borba za vlast, za ostvarenje lične dominacije, sublimisana je tako kroz nacionalnu priču u koju je, s druge strane, utkana i neverovatna nacionalna samosvest ovoga junaka.
Prek i opak hajduk, užasan i pravedan u isto vreme, sve do oceubistva i bratoubistva, Karađorđe je prikazan kao jedan od dve arhetipalne verzije srpskog vođe, kao što je i njegov ustanak, viđen kao jedna od dve verzije ustanka. Ovde, naravno, ne računamo lažno vođene lažne ustanke, odnosno ratove Srba u kojima su jedino porazni rezultati tih ratova stvarni.
Kako je pripovedanje uvek dublje i preciznije zamena za stvarnost, jer se i istinito i lažno redukuju u meri autorove kreativne valjanosti, tako i ova verzija priče o Karađorđu u svojoj osnovi ne uspostavlja nikakav kanon, ni priče ni događaja, niti ličnosti, već nepretenciozno, ali i neskriveno svoje čitaoce upućuje na promišljanje o onome čega manjka u savremenoj srpskoj političkoj stvarnosti - o državnom i nacionalnom smislu. NENAD ŠAPONJA
Pobjeda 22. 08. 2004. - Iz CID-ove biblioteke
Semjuel P. Hantington: "Treći talas"

Ovdašnji ljubitelji vrhunske sociopolitičke literature ovih dana su obaviješteni da im je kapitalna studija Samjuela Hantingtonna „Treći talas" postala dostupna zahvaljujući izdavačkoj kući „Stubovi kulture" iz Beograda, dok, zapravo, prvenstvo zahvalnosti pripada podgoričkoj kući CID, koja je ovo Hantingtonovo djelo, u prevodu Branimira Gligorića, objavila zajedno sa „Političkom kulturom" iz Zagreba s proljeća tekuće godine.
- U ovoj knjizi riječ je o važnom, možda najvažnijem, globalnom političkom razvoju u poznom dvadesetom vijeku: prelazu oko 30 zemalja od nedemokratskih na demokratske političke sisteme. Ona predstavlja pokušaj da se objasni zašto i kako je došlo do tog talasa demokratizacije između 1974. i 1990. i koje su njegove neposredne posljedice, piše Hantington na početku predgovora „Trećem talasu".
- Semjuel Hantington poznat je u nas kao istaknuti sociolog i pisac nekoliko knjiga od kojih je, svakako, „Sukob civilizacija" izazvao najveći interes. Bez obzira da li se netko slagao ili ne s njegovim glavnim tezama, Hantington je postao važna referenca u razmišljanju o novim međunarodnim odnosima , socijalnim promjenama, religijsko civilizacijskim problemima i novim pravcima istorijskog kretanja. Novi svjetski poredak, odnosno iskoraci prema njemu gotovo su nerazumljivi bez Hantingtonove knjige i njegovog viđenja novih odnosa i budućih sukoba, ističe u pogovoru Radovan Vukadinović.
- Ova knjiga je pisana 1989. i 1990. godine, kada su se događaji kojima se bavi još uvijek odvijali. Zbog toga ona pati od svih problema koji nastaju kada razmatramo događaje koji su još uvijek u toku i na nju se mora gledati kao na preliminarnu procjenu i objašnjenje tranzicije tih režima. U knjizi se koriste radovi istoričara, politikologa i drugih naučnika koji su napisali detaljne monografije o posebnim događajima. Kada se završi treći talas demokratizacije, biće moguće pružiti punije i zadovoljavajuće objašnjenje tog fenomena, piše Hantington.
Do tada, po mišljenju Radovana Vukadinovića, „Treći talas" os taje kao važna knjiga za sve one koji žele promatrati velike društveno-političke i ekonomske promjene i koji, istovremenno, žele shvatiti početke izgradnje novog svjetskog poretka, gdje bi demokratizacija trebala da bude fundamentom.
Pobjeda 22. 08. 2004. - Janusovo lice Justinijana prvog
Prokopije iz Cezarije: "Tajna istorija"

Očuvana svijest o jedinstvu Rimske Imperije nije se mogla zaboraviti ni nakon pada zapadnog dijela 476. godine i težnja za univerzalizmom se prenosila u Vizantiji, čija je snažna privreda i veća naseljenost u A i AA vijeku u znatnoj mjeri uslovila kontrolu nad varvarima i raznim plemenima čija je ona bila, destinacija osvajanja. Najveći vladar vizantijskog srednjovjekovlja bio je Justinijan Prvog (527-565). Tom idejom vođeno, Justinijanovo Carstvo se prostiralo na tri kontinetna (Evropa, Azija i Afrika, ) i oreolom svjetske države ono je ponovnim osvajanjima pretvorilo Sredozemno more u „rimsko jezero". U to vrijeme, Palestinska Cezarija bila je poznati lučki grad u istočnom Sredozemlju, riznica helenske baštine i istočne kulture. U Cezariji je rođen Prokopije (između 490. i 507. godine) u uglednoj i imućnoj porodici. Blistavo obrazovanje stečeno u mladosti, Prokopije je bogatio u poznatoj retorskoj školi u Gazi. Bio je poznavalac grčkog, latinskog, sirijskog, persijskog, gotskog, hebrejskog i jermenskog jezika, i svoju karijeru je započeo najprije kao advokat sve do 527. godine, kada postaje Velizarov sekretar. Kao član štaba ovog velikog vojskovođe, Prokopije je bio na svim velikim bojištima na Istoku i Zapadu. Neposredan uvid u najvažnija zbivanja epohe, zatim uvid u mnogobrojna dokumenta iz tog vremena, njegovim izvanrednim zapažanjem prerasle su u poznata istorijska djela čiju vrijednost u ranovizantijskoj istorijografiji i dan danas istoričari ističu.
„Istorija Ratova" (De bellis), njegov je najzačajniji spis i protkan je enciklopedijom najraznovrsnijih činjenica iz etnografije, demografije i kulture rane Vizantije. Posljednje njegovo djelo napisao je pred kraj vladavine Justinijana Prvog, „O Građevinama" (De aereficiis), i proslavljalo je graditeljsku moć tadašnjeg vladara i to u šest knjiga, uokvirenu u periodu od 530. i 552. godine. Iz razloga Prokopijevog odveć poznatog stava, tj neskrivene mržnje prema Justinijanu priznate u prethodnoj knjizi „Tajna Istorija" (Historija arcana), pojava ovog spisa je stvorila nedoumicu u pogledu vrijednovanja Prokopijeve ličnosti, jer je postalo očigledno da Prokopijeva savjest i moralnost, preusmejravaju put na kome su se duže vremena kretali. Dok su pojedini naučnici isticali kod Prokopija izvanredno obrazovanje, aristokratski refleks u ponašanju i čestitost prikazivanja istorijskih fakata, nakon te knjige se naglašavala prevrtljivost i dvoličnost njegovog karaktera. Ipak, on je bez sumnje najznačajniji istoričar tog perioda, i njegova knjiga „Tajna istorija" to je takođe potvrdila. Objavljena poslije smrti Justinijana Prvog i samog Prokopija, u viševjekovnoj istoriji Vizantije bila je dostupna samo povlašćenom broju čitalaca jer je šokantnim podacima dokazivala užasnu tiraniju „hrišćanina" Justinijana. Ovaj rukopis je najprije bio sklonjen na čuvanje u papskoj biblioteci u Rimu. Poznati Grk iz Ankone Nikola Alemanus se od 1614. starao o njemu. Dajući mu veliku važnost jer je simbolisao otvoreni udar na autoritet Justinijana Prvog koji je u Evropi imao giganstske dimenzije prije svega zahvaljujući kodifikaciji rimskog prava i širenjem svog carstva, Nikola Alemanus se 1623. godine odlučio na publikovanje ovog spisa i napadi na njega sa svih strana postali su bezbrojni. Horizonti sumnje u autentičnost ovog spisa trajali su sve do 1865. godine, kada se konačno stalo na kraj napadima na pokatoličenog Grka iz Ankone, za koga se između ostalog i sumnjalo da je lično napisao ovo djelo. VUKSAN VUKSANOVIĆ
Pobjeda 22. 08. 2004. - Vraćanje u sopstvenu prošlost
Antonio Tabuki: "Tri poslednja dana Fernanda Pesoe / Telefonski poziv za gospodina"

Beogradska izdavačka kuća „Paideia" objavila je, u okviru biblioteke „Maštarije", „Tri posljednja dana Fernande Pesoe" i „Telefonski poziv za gospodina Pirandela" italijanskog pisca Antonija Tabukija.
Tabuki, jedan od najplodnijih savremenih italijanskih pisaca, rođen je u Pizi 1943. godine. Godinama je bio profesor portugalske književnosti na Univerzitetu u Đenovi, a zatim direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu.
Autor je djela „Trg Italija", „Žena iz Porto Pima", „Indijski nokturno", „Mali nesporazumi bez velike važnosti", „Crni anđeo", „Rekvijem", „Pereira tvrdi da...", „Izgubljena glava Damašena Monteira", „Svakim danom sve je manje vremena" i drugih.
Tabuki je dobitnik značajnih književnih nagrada, posebno u Italiji i Francuskoj. Njegova djela prevedena su na mnoge jezike i na listama su bestselera ne samo u Italiji, nego gotovo svuda u svijetu gdje su objavljena.
Pripovijetka „Tri posljednja dana Fernande Pesoe" govori o posljednjim trenucima velikog portugalskog pjesnika Fernanda Pesoe. Tabuki je, inače, preveo na italijanski i priredio sabrana djela ovog autora.
Fernando Pesoa (pravo ime Alberto Kaejro de Silva) rođen je u Lisabonu 1889. godine i urmo u svom rodnom gradu 1935. godine. Opjevao je ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo", bez posredništva misli, ideja i imaginacije i bez potrebe da ih tumači ili vrednuje.
Novembra 1935. godine Pesoa, obilio od ciroze jetre, leži u jednoj bolnici u Lisabonu. U toku tri dana agonije, kao u ludilu, veliki portugalski pjednik prima svoje heteronime, zapravo svoje unutrašnje glasove, koji vode autonoman život i imaju posebne biografije.
Kriz razgovor koji vodi sa svojim „posjetiocima", Pesoa se vraća u sopstvenu prošlost, prisjeća se Ofelije Keiroš, svoje prve i jedine velike ljubavi, razmišlja o svom stvaralaštvu, neostvarenim željama i snovima, dalekim mjestima koja nikad nije posjetio...
„Telefonski poziv za gospodina Pirandela" prva je od dvije jednočinke iz Tabukijeve knjige „Nepostojeći razgovori".
Glavni junak ovog dramskog teksta je propali glumac koji u jednoj psihijatrijskoj bolnici tumači ulogu Fernanda Pesoe i sanja da svoje strahove povjeri velikom italijanskom piscu Luiđiju Pirandelu.
Blic 24. 08. 2004. - Vek
David Mladinov: "Kineski šah"

Sudbinama junaka ovih pripovedaka (i kratkih priča), Mladinov mozaično i simbolično „pokriva“ prosečan ljudski vek proveden u drugoj polovini 20. stoleća: glavna ličnost uvodne „Žene u borbi“ je uzbuđeni dečak, a zaključnog „Kineskog šaha“ rezignirani starac, apatrid. Na drugoj tematskoj ravni, autor projektuje tragičko viđenje ljudske sudbine u istoriju naroda: kao što su Jevreje, junake iz prvog dela zbirke, obeležili antisemitizam i holokaust, tako je Srbe, Ruse i Kineze uništio i po svetu rasejao komunizam. Ove pripovetke posredno svedoče i o približavanju sveta propasti: energične junakinje su majke svojim muževima („Prodaja“), nestrpljivi tutori ostarelim očevima („Kineski šah“), doba je njihovu prijemčivost za ideale pretvorilo u zločin („Dole Čombe Hitler Katange“), a dar za rađanje u robiju jalovosti („Labudova pesma“, „Prijateljice“, „Tante“); ljudska nedela su nekada bila zverska, a danas kafkijanski grozomorna („Obruči“); „centri moći“, prividnog blagostanja i sreće premeštaju se u SAD, u tu fabriku ušećerenog ništavila. Ali, „svest o prolaznosti krhke nadmoći i varljive veličine“ nadmoćno i spokojno osmišljava i zaključuje obe tematske ravni.
Mladinov se potrudio da pripovetke budu kompoziciono objedinjene, tako da im svako izdvajanje iz konteksta zbirke osiromašuje smisao. Međutim, one nisu besprekorne: jezik pripovedača je dijalekatski i žargonski prošaran, ali ne i negovan ili leksički bogat; pošto su ovaploćene teme, junaci previše liče jedni na druge; digresije možda jesu zanimljive, ali su i preopširne i suvišne. VESNA TRIJIĆ
Politika 25. 08. 2004. - Tranzicioni triler
Zoran Ćirić: “Slivnik”

Fiktivno-stvarni Nišvil, na južnim granicama dobrog ukusa onoga što se može nazvati; srpskim urbanim pejzažom, ponovo je pozornica romanesknog truda Zorana Ćirića u romanu Slivnik. Zoran Ćirić alias Magični Ćira poznat kao pisac koji provokativnošću nemalog (skoro fascinatnog) broja dela, kako proznih tako i pesničkih, pokušava da uzdrma društvene i književne kanone. Dobivši za roman Hobo NIN-ovu nagradu uspeo je da zatalasa samo dokonu čaršijsku pseudoelitu koja, u paničnom strahu od mogućnosti da je proglase „nemodernom”, na sva usta hvali „urbani senzibil”ovog pisca. Novinarski telali i kritički akviziteri ovog pisca stvorili su famu o bitniku-tumaču podzemlja i nacionalnog „kolektivno-nesvesnog" kao društvenog zla nastalog na socio-psihološkom postamentu krize poslednjih nekoliko decenija.
Priča počinje dolaskom filmske ekipe u Nišvil u nameri da snimi film o „Magičnom Ćiri”; „egocentričnom velikanu podzemne književnosti”, „slavnom antiheroju”, „neiživljenom egzibicionisti”... Obična tezga srpske varijante holivudskih propagandista na državnim jaslama pretvara se, sledom nepredviđenih okolnosti, u potragu za Magičnim tako da svako poglavlje ovog romana podseća na fragment dokumentarnog filma koji, posredno, oslikava sve aspekte ličnosti urbanog antiheroja i fenomena srpske palanke kljukane steroidima socrealističkih poduhvata i "mlade demokratije" ali i iskidanu storiju desperadosa i marginalca - retke zverke koja se suprotstavlja društvenom i tranzicionom racionalizmu. Sve do kraja kada neočekivana kulminacija doseže granice književnog kreščenda.
Manirističko raspredanje priče i poetika podrivanja „sveznajućeg”pripovedača, sa retkim blistavim opisima i veoma čestim neveštim ironisanjem i neubedljivim plitikim sarkazmom, samo je književna i pikturalna zamka prizemnih bulevarskih metafora veznih za političku scenu i neduhovite anagrame imena karakterističnih aktera. Bliskost vremena u dramskoj radnji i neposrednost komentara, žanrovkog jezika i prepoznatljive simbolike u subkulturnom podzemnom m iljeu, nategnute često do žanrovskih iskliznuća i svrhe po sebi, spadaju u bolje partije ove knjige naravno uz monološke i narativne partije kojima glavni junak alias pisac, pokušava da uspostavi vlastiti sistem vrednosti kojim pokušava da odbrani sopstvenu stilsku manjkavost i nedoslednost - "(...) da su Srbi polupismen narod koji voli polupismene pisce, a nije lako biti polupismen pisac jer polupismen narod je vrlo izbirljiv kada je u pitanju knjiga."
I, nažalost, to je to sve. Ostalo funkcioniše kao neka vrsta loše postavljene kulise pred kojom medijski i holivudski objektivizovani likovi pokušavaju da odigraju glavne role svojih života (i smrti) služeći se uličnim i južnjačkoslengovskim vokabularom ali ne uspevju da ubede ni sebe a kamoli potencijalne čitaoce da u romanu postoji nešto što se zove podtekst ili kontekstualno značenje. Lično smatram da je bilo skoro neophodno da se roman završi dvostrukim ubistvom, jer da nije tako verovatno bi bilo veoma teško čitaocu da objasni samom sebi zašto je proveo nekoliko sati nad knjigom u kojoj sve vrvi od dešavanja a, u stvari, ništa se ne dešava pa je čak i neophodno na kraju ubiti bar nekoliko likova da bi se, kako tako, završila. PETAR V. ARBUTINA
Politika 26. 08. 2004. - Nova knjiga Matije Bećkovića
Matija Bećković: "Kaže Vuka Manitoga"

"Gutenbergova galaksija", u ediciji "Pesma neprestana", upravo je objavila novu knjigu Matije Bećkovića "Kaže Vuka Manitoga", sa pet poema: "Bišće i nebišće", "Kostići", "Vučja tužbalica", "Bogojavljenje" i "Kaža".
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Miodrag Pavlović je istakao da je "Kaža" naša najbolja satirična poema. Iako nastala pre više od dve decenije, aktuelna je i danas. Energija pesničkog kazivanja dovedena je do zastrašujućeg zamaha. Viđenje i priviđanje zla dovedeno je do prizora čija snaga prevazilazi poznate umetničke okvire. Prikazuje se prevraćenost i posuvraćenost mitskog i realnog, govornog, društvenog, dnevnog i noćnog.
Istina i fikcija
Poeme Matije Bećkovića nisu ni čista istorijska istina, niti pesnička fikcija diktirana samo subjektivnim raspoloženjima i stavovima. Ako kažemo da je njena istinitost u silini rečitosti, nećemo pogrešiti, ali time nije dovoljno kazano.
Bećković je mađioničar preobrtanja, izvlačenja neočekivanosti, pokazivanja dejstva suprotnih od očekivanih, ponašanja suprotnog od obećanog. Bećković je pronalazač jedne nove, sopstvene pesničke forme, on je tvorac novog žanra, koji se može nazvati etno-satira.
Podsećajući se vremena kada su poeme iz ove knjige nastajale, Matija Bećković je rekao: "Ko je čekao slobodu da bi pevao, niti je slobode dočekao, niti je kad zapevao. Ko je pevao u svako doba, mogao je dočekati čas kada je bilo najbitnije imati gotove rukopise".
Poema "Vučja tužbalica" objavljena je prvo u "Književnoj reči", 1975.godine. Činilo se da su vrata za knjigu, ako ne otvorena, a ono odškrinuta - sve dok se nije na sva zvona oglasio "slobodarski" pesnik pozivajući nadležne da intervenišu, jer pesnik "Vučje tužbalice" ne oplakuje svoje najrođenije zato što ih žali, nego zato što mrzi one koji su ih pobili.
Problema je bilo, seća se Matija, i sa drugim poemama. U časopisu "Delo" objavljeni su "Kostići", a u "Savremeniku" poema "Bišće i nebišće". O ovoj drugoj se raspravljalo na sednici Predsedništva SF RJ i ocenjeno da je reč o "ozbiljnom ideološkom skretanju". Potom je usledio napad u "Komunistu".
Knjiga "Međa Vuka Manitoga" čekala je na objavljivanje u Srpskoj književnoj zadruzi. Ristu Tošovića, predsednika SKZ, ohrabrilo je pismo Branka Ćopića, u kojem se, između ostalog, kaže: "Pjesnik je, polazeći od male Crne Gore, od jednog takorekuć mikrokosmosa, dao sliku čitavog današnjeg, savremenog čovječanstva, koje u crnoj sjenci atomskog kišobrana sluti svoju opštu kosturnicu. Bilo bi mi veoma žao da ova Bećkovićeva zbirka, sa poemom "Kostići" , kao svojom kičmom, ne nađe mjesto u izdanjima Srpske književne zadruge".
Svaka poema iz "Kaža Vuka Manitoga", kaže Matija, imala je svoju posebnu sudbinu. O "Bogojavljenju" pisao je i otac Justin Popović, a kopiju tog rukopisa Bećković je dobio od Amfilohija i Atanasija, koji su original pronašli u Popovićevoj pisanoj zaostavštini.
Živi i mrtvi glasovi
Rukopis "Kaže" čitao je Milovan Đilas. Svoje primedbe pribeležio je na jedanaest listića. Mnoge su se ticale korektorskih i lektorskih grešaka, ali je bilo i suštinskih primedbi.
- Pomažući se Đilasovim primedbama i predlozima, mnoge delove u poemi sam pojašnjavao, dopevavao i unapređivao - objašnjava Bećković.
I "Kaža" je štampana u Srpskoj književnoj zadruzi, posle, kako kaže Matija, mnogo pipanja po mraku. A kada se knjiga, konačno, pojavila oglasili su se "odredi SUBNOR-a".
Brzo smo se uverili, dodaje Matija, da je sloboda koju smo već videli bila fatamorgana. Usledili su događaji najsličniji onima koji su u "Kaži" opevani. Kao da se njen sadržaj izlio iz korica, a Čmintići oživeli i ustali da se brane. Pomešali su se živi i mrtvi glasovi, stari i novi Čmintići i njihovi svetovi. Ono što je opevano i ono što se događalo u stvarnosti bilo je teško razmrsiti i razlikovati.
Miodrag Pavlović i Matija Bećković složili su se da je knjiga "Kaže Vuka Manitoga", sa pet starih poema, potpuno novo delo. Pesme nisu jaja, primetio je duhovito Matija, i nisu bolje ako su svežije.
Zoran Radisavljević
Glas javnosti, 26. 08. 2004. - Promocija knjige Matije Bećovića "Kaže Vuka Manitoga"
Poezija je svežija od jaja
Na promociji knjige "Kaže Vuka Manitoga" Matije Bećkovića, pesnika i akademika, upriličenoj juče u Internacionalnom centru "Jubin", izdavač "Gutenbergova galaksija" iznenadio je novinare samo fotokopiranim predgovorom, ali ne i novim primerkom Matijinog dela. Verovatno će se ovaj loš marketinški potez "Gutenbergove galaksije" naći u "Utisku nedelje" Olje Bećković, koja je prisustvovala promociji zajedno sa novinarima iz ostalih beogradskih redakcija, pružajući ujedno svojim prisustvom podršku ocu Matiji.
Novu zbirku "Kaže Vuka Manitoga" inače čini nekoliko satiričnih poema "Bišće i nebišće", "Kostići", "Vučja tužbalica" "Bogojavljenje" i "Kaža", koje su napisane davno, u drugačijem društvenom i političkom kontekstu, danas imaju u novim okolnostim dručiju, novu energiju. O njima je govorio najpre Miodrag Pavlović, pesnik, urednik knjige i biblioteke "Pesma neprestana", a potom i sam autor, recitujući stihove iz "Bogojavljenja" i "Vučje tužbalice".
- Miodrag Pavlović nije samo veliki pesnik već i naš najbolji tumač poezije, a njegove su zasluge velike za svojevremeno objavljivanje poeme "Kaža" u SKZ, a i sada je, što su sve moje poeme došle na svoje mesto. Poezija nije isto što i jaja, da je bolja što je svežija. Zanimljivo mi je bilo da čitam ove stihove iz drugog ugla, sa novim početkom i kako su se našli sada u novoj stvarnosti, koja im je dodala nešto drugo, postali su više poezija.
U "Vučjoj tužbalici" sam pokušao da potrošim sva imena izvedena iz imena Vuk, koje je najčešće u našem narodu, a onda sam se predao videći da kraja nema, da je jezik beskrajan, da je nemoguće da se iscrpi i stane u jednu knjigu - rekao je Matija Bećković. U maniru pravog domaćina, čuveni pesnik i akademik novinare je poslužio - dimljenim crnogorskim domaćim kobasicama i pecivom.
Dnevnik - Novine i časopisi 26. 08. 2004. - Granice zajednice
Helmut Plesner: "Granice zajednice"

Interesovanje za glavno delo „«Granice zajednice”» nemačkog filozofa sociologije Helmuta Plesnera ne jenjava ni posle gotovo osam decenija od prvog izdanja. Knjiga koja je napisana 1923. naime sadrži sve reflektivno iskustvo očekivane istorije 20. veka, a pokušaji da se utemelji etos društva još je pitanje oko koga se lome mnoga koplja.
Između dijalektike srca i dijalektike razume, između Ničea i Marksa, uspostavljale su se koordinate žive diskusije o pitanjima koja su stizala ne iz nauke nego iz samog života. Opredeljujući se za podnaslov: „kritika društvenog radikalizma”, Plesner naznačava i svoja glavna misaona uporišta. Za njega je radikalizam spoj nesuzdržanosti, beskonačnosti perspektiva, strasti entuzijazma, temperamenta žara. On je urođeni pogled na svet nestrpljvih, sociološki – niže klase, a biološki – omladine – kazaće Plesner.
Neprijatelj radikalizma, međutim, jeste samo priroda, večna neprozirnost konkretnih situacija, (ne)mogućnost uspostavljanja duha igre... Ipak, odluka se mora doneti, itd.
U kalvinističkom tonu i sa bizmarksovskom oštrinom i paradoksima, Plesner tako piše o moralu gospodara i moralu zajednice, mogućnostima zajednice, borbi za pravo lice, ceremonijalnosti i prestižu, ali i logici diplomatije, higijeni takta, kao i utopiji nenasilja i nužnosti moći.
Tako je knjiga/ knjižica, 145 strana, koja je svojevremeno branila temelje sveta protiv dve varijante radikalizacije društva , komunizma i fašizma, svoju aktuelnost zadržala i danas i postala predmetom višeslojne debate u zemljama u kojima se pojavila godinu dana pre kraja 20. veka,a tu su, između ostalih, Italija i Amerika.
Naš čitalac, stručna i kulturna javnost, sada su, zahvaljujući naporima Knjižarnice Zorana Stojanovića iz Novog Sada i prevodu Duške Dobrosavljev, u prilici da upoznaju knjigu i autora koji imaju šta da kažu, koji su sve davno rekli.
Ako naši političari, ali i drugi koji kreiraju naš društveni kontekst, još čitaju i žele delo koje im zaista može pomoći, na seriozan ali i razumljiv način, u mnogim n jihovim odlukama, Plesner bi im mogao biti od velike koristi.
Blic 26. 08. 2004. - Ljubav je najviši stepen crne magije
Isidora Bjelica: "Ljubav u Emiratima"

Poznata književnica Isidora Bjelica promovisala je juče novi roman „Ljubav u Emiratima“ koji predstavlja nastavak njene trilogije o ljubavima u Kairu, Tunisu i Bejrutu. Bjelica je napomenula da to delo može da se čita i kao ljubić i kao špijunski roman, a posebno je istakla da roman sadrži ezoterijske tekstove za prizivanje duhova, koji su od srednjeg veka zabranjivani.
- Ovim romanom završavam svoju orijentalnu tetralogiju i opisivanje arapsko-orijentalne mistike. Nadam se da sam svojim romanima donekle razbila predrasude prema arapskom svetu koje postoje među našim narodom. Posle Orijenta, moje priče se sele na daleke Karibe, i to na Kubu i Jamajku - rekla je Isidora preporučivši i kandidatima za gradonačelnika Beograda da obavezno pročitaju ovaj roman jer će im biti od pomoći.
Inače, ona smatra da su se sve nesreće na našim prostorima desile zato što smo potpuno ezoterijski autsajderi, a njeno mišljenje je podržao i na promociji prisutni profesor Velimir Abramović koji je održao podužu uvodnu reč jezikom nerazumljivim većini prisutnih. Abramović je rekao da Isidora ima ogromnu prosvetnu misiju jer nam konačno donosi ezoterijsku misao i zaključio da je ljubav najviši stepen crne magije.
O romanu je pričala i folk pevačica Vesna Vukelić Vendi i to svojim prepoznatljivim rečnikom punim ad hok i divergentnih pojmova. Naravno, na promociji se pojavilo i nekoliko nezaobilaznih estradnih faca među kojima i političarka Margit Savović i pevač Ivan Gavrilović. I. MIŠKOVIĆ
B92 26. 08. 2004. - Direktna i iskrena kritika
Džordž Soros: "Mehur američke nadmoći"

"Samizdat B92" je kao 40. knjigu u ediciji "Samizdat" upravo objavio poslednju knjigu Džordža Sorosa "Mehur američke nadmoći", koja je odmah po objavljivanju u Americi u decembru 2003. godine izazvala veliki interes širom sveta.
U direktnoj i iskrenoj analizi uloge Sjedinjenih Američkih Država na svetskoj sceni posle jedanaestog septembra, Džordž Soros kritikuje katastrofalan učinak međunarodne politike Bušove administracije i rata protiv terorizma.
Koristeći bogato iskustvo stečeno na finansijskom tržištu, Soros poredi nerazumne težnje Bušove administracije za uspostavljanje američke dominacije sa takozvanim fenomenom pucanja berzanskog mehura.
U skladu sa podnaslovom "Popravljanje posledica zloupotrebe američke moći", Soros kao alternativu Bušovoj doktrini predlaže doktrinu konstruktivne i afirmativne preventivne akcije i multilateralnih sporazuma, uključujući i uspostavljanje boljih međunarodnih trgovinskih odnosa, uz insistiranje da vojna akcija predstavlja sredstvo kome treba pribegavati samo kada je to neizbežno.
Na značaj ove knjige nedavno je ukazao i Dragoslav Rančić, analitičar magazina NIN, istakavši, između ostalog, da je (…) "Džordž Soros priredio poprilično iznenađenje svima onima koji su u njegovim akcijama u svetu videli prethodnice zvanične američke politike.
U svojoj najnovijoj knjizi on se žestoko okomio na Bušovu spoljnu politiku i, posebno, ideologiju (…) Stiče se utisak da će se s nekim njegovim ocenama složiti i mnogi koji se s njim inače oko drugih stvari ne slažu."
NIN 27. 08. 04. - Geopoetičko surfovanje
Zvonka Gazivoda: "Delfini na helijumu"

Beogradska Geopoetika - kako piše na stražnjim koricama izdanja - “s ponosom objavljuje” prvu prozno-pripovednu zbirku Zvonke Gazivode (1970), dosadašnje potpisnice dve objavljene knjige stihova. Osim upućivanja na pretpostavljeni kvalitet ponuđenog štiva, pomenuti ponos u ovom slučaju praćen je nesumnjivo i zadovoljstvom zbog bliskosti kreativnog rukopisa mlade autorke i brižljivo negovane uređivačke koncepcije kuće.
Zbirka neuobičajenog naslova, “Delfini na helijumu”, predstavlja, dakle, pažnje vredno ostvarenje geopoetičkog opredeljenja, one orijentacije koju je njen tvorac Kenet Vajt osamdesetih godina prošloga veka definisao kao sklonost duhovnoj kartografiji, “shvatanju života najzad oslobođenog od ideologija, mitova, religija”. Otuda su transparentna apolitičnost i podrazumevani kosmopolitizam možda najizrazitija obeležja ove knjige, kao što to i inače biva u geopoetički deklarisanim delima, kakva su u aktuelnoj domaćoj literaturi “Geopoetičke basne” ili “Podmetači za snove” Vladislava Bajca, na primer. Najočevidniji “programski” izraz geopoetičkog duha u ovoj zbirci svakako je njena završna prozna celina, “Geopoetski krug do Pesoe”, interesantno uobličen lirsko-esejistički omaž velikom portugalskom pesniku, gradu Lisabonu i samoj Portugaliji. Počivajući, baš kao i još neke slične celine (“Čaj od jasmina”, “Devojka sa Ipaneme”, “Brazil”), na neobaveznom imaginiranju i duhovnom seljenju kroz prostor i vreme u potrazi za idealnim slikama vlastite duševnosti, ova kulturološki citatna i jezički inventivna, katkad i stilski eruptivna proza biće pravo osveženje za čitaoca neopterećenog očekivanjima i navikama.
Pripovedno “surfovati”, održati se na “penušavom talasu” inspiracije što duže, ne misleći pri tom previše o rastojanju i cilju - tako bi se mogao opisati ovaj nekonvencionalni spisateljski zahvat koji se povremeno oslanja na d?ez i njorld music, kao i na savremene beletrističke i filmske topose. Neke provizorne “priče” iz ove knjige (“Jafa”) zato uopšte i nemaju završetak u tradicionalnom zna čenju te reči, a najinteresantnije među njima ("Šešir za kišu”, “Ručak”, “Gorila”, “Suma sumarum”) u svakom slučaju čitaju se kao prozne pustolovine po imaginarnom beskraju spoljnjeg i unutrašnjeg sveta. Nije uvek sve u njima, naravno, jednako uspelo, kako to i inače biva u literaturi “labave” strukture, ali ono što ih izdvaja jeste preovlađujuće zavidan nivo invencije i prozne imaginacije. S druge strane, uobičajene kratke priče s poentom iliti dosetkom (“Izgubljeno-nađeno”, “Zeleno more”, “After-partd?”) delimično kvare dobar utisak koji ostavlja celina zbirke, delujući kao pojednostavljeni, greškom uvršćeni naslovi, odnosno kao posledica autorovog nevelikog iskustva u sačinjavanju proznih knjiga.
Gledano s tematskog i ukupnog stilskog aspekta, a u okviru aktuelnog ženskog pisma, proza Zvonke Gazivode smešta se, moglo bi se kazati, negde između narativnih manira Snežane Jakovljević (“Eva od kaveza”, “Ipal”) i Ljubice Arsić (“Zona sumraka”, “Tigrastija od tigra”), između umekšanije poetizacije i ironijski naglašenije i nešto robusnije erotizacije “neherojske”, trivijalne svakodnevice. Unekoliko “tigrastija” od “Eve od kaveza”, Gazivoda se u isti mah pridružuje onom krugu mlađih spisateljki koje relativno uspešno koketuju s jezikom i duhom savremenih tehnologija i Internet-kulture i tako otvaraju prozor za jedan drugačiji tip beletrističke interakcije. Prihvatajući opšte i pojedinačne poetičke podsticaje s nasušnim “zrnom soli”, ali čitalačku pozornost ipak odlučujuće zavređujući sposobnošću opservacije i izvornom maštovitošću, “Delfini na helijumu” ovdašnjoj književnoj publici preporučuju autorku čiji će se naredni naslovi verovatno očekivati i pratiti sa zanimanjem dovoljnim da nagovesti lepo mesto koje bi mogla da zasluži daljim pročišćavanjem i zrenjem sopstvenog književnog izraza. TIHOMIR BRAJOVIĆ
Pobjeda 28. 08. 2004. - Šta je Evropa?
V. Buhvald, A. Holveg i O. Princ: "Leksikon pisaca, filozofa, teologa antike i srednjeg veka"

Za razliku od svog prvog izdanja edicionog prije više od dvadeset godina pod nazivom Tuskulum rječnik, novi Leksikon znamenitih grčkih, latinskih i vizantijskih autora je znatno opširniji u svom obimu od predhodnog. Proširenim dijapazonom mislilaca, prije svega pisaca latinske i vizantijske srednjovjekovne književnosti, autori ovog rječnika nastojali su da obuhvate biografije znamenitih imena cjelokupne evropske tradicije, književnosti, filozofije, teologije i prirodnih nauka, sa posebnom transparentnošću pomenute vizantijske epohe i njene teološke misli. Dr Volfgang Buhvald je obradio antičku književnost. Dr Armin Holveg je prikazivao oblast iz vizantijske književnosti, dok je dr Oto Princ obradio period srednjovjekovne latinske književnosti. Kao određena granica između starog i srednjeg vijeka uzeta je za latinsko područje Lista citata velikog rječnika Thesaurus Lingue Latine, i taj period dopire sve do Isidora Seviljskog, a za granicu između antike i vizantijskog srednjovjekovlja autori su se opredijeli za period vladavine cara Justinijana.
Ovaj leksikon preveo je dr Albin Vilhar. Rođen u Potsojni (Sloveniji), dr Vilhar je nakon odustajanja od daljih studija teologije interesovanje usmjerio na studije filologije koje je pohađao u Ljubljani i Beču. Nakon odbranjenog doktorata posvetio se između ostalog i prevodilačkom radu koji obuhvata prevode sa slovenačkog, njemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Pored mnogobrojnih originalnih radova, prevedena djela dr Vilhara danas broje oko pedesetak knjiga, među kojima su pored mnogobrojnih rječnika i naslovi poput Frojdovih „Tumačenja snova, Ŕ-ŔŔ”, zatim četiri Platonova djela; „Pisma prijatelju” veličanstvenog Seneke, zatim „Dion i Brut, znamenitog Plutarha; Šmitov „Rječnik mitogije”.
Ovaj vodič kroz skoro dva milenijuma stvaralaštva, leksikon je od 2000 najznačajnijih autora naše (!?) duhovnosti u kojem se takođe, nažalost, samo dodiruju oko 10.000 najizuzetnijih djela antike i srednjeg vijeka. Nakon čitanja ovog rječnika, vjerovatno vam može prosijati u mislima onaj poznati odgovor na pitanje savremenog filozofa (odgovor koji svi ponaosob treba da damo sebi i drugima), dakle odgovor par edžcellence filozofskog composituma Emanuela Levinasa, koji glasi: Šta je Evropa?
Vuksan Vuksanović
Pobjeda 28. 08. 2004. - Za vaš trideseti rođendan
Gerhard Prauze: "Za vaš 30. rođendan"

Rođendani su manje-više srećni "međaši" u ljudskom životu, ali ih svi broje i pamte, pogotovo one "okrugle" koji su simboli dekade u koju se ulazi ili koja se završava, što je i dalo ideju njemačkom piscu Gerhardu Prauseu da napiše knjigu "Vaš 30. rođendan" koju je upravo objavio "Buk i Marso".
Prause je iz autentičnih dokumenata prikupio podatke o tome kako su neke slavne istorijske ličnosti dočekivale svoj 30. rođendan, šta su fizički i psihički osjećale, koje su probleme imale i kako su ih rješavale.
Podaci o strogo ličnim problemima ličnosti čija imena svi znamo, sami po sebi su veoma intrigantni, pogotovo ako je osoba koja ih čita u istom starosnom dobu i može da se identifikuje.
Prema riječima autora, današnji tridesetogodišnjaci prepoznaće u nekim od ovih priča i svoje situacije, jer, u suštini, nema ničeg novog pod"kapom nebeskom" i sve su to ranije neki drugi ljudi proživjeli, imali iste strahove, planirali, patili...
Prause smatra da će nekima prikupljene priče donijeti utjehu i ohrabriti ih, jer će saznati da su neki ljudi koje danas doživljavamo kao velike i značajne u tridesetim godinama bili nepoznati, osjećali se bespomoćno i neuspješno, a tek mnogo kasnije su postigli uspjeh.
Autor je seriju knjiga o "okruglim" rođendanima slavnih započeo s tridesetim, a slijede četrdesete, pedesete, šezdesete i sedamdesete godine, koje će "Buk i Marso" objaviti.
Prvu knjigu je prevela Milica Vasić.
Autor je za početak serije odabrao 30. rođendan, jer se na njega gledalo u 19. vijeku kao na datum kojim počinje starenje, a mnoge ličnosti su do tog doba već puno postigle kao u slučaju Johana Volfganga Getea koji je s 22 godine postao profesor prava na Liceju, a Fridrih Šiler doktorirao u 21. godini.
Među 30 ličnosti koje je Prause uvrstio u pregled slavnih tridesetogodišnjaka su Fjodor Dostojevski, Pol Gogen, Franc Šubert, Napoleon Bonaparta, kraljica Kleopatra, Marija Terezija, Čarls Darvin, Volfgang Amadeus Mocart, Fridrih Niče, Aleksandar Veliki...
Knjige iz ovog serijala stekl e su izuzetnu popularnost najprije u Njemačkoj, gdje je Prause cijenjeni publicista, novinar, urednik i istoričar, a zatim i u mnogim drugim zemljama kao zanimljivo štivo i idealan prigodan poklon.

Dnevnik - Novine i časopisi 29. 08. 2004. - Za jugonostalgičare
Leksikon YU mitologije

BEOGRAD: Ideja za "Leksikon ju mitologije” rođena je 1989, da bi to delo ugledalo svetlost dana u leto 2004, kao zajedničko izdanje beogradske izdavačke kuće “Rende” i zagrebačke “Postscriptum”.
Nezaobilazno štivo za svakog jugonostalgičara, ali i izuzetno svedočanstvo o zemlji koja je rođena 1943. godine, a “sahranjena” 1991, ima 461 stranu velikog formata, sa 912 leksikonskih odrednica i 555 ilustracija.
Knjigu su uredili Iris Andrić, Đorđe Matić i Vladimir Arsenijević, koji su okupili stotinak poznatih i potpuno anonimnih saradnika spremnih da ponude svoje definicije pojedinih odrednica.
Sve je počelo još pre raspada Jugoslavije, kada je književnica Dubravka Ugrešić sa kolegama iz časopisa “Start” Dejanom Kršićem i Ivanom Molekom uputila javni poziv za saradnju na “Leksikonu ju mitologije”, jer su shvatili da država koja postoji pola veka nema artikulisane pojmove svoje pop kulture neophodne za definisanje jugoslovenskog identiteta.
Oni su u pozivu proročanski upozorili da pitanje jugoslovenskog identiteta treba istražiti ne samo zbog sveta već nas samih, jer “današnja politička situacija to jasno pokazuje”. Usledio je krvavi raspad zemlje i činilo se da je nestalo i razloga za ovakav leksikon sve dok se buduća redakcija nije okupila u egzilu i odlučila da postavi sajt na Internetu, na koji su mogli da se šalju prilozi za “ju mitologiju”.
Na sajt su počele da pristižu “poruke u boci” iz celoga sveta, jer su se žitelji bivše Jugoslavije obreli na svim geografskim širinama i dužinama, a pri tome su imali potrebu da ostave zapisana sećanja na događaje, predmete, ljude koji su “nešto značili” u zemlji koje više nema.
Pristigli materijal koji je bio izrazito subjektivno prezentiran uobiličila su na kraju dva izdavača, ali su uglavnom poštovali jezik kojim su pisane, a jedinice su poređali abecedno, umesto da ih grupišu tematski.
“Ovom knjigom pokušali smo da istražimo topografiju kulturnog i životnog prostora koji smo 50 godina gradili i delili, ne zbog prošlosti, već iz uverenja da će u postmodernim vremenima brzog zaborava biti korisno znati šta znači AFŽ, a šta ŽTP, slet ili mimohod”, objašnjavaju urednici u predgovoru Leksikona.
Posebnu draž Leksikonu daju spontano, ponekad naivno, ali baš zbog toga beskrajno duhovito napisane neke odrednice kao što je ona za “vademekum denti” anonimnog autora koja glasi - Prvi put kad sam pao na neki reklamni trik, to je bila ova pasta za zube.
“U reklami su pričali o nekim biserima koji se kriju u tubi, pa sam nagovorio majku da mi je kupi. Iste večeri sam iscijedio svu pastu, ali naravno, bisera nigđe. A koliko mi je tek trebalo da sve vratim natrag u tubu...", piše autor te odrednice. (TANJUG)
Blic 31. 08. 2004. - Teoretičar
Boris Kapetanović: "Škola boemije"

Kapetanović ostaje veran junaku–gubitniku, samo što mu je ovoga puta promenio zanimanje: u „Celovečernjem romanu“ (Nolit, 2002) to je bio promašeni pisac, a u „Školi boemije“ umišljeni boem. Oslanjajući se na autoritet svog dede, priznatog zanatlije ali i čuvenog i svima dragog vinopije, junak pokušava da prida pijančenju bar malo dostojanstva i da ga predstavi kao pametan i romantičan izbor. Prozivajući to „ratom protiv pravila“, svojom predestinacijom ili, čak, faustovskom žrtvom radi sticanja znanja (jer su višednevna pijanstva „privremene smrti“, a „pokojnik je jedini mudrac“), on više bulazni nego što mudruje, a život nehotično svodi na kafedžije, muzikante i teška izbezumljivanja od alkohola. Iako je dugo izdržao u pozi rezigniranog dendija ili „užasno usamljenog“ Vertera, junak na kraju i sam veselo kaže da njegova proza i prašnjavi soneti „zaudaraju na štrokave kafanske stolnjake“, a da boemi, ali ni ljudi, ni razum ni srce, više nisu što su nekada, u dedino idilično vreme, bili. Kao portret nekada učenog pijanca, čija fakultetska diploma samo opominje na dubinu njegovog pada, i suviše uplašenog čoveka koji ne može da se suoči sa istinom bez „oblandi“ veselja i smeha, ovaj roman je psihološki delikatan i potresan. Zbog junakovih pokušaja da teorijski odredi „žanr“ boemije i da ga razgraniči od „žanra“ pijanstva, to je i parodija naučne i pseudonaučne rasprave.
Kada je glavni lik, kao u ovom romanu, pripovedač, ali i fiktivni autor samog teksta, onda se sve što u tekstu ne valja njemu pripisuje i njime opravdava. Zato i „Škola boemije", paradoksalno, nije kvalitetan roman, ali ima kvalitetnog junaka. VESNA TRIJIĆ
Pobjeda 31. 08. 2004. - Nemilosrdni svijet egzotične ljepote
Manika Rani: "Mati pirinča"

Očaravajući i egzotičan svijet mitova i magije, u kome duhovi i bogovi koračaju ruku pod ruku, opisan je u romanu „Mati pirinča”, autora Rani Manika, objavljenom nedavno u izdanju beogradske „Lagune”.
Roman „Mati pirinča” je rijetkost među pripovjedačkim djelima. Prenijeće čitaoca u drugo vrijeme, na drugo mjesto, u nemilosrdni svijet egzotične ljepote, gdje sitna životna zadovoljstva moraju da nadoknade njegove nezamislive užase. Stilom poetična, a domašajem opsežna, ova priča ispričana je sa živopisnošću koja umije da vas progoni, i koja omogućuje da kroz odškrinuta vrata provirite u drugačiji svijet, čudan, a ipak prisan po temama i preispitivanjima”...
Sa četrnaest godina Lakšmi napušta rodni Cejlon i putuje u daleku Malaju da bi se udala za znatno starijeg čovjeka. Namamljena obećanim bogatstvom i lagodnim životom, otkriva da je stvarnost podijeljena s Ajom unekoliko drugačija. Prije nego što napuni devetnaest ljeta, Lakšmi svake godine donosi na svijet po jedno dijete i, uprkos svojoj mladosti, postaje stroga materinska ličnost. Vatrene ambicije razgorene iznevjerenim nadama provlače se kroz odnos sa svakim od šestoro njene međusobno veoma različite djece, dok porodične veze postaju sve napetije zbog ličnih i društvenih zategnutosti.

Pobjeda 31. 08. 2004. - Prvi prevod trilera „Jezero tame"
Rut Rendel: "Jezero tame"

Beograd, 30. avgusta (Tanjug) - Najprije je televizijska publika imala priliku da kod nas vidi britansku seriju „Misterije Rut Rendel", a sada je „Narodna knjiga" objavila njen roman „Jezero tame” koji je prvi prevod jednog, od njenih 50 naslova.
Rendel se ubraja među najpopularnije britanske autorke modernih kriminalističkih romana. Mnogi je smatraju jednom pravom nasljednicom Agate Kristi, jer slijedi njen put klasične potrage za ubicom.
Karijeru je započela serijom detektivskih romana u kojima se pojavljuje inspektor Redz Veksford i te knjige je potpisivala kao Barbara Vajn.
Pored milionskih tiraža njenih krimića, Rendel je pokupila i pregršt nagrada namijenjenih kriminalističkom žanru.