Pobjeda 03. 04. 2004. - Fragmenti o "Cvijeću zla", Šarl Bodler: "Cveće zla"
Godinu dana uoči pojavljivanja svoje znamenite knjige "Cvijeće zla", kojom će u poeziji otpočeti doba evropske Moderne, Šarl Bodler je u pismu advokatu Narsisu Anselu, upućenom iz Brisela 18. februara 1866. godine, napisao: "U tu groznu knjigu unio sam cijelo svoje srce, svu svoju nježnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju. Istina je da ću napisati suprotno, da ću se zaklinjati svim bogovima da je to knjiga čiste umjetnosti, izmotavanja, majstorije, i varaću kao vašarski šarlatan".
Naslov "Cvijeće zla" predložio je Bodleru novinar Ipolit Babu, prilikom jednog razgovora u kafani "Lanbren".
Prvobitni naslov knjige po Bodlerovoj zamisli trebao je da bude "Lezbejke". Bodler ubrzo odustaje od te zamisli i 1843. najavljuje knjigu pod naslovom "Limbovi"! Međutim, Bodler odustaje i od tog naslova.
U "Reviji dva svijeta" Bodler je 1. juna 1855. objavio osamnaest pjesama iz buduće zbirke, koja će se prvi put pojaviti juna 1857. pod konačnim naslovom "Cvijeće zla". Drugo izdanje (bez 6 osuđenih pjesama, koje je cenzura zabranila "zbog amoralnosti") pojaviće se 1861. godine prošireno za još 25 pjesama, a treće 1867. nakon pjesnikove prerane smrti.
Alen Tibode žali što Bodler nije zadržao prvotni naslov "Limbovi" kao definitivan naslov zbirke, koju je označio kao četvrto putovanje, "nakon tri Danteova putovanja u pakao, čistilište i raj".
Mnogi kritičari i danas smatraju da ovo tvrđenje nije bez osnova. Riječ limb označava (u katoličkoj religiji) mjesto između raja i pakla. Sama riječ označava neodređeno mjesto, što u potpunosti odgovara Bodlerovom viđenju položaja čovjeka, a naročito pjesnika u svijetu, raspetog između neba i pakla.
Socijalisti utopisti, okupljeni oko Furijea i Produna, limbom su označavali razdoblje "društvenog početka i industrijske nesreće". Bodlerov savremenik, kritičar Žan Valon, komentariše zajednljivo stoga naslov: "To su, bez sumnje, socijalistički, prema tome, loši stihovi".
Kako primjećuje R. Konstantinović, Bodler je imao u vidu oba značenja: m etafizički (čežnja za izgubljenim rajem) i socijalni (nemiri i melanholija omladine).
Još je Barba dĺOrvil, prikazujući prvo izdanje "Cvijeće zla", ukazao na "tajnu arhitekturu" Bodlerove zbirke.
"Cvijeće zla" se ne niže jedno za drugim kao tolike lirske pjesme, rasute nadahnućem i prikupljene u zbirku, bez drugog razloga osim da budu zajedno. Ono je manje zbirka pjesama, a više pjesničko djelo najvećeg jedinstva.
U svojoj prepisci Bodler u više mahova pravi paralelu između "Pariskog splina" i "Cvijeća zla".
"Nadam se da ću uspjeti da načinim čudniju, ili bar samosvjesniju knjigu od "Cvijeća zla", u kojoj ću združiti strašno sa lakrdijaškim, pa čak i nježnost sa mržnjom", piše u svom pismu majci 1865. godine. I dalje: "Prilično sam zadovoljan svojim "Splinom". Uopšte uzev, to je opet "Cvijeće zla", ali sa mnogo više slobode i pojedinosti, i podsmijeha".
U eseju o Edgaru Alanu Pou, Bodler ističe kako u književnosti svake zemlje postoje fatalne sudbine, stvaraoci kojima je prokletstvo tajanstvenim slovima ispisano na vijugavim borama njihovog čela. Slika pjesnika koga društvo odbacuje (i prezire), to opšte mjesto romantizma, umiruje savjest pjesnika "Cvijeće zla", koji će još više potcrtati metafizičku dimenziju pjesnikove ukletosti, "neko đavolsko Proviđenje koje priprema nesreću već od kolijevke i koje s predumišljajem baca duhovne i anđeoske prirode u neprijateljsku sredinu, kao mučenike u arenu".
Bodlerova "reakcionarnost" predstavljala je izraz revolta: nezadovoljstvo progresom koji predstavlja duhovno blagostanje bez duhovnog napretka. Slično, ako ne i istovjetno osjećanje njegovao je i Vilijam Blejk.
Čitavo Bodlerovo djelo je u znaku simetrije i saglasja: visine i dubine, dobra i zla, neba i pakla... Po Bodleru, "prirodan je hram", zato što je ona slika, odraz božanskog svijeta.
Po Platonovoj filozofiji, "predmeti našeg svijeta samo su odraz suština", a Svenderborg, koga je Bodler čitao, kaže: "Sve stvari koje postoje u prirodi, od najmanje do najveće, jesu saglasja. One su saglasja zato što prirodni svijet, sa svim onim što ga čini, postoji i nastavlja da živi prema duhovnom svijetu, a i jedan i drugi prema božanskom".
"Bodler je čovjek koji nikada sebe ne zaboravlja. On posmatra sebe kako gleda. On posmatra da bi vidio sebe kako gleda", primjećuje Žan Pol Sartr. "Srce koje je postalo sopstveno ogledalo" (Šarl Bodler).
Po Bodleru krivica žene se ogleda u tome što daje život, a to je po njemu najveći grijeh, "jer je življenje stradanje i pad". Odnos muškarca i žene je svirep dvoboj (Duellum), mučenje i poniženje. Bodlerov sadomazohizam nalazi se zapravo u pozadini jedne velike poezije.
Cijela istorija Bodlerovog života predstavlja povijest o neshvaćenom, koju će pjesnik naročito izraziti u sonetu o albatrosu, u kome će jedan simbol obogatiti novim značenjima: ismijane veličine, kralja azura koja trapavo hoda po zemlji! MIODRAG TRIPKOVIĆ
Danas 05. 04. 2004. - Pad Užica ili srpska zavera ćutanja
Milenko Pajić: "O vrstama ćutanja"
Knjiga Milenka Pajića "O vrstama ćutanja" (Nolit, Beograd, 2003), žanrovski je heterogena, ali je tema ćutanja ono žarište oko koga je čvrsto sagrađen njen koncept. Pokušavajući da ovoj temi priđe na različite načine, da je sagleda iz različitih uglova, Pajić se služio esejističkom i dramskom formom. Knjigu otvara tekst o problemu arhetipskog ćutanja i o košmaru iz koga nastaju skulpture Dragana O. Jovićevića. U nastavku sledi serija mikroeseja u kojima se definišu i razvrstavaju razne vrste ćutanja i njemu bliski fenomeni. Zaključuje se da ćutanje može biti lično, porodično i kolektivno, s predumišljajem, iz nehata, spontano, kreativno, nasleđeno, s političkim konotacijama itd. Mnoga od navedenih zamuklosti složena su i slojevita i ne daju se tako lako analizirati i razumeti. Na koncu, paradoks je o ćutanju govoriti (ili pisati, svejedno). O samoj biti ćutanja najbolje bi bilo - ćutati (rezultat bi bila bela knjiga, praznih listova).
Po razvitku teme i njenom utemeljenju, Pajić joj pristupa na stvaralački način prilažući tekst svoje drame "Život je noć" (ili "Pad Užica"). Delo je nastalo kao posledica jednog neprincipijelnog i pogubnog ćutanja. Otvorena je tabu tema iz nedavne srpske istorije. Opisan je jedan od prvih komunističkih zločina u kome je učestvovao ceo politbiro KPJ sa Titom na čelu. Pobednici su napisali istoriju bez ove mračne epizode. Slobodan Penezić Krcun slavljen je i hvaljen kao ratnik i kao graditelj socijalizma. U svim gradovima Srbije dobio je svoje ulice i bulevare. U narodu i dan-danas kolaju legende o žestokom komesaru Krcunu koji je bio lak na revolveru. Krcunov glavni egzekutor odao se, pod starost, gajenju cveća. Njegov vrt bio je uvek pun kao krv crvenih ruža. Jedino je Aleksandar Ranković imao pa izgubio grad (Kraljevo - Rankovićevo Kraljevo).
Pajić je prekršio srpsku zaveru ćutanja. Progovorio je o starim zločinima i o slavnim zločincima. Njegova drama, iako je delom "obračun s njima", prevazilazi lokalne okvire i prerasta u univerzalnu metaforu otpora zlu, sili i gluposti. Polazeći od fakata koji su ga inspirisali i pokrenuli na akciju, Pajić je domaću, užičku srpsku priču dodao opštoj istoriji beščašća. Sudbine Mihaila Milovanovića Belog i Živojina Pavlovića Ždrebeta ravne su sudbinama stradalnika bilo gde u svetu (Argentina, Rusija, Vijetnam). Zadržavajući prepoznatljiv rafinovan poetski književni stil, Pajićeva knjiga uznemiruje i opominje.

Danas 06. 04. 2004. - Nove knjige
Rita Monaldi, Frančesko Sortija: "Imprimatur"
Roman Rite Monaldi i Frančeska Sortija "Imprimatur", nedavno je objavila je beogradska izdavačka kuća Laguna. Delo je sa engleskog prevela Gordana Breberina. "Imprimatur" je neobičan književni poduhvat, plod zajedničkog nadahnuća i erudicije talentovanog bračnog para. Rita Monaldi diplomirala je klasičnu filologiju, a specijalizovala se u oblasti istorije religija. Frančesko Sorti je stručnjak za baroknu muziku. Povezavši svoja znanja i interesovanja, opredelili su se da čitaocima ispričaju uzbudljivu pripovest iz XVII veka u kojoj se mešaju istorija i mašta, lepota muzike i moć politike, čežnja za lepotom i groteskna stvarnost. Osnova za ovaj roman je dokument, a ispripovedan je živopisnim stilom sa mnogo dramatičnosti i napetosti. Čitalac će u "Imprimaturu" pronaći i čitav katalog biljaka, jela, zemalja, gradova, lekarija, vladara, koji doprinose bogatstvu i živopisnosti priče.

Danas 06. 04. 2004 - Novi roman Ameli Notomb u IK Paideia i prilog borbi protiv "kiosk izdanja"
Ameli Notomb: "Higijena ubice"
Na jučerašnjoj redovnoj konferenciji za štampu Paideie, predstavljen je novi naslov ove izdavačke kuće. Reč je o prvom romanu poznate savremene francuske spisateljice Ameli Notomb "Higijena ubice", koji je sa francuskog prevela Anđa Petrović. Predstavljajući ovaj roman novinarima, Petar Živadinović, osnivač i i urednik ove izdavačke kuće, istakao je da je reč o izuzetno uzbudljivo napisanom romanu, u kome autorka vešto barata surovošću, cinizmom, ironijom, sarkazmom i dvoličnošću. Ameli Notomb je ovaj roman napisala u dijalozima, a razgovori, obični intervjui novinara sa slavnim piscem koji je na samrti, postepeno počinju da prerastaju u bespoštedno ispitivanje, dvoboj, u kome će, na kraju, pasti sve maske i pred čitaocem ostati samo usamljeni i poraženi ljudi. U drugom delu konferencije, Živadinović se osvrnuo na pojavu kiosk izdanja kod nas i istakao da i dalje smatra da nanose ogromnu štetu izdavaštvu, a da je verovatni razlog što tek nekoliko izdavača javno reaguje na tu pojavu, to što ostale ona direktno i lično još uvek nije pogodila, komentarišući da se kod nas reaguje najčešće samo tada. Živadinović je dodao da smatra da su i kiosk izdanja, kao i piraterija i mnoge druge nemile pojave u našem izdavaštvu, razlog da novo Ministarstvo kulture priđe ovoj problematici dublje i temeljnije nego njihovi prethodnici i dodao: "Pozivam javno sve izdavače da zajedno sačinimo konzorcijum, koji bi objavljivao samo džepnu knjigu izuzetnog kvaliteta, a po cenama duplo nižim nego što su današnja kiosk izdanja. Ova izdanja distribuirala bi se na aerodromima, železničkim stanicama, velikim marketima i predstavljala bi istinski kulturni doprinos". Živadinović je dodao da će novoj vladi uputiti niz predloga za koje je siguran da bi unapredili naše izdavačko polje, od kojih se neki odnose na osnivanje posebnog fonda za kapitalna izdanja i za brigu o položaju domaće knjige kod nas i u svetu, kao i za osnivanje posebne agencije za borbu protiv piraterije.
Na novinarsko pitanje šta Paideia priprema tokom narednog perioda, Živa dinović je napomenuo da će ova izdavačka kuća objaviti sabrana dela Česlava Miloša, Ivana Bunjina, Andreja Makina i Dž. M. Kucija, ali da je to samo mali deo onog što Paideia sprema za ovogodišnji Sajam knjiga. S. DOMAZET
Glas javnosti 07. 04. 2004. - Prepisana "Lolita"
Da li je Vladimir Nabokov bio plagijator
Ona je jedna od najkontroverznijih figura u modernoj književnosti, viđena ili kao tinejdžersko iskušenje, koje je upropastilo profesora književnosti, ili kao nevina žrtva pohotnog starijeg muškarca. U svakom slučaju, Lolita, heroina istoimenog romana Vladimira Nabokova, sada je postala tema još jedne žestoke rasprave i opet je u središtu skandala. Piščevi rođaci i poštovaoci odbacuju tvrdnju koja se književnim svetom u poslednje vreme nezadrživo širi, da je njen lik plagijat romana iz 1916, koji je napisao jedan nemački novinar.
Mihael Mar, nemački književni stručnjak, tvrdi kako se u romanu "Lolita", koji je 1916. napisao Hajnc fon Ešvege, mogu pronaći velike sličnosti sa Nabokovljevim romanom iz 1955. godine. Fon Ešvege, kako je otkrio Mar, pisao je pod pseudonimom Fon Lihberg, da bi posle postao ugledan novinar i to ni više ni manje nego za vreme Trećeg rajha, pišući oduševljene hvalospeve Hitlerovom vojnom mimohodu u Rajhstagu 1933. godine.
Nabokovljeva "Lolita" prvobitno je štampana u Parizu, zato što su američki izdavači bili potpuno neskloni objavljivanju opisa požude koju sredovečni profesor Hambert oseća prema dvanaestogodišnjoj Dolores Haze. Godine 1916. delo Ešvegea je opisivalo sličnu aferu sa čovekom koji za vreme praznika odseda u Lolitinoj kući. Par počinje strastvenu ljubavnu vezu, nakon čega Lolita umire, slamajući srce svom starijem ljubavniku.
Mar je za "Frankfurter algemajne cajtung" napisao: "Kad čitate tu knjigu i uporedite je potom sa Nabokovljevim romanom, odjednom vas prožme nadrealni osećaj deja vu-a. Podudarnosti sa zapletima, perspektiva iz koje je priča ispripovedana, a posebno izbor imena je neverovatan. Nažalost, ipak ne možemo dokazati da postoji pravilo, odnosno logičan red koji bi nam pokazao kako ove podudarnosti nisu slučajnost".
Prema Maru, izrazite su sličnosti kod opisa devojčice, koji se pojavljuje kod oba autora - pripovedač, naime, pogleda devojčici u oči i u njima vidi ženu.
Dmitri Nabokov, sin slavnoga pisca, izjavio je kako su ove tvrdnje "ili novinarski zloban pokušaj ili namerna mistifikacija", odnosno da je radnja romana iz 1916. smeštena u Španiji, gde je ime Lolita sve samo ne retko, dok je Nabokovljeva radnja smeštena u Americi. Sin je dodao, takođe, kako je roman iz 1916. "kratko delce napisano od strane novinara, a još pri tom i obično smeće". Izjavio je i kako njegov otac, koji je pisao na ruskom, engleskom i francuskom, nije uopšte znao nemački jezik. Iako je sin odlučno pobio optužbe, misterija za sada ostaje nerešena. Z. PRIJOVIĆ
Dnevnik - Novine i časopisi 07. 04. 2004. - Poema o mučenicima; Duško Trifunović: "Kako sam kopao Kanal Dunav-Tisa-Dunav"
Gradnja Kanala Dunav-Tisa-Dunav tek je okvir u koji će se smestiti dramatični, lirsko-povesnički mozaik od pedeset i pet pesama, a svaka je poput suze smrznute na licu graditelja-mučenika, onih iz beskrajno duge kolone paćenika-seobnika čiji potomci i danas hode vojvođanskom ravnicom, dnom negdanjeg Panonskog mora. I nije to prvi put da se ovaj samosvojni pesnik obimnog i poetskog i proznog opusa kao niko pre njega tako znalački i vešto, s mudrošću i smelo, samosvojnošću u pogledu stila i jezika, smisleno, a krajnje zaumno, sintezom urbanog i pučkog, intelektualnog i narodskog pri tvorenju pesme, “zagnjuri” otvorenih očiju do samog dna mutljaga od Istorije. Poniranjem u povest o gradnji Kanala kroz vekove, Duško Trifunović demistifikuje očitu veličinu i nesporni značaj ovog velikog poduhvata, a istovremeno na videlo iznosi ono namerno zabašureno, skriveno pri reči o Srbima koji su predvođeni Arsenijem Trećim Čarnojevićem stigli velikom seobom na ove prostore, a usput mnogi, umesto da dođu u Sentandreju, “zalutaše u Čaurmalu”. Tu ih - veli u prološkoj belešci autor - “primiše lepo-nahraniše, oduzeše im oružje za rat, a dadoše oruđe za rad. Razlika je bila mala a korist velika za obe strane. Niko im nije branio danju da pevaju, a noću da se sećaju i plaču...”
Sećanjem naratora /svedoka i aktera - besmrtnika, koji je “pošao za Arsenijem Trećim u velikoj povorci 1660.”, uz prelistavanje autentičnog letopisa o gradnji Kanala, činjeničkog i kao takvog i neprekosnovenog, pesnik svu pažnju usredsređuje na ono za povesničare potpuno marginalno, na graditelje-mučenike bez kojih nema trajanja, nema Istorije. Pogled je to unazad, u Istoriju očaja, bešćašća i beznađa. O mentalitetu svih zalutalih seobnika koji za “velike potrebe čuvaju Mračne sile”, na koje se uvek računa kao na topovsko meso, kao na držače lopata, na masu bitnu za pokretanje svih revolucija, koji su zalog svakoj sili, svim pobedama, a nadasve onim Pirovim. Kao da je samo jedan iz one Čarnojevićeve kolone, potpunom identifikacijom ovaj pesnik, i sam seobni k, potomak Trifunov iz istog “čopora zveri na oprezu”, glasom svedoka-jeretika kazuje: “Sve što Vrag stvori proba na nama /pred našim trulim barakama/ da sve u glibu tone u kalu /nasuprot božanskom idealu”.
Paralelno a povešću o gradnji Kanala teče i do sada nenapisana poetska drama sazdana od pedeset i pet iznova otvorenih živih rana dugo skrivanih ispod ožiljaka jednog naroda i danas prisiljenog na seobu. Vek za vekom, prevrat za prevratom, smene carstva, sve do trena sadašnjeg kada će jedan od plemena Čarnojevića reći: “Sledeći nagon slučaj i zakon /evo me trista godina nakon /Zadnji a prvi u Sentandreji, kao kornjača u Ahileji /a gde su oni što pre mene /stigli Racvaroš da oplemene /Kasnim a kažu prašne žitije /za starom idu nova skitija /Seobama se leči samoća /sve dok narod ne onemoća”.
Pri slovu o neznanim mučenicima na kojima počiva gradnja sveta, na čijoj grbači svaki vrag iskušava svoju moć, ovaj pesnik se ne kloni teških reči o onom što je, inače, suštinsko u večnoj nevolji zanavek potlačenih, u njihovom mentalitetu, kao što je sklonost vođomaniji, trpljenju i ćutanju, brzom zaboravu... U naslovu svake pesme samo je jedna reč. Svaka pesma kao sekvenca na filmskoj traci, a u njoj i priča čiji je završetak u znaku bećarca, ojkače ili poskočice, humora i otrežnjujuće, a doima se kao melem na ljutu ranu. U sadejstvu sa onim što joj u pesmi zanimljivim iskazom iz životopisa graditelja Kanala prethodi, šaljiva pučka pesma dobija sasvim drugo, najčešće sarkastično značenje. Oštar i bolan rez kroz živo tkivo Čarnojevićevog plemena vekovima i seobi dok se ne razredi ko izmaglica. Dok potpuno ne onemoća. DAVID KECMAN DAKO
Dnevnik - Novine i časopisi 07. 04. 2004. - Život i priča
Mirjana Popović Radović: "Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog"
Ponovljeno izdanje jedne knjige u kratkom roku svakako svedoči o zanimanju koje je knjiga pobudila. To je nesumnjivo slučaj sa knjigom Mirjane Popović-Radović o Milošu Crnjanskom. Crnjanski je jedan od naših najvećih romansijera, čije delo već decenijama zaokuplja pažnju i čitalaca i književne kritike, a knjiga kao što je ova omogućuje nam da steknemo sveobuhvatan uvid u sam stvaralački proces, u rad na književnom delu.
Autorka se bavi, kao što naslov najavljuje, godinama izgnanstva Miloša Crnjanskog, koje je trajalo četvrt veka, od 1940. do 1965, kada se Odisej konačno vratio u svoju Itaku. Ovaj, najteži period u njegovom životu, osvetljen je minuciozno, uz korišćenje najraznovrsnijih materijala: odlomaka tekstova, novinskih isečaka, fotografija, pisama, zabeležaka, cedulja i dokumenata, rukopisnih dela... Koristeći ovako raznovrsne materijale autorka rekonstruiše život Crnjanskog u egzilu, ali samo da bi na osnovu toga protumačila pre svega njegov Roman o Londonu, koji je, kao što se iz brojnih podataka u ovoj knjizi vidi, u velikoj meri autobiografski. On je, kako autorka u predgovoru kaže, „prvi pravi roman o gradu u našoj književnosti. Grad nije panorama drugih zbivanja, već glavni akter svih događaja i doživljaja stvarnosti, u isti mah...”
Literatura pisana u ezgilu je veoma specifična i isto tako veoma složena. Mnogi pisci su, poput Crnjanskog, krenuli neizvesnim putevima izgnanstva posle velikih lomova u svojim zemljama, posebno posle Drugog svetskog rata, kada je zapadna Evropa bila preplavljena takozvanim raseljenim licima, izgnanicima koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi krug sa zvezdom. Kada je 1929. objavio prvu knjigu Seoba, Crnjanski nije mogao ni da pomisli da će i njegova sudbina biti kao sudbina njegovih Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku, da bi postepeno ta nada sve više slabila i konačno se ugasila.
Kako pokazuje ova knjiga, život Crnjanskog u Londonu bio je sličan mnogim izgnaničkim sudbinama. Trpeo je nemaštinu, poniženja, otuđio se i od svih, živeći sa ženom samotnim životom, radeći degradirajuće poslove, što je, kako autorka pokazuje, sve našlo svoje mesto u Romanu o Londonu. Pisanje je za pisca postalo pisanje o sebi, svojoj sudbini, gorčini izgnaničkog života. Svoje izgnanstvo je pripisao svom fiktivnom junaku, ruskom knezu Rjepninu, beguncu pred naletom revolucije u svojoj zemlji, koji se oseća kao čovek bez korena i bez budućnosti. Transformišući sopstvenu sudbinu u sudbinu fiktivnog junaka, Crnjanski je univerzalizuje, sopstvenu sudbinu pretvara u takozvanu „internacionalnu temu”.
Zasluga je autorke što je pronašla sve koordinate piščevog izgnanstva, lokacije, ličnosti, okolnosti, situacije vezane za njegov dugogodišnji boravak u Londonu, a još je veća njena zasluga što je otkrila tajne njegove književne radionice, odnosno, pokazala kako je sirov životni materijal pretočen u vrhunsko umetničko delo, istovremeno duboko autobiografsku ali i univerzalnu prozu, u seobe Crnjanskog ali i mnogih izgnanika u svim vremenima. Romansijerova patnja i gorčina pretvorene su u Romanu u Londonu u umetnički trijumf, u možda najevropskiji roman sprske književnosti. LJUBICA POPOVIĆ - BJELICA
Politika 08. 04. 2004. - Predstavljena knjiga austrijskog pisca Gorana Novakovića: "O sunovratima"
Objavljena nedavno u „Ogledalu”, novoj ediciji Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića, knjiga priča „O sunovratima” Gorana Novakovića, austrijskog pisca srpskog porekla, predstavljena je juče u Kulturnom forumu austrijske ambasade u Beogradu. U ime austrijske ambasade, njene biblioteke i Kulturnog foruma, Regina Rus, direktorka Foruma, pozdravila je autora, tumače dela i posetioce ovog lepog književnog podneva, među njima i Ljiljanu Šop, zamenika ministra kulture.
Ovo je, u stvari, i premijerno predstavljanje Gorana Novakovića (1962) kao pisca u svom rodnom gradu. Beogradski germanista od 1988. godine, on je i austrijski književnik od 1991, uz to i prevodilac dela O. Vajningera, O. Špenglera, i drugih. Radi u Fondu za integraciju stranaca u Beču kao glavni i odgovorni urednik informativnog časopisa „Bečki glasnik”, uz to je i predavač na tamošnjem Radničkom univerzitetu.
Pre ove knjige, priče je objavljivao u časopisima, a zastupljen je i u antologiji „Tuđina u meni”, izašloj u Beču, koja obuhvata sto doseljenih autora u proteklih sto godina. Knjiga „O sunovratima”, pre beogradskog, imala je i svoje hrvatsko izdanje. Kao stvaralac u dva jezika, Novaković je i ove svoje priče pisao na srpskom i na nemačkom, sam sebi bio i prevodilac za knjigu u Mašićevom „Ogledalu”. A pisao je, kaže, ne misleći na objavljivanje, pisao za sebe, kad priča ponese... Kao što je juče ponela i publiku, kroz izbor koji je sugestivno kazivao dramski umetnik Branimir Brstina.
Već sam naslov „O sunovratima”, prema rečima Draška Miletića, urednika izdanja, upućuje na „autopoetički manifest kojim ovaj autor ne ponire samo u biće jezika već i put sveproždiruće egzistencijalne zebnje”. Doživljavajući je gotovo kao pesničku knjigu, on naglašava da je reč o bilingvalnom autoru, postojanju u dva jezika, i nije nimalo lako odrediti koji je od dva jezika, srpski i nemački, autoru majka a koji maćeha... Stoga je, kaže Miletić, „Goranu Novakoviću jedini opterećujući spas zapravo život sunovraćen i raspet između brižljivo biranih reči , pa makar u kom jeziku”.
Uz Miletićevu ocenu da su Novakovićeve priče patografija zapadne civilizacije u celini, Marija Knežević, takođe, autor „Ogledala”, minucioznom analizom upućuje na njihovu, osobenu „dinamiku podzemlja”. Jer, u doba putovanja u kosmos, i kad se već merkaju placevi na Marsu, Goran Novaković je uveren, s razlogom, ističe Marija Knežević, da je podzemlje zapravo mesto pravog dešavanja, planetarnog i svakog pojedinca. Podzemlje je ono što je najživlje, i najrealnija slika vremena, društva, i našeg života u njemu... Ili, kao što sažima Slobodan Mašić, na svom drugom početku, drugom putu, „Goran Novaković nam otkriva jedno duhovno bogatstvo najvišeg stepena, upućujući da i te kako još moramo tragati za onim pravim i uzbuđujućim vrednostima”. R. SARATLIĆ
Vreme 08. 04. 2004. - Živa kamera
Veljko Đurović: "Bagdad Live"
Stara vojnička poslovica kaže da je najopasnija stvar na ratištu oficir sa mapom. Međutim, ako niste vojnik nego ratni izveštač, onda je jedna od najboljih stvari koja može da vas snađe Veljko Đurović sa kamerom. Oni koji su bili te sreće mogu da posvedoče da je ovaj prekaljeni snimatelj britanskog Skaj njusa jedna prijatna, duhovita osoba, a uz to je – što na frontu ume da bude važno – pribran i dovitljiv u ekstremnim situacijama. Sada se Đurović, svojim svedočanstvom o četiri nedelje boravka u Iraku tokom drugog zalivskog rata, pokazao i kao vrstan pripovedač.
Đurović je ispoljio nesumnjivu hrabrost kada se, suočen s dilemom da li da rat prati manje-više bezbedno "usađen" među savezničke trupe, ili da u Bagdadu čeka "tomahavke" sa Iračanima, opredelio za ovo drugo. Zatim je, kao čovek koji bi po prirodi posla trebalo da se više oslanja na slike nego na reči, ispoljio drugu vrstu hrabrosti odlučivši da o tome napiše knjigu. I jedno i drugo se isplatilo.
Knjiga Bagdad live istovremeno je više i manje od novinarske interpretacije zalivskog rata. Oni koji u njoj budu tražili političku analizu, uzroke i posledice, ili opis strategije i taktike jedne ili druge strane, biće razočarani, i trebalo bi da te stvari potraže negde drugde. Umesto toga, Đurović se ograničio na strogu dnevničku formu, beležeći samo ono što je lično video i čuo, bez komentara i objašnjavanja. S obzirom na intenzitet onoga što se između polovine marta i polovine aprila prošle godine u Iraku dešavalo, komentari i objašnjenja zaista nisu potrebni. Umesto da priča, on primećuje, kratkim, suvim rečenicama koje ponekad podsećaju na haiku. "Daleko od borbene zone, prizori ubijene dece pokazuju suštinu rata", piše u opisu puta od Bagdada do Hile, i tu zaista nema šta više da se kaže.
Novinar štampanog medija, profesionalni pisac, ovakvu strogost teško bi sebi uspeo da nametne, a teško bi odoleo i da samog sebe ne stavi u prvi plan, što Đurović apsolutno nikada ne čini. Paradoksalno, autor je tehnikom "žive kamere" iskoračio iz novi narstva i zašao u čistu prozu, bez obzira na to što prizori koje opisuje nisu izmišljeni. Ako bi u tom smislu poređenje s Hemingvejom bilo nategnuto, ipak se mirne duše može reći da Bagdad live stoji bok uz bok sa, recimo, Obojenom pticom Jeržija Kosinskog.
Dve stvari čine ovu knjigu izuzetno zanimljivom. Prva je Đurovićeva sposobnost da diskretno ocrta likove kolega, osoblja, Sadamovih žbira i ostalih neizbežnih stanovnika hotela "Palestina" u Bagdadu, tako da pri kraju knjige čitalac ima osećaj da ih poznaje godinama. Druga je neuništiv smisao za humor koji je glavna autorova odbrana pred manifestacijama "suštine rata". Prizori užasa smenjuju se s nadrealnim epizodama poput one u kojoj prevodilac Jusif, usred bombardovanja, insistira da ekipa ispoštuje zakazan termin kod berberina, ili urnebesni pokušaji Sadamovih propagandista da dokažu da su Amerikanci na ivici poraza dok "abramsi" i "bredliji" uveliko tutnje kroz grad. Jedna od najboljih priča unutar ove knjige, ispričana u podtekstu, jeste postepena transformacija Hadži Alija, visokog funkcionera Sadamove tajne policije koji ima zadatak da kontroliše (i pomalo teroriše) ekipu Skaj njusa. Od surovog siledžije sa početka knjige, Hadži Ali se, kako se rat bliži kraju, polako pretvara u nešto nalik ljudskom biću, da bi pri kraju postao manji od makovog zrna i konačno sasvim nestao. Nasuprot njemu, prevodilac Jusif koji na početku brižno glumi pristalicu režima, sve više se oslobađa straha i raste sa svakim danom koji prolazi. I ove promene, kao i mnogo štošta u knjizi, Đurović prikazuje kroz dijaloge i anegdote, prepuštajući čitaocu da ih uoči sam.
Uprkos humoru i lepršavom ritmu pripovedanja, Bagdad live prožimaju dva osećanja koja Đurović ne želi da imenuje i opisuje, ali se i te kako osećaju između redova. Prvo osećanje je strah, što je u ratu sasvim normalna stvar. Drugo je bol: bol nevinih žrtava rata, bol samog autora pred prizorima tuđe patnje, bol nakon što je nekolicina kolega, od kojih su mu neki očigledno bili bliski, poginula u besmis lenom američkom napadu na hotel pri kraju rata. Samo na jednom mestu, opisujući prizor iz bagdadske bolnice, Đurović dozvoljava sebi malo oduška: "Jedan sredovečan čovek stajao je između dva kreveta kao razapet. U svakom od njih ležalo je po jedno dete, umotano u zavoje. Devojčice nisu imale više od dvanaest godina. Dok ih je obe držao za ruke, oči su mu bile pune suza. Dok sam ga gledao kroz kameru, razmišljao sam koliko dugo jedna normalna osoba može biti svedok patnji i horora oko sebe i ostati normalna."
Odlično pitanje, naročito s obzirom na to da je autor, na osnovu šture biografije sa unutrašnje strane korica, kao snimatelj prošao kroz trinaest ratova, pod uslovom da Hrvatsku, Bosnu i Kosovo računamo kao jedan, jugoslovenski rat. Upravo u ovom pitanju nalazi se, možda, i odgovor na pitanje zašto je ova knjiga nastala. Neki ljudi pišu zbog novca, neki zbog slave, neki prosto zato što misle da to mogu i umeju, a neki zato što moraju. Jedino knjige ovih poslednjih je vredno čitati. DEJAN ATANASIJEVIĆ
NIN 08. 04. 2004. - Razlika koja greši
Milorad Belančić: “Odgođena demokratija”
Nema mnogo naših filozofa koji se usuđuju da pišu za novine. Njihov odnos prema ovom mediju, i medijima uopšte, svedoči o savremenosti naše filozofije, njenoj sposobnosti da se suoči sa duhom vremena i izađe iz svog akademskog zaklona. Jer, novine su još od Hegela postale “jutarnja molitva modernog čoveka”, a u ovo postfilozofsko doba, ova žanrovska granica između filozofije i medija postaje nestabilna i nejasna.
Po rečima samog autora, “ovu zbirku su sakupile tegobne političke prilike na našim prostorima u poslednjoj deceniji XX veka i, zatim, sve do danas”. U pitanju su tekstovi koje je Belančić najvećim delom objavio u “Danasu”, ali i u nekim časopisima i zbornicima. U pogledu žanra oni spadaju u filozofsku publicistiku čiji je uzor pre Derida nego Kant, koji prema Belančiću ipak pripada staroj filozofskoj školi mišljenja, kao i devetnaestovekovnom liberalizmu. Tako, u teorijskom pogledu, ovo “mišljenje razlike” određuje ovaj implicitni, ili imaginarni dijalog između Kanta i Deride, o mogućnosti same političke filozofije, odnosno, preciznije rečeno, političkim implikacijama postmoderne filozofije. To je potrebno naglasiti ili izvući u prvi plan, kako dnevni, ili dnevnički okvir, ili forma ovih eseja, ne bi zaklonili njihovu stvarnu filozofsku poziciju. Jer, u pogledu izvođenja, forme izvođenja ovih filozofskih implikacija o mogućnosti same demokratije, ili solidarne politike, koja omogućuje ili otvara prostor koji je uvek i “prostor rizika”, kako veli Belančić, za solidarisanje sa Drugim, koji je uvek i ono drugo i u nama samima, jedne “politike prijateljstva” - uvek postoji i mogućnost političke greške, kojoj je zato posvećen s razlogom prvi, ili uvodni esej, u ovoj zbirci. Jer, nepažljivo čitanje ovih eseja može sugerisati utisak da u ovoj “nefilozofskoj formi”, koju određuju “neposrednost” ili “osećanje”, odnosno “prećutna saglasnost u ocenama onoga što se zaista događalo u ovim burnim i sramotnim vremenima kojih bi se, zacelo, i sam đavo postideo”, u toj formi može izgledati da su osećanja, ili “ razlozi srca”, nadvladali složenost teorijskog izvođenja koja, tobože, prevazilaze ovu formu eseja, ili dnevnika. Ali, odgovara Belančić, u eseju posvećenom Miladinu Životiću i “etici odgovornosti”, što naravno nije nikako slučajno, “to osećanje nismo birali mi, ono je pre biralo nas, kao nalog i nagovor unutrašnje odgovornosti koju je svako za sebe osećao, odgovornosti za druge i druga polazišta, solidarnosti sa drugima, koji osećaju kao i mi, pate i umiru... u vremenu u kome orgijaju plemenski nalozi za unifikacijom i homogenizacijom, za neprikosnovenim identitetom i narcizmom Istog”. Zato je za ovo mišljenje, ili politiku, drugost ili razlika “konstitutivna osnova bivstvovanja”. Istog kojim “komanduje razlika”. Razlika koja i sama greši. “Naprosto: greške čine drugi. Nikad mi. I, u sudnjoj instanci, greši sama drugost/razlika. A njene greške, u stvari, i nisu greške - nego grehovi! Već svaka diferenciranost je greška, koja povlači za sobom nasilje, diskriminaciju, polemos. Ali to drugo i ta drugost mogu biti prisutni kako izvan nas tako i u nama samima. Svejedno, drugi će uvek biti onaj s onu drugu stranu brda!”, zaključuje Belančić u eseju posvećenom Radomiru Konstantinoviću.
Najzad, sama deridijanski intonirana sintagma o “odgođenoj demokratiji” sugeriše, ili upućuje, na samu mogućnost politike kao odgode, ili odgađanja istovetnosti, odnosno, homogenizacije i nasilja, jednu antimetafizičku opuštenost i dostojanstvo praktičkog motiva. Etički nalog (odgovornost) u samom korenu filozofije. Zato, upravo, ova osobena filozofska profilisanost ovih eseja omogućuje njihovo zračenje iznad efemernog i dnevnog, kao što je, sa druge strane, filozofsko tumačenje, samo po sebi, intervencija u dnevnom. NENAD DAKOVIĆ
NIN 08. 04. 2004. - Reči u cajtnotu
Rečnik srpskih govora Vojvodine
Reč podgrlica, pogrljača, “gredica u jarmu ispod volujskog grla”, ima sreće i naći će se u rečniku. Za nju je zanimljivo da se čuje i na terenu nekih drugih jezika, u zonama koje gravitiraju prema Karpatima. U drugoj svesci Rečnika srpskih govora Vojvodine nalazi se reč varenika koja u nas može značiti “mleko” ali i “kuvana rakija”. Možda više nijedno mleko nije ona varenika, uključujući i nas u te promene. Niko neka ne računa na oplemenjenu prolaznost ako je nema u reči. Da u trećoj svesci nije zabeležena reč zdravo, ne bi bilo nikakvog načina da se potomstvo obavesti o bogatstvu njenog značenja: “Zdravo puno smo radili”, “Moja tetka je znala zdravo lepo da plete”, “Zdravo me jako boli glava”. Dakle, zabeleženo je da je zdravlje o svemu moralo biti obavešteno.
Srpskom govoru u Vojvodini sada je malo lakše kada mu je pružena prilika da uđe u rečnik. Projekat je, inače, zasnovan u Matici srpskoj 1980. godine. Ovaj rečnik, među srodnima kod nas, predstavlja izuzetak, jer se ostali rečnici odnose na uske regije ili čak pojedinačne punktove u njima. Rečnik srpskih govora Vojvodine obuhvata dva vojvođanska dijalekta ( šumadijsko- vojvođanski i smederevsko-vršački), pri čemu je u njega uključena i građa iz više srpskih mesta sa prostora Rumunije i Mađarske. Nedavno je izašla iz štampe treća sveska u izdanju, kao i prve dve, Matice srpske i “Tiskog cveta”. Rečnik je nagrađen uglednom nagradom “Pavle Ivić”. Ljudi koji su svojeručno skupili reči, i dalje to rade: dr Dragoljub Petrović, mr Svetlana Milin-Đuragić, mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, Ivan Crnjak i Biljana Babić.
Potraga za autohtonim govorom je vrlo uzbudljiva, opisuje svoje bavljenje rečnikom mr Svetlana Milin-Đuragić. Ona veli: “Motiv je da se sačuva nešto što će uskoro biti zaboravljeno.” Na terenu se uvek nađe nešto neočekivano i taj deo posla za Milin-Đuragić ima ukus avanture. Zatim dolazi kabinetski rad, a vrlo često terensko istraživanje i obrađivanje reči za rečnik ne radi ista osoba. Priznaje da već tri dana obrađuje reč kol a “i ne mogu da isplivam iz nje”. Postoji dvadeset vrsta kola i svaka od njih imaju svoj naziv. U bogatstvu značenja treba pribeležiti i sva mesta u kojima se određena sintagma javlja a tu su i frazeologemi (“napričao mi je puna kola”, “mali panj kola izvrće” i sl.).
Sa prostora buduće Evropske zajednice na Balkanu (zašto tako ne zvati bivšu SFRJ) profesija naučnik deluje naučno. Beleži se reagovanje Petera Vajsa, iz Ljubljane na izlaženje prve sveske Rečnika srpskih govora Vojvodine. Vajs je najpre poželeo posle prve sveske da ubrzo stignu sve ostale. Potom je ocenio da rečnik svojim širokim obuhvatom i bogatstvom predstavljene leksike, uglavnom preciznom analizom značenja, doslednim navođenjem primera te dijatopičnim dokumentovanjem leksema i oblika, čini “veoma dobro delo”. Peter Vajs dopušta mogućnost da bi mnogo toga što se tiče značenjske strane bilo manje dvosmisleno i u većoj meri jednoobrazno da su se sastavljači rečnika, prilikom izrade, mogli osloniti na neki dovoljno opsežan( možda jednotomni) jednojezični rečnik srpskog jezika.
Na promociji druge sveske Nedeljko Bogdanović je naglasio da je ovo prvi i jedini rečnik rađen timski, po osmišljenom projektu, naučno ustrojen i metodološki koncipiran. Plod je dugoročnog posla Instituta za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Matice srpske. Za Bogdanovića rečnik je živi svedok postojanja naroda na jednom tlu, njegovih poimanja prirodnih realija, delatne prakse u privredi i društvu, duhovnih vrednosti i komunikativnih sposobnosti. Ono što ga razlikuje od drugih rečnika jeste da se iz dijalektološkog niko ne može naučiti govoru, “Pogotovo ne oni čiji govor treba da je pretvoren u rečnik. Njihova je svrha posve naučna.” Tako je postavljen ovaj rečnik.
Čak iz Ljubljane se vidi da leksikografska priča o rečnicima srpskog jezika spada u domen želja. Ironija naše leksikografije je da svaki Srbin može reći: rečnik, to sam ja. Nama je govor istovremeno i rečnik. Dva veka se ne radi u nas na stvaranju leksik ografskih instrumenata. Do sada su Srbi načinili jedan rečnik književnog jezika; onaj Vukov koji se nalazi na početku novog srpskog jezičkog doba. Pre četrdeset godina Miloš Moskovljević je pripremio još jedan takav rečnik, ali je to označeno kao opasnost za čistotu tadašnje ideologije, pa je zabranjen i uništen. Od tada naovamo ništa se bitno nije promenilo, a srećniji narodi takvih rečnika imaju mnogo iz raznih vremena i od raznih autora. Dr Dragoljub Petrović napominje da Srbi nemaju mnoge druge knjige bez kojih se srpski jezik ne može smatrati opremljenim. Tek sada se pripremaju. Objavljena je prva sveska Etimološkog rečnika, objavljena je Tvorba reči, očekuje se Sintaksa, pripremaju se Morfologija i fonologija. “Previše sporo poslovi odmiču na velikom rečniku SANU”, veli Petrović i iznosi podatak da već dugo čekamo jednotomni Rečnik srpskog književnog jezika. Dok se pojavi takav višetomni rečnik, Srbi će napisati još puno knjiga. Život je tu da bi štitio paradoks, ali možda je odgovor i u tome ko se sve petlja u jezik i kako se osećaju naučnici u ovoj oblasti. Dr Dragoljub Petrović, sa 45 godina leksikografskog iskustva, posle objavljene treće sveke Rečnika srpskih govora Vojvodine, kaže da nije ni očekivao priznanje Nenada Čanka, ali “bojim se da bi on mene pre mogao poslati tamo gde su me slali njegovi prethodnici (u zatvor), nego da omogući da ovaj posao napreduje”. Profesor Petrović iznosi podatak da se, recimo, za EDžIT nađe 20 miliona dinara, a za poslove rečnika ne može se naći ni milion dinara da bi objavili još koju svesku. Pritiskanje naučnika nije “upražnjavanje” političara poslednjih godina, a ruženje jezika ima dugu tradiciju u Srba. Pamti se da je tamo negde 1975. godine po nalogu politike penzionisan Pavle Ivić i da mu je samo jednu godinu pre toga držao “lekcije” o istoriji srpskog jezika.
U timu koji radi na ovom rečniku vele da su se slučajno vezali za prostor Vojvodine. Da su se našli na bilo kom drugom području, i tamo bi našli nepresušni izvor reči, pri čemu bi sve što se z abeleži, bili dragulji koji su se brusili u dušama ljudi, “u svesti ljudi koji osim reči nisu imali drugu legitimaciju”. Ali, treba imati na umu upozorava Svetlan Milin-Đuragić da beleženje dijalekatske leksike i pisanja rečnika uopšte ne predstavlja spasavanje jezika. To je samo presek stanja u govornom ponašanju na terenu Vojvodine. “Vrednost dijalekatskog rečnika nije kodifikatorska već čisto dokumentarna.” Profesor Pavle Ivić je dijalektologiju nazvao “naukom u cajtnotu”, i bio je u pravu, “što znači da svaka reč koja se ne zabeleži danas, verovatno već sutra neće postojati”.
Ako je reč - svet pamćenja, onda je ona ne samo dokument već i prevodilac budućnosti. Jeziku koji nije opremljen rečnicima sigurno sleduje još raznih nedoumica i oštećenja, pogotovo što se na pitanje kakav srpski jezik danas Srbi govore, dobije odgovor da je to ono što je ostalo od jezika. Ovu konstataciju profesor Petrović doživljava kao činjenicu koja je dorasla stanju nacije. A Srbi su, smatra on, narod obespućen, narod kome uzimaju jezik i pamćenje, narod kome uzimaju pamet. “I u tom smislu njemu može ostati samo ono što bi se moglo nazvati otpacima od pameti i samo okrajcima od jezika.” A zna se: čije su reči - toga je i jezik. Ova priča za glavnog junaka ima rađanje koje je kod srpskih reči, smatra Svetlana Milin-Đuragić, verovatno ista kao i “natalitet naroda”.
Ono što bi moglo da razlikuje jezik i narod jeste mogućnost da se govor obogati uvođenjem neke stare reči. Na primer, mediji prihvate i propagiraju izvesne izraze (Hrvati su se tu izveštili sa novim kovanicama), ali za naučnika ovakav optimizam nije opravdan, jer se reč ne može ni individualnim ni kolektivnim naporom uvoditi. Profesor Petrović veli da mimo određenog prostora i značenja, “ona drugog života nema”. Kada se raspitate kakve se zapravo reči javljaju danas u srpskom jeziku, Dragoljub Petrović će reći da u tom procesu vidi puteve razaranja srpskog jezika. Mediji kao najveći “potrošači” nemaju reči brušenih na izvorima narodnog tvoračkog iskustva, već umesto njih upotrebljavaju “nekakva jezička nedonoščad, kao što su ‘tenederi’, ‘aukcije’ itd.” Drugi veliki “korisnik” reči je skupštinska govornica gde su narodni predstavnici daleko od svog jezika. Oni se trude da nas začude kada za označavanje narodnog poslanika ženskog roda upotrebe izraz narodna poslanica, iako se zna da poslanica znači nečiju pisanu poruku nekome (npr. poslanica Petra I). I kada takva narodna poslanica stane za skupštinsku govornicu, onda će ona takođe postati, ne bez ironije primećuje profesor Petrović, govornica, “i može biti, dovesti nas u nedoumicu da se pitamo koja je od njih lepša a koja pametnija”. Ovo razaranje jezika se pripisuje feministkinjama koje, smatra Dragoljub Petrović, ne shvataju da jezik funkcioniše po mnogo složenijim mehanizmima od onih na kojima je zasnovana feministička ambicija. Od takvog nasilja se jezik brani prirodnim sredstvima, a u srpskom to može biti sufiks - ulja, ako se pojavi uz “pogrešnu” tvorbenu osnovu. Otuda se feministkinje, veli Petrović, još nisu upustile u izvođenje imenice ženskog roda od, recimo, imenice režiser jer se ne zna hoće li to biti režiserka, ili možda režiserulja. Kao da se upotrebom nasilnih rešenja u jeziku želi kreirati ćutanje, međutim, feministkinje su se samo nadovezale na “srpska posla”. Njihov srpski jezik ne povezuje već svezuje. Svaka reč može biti ženskog i muškog roda a da nema dokaza da se rađaju nove reči. Kako sada stvari stoje, na političkoj mapi Srbije sve više je ucrtano ženskih funkcionera i neće proći mnogo izbora kada ćemo imati vladu sa većinom Srpkinja. To će, verovatno, podrazumevati i novu garnituru reči u srpskom jeziku.
Održavanje jednog jezika uz pomoć samo stručnjaka ne ide, smatra Svetlana Milin-Đuragić. Lingvisti, dakle, ne mogu spasavati jezik, a stvar je stigla daleko - do budućnosti. Postojanost i integritet jezika predstavlja odgovornost svakog Srbina, u šta ne sumnja niko od ljudi koji su radili na rečniku. Institucionalni okviri te odgovornosti su pre svega porodica, zatim škola, pa tek onda sve ostalo, složni su u tvrdnji članovi ekipe Rečnika srpskih govora Vojvodine. Poštovanje prema lokalnoj govornoj tradiciji i njena primenjena upotreba, zatim selektivna otvorenost prema svim jezičkim uvozima koje moderan život svakodnevno nanosi, i konačno poznavanje osnovnih gramatičkih pravila, ključ su za opstanak srpskog jezika. Preostalu “nadležnost” ima svaki običan čovek koji treba da pokuša da reši neka pitanja. LAZAR KAURIN
Večernje novosti 10. 04. 2004. - Sa životinjama sve moguće
Džordž Orvel: "Životinjska farma"
Sa životinjama sve moguće
DA JE književnost definitivno najmoćnija umetnost moći će da se uvere naši čitaoci (koji polako kompletiraju biblioteku u izdanju "Novosti"), u utorak uveče u 22.30, dan uoči izlaska iz štampe "Životinjske farme" DŽordža Orvela!
Treći kanal RTS izašao nam je u susret i prikazaće noviju od dve ekranizacije najpopularnijeg Orvelovog dela, tako da će oni koji budu pogledali film pre nego što pročitaju knjigu, (ako to već nisu uradili ranije), moći će da se uvere u nadmoć literature, pogotovo jednog relativno teškog štiva za prenošenje na ekran...
Orvelov satirični roman iz 1945. o životinjama sa jedne farme, koje revoltirane odnosom svojih gazda prema njima, uzvraćaju još većom tiranijom, ekranizovan je dva puta, 1954. kao čisto crtani film i 1999. kao igrani film, s tim što u ovom, koji ćemo i videti u utorak uveče na Trećem programu RTS, glavne uloge tumače, slično filmu "Bejb", prave domaće životinje, ali sa glasovima poznatih: DŽulija Ormond je kuca DŽesi, druga DŽulija - Drajfusov, pozajmljuje glas lepuškastoj kobili Moli, ser Pol Skofild je konj Bokser, dok je upravo preminuli Piter Justinov pozajmio glas starom vepru Majoru). U ulogama ljudi pojavljuju se relativno manje poznati glumci...
U ovoj knjizi Orvel, borac u Španskom građanskom ratu na strani republikanaca, izražava svoja politička shvatanja, a satiru je izabrao kao formu da ustanovi kako je neki put nemoguće povući crtu između životinja i političara!
U eseju "Zašto pišem", objavljenom 1947. on kaže: "'Životinjska farma' je bila prva knjiga u kojoj sam pokušao, potpuno svesno, da spojim politički i literarni cilj. Već sedam godina nisam napisao roman, ali se nadam da ću to učiniti. To će sigurno biti promašaj, jer je svaka knjiga promašaj, ali ja imam potpuno jasnu predstavu kakvu knjigu želim da napišem."
Pasionirani čitaoci, koji cene Orvelovo stvaralaštvo, uopšte nisu bili zadovoljni igranom verzijom "Životinjske farme", koja je istina snimana kao TV film, pa je i RTS u dva navrata već prikazivao ovo ostvarenje američkog reditelja DŽona Stivensona, koje je za naše tržište otkupio "Pro vižn" i izdao na video-kaseti.
Orvelova literatura je, inače, ukupno ekranizovana devet puta: uz dve "Životinjske farme", pet puta je preneto na film njegovo najpoznatije delo "1984", po jednom roman "Veseli rat" i priča "Udahnuti vazduh"... MILA KODEMO
Večernje novosti 09. 04. 2004. - Kad su svinje pametnije…
"VEĆ od svoje rane mladosti, možda od šeste godine, znao sam da ću kad odrastem da postanem pisac. Otprilike između 17. i 24. godine nastojao sam da se posvetim drugom poslu. Ali sve to radio sam potpuno svestan da činim nasilje nad svojom pravom prirodom, i da ću pre ili kasnije morati da se latim pera."
Ove reči iz teksta "Zašto pišem" najuticajnijeg političkog književnika prošlog veka u svetu DŽordža Orvela (1903 - 1950), autora između ostalih i proročanskih knjiga o sudbini čovečanstva, kao što su "1984" i "Životinjska farma", citira leta 1998. londonski "Sandej tajms", povodom objavljivanja sabranih dela ovog stvaraoca u 20 tomova. "Životinjsku farmu", koju je pisac zvao i "bajkom", jer su glavne ličnosti životinje koje su se pobunile protiv ljudi i grade svoj "nezavisan svet" naočigled ljubomornog čovečanstva", naš list objaviće iduće srede u biblioteci "Novosti".
Pre nego što će postati uticajan stvaralac (njegovo delo je to postalo naročito posle njegove smrti) ovaj velikan bavio se raznim poslovima. Bio je sve vojnik, klošar, prodavac... Izvesno vreme, kao farmer, držao je koze i živinu, samo nikada nije čuvao svinje, jer su to bile, valjda jedine životinje koje nije voleo, a one su mu postale glavni junaci da bi uz njihovu pomoć sa sarkazmom opisao stranputice čovečanstva.
"Španski rat i drugi događaji u kojima sam učestvovao 1936. (na strani republikanaca, protiv Franka), učinili su preokret i posle toga sam znao gde stojim, piše Orvel i nastavlja: "Svaki red koji sam napisao od 1936. bio je uperen protiv svakojakog totalitarizma, a za demokratiju, kako sam je ja shvatao. Čini mi se da je besmisleno u vremenima kao što je naše misliti da se može izbeći da se piše o tim temama. Svako piše o njima u jednom ili drugom vidu".
I mada je "Životinjsku farmu", alegoriju o surovom svetskom ustrojstvu, završio još 1943, trebalo mu je dve godine da nađe izdavača. Svi su ga odreda odbijali s obrazloženjem da je to "gorka satira na bratskog saveznika" kao što je to bio SSSR baš u najžešćim bitkama protiv fašizma. Tih godina neki zapadni kritičari su pisali kako je Orvel mislilac koji podjednako mrzi i komunizam i fašizam i imperijalizam! Čuvena je u ovoj knjizi Orvelova rečenica: "Sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih".
I slavni pesnik i esejista T. S. Eliot, tadašnji urednik u "Faberu", takođe je odbio da Orvelu knjigu štampa! On je ovo delo više smatrao "receptom nego alegorijom"! U pismu Orvelu, Eliot je podvukao: "Vaši prasci su mnogo pametniji od ostalih životinja, samim tim i sposobniji čak i od ljudi da upravljaju farmom".
Zato je roman objavljen tek po završetku rata, avgusta 1945. i bukvalno je razgrabljeno prvo izdanje za nekoliko dana. Već naredne godine delo je štampano i u SAD i za kratko vreme prodato u 50.000 primeraka. Knjiga je do sada štampana u 68 zemalja, a godišnje se u Engleskoj proda po 150.000 primeraka.
"Sada, kad su životinje počele da posluju uspešno, ljudi nisu ništa manje mrzeli 'Životinjsku farmu', zapravo mrzeli su je više nego ikada. Svi su smatrali da je neumitna sudbina 'Životinjske farme' da ranije ili kasnije propadne, a iznad svega su priželjkivali da izgradnja njihove vetrenjače ne uspe", piše u romanu koji je prevela Vera Lebović.
Zbog ovakvih stavova Orvela iznetih u "Životinjskoj farmi" i u romanu "1984" mnogi zapadni filozofi upoređivali su pisca sa Osvaldom Špenglerom i njegovim obimnim delom "Propast Zapada" (objavljeno i kod nas između dva svetska rata). Kao veliki vidovnjaci oni su prvi nagovestili ozbiljno urušavanje svetskog poretka.
Pola veka posle Orvelove smrti i danas njegove sumnje, da j e svet u velikoj krizi, kao da se obistinjuju... DUŠAN STANKOVIĆ
Pobjeda 10. 04. 2004. - Tajna vječne mladosti
Hanif Kurejši: “Telo”
Kao i u prethodnim romanima, bar onim objavljenim kod nas, pisac se dotakao pitanja identiteta. Ovoga puta je tu ideju prečistio od svih nacionalnih, rasnih ili nekih drugih primjesa.
Izdavačka kuća Plato koja je kod nas objavila prvijenac Hanifa Kurejšija “Budu iz predgrađa”, dobitnika Vajtbred nagrade, i njegov, takođe, vrlo uspješan roman “Crni album”, sada je odlučila da u biblioteci nazvanoj Posle Orfeja, objavi Kurejšijevo djelo “Telo”, originalno objavljeno kao priča u istoimenoj zbirci. Identitet, uz požudu, (ne)mogućnost trajne povezanosti, hladnoću u međuljudskim odnosima, spada u jednu od omiljenih piščevih preokupacija. On se lagano provlačio kroz većinu njegovih djela, kao jedna od tema, zajedno sa rasnim, seksualnim i političkim predrasudama, koje okupiraju stvaralaštvo ovog engleskog pisca, čiji je otac Pakistanac. Kurejši, ne samo svojim porijeklom, već interesovanjima i otvaranjem novih i zanimljivih punktova u savremenoj ostrvskoj književnosti, pripada generaciji autora, čije je porijeklo najčešće iz azijskih zemalja koje su dugo bile pod vlašću Engleske imperije.
Iako je ideja o vječnom životu vjerovatno stara koliko i ljudsko postojanje, takođe obrađivana, od grčkih mitova do Oskara Vajlda, Kurejši je osjetio njenu neizbježnu sveprisutnost u današnjem društvu, kada dobija i zastrašujuće elemente. Na tragu želja i preokupacija Dorijana Greja, danas ljudi, koji su to u mogućnosti (evidenti su primjeri Šer ili još “plastičnije” Majkl Džekson), halapljivo koriste domete plastične hirurgije ili korektivne kozmetike, da bi produžili mladost. Kurejši se i u prethodnim romanima, bar onim objavljenim kod nas, dotakao pitanja identita, ali je ovoga puta tu ideju prečistio od svih nacionalnih, rasnih ili nekih drugih primjesa i vratio se starom pitanju o vječnoj mladosti, inteligentno procijenivši njegovu aktuelnost u modernom društvu. Uz malo mašte, pretpostavljajući mali napredak medicinske nauke, Kurejši je došao do polazne tačke svoje priče. Koristeći se željom i novonastalom mogućnošću os tarjelog pisca Adama (čije ime sasvim sigurno nije slučajno odabrano), koji inače i pripovijeda svoju avanturu, da dobije novo i lijepo tijelo, autor provlači svoju, takođe, uvijek prisutnu devizu, koja postoji i u “Budi iz predgrađa”, kao i “Crnom albumu”, a to je-seks, droga i rokenrol. Adam sa opredjeljuje za mlado, zgodno tijelo 25-godišnjaka i kreće na put, prepuštajući se hedonističkom uživanju. Proputuje Evropu, namjeran da iskoristi sve prednosti uživanja u seksu, drogama, ali i pronalazeći utjehu u dobrom starom rokenrolu, koji mladi, na njegovo iznenađenje, još slušaju. Tek usputno stvarajući svijest o bitnim i velikim životnim stvarima. Adam nije jedini koji je iskoristio ovakvu priliku. Mnogo je starih, ali bogatih ljudi, koji su imali sredstava da produže zabavu što je duže moguće. Pisac ih naziva “novorođenima”, što je identičan termin kojim Kim Njumen, u svom romanu “Anno Drakula”, naziva nove generacije vampira.
Kurejši lako prepoznaje slabosti današnjeg društva i uvijek elegantno, stilski perfektno upakovano, ukazuje na njih. On jednostavno postavlja pitanja, ne trudeći se da pruži odgovore, ali nesebično ostavlja znake upozorenja kraj puta. U “Telu” vječnu temu uvija u obrazac SF trilera, ukazajući, na mnogo puta ponavljanu pouku - pazi šta želiš, možda će ti se to upravo i dogoditi.
Hanif Kurejši u pravoj mjeri predstavlja kompletnog autora, koji svoj spisateljski talenat koristi da se oproba u svakom mogućem mediju. Stigao je do nominacije za Oskara za film “Moja divna perionica”, sa Danijel Dej Luisom, u režiji Stivena Frirsa, a pisao je i pozorišne komade, sve uz veliki literarni uspjeh. Danas svakako predstavlja jednog od najintrigantnijih pisaca u Velikoj Britaniji. VUK PEROVIĆ
Danas 13. 04. 2004. - Irski literarni "Amarkord"
Hjugo Hamilton: "Pegavi ljudi"
U izdanju kuće Clio pojavio se roman irskog romanopisca Hjuga Hamiltona "Pegavi ljudi", koji je sa engleskog preveo Đorđe Krivokapić. Hamilton je pedesetih godina dvadesetog veka rođen u Dablinu, u porodici irsko-nemačkog porekla i ovaj "podmukli faktor biografije" (definicija D. Kiša), obeležiće kompletan dosadašnji Hamiltonov opus. Autor je za svoja dosadašnja dela, između ostalog, nagrađen "Runi" nagradom za irsku književnost. Književnik Dragan Velikić, predstavljajući ovu knjigu novinarima, istakao je da je pred čitaocima delo koje je moralo biti napisano, a u kome autor briljantno opisujući sopstveno odrastanje, tka uzbudljivu pripovednu ravan. Velikić je dodao da je reč o delu u kome je pisac od faktografije sopstvenog života, sačinio uzbudljivu, duhovitu, ironičnu, ali i tragičnu priču, koja bi, ako bismo joj tražili filmski ekvivalent, najpre odgovarala duhu i atmosferi Felinijevog "Amarkorda". Zoran Hamović, osnivač i urednik Clia, istakao je da su "Pegavi ljudi" uzbudljivo, autentično, sveže štivo, u kome Hjugo Hamiltona verno opisuje odrastanje uz majku - nemačku emigrantkinju i oca - irskog nacionalistu, koji zahteva da njegova deca govore gaelik jezik. "Pred nama je Dablin, sredina koja odbacuje decu ovog porekla, a Hamilton je od onih pisaca, koji od kulturološke zbrke prepune smešno-tužnih suprotstavljanja i otkrivanja roditeljskih tajni, sačinjava prozu visokog umetničkog dometa", zaključio je Hamović.

Glas javnosti 13. 04. 2004. - Nove knjige
Najsrećniji čovek na svetu, Bekstva od ljubavi, Dobar miris čudne planine
Abduset Nasir:
Najsrećniji čovek na svetu
Prevod: Srpko Leštarić
Izdavač: Geopoetika, 2004.
Zbirka "Najsrećniji čovek na svetu" iračkog pisca Abduseta Nasira redukovan je izbor priča iz njegovog tridesetogodišnjeg stvaralaštva. Iako je Nasir pisac sa ruba arapskog sveta, koji priče plete od aluzija na lokalna politička zbivanja, poznati bekgraund ideološke skučenosti (bez obzira na ovde precizan islamski predznak) i njegov neestetizovan stil, čine da priče bez problema značenjski komuniciraju i na sasvim drugom kraju sveta.
Priređivač i prevodilac zbirke knjigu je praktično podelio u nekoliko preglednih tematskih celina (erotsko-psihološke, satirične, političke alegorije, priče atmosfere), ponudivši i iscrpan pogovor i bibliografiju. Tri tematska kruga Nasirovog pripovedenja su ljubav i, silom civilizacijskih prilika nerazdvojna od ljubavi, potreba za razbijanjem okova vladajućeg morala, prikazivanje apsolutističkih ambicija te žudnje za ratom modernih vladara i "mali čovek".
Bernhard Šlink:
Bekstva od ljubavi
Prevod: Spomenka Krajčević
Izdavač: Plato, Beograd, 2003.
U sedam svojih pripovedaka Šlink pokazuje na koji način se, i kada, večita čovekova potraga za ljubavlju pretvara u bekstvo od nje. Da, strah, i pred njim nemoć. Ali strah od čega? Od prošlosti koja budućnost komplikuje predrasudama, od zakasnelog saznanja istine o voljenoj osobi ili o sebi samome, od nemogućnosti da se bude heroj, zato što ljubav ne trpi ništa manje od toga?
Postoji toliko stvari koje nas čine različitim, da li je to, kako opšte mesto veli, prednost ili, ipak, večiti uzrok nesporazuma, mutacije osećanja, nemogućnosti uklapanja, spajanja, suživota? Pripovedajući o ljudima koji su emotivno neispunjeni, Šlink problematizuje samu mogućnost ispunjenja. U pozadini većine priča je nemački kompleks Drugog svetskog rata koji, barem sudeći po ovom autoru, a imajući, pri tom, u vidu i njegov roman "Čitač", jeste i dalje bolno aktuelan.
Tim pre što se jedna od p riča dešava u nekom od današnjih ratnih područja (pisac ne navodi kom, mogao bi to biti i prostor nekadašnje SFRJ), Šlink, reflektujući unutrašnje sukobe kroz kolektivnu ratnu agoniju nesvršenog trajanja sa početka 21. veka, šalje jednu, nimalo veselu poruku. Knjigu jedino kvari nedopustivo veliki broj štamparskih grešaka.
Robert Olen Batler:
Dobar miris čudne planine
Prevod: Ana Ješić
Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2003.
U Batlerovim pričama okvir za različite, najčešće ljubavne, odnose među ljudima čini rat. Sukob Amerikanaca i Vijetnamaca dobija ulogu konstrukcijske metafore šireg značenja kojom se osvetljavaju i tumače sukobi različitih kultura, pogleda na svet, karaktera, brojnih arhetipova koji se, opet, mogu svesti na dva: jedan je silna želja da se poleti, da se ode u visinu, želja, dakle, za nečim dobrim a, s druge strane je potreba, neobjašnjivo neminovna, za (auto)destrukcijom, ratom, ubijanjem, za zlom("Američki par").
Robert Olen Batler do sada je napisao deset romana, a "Dobar miris čudne planine" njegova je druga zbirka priča za koju je 1993. dobio Pulicerovu nagradu.

Dnevnik - Novine i časopisi 14. 04. 2004 - Nadzvučni apostol tamnog stiha
Milan Nenadić: “Divlji bog Balkana”
Zbirka poezije Milana Nenadića, ukletog boema i iskonskog srpskog pesnika, “Divlji bog Balkana” - uz nove pesme sadrži izbor iz njegovog dosadašnjeg pesničkog opusa, sa pesnikovim obrazloženjem „Da se ne skrene s puta”. Nenadićeva opredeljenost je da, uz R. P. Noga, Đ. Sladoja, K. Ilića i još nekolicinu savremenika, proročki dosledno peva istu pesmu o istoričnosti i lomovima svog naroda, i sebe kao njegovog pesničkog atoma.
Nenadićeva poetika je poput reke - jasna, omeđena obalama dnevnih zbivanja (života), sa izvorom u predačkom, nacionalnom genu, ušćem u univerzalnom - duboka i jednostavna - sa oniričkim virovima, blatnjavim i mutnim meandrima kao uresima i elegijski pročišćenim, umirenim deonicama. Stih Nenadićev je uglavnom vezan i čini se da je takav izbor - ne rukom zanatskom, niti samo čistim darom, već sledom višeg instinkta kao elementarnošću disanja, posledica posebne unutrašnje uređenosti i ritmičnosti i najtamnijih nijansi, i najbolnijih istina koje pesnik mora izreći o sebi i drugima - živima i mrtvima. Rimovani stihovi ne oduzimaju od prirodnosti i istovremene dramatičnosti - kao kad se čitaju klasici. Svaka pesma dijalog je sa nekim nevidljivim, nekad je to Višnji - nekad đavo, i nosi u sebi, čistotom pesničkom koja dopušta ispovedanje sebe i svog naroda - i grč i katarzu. Zavičaj i priroda u omaglici akvarela britko secirani Nenadićevim diskursivnim garavim ugljenom, osinjaci umesto pčelinjaka, zgarišta ljudskog morala, večna pesma o ogrešenju i mitskom padu čoveka i zalutalom narodu, nacionalni junaci (Gavrilo Princip), boemski život u Zrenjaninu, pun grotesknih likova - teme su koje ovekovečuje stihom. Mnoge pesme su posvećene bližnjima i prijateljima, prvenstveno pesnicima (Pasternak, Miljković, Ćopić, Brana Petrović, R. P. Nogo...) - ljudima bliskim po umetničkoj i stradalnoj liniji - što im daje ličniji ton, više rezigniran nego destruktivan. Knjiga je sastavljena iz ciklusa koji nose nazive njegovih ranije objavljenih zbirki i iz njih odabrane pesme: Opšti odar, Kućni vuk, Venac za Gavri la (sonetni venac), Divlji bog, Utočište, Ugrušak i Strašni sud.
Divlji bog Balkana - paradigma je trusne snage područja kome pripadamo i koji povremeno mrvi i svoju decu, kao i one koji su se nekim slučajem zatekli u istom ključalom grotlu, prisajedinili istoj pesmi. „Probi nam uši, Silni, slovom o sreći, miru / Što, onda, nas miluješ a sav si u panciru? / Probi nam uši jeka pravedne tvoje trube - / Što, onda, na nama, Jaki, gvozdene oštriš zube?" (Bogu rata - Iz usta jednog Srbina). JULIJA KAPORNJAI
Dnevnik - Novine i časopisi 14. 04. 2004 - Plavi pelir i bela hartija
Borislav Pekić: “Korespondencija kao život II”
Druga knjiga prepiske Borislava Pekića (1930-1992) pojavila se nedugo nakon prve knjige “Korespondencija kao život” (2002), a obe predstavljaju građu iz Pekićeve bogate zaostavštine koja se, zahvaljujući supruzi jednog od naših najvećih pisaca, LJiljani Pekić, postupno objavljuje u zadivljujućem obimu i sadržajnosti. Iako po vremenu nastanka ova knjiga prethodi prvoj, ona u ovom nizu dolazi kao druga, opisujući brige i preokupacije Borislava Pekića, njegove porodice i okruženja u rasponu od godinu dana, početkom osme decenije prošlog veka. Pekić je ova pisma pisao u vremenu kada je bio odvojen od svoje supruge, a potom i ćerke, koje su u Londonu čekale da jugoslovenske vlasti vrate oduzeti pasoš piscu i puste ga da se iseli u Englesku, gde je, potom, živeo do kraja svog života.
Sadržaj nove knjige o Pekiću čini 105 pisama, datovanih od 19. juna 1970. do 28. marta 1971. godine. Radi se o kopijama pisama koje je Pekić redovno pravio ili o originalima, upućenim supruzi LJiljani, a povremeno i ćerki Aleksandri koja se tri meseca nakon svoje majke obrela u Londonu. Priređivač knjige i sabesednik Pekićev, gospođa LJiljana Pekić, u Beleškama na kraju knjige iznosi predistoriju njihove odluke da se isele iz zemlje i događaje koji su potom usledili.
Zašto su se Pekićevi opredelili za život u inostranstvu? Postojalo je nekoliko razloga: pogoršanje režima u Jugoslaviji, mogućnost Pekićevog ponovnog hapšenja, nemogućnost njegovog koncentrisanog rada na pisanju knjiga, niska plata koju je gospođa Pekić kao arhitekta zarađivala, predstavljaju osnovne motive koji su ih naveli na istraživanje, a kasnije LJiljanu Pekić na traženje (i nalaženje) posla u Londonu. Planove je jednog jutra nenadano prekinula milicija oduzevši Pekiću pasoš, što ga je nateralo da promeni plan i suprugu pošalje samu u London, dok je on ostao u Beogradu da sačeka povraćaj oduzetog pasoša. Nisu ni slutili da će to trajati skoro godinu dana.
Kompletnu prepisku karakteriše izvesna napetost upravo zbog ovog dokumenta: oko toga se vrte brojna piščeva razmišljanja, traženje rešenja, kontakti sa mnogim ljudima i obećanja koja je tražio i dobijao, napisi u štampi, reakcije javnosti, solidarisanje sa njim ili prećutkivanje njegovog problema. Borislav Pekić morao je redovno da odlazi na saslušanja, odnosno „informativne razgovore” koji su se na njegovo insistiranje odvijali u kafani i na kojima su inspektori KOS-a pokušavali da izdejstvuju obećanje o budućoj piščevoj saradnji sa njima u vidu podnošenja izveštaja o našoj emigraciji u Londonu. Pekić ih je u jednom momentu, na sebi svojstven i duhovit način, odbio time što ih je upitao koliko bi za to bio plaćen.
Pitanje novca (i s tim u vezi pitanja honorara, ugovora, bankarskih transakcija, plata i sl.) je jedno od najfrekventnijih tema Pekićeve prepiske koja je bila manje ili više „literarna”. Činjenica je da se pisac u predočenoj prepisci bavi nekom vrstom porodičnog računovodstva nije neobična, jer je na to bio podstaknut razlozima svog preživljavanja u Beogradu i LJiljaninog u prvim mesecima u Londonu, kao i pripremama za potonji zajednički život tamo. To je godina u kojoj Pekić neumorno radi, piše veliki broj drama za nemačke radio stanice i za izvođenja u beogradskim pozorištima (Generali, Doviđenja druže, doviđenja, U Edenu na Istoku, Kako zabaviti gospodina Martina), godina u kojoj se odvija kampanja za Oktobarsku nagradu (koju ne dobija) i za NIN-ovu nagradu koja mu pristiže za roman “Hodočašće Arsenija NJegovana”, godina u kojoj nastaju nacrti za brojna dela (Kako upokojiti vampira, Graditelji, Zlatno runo). Pisac ne posustaje duhom, prepisku prožimaju reči ohrabrenja koja upućuje supruzi i potom ćerki Aleksandri (koja danas sa porodicom živi u Južnoafričkoj Republici), brinući se neprekidno o tome kako žive, koliko dugo putuju do posla i škole, sa kim se druže, tražeći neprestano da mu tačno, redovno i opširno odgovaraju na njegova pisma, pregledna i pedantna poput „protokola", kako se i sam pisac jednom našalio na sopstveni račun.
Kroz prepisku provejavaju brojne teme i osvrti na sopstveni knji ževni rad, epizode s porodicom, prijateljima i saradnicima, iznoseći detalje iz biografija domaćih i stranih pisaca, pri čemu je Dostojevski najviše u upotrebi, te reminiscencija o životu Engleza, njihovoj politici, kulturi, običajima (čini mu se da je u Londonu sve ogranak Britanskog muzeja, a posebno je bio izmučen štrajkom engleskih poštara), zatim o politici kao predmetu književne obrade, zatvoru, negativnim književnim junacima, o usamljenosti, psihološkim portretima svoje ćerke i sebe, o ravnodušnosti i zavisti kao civilizacijskim kategorijama, o slobodnom vremenu, o napadu na Kiša i njegovom braku sa Mirjanom Miočinović, o bolesti i smrti Leonida Šejke, o književnim i kulturnim dešavanjima u Beogradu, o cenjkanju za iznos honorara za rad na scenariju filma “Užička republika”, o životinjama (najviše je voleo ptice i velike divlje mačke), o razvodu Mila Đukanovića od žene, o zadržavanju stana u Malajničkoj 7, o snovima i knjigama koje je čitao (Priznanje Artura Londona, Jedan dan Ivana Denisoviča i U prvom krugu Solženjicina), o tome kako je od svoje supruge tražio da čita Furnijea, Rablea i Grevsa, a svojoj ćerci (i sebi) kupovao Politikin zabavnik, Miki i Mikijev almanah… Sve ovo i mnogo više potkrepljivao je Pekić isečcima iz novina kojima je često ilustrovao pojedine teme, a o kojima priređivač prepiske, gospođa Liljana Pekić, pedantno, načinom iskusnog arhivara i kustosa, izveštava u brojnim fusnotama kojima je ovo izdanje potkrepljeno. U njima su date i kratke biografske beleške o velikom broju ličnosti koje se spominju u pismima, te se ovaj deo knjige ustanovljava kao svojevrsna enciklopedija ličnosti koje su u vremenu stasavanja Borislava Pekića kao izrazite književne i kulturne pojave predstavljali njegovo poznato (i manje poznato) okruženje i establišment.
Pisma LJiljani, kako u podnaslovu knjige stoji, započinjala su i završavala se piščevim neprestanim izjavama o hrabrosti i požrtvovanosti, pre svega o ljubavi, a i drugim osećanjima koja su mu pritiskala dušu u dugim časovima usamljenosti: „Mil a moja, sve što je u granicama moje savesti i moći učiniću da budem što pre pored tebe, imaj poverenja, kao što je jedan junak Solženjicina poručio svojoj ženi: ’Voli me, veruj i nadaj se!’ I ja te volim, obožavam te, ja verujem, ja se nadam, ne zato što mi ostaje NADA nego zato što mi ostaje VOLJA." LIDIJA MUSTEDANAGIĆ
Glas javnosti 14. 04. 2004 - Suština judeo-hrišćanske kulture
Džon Drejn: "Uvođenje u Stari zavet"
Autor se detaljno bavi religijskim vrednostima Starog zaveta, svete knjige jevrejske religije, koju je i hrišćanska religija prihvatila kao svoju
U biblioteci "Polis" izdavačka kuća "Klio" objavila je još jedno kapitalno delo - "Uvođenje u Stari zavet" Džona Drejna, koje je sa engleskog prevela Bogdana Đukić. Drejn predaje teologiju na Univerzitetu u Aberdinu, u Škotskoj, vanredni je profesor na Morling koledžu u Sidneju, a pored dela "Uvođenje u stari zavet" i "Uvođenje u Novi zavet", objavio je i knjigu "The Bible Phenomenon".
"Uvođenje u Stari zavet" je autoritativno i pristupačno štivo kako za stručnjake, tako i za širu čitalačku publiku. Poslednje izdanje, koje je sada dostupno i našim čitaocima, značajno je prošireno i dopunjeno najnovijim rezultatima naučnih istraživanja - kako arheoloških iskopavanja, tako i istraživanjima biblista. Autor se detaljno bavi duhovnošću i religijskim vrednostima Starog zaveta, svete knjige jevrejske religije, koju je i hrišćanska religija prihvatila kao svoju, i daje precizan prikaz glavnih devterokanonskih knjiga.
Zanimljiva je njegova analiza nekih etičkih pitanja koje u odnosu na savremena zbivanja postavlja Stari zavet kao što je, na primer, problem etničkog čišćenja. Bogato ilustrovano mapama (dvadesetak mapa, od Avramovih i Sarinih putovanja do carstva Aleksandra Velikog), grafikonima i fotografijama delo ""Uvođenje u Stari zavet"" nudi informativno i sadržajno upoznavanje sa nizom spisa koji čine suštinu judeo-hrišćanske kulture.
- Ako nameravamo da u potpunosti razumemo knjige Jevrejske biblije, moramo istraživati životnu realnost sveta u kome su napisane. Prevazilazeći očevidno ljudski interes svojih pojedinačnih priča, Jevrejska biblija je duboko duhovna knjiga koja potvrđuje da ovaj svet i zbivanja u njemu nisu samo sled nasumičnih slučajnosti nego su, na neki način, delo božanskog bića koje je Bog i stvorenog sveta i istorije. Ovaj Bog, osim toga, nije opisan u vidu neke udaljene i nesaznatljive božanske sile, već je shvaćen u suštinski l ičnosnom vidu, kao Onaj sa kojim ljudska bića mogu imati - i imaju - ličnosne odnose - piše Drejn u uvodu svoje knjige.
Pored uvodnog poglavlja, nazvanog kao i knjiga, Džon Drejn piše o osnivanju nacije, nastanku Izraela, podeli carstva, padu Jerusalima, novom carstvu i pokušava da da odgovore na pitanja - ko je Bog, kakav je Bog, otkrivanjem Boga u prirodi i istoriji, životu božijeg naroda (verovanje i ponašanje), analizira Bogosluženje, a u poslednjem poglavlju istražuje pitanja vere i ponašanja i obrise drugačije budućnosti.
Posebnu vrednost Drejnove knjige predstavljaju "posebni članci", koji još bolje osvetljavaju ono o čemu autor piše. Ti članci su izuzetno značajni i, nadasve, zanimljivi - Iz koliko se knjiga sastoji Stari zavet, Da li su Avram, Sara i njihova porodica stvarne ličnosti, Datovanje Izlaska i osvajanja Hanana, Priče o Davidu i Solomonu i druge. ZVONKO PRIJOVIĆ
Danas 14. 04. 2004. - Daleki svetovi Cejlona i Malaje
Rani Manika: "Mati pirinča"
"Mati pirinča", novi je naslov u katalogu izdavačke kuće Laguna. Delo iz pera Rani Manike, koje je sa engleskog prevela Tatjana Bižić, čitaoca prenosi u druga vremena i daleke svetove Cejlona i Malaje, gde sitna životna zadovoljstva moraju da nadoknade nemilosrdne uslove života i okolnosti u kojima se našla glavna junakinja ove proze.
Roman otvara odlazak četrnaestogodišnje Lakšmi iz rodnog Cejlona u Malaju, da bi se udala za znatno starijeg čoveka. Ono što joj je obećano i čemu se Lakšmi nadala je bogatsvo, ljubav i spokoj, a zatiče je svet u kome neće naći ni jedno svoje očekivanje realizovanim. Lakšmi u komplikovanom braku rađa šestoro dece i, iako vrlo mlada, postaje stroga materinska figura. Izuzetnom snagom svoje ličnosti, Lakšmi uspeva da podiže decu, dok porodične veze postaju sve teže, napetije i okrutnije, zbog ličnih i društvenih zategnutosti. Sledi japanska okupacija, koju će Lakšmi preživeti, ali ne bez ozleda.
Rani Manika pred čitaocem slaže uzbuljive deliće porodičnog mozaika, u kojima se priča o životu jedne porodice, grana sve do Lakšmine praunuke Niše.
Rani Manika napisala je poetsku, kulturološki intrigantnu, porodičnu i ljubavnu priču, u kojoj ljudske sudbine određuje istorija i ono nešto drugo što određuje ljudske živote, a čemu se ne zna ni priroda, ni lik ni ime. Rani Manika u ovoj prozi traga i za tim nevidljivim i nedohvatnim svetovima.

Politika 15. 04. 2004 - Božanstvena poema
Ričard Bernz: "U vreme suše”
U Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7, u Beogradu, juče je bio gost jedan od vodećih engleskih savremenih pesnika Ričard Bernz, povodom predstavljanja njegove poeme „U vreme suše”, koju je upravo objavio beogradski „Rad”. U izvanrednom prevodu sa engleskog Vere V. Radojević, knjiga se prvo i pojavila u srpskom prevodu, dok će je pesnikov engleski izdavač (Shoestring Press, Nottingham) objaviti tek 2005. godine.
Pozdravljajući uglednog gosta kao našeg starog znanca i velikog pesnika, Predrag Bogdanović Ci, sekretar UKS, podsetio je da je Bernz, kao iskreni prijatelj srpske kulture i srpskih pesnika, dolazio ovde i kad nam je bilo najteže, dolazio da razbija ekonomske i kulturne blokade. Dobitnik mnogih nagrada, pesnik čija su dela prevedena na osamnaest jezika, Ričard Bernz (1943, London) živeo je u Beogradu između 1987. i 1991, i od tada održava stalne kontakte sa našom zemljom.
Ovaj put je došao sa tom čudesnom poemom sa prabalkanskim motivima, vencem pesama o dodolama koje, kao što ističe i Predrag Bogdanović, jednako plene zvukom i bojom, sa obiljem cveća. Pa, ako je moguće da je ova knjiga, kao što je rečeno, prizvala i ove blagodetne aprilske kiše, sasvim sigurno je da nam je njen tvorac priredio juče u Francuskoj 7 izuzetan poetski čas, jedan od najređih. Bila je to prava mala kamerna predstava, sugestivna i prijemčiva, zahvaljujući kazivanju stihova u savršenom saglasju i milozvučju glasova pesnika, njegove supruge Melani, pesnikove ćerke mlade Arijane i njene prijateljice Marine, takođe mlade devojke. Božanstven dodolski zvuk i na engleskom i na srpskom jeziku, da bi ovaj briljantni kvartet, uz pripomoć prevodioca Vere V. Radojević i pesnikinje Duške Vrhovac prerastao i u sekstet.
Strasna molba
U posveti svoje lirske poeme „U vreme suše”, prožete našom tradicijom, pesnik ispisuje: „Za Arijanu i za sve moje prijatelje koji žive u Jugoslaviji i koji su otišli iz nje”. Ričard Bernz je i juče sa najdubljim osećanjima govorio o svom prijateljstvu sa našim piscima, k ojima je posvetio pojedine pesme, sa Ivanom V. Lalićem, Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, Desankom Maksimović, Oskarom Davičom, Danilom Kišom i drugima. On priznaje da su ove velike ličnosti srpske kulture imale jak uticaj i na njegov stvaralački rad. Njegova dobro poznata lirska pesma „Plavi leptir”, snažna elegija inspirisana streljanjem đaka u Kragujevcu 1941, bila je prva pesma nekog stranog pisca koja je ikada izvedena kao oratorijum za Veliki školski čas 1988, u prevodu Danila Kiša i Ivana V. Lalića.
U poemi „U vreme suše” Ričard Bernz, po rečima Vere V. Radojević, „iz korena jedne balkanske teme i sa jedinstvene anglo-balkanske perspektive, vaja univerzalnu sliku. Poema predstavlja strasnu i inteligentnu molbu za međunarodni preporod i individualno stvaralaštvo umesto masovnog uništenja i pohlepe gonjene osećanjem moći. Ocenjujući je ne samo kao neobičan nego i istorijski događaj, prevodilac dela ističe da je ovo verovatno prvi put da jedan britanski pesnik posvećuje ceo opus jednoj srpskoj temi.
Vesela tugovanka
Paganski sinkretizam u vizuri engleskog pesnika 21. veka, po rečima Zlatka Krasnog, pokazao se kao plodotvorna kombinacija. I, nasuprot Eliotovoj „Pustoj zemlji”, ovo je poema u slavu prirode, himna postojanju. Ili, kao što kaže Moma Dimić, Bernzova poema je „vesela tugovanka” ovog naroda koji su toliko puta „nehotično” bombardovali. Početni impuls, ukazuje Dimić, jesu naše dodole, ali tu je reč o drami cele istorije civilizacije - pune očekivanja, molbi svevišnjim nebesima, ali i pune krvavih tragova, smrti. Eto, „u vreme veštačkih kiša i veštački izazvanih ratova, dobili smo pravu, istinsku poeziju".
Na kraju, sam pesnik kaže: „S vremena na vreme, kiša pada na svakoga. Svakome je potrebna. Svoj zemlji i svim zemljama. Kiša ne zna za rase i narodnosti i ne poštuje ljudske podele i granice... Nezavisno od drugih motiva koje sam imao prilikom pisanja ,U vreme suše’, od kojih većinu sada ne mogu ponovo ni da ulovim, gajim nadu da će sama poema, u najmanju ruku, biti podstrekač čitaocu da sam istražuje zadivljujuće bogate i predivne oblasti tradicije i kulture, od kojih neke, kao ovi rituali za dozivanje kiše, istinski i s pravom pripadaju svim lingvističkim, etničkim i religioznim grupama na Balkanu”. R. SARATLIĆ
Vreme 15. 04. 2004 - Lekcije o zdravom razumu
Milorad Belančić: “Odgođena demokratija”
Veoma bi pogrešno bilo reći da se većina intelektualaca u vreme Miloševićevog vakta pokazala beščasnom, beskrupuloznom, srebroljubivom i uopšte odvratnom. Neki su bili takvi. Nije ih bilo previše (bilo ih je dovoljno), ali su dizali nepodnošljivu dreku. Zahvaljujući tome što su uživali milost Familije (pri čemu valja notirati da su oni umeli da uzvrate simpatije), gotovo čitav javni prostor bio im je prepuštan da ga uneređuju do granica sopstvenih – pokazalo se veoma značajnih – ekskrementalnih kapaciteta. Većina intelektualaca je, zapravo, zavučena u mišje rupe, gledala svoja posla. U povorci pomahnitale gluposti prednjačili su neki istoričari, zadubljeni u potragu za prasrpskom amebom kako bi iz tog oblika života izveli dokaz o starosti naroda najstarijeg, neki pravnici koji su protiv svih dobrih običaja profesije mučki gazili po pravdi, ali i neki filozofi koji su radosno odbacili opterećujuće naloge razuma i naprasno otkrivali čari Vizantije, shvativši napokon da je Niče bio malo dete u odnosu na Konstantina Filozofa, ili koga već. U takvoj atmosferi je filozof Milorad Belančić pisao svoje staložene tekstove o dnevno-političkim temama, objavljivao ih po štampi, periodici i stručnim časopisima, nijednog trenutka ne zaboravljajući da filozofirati, kako je rekao Maks Horkhajmer, znači ne dopustiti strahu da nadvlada.
Knjiga deridijanskog naslova Odgođena demokratija, u kojoj su okupljeni izabrani Belančićevi tekstovi pisani u periodu od 1991. do 2002. godine, spada u tradiciju filozofsko-političke publicistike koju je započeo još Erazmo, nastavio Volter, u njoj se ogledao i Kant, da bi se na prostorima ovdašnjim Belančićeva knjiga pridružila Naci bontonu Miljenka Jergovića, Barikadama Borisa Budena ili Urbanim bušmanima Teofila Pančića, knjigama koje su odbile da zdrav razum i brigu za mišljenje umešaju u žitku tvar metafizike.
U knjizi objediniti tekstove koji su objavljivani po štampi, kao reakcija na dnevno-političke podsticaje, jako je rizičan poduhvat (ako se ne zovete Imanuel Kant, na p rimer): police provincijskih biblioteka pune su takvih uradaka, kao krepalih i uvoštenih mušica. Odgođena demokratija Milorada Belančića, međutim, pored nesumnjivog istoriografskog značaja, kao svedočanstvo, dakle, da nisu svi filozofi bili miševi u periodu vladavine pacova, ima i jasnu teorijsku nit koja se bez napora može pratiti kroz sve tekstove knjige: demokratija kao nedovršeni projekt. Zato je do 5. oktobra 2000. autor žestok protivnik jednog užasnog, nedemokratskog poretka, ali nakon njegovog pada Belančić ne gubi orijentaciju usled nestanka arhineprijatelja (što je još jedna nuspojava uočena među ovdašnjom inteligencijom) i ne prepušta se bezglavoj proizvodnji priručnih neprijateljčića zarad sopstvenog ostanka na površini javnosti, već se, kad god bi demokratija kao projekt u nastajanju bila grubo izigrana, pokazuje jednako staloženim kritičarem administracije koja je došla na mesto Miloševićevog režima, ne upadajući, pri tom, u gnjecavu poziciju lažne ekvidistance. U svojim tekstovima Belančić je pre svega filozof.