број 1
14. мај 2014.
БОШКО ТОПИЋ - ПЕСМЕ !!!

ПУТ ЗАБОРАВА

Царство рђе, злобе, планету опаса,
у крвавом налету непослушне гуши,
са вечних темеља, путевима спаса,
завичај, к'о завештај, у рањеној души...
сламка нада, преко библијских таласа.

Лажна браћа, суседи, злочинима предњаче,
вечно робље запада, у духовном јаду,
руше земље, светиње...имовину развлаче,
отровним мачем, касапе нам наду,
на згаришту, крвав, иконостас плаче.

Далеко нас одвело, болно Чарновање,
од гнезда, завичаја, земаљскога миља,
с' Отаџбином, у сну, стиже радовање,
болној души, мало, лековитог биља,
ново, мутно, јутро враћа јадовање.

На нашој земљи, силник дворце зида,
злобни накот у њима подиже,
с' Отаџбином, златне, нити кида,
Србин, завичају, на починак стиже,
вечном боравишту, да непребол вида.

Стежу канџе, нових, обичаја - слава,
плачу Патријаршија, Дечани, Грачаница...
тугују Цетина, Врбас, Дрина, Морава...
ми смо Отаџбини, звезда узданица,
вратимо се с' пута заборава.

Чаша наде, јутром, у туђини...
ту се наша младост изнедрила,
губе се, стапају, трајно у даљини,
драги Боже, ојачај им крила,
Отаџбина, без њих, у црнини.

Далеко од Отаџбине, хиљадама миља,
под теретом, често, се блатимо,
оковима стегла, у туђини збиља,
да повратком, колевци, снове позлатимо,
коначно, стигнемо, до доживотног циља.

Изгубљени, светом, лутамо к'о сене,
гробове предака злобници нам газе,
како ћемо чувати вековне корене?,
за повратак зарасле нам стазе,
до једине, Отаџбине, злобом покорене.

Скамењена суза, на бледоме лицу,
за предака, крсну, славу свету,
хоћемо ли, трајно, изгубити ћирилицу?
с' њом, нашу, младост у цвету,
Отаџбина, сигурно, губи задњу узданицу.

На туђој земљи дижемо имања,
дрвене куће и Божији храм,
о повратку, болна, душа сања,
нек' нас штити Светосавски рам,
сетимо се, браћо, пута покајања.

Сачувајмо, бајно, гнездо завичајно,
лековито биље у рањеној души,
младост, у њиховим, оковима трајно,
све наде, за повратак руши,
браћо, сестре за Српство очајно.

Истањиле, пуцају, све везе родбинске,
суше се, затровани, православни корени,
душу узорале, болне, ране дубинске,
драга браћо, већ смо оборени,
с' оковима, злобне, љубави туђинске.

Пред светим олтаром, грешници, седимо,
леден камен, деци, под узглавље,
нестајемо, сигурно, у свему бледимо,
издајемо, темељно, свето православље,
отргнути, од Отаџбине, странпутицу следимо.


БУДИМО ЉУДИ
(СРПСКОМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ)

С вером и надом, живе, обожени,
путем васкресења, за вечним животом,
темељи човека, антихристом угрожени,
живи светац, обасјан, небеском лепотом.

Свет грешан, болестан у заблуди,
брат другоме, свуд, отвара ране,
свети Павле моли, "будимо људи"
обожимо болне, све, земаљске дане.

Највећи, земаљски, био правдољубац,
целом Провослављу, божански добитак,
рањеном човеку, за опстанак - стубац,
његовој светости небески ужитак.

Нечастиви, демон, Божији пут потреса,
рањеног човека гура у очај,
патријарх Павле, делом на небеса,
само најбољи одлазе у рај.

У злим временима, светионик животу,
племенит за све, народе и вере,
звезда водиља за мир и доброту,
најбоље небо, себи одабере.

Међ' оцима, светац, спашавао грешне,
ближио нас Богу, часној вери,
"будимо људи" саветује неутешне,
божији одабраник, отворио рајске двери.

Трновитом стазом. часно, гази правдољуб,
зло доба, земљом, завладала брука,
светом православљу, за опстанак стуб,
подиже га небу, моћног Бога рука.

Демон руши, свуд одрони крвави,
српски патријарх чува Божију страну,
земаљски светац, небу се усправи,
однесе у души, непреболну рану.

Небеским висинама, сред звезданог дворца,
неутешни остали, без снажног ослона,
с леве стране, уз свемоћног творца,
заслужио место, крај небеског трона.

За небо си, Србијо, рађала синове,
царству вечном свемоћни их узе,
часним путем остварићеш снове,
за друге си крваве проливала сузе.

Боже, даруј му, мир безконачан,
с твојом децом, Савом, Симеоном...
у вечном сећању, омиљен, правичан,
небеском царству, с православном споном.


ЛАМЕНТ ЗА КОСМЕТОМ

Нигде нема области болна земља рањена,
од првих држава до нашег времена,
где је човек небу учинио посвету,
ко хришћани Срби на своме Космету.
Преко хиљадучетиристо светиња је било,
напаћене Србе са небом спојило,
цркве, манастири, други верски објекти,
Космет у томе први на планети.
Владари, великаши с народом их подизали,
Богу и светима почаст одавали,
градили их као небу задужбине,
с вером у Бога на путу истине.
Човек без вере лута помрчином,
просвећена душа стреми за висином,
истина и правда – пут изабрани,
воде нас у живот осунчани.
Свака стопа земље и пусто огњиште,
били су страшно српско губилиште,
у сваком рату нестало нас пола,
ретко смо када живели без бола.
Лечили тешке ране, опет се дизали,
радо смо помоћ увек другом дали,
велики се с нама често поносили,
пред истим непријатељем савезници били.
Наше цркве свете, тужни манастири,
руше их нечасни, моћни вампири,
смета им старо српско постојање,
и тако чине историјско прекрајање.
Моћници се чуде нашем опстајању,
сад немају препреке – све су у стању
кад већ нису то успели Турци,
крај нам одредише у великој муци.
Историјска судбина измешала народе,
у крвавој борби до свете слободе,
тако је свуда на целој планети,
нормални су могли заједно живети.
На светом Космету експлозија Шиптара,
српску колевку поче да разара,
милитантном исламу против православља,
моћник помаже и њиме управља.
Стотине хиљада Срба протерали
десетине хиљада без трага нестали,
Космет вековима српско светилиште,
моћници претворили – у пакао – губилиште.
Културно благо Косова и Метохије,
у врху светске хришћанске цивилизације,
уместо дивљења својој баштини,
нажалост, нестаје у људској прљавштини.
Они што газе ђавољим стазама,
све српско сатиру у фазама,
у свему им помаже нечасни НАТО,
сви падоше у неморал и блато.
Од НАТО бомби светиње растрешене,
све покретне вредности одмах покрадене,
скрнаве мошти светих, иконе, олтаре...
свима у свету јасне им намере.
Наши свети храмови дочекаше паљење
у следећој фази прво минирање,
које се понавља за рушење звоника,
свет није видео већих бездушника.
Планирано разношење целог материјала,
с њим светиња вековима усправно стајала,
чишћење терена и трагова постојања,
срећни сте због српског нестајања.
Преостале светиње, мали део народа,
у њиховом сећању, још живи слобода,
све је то сда ваш паклени логор,
спремни сте и ту извршити помор.
Највише име у свему говори,
ко може српско постојање да обори?:
Митровица, Србица, Обилић, Милошево,
Девет Југовића... све Србин основ'о.
Ораховац, Ђаковица, Душаново, Драгаш,
Урошевац, Ђенерал Јанковић... сваки назив наш,
то никада нећете моћи избрисати,
Срби ће се вечно повратку надати.
Лажни миротворци великих држава,
да штите мир и сва људска права,
без стида стали на страну арнаута,
светска јавност с њима обманута.
Њихови извештаји свету су важни,
вешто скројени – били су лажни,
њихово присуство „прогрес“ направило,
можда зато што је све српско рушило?
Ако неко покуша у моћноме Риму,
Бечу, Лондону, Паризу, Берлину...
не дај Боже, вашу цркву порушити,
моћни ће му потомство брзо угушити.
Бедни лицемери двоструких аршина
на српском Космету светска баштина,
под лажном заштитом „чува“ је „УНЕСКО“
опет лицемерје, све нестало српско.
Земљишне књиге српске имовине,
чува небо у крилу истине,
безбожници до њих никад неће доћи,
вратићемо наше, с' Божјом помоћи.
Зар косовске божуре Арнаут да смрви,
вековима расту из јуначке крви,
ако почну корење божура чупати,
српска ће крв из њих прокапати.
Хришћанска Европо, мрља на твом образу,
ти си овде у великом поразу,
пре него си образ укаљала,
свесно си у грешку срљала.
Нећеш им дати Дрину да пређу,
зна се ко је ту поставио међу,
шта се овде дешава, свету је јасно,
за тебе, Европо не мож' бити часно.


ПРЕДВОРЈЕ ВЕЧНОСТИ

На Атонској, светој, крстоликој гори,
Српство, добило, благослов од Бога,
диже се Хиландар, звездани прозори,
у загрљај, вечног, царства небескога.

Из светог Хиландара, предворја вечности,
Симеон и Сава, православни монаси,
кроз препреке, смерно, путем човечности,
темељном хришћанству звездани украси.

Вековима, Српство, чашу жучи пије,
као Христос, распет на Голготи,
луна и криж у болене оргије,
Боголики Срби, у небеској лепоти.

Хиландарско звоно, до небеса јеца...
Симеон и Сава уз Божије скуте,
уз Христа, њену, најмилија деца,
са ранама непребола, на звездане путе.

На крсту Голготе, Српство разапето...
из Хиландара, вечног, гнезда славе,
хришћански, смерно, на небески престо,
заслугом Симеона и сина Саве.

Свети Хиландар, пуних осам векова,
кандило, против мрака и злобних маглина,
вечном небу у загрљај снова,
дижу се извори хришћанских милина.
Творац Града