Постоје три различите лажи. Постоји лажљивац у мислима, постоји лажљивац речима и постоји онај који лаже самим животом.

Лаже у мислима онај који прима подозрења, сумње у друге. Ако такав, рецимо, види некога ко разговара са другим човеком, он га подозрева па говори: ”он о мени прича”. И ако прекину разговор, опет сумња да су ради њега прекинули. Ако неко каже реч, он подозрева да је то речено ради његовог огорчења, и једноставно, у свакој ствари такав подозрева ближњег свог говорећи: ”то је због мене учинио, то је због мене рекао, ради тога је то учинио”. Тај је лажљивац у мислима. Никад не говори о истини, него увек по сумњичeњу. Отуда онда знатижеља, оговарања, прислушкивања, сукоби, осуђивања.

Зато, никада не веруј својим подозрењима јер крив лењир и оно што је право чини кривим. Подозрења су лаж и штетна су и ништа није теже од подозрења! Ако се она устале код нас, постају толико штетна да почињу да нас уверавају и намећу мисао да ми јасно видимо ствари које нити постоје нити су постојале. То је, дакле, лаж у мислима.

Речју, пак, лаже онај који, олењивши се, на пример, да устане на неки посао, не говори: ”опрости ми јер бејах лењ да устанем…”, него говори: ”имао сам ватру, несаницу, и нисам био у могућности да устанем, био сам слаб” и говори дест лажних речи уместо да се покаје и смири себе. И ако га неко укори за ту ствар, он наставља да врда речима и да их подешава, само како не би претрпео прекор.

Сваки грех настаје због сластољубља или због среброљубља или због славољубља. Исто тако и лаж настаје због ово троје. Неко лаже или због тога да себе не би укорео и смирио се, или да стекне нешто. И не престаје да се врти тамо и овамо, обмањујући речима, све док не испуни свој циљ. Таквом човеку се никада не верује, него ако и истину каже, нико му не може веровати, јер се сумња и у оно истинито што каже.

Лаже својим животом онај који се, будући развратник, претвара да је уздржљив, или будући користољубив, говори о милостињи и хвали саосећајност, или, будући горд, диви се смирењу. И не диви се он зато што би хтео да похвали врлину. Нити он, пак, преузноси врлину јер има намеру да неког не саблазни, нeгo, или ради скривања своје рђавости користи име врлине и говори о њој као да је и он такав, или често и да би штетио и повредио неког.

И ниједно зло, ни једна јерес, ни сам ђаво не могу да преваре некога ако не узму лик врлине, као што и Апостол говори да се и сам ђаво претвара у анђелa светлости. Онда није за чуђење ако се и његове слуге претварају да су слуге праведности. Тако и лажљивац, или бојећи се стида од смирења, или желећи да превари или повреди неког, говори о врлинама и хвали их и диви им се, као онај који их сам извршава и као онај који је искусан у њима. То је лажљивац својим животом и то није једноставан човек, него је двострук. Један изнутра а други споља. Двострук је и сраман његов живот.