број 8
17. мај 2010.
ДОМАГОЈ МАРГЕТИЋ
ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА ПАМЕТИ: ОДРИЧЕМ СЕ ХРВАТАКЕ

       Овакве се хрватске једноставно морамо одрећи! Једноставно, нема нам друге. Ова је држава настала на суставном кривотворењу економских биланци, тако да цијела њезина економија постоји као виртуална економија, са лажно књижених почетних 34 милијарде непостојећих америчких долара, на којима почива цијели овај распадајући економски систем. Ова земља почива на суставној крађи новца из државне благајне који се враћа у земљу као фиктивни вањски дуг, на суставном прању новца за мафију, на суставном организирању шпедиције за дрогу, те логистике за све друге облике кријумчарења преко Хрватске за земље Еуропске уније. Ова земља је настала на партитократској коруптокрацији, добро организираном систему политичке корупције, који је сам по себи постао нека врста неовисног ентитета, паралелни параполитички систем сам за себе, који функционира као паралелна власт, мимо уставом и законима прописаних државних иснтитуција. Ова држава је настала на суставном прању мозга домаћег становништва путем контролираних медија и уопће једном интровертираном, аутистичном, болесном начину живљења.
       Не можемо бити дио друштва које слави ратне злочине и ратне злочинце.
       Не можемо бити дио друштва које и данас мржњом збија своје редове против унутарњих и вањских непријатеља, а то су притом сви они који су другачији од тог великог националног крда, које задовољно гацка до кољена у говнима, док истовремено своје глупе говеђе њушке забијају у топлу стражњицу првог говеда испред себе.
       То је данашње хрватско друштво, које нам јасно поручује: или си с нама или си против нас.
       Или желиш бити дио тог усраног крда, или ниси добродошао у наш тор.
       Такве се хрватске морамо одрећи!
       То више нема везе ни са чим, то је напросто цивилизацијско питање.
       То је, заправо, диференцијација памети: или смо дио крда, или с крдом немамо никакве везе.
       Оваквој хрватској више не смијемо давати никакав легитимитет.
       Ја се одричем хрватске! Ми имамо право изабрати не бити грађани једне сумануте државе, лоповске, мафијашке, криминалне, злочиначке државе.
       Ја имам право као човјек изабрати да више с таквом хрватском немам ништа. Јер сутра ћемо се морати срамити чињенице да смо били дио масе која је била демократска кулиса банде лоповске на власти.
       Ја се одричем њихове хрватске!
       Ова је држава изграђена на величању фашизма, усташизма, једноумља, на идеји спајања једноумља и демокрације, на лоповским кадровима, на негирању злочина из Другог свјетског рата (точније негирању геноцида над Србима, Жидовима, Ромима, те злочина над неистомишљеницима усташког режима), на негирању ратних злочина из 1990.-их година, посебно ратних злочина у Сиску, Славонском Броду, али и другим мјестима широм Хрватске, од Госпића, Сплита, Вуковара, Пакрачке пољане, Карловца и других градова и мјеста.
       Ова је држава настала на суставном кривотворењу економских биланци, тако да цијела њезина економија постоји као виртуална економија, са лажно књижених почетних 34 милијарде непостојећих америчких долара, на којима почива цијели овај распадајући економски систем.
       Ова земља почива на суставној крађи новца из државне благајне који се враћа у земљу као фиктивни вањски дуг, на суставном прању новца за мафију, на суставном организирању шпедиције за дрогу, те логистике за све друге облике кријумчарења преко Хрватске за земље Еуропске уније.
       Ова земља је настала на партитократској коруптокрацији, добро организираном систему политичке корупције, који је сам по себи постао нека врста неовисног ентитета, паралелни параполитички систем сам за себе, који функционира као паралелна власт, мимо уставом и законима прописаних државних иснтитуција.
       Ова држава је настала на суставном прању мозга домаћег становништва путем контролираних медија и уопће једном интровертираном, аутистичном, болесном начину живљења.
       Ово, заправо, и није држава, него сустав криминалом премрежених институција, које контролира паралелни управљачки сустав ХДЗ-а успостављен још под Туђманом, Шушком и Грегурићем 1990.-их година, а који се до данас одржао као једина стварна власт у овој парадржави.
       Управо је из тих разлога потпуно разумљив и најновији грађански просвјед Тончија Мајића, предсједника Далматинског комитета за људска права, познатог цивилног активисте, који је просвједујући због корумпираног правосуђа, Предсједнику Републике послао просвједно писмо, којем је приложио подерану државну заставу Републике Хрватске.
       Претпостављам да ће се у данима који слиједе многи домољубни душобрижници скандализирати над оним што је учинио Тончи Мајић, али ће притом сви ти критичари, иначе припадници овог истог крда о којем сам малоприје говорио, заборавити једну једину ствар.
       Та је да је Тончи Мајић за Хрватску учинио више од било којег „великог домољуба“ и тзв. „великог Хрвата“.
       Мајић је у тешким и мучним транзицијским годинама дао све од себе како би спасио образ овој држави, али и сваком њезином грађанину, он је био једина нада у то да је некаква другачија Хрватска ипак могућа.
       Али, попут многих других, нажалост ипак малобројних, Тончи Мајић је остао усамљен у својем настојању да промијени ову земљу, да промијени њезине људе, у својем настојању да буде човјек у вријеме када се нису тражили људи.
       Зато је Мајићев чин слања просвједног писма и подеране хрватске заставе предсједнику државе, заправо задњи покушај да се чином грађанског револта и особне људске храбрости, укаже на нефункционирање формално прокламираног уставног поретка ове државе.
       Ма колико апсурдно то могло звучати, управо је Мајићево дерање хрватске заставе задњи покушај да он као грађанин упозори институције да се уставни поредак у овој земљи мора поштивати, да се уставни поредак у овој земљи мора спасити.
       Спасити од већине, спасити од ХДЗ-овог режима који произлази из злочиначке ратнопрофитерске елите, елите убојица, елите криминалаца, елите пљачкаша, елите злочинаца.
       Нажалост, у овој њиховој хрватској мало је Тончија Мајића.
       Они други су знатно бројнији.
       Они други су знатно моћнији.
       Они други су знатно опаснији.
       Ти други су своје позиције моћи изградили на масовним гробницама, побијеном и опљачканом народу, спаљеним селима и порушеним градовима на свим странама, иза њих су остали само злокобни споменици једног крволочног сукоба у којему смо били присиљени бити статисти.
       Тончи Мајић је у праву.
       Било је бесмислено ратовати за овакву независност, било је сулудо ратовати за овакву слободу, јер ти су ратови били логистика њихових злочина, ти су ратови били логистика њихових убијања и пљачкања у име националних светиња и симбола на које смо се палили као какви пијуни на некаквим мапама на којима су се наши господари тек у паузи између два вискија и двије курве играли рата.
       Били смо њихове курве, а сада већина наставља глумити у том апсурдном транзицијском игроказу и наставља другим средствима, тобоже демократским бранити све оне исте симболе и оне исте светиње, под којима смо се тек недавно убијали, и под којима смо тек јучер једни другима палили куће и рушили градове.
       Јебем ти такву државу и такве светиње.
Јебем ти народ који се клања симболима под којима су почињени неки од најкрвавијих злочина у еуропи 20. Стољећа.
       Мени се све то гади.
И сам због себе, због властите савјести ја се морам одрећи такве хрватске, ја се морам самоизолирати од таквог друштва.
       Када сам започео писање овог коментара, јер сам као његов суграђанин желио јасно рећи: Тончи подржавам те! Тончи ниси сам! Тончи ако треба бит ћемо сами против њих!, замолио сам ипак и неколико пријатеља на фејсу за мишљење о садржају овог коментара.
       Опростит ће ми Санела што сам јој украо овај коментар:
       „Е јеби га ... морам сад још ово. Нисмо ми Француска. Ми смо гузољубан народ. Волимо им рећи да им је највећи (на невиђено). И не можеш то промијенит. Склони смо идеологијама. Сад ћу мало да мудрујем, али Вацлав Хавел, Милошевић, Туђман, сви су они окарактерисани као дисиденти у комунистичком режиму. Разлика; код нас масовне гробнице код њих цивилизован развод брака. Хавел је уистину био против тог режима, а ови „наши“ су комунистичку замијенили националистичком идеологијом“, каже Санела коментираући мој текст прије него што сам га одлучио објавити.
       У праву си Санела, иза наших независности, иза наших слобода, иза наших ратова за независности, остале су масовне гробнице. И онда су то назвали државама и демокрацијама!
       „Када Хрвати схвате да је националност папуча која се напросто мора потрошити можда се претворе у нормалне људе који треба да раде, стварају, а не да живе од махања заставицама и од прошлости, јеботе то стољеће седмо, ујебало цијели хрватски народ“, додала је свој коментар на то Лела.
       У сваком случају, вријеме је за диференцијацију памети.
Стање овог друштва показује да не можеш бити човјек двадесет и првог стољећа и истовремено припадати оваквој хрватској.
       Вријеме је за јасно грађанско самоодређење: или си Хрват у оваквој хрватској и припадаш овом и оваквом друштву, или си човјек сувременог, модерног друштва, заснованог на демокрацији, људским правима, владавини закона и осуди фашизма, расизма и свих облика једноумља.
       Јер овако, хрватско је друштво и култура, једноставно, без будућности, осуђено на пропаст.
Ово је моја диференцијација памети: ја се одричем хрватске!


Напомена:
Овај текст преузет је са сајта НЕЦЕНЗУРИСАНО.
Захваљујемо се ауторима на уступљном тексту.
Творац Града