број 2
19. april 2016.
ХРВАРСКИ ИСТОРИЧАР ТВРТКО ЈАКОВИНА

Хрватски историчар УЖИВО на ХРТ: "Да нас Срби нису спасили 1918. нас Хрвата не би било!"

Водећи хрватски историчар, др Твртко Јаковина признао да су Срби 1918. године спасили Хрвате и да Хрватска није ушла у прву Југославију да данас не би постојала. Јаковина каже да је 1915. године Србима било понуђено да узму Славонију, БиХ, Лику и део Далмације и створе српску државу. Истра и други део Далмације био је обећан Италији. Оно мало Хрватске, тзв. регија Хрватска (Загорје и око Загреба) требала је остати у склопу Мађарске. Да је Србија тада пристала, данас би тзв. Хрвати из Загреба и Загорја били Мађарска провинција и реликт прошлости, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ би био оно што у ствари и јесу – Срби католици.Забрањено копирање!


Извор: ХРТ


ЛУДВИГ ВАН БЕТОВЕН - ПИСМО АЛМЕРИЈИ ЕСТЕРХАЗИ

Мој анђеле, моје све, моје Ја – само неколико речи данас, и то оловком (твојом) – тек сутра ће се знати мој стан; који недостојан губитак времена у сличним стварима! – зашто овај дубоки јад, кад говори потреба – Може ли наша љубав постојати другачије него захваљујући жртвовању, захваљујући томе што не захтева све, можеш ли ти променити то што ниси у потпуности моја, и што ја нисам сасвим твој – Ах Боже погледај дивну природу и умири своју душу због онога што се мора – љубав тражи све и то с пуним правом, тако је мени с тобом, теби са мном – само тако лако заборављаш, да ја морам живети за себе и за тебе, кад бисмо били сједињени у потпуности, онда би ти овај бол осећала једнако мало као и ја – моје путовање је било језиво, стигао сам овде тек јуче ујутро у 4 сата, будући да није било довољно коња, изабрала је пошта једну другу руту путовања, али који ужасан пут, на претпоследњој станици су ме одвраћали од путовања ноћу, заплашивали ме неком шумом, али је то мене само изазивало – нисам био у праву, кола су се морала сломити на том страшном путу, без подлоге, чисти сеоски пут, без такве посаде кола, какву сам ја имао, остао бих да лежим успут – Естерхази је на другом уобичајеном путу довде имао исту судбину са осам коња, као ја са четири. – Ипак сам делом осећао задовољство, као и увек, кад нешто срећно пребродим. – сад брзо са ових спољашњих ствари на оне унутрашње, ми ћемо се сигурно ускоро видети, ни данас ти не могу изнети своје мисли о животу које су ме пратиле ових неколико дана – кад би наша срца увек била тик једно уз друго, засигурно не бих имао мисли сличне овима, груди су ми пуне оног што ти желим рећи – Ах, има тренутака, кад мислим да језик не значи баш ништа – разведри се – остани моја једина верна драга, моје све, као ја теби оно остало ти морају постати богови, оно што за нас мора и треба да буде.

Твој одани Лудвиг.

Творац Града