број 6
26. децембар 2010.
Српски интелектуалци о црногорском преводу Његоша

Рајко Петров Ного -
Не знају шта ће с њим

Тежи им је Он горе, макар и на оскрнављеном Ловћену, него цело кукавно српство угашено. И пре су гувернадурчићи Његошу исправљали и изостављали стихове и толковали оно што је у „Вијенцу“ најјасније. Који су се усудили да разруше гробну капелу, што да не утуре „два слова“ која Његош није писао и не исправе цигло стотињак речи. Па ваљда они боље од Његоша знају како би он данас писао и мислио. Ако узвишено попростаче, чини им се да ће Његоша себи примаћи. Има таквих несоја, писао је Андрић, који су и рођени само зато да све што је усправно и високо оборе, а онда и приквасе… Не знају ови што су заробили себе у туђина колико је за такве работе Његош недостижан.

Матија Бећковић -
Језик на коме се пише уназад

Да једна књига не постоји у оригиналу, јединствено је откриће у писаној историји. А то је утврђено за „Горски вијенац“, упркос сачуваном факсимилу оригиналног рукописа. И то сто шездесет и три године пошто је објављен. И у међувремену штампан у безброј издања. И преведен на готово све важније светске језике.
И пошто су стотине хиљада читалаца, не знајући да није права, ту верзију научиле напамет.
Захваљујући том открићу, у наше дане десило се нешто што се у прошлим временима није могло ни замислити. Наиме, тек после превода на јапански „Горски вијенац“ се појавио на црногорском и на велика врата ушао у Гинисову књигу светских чуда.
Али само неупућени су могли мислити да се језичко законодавство новорођеног црногорског језика неће примењивати ретроактивно. Наивни су веровали да је и пред тим новорођенчетом будућност, а не прошлост. Да ће се и на том језику писати унапред, а не уназад. Али какву би новост донео међу језике и како би тај језик оправдао своје место међу језицима кад би се на њему писала нова, а не давно написана дела. Најпрече је и било да се преведе „Горски вијенац“.
Али с „Горским вијенцем“ је нерешив проблем то што ће ма колико био превођен и писан, поцрногорчен и ориђиналан, увек остати посвећен „Праху Оца Србије“

Мило Ломпар -
Са моралног становишта, промена је наказна

Постоји континуитет у кривотворењу Његоша. То је почело – као и толико тога чије последице осећамо – у титоизму. Јер, када видимо Његошев маузолеј на Ловћену, откривамо како се преко песничког класика, преко – као што је рекао Иво Андрић – „трагичног јунака косовске мисли“ и „највећег песника нашег језика“, наметало мењање представе о колективном идентитету. Отуд је требало уклонити све што би подсећало на „живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода“. Иако је рушење ловћенске капеле било највидљивији знак овог историјског процеса, оно није било и једини.
Тако смо били и сведоци различитих карикатуралних видова преобличавања највећег српског песника. У томе су знатну улогу имали поједини научници: њима припада тужна слава оних који су образлагали како реч српски у Његошевом делу представља одредницу православне вероисповести, док реч црногорски означава национално опредељење. Ко год је на тај начин читао Његошева дела, могао се и сам уверити како интелектуалци у нас увек обављају оне послове у којима се рационализује један идеолошки налог. Таква је и најновија промена у тексту „Горског вијенца“.
Са ауторског становишта, то је чиста лаж: Његош је у Бечу лично надзирао штампање „Горског вијенца“, уносио у њега измене и исправке, делом вршио и коректуру. Ту је саставио и „Посвету праху оца Србије“. Тешко је веровати да није исправио или променио оно што је мислио да је потребно променити: ако је оставио напоредне речи – „овде“ и „овђе“ – онда је желео да их напоредо употребљава.
Са научног становишта, промене су бесмислене. Јер, у „Посвети праху оца Србије“ прилог „овде“ претвара се у „овђе“. Ни то што у критичком издању Горског вијенца (ЦИД, Подгорица, 2005) пише да постоји „коегзистенција облика типа овђе и овде у Његошевом језику“ и да „такво писање (и изговор) треба задржати и у савременом критичком издању“ никога не обавезује.
Са песничког становишта, промена је фалсификат: у песми „Поздрав роду“, која је написана у исто време и на истом месту (Беч, 1847) када је штампан „Горски вијенац“, песник је певао да „бело, било, бјело и бијело – листићи су једнога цвијета“. То значи да их је он употребљавао равноправно и да их је варирао у складу са песничким осећањем за оно што му је било потребно. Тако код њега постоји и „време“ и „вријеме“. Отуд у песми „Ноћ скупља вијека“ стих: „Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде.“ Ако ставимо облик „вријеме“, реметимо структуру стиха. Јер, настаје стих од седамнаест слогова у окружењу стихова од шеснаест слогова. Али, у „Горском вијенцу“ постоји стих: „Вријеме ће својим током ходит“. Овде би облик „време“ скратио стих за један слог, па бисмо имали деветерац уместо десетерца. Свако накнадно мењање песникових решења је, отуд, песничко изневеравање.
Са моралног становишта, промена је наказна: најбољи српски научници, неки – као Никола Банашевић – потекли баш са Цетиња, нису у сто година „знали“ ово што сада „знају“ потпуни научни дилетанти. Шта то значи? Да научни разлози не значе ништа пред огољеном политичком вољом и њеном инструменталном силом. То је најбоља дијагноза нашег времена.
Са националног становишта, кривотворење Његоша део је једне обухватније политичке и културне стратегије која је у складу са општим правцем хрватске културне политике: све што је српско треба свести и сузити на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – престало да буде српско.
Са државно-правног становишта, треба поставити питање: шта ће српска државна политика учинити да заштити права Срба у Црној Гори да се не морају повиновати овом кривотворењу сопствене традиције? Одговор је прецизан: као и увек, неће учинити ништа. Тако кривотворење Његоша постаје и мера нашег самопоништавања.

Драган Хамовић -
Дуга, узнемирујућа лакрдија

Када су, пре десетину предалеких година, актуелни власници Црне Горе почели јавно да раде оно што, колико до јуче, нико нормалан није могао замислити, професор Новица Петковић изрекао је следеће речи, чија ми се завршница урезала: „Први пут читам „Горски вијенац“ сасвим другим очима, и не разумем Његошеве потомке, оне одговорне за ову трагедију, како уопште подносе клетву која се на њих сручује. Не може се под сунцем ходати с таквом кривицом.“ Показало се ипак да може, поврх тога настављајући са измишљањем нових апсурдних аката. Оно што почиње као изненадан драматични обрт наставља се као дуга, изнурујућа лакрдија, нимало смешна нити безопасна. Али, ни зачуђујућа.
Данас из наше предачке оставине може да заграби свако по вољи и потреби, нико му неће ни реч рећи, ни српска држава нити националне установе. Лингвисти из тзв. „региона“ вероватно се задовољно осмехују српским колегама који се просто снебивају (гдекад и буне) да свој језик и ослове српским именом. Недовршени Речник САНУ би, због задржаног наслова, требало (у име регионалне сарадње, која је сада изнад свега!) да припрема и на свет издаје и бивша ЈАЗУ, сада ХАЗУ – али таквих предлога некако нема из пријатељског Загреба. У истом граду изашао је и лексикон, где је аутору одреднице о Његошу допуштено да у последњој реченици изокола помене да песник „Горског вијенца“ има извесне везе и са српском књижевношћу. Тако је тамо, а овде како је? Управника Народне библиотеке Србије, рецимо, као да је поставила влада из Сарајева, или тамошњи Високи Представник, и не могу бити њиме незадовољни, као и толиким другим у нашем опседнутом јавном простору. Српски министар културе, недавно, најављује израду регионалне културне политике, а да пре тога није понудио предлог културне политике у Србији, сматрајући је можда излишном, поред будуће, заједничке, коректне. И тако даље. И дубље.
Стога, превод „Горског вијенца“ на црногорски правопис није неочекивани чин, нити свакако последњи у пројекту брзопотезног креирања подеснијег идентитета од онога обликованог вековима. Наредни корак биће (као што је и бивало!) да Његошев спев неко и песнички мало дотера. Могло је то и морало боље – а свакако другачије. Или да се „Горски вијенац“ негде сметне у крај и заборави. Тако је можда и најбоље.

Драган Лакићевић -
Ругање без страха и стида

Кад је започело, чинило се неозбиљно и смешно. Било је то време кад је то било срамота и тако нешто се није смело радити: ко би поменуо такву глупост (питање језика „Горског вијенца“), терали су га из новина и школа, а у поштеним кућама поштовале су се светиње.
Једна од највећих светиња српског народа, не само језика – био је „Горски вијенац“. Треба ли подсећати зашто?
Започевши с малим стварима, знало се да ће кренути и с највећим – само да ту храброст и срамоту обезбеди какав финансијски или политички покровитељ. Онда је, као тековина револуције, прокламована црногорска нација у републичким границама, најпре – унапред, а затим уназад – све до Адама, знатно пре употребе појма Црна Гора… Регионално и државно перфидно се помешало са националним, народним и етничким. Рђаве намере добиле су име поноса и припадања… Кад је срушен Ловћен, под фирмом подизања још већег споменика највећем песнику, кад је у цетињској полицији регистрована антисрпска црква, кад су се онако коректно и у идеалном тренутку отцепили од Србије, кад су патриотски и витешки признали Косово…
Сад је том њиховом пројекту потребан и „њихов“ „Горски вијенац“ – не да би они нешто тако велико имали – то дело говори против њих, него да и то некако одбију од српског бића, духа, народа, осећања.
Чинило се да се „Горски вијенац“ не може мењати – колико је савршен. Да је спев саставио не само највећи песник, него и владика и господар Црне Горе, вероватно знајући шта говори и пише (видети натпис на топу из Спужа, још стоји и на Цетињу и у Његошевим књигама). Једно и по столеће није био споран ни владика, ни „Горски вијенац“, ни језик којим је испеван.
А сад, без страха и стида – ругање и с песником и са спевом називаним „црногорским уставом“ и „српским Светим писмом“… Ето колико њима значи и српско и црногорско!
Језички стручњаци ће опет с презиром и с гордошћу одмахнути. Званични, на изборима изабрани представници српског народа нису заинтересовани ни за народ, а камоли за језик, поготово у другој држави која је признала отимање дела ове државе… Непризнати и инфериорни Црногорци хоће да имају засебну несрпску књижевност. Па пошто „Горски вијенац“ у то не спада, они желе да га ни други немају. Зато га треба нагрдити – да буде као оно што они од себе раде. Да га преведу на језик-карикатуру, писмом-карикатуром. То они чине с учешћем И вољом најгорих, а без питања најбољих – и у Црној Гори и другде. Да су питали Његоша, одговор би нашли већ у „Посвети“ „Горског вијенца“.

Творац Града