број 1
5. april 2016.

Фридрих Ниче, у зачараном платонском троуглу

Један од највећих и најконтраверзнијих немачких филозофа, Фридрих Вилхелм Ниче, осим по свом изузетном литерарном таленту, по оцени многих, био је познат и по томе што је женомрзац.
"Површна је душа женина, покретна бурна скрама над плитком водом. А нарав мушкарца је дубока, њена бујица шуми кроз подземне пећине, жена слути њену снагу, али је не схвата."
Мада је у својим делима о женама писао са потцењивањем, тврдећи да су оне нежне и драгоцене али опасне играчке предодређене за кућни а не јавни живот, дискутабилно је колико је Ниче заиста био женомрзац а колико је такав став према женама у својим делима износио као бунт због неузвраћене љубави једине жене коју је у животу волео.

Лу Андрас Саломе

Догодило се то 1882. године, када је Фридрих био на једној од чувених вечера госпође Мелвиде фон Мајзенбург. У тренутку када је послужена „печеница Мајзенбург“, са закашњењем је пристигла још једна гошћа - Лу Андрас Саломе. Ова двадесетједногодишња девојка независна и слободног духа, самосвесна и интелигентнта, скептична према друштвеним и верским обичајима свог времена и жедна знања о свету, одмах је освојила Ничеа.
Упознао их је његов пријатељ, биолог Паул Реј, са којим је Лу тада живела у једној нестандардној заједници, комуни која је подразумевала чедан живот са одвојеним спаваћим собама и могућношћу да им се придруже и други момци и девојке. У трентуку упознавања Ниче је изговорио реченицу: “Које су нас то звезде спојиле?” - што је ако имамо на уму о ком филозофу је реч, било веома индикативно.
Како је била образована и начитана девојка, Лу је била упозната са његовим делима и о њима је говорила са поштовањем. Када се на све то дода и њена лепота, није за чуђење што је заклети тридесетосмогодишњи нежења био очаран.
Ускоро је, не схватајући да је и Реј подједнако заљубљен у Лу, замолио свог друга да је у његово име запроси. Саломе је одбила брачну понуду али је желела да настави да ужива у пажњи коју су јој безгранично пружала два пријатеља. Ускоро су Лу, Реј и Ниче живели сво троје у истој кући, стварајући зачарано љубавни, платонски троугао. Тако је настала њихова пријатељска тројка о којој ће се још дуго причати а Лу је формирала веома специфичан поглед на однос према мушкарцима - уместо брака, чедан живот у комуни.
У том периоду њих троје су много читали, дискутовали, стварали, дружили се. Како су страсти кипеле међу њима, занесен љубављу Ниче није желео да тај однос остане само платонски, па је овај пут лично запросио Лу. Поново га је одбила са образложењем да је коначно доживела оно што је увек замишљала – незваничну емотивну везу испуњену вечерњим дружењима са младим интелектуалцима. Тада се у њему појавила сумња да су Реј и Лу љубавници и да су га само користили да оправдају своју аферу. Љубоморан и под тим утиском, Ниче је заједно са познатим швајцарским фотографом Жилом Бонеом направио познату фотографију на којој се њих троје налазе у једној врло необичној ситуацији: Саломе клечи на колицима држећи бич, док он и Реј стоје испред колица везани конопцем чији крај она држи у другој руци.
Ничеово повлачење из овог троугла догодило се под јаким утицајем његове мајке, а посебно сестре Елизабет, 36-огодишње уседелице, које нису могле да схвате неконвенционалне навике и шокантно понашање са мушкарцима које је практиковала Лу. Убрзо након раскида, у периоду од само пар дана, Ниче је написао Тако је говорио Заратустра у коме му старица даје следећи савет: "Ти идеш к’ жени? Понеси бич!" Његова осећања и вапај према жени коју неизмерно воли и на коју је љут зато што не може да је освоји, подстакла су у њему књижевни потенцијал који је окаректерисан као женомрзачки.
У свом лудилу, у децембру исте године када су се растали, пише јој ово писмо:

Лу,
Да ли ја много патим, безначајно је према питању да ли ћеш или нећеш, драга Лу, ти себе поново пронаћи. Никада нисам имао посла са тако јадном особом каква си ти: незналица, али оштроумна, која обилато користи оно што је познато, без укуса, али наивна у тој мани, искрена и праведна у малим стварима, без упорности обично. Шире гледано, у целокупном ставу према животу - непоштена, потпуно безосећајна у давању или узимању; без духа и без способности да воли, у афекту увек болесна и близу лудила, без захвалности, без стида према доброчинитељима, а нарочито непоуздана; лошег понашања, сирова у питањима части, мозак с наговештајима душе, карактер мачке - звер маскирана у кућног љубимца; племенитост као траг дружења с племенитијима; јака воља, али невелик циљ, без будности и чистоте, грубо прогнана сензуалност, детињаст егоизам као резултат сексуалне атрофије и недозрелости, без љубави за људе, али с љубављу за бога; у жељи за експанзијом вешта, пуна самоограничења у односу на сексуалност мушкарца.

Твој, Ф. Н.

Ниче је имао 38 година када је упознао Лу, она 21. Била је једина Ничеова љубав и то платонска, а са свим другим мушкарцима имала је праве везе. Када је то схватио, у једном писму упућеном после извесног времена госпођи Мајзенбург, Ниче је написао: "Доћи ћу у среду на вечеру, али молим вас, никада ме више немојте послужити оном, за мене кобном, "печеницом Мајзенбург."
Остатак свог живота, Ниче је провео разочаран, разјарен, тужан и депресиван до те мере да је више пута покушао самоубиство. Никада је није преболео.
Управо тај каснији део Ничеовог живота, као једну несвакидашњу љубавну причу чије последице су неизлечиво, попут метастазе из дана у дан уништавале чувеног филозофа, Ирвин Јалом је узео као тему за своје дело “Кад је Ниче плакао”. Књига је базирана на стварним догађајима у које је писац додао неодољиву мешавину истине и фикције, драму о љубави, судбини и вољи, која се одиграва у интелектуалном превирању Беча 19. века, уочи рођења психоанализе. Ова сага почиње тако што Лу Саломе моли једног од очева психоанализе, др Бројера, да лечи Ничеово самоубилачко очајање. Током сеанси, доктор схвата суштину његовог стања:
“Тврдоглаво, он се држи нечега што је почео да презире, али то зове верношћу!”

Творац Града