број 05
17. јун 2012.
БОШКО ТОПИЋ - ДВЕ ПОЕМЕ


БЕОГРАД

Београду у темељу хиљаде година,
историја памти, ту живота има,
подигнут на брегу крај великих река,
иза њих развучена равница далека.

Сви га желели као важну мету,
по броју битака, први у свету,
име му мењали чести освајачи,
нажалост и ту Београд предњачи.

Освајачи Београду мало су дали,
углавном, његову тврђаву обнављали,
од настанка, често, крваво поприште,
пријатељу, незбринутом и топло огњиште.

Београд су многи рушили из обести,
ко је господар помућене свести?
Град крвари, они „помажу“, соколе,
посољене ране много више боле.

Живот без воде муке су велике,
Дунав и Сава пловне су реке,
огледало граду, у њима се мије,
кошава га добро освежи – обрије.

С обе стране река Београд почива,
ту почиње Војводина, у равници снива,
у близини града Авала планина,
валовита Шумадија, Београду милина.

Београду често мењали се господари,
губили га, добијали, нови и стари,
памти старе Келте, Римљане, Византију,
Бугарску, Угарску и коначно Србију.

Српски краљ Драгутин први у Београду,
ширење на север пробудило наду,
од деспота Стефана престоница Србије,
дуго га нападали Турци, Османлије.

Турци га заузели после седам деценија,
и важно је седиште бесних Османлија,
слатко било имати га Бечу и Пешти,
мењали се срећнији и војнички вешти.

Два светска рата, стравична разарања,
школе, поште, болнице, културна здања...
Аустро-Угари, Немци, Хрвати крвници,
нажалост, Београд рушили и „савезници“.

Од светских престоница, Београд вечно млад,
стално га руши туђа, људски отпад,
к'о феникс из пепела увек се рађао,
за свету слободу с борбом се венчао.

Последње рушење направио НАТО
Београд и Србију разарали обилато.
Арнауте помажу да сатру српски Космет,
нашу душу, срце и вечни нам завет.

Београд никад није морално посрнуо,
херојском борбом небу се винуо,
телима и душом загрлио мостове,
задивио свет и НАТО скотове.

Лепи Бели граде, памтиш од давнина,
тешка и крвава, твоја је судбина,
лажу на те граде, пљачкају те, руше,
Београд је престоница топле људске душе.

Уморном, залуталом с изгубљеном надом,
сване при сусрету с насмејаним градом,
људи те гледају к'о брата, пријатеља,
бити у Београду животна ми жеља.

Блеште светски градови, нови и стари,
мој град рушили њихови господари,
отвореног срца, природан, без обмане,
ко види Београд, жели да остане.

Београд свима топлу душу нуди,
уснулу наду може да пробуди,
град вечног поноса, љубави, младости,
пролазног живота престоница радости.

Рим је град вечан, Беч раскошан,
на славну прошлост Београд поносан,
Лондон пун моћи, Париз град светлости,
Београд ти нуди све људске радости.

Велики Њујорк никад не спава,
Београд разгали, душу освежава.
Лас Вегас нестваран, права чаролија,
срцу ми се Београд једино привија.


СРБИНЕ, ЧУВАЈ!

Србине чувај, пут правде, истине,
прадедовски корен Светосавског злата,
с њим си досег'о небеске висине,
ћирилицу, снажан бедем, против унијата.

Србине чувај, свето, тројство - православно,
створитеља Оца, Сина, Духа светога,
миленијум с њима, кроз буре усправно,
ћирилицу у темељу опстанка вечнога.

Србине чувај, сјај, Светосавског рама,
у њему темељну, здраву породицу,
од Содоме, Гоморе, разврата, срама...
за срећно потомство златну ћирилицу.

Србине чувај, брата, пријатеља, кума,
с њима, часно, до небеског славља,
против рђе, антихриста, злобника, монструма,
ћирилица, ореол, изнад твог узфлавља.

Србине чувај, свету, крсну славу,
вечног заштитника твоје узданице,
дарује ти снагу, као моћном лаву
не смеш се, никад, одрећ' ћирилице.

Србине чувај, златно, писмо ћирилицу,
за опстанак срећнога потомства,
против унијата снажну узданицу,
она ће нас бранит' од поморства.

Србине чувај, старе, гусле јаворове,
сачувале прошлост, горчину и славу,
опевале витезове, војводе, орлове...
одбраном ћирилице, сачуваћеш главу.

Србине чувај, душом, плетене опанке,
с њима лаган, сваком колу - први,
храбро си дизао буне и устанке,
крсну славу, ћирилицу, бранио у крви.

Србине чувај, часно, јуначку шајкачу,
она је уставила аждају троглаву,
поломила челик, злобу, сваком освајачу,
ћирилицом, у будућност, носи крсну славу.

Србине чувај, винограде и плаве шљивике,
јуначку су крв, пламом разбуктали,
ломили смо царства и силне крвнике,
без ћирилице, будућност би закопали.

Творац Града