АМАЗОНКЕ

Амазонке (грчки: а-не, без; мазос-дојка), митолошки: "оне које немају дојки", легендарне храбре становнице женских држава у којима се не трпе мушкарци (по Вујаклији).

Мит о амазонкама је могао настати као рефлексија два фактора:
- претпоставке или чињенице да је човечанство у свом развоју прошло кроз три етапе: хетеризам, гинекократију и патријахарт; и - реалног живота жена у патријахату, односно њихове тежње ка чврстом положају у чистом постојању.
Међутим, ова два фактора се донекле поклапају. Хетеризам, као претпставњена установа заједничког брака у племену које је увек унижавала жену недостојним односом мушкараца је неизоставна морао довести до побуне у њима. Опробани осећај срама, искоришћавања, самосажаљења је било толико да гинекократија није довољан одговор и производ. Из тога се морало родити нешто ратоборније, нешто као амазонство. Почињући устанком, са војним деловањем гинекократска епоха чува војни карактер, али више одбрамбени, док је амазонство заиста нешто што је могло произићи из побуне потцињених жена. Тек каснијим незадовољством и осећањем потчињености од стране амазонством унижених мушкараца би могла као ублажавање, временом наравно веће, настати гинекократија. Код ове претпоставке настанак амазонсва, односно мита о њему се поклапа - и један и други фактор у себи садрже жељу за моћи, владавином, осветом, на било који начин, па макар и стварањем мита о женама - ратницама - моћницама - владарима, можда као начин давања мушкарцима - тиранима на знање да жене нису безвредне и да и оне могу да владају.
Као разне варијанте ове претпосавке јављају се разне приче о настајању Амазонки:
- бежањем жена од својих тиранина - мужева стваране су чврсте женске заједнице;
- незадовљство жена својим мужевима стварало је потребу за другим партнерима. Мужеви би то окрили и покренути љубомором на неки начин би наудили новом задовољству жена. Оне би, повређене, напустиле стари живот и створиле саме свој свет;
- јавља се и варијанта у којој је извесна мушка особа, разумевајући незадовољство жена, њима понудила други свет, бољи и лепши, али их је опет изневерила, што нас опет враћа на разочарење које су жене редовно доживљавале од мушкараца.
Сасвим супротне приче о настанку Амазонки, могло би се рећи, су оне које као разлог тога наводе неопходност, нагон за преживљавањем, односно останак без мушкараца, нпр.:
- мушкарци су настрадали у рату и жене су, приморане да се саме сналазе, почеле да преузимају и мушке послове (ипак се и овде јавља нека врста освете жена: када им се пружила прилика, оне су и остале мушкарце поубијале, видевши начин да најзад остваре своја хтења и да живе без свих понижења).
- смрћу валдара кога наслеђује ћерка ствара се држава у којој жене имају иста права и морална ограничења као и мушкарци. Као главни извор образовања легенда о Амазонкама неки писци наводе и стари обичај племена да жене и мушкарци живе одвојено, бар у првој години брака; као и мере холандских админисративних колонијала, раздвајање полова у племенима да би племе довели до изумирања.
Ипак је у већини прича заједничко то да владавина жена не траје дуго, односно да се увек деси нешто што преокреће њихов свет или бар доводи до ублажавања суровости тог света:
- смрћу жене владарке све се враћа на првобитно, тј. на поновну власт мушкарца;
- жене се полако зближавају са мушкарцима и прмајући их за мужеве, више нема правог Амазонства;
- мушкарци друге земље поробљавају жене, односно опет се испољава непобитна надмоћ мушкараца;
- освета потчињених мушкараца у виду побуне у самој земљи, а најчешће сина владарке или неке важне личности, где се јавља и слабост жена.
Ово нас доводи на прелаз амазонства у гинекократију, када мушкарци врачају свој положај, своје праве послове, задатке, али где се задржава утицај жене по питању наслеђа, ради стицања сродства и владавине у заједници, поштовања итд.
Чињеница да се предања о Амазонкама срећу широм света показује да је укупно човечанство пролазило кроз исте периоде, односно да је положај жена у време када је мит стваран био свуда исти. Дакле, било да је настао као сећање на стварне периоде човечанства или као рефлексија стварног патријахалног света, мит о Амазонкама је покренут сличним осећањима и потребама.
Локализовање мита у времену и простору
Први извори о Амазонкама датирају из V и IV века пре нове ере од Лисија, Ефора, Хипократа и Ганона до 1929. године у извештајима Бронислава Малиновског о острвима Маленезије.
Мењајући период мењају се одлике мита: неки подаци су све прихватљивији и стварнији. Већина тих података заправо нису митски и о миту о Амазонкама, већ су навођење необичних и чудних обичаја код племена, оних који би могли утицати на стварање мита, односно оних који су остали из времена амазонства.
Као постојбина Амазонки наводи се велики број најразличитијих одредница на свим континентима и у различитим условима али се у већини извора као њихова домовина наводи река Термодонт у Малој Азији. Ратовањем и освајањем Амазонке су шириле своју област и населиле Азију у свим деловима - Кавказ, Централну Азију, делове Кине, Русије и острва Маленезије; прошириле су се на Европу: Ческу, источну обалу Балтичког мора и област Португалије; Африку: северозападну Африку тј. данашњи југ Гвинеје и северну Африку, Либију; Јужну Америку: област реке Ориноко и делове Бразила. Ово ширење државе Амазонки, условљено временом у великим размацима могло би се објаснити упознавањем нових области од стране писаца. У првим причама које датирају из V и IV века пре нове ере писци спомињу углавном реку Термодонт и Кавказ, који су им били познати, док приче из каснијих периода отварају нове континенте, острва, планине. Тако се, нпр. амазонство на тлу Америке спомиње тек у Колумбовим списима у XV веку, тј. тек када свет сазнаје за постојање и овог континента. Међутим, неке постојбине се спомињу много пре њиховог појављивања у свести шире масе, што би се могло објаснити непознавањем тих делова и недоумицом о њиховој насељености, што је доводило до најапсурднијих претпоставки о њиховим становницима.
Дакле, као постојбина се могу навести сви континенти и то:
- Азија: Мала Азија, област реке Термодонт (укључујући Темисирску равницу и реку Тазме); Кавказ - централна област (Албанија); централна Азија; делови Кине и Русије а Бронислав Мариновски помиње и острва Маленезије;
- Европа: град у Ческој, источна област Балтичког мора и област Португалије;
- Јужна Америка: чира област реке Ориноко, Амазон, и делови данашњег Бразила;
- Африка: Либија (која се такође често наводи као "права постојбина" Амазонки) и јужни део Гвинеје.
Друштвено уређење
Друштвено уређење варира у зависности од простора. Око реке Термодонт се најчешће спомиње царство, са централизованим уређењем и царицом на челу или краљевство са краљицом. Царство или краљевство има јако организовану војску чије су ратнице верне владарки, затим постоје министарства, судства и на челу су, наравно, жене. Власт се стиче наслеђем, тј. са мајке на ћерку, или селекцијом: бирањем најлепше, најјаче, највестије жене, јер царица нема потомке због непризнавања и одбијања полног општења са мушкарцима. На Кавказу се најчешће јавља племе са женом - поглавицом на челу, или градови са утврђењима и војском. Једна верзија на Кавказу спомиње ханство са министрима, судством, свештенством, војском и хансом на челу, али ова прича нема доказе ни временско локализовање.
Племена се још помињу у деловима света који су, по писцима, неразвијени: нпр. Америци, тек "откривеној", ненасељеној цивилизованим светом, па су тако племена око реке Ориноко и у деловима Бразила неорганизована а владавина и обичаји су сурови.
Градови се спомињу највише у деловима света који нису уопште ни посећени ни испитани и потпуно су непознати, па тако писци спомињу градове у сред пустиње Магреба где мушкарци не смеју да оду јер одмах умиру, а који су организовани поделом рада, где нема малих и великих, спорова око имовине и где вера забрањује завист, тежњу ка већем, бољем, раскоши. Пределе које нису смели да испитају писци су идеализовали, замишљајући у њима савршен свет, али недодирљив и непознат јер се нико из њега не враћа и нико се више не усуђује да оде.
Класе међу становницима, било царства, племена или града, не постоје. Издваја се само владарка, коју сви обожавају, а остали народ је једнак - сви ратују и сви раде исте послове.
Делатности народа жена су углавном ратовање, лов, земљорадња, као и бављење разним занатима: израђивањем оружја, кожа, чамаца и др. Њихова земља је врло богата златом и бисерима које оне извозе у друге земље.
Ратовањем су се Амазонке најчешће бориле за опстанак, али и за превласт међу суседним народима - спомиње се да су владале многим народима, поробиле многа племена и градове. Помињу се у Тројанском рату, када су ратовале на страни Тројанаца и биле су поражене. Либијске Амазонке су, по Дионисију, покориле суседе да би дошле до Сирије, одакле су прешле Малу Азију, стигле до Тракије и после ових освајања се вратиле у Либију. У Помпејевом походу на Кавказ на страни Албанаца су учествовале и Амазонке, али су претрпеле пораз. Плутар, Флавије Аријан, Диодор Сицилијански и Низамија Гиндезевија их доводе у везу са Александром Македонским. По овим причама, између Александра Македонског и Амазонки је текла преписка. По једној легенди, амазонска царица Телестра је Александру Македонском понудила да проведу ноћ заједно, јер би њихово дете - њега као мочног војсковоће и ње, најлепше Амазонке - било "право чудо", што је он прихватио. Амазонке су често нудиле помоћ Александру Македонском, што је он углавном одбијао. Неке приче наводе да је дошло до сукоба између Амазонки и овог познатог војсковође у коме су оне поражене. Све ове приче побија Флавије Ариан и тврди да су оне морале изумрети много пре Александра Македонског.
Амазонке су имале јако развијену војску, биле су боље наоружане од већине својих непријатеља. Ратовале су на коњима, служиле су се луковима, секирама, шлемовима, штитовима, омчама, копљима, и прве су међу својим суседима имале гвоздено оружје. Биле су изузетно ратоборне и храбре, што је њихове суседе наводило да посумњају да су жене, па Палефат пише да се о њима говори "да нису жене, већ мушкарци".
У већини ратова оне су побеђивале, али су као разлог њиховог нестанка навођени порази од Грка, Александра Македонског, Лангобарда (њихова царица је изгубила битку са Хераклом, затим са Ахилејем и њихова држава од тада не постоји).
Изглед, нарав и понашање
Амазонке су, по већини прича, биле високе, прелепе, правилне телесне грађе, али су се облачиле и понашале као мушкарци - имале су мушку одећу (хитоне до пета), косу су везивале, а они који тврде да су мушкарци кажу да су "бријале браду". Још од малена њима су мајке спаљивале или одсецале десну дојку ужареним гвожђем како би јој спречиле раст и олакшале руковање луком и стрелом. Спаљивање десне дојке се јавља у већини прича, али Валтер Рали и Ковалевски то поричу, са ограђивањем на остале податке о Амазонкама.
Апсурдну причу о женама - горилама која потиче из В века пре нове ере од Ганона по којој су он и његови сапутници наишли на острво насељено углавном женама, прекривеним длакама, које су биле врло аргесивне, прихватио је Помпоније Мела, а сличан начин описивања се среће и у аналима "Нан си" који обухватају историју Кине у В и ВИ веку: на непознатом, нелокализованом месту живе прелепе жене, правилне телесне грађе, беле коже, без груди, са косом до земље, а прекривене су длакама помоћу којих хране децу.
Ови описи се могу назвати апсурдним јер, пре свега, насељена места, иако по причи очиглено посећена, нису одређена, а докази су коже које личе на обичне мајмунске.
Основне одлике нарави Амазонки су храброст, смелост, ратоборност, а неретко и агресивност и нападност као и свирепост.
Сексуалност, однос према мушкарцима, деци и суседима
Сексуалност амазонки и њихов сексуални живот је био прилично ограничен. Уколико су живеле са мушкарцима, обићно су ћувале невиност за време војске или би остајале невине ако не убију ниједног непријатеља. Ако су живеле без мушкараца, оне су свој сексуални живот ограничавале на састанке ради продужења врсте. Најчешће су биле потпуно лишене страсти, а неке приче тврде да нису уопште имале односе већ су врсту продужавале на неки други начин. Ипак, по Брониславу Малиновском, биле су агресивне, незасите и врло свирепе. Све мушкарце су изнуривале па и убијале својим пировима, па чак ни деца не би успела да доживе зрелост јер су их изнуривале својом "љубављу". Сексуални живот је тесно повезан са чињеницом да су оне по великом броју извора живеле без мушкараца (у 24 приче се наводи да њихов народ није укључивао мушкарце). Биле су приморане да, ради потомства, опште са мушкарцима суседних племена. Мушкарци су долазили једном годишње (у пролеће, или лето), и остајали би одређено време (2 месеца, 3 месеца, 30 дана, 40 дана), довољно да свака жена зачне па би одлазили и враћали би се тек идуће године. Изражена је моноандрија, тј. стално враћање истих партнера и одржавање истих веза, док само Страбон помиње полиандрију што би се могло схватити као задржавање обичаја из периода хетеризма.
Неки писци наводе да жене нису уопште опстиле са мушкарцима, јер нису ни живеле са њима, а врсту су наставиле зачињући на, могло би се рећи, апсурдне начине. У обзир се наравно, мора узети време у којем су ови писци живели и из тог угла, са њихове тачке гледишта ово и није апсурдно. Ипак, веровања у бесполно зачеће се протеже од И века (анали династије Хана) до XIX века (Николај Дауркин), као и у разним деловима насељеног (или непознатог) света. Истиче се веровање у магијску моћ воде и ветра, јер оне зачињу купајући се у реци, извору, од морских таласа, пијући воду; довољно је да само погледају неки од чудотворних извора; а по Чен Чу Феју оне се разодевају када дува јужни ветар и од њега постају трудне. Најнеобичнији начин зачињања спомиње Адам Бременски у XI веку. По њему, Амазонке зачињу од чудовиста којих на источној обали Балтичког мора има на претек, иако "многи тврде да зачињу са робовима или трговцима који ту пролазе или, пак, под дејством воде."
У само десет прича се спомињу мушкарци као становници државе жена и то у племенима око реке Термодонт и на Кавказу. Они су потчињени, немају никакву власт јер је сва у рукама жена и често су у улози робова. Њихови послови су чување деце, одржавање куће, и уопште послови који се данас сматрају женским пословима (ткање, чишћење, итд.). У неким причама мушкарци заправо имају улогу мужева, али такође у потчињеном положају. Њихов главни задатак је, заправо, омогућавање продужавања врсте.
Сам однос жена према мушкарцима зависи од тога да ли живе са њима или не. Уколико у њиховој држави уопште нема мушкараца оне их се плаше, избегавају их, беже од њих када их виде, или их агресивно нападају да би их отерале.
Ако долазе у контакт са мушкарцима њихов однос је понижавајући за мушкарце - оне их презиру, чак и мрзе па им управо због тога намећу најпонижавајуће послове. Такав однос је врло често изазван понашањем владарке чија је улога да чува невиност и која мушкарце не признаје и презире.
Однос Амазонки према деци зависи такође од тога да ли живе са мушкарцима или не, као и од тога да ли је дете мушко или женско.
- уколико Амазонке зачињу на неки чудотворан начин, рађају само девојчице које одгајају као ратнице учећи их свим вештинама које су им неопходне. Дечаци се не рађају, с обзиром на то да нису потребни. По Адаму Бременском (пише да жене зачињу сачцудовистима), мушко дете ће бити псоглаво и умреће одмах по порађају, а женско дете ће бити прелепо.
- ако жене имају одређено време састајања са мушкарцима ради зачињања, дечаке који се роде углавном шаљу очевима, а девојчице задржавају, или и једне и друге васпитавају очеви, а затим девојчице доводе Амазонкама. Међутим, ови случајеви су присутни само ако су мужеви из суседног племена, увек исти и стални, али ако зачињу са случајним пролазницима или мушкарцима различитих племена, оне мушку децу убијају при рођењу.
Амазонке које у држави имају мушкарце, било робове било мужеве, мушку децу васпитавају да буду покорни, а чест је случај да их сакате (руке или ноге), да би им онемогућиле касније побуне против организације државе. Уколико оне саме раде све послове и мушкарци им требају само ради оплодње, врши се жребање или бирање једног (или више дечака) који ће наставити врсту, а остале убијају (бацају зверима, даве и слично) одмах по рођењу.
Девојчице су по свим причама, од малена васпитаване да се боре, учене разним ратним вештинама: пре свега јахању, руковању оружјем, веслању итд.
Око реке Термодонт, и на Кавказу па и у Либији девојчицама се врелим гвожђем сасушивала десна дојка, ради лакшег руковања луком и стрелом. Псеудо-Калистен пише да девојчице до седме године проводе време са очевима који живе на обали. Они их васпитавају, а када заврше седму годину чаљу Амазонкама на острво. Живот девојчица био је суров - морале су да трпе тешкоће ратовања и нису смеле одрастати у средини у којој би се навикле на раскош и лак живот. Њихова главна улога је била улога ратнице и тако су живеле.
Суседи, који су најчешће били племена или слабо организоване државе (са изузетком Грка) су их углавном мрзели и плашили су их се. Увек су били у сукобима и ратовали су, тако да је постојао страхопоштовалачки однос. Доминиканац Дос Сантос каже да су их суседи волели, дивили им се и била им је част да се боре са њима.
Мишљење писаца о миту
Већина писаца се није изјаснила о миту о Амазонкама, већ су то наводили као причање неког другог, или би се оградили наводивши то као легенду.
- Палефат (III век пре нове ере) не верује да су амозонке биле жене јер ни "данас" тога нема.
- Страбон (68. година пре нове ере - 20. година нове ере) о кавкаским Амазонкама пише: "Ко може поверовати да се војске или град или читав народ састоји само од жена без мушкараца."
- Флавије Аријан (96 - 180. година нове ере) не сумња у њихово постојање али тврди да су морале изумрети пре Александра Македонског.
- Ал-Казвиније (1203 - 1283. нове ере) пише да нема сумње да постоји град жена.
- Адам Олеари (1603 - 1671. нове ере) пише да, иако се приће о Амазонкама преплићу са баснама, не треба их одбацивати, јер у њима има зрно истине.
- Филипо-Салваторе Дјили (XVIII век) мисли да и "данас" постоје.