28. 07. 2004.
Komentari, članci, konkursi, pesme, priče, drame, aforizmi, zanimljivosti, senzacije...
011
DAVID ALBAHARI - MARKE

Uprkos kompjuterima i elektronskoj pošti, Stojan Zec je i dalje rukom pisao pisma koja je, nakon što bi ih stavio u koverat i ispisao adresu primaoca, nosio na poštu da se izmere. Poštanska službenica je spuštala pismo na vagu, proveravala nadoknadu u spisku poštarina, i potom – kao bezbroj puta do tada – listala svoju veliku knjigu u potrazi za lepšim markama. Stojan Zec nije mogao da se seti koliko dugo već donosi pisma kod nje; zgrada pošte je poslednji put adaptirana pre dvadeset godina, ali on je bio uveren da se seća njenog lika od ranije, kada su poštanski službenici bili razdvojeni od korisnika staklenim pregradama; srednji deo pregrade bio je načinjen od mutnog stakla, tako da je službenica mogla da se vidi samo ako bi se Stojan Zec sagnuo do otvora u donjem delu ili ukoliko bi se propeo na prste i zavirio preko ruba neprozirnosti. Kada je pošta obnovljena, i kada su, posle dugih gradjevinskih radova, šalteri ponovo otvoreni, i to u doslovnom smislu reči, bez ikakvih pregrada, vratašca ili prozorčića, Stojan Zec nije nikako uspevao da se oslobodi navike da svoje pošiljke predaje pognut, kao što nije uspevao da spreči, pogotovo kada bi se otegao red, povremena podizanja na vrhove nožnih prstiju, što je nekada, u vreme mutnih stakla, bio jedini način da vidi, makar delimično, razlog za čekanje. Medjutim, ono što je Stojana Zeca tada, pre dvadeset godina, najviše iznenadilo, bilo je lice poštanske službenice. Nekada, vidjeno iz donjeg ili gornjeg ugla, delovalo je, zahvaljujući skraćenjima perspektive, neprivlačno i gotovo odbojno; tada, pak, postavljeno u istu visinu s njegovim, pokazalo se u neočekivanoj uskladjenosti, spokojno i pitomo, prošarano uzbudljivim senkama i nagoveštajima, pogotovo kada bi kosa bila začešljana unazad, zavučena iza ušiju ili vezana u rep. Cak i danas, posle svih tih godina i uprkos mreži tankih i debljih bora oko uglova očiju i usana, pogled na lice poštanske službenice izazivao je isti osećaj prijatnog bockanja u grudima Stojana Zeca, bockanja koje je, primetio je, vremenom postalo slabije, ali koje se nije izgubilo čak ni onda kada se njeno lice, kao sada, našlo u avetinjskom odsjaju monitora, poput čuvara na ulazu u novi, mrski svet.
Nemanja, njegov sin, nemilosrdno ga je ismejavao zbog toga. Ne, naravno, zbog lica poštanske službenice, o kojoj nije znao ništa – kao što o njoj zapravo ništa nije znao ni sam Stojan Zec – već zbog njegove nepoverljivosti prema tehnološkom napretku, nevoljnosti da se odrekne prevazidjenih pomagala (penkalo, pisaća mašina, indigo papir, guma za brisanje), te nespremnosti da nauči bar osnovne operacije potrebne za korišćenje kompjutera. "Danas svako", govorio je Nemanja, "apsolutno svako, zna kako se koriste osnovni kompjuterski programi. To nije nikakav luksuz, već znanje koje je neophodno u presudnim trenucima, kao što je veštačko disanje ili pritiskanje grudi i stomaka u slučaju gušenja."
"Hoćeš da kažeš da su moje šanse da preživim riblju kost koja mi se zaglavi u grlu veće ukoliko umem da se služim kompjuterom?" Stojan Zec nije ni pokušao da sakrije sarkastični ton koji je obavio njegove reči. "Možda postoji neki poseban program koji bi mi pomogao da se lakše prepustim umiranju, manje udaram nogama i mlataram rukama?"
"Ne budi smešan", odgovorio je Nemanja. "Uostalom, zar mi nisi jednom rekao da smrt tela nije ništa u poredjenju sa umiranjem duha? I da je prestanak intelektualne znatiželje znak da će od toga časa nadalje čovek hodati svetom kao prazna vreća?"
Stojan Zec je pokušao da protestuje, da kaže kako nikada ne bi rekao tako nešto, ali Nemanja je već nestao iz sobe na onaj čudesan način koji je dostupan samo šesnaestogodišnjacima. Na izgled spori, lenji kada treba nešto da rade, neodlučni kada ujutru treba da ustanu, oni u pojedinim trenucima poseduju moć nepredvidivog kretanja kroz prostor, kao da već žive u budućnosti u kojoj će se s mesta na mesto prelaziti zahvaljujući snazi uma. Nije vredelo da ga traži, znao je Stojan Zec, jer gde god da se nalazio, više nije bio u istom svetu kao on. Najgore od svega, medjutim, bilo je to što se dečak ispravno sećao: njegov otac je doista izgovorio rečenicu koju je Nemanja pomenuo, možda ne baš tim rečima, ali sa istovetnom porukom. Znao je i kada se to dogodilo: prošle godine, na njegov rodjendan, kada mu je Stojan Zec poklonio veliki album za marke. Bio je to, kako se naknadno pokazalo, poslednji pokušaj Stojana Zeca da od svog sina napravi filatelistu. Pokušavao je, zapravo, godinama, još od trenutka kada je Nemanja krenuo u prvi razred, ali već tada se izmedju maraka i njega isprečio kompjuter. Ono što je Stojana Zeca najviše privlačilo – lagano i strpljivo skidanje poštanskih maraka sa ovlaženih komadića papira, njihovo sušenje i, potom, svrstavanje u albume – izgleda da je najviše odbijalo njegovog sina, i dok bi Stojan Zec pričao šta radi, objašnjavao kako se najbolje skida lepak, te koja vrsta papira je najpogodnija za bezbedno prikupljanje vlage, Nemanja je čežnjutivo pogledao u slepo oko kompjuterskog kiklopa i zamišljao, u to nije bilo sumnje, kako besomučno ubija čudna bića koja izviru iz uglova ekrana ili, pak, kako slaže iskrivljene geometrijske oblike koji se sve većom brzinom sunovraćuju prema dnu. Tada bi Stojan Zec eksplodirao od besa, dečak bi počinjao da plače, njegova majka bi utrčala u sobu, i ubrzo bi svi istovremeno vikali i treskali i hodali oko stola, sve dok albumi i katalozi ne bi bili pokupljeni i sklonjeni na policu, gde su čekali neki novi trenutak, pokušaj koji, Stojan Zec je bio sve sigurniji, nikada neće uroditi plodom.
Nije razumeo zašto je tako, mada je slutio da se objašnjenje krije u tome da se svet promenio a da to on nije blagovremeno uočio, odnosno, da negde u sebi, čak i ako je zapazio promenu, nije ništa uradio da je prihvati. Ruku na srce, svet oko njega doista više nije nalikovao na njegov svet. Bezbrojni ekrani, mobilni telefoni, kompjuterziovane biblioteke i galerije, virtuelna stvarnost, sve je to doprinosilo da se oseća kao da je doista kročio u budućnost koju je zamišljao dok je kao mladić čitao naučno-fantastične romane Klarka i Asimova. Medjutim, ipak nije mogao da shvati zašto jednog dečaka ne bi zanimale marke čak i takvom svetu. Svet je, na kraju krajeva, i dalje na istoj planeti, i isto nebo se i dalje prostire nad njima, noć smenjuje dan i onda dan ponovo smenjuje noć, kao i mnogo hiljada, miliona godina ranije. Zašto njegov sin ne bi osetio isto uzbudjenje koje je osetio Stojan Zec kada je prvi put u svom životu video trouglastu marku? Zašto ga neka marka iz Nove Gvineje ili Kostarike ne bi navela da zamisli svoj život proveden medju domorodcima? Zašto ga likovi kompozitora na markama ne bi naveli da sluša njihovu muziku? Zato što svet, morao je da prizna Stojan Zec, ipak nije isti, bez obzira na nebo i zvezde, istok i zapad, proleće i jesen. Postao je u stvari mnogo nejasniji nego ranije, ali to će, shvatio je, njegov sin morati sam da otkrije, onda kada za to kucne pravi čas.
Zbog toga je i odlučio, iako je znao kako će Nemanja reagovati, da mu za prošlogodišnji rodjendan pokloni album za marke. Prišao mu je i pružio upakovan poklon. Nemanja ga je opipao, odmahnuo glavom, i onda ipak pocepao šareni papir. "Znao sam", rekao je, odložio album na sto i posegnuo za drugim poklonom.
"Otvori ga", rekao je Stojan Zec.
Nemanja je nesretno uzdahnuo, a potom je polako rastvorio album. Na prvoj stranici, uredno poredjane, već su počivale marke. Nije odmah mogao da prepozna iz kojih zemalja potiču, ali na svima su bili crteži ili fotografije kompjutera, tastatura, elektronskih kola, monitora i miševa. Neke su prikazivale likove ljudi koje nije mogao da prepozna, ali koji su očigledno imali neke veze sa nastankom ili razvojem kompjutera. Zatvorio je album i pogledao u oca. "Hvala", rekao je, "ali to još uvek ne značI da ću skupljati marke."
"Ne moraš", rekao je Stojan Zec, "dovoljno je da se zainteresuješ za ono što te marke pokazuju. Sve dok postoji znatiželja, čovek ne mora da brine. Smrt duha je, veruj mi, mnogo gora od smrti tela."
Možda nije bilo prikladno govoriti o smrti, bilo kakvoj smrti, za vreme proslave rodjendana, ali sa decom tog uzrasta je uvek tako – ako postoji trenutak za pouku, mora se iskoristiti, jer nikada se ne zna da li će se drugi trenutak uopšte pojaviti. Nemanja, naravno, nije više uzeo album u ruke, tako da je, moglo se pretpostaviti, bio podjednako pokriven prašinom kao i koverte u koje je Stojan Zec odlagao marke koje je odsecao sa raznih pošiljki. Jednom će, nadao se, Nemanja i on zajedno staviti sve te marke u posudu punu tople vode, i onda će polako, dok im se prsti budu preplitali, isprati lepak s njihovih poledjina, zatim će ih poredjati na suve bele papire i pritisnuti debelim knjigama. A posle toga, odlučio je, povešće Nemanju na poštu, i dok poštanska službenica bude tragala za novim i lepim markama, Stojan Zec će se sagnuti, iako zna da izmedju njih nema više nikakvih pregrada, i reći će joj, ne bez ponosa: "To je moj sin. On skuplja marke."

ŽAN-MIŠEL MALPOA - VARLENOVA GLAVA

Prvog januara u trinaest časova, jedan golub grivaš se spusti na ćelavu glavu Pola Verlena.
Ove godine sneg takođe neće padati. Artur i dalje nastavlja da se šunja ispod zidova. Na leđima nosi kožni ruksak.
Na Mariji dve crvene rupe sa desne strane. Spava. Bradom naslonjena na grudi. Spava lepim snom kao na razglednici.
Sunce ulazi kroz prozor. Moji dani su prozaični. Svet mi saopštava novosti.
U novinama čitam fraze bez glave i repa, priče o ubistvima i bombardovanjima.
Prelistavam nesreće drugih kao herbarijum sa mrtvim biljem i sasušenim suzama.
Svakoga puta sebi ponavljem istu stvar: nikada više neću pisati pesme, stara je to priča.
Međutim, ponekad me ponovo ščepa ta neobična želja, ta čudna potreba za bujicom reči, neskladom i bukom.
Istina, nemam ništa određeno da kažem, ništa što je vredno metafore, ali potajno se nadam da će sa rečima.
Doći malo znanja, istinitosti ili smisla. Ne znam odakle dolazi ta nada.
Kao da bi se nešto novo moglo dogoditi. Kao da će neko doći.
Ljubav je kineski teretni brod koji dotrajava. Ženske grudi su u koroti. Ali crnina im lepo stoji.
Pogodno je vreme da bi se izgubili na kraju ovog stoleća. Nećemo više ići u šumu. Lovorike su ubrane.
Ovoga puta nikakvu važnost ne predajem rečima koje vi očekujete od mene. Ja sam samo štucanje pijanice.
Na svojih deset prstiju brojim sate koji me dele od smrti. To me zabavlja ili mi ispunjava vreme.
Oprostite mi, škripim. Vrata koja mlate: sve što je ostalo od kuće koju sam mogao sanjati da sagradim.
Sa pogledom na more i balkonom sa drvenom ofarbanom ogradom.
Nedeljom, svi skupa smo umakali biskvite u čaj.
Nedaleko od plaže, na obali mora... Smejali smo se da ne bi zbog toga plakali, naravno, vi ste me razumeli...
Pesma? Razbijeno posuđe. Nasledstvo od bake koja me je naučila da pišem, nekada, u kuhinji.
Tako sam usamljen posle njene smrti: trebalo je da ispišem tolike stranice hartije. Niko nije primetio njeno odsustvo.
Pišem da bih nekoga zaboravio. Kao što drugi piju ili se vesele. Pišem da joj budem veran. To je isto.
Poezija je matora keruša koja laje na tuđu decu. Ona ne ujeda.
Sva ona ljubav koju nećemo imati. Ona ljubav koja neće u krevetu završiti. Nije više vreme nadanja.
Previše ljudi traži posao. A ja, ja tražim svoje reči. Sakupljam rečnike i antologije.
Fabrika tišine zapošljava nove radnike. Poslovi cvetaju. Šapuće se da beži vreme.
Ne čujemo mrtve da vrište. Ni jeku topovskih granata među cvetovima.
Televizija postoji sama za sebe.
U Africi cisterne su prazne. Nisu ih napunili naši plačevi. Milosrđe je utonulo u tugu.
Bog rešava samo sopstvene probleme. Odora mu je bela kao celec. Na nogama su mu platnene cipele.
Isusa na krstu bole šake. On ne veruje više u nebo.
Čak se i trava pita postoji li razlog da ozeleni. Pejzaž je ostareo. Čudno je to, toliki zamor.
Zlo je vreme za ljubav na kraju ovog stoleća. U kojoj ćemo radosti ubuduće plakati?
Život se cereka kao starica. On je izgubio svaki razlog da postoji.
Trebamo, međutim, nešto učiniti da se raspeva.
Poezija ga zasmejava, te koščurine u kantama za smeće i te buve koje izazivaju svrabež u njemu.
Zabavlja ga to da nije više ništa, da se rimuju njegova i tuđa tuga.
Pušač ili nepušač? Slano ili bez soli? Ja ih najviše volim nežno plave, ili crnke sa plavim očima.
Nije tačno ovo što sam upravo izjavio: ovoga puta pazim da kažem samo istinu.
Fotografije nagih žena su lovački avioni. Pikiraju pravo na bulevar.
Zaustavljaju se ispred crvenog svetla.
Ja prelazim preko pešačkog prelaza... Kad ćete pronaći makaze koje će iskidati bodljikavu žicu koja nas okružuje?
Ponovo ćemo zavoleti lirizam, to vam ja garantujem. Vratiće nam se samopouzdanje. Sa krikovima onda kad ne treba.
Ne krikovima magaraca koji hoće da obrste poslednju crkvu a koji pobožno slušaju crkvena zvona.
Radije sa krikovima gvožđurije i eksploziva. Onima koji prate sve dalje i dalje dugu kolonu ranjene dece.
Znam ja o čemu govorim: rodio sam se na dan primirja. Na dohvat puške mrtvih. Srce mi je ipak miroljubivo.
Ali oružje nije odloženo. Vidim, tražim način kako da se izrazim: to znači da još uvek verujem u mnogo štošta.
Svaki put kad padne noć, ja patim za svetlošću. Noću ne plovim više morima. Moj san ne isplovi.
Poezija je, ponavljam, starica koja digne zavesu i posmatra prolaznike sa prozora.
Prikovana za fotelju zbog kostobolje i proširenih vena, ona gleda lepe devojke na televizijskom ekranu.
Već odavno ne doživljava orgazam, skuplja markice, priveske za ključeve, značke i razglednice.
Sa sve četiri strane sveta, od kako je četvrtast svet, blistav i šarolik kao venecijansko staklo.
Ima još uvek starih luda da joj kažu šta ima novo i zaklinju joj se da im ona ispunjava srce.
Pozdravi sa svih strana! Niko ne pominje proplanak, kamenu ogradu bunara i zavijanje divljih vetrova.
Oni tvrde da ponekad dođe jedan skriveni bog da udomi svoju beskrajnu ljubav u zaton simfonije reči.
Oni siluju tog bogalja, prikovanog za stolicu bede, koji je naučio da čita sa usana drugih.
Ona voli da veruje u te stvari. Te joj reči pričinjavaju zadovoljstvo. One lepo zvuče. Njen život nije više tako siv.
Niko i ne pretenduje da ustajemo zbog pesme rano ujutro ili da poezija pobedi pomrčinu.
To bi značilo reći dva puta istu stvar. Ne volim veru. Hoću da poezija bude bez nade, naga u slomljenoj stolici.
Kao žena koja se poda bez razloga prvom koji naiđe. To znaju njene ruke bolje od njenog srca.
Mene ne interesuju toliko uspesi u cirkusu niti napakovane karte. Ne trgujem.
Zadovoljavam se za sopstveno spasenje sa minimalnom dozom nade koja dozvoljava čoveku da se ujutro pridigne.
Ako mi preko toga reči poklone malo ljubavi, neću odbiti: to je retka stvar, čini mi se.
Stvarnost, ona onih drugih koji u parovima odlaze u blagu noć, gledajući se i smeškajući.
O njoj se ne diskutuje. Više bi voleli da je naučimo napamet, i da je naglas recitujemo.
Kao neku pesmu Čiča - Igoa ili Ronsara, berući ruže u njihovom vrtu, u trenu kad sviće pejzaž.
Uostalom, nisu bili tako loši ti otkucaji sata i srca dobro naštimovanog violončela.
U srećnim grudima, reč je nekada lepo ozdvanjala. Proverili bi ponekad...
Poezija mi reče:Ne dirajte mi grudi.” Ja joj odovorih: Izbegavajte, molim vas, da mi telefonirate naveče”.
Pogotovo posle osam sati. U to vreme krpim svoje čarape i obnavljam lekcije. Hteo bih da mi sve bude jasno.
Ponovo učim, sam, da govorim. Ne volim da me ometaju. Tuga je jedina stvar koja mi pripada.”
Uzaludno je lagati: poezija, stvarno, ništa ne traži od mene. Ja sam taj koji hoće sa njom da razgovara. Ona se pravi gluva.
I moje pamćenje je do te mere loše da se prisetim da sam živeo. Više ne prepoznajem svoju senku.
Mora da sam nekoga uzalud čekao, ili je neko uzalud čekao mene, a da to nisam primetio, na autobuskoj stanici.
Da bih se danas interesovao tako i malo za ono što me okružuje, to zaslužuje vrlo malo stvari.
Ako to nije svet koji liči na onaj koji sam zamišljao kao dete.
Povukao sam se i ostario, ne primećujući više da prolaze sati, jedući na brzinu i spavajući tvrdim snom.
Čak mi ni sopstveni život ne pripada više. Zaboravio sam da budem neko. Čekam onu koja će me razubediti.
Srca razgolićenog kao nokat. Sa zalepljenim flasterom na usnama, moja ljubav pokušava da peva. Tih grimasa umuknuo je poj.
Zbogom slike mora i lepih nedelja, uspomene iz nove beležnice. Crveni kaputić devojčice.
Same ispred fabričke kapije: na kaminu porculanska ptica, ali ništa posebno.
Čudno je to, ta potreba da s vremena na vreme prođemo kroz neki nerazumljivi jezik da bi se okupali u muzici!
Proza, ponovo proza: poezija će doći kasnije, sa malom crnom limuzinom, hrizantemama i venčevima.
Reči će se pobrinuti za smrt. Za život ćemo se snaći sami. Uši drugih ne čuju ništa. Duša mi je malo vlažna a srce suvo. Još uvek ne nosim naočari. Slepočnice su mi pobelele.
Plivam kao izgubljena riba u neprohodnoj šumi, u čorbi sam parče hleba, u srcu grumen krv”.
Noć dodirujem prstima. Svako jutro milujem nebo dok su njegovi očni kapci još uvek topli.
Volim upijače, bočice mastila, uspomenu koja izaziva bol i zublju meteora.
Volim Marijinu ljubav: na kraju krajeva naša ljubav nije previše monotona. Često se svlačimo u praznim odajama.
Mariju zgrčenih prstiju, plavog srca. Malaksalu Mariju na mom dlanu. Mariju i njenu nepogrešivu tišinu.
Iz dana u dan se ponavljamo: Hteo bih da budem neka nova rečenica, sa rečima koje nisu još uvek izgovorene.”
Dotrajavam kao kineski teretni brod koji prevozi trinitroglicerin zelenim vodama Pacifika.
I sto dvadeset hiljada tona na izgled miroljubivih u zamenu za obogaćeni uranijum uz obični usklik radosti.
Sa dugosilaznim akcentom, odmah iznad velikog slova Lj” reči ljubav. Ubeđen sam da bi se tada moja duša bolje osećala.
Rastezati, rastezati gumu melanholije: neka pukne među mojim prstima. Neka krikne nebo!
Pticama, za njihovo pevanje, premala je dnevnica. Nemaju dovoljno da prehrane ptiće.
Sa svim tim porezima, plaćenim iz ruke u ruku, da bi priskočili u pomoć osamljenim zvezdama u noći.
Pocepale su se crne svilene čarape. Balsku haljinu pojeli su moljci. Tamni zlato starih nakita. Međutim, lepi su posmrtni ostaci poezije.
Ona se šminka pred ogledalom i kao da pita: Ogledalo, reci mi da sam još uvek ja nalepša.”
Ona sanja da promeni život, zadovoljava se, poneko veče promeni mesto nameštaju. Ponovo nastavlja svoj dnevnik.
Gotovo je, smirite se. Ništa nećete osetiti. Polako ćete se rastati sa svojim telom.
Hoćete li još jednu šolju čaja? Kocku čokolade? Posljednju cigaretu? Ali koji je vaš parfem?
Vreme je malo otoplilo. Da li ste videli onog belog goluba koji je sletio na ćelavu glavu Pola Verlena?
_____________________________
Slobodan Jovalekić, priredio i preveo
Žan - Mišel MOLPOA (Jean-Michel MOLPOIX) je rođen 1952. godine u Fonteneu - Sen Klu. Objavio je knjige pesama: Pero sanjara”, Jedne nedelje posle podne u mojoj glavi”, Ne tražite više moje srce”, Pregled teorije za upotrebu anđela”, U međuprostoru”, Priča o plavom”, Imaginarni pisac” i Opšte dobro”.

VLADAN RADOMAN - ČAROBNJAK IZ AZA

1.

Bila jednom jedna zemlja. Bilo je u njoj, kao i u drugim zemljama, dolina, planina, reka, drveća, ptica, cveća, polja pšenice, hmelja i kukuruza. Bilo je pašnjaka na kojima su pasli konji u belim odorama, bilo je travnjaka i gipsanih patuljaka, bilo je lekovitog bilja sa kog su džinovske bube zlatnog oklopa skupljale med.
Bilo je i ljudi. Najbolji, najpametniji, najlepši i najviši među njima živeli su u Azu.
Varoš Az: ni lepotica ni rugoba. Ni osmeh, ni grimasa. Ništa. Nikakvog zastranjivanja, naizgled barem. Ništa, ta varoš nije imala ništa više, ništa manje od ostalih velikih naseobina raštrkanih po debelom trbuhu Panonske nizije. Niske kuće zelenih, roze ili plavih zidova nanizane duž pravih ulica su se dosađivale. Teške drvene kapije, mali prozorčići koji su gledali jedni u druge, vrata koja su se otvarala u zoru, zatvarala u smiraj dana, neprovidni prozori kuća od lutaka. I blato, sveprisutno blato. Večno blato. Suvo i tvrdo u leto, mrko i lepljivo kad padne kiša. Kost izbeljena injem u zimu.
Sveto blato takođe. Deca su se igrala, vajala čovečuljke od ilovače,.mazala njome lice, izmišljala zastrašujuće maske. Pokatkad su i jela blato, žvačući ga kao naforu nekakvog varvarskog obreda.
Uveče su se muškarci vraćali sa njiva. Natopljeni mirisima znoja, konja i zemlje, zaustavili bi se ispred svojih vrata i, pre nego što uđu u kuću, posmatrali nebo. A onda bi, laganim pokretima bezbrižnih ljubavnika čistili svoje čizme na strugačima od belog gvožđa.
Nebo je, leti kao i zimi, bilo od kalaja. Izglačani, sjajni kalaj u podne, zamagljen od isparavanja vrućine pred zalazak sunca. Ili, još, kalaj posiveo od tmurnih oblaka. Čak ni reka Az nije ništa mogla protiv zavere sivih tonova. Raspodela bogatstava, radosti i boja izvršena je nekad davno, žive boje su bile proćerdane na drugim mestima. Reka je tekla, podrhtavala, valjala svoju čežnju za plavim, igrala se sa svojim štukama, krkušama, šaranima i somovima I nestrpljivo čekala noći punog meseca.
Na svemirskoj lutriji, Reka je dobila čudnovatu privilegiju: sve, apsolutno sve, se udvostručavalo u ogledalu njenih prsa. Sunce, senke lasti i sivo krzno vetra A naročito, naročito dve dojke nabrekle od hladnog mleka, odraz nekog davnašnjeg punog meseca. Tih noći je Reka Az, pareći se, mužjak i ženka u isti mah, hučala, zavijala, preturala ribarske čamce. I, u ekstatičnom usponu, uzdizala visoko u nebo uskovitlani stub vode i magluštine.
Zašto je Glas izabrao da se obznani u Azu šestog januara 1970, uoči pravoslavnog Božića? Zašto baš u Azu a ne na nekom drugom mestu? Ako se izuzmu ćudi Reke, ništa se u toj varoši nije događalo. Monotonija je bila životno pravilo; dosada, umeće življenja. Istina je da je i ostatak sveta proživljavao period bez sjaja. U Francuskoj je izbila svađa oko nekakvih ratnih brodica iz Šerbura; u Africi se završavao jedan rat a Obala Slonovače je promenila vladu. U Americi su se strasti uzburkale oko nesrećnog slučaja Čapakidik a, ovamo bliže, Čaušesku je izrazio zadovoljstvo zbog uspešne posete predsednika Niksona njegovoj zemlji.
Čak ni približavanje verskog praznika nije ni u čemu promenilo navike stanovnika Aza. Frizer je, i ovog puta, sa vrha crkvenog zvonika, češljao mesec. Sa guščijim perom umočenim u ovčiju krv, mesar je napisao hiljadu sedam sto sedamdeset prvu odu u slavu Doživotnog Maršala-Predsednika, a učitelj Dare dodao novo poglavlje svojoj istoriji grada Aza u tri toma.
Kao i svake noći kad joj je muž bio dežuran u kasarni, žena kapetana Narodne Armije se kurvala sa bravarom. On je davao ritam svojim žustrim pokretima recitujući, zatvorenih očiju, sto sedamdeset četvrtu stranu “Sodome i Gomore” (u džepnom izdanju) koje je počinjalo sa: “Moj drugi dolazak u Balbek se dosta razlikovao od prvog”. A najbolji pekar u gradu, kod kog su se mogli naći najmasniji, najukusniji bureci, bureci sa sirom, mesom ili jabukama, pekar koji je već dvaputa dobio medalju radnika godine, tužno je opštio sa parom guzova oblikovanih od testa za hleb.
Uveren da radi po božanskoj porudžbini, frizer se nadao da će naplatiti svoje nebeske usluge u srebrnim talirima. Mesar je govorio da stihovima njegovih pesama teče njegova sopstvena krv. Bravar Šmuc je tvrdio da mu čitanje Prusta daje snagu dvadesetogodišnjaka. A pekar je, jednostavno, bolovao od sindroma Erotoburekomanije koji je profesor Burek opisao na psihijatrijskom pan-panonskom kongresu održanom u Azu 1926-te.
Što se tiče učitelja Dareta, nazvanog “Biblija”, trudio se da pokaže da njegova varoš potiče još iz paleolitskog vremena. Kao dokaze je koristio tri mamutske kosti i kamen sa urezanim znakovima, iskopane u ono doba kad je doktor Vadim uvrteo sebi u glavu da treba da pronađe ležište nafte ispod temelja “Kamiondžijske Kafane”.
Pop Slava je održao božju službu u prisustvu desetak baba. Zatim je, po završetku službe, pozvao na piće policajca u civilu koji je nadgledao ulaz u crkvu. U to vreme, u toj zemlji, posećivanje hramova je bilo na lošem glasu. Hiljadugodišnje tradicije su polako nestajale. Obučeni u sivo ili u kožu, sveštenici Novog Poretka su nametali naučni paganizam.
Samo se Reka spremala da svečano proslavi rođenje Mesije, valjajući u tišini svoj nakit od leda.

CEO ROMAN
Prikaz romana "Čarobnjak ia Aza"

MIŠA GLENI - SEČA KNEZOVA
Jednog hladnog jutra krajem januara 1804. godine Mehmed-aga Fočić uzjahao je svog arapskog konja i uputio se jugozapadno od Beograda u pravcu Valjeva. Fočić nije hteo da se izlaže opasnosti i da putuje sam, pa je krenuo u pratnji 200 janičara, uglavnom pripadnika sultanove elitne garde. Ti janičari su, u stvari, izbegavali da budu odani Selimu III u dalekom Istanbulu, već su odanost iskazivali svojim neposrednim gospodarima, četvorici dahija – Fočiću, Kučuk-Aliji Đevrljiću, Muli Jusufu i Aganliji. Beskrajna svirepost s kojom su ovi janičarski zapovednici vladali severnim oblastima Otomanskog carstva stvorila im je mnogo neprijatelja među pravoslavnim srpskim seljacima, pa čak i među njihovom sabraćom muslimanima. Do 1804. godine dahije nikad nisu napuštale beogradsku tvrđavu bez oružane pratnje.
Beogradski pašaluk bio je slabo naseljen i pokriven gustom šumom u koju su srpski seljaci vodili svinje na ispašu. U toj šumi su se krili i razbojnici, Srbi, koji su prestali da obrađuju zemlju i počeli da žive od pljačke. Prvih godina devetnaestog veka broj ovih odmetnika stalno se povećavao jer su ljudi bežali od loše vladavine dahija.
Fočić se prvo zaustavio u selu Ljubenino Polje, pedeset kilometara jugozapadno od Beograda. Tu ga je uz oprez dočekao Aleksandar Nenadović, knez ili lokalni srpski starešina. Njih dvojica su zatim krenuli u Valjevo. Oni su bili u naizgled prijateljskim odnosima, ali je Nenadović upao u složenu zamku. Janičari su već bili obavešteni da on i njegova porodica krijumčare oružje iz Habzburške monarhije preko Save i da se pripremaju za ustanak. Na putu od Ljubeninog Polja ka Valjevu, Fočićevi ljudi su uhvatili Nenadovića i njegovog prijatelja Iliju Birčanina i bacili ih u okove.
Valjevo je bilo središte zavere srpskih seljaka, a Fočić je kod sebe imao pismo od Nenadovićevog sina koje je dokazivalo kneževu umešanost u krijumčarenje oružja. Janičarski zapovednici su se složili da napadnu vođe hrišćanske bune pre njenog početka, i tako je porodica Nenadović bila prva na udaru. Aleksandar Nenadović i Ilija Birčanin izvedeni su pred veliku gomilu posmatrača što pravoslavne što muslimanske vere. "Eto ovo pismo seče Aleksu", uzvikivao je Fočić držeći inkriminišući dokument, "koji se s Nemcima (habzburgovcima) dogovara, i kod našeg cara nas tuži i opada, i o našim (janičarskim) glavama radi, zato bi gre’ota bila njegovu glavu živu ostaviti. Seci!"1 Po odsecanju glava, tela su bačena na livadu pored reke Kolubare. Panika je zahvatila muslimansko i pravoslavno stanovništvo Valjeva. Muslimani su se zaključali u kuće, plašeći se reakcije srpskih seljaka; srpski muškarci su uzeli oružje i odmetnuli se u šumu.
Još mnogo glava je odsečeno u nekoliko narednih dana. Jedan odmetnik, srpski kaluđer Hadži-Ruvim, pobegao je pred Fočićevim odredom dželata i potražio utočište kod beogradskog mitropolita Leontija, poreklom Grka. Mitropolit ga je pod pritiskom predao Aganliji, najvećem krvniku među dahijama. U pokušaju da izvuče detalje o buni, Aganlija je kleštima kidao meso sa Ruvimovog tela. Kako je sveštenik i dalje odbijao da progovori, odrubljena mu je glava na javnom pogubljenju kod gradske kapije. Ovo je bio početak "pogubljenja knezova" (seče knezova). Ovaj preventivni udar je "ubrzao ono što su janičari najviše želeli da spreče – sveopšti ustanak Srba".2 Ova pobuna je označila početak moderne istorije na Balkanskom poluostrvu.
Krajem 1801. godine pomenuta četvorica janičarskih zapovednika ubila su omiljenog vezira Beogradskog pašaluka Hadži-Mustafu, vernog namesnika Selima III (1789–1807), sultana reformatora. Njegova smrt nije bila usamljen slučaj; sultanov autoritet u pograničnim oblastima Carstva bio je dramatično opao u drugoj polovini osamnaestog veka, do te mere da su se vojnici, guverneri i zemljoposednici borili za vlast čim bi se ukazalo neko mesto u lokalnoj upravi.
Do ovakve učmalosti dovelo je odbijanje otomanske elite da svoje društvene i vojne strukture prilagodi ekonomskom i tehnološkom razvoju u drugim evropskim carstvima. Učaurena u svojim privilegijama, konzervativna većina – ulema "mudraci" u islamskoj hijerarhiji ali i nadmeni oficirski slojevi u vojsci – pružala je otpor prodiranju evropskih ideja i administrativnih sistema, videvši u njima opasnost po otomansku tradiciju. Iako je Carstvo bilo stalno prisutno na međunarodnoj pozornici, njegovi sultani i veziri odbijali su da preuzmu aktivnu ulogu u dramatičnim događajima. Gledajući iza kulisa kako Španija, Britanija, Holandija i Francuska razvijaju svoje velike trgovačke imperije, oni su zanemarili priliv velikih količina zlata i srebra na evropska tržišta. Smatrali su da te fundamentalne promene u globalnoj privredi ne utiču na zaštićeno tržište njihovog Carstva, što je bila ozbiljna greška u proceni. Tokom dva veka od kolonizacije Novog sveta, uticaj evropskog merkantilizma doveo je do inflacije, gladi i političke nestabilnosti u Otomanskom carstvu.
U Velikoj porti* čuli su se glasovi koji su zagovarali modernizaciju. Pojedinci su tvrdili da će, ako vlada odbije da prihvati najnovija otkrića u nauci i tehnici, vojska, ključ otomanske moći, postati bespovratno korumpirana. U poslednjoj deceniji osamnaestog i u prvih šest godina devetnaestog veka mladi Selim III dozvolio je da se ovi glasovi čuju u javnosti.
U svojoj mladosti Selim je uglavnom bio doslovce zaključan u zlatnom kavezu carske palate; ali, bilo mu je dozvoljeno da se druži sa nekoliko plemića svog ranga koji su ga ubedili da je neophodno sprovesti reforme i uvesti neke novine. Kad je izašao iz izolacije, Selim nije imao nikakvog praktičnog iskustva o svetu, ali je već tada bio vatreni pobornik promena. Bio je odlučan u nameri da obnovi autoritet države unutar njenih granica i da od nje ponovo napravi veliku silu.
Tokom prve četiri godine Selimove vladavine Otomansko carstvo bilo je u ratu sa Habzburškom monarhijom. To nije bilo pogodno vreme za uvođenje reformi. Tek 1794. godine Selim je otkrio svoje namere da uspostavi Nizam-i-Cedid (Novi poredak). Njegovu osnovu činila je mala, moderna vojska obučena za najnovije tehnike ratovanja, a obučavali su je pretežno francuski oficiri. Pod vođstvom janičara i visokih armijskih oficira, privilegovane klase Carstva krenule su u odlučan pohod u želji da podriju Novi poredak. Te klase su verovale da uticaj Zapada u vojsci predstavlja opasnost koja će, poput klina, prvo napraviti pukotinu da bi na kraju uništila njihov svet privilegovanih.
Janičari su bili sultanovi najžešći neprijatelji. Tri i po veka ranije, vojna gotovost ove carske garde bila je temelj na kojem je izgrađeno veliko Otomansko carstvo. Janičari, koji su bili birani među dečacima u sultanovim porobljenim narodima, nisu imali pravo da se žene i da imaju decu, kako bi se osigurala njihova lojalnost sultanu. Međutim, do Selimovog dolaska na presto 1794. godine, ova formacija izrodila se u kastu koja je počela da se uvećava. Njeni članovi su tada počeli da se žene i da stvaraju male dinastije. Prijatelji, rođaci i ulizice uživali su privilegije ove nekad nedodirljive formacije. Od 12.000 imena zavedenih u janičarskim spiskovima u Istanbulu 1790. godine, samo njih dve hiljade obavljalo je vojnu službu koja im je u teoriji davala pravo na članstvo. Novi poredak je direktno ugrožavao njihove interese; sposoban rival razotkrio bi njihovu lenjost. Da bi potkopali reformu, oni su u svoje redove primili ogroman broj novih članova, što je Sultan morao da plaća. Do 1809. godine u Carstvu je bilo skoro 110.000 registrovanih janičara, četiri puta više nego pre osnivanja Novog poretka.
Da su janičari bili jedini problem sa kojim se Selim suočio, sultan bi mogao da se uhvati u koštac sa njima. Ali, na smeni vekova on je morao da se suoči sa pašama, koje su predstavljale mnogo ozbiljniji izazov njegovom autoritetu. Ovi lokalni guverneri bili su presudna karika u lancu komandovanja između Istanbula i carskih podanika. Otomansko carstvo se prostiralo od Bosne, Beograda i Bukurešta na severu do Magreba, Mesopotamije i Palestine na jugu; Sultanovu kontrolu nad ovim ogromnim posedima oduvek su obezbeđivali paše i janičari. Na početku devetnaestog veka Selim III je shvatio da više ne može da se osloni ni na jedne ni na druge jer su se oni još više osamostalili na račun slabe Porte. Posebnu opasnost predstavljala su dva čoveka – Pazvanoglu Osman-paša iz Vidina (sada u severozapadnoj Bugarskoj) i Ali-paša iz Janjine (sada u Epiru, oblasti na severozapadu Grčke). Na prvi pogled su i Ali i Pazvanoglu bili despoti čija je neograničena vlast samo odražavala stepen propasti Otomanskog carstva. Ali, oni su isto tako izgradili prototip modernih država koje su služile kao most između Otomanskog carstva i nacionalnih država koje su se najzad pojavile na Balkanskom poluostrvu.
Pazvanoglu Osman bio je još mladić kad je njegov otac zbog krvne osvete izgubio nasledna porodična imanja oko Vidina. Pazvanoglu je služio u carskoj vojsci za vreme austrijsko-turskog rata 1789-92. godine pre nego što se vratio u Vidin, odlučan u nameri da se osveti zbog gubitka koji je doživela njegova porodica. Za godinu dana stvorio je vojsku sastavljenu od razbojnika, janičara i nezadovoljnih carskih trupa. Kad je vezir Vidina, koji je bio odan Selimu, poslao jedan odred da se obračuna sa njima, Pazvanogluovi ljudi su ih nagnali u bekstvo.
Pobuna u Vidinu imala je buran odjek u Otomanskom carstvu. Plaćenici i ratoborni odmetnici nagrnuli su da se pridruže Pazvanogluu – albanska neregularna vojska, janičari iz Bosne i Srbije, kao i možda najokrutnije jedinice od svih, kirdžali, nomadski banditi koji su se stavljali u službu onog ko najviše plati. Njihovi konji, ukrašeni zlatom i srebrom, i njihove robinje, koje su se oblačile kao muškarci i bile prinuđene da ispunjavaju seksualne želje svojih gospodara i da ih prate na bojnom polju, davali su vidinskoj enklavi primesu čudovišne teatralnosti.
Pazvanoglu je organizovao grupe koje su iz Vidina išle u prepad preko Dunava u Vlašku (sada južna Rumunija), gde je nesrećno stanovništvo već grcalo pod nametima lokalnog kneza. Pazvanogluova protodržava prodrla je u južnu Bugarsku, gde je on obustavio carsko ubiranje žita i nameta; tako je Pazvanoglu 1795. godine objavio otcepljenje od sultana. Ova provokacija izazvala je munjevitu reakciju. Selim je poslao moćnu vojsku da zaposedne Vidin. Međutim, u trenutku kad je izgledalo da je ponovo uspostavio kontrolu nad unutrašnjim poslovima i da je na putu da učvrsti svoj program reformi, izdao ga je Napoleon Bonaparta.
Invazija Francuza na Egipat 1798. godine bila je apsolutno iznenađenje za skoro celu Evropu. Selim i njegov krug reformatora doživeli su je kao katastrofu i u psihološkom i u praktičnom smislu. Sultan je bio veliki poklonik Francuske i njene napredne inteligencije dok je sa njenom revolucionarnom vladom, u poslednjoj deceniji osamnaestog veka, bio u dobrim odnosima kako bi se suprotstavio teritorijalnim pretenzijama Austrije i Rusije na Balkanu. Iako je logika Francuske revolucije uzdrmala sve što je Otomansko carstvo predstavljalo, Sultan i njegovi savetnici i monarhista neće imati nikakvog uticaja na otomansku moć.
Invazija na Egipat bila je, međutim, upozorenje Selimu da je Francuska pod Napoleonom i dalje oportunistička sila. Sultan je poslao trupe iz Vidina da se suoče sa ovim novim izazovom. Kako je glavnina otomanske vojske bila u Egiptu, Hadži-Mustafa više nije mogao da sprovodi svoju naredbu o isterivanju janičara koju je ranije doneo uz Selimovo odobrenje. Janičari su se 1798. godine vratili u Beograd iz svog utočišta u Vidinu. Dahije su tokom tri godine pokušavale da ugroze Mustafin autoritet, da bi naposletku uspele da se osvete ovom veziru i ubiju ga.
Neredi koji su izbili u Beogradskom pašaluku februara 1804. nisu, kao što se moglo očekivati, okrenuli muslimanske zemljoposednike protiv pravoslavnih seljaka. Naprotiv, seljaci i spahije, ustoličeni otomanski zemljoposednici, otvoreno su sarađivali sa Selimovim naprednim predstavnicima protiv janičarskog nasilja.
Veze između pravoslavnih seljaka i ubijenog reformatora Hadži-Mustafe bile su toliko jake da su ga seljaci iz poštovanja zvali "srpskom majkom". Ovo poverenje je išlo dotle da je 1799. godine Selim izdao ferman (carski ukaz) bez presedana, kojim dozvoljava pravoslavcima da nose oružje – pušku, dve kubure i jatagan, dugački turski nož izvijenog sečiva. Seljaci su osnovali oružane jedinice da bi pomogli spahijama i Selimovim pristalicama protiv janičara. Ova važna Selimova odluka uvredila je verske dostojanstvenike u Istanbulu prema kojima je verska pripadnost određivala moralna i zakonska prava; janičari su ovu odluku smatrali objavom rata. Njihove vođe, četvorica dahija, krenuli su u protivnapad na pravoslavce, počevši od seče knezova 1804. godine. (Koliko god to čudno izgledalo u svetlu savremenog etničkog nacionalizma, sve dahije su verovatno bile Sloveni: Aganlija je počeo kao radnik na deregliji u Bosni, dok je Kučuk-Alija došao sa Rudnika iz Šumadije, oblasti u centralnoj Srbiji.)
Savez između muslimanskih zemljoposednika, spahija, i njihovih srpskih kmetova bio je u početku jak. Zaista, veze između njih bile su mnogo bolje u Beogradskom pašaluku nego bilo gde drugde u Otomanskom carstvu. Srbi su živeli u proširenim porodičnim zajednicama, zvanim zadruge. Grupa porodica birala je predstavnika u knežini, nekoj vrsti oblasnog saveta koji je birao kneza ili starešinu. Knez je sarađivao sa zemljoposednicima i otomanskim upraviteljima. Ovo nije dovelo do političke ili ekonomske autonomije, ali je podstaklo razvoj prilično stabilnog agrarnog sistema koji se zasnivao na pravu spahija kao vlasnika timara. Na ovim velikim posedima seljaci su uživali nasledna prava, pa čak i određenu zakonsku zaštitu. Oni su za uzvrat obavljali poslove i plaćali utvrđeni porez svake godine. Osim toga, seljaci su imali slobodu da zadrže poljoprivredne proizvode koje su pravili. Ovo je bio, čak i prema zapadnoevropskim standardima, relativno napredan sporazum.
Tokom kasnog osamnaestog veka, međutim, sistem timara bio je potisnut surovijim oblikom zemljoposedničkog upravljanja poznatim kao čitluk, koji je seljake sveo na uvek dužne kmetove. Vuk Karadžić, rodonačelnik srpskog književnog preporoda, rođen 1787. godine, dao je čuveni opis čitluka kao "najgore turske institucije u Srbiji". Spahije u Beogradskom pašaluku pokušavale su da zadrže sistem timara suprotstavljajući se janičarima koji su počeli da povećavaju svoju zaradu uvođenjem čitluka.
Pohlepa janičara takođe se sukobila sa interesima seljaka-aristokrata koji su gajili svinje, a koji su se među Srbima pojavili u poznom osamnaestom veku. Beogradski pašaluk je već dva puta bio pod kontrolom Austrije. Velika zajednica srpskih trgovaca u Vojvodini (pokrajini sa mešovitim srpskim i mađarskim življem u Habzburškoj monarhiji, severno od Beograda) bila je važna spona u uspostavljanju ove trgovine i zadovoljavanju neutoljive potrebe Habzburške monarhije za svinjskim mesom. Čak i kad je Pašaluk vraćen pod otomansku kontrolu 1791. godine, trgovina svinjama nastavila je da cveta.
Biranje kneževa bilo je u skladu sa egalitarističkom tradicijom. Međutim, tokom osamnaestog veka došlo je do jedne jedva vidljive promene. Imućnije porodice, naročito one koje su se bavile uzgojem svinja, dobijale su funkciju kneza u mnogim oblastima. Kneževi su takođe obavljali skupljanje poreza što je moglo da donese privlačnu zaradu.
Između ustoličenih spahija i novopridošlih dahija postojao je oštar sukob. Međutim, posledice janičarskog gneva najviše su osetili upravo srpski seljaci. Redovni pretresi koje su u potrazi za oružjem obavljali muslimanski policijski činovnici često su se završavali nasiljem. Ali, najveća greška dahija bilo je nametanje drakonskih poreza na stolu, posebno na svinje.
Uznemirenost dahija rasla je uporedo sa povećanim dopremanjem oružja iz Habzburške monarhije preko Dunava. Do kraja januara 1804. "puna kola pravoslavnog oružja stizala su do Beograda".3 Veliki broj srpskih odmetnika, hajduka, služio je u austrougarskoj vojsci za vreme rata koji je Habzburška monarhija vodila sa Turskom 1789-92. godine. Veze između hajduka i habzburške vojske i policije ostale su čvrste, pružajući Srbima logističku podršku na smeni vekova, iako je vlada u Beču pokušavala da prekine snabdevanje Srba oružjem kako bi sprečila optužbe da se meša u poslove Otomanskog carstva.
Preventivni udar dahija nije išao sasvim po planu. Mada su janičari uspeli da uklone između 70 i 120 kneževa i na stotine nesrećnih seljaka, veliki broj uglednih Srba je pobegao. Jedna janičarska jedinica nije uspela da ubije Đorđa Petrovića, ili Karađorđa (Crnog Đorđa), koji je uskoro preuzeo vojnu komandu u Prvom srpskom ustanku.
Karađorđe, bivši pripadnik dobrovoljačkih snaga Habzburške monarhije, odmetnuo se u šume svoje rodne Šumadije po povratku iz austrijsko-turskog rata i postao hajduk. Zatim je postao jedan od najuspešnijih trgovaca svinjama u Beogradskom pašaluku. Obogatio se, bar prema srpskim merilima, zahvaljujući svojim vezama u Austrijskom carstvu. Njegovo zanimanje, njegova pohlepa, njegove vojničke veštine i njegova nezgodna narav imaće velik uticaj na razvoj moderne Srbije.
Posle napada janičara, srpski ustanak je dobio formu seljačke bune. Početni cilj ustanika bio je uklanjanje dahijske naoružane policije iz sela. Kasnije su Srbi krenuli na janičarska uporišta, utvrđene gradove, a ta vojna operacija zahtevala je mnogo bolju koordinaciju. I spahije i pravoslavci tražili su obnavljanje carskog autoriteta i povratak blagoj vladavini koju je oličavao ubijeni Hadži-Mustafa. Od maja 1804. do jula 1806. godine vođe ustanka su se bez prestanka obraćale sultanu, izražavajući svoju beskompromisnu odanost Porti.
Dahije su uzdrmale društveni poredak u Beogradskom pašaluku koji se nije mnogo promenio tokom prethodna tri veka. U tom periodu su pravoslavci i muslimani vodili odvojen život, srećući se samo kada se ubirao porez i plaćao danak otomanskim klasama na vlasti. Ove dve zajednice bile su strogo razdvojene. Skoro svih 300.000 Srba u Pašaluku živelo je na selu dok je 20.000 muslimanskih službenika, vojnika i trgovaca naseljavalo gradove.** Osim po različitim etničkim karakteristikama, Sloveni i muslimani, koji su većinom bili Turci, lako su se razlikovali i po načinu oblačenja. Pravoslavcima je bilo zabranjeno da nose odeću svetlih boja, što donekle objašnjava činjenicu da i dan-danas u srpskim selima, naročito žene, više vole dugu crnu odeću. Da bi prkosili ovim propisima, hajduci su počeli da nose zelene ili crne dolame ukrašene srebrnim dukatima. Oni su i konje jahali u znak prkosa otomanskoj vlasti, koja je pravoslavcima uskraćivala pravo da jašu "konje ili kamile".
Život u selima uglavnom je bio dobro uređen, patrijarhalan i jednoličan. Muškarci su išli da rade dok su žene ostajale kod kuće, mada se od njih zahtevalo da pomažu na poljima u vreme žetve. Zadruge su se sastojale od proširenih porodica koje su delile središnju sobu za rad i odmor, dok su se spavaće odaje nalazile u svim pravcima od nje. Porodične veze činile su osnovu srpskog društva. Seljaci su nerado raspuštali zadrugu, a čak i kad bi ona postala prevelika više su voleli da prošire svoje prebivalište, tako da nije bilo "neuobičajeno da jedno domaćinstvo čini celu ulicu".4 Leopold Ranke, veliki nemački istoričar iz devetnaestog veka koji je proučavao život Srba, sažeto je opisao centralnu ulogu porodice napomenuvši da su ova domaćinstva: "... obezbeđivala sve što im je bilo potrebno, da su bila zatvorenog tipa – stanje koje se produžilo pod Turcima, zato što su porezi bili uglavnom razrezivani po domaćinstvima – i da su stvorila osnovu srpske nacionalnosti. Pojedinačni interesi tako su se utapali u interese porodice."5
Osim brakom, Srbi su mogli da zasnuju porodične odnose na još dva načina. Najvažnija je bila institucija kumstva, jer je kumova prva funkcija bila da bude mladin ili mladoženjin lični svedok na venčanju. Kum je odmah postajao deo nove porodice i dobijao posebne obaveze kao zaštitnik njenih interesa. Kršenje kumstva bilo je neoprostiv greh.
Bratimljenje je bilo veza koja je obavezivala nešto manje nego kumstvo, ali koja je iz očiglednih razloga bila prožeta mistikom. Bratimljenje je podrazumevalo razmenu krvi (obično iz ručnih zglobova) između dva prijatelja čiji se odnos tim ritualom menjao. Poput kumstva, krvno bratimljenje bilo je zastupljeno širom Balkanskog poluostrva i u hrišćanskim i u muslimanskim zajednicama (ali nije bilo uobičajeno među vladajućim turskim staležima). Međutim, zavada i krvna osveta, uobičajena na jugu Balkana, bile su retke u Beogradskom pašaluku gde su pravoslavni seljaci bili siromašni ali su imali prilično stabilnu društvenu i političku organizaciju, delom zbog geografskih razloga. Krvna osveta u Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj bila je prisutna uglavnom u planinskim oblastima u kojima je preovlađivala primitivna zemljoradnja. Zadruge i knežine u Šumadiji, šumske oblasti u centralnoj Srbiji, pružale su okvir za mirno rešavanje sporova. Dodatna stvar koja je odvraćala Srbe od uzimanja zakona u svoje ruke bio je veliki danak u krvi koji su nametnule turske vlasti za slučaj da jedan pravoslavac ubije drugog (ubistvo muslimana donosilo je brzu i okrutnu smrtnu kaznu). Život u Beogradskom pašaluku bio je uglavnom manje okrutan nego život u nekim udaljenijim oblastima otomanskog Balkana.
Zadruga je pre svega čuvala društvenu i kulturnu tradiciju Srba i u tome je uspevala mnogo više nego srpska pravoslavna crkva. Često se pogrešno pretpostavlja da je crkva bila jedini nosilac srpskog indentiteta tokom tri i po veka otomanske vladavine, perioda koji je usledio posle propasti srpskog srednjovekovnog carstva i trajao do Prvog srpskog ustanka 1804. godine. U stvari, njena uloga je bila ograničena, posebno zbog toga što služba nije bila na narodnom jeziku koji nepismeni seljaci nisu razumeli. Manastiri su bar mogli da tvrde da su bili čuvari tradicije ikona kao simbola srednjovekovnog srpskog carstva. Ali, od ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine u vrhovnoj crkvenoj hijerarhiji dominirali su Grci, a grčko sveštenstvo doprinelo je udaljavanju Srba od zvanične crkve. Za vreme Prvog srpskog ustanka, vladike, zatečene u gradovima pod opsadom, podržavale su turske vlasti produbljujući tako ogorčenost Srba.
Neobrazovani lokalni sveštenici u Pašaluku često su bili sastavni deo zadruga i knežina, i uglavnom su obavljali samo crkvene obrede venčanja, sahrana i krštenja. Obično su ih postavljali mesni knezovi kojima su dugovali svoj ugled i položaj. Oni su imali zanemarljiv doktrinarni uticaj na seljake, a vrlo je verovatno da ni sami nisu razumeli doktrinu.
Najrazvijenija kulturna forma u Srba bila je epska pesma. Teme ovih pesama, koje su pevali ili recitovali putujući izvođači a crkva odbacivala, bili su veliki događaji iz srpske istorije pre potpadanja pod otomansku vlast. Priče o srpskom porazu u bici na Kosovu polju 1389. godine i o drugim događajima iz srednjovekovnog perioda postale su kamen temeljac nacionalne mitologije u modernoj Srbiji. (Bitka na Kosovu polju često se predstavlja kao kraj srpskog srednjovekovnog carstva, gde srpska vojska uzalud brani hrišćanstvo. U stvari, srpska vlast se rasipala i rušila postepeno tokom narednih šezdeset godina. Beogradska tvrđava pala je pod otomansku vlast tek početkom šesnaestog veka.) Ustanci s početka devetnaestog veka bili su predstavljeni kao oživljavanje srpske borbe protiv velikog otomanskog osvajača koja je započela još krajem četrnaestog veka. Kroz ove poeme i pesme moderna Srbija je dokazivala vitalni kontinuitet sa romantizovanom prošlošću i one su joj poslužile kao sredstvo da istakne svoja prava na spornu teritoriju. Pevači su bili zabavljači, ali njihove priče su isto tako podsticale zamišljenu, mitsku istorijsku svest. Ove pesme su obilovale pesničkim slikama prirode i uglavnom su imale direktne moralne poruke. Epska pesma je nosila pečat kulturnog prožimanja i u muzičkoj i u literarnoj formi, naročito prožimanja sa književnošću bosanskih muslimana, a u manjoj meri sa stilizovanijom poezijom dalmatinske obale i drugih delova Hrvatske. Prvi srpski ustanak ukazao je na promenu u funkciji epske pesme. Pevači poput slepog Filipa Višnjića, Srbina iz Bosne, koristili su ovu umetničku formu da zabeleže i veličaju uspehe ustanika, a najčuveniji primer je pesma Početak bune protiv dahija, koja se od tada uči u srpskim školama.
Srpski seljaci su početkom veka živeli, bar prema modernim standardima, u stabilnom i samodovoljnom društvu. Kad su janičari uzburkali prilike u njemu, došlo je do žestoke reakcije tako da je muslimanska vlast prognana sa sela. Do avgusta 1804. godine srpski pobunjenici i velika vojska koju je u Bosnu poslao sultan udružili su se da bi slomili oružani otpor janičara u utvrđenim gradovima. Ova borba je, međutim, podstakla nove ambicije knezova, a pogotovo njihovog vođe Karađorđa. Sa 20.000-30.000 naoružanih ljudi Srbi su postali paradoks – moćna hrišćanska vojna snaga unutar granica islamskog carstva koja se bori rame uz rame sa sultanovim pukovima.
Karađorđevi vojnici nisu bili organizovani kao redovna vojska. Tu vojsku su činile stotine malih grupa okupljenih oko hajduka i knezova čije su prve operacije bile spaljivanje i pljačkanje turske imovine na selu i uterivanje turskog stanovništva u utvrđene gradove. Okrutnosti koja se iskazala u ovoj vrsti ratovanja doprineo je priliv srpskih izbeglica iz Bosne i Vidina, koje su i same bile žrtve odmazde na sopstvenoj teritoriji. Iz redova tih izbeglica formirane su neredovne jedinice koje su bile poznate kao beskućnici (bašibozuk), a kako nisu imali više ništa da izgube, postali su surova gerila.
Disciplina je bila stalan problem. Srpski zapovednici imali su teškože da motivišu neredovne trupe da održe opsade. Mnogi od tih vojnika smatrali su bitke dopunskim poslom, načinom da se dođe do makar i skromnog plena. "Jedan zaplijenio kotao, ili drugo što, pa odnio kući; ili kobilu", zabeležio je Vuk Karadžić za vreme opsade Šapca, ključne operacije u prvoj fazi Ustanka. "Neki uvatio tursku kravu pa je odveo doma; neki kupio što od plijena pa otišao da prodaje; nekome se dosadilo sjedeći besposlenu, pa otišao kući da žnje žito i da gleda ostalu ljetinu."6
Zbog velike nediscipline, a i zato što su mnogi seljaci odbijali da svoj život i izvor zarade izlože opasnosti odlaskom u rat, vođe ustanka pribegle su prinudi. Oni koji nisu bili za Ustanak bili su protiv njega, kako je to prota Mateja Nenadović opisao u svojim memoarima:
Pa koga kneza blizo Hadži-begova šanca ne zastane i svu njegovu vojsku u gomili, taj će knez na mukama umreti; a koji se vojnik ne nađe u svojoj vojsci, taj će vojnik pred njegovom kućom na kolu biti. No se glavama igrati nemojte; svak svoju vojsku, koji pušku poneti može, u gomilu, pred Hadži-bega... Gospodar Đorđe*** poslaće svoje momke tajno preko sela, i koga nađe kod kuće, onde će ga ubiti i na točak metnuti, a kuću zapaliti.7
U pokušaju da uspostavi lojalnost i slogu, Karađorđe i njegovi sledbenici preuzeli su simbole i ikone srpskog srednjovekovnog carstva. U govorima kojima je podsticao svoje pristalice na borbu on je evocirao duh Kosova polja. Dao je da mu se napravi pečat sa natpisom "Uz božju milost, Georgije Petrović, (u ime) svih ljudi Srbije i Bosne". Krst koji su ukrašavala četiri ćirilična slova S – što je jedan od simbola srednjovekovne Srbije – ponovo se pojavio, zajedno sa dvoglavim orlom, na Karađorđevom grbu.
Srpski ustanici su do avgusta 1804. godine uhvatili i pogubili dahije. Janičarske jedinice su pružale otpor još godinu dana, dok je Sultanova zabrinutost rasla zbog sve veće snage i nezavisnosti srpskih snaga. Sultan je insistirao na obnavljanju svog autoriteta, ali su srpske vođe prvo zahtevale garancije da bi se obezbedile od povratka strahovlade. Selim je odlučio da se do leta 1805. godine obračuna sa srpskim ustanicima, te je poslao veliku vojsku na Niš gde su Srbi odneli neočekivanu pobedu. Karađorđe i njegovi saveznici nisu se više borili protiv bezbožnih janičara; bili su u ratu sa carskim poretkom.
Prvi put u istoriji Otomanskog carstva celokupno hrišćansko stanovništvo jedne zemlje ustalo je protiv sultana. Uporedo sa jačanjem vojne moći, kod Srba se razvijala i njihova politička svest. Poljoprivredna elita među srpskim ustanicima, oličena u Karađorđu, postepeno je posezala za ekonomskim privilegijama muslimanskih spahija. U pismenim obraćanjima Istanbulu Karađorđe je zahtevao da bude priznat kao srpski poglavar sa ekskluzivnim pravom da upravlja zemljom i razrezuje porez. Turcima bi bilo dozvoljeno da se nastane jedino u Beogradu, osim ako ne dobiju izričitu dozvolu i nominalnog otomanskog poglavara i samog Karađorđa. U carini i sudstvu radili bi samo Srbi, dok bi tvrđave Pašaluka imale garnizone sa podjednakim brojem otomanskih i srpskih trupa.
Sultan je do jeseni 1806. godine bio spreman da pristane na skoro sve srpske zahteve. Međutim, tada je izbio rat između Turske i Rusije. Do tada je spoljni svet pokazivao malo interesovanja za ovaj regionalni otomanski spor. Iznenada je, međutim, srpsko pitanje gurnuto u vrtlog Napoleonovih ratova. Stavljanje krize unutar Otomanskog carstva u međunarodni okvir uspostavilo je obrazac koji će se u naredna dva veka primenjivati na Balkanu – politika velikih sila skoro uvek je odlučujuće delovala na tok formiranja države. Jedan savremeni istoričar o tome je rekao:
Utvrđivanje francuskih trupa na zapadnom Balkanu, neprekidne političke krize u Otomanskom carstvu, sve jače rivalstvo Austrougarske i Rusije na Balkanu, stalno ratovanje koje je iscrpilo Francusku i Rusiju i izbijanje dugih neprijateljstava između Porte i Rusije samo su neki od glavnih međunarodnih događaja koji su direktno ili indirektno uticali na tok srpskog ustanka. Srbi su često bili dovedeni u situaciju da reaguju na događaje nad kojima sami nisu imali apsolutno nikakvu kontrolu. Sudbina srpskog naroda bila je, u pravom smislu reči, u rukama ćudljivih vladara iz glavnih evropskih prestonica.8
__________________________
Fusnote:
* Carska palata u Istanbulu čije je ime postalo sinonim za vladu
** Dok je ovaj obrazac podele sada u Srbiji jedva vidljiv, on je bio osnovno obeležje rata u Bosni i Hercegovini koji je počeo 1992. godine. Strategija srpskih seljaka u osvajanju gradova u kojima su bili koncentrisani bosanski Muslimani, a koji su zatim proterivani ili ubijani kad je odbrana bila probijena, bila je istovetna strategiji koju je razvio Karađorđe u Prvom srpskom ustanku.
*** Karađorđe.
1 "The Memoirs of Prota Matija Nenadovic", ed. Lovett E. Edwards, Oxford, 1969, p. 51.
2 Michael Boro Petrovich, "A History of Modern Serbia: 1804-1918", New York, 1976, vol. I, pp. 28-9.
3 Ibid., p. 27.
4 Leopold Ranke, "The History of Serbia and the Serbian Revolution", London, 1853, p. 36.
5 Ibid., p. 36.
6 Navedeno u Duncan Wilson, "The Life and Times of Vuk Stefanovic Karadzic, 1787-1864", Oxford, 1970, p. 42.
7 "The Memoirs of Prota Matija Nenadovic", op. cit., p. 157.
8 Lawrence P. Meriage, "Russia and the First Serbian Insurrection, 1804-1812", New York and London, 1977.