SVETI SAVA, freska iz manastira Mileševa, 1230. godina

SVETI SAVA SRPSKI

Sveti Sava se praznuje 27. (6.) januara, odnosno na dan kada je 1236. godine umro Rastko Nemanjić, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj - Sv. Sava. Rastko se rodio 1169. u Rasu, prestonici stare srpske države, kao treći i najmlađi sin Stefana Nemanje.

Iako miljenik roditelja i celog dvora, Rastko se nije mnogo zanimao za svetovni život već je najviše vremena provodio čitajući svete knjige i slušajući priče o životu svetogorskih kaluđera, njihovim manastirima i isposničkim ćelijama na liticama iznad mora.

Lik Sv. Save, rađen prema freskama iz Mileševe i Studenice, Paja Jovanović

DELO SVETOG SAVE

Za delo svetog Save vezan je se ne samo početak stvaranja i organizovanja srpske crkve i države već i početak srpske književnosti i pravne nauke. Žitije svetog Simeona je prvo srpsko književno delo te vrste i smatra se početkom srpskog pesništva.

Krmčija svetog Save smatra se najznačajnijim pravnim kodeksom srpske crkve i srpske srednjovekovne države. Sveti Sava je izvršio veliki uticaj na čitavo srednjovekovno srpsko crkveno slikarstvo. Organizovao je i prve srpske bolnice. Dan Svetog Save slavi se kao Školska slava.

Sv.Sava, prvi srpski arhiepiskop iz službe arhijereja u apsidi oko 1335. god, Crkva Bogorodice Odigitrije, Pećka Patrijaršija

ZAKONOPRAVILO SVETOG SAVE

Krmčija Svetog Save je najznačajniji pravni kodeks srpske crkve i srpske srednjovekovne države. Njegovu osnovu čine kanonski crkveni i građanski propisi Vizantije i njime je stotinama godina uređivan pravni život slovenskih naroda.

Sam naziv krmčija nastao je po krmi broda i označava kormilarenje "brodom crkve" (Nojeve lađe) i države a pisana je na razumljivom narodnom jeziku. U najstarijem prepisu iz 1262. godine piše: "Pojaviše se na svetlosti slovenskog jezika ove blagonadahnute knjige… jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika".

Krmčija ne predstavlja samo prevod pojedinih delova vizantijskih kodeksa već se u njoj daju i objašnjenja koja su ponekad čak i protivna normama vizantijskog zakonodavstva. Tako na primer u odredbama o socijalnoj pravdi štite se interesi pojedinca a ne države: "Jer ne reče Oče moj, već Oče naš… te niko nipošto da ne brine samo o sebi, nego i o bližnjem, i niko da nema ništa više od drugog: ni bogataš od siromaha, ni gospodar od sluge, ni knez od onoga kojim vlada, ni car od vojnika, ni premudri od neučenog…"

Sv. Sava, južna pevnica, oko sredine 14. veka, Crkva Sv. Apostola, Pećka Patrijaršija

ŠKOLSKA SLAVA

Svetog Savu je narod počeo da slavi kroz predanje a crkva kroz službe još u 13. veku. Pod Turcima se slava Svetog Save proslavljala prvo skriveno, u crkvama i manastirima, a zatim se proširila po celom narodu. Postopeno se ona od proslave pravoslavnog, crkvenog lica pretvara u proslavu prosvetilačke ideje, slavne slovenske prošlosti, maternjeg jezika i otpora tuđinskom nasilju. U školama se reže slavski kolač, govori se o slavnoj nacionalnoj prošlosti i skupljaju prilozi za vaspitanje siromašnih učenika.

Prvi pisani trag o školskoj proslavi Svetog Save potiče iz 1734. godine. To je jedan udžbenik srpsko-latinske škole u Sremskim Karlovcima u kome piše na dan Svetog Save nema nastave već se učenici pozivaju da se za praznik mole velikom srpskom prosvetitelju. Negde između 1804. i 1817. godine nastala je Himna Svetom Savi "Uskliknimo s ljubavlju…". a 1823. knez Miloš Obrenović donosi naredbu da se dan Svetog Save slavi kao školaska slava. To potvrđuje i Mihajlo Obrenović zakonom donetim 13. januara 1841. godine.

Sv. Sava, južni zid u zapadnom traveju, oko 1345. god, Crkva Sv. Dimitrija, Pećka Patrijaršija

STUDENIČKI TIPIK

Studenički tipik je prvi ustav Srpske pravoslavne crkve i obeležava početak stvaranja uslova za priznavanje njene autokefalnosti. Kao iguman manastira Studenice (1206-1217) sveti Sava je počeo da uvodi novine koje nisu bile u skladu sa crkvenom jurisdikcijom ohridske arhiepiskopije. O tome najbolje svedoče poglavlja 12. i 13. Studeničkog tipika koje govore o samostalnosti manastira i postavljanju igumana. Pertpostavlja se da je sveti Sava tipik napisao pre nego što je došao u Studenicu odnosno još na Svetoj Gori.

SRPSKI HILANDAR NA SVETOJ GORI

Srpski manastir s crkvom Vavedenja Bogorodice na Svetoj Gori udaljen 3 km od istočne obale poluostrva Halkidiki, u Grčkoj. Osnovali su ga na razvalinama starog grčkog manastira monah Simeon Nemanja i njegov sin monah Sava (Sv. Sava) 1198/9. god. Od njihove zadužbine preostala je jedna ikona i nešto fragmenata plastike koji su delimično ugrađeni u novu crkvu podignutu 1303. godine po želji srpskog kralja Milutina. Glavnu crkvu okružuju visoki konaci i kule-pirgovi među kojima se ističu pirgovi Svetog Save, Svetog Đorđa i pirg kralja Milutina. U pirgu Svetog Đorđa sačuvane su freske iz 1265. godine a sačuvane su freske iz 14. i 15. veka. Manastir Hilandar sačinjava kompleks crkava. U njihovim riznicama je veliki broj ikona visoke umetničke vrednosti. U bogatoj biblioteci manastira Hilandara sačuvan je veliki broj knjiga, značajnih dokumenata i rukopisa iz 13. i 14. veka, kao i bogata zbirka srpskih povelja. Riznica manastira Hilandara čuva dragocene predmete, npr. zavesu monahinje Jefimije iz 1399. godine. Manastir Hilandar predstavlja značajan centar srpskoga duhovnog života i srpske kulture. On privlači pažnju naučnika i istrazivača tim pre što i danas živi po pravilima srednjovekovnog načina života. Hilandar i danas nije izgubio mnogo od svog srednjovekovnog izgleda. U njemu je, kako kažu pesnici, zaustavljeno vreme. U manastir Hilandar je od njegovog nastanka do danas najstrože zabranjen ulaz ženama. U toku su pripreme za obeležavanje 800 - godišnjice proslave Hilandara, 1998. godine.

Sveta gora - poluostrvo Atos

SVETA GORA

U Severnoj Grčkoj, u provinciji Makedonije, pod Solunom, u Jegejskom moru pruža se trokrako poluostrvo Halkudik. Za nas najvažniji, najistočniji krak nosi ime po planini Atos koja dominira celim poluostrvom (2030 m); Grci ga nazivaju AGION OROS, što na našem znači SVETA GORA. Ovo kopno dugo je pedesetak kilometara, a široko 5-12, jako razuđeno i brdovito, celo pokriveno bujnom vegetacijom, kao retko gde u Grčkoj. Oko planine Atos šire se nepregledne šume listopada i četinara u koje sekira nije zašla 1000 godina. Nepristupačnost, dobri klimatski uslovi, obilje vode, bujna vegetacija, relativno dosta obradivog zemljišta i raznovrsni samonikli plodovi pogodovali su razvoju monaške zajednice na ovoj svetoj zemlji. Danas je na Svetoj Gori sačuvano 20 velikih manastira. U srednjem veku, od dolaska sv. Save i Simeona, a naročito posle pada Vizantije (1204) o svetogorskim manastirima veoma su se brinuli srpski gospodari i vlastela o čemu su sačuvana u mnogima brojna predanja, povelje i različiti spomenici kulture i bogoslužbeni predmeti. Do Svete Gore se stiže od Soluna, starim ali veoma dobro uređenim drumom koji se još naziva i Svetim putem. Na 120 kilometara od ovog velikog trgovačkog i pomorskog centra stiže se do Jerišoa, ribarskog gradića, odakle može da se brodom produži uz istočnu obalu sve do Velike Lavre na jugu. Prvo pristanište na tom putu jeste Hilandar. Kad se putem produži na jug, pređe se na drugu stranu poluostrva i tamo je krajnja tačka, pre granice Svete Gore - mestašce Uranopolis. Odavde se brodom može takođe do krajnje tačke na jugu, ali brod ide najčešće samo do Dafne, glavnog svetogorskog pristaništa. Inače, južnom obalom brodovi nerado saobraćaju jer je u tom području more vrlo nemirno zbog jakih struja i čestih oluja. Na Svetoj Gori postoji samo jedan put od betona kojim saobraća autobus i taj ide od Dafne do Kareje i dalje na istok do manastira Ivirona. Pojedini manastiri imaju svoja motorna vozila, a laicima je zabranjeno da na Svetu Goru ulaze bilo kakvim vozilom; ostala putna mreža između manastira tek je u zadnjih desetak godina probijena i uglavnom su to makadamski ili šumski putevi bez ikakve podloge. Čitava Sveta Gora ispresecana je stotinama puteljaka i kozjih staza kojima su nekada hodale mazge i pešaci.

Susret Sv Save Srpskog i Sv.Simeona Srpskog u Vatopedu, freska u trpezariji 1621-1622.

RASTKO NEMANJIĆ, MONAH SAVA, I SRPSKI ARHIEPISKOP, SVETITELJ SAVA

Najmlađi sin Velikog župana Stefana Nemanje; u detinjstvu dobro obrazovan i vaspitan u hrišćanskom duhu, veoma rano je počeo da podražava svoje uzore; kad saznade za Svetu Goru, tajno se tamo uputi, bez znanja roditelja i sa 17 godina se zamonaši u ruskom manastiru Starom Rusiku. Od početka je oponasao najrevnosnije stare monahe, "a Hrist mu beše najveći uzor". U to vreme Sveta Gora je bila stecište najumnijih pravoslavaca i istovremeno najveća riznica pravoslavne literature što je monahu Savi bilo od ogromne pomoći za kasniji rad. Na poziv igumana carskog manastira Vatopeda Sava pređe u njihovo bratstvo, obdari bogato bratstvo i "sazida dve crkve, a Sabornu prekri olovnim krovom". Pet-šest godina nakon Savinog dolaska, na Svetu goru se uputi i njegov otac, sada monah Simeon. Susretoše se u Vatopedu i biografi ovaj susret opisuju kao veoma dirljiv. Posle nekog vremena javi se kod njih želja da sazidaju manastir za svoj, srpski narod i posle niza peripetija dobiše osnivačku povelju od vizantijskog cara Aleksija III Komnena - Anđela, da mogu opraviti stari manastir Helandarion i tu da osnuju srpsko bratstvo. Sa gradnjom se počelo 1198. Otac Simeon se upokoji 1200, 13. februara, a Sava ode u Kareju, podiže Isposnicu sv. Save Jerusalimskog i u njoj, u poštu i podvigu provede neko vreme. Tu nastade Karejski tipik i Sava udari temelj strogoj monaškoj tradiciji koja se i danas poštuje. Monah Sava je, uz Hilandarski i Karejski tipik mnogo učinio na prevođenju neophodne bogoslužbene literature; spisao je Žitije ocu Simeonu, prvo književno delo srpske redakcije; u Hilandaru se svakako zametnula misao i započeo rad na Zakonopravilu i ideja za Studenički tipik.

Pogled na Sabornu crkvu

SABORNA CRKVA

Kralj Milutin je "razorivši do temelja" staru crkvu sv. Simeona i sv. Save sazidao veliku i prostranu crkvu hilandarsku 1293. godine, i posvetio je Vavedenju Bogorodičinom. Čini se da je majstor hrama bio solunski arhitekta Grigorije Marmara. Kralj Milutin je ovaj poduhvat učinio iz više razloga: - uvećanom bratstvu hilandarskom bio je neophodan veći molitveni prostor; - moćna država kralja Milutina morala je na Svetoj Gori da se reprezentuje jednim veličanstvenim hramom; - hristoljubivi vladar želeo je da na ovome svetom mestu i izvorištu srpske duhovnosti položi svoj pečat. Crkva je građena u svetogorskoj tradiciji, koja traje od 10. veka (Lavra, Vatoped, Iviron), u obliku razuđenog trikonhosa i sa upisanim krstom u osnovi, i velikim pripratom. Ovakav oblik na Svetoj Gori ustalio se isključivo iz liturgijsko - službenih razloga, koje strogo određuje tipik. Akademik prof. dr Vojislav Đurić to vanredno sažima ovako: oblik hrama "pokaza se kao najpogodniji za službe jer su monaški horovi bili smešteni u bočne polukružne pevnice ne ometajući vhodove i litije po sredini hrama, dok je zvučno pojanje ili tiho čitanje najlepše odjekivalo iz školjkasto zasvođenih pevnica i oltara. U priprati su se obavljale posebne službe, počev od povečernje, preko polunoćnice i devetog časa, do opela. Trodelni oltarski prostor, s bemom, proskomidijom i đakonikom, bio je neophodan onima koji su služili".

Sv. Pantelejmon, ikona oko 1300.

MONAH

Od grčkog monos-samac, pojedinac, usamljenik. Već u I veku po Hristu pojedinci utvrđeni u veri odlaze u pustinju, pećine i šume i tamo se, na podobije starozavetnih proroka, sv. Jovana Preteče i Hrista samog posvećuju isključivo molitvi. Njihovo usamljeništvo ima za cilj udaljavanje od svetske gungule, snaženje sopstvene vere, molitvenu borbu za spas čovečanstva od starih i savremenih zala što su se nakupila, i dalje širenje hrišćanske vere. Obično su se tim prvim pojedincima, koji su se pročuli po uzornom životu, kasnije priključivali učenici i tako su nastajale prve male monaške zajednice. Monaštvo se u prvim vekovima posebno raširilo u Palestini, Siriji, po egipatskim pustinjama, a nešto kasnije i na Svetoj Gori.

Pirg Hrusija - Sveti Vasilije na moru, 1300-1302.

STARI MANASTIR NA MORU HRUSIJA, SV. VASILIJE

Na jednoj steni, blizu Arsane diže se utvrđenje, danas dosta oronulo. Arhiepiskop Danilo II, pre toga hilandarski iguman ovako govori o njegovoj gradnji: "Na obali mora podiže veliki pirg i vrh njega postavi crkvu Vaznesenja Hristova i okolo sazda grad i postavi mnoge palate". Graditelj je bio kralj Milutin, a na molbu hilandaraca, da bi se manastir štitio sa mora od mnogobrojnih napasnika. Tvrđava je podignuta oko 1203/4, o čemu svedoči povelja u Hilandaru koja definiše status Hrusije kao samostalne kelije. Kralj Stefan Dečanski podigao je u samoj tvrđavi hram sv. Vasilija (danas je on posvećen Vaznesenju Hristovom), a tokom treće decenije XIV veka. Tokom srednjeg veka ovo je bilo jedno od najbezbednijih pristaništa na Svetoj Gori. Danas se pirg urušio, nema ni kapele na vrhu, a jedino su očuvani spoljni zidovi tvrđave i unutra hram Vaznesenja Hristovog. Ovde uvek boravi po jedan keliot hilandarac.

Ikona Bogorodice Trojeručice

IKONA BOGORODICE TROJERUČICE

Najpoštovanija ikona manastira Hilandara kojoj se odaju sve počasti. Od nje se u Hilandaru uzima blagoslov i dobija otpust posle službe; njoj se klanja i metaniše pred svaku ozbiljniju odluku, ili pred put, od nje se moli savet i zahvaljuje joj se za uspešno obavljeno delo. U tradiciji manastira ona je čak bila, jedno vreme i igumanija Hilandara, jer nesložno bratstvo nije umelo samo da odabere najboljeg među sobom. Nastala je kao "dar Božji iz ruke" sv. Jovana Damaskina, velikog pesnika i slikara; ikona koju je sam naslikao, posle usrdne molitve zacelila mu je odsečenu ruku, a sv. Jovan je, iz zahvalnosti postavio na ikonu još jednu (treću) srebrnu ruku (votiv). Po predanju ovu svetu ikonu je iz Svete zemlje doneo nas sveti Sava i postavio je u svetilište, u buduću srpsku prestonicu Skoplje. Po padu Srpskog carstva ikona se na čudotvoran način obrela (na magaretu) u blizini manastira Hilandara. Na tome mestu je kasnije, u znak zahvalnosti, podignut paraklis Trojeručici. Ikona se danas nalazi u velelepnom proskintaru pored igumanskog prestola, uz južnu pevnicu u hramu, gde joj svi odaju počasti, molitve i zahvalnice, a najverniji joj ostavljaju i bogate priloge i darove.

Politika 15. 12. 2003

Šta se sve događalo na jednom konkursu za priču "Politike", pedesetih godina
Pobeda agronoma iz Bačke
"Politika" je između dva svetska rata objavljivala u podlistku, pored romana u nastavcima i raznih zanimljivosti, jednom nedeljno i pripovetku. Pisali su ih uglavnom domaći autori, ali i poneki strani. Pisali su ih već afirmisani pisci, jer im je to povećavalo ugled, a ni honorar nije bio za potcenjivanje. Ali bilo je i onih koji su tek kasnije stekli književno ime.
U predratnim brojevima mogu se naći pripovetke Branislava Nušića, Milovana Đilasa, Branka Ćopića, Branka Draškovića (pod pseudonimom Ranko Rašković), posle rata neko vreme glavni urednik "Politike", a kasnije ambasador. A bilo je i studenata komunista sa Beogradskog univerziteta. Tadašnji direktor Vladislav Ribnikar, međutim, gledao je na to kroz prste. A oštro uredničko oko (Dobrosav Kuzmić, Živojin Bata Vukadinović, Živko Milićević), umelo je da prepozna talente, pa je mlade pisce primalo na posao.
Negde početkom pedesetih godina odlučeno je da se obnovi lepa tradicija, objavljivanje pripovedaka. Već tada je "Politika" slovila kao list sa dosta građanskih elemenata: čitulje, mali oglasi, beleške iz svakodnevnog života, pa su je zvali gospođa "Politika", za razliku od drugarice "Borbe", glasila KPJ.
Bilo kako bilo, konkurs je raspisan, pod šifrom. Autori su podatke o sebi mogli da dostave tek po objavljivanju rezultata. Pristiglo je više radova nego što se očekivalo, pa je žiri imao dosta muke da obavi posao na vreme.
Priča koja je dobila prvu nagradu zvala se "Patrola". To je bila jedna zaista lepa lirska pripovetka o susretu izgladnele partizanske patrole, duboko u šumi sa prekrasnim primerkom jelena. U prvi mah su hteli da ga ustrele: "Eto nama večere", ali su odustali pred lepotom tog jelena.
Dotle je sve bilo u redu, ubrzo su stigli podaci koje su o sebi poslali autori. Svi – osim autora "Patrole". Prolazili su dani, a od njega ni glasa.
Isprva je nastalo čuđenje, a onda je neko doneo u redakciju loš glas: autor priče je niko drugi nego Radovan Zogović, bivši rukovodilac Agitpropa CK KPJ, izopšten ne samo iz političkog nego i iz javnog života uopšte!
Ne samo žiri nego i ceo kolegijum našli su se u nebranom grožđu. Šta će biti ako je to tačno? "Pa šta", govorili su jedni drugima, "Kako smo mogli znati ko je autor, kad je rad bio pod šifrom".
Da se objavi priča pod imenom autora nije dolazilo u obzir. A da se uopšte i ne objavi, ni to nije dolazilo u obzir. Kakav bi se izgovor za to mogao naći?
A onda je neko preneo još gori glas: priču je napisao neki bivši logoraš sa Golog otoka. To uopšte nije bilo neverovatno – među logorašima je bilo podosta intelektualaca, studenata, obrazovanih ljudi. Ali svi su oni tada bili građani drugog reda, retko su primani na prethodni posao, pogotovu ne u nekoj javnoj službi, nisu mogli da nastave studije, bili su stalno pod prismotrom svojih islednika...
A da se priča objavi pod pseudonimom? To bi, istina, moglo, ali šta ako autor na to ne pristane? Ko bi se odrekao ugleda koji donosi u to vreme priča objavljena u "Politici"!
I tako su prolazili dani ispunjeni brigom za koju se nije nalazilo rešenje.
Onda je konačno stigao odgovor kakav se samo mogao poželeti: autor je bio agronom, živeo je negde na severu Bačke, posao ga je odvodio na višednevni obilazak terena, tumarao je po tamošnjim šumama i močvarama. A supruga mu je, u njegovom odsustvu, iz sveske u koju je zapisivao priče napisane u slobodnom vremenu, odabrala jednu, poslala je na konkurs – i to je bila ta priča. Dakle, ličnost van svake sumnje, a da sve bude još lepše, bio je i u partizanima. Zvao se Miodrag Borisavljević.
On se bavio književnošću i kasnije i stekao lep ugled pisca. I neki drugi, ohrabreni prvim uspehom, nastavili su da pišu, pa su kasnije stekli književna imena. A bilo je i onih koji su se okušali tada i nikad posle toga.

Slobodan Anastasijević