Dučić je već nekoliko godina poslanik na strani. Jednog leta došao je u Beograd na odsustvo i otišao je s Jašom Prodanovićem i profesorom Milom Pavlovićem, zvanim Krpa, na večeru kod „Gospa-Jele". Naručili su svaki po kriglu piva i po dvanaest ćevapčića. Kad im je momak doneo ćevapčiće s lukom, Dučić je vratio tanjir i tražio je porciju ćevapčića bez luka.

"Tako, tako, Duka! - dobacio mu je Mile Krpa. - Dosta si gutao lukac bez čevapčića, sada možeš ćevapčiće bez luka."

* * *

Za vreme Prvog svetskog rata Dučić je bio u Atini. Padala je kiša i on se šetao s Ivom Ćipikom ispod jednog kišobrana. Naišla je Jelena Milana Gavrilovića i Dučić će joj tek reći:

"Vidite li, gospo-Lela, ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine jugoslovenske književnosti."

Posle nekoliko godina, ista se scena ponavlja u Beogradu. Na Terazijama, stoje ispod jednog kišobrana Dučić, ćipiko i Vojislav Jovanović - Marambo. Marambo, koji je znao za ovu Dučićevu doskočicu, tek će reći:

"Ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine jugoslovenske književnosti."

"Potpuno tačno! - uzvratio mu je Dučić. - Vi ste nam prišli, ali se procenat književnosti nije povećao.

* * *

Dr Čeda Mihajlović, poznati lekar iz Vrnjačke Banje, ministar i predsednik mnogih društava i ustanova, rekao je Dučiću, i to u najvišem usponu svoje karijere:

"Molim Vas, Duka, pomenite me negde u svojim delima, pa ma rekli i „Onaj magarac Čeda", kako biste me sačuvali od zaborava."

* * *

Umro Milan Rakić. Neko sretne Dučića i kaže mu:

"Kad je umro Ðura Jakšić, Zmaj mu je spevao pesmu „Svetli grobovi". I Vi ćete, valjda, nešto da učinite za Rakića?

"Dobro ste me setili! - odgovorio je odmah Dučić -. Daću hiljadu dinara i upisaću ga negde za dobrotvora!"

* * *

Tražio Dučić od Nikole Pašića da ga primi i molio ga je za neko unapređenje. Pašić ga je primio dosta hladno i ništa mu nije obećao. Razočaran i ljut, Dučić je sreo Slobodana Jovanovića i rekao mu:

"Onaj Pešić s onom velikom bradom, liči na matorog Jevrejina. Ništa neće učiniti za mene."

Posle izvesnog vremena, Dučić je unapređen i otišao je Slobodanu Jovanoviću da mu se pohvali:

"Ona bela brada zaista daje Pašiću svetiteljski izraz!"

* * *

Naljutio se Dučić na svog mlaćeg druga i kolegu Jovana Markovića, zvanog Golubar, koga nije mario i ljutito mu je doviknuo:

"Slušajte, Jovo.Posle Vaše smrti, Vaš prvi komšija reći će: „Ama kako se zvaše onaj što nedavno umre?"

A Dučić odgovori; "Ali će Vaši unuci, znajte, pasti na maturi ako ne budu znali godinu rođenja Jovana Dučića"

* * *

Drugom jednom prilikom, došao je Dučić Jovi Markoviću, koji je bio pomoćnik ministra inostranih dela, da mu traži povećanje nekog otpravničkog dodatka. Jova Marković je počeo da mu čita pridiku i da mu objašnjava kako je raspikuća i kako, na taj način, nikad neće steći svoju kuću.

"Kuću neću - odgovorio mu je Dučić - ali ću steći svoju ulicu. A Vi već imate nekoliko kuća, ali ulicu nikad nećete steći!"

* * *

U kancelariji Jevrema Tadića, generalnog političkog direktora Ministarstva inostranih dela, u ormanu, bilo je jedno ogledalo u drvenom ramu s hartijom na poleđini. Tadić je uvek pred tim ogledalom nameštao svoj šešir i doterivao šišku. Kad je Dučić to video, napisao je sledeća dva stiha na poleđini ogledala:

"Ogledalo nekad ovo beše

Horizonat direktora Ješe!"

* * *

Dopala se Dučiću Ljubica Ćirkovićeva. Vrlo često odlazi njoj na čaj i svaki put zatiče docenta, docnije profesora Miletu Novakovića, koji se njom i oženio. Neko će od drugova reći Dučiću:

"Šta se Vi tamo muvate kad znate da je devojka već begenisana?"

"Ne mislite, valjda, da mi može da bude takmac onaj Mileta, na čijoj glavi svakog jutra proklija nova bubuljica?"

SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde

I pijan

I slušam Čajkovskog na radiju .

Isuse , čuo sam ga pre 47 godina

Kada sam bio izgladneli pisac

I sada evo ga

Ponovo

Sada kada sam stekao delimičnu slavu

Kao pisac

I smrt šeta ovom sobom

Gore-dole

Pušeči moje cigare

Cirkajući moje vino

Dok Čajk uporno odrađuje

Svoju Pathetique ,

Kakav je to samo put bio

I sva sreća koja me je zadesila bila je

Samo zato što sam kockice bacio

Kako treba:

Ginuo sam za svoju umetnost,

Ginuo sam da se dokopam

5 prokletih minuta, 5 sati

5 dana -

Sve što sam želeo bilo je da izbacim

Reč iz sebe

Slava, novac nisu bili važni:

Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe

A oni su me želeli za štanc-presom ,

Fabričkom trakom

Želeli su da budem magacioner u

Robnoj kući .

Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,

Svejedno ću te ščepati

Ma šta bio:

Pisac, taksista, svodnik, kasapin,

Padobranac, ščepaću te .

Važi srce, kažem joj .

I sada pijemo zajedno

Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva

Po ponoći i

Samo ona zna pravi trenutak

Ali sam je ipak zajebao:

Izvukao sam svojih

5 prokletih minuta

i još mnogo

preko toga.