…Nebo je zaplakalo kad je istina o Marijinoj bolesti, koja označava patuljasti rast deteta, stigla dosrca majke Dragice. Suočenje sa bolešću, koja je samo fizički nedostatak, izlečiv, uz dosta sreće. Borba, neprestana. Sa bolešću, sa pogledima ljudi koji saosećaju, hoće da pomognu.

OPŠIRNIJE

Dragutin Matić

(storija o fotografiji - simbolu koncetracije čoveka u opasnom vremenu)
"Sad se o njemu sve zna: to je najpoznatiji ratni izviđaš u istoriji Srpske vojske. Oko Sokolovo. Pravo ime Dragutin Matić. Ratna fotografija je obilazila zemljinu kuglu. Služila je kao simbol odanosti vojnika ratnom zadatku radi odbrane Otadžbine, kao simbol koncetracije čoveka u opasnom vremenu - ratu, kao simbol budnosti, predanosti, ozbiljnosti u obavljanju ratnog zadatka… Kružila, kružila. Ulazila u ratne albume, krasila pozivnice za proslavu ratnih događaja, bila nezamenljiv pratilac publikacija o teškim danima, velikim borbama, sjajnim pobedama srpske vojske, o tome da je ''srpski opanak spasao civilizaciju"…
A on, taj ratnik - Oko Sokolovo - nije znao da je snimak uspeo, da je fotograf - reporter preživeo, da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja - ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli prolete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja…
- Jeste - to sam ja. Zaista me slikao…
I priseća se da se oko njega, kad je pošao na zadatak motao neki novinar, "Šta li?", kako ga je slikao i otišao. Da, bilo je pre pedeset godina.
Dragutin Matić - Oko Sokolovo - rođen je 10. januara 1888. godine u selu Kaletincu ispod litica Suve Planine. Najmlađe je, šesto dete, siromašnih poljoprivrednika. Godine 1910. odlazi u vojsku, u tada najelitniji rod - konjicu, jer je iz porodice koja je gajila konje. Kao konjanik jahao je tik uz princa Đorđa Karađordjevića. Kad je završio to vojevanje, 1912. godine, počinje rat sa Turcima za oslobođenje južnih delova Otadžbine. Završismo sa Turcima "loše - crno" , prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekamo, veli, civilno odelo. Ali - opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat - Cer, Kolubara, Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan, Gorničevska…
Ratnik se vraća tek 1919. godine svome slobodnom domu. Sin je imao godinu dana kada je tata krenuo u vojsku, sada je u 11. godini. Ne poznaju se. Ali - dug je odužen prema Otadžbini.
Ratniku Dragutinu Matiću podignut je veličanstveni spomenik na trgu ispred opštine Gadžin Han. Osveštao ga je vladika niški Irinej, bilo je vojnih počasti i drugih svečanosti, otkriven je 1998. godine u okviru proslave osamdestogodišnjice oslobođenja Srbije''.
Napomena: Storija je preuzeta iz knjige "Moj otac Oko Sokolovo'", novinara Blagoja Matića, sina Dragutinovog. Knjiga je izdata 1998. godine u čast 80 godina proboja Solunskog fronta. Izdavač je preduzeće "Batin'" iz Beograda.

MRTAV, MRTVIJI, NAJ(s)POKOJNIJI

Vozač crnog karavana «Prevoz umrlih lica», izlazeći prebrzo iz dvostruke krivine, nije na vreme primetio kako mu u susret juri, još većom brzinom, ogromna hladnjača «Smrznuta riba», čudno krivudajući.
Sudar je bio toliko silovit, da je vozač – pogrebnik, zarivši se bočno pod ogromni teretnjak, ostao na mestu mrtav. Njegov (sa)putnik, pozadi u kovčegu, bio je mrtav već – drugi dan.
Zureći mutnim pogledom preko njiva, u daljinu, u kabini hladnjače sedeo je mrtav pijan, vozač smrznute ribe, pokušavajući da shvati šta se uopšte dogodilo. Od svih učesnika tog tragičnog sudara, samo su smrznute ribe u kontejnerima bile sasvim i odavno (s)pokojne... Već sedmi dan!

(Sa XII konkursa za kratku priču, objavljena u zborniku «Mamihlapinatapei», Beografiti, Beograd, 1998.)

Zoran Šestić

U letnjim baštama je uvek birala stolicu sa oblim dnom. Nije pravila ustupke: kad bi kojim slučajem sve bile zauzete, dolazio sam u naizgled bezveznu situaciju da krajnje ozbiljan, pre pića, naručim jednu takvu. Konobar bi me naravno gledao belo; ne verujem da je bilo šta razumeo, no to me i ne zanima. Jer tako je malo potrebno da joj se raspoloženje pokvari, a kad nekog voliš - ti ga osluškuješ. Zato mi je jedino bilo važno da njena guza, najlepša u vasioni, dočeka jesen udobno.

(Iz antologije "Veština namigivanja Mesecu", Beografiti, 1996)

Dragan Popović

Ulazim u zgradu. U poštanskom sandučetu ima nečega. Otvaram vrata sandučeta, vadim papir, i na njemu me dočekuje poznato lice političkog kandidata. Gužvam papir i bacam ga u đubre. Penjem se uz stepenice i ulazim u stan. Keva me dočekuje i pišti kako danas nema ručka. Nema para, nema ručka. Palim televizor da pronađem neku finu zabavu i zaboravim na bedu. Na ekranu me dočekuje poznato lice političkog kandidata. Prebacujem kanal, a ono na drugom kanalu narodnjaci zavijaju. Prebacim na neki peti kanal, kad ono neki američki heroj ubija neprijatelje u ilku Rusa, Arapa, Srba i tako zavodi američku demokratiju. Bežim u svoju sobu i palim komp. Priključujem se na net. U Inbox-u me dočekuje poznato lice političkog kandidata. Isključujem tu poruku i prebacujem se na sledeću. Tamo me dočekuju reklame za napaljene domaćice, bezobrazne devojčice, original Ruskinje i ostale dame koje žele da ti daju svoju guzu za džabe. A ima i vijagre, takođe za džabe, za slučaj da nekom zatreba. Pakao. Gasim komp. Neko zvoni na vratima. Šta još može da se desi? Dva tipa u vojničkim uniformama.
- Sine, ideš u partizane! – kaže mi keva.
E, nazdravlje.

Lazar Jovanović