…Nebo je zaplakalo kad je istina o Marijinoj bolesti, koja označava patuljasti rast deteta, stigla dosrca majke Dragice. Suočenje sa bolešću, koja je samo fizički nedostatak, izlečiv, uz dosta sreće. Borba, neprestana. Sa bolešću, sa pogledima ljudi koji saosećaju, hoće da pomognu.

Rođen sam osamdesetih godina prošlog veka i, mada zvuči kao da je to bilo jako davno, imam samo 18 gpodina. Majčica domovina, Jugoslavija, beše tada već po drugi put udovica a ja, takoreći, siroče. Srećom, toga još nisam bio svestan, pa je moje najranije detinjstvo proticalo mirno i srećno. Stepen blagostanja merio sam količinom igračaka, što me je takođe svrstavalo u srećnike. Kao i većini dece sa ovih prostora, roditelji su mi umesto bajki čitali junačke pesme, jer ne postoji ni jedna domaća bajka, osim Krvave, a ona nije pogodna za decu tog uzrasta.
Onda dođoše devedesete. Smrtno se zavadiše dojučerašnja braća po materi, buknuše vekovna ognjišta, cela jedna mladost zameni carstvo zemaljsko carstvom nebeskim. A sve po volji i u ime nekih samozvanih, malih ''bogova'', jer znam da Tvorcu, zvao se on Hrist ili Muhamed, to nije bila namera.
Jednom posejano seme zla samo zlo i rađa. Može li čovek da ljubi bližnjeg svog ako mu je on zapalio kuću? I, može li da okrene drugi obraz onome ko mu je ubio sina jedinca? Nisam znao odgovore na ta pitanja tada, kao dečak , a ne znam ih ni sada. Da li ih iko zna?
Grešili smo i grešni smo jer smo ljudi. Grešili su i drugi, ali nama nije oprošteno. Dođoše da nas kazne, da spasu te druge od nas i nas od sebe samih, oni koji se proglasiše deliocima univerzalne pravde. Poslaše nam pametne bombe da nas pameti dozovu. I opet uzaludne žrtve, opet razorena ognjišta. Na kraju, da nam i samo( mrsko im) ime zatru, ubiše majku Jugovića. Za njih, samo još jedna ''kolateralna šteta''. Za nas, kojima je bila domovina, još jedna neprebolna rana.

Nastavak dela "Zašto" Ivana Minića